Nemci u Vojvodini Od 1918. Do 1941

Гимназија „20. октобар“

Бачка Паланка

Матурски рад из историје

Немци у Војводини од 1918. до 1941.

Ученик: Ментор:Стефан Гужвица IV-5 проф. Ненад Јатић

У Бачкој Паланци, јун 2012. године

САДРЖАЈ

Садржај____________________________________________________________________2

Увод – насељавање Немаца у Војводину________________________________________3

Привреда и друштво Немаца у Војводини______________________________________6

Политичко организовање и Немачка партија__________________________________10

Верски живот Немаца у Војводини___________________________________________12

Културбунд_______________________________________________________________15

Закључак_________________________________________________________________18

Литература и извори________________________________________________________20

УВОД – НАСЕЉАВАЊЕ НЕМАЦА У ВОЈВОДИНУВелики бечки рат окончан је 26. јануара 1699. године у Сремским Карловцима, потписивањем

мира између Аустрије и њених савезника, са једне, и Турака Османлија, са друге стране. Након овог догађаја, предели данашње Војводине – Бачка и Западни Срем, постали су део Аустријског царства. У следећем Аустријско-турском рату (1716-1718), Аустрији су Пожаревачким миром припали остатак Срема, Банат и Северна Србија.

Наведени крајеви су били опустошени због константног ратовања аустријских и турских војски на овим просторима у току задња два века. Скоро целокупно становништво било је српске националности, а забележен је и мањи број Шокаца1. У периоду који ће да уследи, област данашње Војводине ће стећи многе одлике које је задржала и дан-данас, јер је Аустрија била пред задатком да на опустошеној земљи створи услове за привредни и културни развој новостечених области2. Због тога су у Војводину насељавани сви народи који и данас чине део њене шаролике етничке структуре: Мађари, Немци, Словаци, Русини, Румуни и други.

Немци су на подручје Војводине почели да се насељавају још од 1689, када је кардинал Леополд Колонић, задужен за развој новоосвојених подручја, донео први Патент о насељавању. Одзив је био толики да су 1699. власти у Моравској и Шлезији морале да забране исељавање у Угарску3. Овај талас колонизације додатно су зауставили Ракоцијева буна (1703-1711) и нови рат са Турском. 1722, цар Карло VI доноси нови Патент о колонизацији и доводи нови талас Немаца, нарочито у Банат, где је за време управе грофа Клаудија Флоримунда Мерсија (1717-1733) колонизација вршена плански и систематски од стране државе, а немачки проглашен за службени језик у Темишварском Банату. По Мерсијевом плану, Немце је требало настанити на северу дуж Мориша и на југу дуж Дунава, са источном границом дуж линије Арад-Темишвар-Нова Паланка. У прве четири године досељено је између 12 и 15 хиљада душа и основано преко 60 насеља. У периоду од 60 година, банатске мочваре су трансформисане у села и градове, вршени су обимни иригациони радови, а унапређена је и привреда4.

Гроф Клаудијус фон Мерси

1 Др Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига 2, Нови Сад, 1990, стр. 27.

2 Бранко Бешлин, Насељавање Немаца у Војводини, Нови Сад, 2006, стр. 11.


4 Бранко Бешлин, Насељавање Немаца у Војводини, Нови Сад, 2006, стр. 19.3

Након следећег Аустријско-турског рата (1737-1739), број Немаца у Банату је преполовљен услед сталних напада турске војске, а опстале су само немачке заједнице у Панчеву, Вршцу и Белој Цркви 5. Тада су великим делом нестале и популације Италијана, Шпанаца, Француза и Бугара, које су царске власти исто покушавале да населе у Банат. Мало преживелих се утопило у немачко становништво6. После смрти Карла VI 1740. године, на власт долази његова ћерка Марија Терезија. Након развојачења Потиско-поморишке Војне Крајине 1751. и предавања одређених градова у Бачкој цивилној управи (Сомбор, Нови Сад, Паланка), након чега многи Срби напуштају те области и одлазе у Русију7, почиње нови талас колонизације. Колонисти су кретали из Улма у Швапској, да би бродовима познатим као „Улмска кутија“ преко Дунава долазили до Апатина (нем. Abthausen), одакле су потом насељавани у остала места у Бачкој. По свршетку Седмогодишњег рата 1763, Марија Терезија издаје нови патент о колонизацији Баната, јер су до тад под њеном влашћу у Банат насељавани само лопови, просјаци, скитнице и проститутке протерани из Аустрије, што је изазивало стално негодовање власти у Темишвару8.

„Улмска кутија“

У време Јозефа II, сина Марије Терезије, долази до интензивнијег насељавања у Војводини, а 1781. издаје Патент о верској толеранцији којим се омогућава и насељавање протестаната. 1787. године, на целој територији Војводине живело је око 58.000 Немаца, или 12,4% укупног становништва9.

Током XIX века долази до просперирања и развоја целе Војводине, па тако и немачких насеља, тако да је на попису становништва 1910. године у Војводини живело 323.779 Немаца10. Један мањи део популације основао је насеља у Славонији, Босни и Бугарској, а део је мађаризован у периоду након Аустро-Угарске нагодбе 1867, с обзиром да је национална свест Немаца у Војводини у то време и даље била практично непостојећа, највише зато што је њихова интелигенција да би напредовала морала да прихвати мађарски језик и обичаје11. Међутим, тегобе које су њихови преци преживели да би опстали када је војвођанска житница била још негостољубива и мочварна равница, остале су дубоко укорењене у њиховој свести и постаће основа њихове касно пробуђене националне свести12. Ово је најбоље

5 http :// sr . wikipedia . org / sr - el / Florimund _ Mersi , 20.12.2011.

6 Филип Крчмар, Трагом шпанских колониста у Банату, Зборник Матице српске за историју, Нови Сад, 2010, 145-154



9 http :// en . wikipedia . org / wiki / Demographic _ history _ of _ Vojvodina , 20.12.2011.

10 http :// en . wikipedia . org / wiki / Demographic _ history _ of _ Vojvodina , 20.12.2011.


12 Зоран Јањетовић, Мађари, Румуни и Срби у главним делима Адама Милера Гутенбруна, Дунав – река сарадње, Београд, 2001.

4

http://en.wikipedia.org/wiki/Demographic_history_of_Vojvodina

http://en.wikipedia.org/wiki/Demographic_history_of_Vojvodina

http://sr.wikipedia.org/sr-el/Florimund_Mersi

овековечено у пословици „Tod-Not-Brot“ (Смрт-Мука-Хлеб), јер је прву генерацију чекала смрт, другу муке, а тек трећу хлеб, тј. благостање.

Штефан Јегер, „Насељавање Немаца у Банату“, 1905.

Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи прогласила је уједињење Баната, Бачке и Барање са Краљевином Србијом 25. новембра 1918. године, а убрзо потом исто је учинио и народ Срема. Немци су постали највећа мањина у новооснованој држави, са 505 790 људи или 4,2% становништва Краљевине СХС13. Највише их је било у Војводини, где су највећи културни и привредни центри били Апатин, Оџаци, Футог, Бачка Паланка, Инђија, Рума, Земун, Вршац и Бела Црква. Немци у Војводини, за које се од двадесетих година XIX века усталио назив Подунавске Швабе (а од друге половине 1930-их и фолксдојчери), постали су поданици нове државе у којој ће доћи до коначног развоја њихове националне свести. Иронично, ово ће за последицу имати протеривање скоро целокупне подунавско-швапске популације из Војводине након Другог светског рата. Упркос томе, трагови њиховог присуства се итекако осећају и дан-данас и Подунавске Швабе носе велике заслуге за друштвени, културни и привредни развој Војводине.

Грб Подунавских Шваба

13 Ђорђе Ђурић и Момчило Павловић, Историја за трећи разред гимназије природно-математичког смера и четврти разред општег и друштвено-језичког смера, Београд, 2010, стр. 137.

5

ПРИВРЕДА И ДРУШТВО НЕМАЦА У ВОЈВОДИНИЗа разлику од других народа који су у седамнаестом и осамнаестом веку насељавани на

територију Јужне Угарске и који су давали примат културним, политичким и националним питањима, Подунавске Швабе биле су заинтересоване пре свега за материјални просперитет14. Пољопривреда је била њихова главна делатност. Између два светска рата, 84% Подунавских Шваба Баната, Бачке и Барање, живело је на селу. Од тога се 65% бавило пољопривредом. Поред тога, 30% Шваба у градовима били су такође пољопривредници. Чак се и велики број занатлија, трговаца и радника бавио пољопривредом као споредним занимањем15. Упркос томе, захваљујући својој преданости у раду и штедљивости, били су углавном имућнији од осталих народа. У раду су тежили да се служе најсавременијим методама ради што већег профита, те су имали напредније начине рада од својих суседа Срба и Мађара16. Упркос томе, Шваба који су се могли назвати богатим, било је мање од 6%. Стога је узрок стереотипа о „богатим Швабама“ вероватно била чињеница да су, упркос малом броју богатих Немаца, ипак уживали у релативном богатству у односу на друге етничке групе17.

Жетва – свакодневни призор из живота војвођанских Шваба.

25. фебруара 1919, Влада новоформиране државе доноси „Претходне одредбе за припрему аграрне реформе“, којим је земља одузета велепоседницима и племству Аустро-Угарске, Немци нису били нарочито погођени, али као несловенски народ, нису могли много ни да добију, па најчешће нису ни тражили земљу од државе. Додуше, забележени су сукоби између Немаца и српских колониста који

14 Зоран Јањетовић, Немци у Војводини, Београд, 2009, стр. 107.


16 Зоран Јањетовић, Духовни профил војвођанских Шваба, Друштво за српско-немачку сарадњу, 2000, стр. 3.

17 Зоран Јањетовић, Немци у Војводини, Београд, 2009, стр. 120.6

су добијали немачку земљу као добровољци у Првом светском рату18. Оваквих случајева, ипак, није било много, и Немци су врло често поседовали несразмерно много земље у односу на свој удео у становништву, нарочито у Бачкој и Банату.

На седници Културбунда 1. октобра 1922. у Новом Саду основана је заједница немачких задруга „Аграрија“. Први председник је био политички вођа Немаца у Војводини, др Штефан Крафт, адвокат из Инђије. Циљ „Аграрије“ био је да регулише продају и набавку пољопривредних производа, али и финансије својих чланова.19 „Аграрија“ је била изузетно успешна и омогућила је велики привредни напредак немачког становништва у Југославији, али и помогла у остваривању трговинских веза између Југославије и Немачке између два светска рата, што је за Југославију било нарочито значајно након велике економске кризе, када је Трећи рајх постао један од највећих иностраних привредних ослонаца Југославије20.

Са јачањем националсоцијализма тридесетих година, параноја о националном реваншизму, која је била претходно усмерена на Мађаре, све више је била уперена ка војвођанским Немцима. Штавише, стално су оптуживани за добијање новца из Трећег рајха ради куповине земље, али за ову тврдњу не постоје јасни докази21. Чак ни сама „Аграрија“ није била пронацистички оријентисана све до 1939. године, када су „Обновитељи“ преузели Културбунд и за председника „Аграрије“ изабрали др Јакоба Авендера (о превирањима између пронацистички и антинацистички настројених Шваба више ће бити у поглављима о Културбунду и католичкој цркви).

Што се индустрије тиче, најразвијенија је била у Бачкој, где се узгајало индустријско биље, пре свега конопља, која је била карактеристична за места са већинским швапским живљем попут Бача, Бачке Паланке, Чиба, Новог Врбаса и Оџака, али и вишенационалног Новог Сада22. Потом, традиционално велики број Немаца били су млинари, а велики удео имали су и у виноградарству, пре свега у Земуну, Белој Цркви и Вршцу. У табели годишњих извештаја трговачких и индустријских комора у Новом Саду и Петровграду 1939, који је сакупио Леополд Егер, види се да је од 335 индустријских погона у Војводини, 140 било у власништву Немаца, а само 40 у власништву Југословена23. Остали су углавном били мађарски или јеврејски, или су били деоничарска друштва. Највећи удео немачког власништва био је у текстилној, прехрамбеној, електротеничкој, металној и дрвној индустрији.



20 Владимир Гајгер, Њемачка мањина у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца/Југославији (1918-1941), Дијалог повијесничара – историчара, 2000, стр. 435.




Немачке барокне сеоске куће у Шовама, данас Равном селу.

Због наведене посвећености материјалном, све до распада Аустро-Угарске национална свест Немаца у Војводини није била јасно дефинисана. Још при насељавању у ове крајеве, забележен је велики број Немаца који су ради бољег живота променили своју протестантску веру, јер је аустријска власт фаворизовала католичко становништво у својој царевини24. Међу другим народима у њиховом окружењу, тако нешто би се сматрало незамисливим и срамотним. Исти тренд се наставио од Аустро-угарске нагодбе. Велики број Подунавских Шваба, у жељи за материјалним напретком, својевољно је узимао мађарска имена и презимена. Мађаризација је била најизраженија управо међу Немцима. Тај тренд се у Мађарској наставио и након Првог светског рата. Велики број Немаца „старијег кова“, предвођени конзервативним бачким Швабом Јакобом Блајером били су лојални Угарској и чак се залагали за припајање немачких крајева новоформираној мађарској држави25. У Југославији је тај промађарски слој био главна брана у одбрани против нацизма, док је у Мађарској наставио са својом асимилацијом. Један занимљив пример асимилације је велики мађарски фудбалер Ференц Пушкаш, Подунавски Шваба рођен као Франц Пурцелд (Franz Purzeld).

Процес изградње националне свести војвођанских Немаца биће веома убрзан распадом Аустро-Угарске26. Велики утицај на стварање националне свести имали су швапски књижевници, Карл Вилхелм фон Мартини (1821-1885), Штефан Милов (1836-1915) и Штефан Аугсбургер (1849-1893)27. Међутим,

24 Зоран Јањетовић, Духовни профил војвођанских Шваба, Друштво за српско-немачку сарадњу, 2000, стр. 7.

25 Зоран Јањетовић, Немци у Војводини, Београд, 2009, стр. 84-89.

26 Ненад Стефановић, Један свет на Дунаву, Београд, 2003, стр. 139.

27 Филип Крчмар, А дам Милер-Гутенбрун и национални препород Подунавских Шваба , Зборник Матице српске за историју 83, стр. 48.

8

http://zrenjanistika.files.wordpress.com/2011/12/istorija_83.pdf

највећи утицај на формирање швапског националног идентитета имаће Адам Милер-Гутенбрун (1852-1923). Гутенбрун је био пангерман и националиста, а нарочито је контроверзан његов изражени антисемитизам28. Упркос томе, међу војвођанским Немцима упамћен је сасвим супротно: као „будилац народа“ („Erwecker“), „народни просветитељ“ („Volkserzieher“) или једноставно, „Песник“ („Dichter“) 29. У периоду од 1907. (значајне и по оснивању Партије Немаца у Угарској) па до 1918, Гутенбрун ће написати највећа дела подунавско-швапске књижевности, нарочито значајне због приказа живота свих народа Војводине: „Сумрак идола“, „Мали Шваба“, „Звона домовине“, „Мајстор Јакоб и његова деца“, и историјску трилогију „Од Еугена до Јосифа“ („Велика швапска сеоба“, „Милостиви цар“, „Јосиф Немачки“)30, која је насељавање Немаца у Војводину довела до митских размера и претворила је у основу националног идентитета Подунавских Шваба.

Адам Милер-Гутенбрун (1852-1923)

У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, национално буђење Немаца одвијаће се преко Немачке партије и Културбунда и биће обележено борбама између прокатоличких антинациста и „Обновитеља“ – нацистичке фракције Културбунда.

28 http :// de . wikipedia . org / wiki / Adam _ M % C 3% BCller - Guttenbrunn , 4.2.2012.29 Филип Крчмар, А дам Милер-Гутенбрун и национални препород Подунавских Шваба , Зборник Матице српске за историју 83, стр. 49.

30 Филип Крчмар, А дам Милер-Гутенбрун и национални препород Подунавских Шваба , Зборник Матице српске за историју 83, стр. 52.

9



http://de.wikipedia.org/wiki/Adam_M%C3%BCller-Guttenbrunn

ПОЛИТИЧКО ОРГАНИЗОВАЊЕ И НЕМАЧКА ПАРТИЈАПолитичко организовање Немаца у Угарској почело је још на преласку из XIX y XX век,

оснивањем Угарско-немачке народне странке. Са распадом Аустро-угарске, настало је много паралелних институција и политичких организација, које због различитих погледа никада нису деловале заједно. Вероватно најбољи случај је краткотрајна Банатска република31, која је постојала 15 дана у новембру 1918, када су српске трупе завеле ред на том подручју. 16. априла 1920. године, група етничких Немаца у Банату послала је на Версајску мировну конференцију захтев за успостављање Републике која би се звала Банатија, која би укључивала Банат и Бачку и била подељена на кантоне, при чему би сваким кантоном управљала већинска етничка група. Овај предлог је одбијен32.

Мапа предложене Републике Банатије, 1920.

Политичка активност Немаца у новој држави почиње 17. децембра 1922, када је у Жомбољу (нем. Hatzfeld) основана Партија Немаца у Краљевини СХС (Partei der Deutschen im Königreich der Serben, Kroaten und Slowenen ). Ово је уследило овако касно јер националне мањине у Краљевини нису имале право учешћа на изборима све до јула 1922, у складу са одредбама Сенжерменског мировног уговора33.

Странка Немаца учествовала је на изборима 1923. године самостално, упркос покушајима Народне радикалне и Демократске странке да их приволе на своју страну. У време избора често је била угрожавана од стране Организације југословенских националиста (ОРЈУНА), полувојне организације Демократске странке, која се залагала за фашистичку идеологију интегралног југословенства, у којој за несловенске мањине није било места.

31 http :// en . wikipedia . org / wiki / Banat _ Republic , 5.2.2012.32 Милојко Брусин, Наша разграничења са суседима 1919-1920, Нови Сад, 1998.

33 Ненад Стефановић, Један свет на Дунаву, Београд, 2003, стр. 148.10

http://en.wikipedia.org/wiki/Banat_Republic

Странка је забележила завидан успех са осам освојених мандата и ушла у коалицију са радикалима34. Међутим, та подршка радикалима није била стална и Немци су често критиковали парламентарну политику која није била у складу са интересима Немаца35. У априлу 1924. године прешли су у опозицију и гласали против владиног предлога верификације мандата посланика Хрватске сељачке странке. Влада је реаговала забраном рада Културбунда, након чега је организовање Немаца у Војводини знатно отежано.

Од избора 1925. па надаље, Немачка партија захтевала је право на културну и школску аутономију, коришћење језика у администрацији и судству и смањење пореза36. Освојили су пет посланичких мандата и нису успели да се договоре са радикалима и остали су у опозицији, где су се приближили Савезу земљорадника, након чега су се јавиле и идеје о формирању Немачке сељачке странке, с обзиром на социјалну структуру Немаца у Југославији, који су се, како је већ споменуто, бавили првенствено пољопривредом. Када је дошло до слабљења коалиције радикала и ХСС-а у октобру 1926, радикали су морали да прихвате неке од захтева Немачке партије, након чега је њихов вођа Штефан Крафт изразио спремност за сардњу37. На следећим изборима 1927. године, Немачка странка освојила је 6 мандата и наставила сарадњу са Радикалном странком, упркос проблемима са Пашићевом фракцијом радикала, која је у Војводини била најјача. Немци су тај проблем решили истицањем оданости држави и избегавањем свих расправа које се нису тицале питања немачке мањине у Југославији38. Након убистава и рањавања који су се десили у Скупштини Краљевине 1928. године, краљ Александар увео је Шестојануарску диктатуру, након чега је забранио рад Немачке партије, као и свих других националних партија.39. Немци у Војводини каснијих година у парламентарном животу учествују на листама Југословенске радикалне заједнице или Демократске странке, а центар друштвеног и политичког организовања Немаца у Југославији постао је Културбунд.

Др Штефан Крафт (1884-1959), политички вођа Немаца у Југославији.






39 Ненад Стефановић, Један свет на Дунаву, Београд, 2003, стр. 154.11

ВЕРСКИ ЖИВОТ НЕМАЦА У ВОЈВОДИНИНемци у Војводини су били хришћани, католици и протестанти, иако је католика било много

више. Ово се објашњава чињеницом да је Аустријско царство, као католичка држава потенцирало насељавање католика. Протестанти који су желели да се населе често су морали да пређу у католичанство40, што прагматичним и материјално оријентисаним Немцима није тешко падало. По попису становништва Југославије из 1931. године, међу Немцима је било 76,7% римокатолика, 17,1% лутерана, 3,1% калвиниста, 2,0% мојсијеваца и 0,6% православаца41.

Протестанти су себе сматрали „бољим Немцима“ од римокатолика42, и код њих се развој националног идентитета уопште појавио раније, још пре Првог светског рата. Ово ће бити погубно с обзиром да ће из тог разлога велики број немачких протестаната у Војводини прихватити идеологију националсоцијализма. Католички Немци били су много мање национално оријентисани и много више окренути цркви, што је био и чест узрок асимилације, јер је католичка црква још у Двојној монархији стајала у службу водећих нација, односно хрватске и мађарске. Свештеници који су завршили мађарске и немачке теолошке школе, тако су се претварали у денационализаторе сопствених сународника.

Реформаторска и евангеличка црква у центру Новог Врбаса.Организационо, протестантске цркве су биле подељене и конфесионално (на евангелисте и

реформисте) и национално (посебне институције имали су Словаци, а посебне Немци). Иако су

40 Felix Milleker, Geschichte der koeniglichen Freistadt Werschetz, Bd. I, Budapest 1886, str. 106.

41 Annabring, Volksgeschichte der Donauschwaben in Jugoslawien, 13.


протестантске цркве биле строго надзиране од стране државе, у пракси су имале велику аутономију, и право употребе матерњег језика унутар цркве43. Католици, иако уједињени у једну цркву, имали су проблем са новим државним границама које су одвојиле вернике у Бачкој и Банату од седишта њихових бискупија. Проблем је привремено решен тек 1923. када су створене апостолске администратуре за делове Калочке и Чанадске бискупије под југословенском влашћу44. Ово је било изузетно важно јер је католичко свештенство у Војводини било поприлично пријатељски настројено према Мађарској, од које их је требало одвојити из страха од ширења сепаратистичких идеја. Ситуација се до 1930-их знатно поправила, јер су млађе генерације свештенства студирале на теолошким факултетима у Југославији и биле су лојални грађани нове државе. Процес школовања младих и замене старих свештеника окончан је 193345.

Најважнија улога цркве у међуратном периоду, пре свега католичке, била је борба против нацизма. У томе је убедљиво предњачио католички свештеник Адам Беренц из Апатина, уредник недељника „Die Donau“. Беренц је рођен у Апатину 1898. године. Школовао се у Језуитској школи у Калочи, а потом је пре доласка у Апатин неко време служио у Букину, Бачкој Паланци, Новој Гајдобри, Купусини, Станишићу и Кернеју (данас Кљајићево). Последње дане рата дочекао је у логору за Јевреје и комунисте у Бачкој Тополи, а потом је отишао у Калочу, где је служио до своје смрти 1968. године. 46

Католичка штампа и Беренц као њен предводник водили су константну медијску борбу са нацистички оријентисаним „Обновитељима“ од 1936. до 1941. године47. Сукоб се јасно видео у Апатину, Осијеку и Бачкој Паланци, местима у којима су обе стране – католичка и нацистичка, имале своја паралелна гласила48. Католици су оптуживали нацисте да желе да униште хришћанство, док су „Обновитељи“ оптуживали католике да нису довољно добри Немци. У Католичкој цркви је иначе владао и отпор према Културбунду, који су видели као протестантску организацију. По Беренцу, „Културбунд је једна фраза, празна реч, ништа и опет ништа“49. Међутим, главна критика ипак је била усмерена на „Обновитеље“. Нацистима је највише сметао хришћански пацифизам, трпељивост, и недовољно активан и нехеројски однос према судбини, који су сматрани за негативне производе семитског духа50. Упркос томе, однос између протестаната и нациста, бар у Војводини, био је много приснији. 1935. године, три протестантска свештеника присуствовала су озлоглашеном нацистичком скупу у Нирнбергу, а сам поглавар Немачког евангеличког дистрикта др Филип Поп (Philip Popp), до половине тридесетих година усвојио је нацистички поздрав „Heil“ уз подигнуту десну руку51.




46 http :// www . dvhh . org / batschka / biographies / berenz %20- father _ adam . htm , 7.2.2012.

47 Бранко Бешлин, „Немачка католичка штампа у Војводини и њен спор са националсоцијалистима 1935-1941. године“, Зборник Матице српске за историју, 1999, бр. 59-60, стр. 112.





http://www.dvhh.org/batschka/biographies/berenz%20-father_adam.htm

Сукоб у штампи често је резултирао и многим неумесним личним увредама са обе стране, у чему је предњачио Панчевачки лист „Volksruf“52. Најогорченија битка почела је након што су „Обновитељи“ преузели Културбунд у лето 1939. и кулминирала је несланим шалама и отвореним нападима на католичко свештенство, које је након 1939. почело постепено да губи битку, јер су сва гласила пала у руке Културбунда. Упркос томе, „Die Donau“ је излазио до 25. априла 1944, када су га нацистичке власти коначно забраниле. „Die Donau“ је тако постао симбол немачког отпора нацизму у Војводини.

Адам Беренц (1898-1968)

52 Бранко Бешлин, „Немачка католичка штампа у Војводини и њен спор са националсоцијалистима 1935-1941. године“, Зборник Матице српске за историју, 1999, бр. 59-60, стр. 115-117.

14

КУЛТУРБУНДШвапско-немачки културни савез, познатији као Културбунд, је био централна организација

Немаца у Југославији. Основан је 20. јуна 1920. године53. Оснивач је био др Георг Грасл, а први председник Јозеф Менрат (власник чувене Менратове палате у улици Краља Александра у Новом Саду). Иако је након рата настао стереотип о Културбунду као искључиво квислиншкој формацији, ова организација је до 1939. године била лојална Краљевини Југославији, али су је онда , уз помоћ из Трећег Рајха, преузели пронацистички оријентисани Немци54.

Културбунд је био посвећен потпуном националном освешћивању немачке мањине у Југославији и формирању њиховог националноги идентитета. Ово је Краљевини Југославији ишло на руку, с обзиром да је појава немачког националног идентитета значила смањење опасности од сецесионистичких покрета који прижељкују поновно уједињење са Мађарском. Циљ Културбунда било је и превазилажење верске поделе између католика и протестаната, које се одвијало споро због већ поменуте анационалности и окренутости Мађарској које су биле присутне код католичког клера, али и због њиховог виђења Културбунда као антикатоличког или протестантског.

„Хабаг“, седиште Културбунда и Аграрије у Новом Саду од 1931.

Културбунд се брзо ширио и до 1924. године имао је 128 месних организација са 55.000 чланова55. С обзиром да се у Словенији, где је мали број Немаца живео још од средњег века, идеја слабо примила, све до тридесетих година Културбунд је био искључиво организација Подунавских Шваба 56. Културбунд је упркос повременим ометањима од стране локалних власти, могао да рачуна на помоћ Друштва за Немце у иностранству (Verein für das Deutschtum im Ausland - VDA). Велики ударац Културбунду задат је 11. априла 1924, када је министар просвете Светозар Прибићевић одлучио да забрани рад Културбунда, официјелно због лошег положаја корушких Словенаца у Аустрији, иако је





стваран разлог био прелазак Немачке партије у опозицију. Савез је свој рад обновио тек 1927, када је на чело Културбунда дошао Јохан Кекс, који ће на тој позицији остати до 1939. године. Други удар дошао је завођењем Шестојануарске диктатуре, када је 51 од 64 месне организације формиране након обнове прекинула рад57. Већ 28. августа 1930. Културбунду је одобрен рад и право да као службени језик удружења поставе немачки.

Тридесетих година почињу велика комешања унутар организације, изазвана приливом изразито националистички оријентисаних младих Немаца који су дошли са школовања у Немачкој или Аустрији. Прво се јавило питање превелике концентрације функција и моћи у једној малој групи људи, првенствено др Штефана Крафта58. Од 1934. ова група, предвођена панчевачким лекаром Јакобом Авендером узима за себе име „Обновитељи“, а „Pantschowaer post“ постаје „Volksruf“, њихово званично гласило у којем су отворено и увредљиво нападани водећи људи немачке националне мањине у Југославији59. Вођство Културбунда реаговало је искључењем Авендера и његових присталица из удружења. Искључење је, из страха од дубље поделе међу југословенским Немцима, било само привремено, али је од 1935. Савезни одбор Културбунда, предвођен Кексом, Крафтом, Граслом и Хансом Мозером, почео да распушта све месне филијале које су стале на страну „Обновитеља“, па чак и да им забрани приступ на годишњој скупштини60. VDA је прекинула односе са члановима Савезног одбора и одлучила се за помоћ Јакобу Лихтенбергеру и „Обновитељима“.

„Обновитељи“ су , у покушају да озаконе свој рад, 1937. пришли фашистичком покрету „Збор“ Димитрија Љотића, што је изазвало неодобравање и немачких и југословенских власти 61. Међутим, „стара гарда“ је убрзо почела да показује знаке попуштања и отвореност за компромис и помирење са „Обновитељима“. Након Аншлуса, дошло је до још агресивнијег спровођења немачке спољне политике, те је нови челник VDA др Вилхелм Луиг дошао у Југославију са циљем да помири завађене фолксдојчерске организације. У јесен 1938. године, Лихтенбергер и Авендер, као и Осијечанин Бранимир Алтгајер који је водио паралелни Немачки културни савез у Славонији, постали су чланови Културбунда. То је био његов крај као првенствено културне организације62.

На седници Савезног одбора 30. априла 1939. Јохан Кекс и секретар Макс Гиљум су дали оставке са свих функција. Исто је учинио и др Штефан Крафт две недеље раније. О попуни руководећих места више се није одлучивало у Новом Саду, него у Берлину. За вођу Културбунда постављен је др Сеп Јанко из Ернстхаузена (данас Банатски Деспотовац), умерени „Обновитељ“. Започета је велика акција притисака, пропаганде, застрашивања и подмићивања, те је чланство Културбунда порасло са 75 на 300 хиљада за само годину дана. Треба узети у обзир да се у чланству нису рачунали само одрасли који су се учланили, него и сви њихови чланови породица. Захваљујући овом статистичком трику, 90% до 100% фолксдојчера у свим градовима постали су чланови Културбунда. Слаб успех забележен је једино у Апатину и Бачкој Паланци, где је католички клер имао најјачи утицај. Причало се да је Немац само онај ко је члан Културбунда, да је бити Немац исто што и бити нациста и да они који се не учлане неће бити признати за Немце када Фирерове трупе уђу у Југославију. Осим тога, Сеп Јанко је марта 1940. на себе узео нацистичку титулу „вође народне групе“ (Volksgruppenführer – јер су нацисти назив „национална







мањина“ сматрали за симбол инфериорности), а увео је и поздрав „Heil Hitler“63. Процес нацификације и претварања Културбунда у пету колону тиме је довршен. Подунавске Швабе постале су фолксдојчери.

Др Сеп Јанко (1905-2001), вођа Културбунда и SS-Obersturmführer у Другом светском рату.

63 Зоран Јањетовић, Немци у Војводини, Београд, 2009, стр. 231-233.17

ЗАКЉУЧАКНемци у Војводини били су у изузетно незавидном положају тридесетих и четрдесетих година XX

века. Уласком Хитлерових трупа у Југославију, немачка национална мањина у Војводини је поново распарчана – Немци Барање и Бачке постали су део Мађарске, Немци Срема постали су део Независне државе Хрватске, а Немци у Банату су добили посебну немачку управу, иако су на папиру били део Недићеве Србије. Дешавања у наредне три и по године потпуно ће бацити у сенку целокупну двестогодишњу историју Подунавских Шваба на овим просторима, чак до те мере да ће се њихова прича све до пада комунизма потпуно прећуткивати, осим у контексту колективног ратног злочина за који су сви без изузетка криви. Улога фолксдојчера у Другом светском рату је изузетно дискутабилна, нарочито у случају злочиначких хорди попут 7. СС добровољачке брдске дивизије Принц Еуген, састављене првенствено од Немаца из Баната, Бачке и Трансилваније, али исто тако је чињеница да су изузетни појединци попут Адама Беренца или предратног вођства Културбунда водили изразито анти-нацистичку политику. Треба имати на уму да је национални идентитет Подунавских Шваба био недефинисан и неформиран, што објашњава сталне неспоразуме у свим областима јавног живота. Управо због тога не може се донети један коначан закључак о њима као целини. Немци су из Војводине, као и из других крајева Источне Европе, почели систематски да се повлаче крајем 1944. године. Око 200.000 Немаца побегло је у овом таласу. Других 200.000 је остало у својим домовима, уверени да нису ништа скривили и да ће у миру дочекати нову власт. Преварили су се.

Масовна убијања Немаца у Војводини почела су да се спроводе од стране партизана, али и разних пропалица које су се представљале као чланови НОП-а ради сопствене добити. Треба имати на уму да су мета комунистичких убијања били и Срби, Хрвати, Мађари и припадници свих других националности који су били јавно одани монархији или било којем другом облику владавине који није био социјалистички. Међутим, ниједан народ није толико био на мети комуниста као Немци. Одлуком АВНОЈ-а од 21.11.1944, целокупна имовина особа немачке националности у Југославији је заплењена, одузето им је држављанство и грађанска права. У пракси, то је значило да је свако ко је хтео могао да убије човека само зато што је био Немац. Ово је званично подржано одлукама Потсдамске конференције у јулу 1945. која је предвиђала да се целокупно немачко становништво Пољске, Чехословачке и Мађарске мора депортовати у Немачку. Иста пракса је спровођена и у Совјетском Савезу и Румунији. Међутим, Немце у Југославији сачекала је много гора судбина. Пошто ратом разорене Аустрија и Немачка нису могле да приме више избеглица, комунистичке власти сматрале су да је најбоље решење проблема да се целокупно фолксдојчерско становништво смести у логоре. Читава села су испражњена, а у њих су касније досељени колонисти из Босне, Хрватске, Црне Горе и других ратом опустошених крајева земље. Нека од села – Бачки Јарак, Гаково, Крушевље, Рудолфсгнад/Книћанин, Молин, Крндија и Валпово у целини су постали логори. У логорима су најчешће живела и умирала невина деца, жене и старци, с обзиром да су истински кривци и ратни злочинци одавно побегли, а да је мушко становништво и даље било на фронту. Стопа смртности у логорима била је 50%, а Влада Западне Немачке је 1958. проценила да је у логорима умрло 135.800 цивила, иако је највероватније цифра била много мања, најприближније 58.000. Логори су због опште апатије југословенских власти које нису бирале средства како да се реше Немаца били слабо одржавани и чувани, тако да је велики број људи побегао из логора на Запад и тако спасао живу главу. Немци су коначно пуштени из логора 1948. године. Морали су да започну живот испочетка или се једноставно преселе у Немачку. Велика већина од приближно 82.000 Немаца колико је остало у Југославији емигрирала је 1950-их и 1960-их. Добар део се асимиловао са другим народима, те се данас изјашњавају као Срби, Мађари или Хрвати. Тако је због укупно 7.739 ратних злочинаца на територији целе Војводине (по званичном списку Државне комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача у Другом светском рату), протерано 350.000 људи који су до тада увек у миру и слози живели са својим суседима више од двесто година.

18

За овај злочин никада нико није одговарао, а он се и даље прећуткује, осим у случају када се покреће прича о Закону о реституцији, када се питање немачке мањине срамно користи за скупљање политичких поена. У Војводини данас живи између три и четири хиљаде Немаца, као и вероватно одређен број људи са немачким коренима који о томе ништа или скоро ништа и не знају. Принцип колективне кривице никада није доведен у питање и до данас влада стереотип да су сви Немци у Војводини, од деце до стараца, били фашисти који су чврсто били уз Хитлера. Упркос свему, заједничка прошлост Срба и Немаца у Војводини могла би да буде изузетно корисна за привредни и културни препород Војводине. Чињеница је да су Немци у Војводини били изузетно битан економски, друштвени и културни чинилац, који је знатно доприносио ионако шароликој структури Војводине. Пошто су поред Немаца Војводину заувек напустили и Јевреји, као и део Мађара, а асимилација је након Другог светског рата узела маха и међу другим националним мањинама, мултиетнички дух Војводине данас је на издисају и прети да заувек нестане.

19

ЛИТЕРАТУРА1. Бранко Бешлин, Насељавање Немаца у Војводини, Нови Сад, 2006.

2. Бранко Бешлин, „Немачка католичка штампа у Војводини и њен спор са националсоцијалистима 1935-1941. године“, Зборник Матице српске за историју, 1999, бр. 59-60.

3. Владимир Гајгер, Њемачка мањина у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца/Југославији (1918-1941), Дијалог повијесничара – историчара, 2000.

4. Др Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига 2, Нови Сад, 1990.

5. Ђорђе Ђурић и Момчило Павловић, Историја за трећи разред гимназије природно-математичког смера и четврти разред општег и друштвено-језичког смера, Београд, 2010, стр. 137.

6. Зоран Јањетовић, Немци у Војводини, Београд, 2009.

7. Зоран Јањетовић, Мађари, Румуни и Срби у главним делима Адама Милера Гутенбруна, Дунав – река сарадње, Београд, 2001.

8. Зоран Јањетовић, Духовни профил војвођанских Шваба, Друштво за српско-немачку сарадњу, 2000.

9. Милојко Брусин, Наша разграничења са суседима 1919-1920, Нови Сад, 1998.

10. Ненад Стефановић, Један свет на Дунаву, Београд, 2003.

11. Филип Крчмар, Трагом шпанских колониста у Банату, Зборник Матице српске за историју, Нови Сад, 2010.

12. Филип Крчмар, А дам Милер-Гутенбрун и национални препород Подунавских Шваба , Зборник Матице српске за историју 83

13. Felix Milleker, Geschichte der koeniglichen Freistadt Werschetz, Bd. I, Budapest 1886.

14. Matthisa Annabring, Volksgeschichte der Donauschwaben in Jugoslawien, Stuttgart, 1955.

20


Documents

Nemci u Vojvodini Od 1918. Do 1941