Neostvarivanjem svojih bazičnih premisa ekonomski neo-liberalizam se direktno samo-negira

Problemski deo (bez tabelarnih podataka) članka E6. Anatom. evr. ekon.... Stope nezaposlenosti - heterogene, uveliko iznad "prirodne stope", a u Srbiji najteže rešiv problem  

Uvodno potenciranje suštinski najvažnijeg

Problem nezaposlenosti u ekonomskoj istoriji, naravno, nije novi fenomen. Tokom vremena, počev od ekonomske doktrine poznate pod imenom klasične ekonomije (u kojoj se nije priznavala mogućnost postojanja nezaposlenosti), pa do danas, taj fenomen je na veoma različite načine dijagnostifikovan i interpretiran. Propisivane su različite terapije čija se krajnja  delotvornost ogleda o donjoj faktografija u evropskom ambijentu.

U ovaj članak se nikako ne bi mogla uklopiti elaboracija tih različita shvatanja. Zbog toga je on (članak) - a u tom smislu i faktografija u donjoj tabeli -  koncipiran tako da u fokusu budu pitanja:

1) da li je nezaposlenost danas - u vreme dominacije neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma u Evropi i US, dakle u razvijenim zemljama koje zagovaraju (a drugo je pitanje koliko same striktno sprovode) ovu doktrine - dakle, da li je  u tim zemljama problem nezaposlenosti eliminisan, ili barem bitno smanjen u odnosu na vreme u kojemu je nezaposlenost uzrokovala pojavu kejnzijanizma i njegove recepture protiv nezaposlenosti;

2) šta govori činjenica da danas aktuelna faktografija o nezaposlenosti ne potvrđuju tačnost onih argumenata kojima je rušen kejnzijanizam i uspostavljana dominacije neoliberalizma? Da li to automatski rehabilituje kejnzijansko viđenje uzroka nezaposlenosti i recepture za njeno sprečavanje?

Da bi se o ovim dilemama moglo validno razmišljati treba da imamo u vidu (da se podsetimo) da je konfrontacija Kejnzove "revolucije" i Fridmanove  "kontrarevolucije" samo pojavno monetarna a da je srž, suština te konfrontacije mnogo dublja, fundamentalnija. A odnosi se na to da kapitalistička, tržišna ekonomija mora biti regulisana u onoj meri u kojoj nema dovoljnu sposobnost (što je tvrdio Keynes i kejnzijanci) da na principu samoregulisanja, laissez fairea (slobodno, liberalno, bez bilo kakvog intervencionizma) ostvaruje i održava zadovoljavajuće stope rasta, uz punu zaposlenost.

S obzirom da su, ne zbog snage teorijskih argumenata nego iz brojnih drugih razloga i interesa, preovladali stavovi Fridmana, monetarista, a pokazalo se nešto kasnije, da su to ranije bili stavovi protagonista laissez faire - laissez passer, dakle pristalica izvornog liberalizma a dana savremenog  neo-liberalizma, tržišnog fundamentalizma. Da bi se uočila i razumela suština pomenute Kejnz-Fridman konfrontacije, a to u suštini ne znači ne konfrontacije između ovakve ili onakve monetarne politike, nego konfrontacije između pristalica maksimalnog liberalizma i redukovanog ali ipak značajnog državnog intervencionizma, biće korisno da i na ovom mestu, još jednom, prezentujemo Fridmanov citat iz kojega se vidi suština:

"Različite vrste strukturnih poremećaja i neelastičnosti mogu da stupe na scenu i da spreče dostizanje hipotetične pozicije dugoročne ravnoteže u uslovima pune zapo-slenosti; dinamičke promene u tehnologiji, resursima i društvenim i privrednim institucijama mogu neprestano da menjaju karakteristike te pozicije ravnoteže; međutim, ne postoji neki fundamentalni 'nedostatak u sistemu cena' koji bi uslovio da nezaposlenost bude prirodna posledica efikasnog tržišnog mehanizma. Ova (Kejnzova, prim. RS) postavka je igrala značajnu ulogu u pridobijanju mnogih ekonomista za kejnzijanstvo, posebno velikog broja reformatora, kritičara društva i radikala, koji su bili ubeđeni da postoji nešto fundamentalno pogrešno u kapitalističkom 'sistemu'..."

Iz prethodnog citata (Fridmanovskog, neo-liberalističkog postulata), vidi se da život brutalno demantuje bazične neo-liberalističke premise da cenovni mehanizam u savremenoj kapitalističkoj tržišnoj ekonomiji nema neki fundamentalni nedostatak koji bi sprečavao da se ostvaruje ekonomski rast (onoliki koliki on objektivno može biti) uz punu zaposlenost, ili barem uz postojanje samo nužne i korisne prirodne stope nezaposlenosti (stope znatno niže od dvocifrene - dakle uz "prirodnu stopu" nezaposlenost kakvu su imali u vidu Friedman, Phelps... )?

Pomenuto brutalno životno demantovanje pokazuje da u mnogim kapitalističkim tržišnim ekonomijama, ipak postoje neki veliki fundamentalni nedostaci koji ometaju

- i ostvarivanje zadovoljavajućih stopa rasta

- a pogotovo ne uz punu zaposlenost.

Ako se ne ignorišu, nego uvaže ove životne činjenice, onda bi pristalice laisezz fairea, danas neoliberalizma morale prihvatiti konsekvence:

- da kapitalistička, tržišna ekonomija, ipak, ima određene (negde veće negde manje), fundamentalne nedostatke i

- da je, u cilju sprečavanja da oni uzrokuju velike poremećaje (kakvi su bili Velika ekonomska depresija tridesetih godina i Globalna ekonomska kriza danas), državna regulacija nužna u većoj meri nego što su oni (pristalice laissez fairea i danas neoliliberalizma) voljni da to prihvate.

Umesto toga u razvijenim zemljama, u njihovim organizacijama, međunarodnim institucijama i uopšte uzevši, u njihovoj sferi dominantnog uticaja... insistira se na održavanju neoliberalizma. Makar i krnjeg, parcijalnog.  Upravo onakvog kakav najviše odgovara najrazvijenijim među samim zemljama koje ga primenjuju. Možda baš zbog toga što je od nejednakog, asimetričnog interesa. Ali, na ovom mestu ne možemo šire o tome.

Glavna pitanja i problemi koje indicira faktografija u donjoj tabeli

Stope nezaposlenosti evropskih ekonomija u 2013. godini su u proseku (istina neponderisanom, ali ipak dovoljno indikativnom), suviše visoke i za celokupni uzorak od 39 zemalja iznose 11,2%.

Pritom je očigledno da su stope nezaposlenosti u zemljama celokupnog uzorka veoma heterogene za jedan ekonomski prostor koji pretenduje da bude jedinstven, čak i u veoma labavom obliku kakav danas Evropska unija jeste. A pogotovo, za ambicioznije vizije da EU izraste u Evropske ujedinjene države, barem približno kao što su USA.

(I) Nezaposlenost je najmanja (3,5%) u dve najrazvijenije zemlje koje su van EU.

(II) Situacija u pogledu stopa nezaposlenosti unutar EU je nedopustivo heterogena, gotovo haotična. To govori o mnogo čemu što bi trebalo elaborirati, ali prevazilazi okvire ovog članka. Zato samo u najkraćem daljnja segmentacija EU i US ekonomija na tri podgrupacije:

(1) U prvu EU-podgrupu  može da se svrsta samo Austrija, u kojoj je stopa nezaposlenosti ispod 5%, dakle, u okviru su Fridmanovog postulata o prirodnim stopama nezaposlenosti;

(2) U drugoj EU-podgrupi su zemlje u kojima  su stope nezaposlenosti ispod 10%: Belgija, Češka, Danska, Estonija, Finska, Holandija, Rumunija, Švedska, UK i US. Te  ekonomije ne odstupaju drastično od Fridmanove prirodne stope nezaposlenosti. Ali, i u nekim od tih ekonomija ima drugih slabih indikatore tako da se teško mogu smatrati uspešnim uzorcima neoliberalnog tržišnog sistema bez bilo kakvog fundamentalnog nedostatka;

(3) To je još izraženiji slučaj u trećoj, najvećoj EU-podgrupi zemalja: Bugarska, Hrvatska, Kipar, Francuska, Grčka, Mađarska, Irska, Italija, Latvia, Litvanija, Poljska, Portugal, Slovačka, Slovenija, i Španija.  U njima  egzistiraju stope nezaposlenosti iznad 10%, dakle suviše visoke. Kad se uzmu u obzir da u njima postoje

i mnogi drugi nepovoljni indikatori, proističe da bi se za ove ekonomije teško moglo reći da imaju neoliberalno postuliranu sposobnost samoregulisanja sa ostvarivanjem dobrih ekonomskih performansi;

Ove zemlje Friedman i drugi utemeljivači neoliberalizma i market fundamentalizam, pretpostavljamo, ne bi uzeli kao primere i argumentaciju za svoje stavove da će ekonomija najbolje funkcionisati ako se minimiziraju bilo kakvi egzogeni uticaji i ometanja. Jer, OSNOVNA KARAKTERISTIKA MARKET FUNDAMENTALIZMA JE UPRAVO TO ŠTO ON POSTULIRA DA U SVAKOM EKONOMSKOM AMBIJENTU LATENTNO POSTOJI TRŽIŠNI SISTEM BEZ FUNDAMENTALNIH NEDOSTATAKA I DA ĆE ON POSTATI EFEKTIVAN ČIM NE BUDE OTKOČEN, DEBLOKIRAN..., ŠTO POTPUNIJIM "PROTERIVANJEM" DRŽAVE, DRŽAVNE REGULACIJE/INTERVENCIONIZMA IZ EKONOMIJE.

(III) Stope nezaposlenosti su relativno niske (6,5%) u grupaciji van EU u  koju smo svrstali Tursku i evropske CIS zemlje u kojima se striktno ne primenjuje market-fundamentalistička receptura.

(IV) Kroz dramatično visoke stope nezaposlenosti se, možda, najjasnije vidi u kakvoj se beznadežnoj situaciji nalaze ekonomije non-EU balkanskih zemalja. Naravno, sve su one na svoj način drugačije, tj. u različitoj su ekonomskoj situaciji o kojoj samo donekle govori čanak E2. o visini GDP per capita. Ali, postoje barem dve zajedničke karakteristike:

- ni u jednoj od njih, ni u efektivnom ni u nekom blokiranom obliku, ne postoje integralni i konkurentski privredni sistemi.  Ili da zadovoljimo one koji ne vole termin "privredni sistem" smatrajući da je to komunistički recidiv, pa da kažemo drugačije: ni u jednoj od ovih zemalja ekonomija ne egzistira efektivno u konkurentskom obliku jer ne funkcionišu sva neopohodna tržišta. Integralnog tržišta nema ni na vidiku. To jeste zajednička ali nepovoljna karakteristika;

- sve su ove zemlje, na ovaj ili onaj način prinuđene, a kako se stvari razvijaju biće pod još jačim pritiskom, čak imperativom, da primenjuju ekonomsku politiku svojstvenu neoliberalnom tržišnom fundamentalizmu. Baš kao da u njima postoji dobro-funkcionišući, konkurentski tržišni sistem. Drugim rečima, kao da su market developed, a ne tek emerging markets zemlje, i to u rudimentarnoj fazi.  Sve u očekivanju, barem deklarativno, da će baš takva ekonomska politika iznuditi da, kao Fenix iz pepela, oživi i profunkcioniše integralna, konkurentska tržišna ekonomija. A takva, za te zemlje neprimerena ekonomska politika, samo ih gura iz dramatične u tragičnu, neokolonijalnu poziciju.

U fokusu Srbija i njeni problemi nezaposlenosti

Najzad, sve što je napred rečeno za non-EU balkanske ekonomije vredi i za Srbiju, samo u još težem obliku (ili se svakome njegova muka čini baš najtežom). Visoka nezaposlenost (23,1) je, po svemu sudeći, najteži je rešiv problem, budući da je sastavni deo pravog circullus vitiosusa. Začaranog kruga u kojemu se vrtimo kao zver u kavezu. Zarobljena je u takav skup međupovezanih problema, koji ne dozvoljavaju da se probije iz tog circullus vitiosusa. Šta god da pokuša, sudara se baš sa problemom dramatično visoke nezaposlenosti.

Evo jedne skice tog začaranog kruga:

1) povećanje efikasnosti nužno znači smanjenje prekobrojno zaposlenih,

2) s obzirom na postojeću stopu nezaposlenosti, kreiranje novih radnih mesta moralo bi biti veoma intenzivno,

3) nema novih radnih mesta bez velikih i srednjih investicija,

4) za veliki investicioni ciklus trebaju:

(a) ne samo velike sume kapitala,

(b) nego i veliki broj dobrih investicionih programa,

5) a gotovo je nemoguće da bude dovoljno dobrih investicionih programa u uslovima neefikasnosti.

Ili da to kažemo manje formalizovano, deskriptivnije.

Najteža pitanja u Srbiji, ne od juče ili odnedavno, nego tokom više decenij - koja u velikoj meri zaista predstavljaju pomenuti začarani krug - mogu se sažeto iskazati na sledeći način.

Kad to - jaku profit motivaciju i/ili ekonomsku prinudu - već to nije donela neuspešna privatizacija i tranzicija, kako to ostvariti u uslovima velike nezaposlenosti, slabih (uništenih) proizvodnih potencijala) i, logično, niskog društvenog proizvoda. Ili drugačije rečeno, kako uspostaviti institucionalni presing koji treba da urodi konkurentskim odnosima, visokom efikasnošću i visokom akumulacijom i to  u privredi kakva i kolika ona jeste, u ambijentu kakav je u Srbiji?! Uprošćeno i pogrešno se smatra da će sve to samo po sebi doći na svoje mesto samo ako se pokrene snažan investicioni ciklus. Na bilo koji način, tačnije rečeno na sve moguće načine. Investirati, investirati... i samo investirati. Ukoliko u tome i ima istine, a delimični i ima, problem je u tome što postoje brojne teško premostive zapreke, teško rešivi problemi.

Najpre u onome čime se najviše manipuliše. Imam u vidu FDI-panaceju kojom se Srbija godinama zavarava, obmanjuje... A prikriva se notorna empirijska istina da FDI nigde nisu "lokomotiva razvoja" nego, u najboljem slučaju, kolateralno razvojno sredstvo. A posebno je obmanjujuće to što se seje lažna nada da su one lek za smanjenje  nezaposlenosti. Problem je u tome - i to je opšte empirijsko iskustvo - što  strana direktna ulaganja, i kad bi ih nekim slučajem i čudom bilo onoliko koliko FDI-optimisti već odavno i uzaludno očekuju, ne dovode do ubrzanog povećanja zaposlenosti.

Težina situacije je, dakle, najpre u tome što se ne vidi kako generisati snažniji investicioni zamah (mnogo širi od FDI). Od njega, od ogromnog talasa investicija,  se prema rasprostranjenom, inače samo delimično tačnom uverenju očekuje,  da odmah, promptno ublaži problem nezaposlenosti: da dovede do porasta efikasnosti, porasta GDP, naglog porasta bruto domaće akumulacije...

Dakle kad kažem delimično tačnom imam u vidu dve vrste problema:

- prva je to što je takav investicioni zamah, "investicioni ciklus" nemoguće inicirati i implementirati u uslovima velike devastiranosti i ekonomske neefikasnosti: nedostaju i racionalnih/brzo efektuirajućih investicionih programa sa velikim multiplikativnim efektom, a pogotovo nedostaju finansijski resursi,

- a druga je to što ni najracionalnije investicije ne donose efekte promptno, nego više ili manje odloženo.

Malo potpunije rečeno,  "investicioni ciklus" je nemoguć bez akumulacije mnogo veće od one koja bi se mogla "iscediti iz suve drenovine" putem stezanja kaiša čak do poslednje rupe. Proističe da je takav investicioni ciklus bez domaće akumulacije (koja se danas u svetu naziva opštim imenom štednja) nemoguće generisati a da se ne izazove barem jedna od dve podjednako nepovoljne implikacije:

(1) bez stalnog dodatnog zaduživanja i sve dubljeg upadanja u finansijsku neo-kolonijalnu poziciju; ili

(2) bez inflatornog finansiranja tog ciklusa, što podrazumeva ne umerenu nego u najboljem slučaju umereno visoku inflaciju, inflatorno oporezivanje... i/li razne druge oblike finansijske represije.

Zatim, zar problem nedostajanja racionalnih investicionih programa nedavno nije istican sa samog vrha piramide vlasi, da bi zatim, iz nekih razloga  bio "gurnut pod tepih".

Najzad, da bi veličina, ozbiljnost i težina oporavka i smanjenja nezaposlenosti, ili bolje rečeno povećanja zaposlenosti, bili jasniji, treba ukazati na empirijska međunarodna iskustva, široko elaborirana i argumentovana u tranzicionoj literaturi. A

ona ubedljivo govore da investicije nigde nisu primarno rešenje tranzicionih problema. Parafrazirajmo samo neke stavove iz tog velikog empirijskog fundusa.

Samo investiranje ne osigurava rani rast i oporavak,  tj. ekonomski rast neće biti snažniji, ako se poveća investiranje, zbog toga što je potrebno vreme da investicije rezultiraju znatnim povećanjem stopa rasta GDP, domaće akumulacije, investicija i njihove uzlazne, multiplikacione spirale. Normalno se očekuje da porast investicija bude praćen povećanjem ekonomskog rasta tek dve-tri godine kasnije. U ekonomijama u tranziciji, stope investiranja u osnovne fondove obično počinju da rastu tek kada započne oporavak ekonomskog rasta.

Objašnjenje je da se rani rast može pripisati efikasnim učincima koji su rezultat odgovarajućih reformi, uspostavljanja veće efikasnosti, jačanje profitabilnosti i bogaćenjem ali na pravi način:

- jačanjem (poboljšanjem) preduzetništva umesto dosadašnjeg "tajkunskog" načina "poslovanja",

- povećanjem produktivnosti ali ne varijantom "sa istim resursima ostvariti više" a ne do sada preovlađujućim načinom (koji je dominantan i u preduzećima koja su privatizovana prodajom stranim vlasnicima): "ostvariti dosadašnje sa smanjenim angažovanim resursima", tj. smanjenjem zaposlenosti,

- naravno i primenom svega onoga što se podrazumeva pod što se preporučuje i podrazumeva u međunarodno-institucionalnom žargonu: jačanjem čvrstog budžetskog ograničenja, efektivnijim stečajnim zakonodavstvom, smanjivanjem rent-seekinga i drugim merama koje na žalost, u gore pomenutom circullus vitiosus, upravo zbog velike nezaposlenosti ostaju "mrtvo slovo na papiru".

* * *

NA KRAJU DIREKNA PORUKA (MOLBA) VLASTIMA: PRESTANITE VEĆ JEDNOM SA BACANJEM PRAŠINE U OČI DA JE SVE ŠTO RADITE I URADITE USMERENO I SRAČUNATO NA STVARANJE USLOVA ZA FDI-SPAS, ZA OGROMAN PRILIVNI TALAS STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA. JER, ONE TO NISU NIGDE BILE I NE MOGU BITI. A DA BI IH BILO ONOLIKO KOLIKO JE REALNO I OPRAVDANO, MORA IM MNOGO TOGA DA PRETHODI. REŠENJE PROBLEMA KOJE JE DONELA (NEUSPEŠNA) TRANZICIJA, A U SRBIJI I SANKCIJE I "MILOSRDNI ANĐELI" S NEBA, DAKLE, NIKAKO SE NE SVODI NA FDI, A TO ZNAČI DA I OPORAVAK I SMANJENJE NEZAPOSLENOSTI NE MOŽE POČINJATI SA NJIMA, VEĆ TREBA IDENTIFIKOVATI ŠTA JE TO ŠTO SE MOŽE I MORA UČINITI U DOMENU  STRUKTURNIH REFORMI I INSTITUCIONAIH UNAPREĐENJA NEZAVISNO OD FDI, ŠTO DOVODI DO BOLJEG INICAJALNOG RASTA... A ZATIM, DOLAZI DO PORASTA UKUPNIH INVESTICIJA (JEDNIM DELOM I FDI) I DALJNJE UZLAZNE SPIRALE.

Sve u svemu, nepostojanje i nesprovođenje (barem inicijalno) konzistentne strategije oporavka, zatim razvoja i povećanja zaposlenosti  se  ne može nadomestiti samo sa ovde-onde investicijama, održavanjem relativne makroekonomske stabilnosti, kvazi restrukturisanjem javnog sektora, pa ni "civilizacijskom" (čitaj rasprodajnom) privatizacijom javnih preduzeća (po svaku cenu).... Ili drugačije rečeno, BEZ DONOŠENJA I SPROVOĐENJA SVEOBUHVATNE I SKLADNO KONCIPIRANE STRATEGIJE OPORAVKA I RAZVOJA NE MOGU SE IZAĆI IZ GORE SKICIRANOG ZAČARANOG KRUGA.

O problemu nezaposlenosti u Srbiji, o ovom začaranom u krugu, circullus vitiosusu,  i eksplicitno i implicitno, već je raspravljano u mnogim člancima na ovom sajtu, a biće još reči u Završnim konsideracijama ove serije E-članaka.