New DealSRBIJA

Dušan Janjić

Duša

n Ja

njić

New

Deal

SRBI

JA

www.fer.org.rs

New DealSR BIJA

Dušan Janjić

New DealSRBIJA

Beograd, 2020.

New Deal SRBIJA

AutorDušan Janjić

IzdavačForum za etničke odnoseKraljice Natalije 4511000 Beograd

Glavni i odgovorni urednikDušan Janjić

LekturaIvan Milenković

RedakturaMiomir Brkić

Dizajn i priprema za štampuAtelje, Beogradwww.atelje.rs

ŠtampaDosije, Beogradwww.dosije.rs

Tiraž 150 primeraka

Mesto i godina izdanjaBeograd, 2020.

ISBN 978-86-920703-5-8

5

Sadržaj

PREDGOVOR ................................................................................................................................ 7UVOD: POJMOVNIK ......................................................................................................................11I NOVA REALNOST I STARE SILE: MEGATRENDOVI .................................................................. 15

Megatrend 1. Rast i ograničenja globalizacije........................................................................15Megatrend 2. Traganje za ideološkom i političkom alternativom ........................................ 21Megatrend 3. Tranzicija i identitet: Buđenje etniciteta i

etnonacionalističke i ekstremističke mobilizacije ........................................24Megatrend 4. Transformacija (nacije) države, regionalnih i globalnih integracija .............. 27Megatrend 5. Povećanje značaja međuodnosa energije i bezbednosti ...............................28Megatrend 6. Opadanje stanovništva i migracije ..................................................................32Megatrend 7. Klimatske promene i smanjivanje poljoprivrednog zemljišta .......................33Megatrend 8. Rast novih proizvodnih sila (veštačka inteligencija,

IT, digitalizacija i robotika) .............................................................................35II SOCIJALNO–EKONOMSKI PROFIL SRBIJE .............................................................................. 37

1. Demografska slika ...............................................................................................................392. Osnovne odrednice makroekonomskog okruženja privrednog života Srbije ................ 40

2.1. Brutodomaćiproizvod(BDP)Srbije .............................................................................402.2. Investicije–nivoistruktura .......................................................................................... 412.3. Infrastrukturnookruženje ............................................................................................. 43

2.3.1. Saobraćaj ............................................................................................................... 432.3.2.Telekomunikacijeimediji .................................................................................... 432.3.3.Industrija ...............................................................................................................442.3.4.Energetika ..............................................................................................................452.3.5.Rudarstvo ..............................................................................................................462.3.6.Građevinskaindustrija .........................................................................................462.3.7. Poljoprivredaistočarstvo .................................................................................... 472.3.8.Turizam ..................................................................................................................48

3. Osnovni socijalni pokazatelji privrednog života ............................................................. 493.1. Privatizacija .....................................................................................................................503.2. Stopasiromaštva ............................................................................................................ 513.3. Indekspercepcijekorupcije.......................................................................................... 52

4. Uzroci krize privrednog rasta .............................................................................................53

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE ....................................................... 571. Šta je New Deal Srbija (Preporod Srbije) i kako pokrenuti preporod Srbije ................... 572. Sektorski planovi Preporoda ............................................................................................. 63

2.1. Populacionapolitikaimigracije....................................................................................632.2. Stvaralaštvoizdravljeljudi ...........................................................................................69

2.2.1. Kultura,kulturneinstitucijeiidenitetljudiizajednica ....................................692.2.2.Unapređenjesportaifizičkekulture .................................................................. 702.2.3.Nauka,tehnologijaidruštvoobrazovanja ......................................................... 712.2.4.Zdravljeizdravstvenapolitika ............................................................................ 74

2.3. Upravljanjevodom ......................................................................................................... 772.4. Energetika ........................................................................................................................ 792.5. Infrastrukturaigrađevinskaoperativa .........................................................................822.6. Poljoprivredaiagroindustrija .......................................................................................842.7. Reindustijalizacija ..........................................................................................................88

3. Sistemska podrška Preporodu Srbije ............................................................................... 893.1. Mikro,malaisrednjapreduzeća ...................................................................................893.2. Odnosvlasništvaimenadžmenta .................................................................................893.3. Kvalitetnimenadžmentiiefektivnimarketing ........................................................... 903.4 Upravljanjesocijalnimrazlikama,solidarnost,

socijalnopreduzetništvoizadrugarstvo ...................................................................... 913.5. Stabilnostkursadomaćevalute .................................................................................... 92

4. Izlazak iz krize institucija ...................................................................................................934.1. Uspostavljanjelegitimacijskogtemeljazaotvorenupolitičkuzajednicu ................. 934.2. Odnedovršenedofunkcionalnedržave-nacije ........................................................... 934.3. Uspostavljanjesocijalnoodgovorneiefikasnevlade ................................................ 974.4. IzgradnjaSrbijekaodržaveregiona .............................................................................984.5.Ostalereformepolitičkogsistema .............................................................................. 1014.6.Neizgrađenostpolitičkihstranaka .............................................................................. 1024.7. Nerazvijenostgrađanskogdruštvainevladinihorganizacija .................................. 1034.8.Strategijaintegrativnemanjinskepolitike................................................................. 1044.9. UpravljanjekrizomuodnosimaSrbijeiKosova ......................................................... 111

5. Upravljanje bezbednosnim rizicima ................................................................................ 1165.1. Stanjeiperspektivabezbednosti ............................................................................... 1165.2. SrbijaiizazovčlanstvauNATO .................................................................................... 1185.3. SrbijaiRusija ................................................................................................................ 1205.4. UlogaTurskeuSrbijiinaZapadnomBalkanu ........................................................... 122

6. Preporod Srbije i okruženje ............................................................................................. 1246.1. SrbijaiEvropskeintegracije ........................................................................................ 1246.2. SaradnjanaZapadnomBalkanu .................................................................................. 129

PREDGOVOR

Ova studija je pokušaj da se uoče, opišu i obrazlože osnovne odrednice stanja sa-vremenog srpskog društva i savremene srpske države kao i osnovni trendovi razvoja Srbije, da se, ukaže na potrebu da se javnost, struka i političko vođstvo Srbije angažuju ka strateškom planiranju održivog razvoja Srbija. S toga ova studija ne nudi zatvorene odgovore niti nameće stavove koje obrazlože i argumentuje.

Studija je rezultat rada na projektu „Vizija Srbije u 21 veku”, koji su realizovali Forum za etničke odnose i Klub 21 (u periodu od 2008. do 2010. godine), kao i stručnih rasprava (u periodu od 2010. do 2019. godine) u kojima je angažovano oko sto domaćih i stra-nih stručnjaka iz oblasti ekonomije, energetike, poljoprivrede i zadrugarstva, migracija i demografije, javnih politika, političkih nauka, ustavnog i pravnog sistema, institucio-nalnog razvoja, bezbednosti i odbrane, ljudskih prava, među etničkih odnosa, kulture, nauke i obrazovanja. U okviru ovih aktivnosti nastala su i dva kolektivna priloga (o ekonomiji i državi) koji su, uz podatke o autorima tog priloga, uvršćeni u ovu studiju.

Pojedini delovi teksta, poput rasprava o ustavnom ustrojstvu, regionalizmu, manjin-skoj politici i Kosovu (kao autorski prilozi u domaćim i međunarodnim publikacijama ili raspravama, kao deo kolektivnih analiza i slično) predstavljeni su zainteresovanoj doma-ćoj i međunarodnoj javnosti.

Posebnu zahvalnost iskazujem Miomiru Brkić koji me je svojim kritičkim primedba-ma primorao na dodatni rad od skoro godinu dana. Zahvalnost iskazujem i svima koji su doprineli nastanku ove studija. Ali odgovornost za iznete stavove isključivo je moja. Uz to, koncept projekta, najveći deo istraživačkog rada i pisanje teksta moj je autorski rad.

Iskreno se zahvaljujem svim onim ljudima (predstavnici pojedinih ministarstava i političkih stranaka, nevladinih organizacija, fondova i fondacija) iz Srbije koji su uči-nili sve što je bilo do njih da ne podrže ovu studiju, ili da otežaju rad na njoj. Njihovi argumenti su bili: „Ovo nije potrebno”, „Srbija ima više od 200 strategija”, „Srbija je na pravom putu” i slično. Oni su svojim stavovima samo potvrđivali svoju odanost vlastima Srbije, od Tadića do Vučića. Neki od njih svojim stavovima i delovanjem samo svedoče o snazi „tajne veze” između „sivih zona civilnog društva”, političkog i posebno partijskog delovanja i „tabloidnog i režimskog novinarstva” odnosno o „moći duboke države”.

„Politički podobni” stručnjaci, NVO „vođe” i političari „propagandisti”, iz Srbi-je ne razlikuju se od sličnih stručnjaka, vođa NVO ili političara u drugim državama.

Oni decenijama grade i uživaju dobrobiti „Real politika”. Oni su, poslednje tri decenije, u raznim kostimima, poput „trenera demokratije”, izvođača „antibirokratskih”, „demo-kratskih” i drugih „narodnih” prevrata, potvrdili prilagodljivost na promene u distribu-ciji novca i vlasti. Ispoljili su sposobnost da, u isto vreme ili u kratkom roku, zagovara-ju sve vrste „vladajućih” ideologija: od „socijalizma sa ljudskim likom”, preko idolatrije ljudskih prava, „multikulturalizma” i liberalne demokratije, do neo liberalizma u boja-ma „demokratskog nacionalizma”, čak i populističkog etno-nacionalizma.

Svima njima sam zahvalan pre svega zbog naučene lekcije koja glasi: Na njih nikada, a posebno u vreme kriza, ne treba računati! Valja se osloniti na sebe i na „kolektivnu pamet”.1 Ova pamet nije puko preuzimanje ili pozivanje na dostignuća drugih, već kri-tičko promišljanje i „učenje nenaučenih lekcija”. Upravo njihovo odbijanje i sprečavanje da se promišljaju ciljevi ka kojima se Srbija uputila, kao i putevi koji do tih ciljeva vode, dala su mi podsticaj za dovršavanje teksta ove studije.

U Srbiji, kao i u mnogim drugim državama, političke vođe se rukovode kratkoroč-nim izbornim interesima i oklevaju da se suoče s problemima koji nisu očigledni ili čije rešavanje zahteva vreme duže od izbornog ciklusa. U nestabilnim društvima, kakvo je i današnja Srbija, to nužno vodi brzom gubljenju poverenja, te do vladavina i vlada koje kratko traju. Kratkovidost vođstava i kratak vremenski rok njihovih vladavina oteža-vaju ovladavanje složenošću društvene realnosti i umnožavaju, umesto da uklanjaju, probleme u održivom upravljanju razvojem Srbije. Kao sveobuhvatni rezultat nastaju ciklične krize koje, poput „crne rupe”, usisavaju ogromnu ljudsku i drugu energiju.

Odsustvo vizije i izostanak nastojanja da se postigne politički i društveni konsen-zus oko vizije razvoja Srbije, dovodi i do neimanja srednjoročnog i dugoročnog plana za vođenje društva. To pak predstavlja izvor straha od nepoznatog kako u sadašnjosti tako i u budućnosti. Nepoverenje u vođstvo, neizvesnost za ličnu, porodičnu i opšte društvenu egzistenciju, u temelju je nestabilnosti u kojoj Srbija živi poslednjih dece-nija. Stoga, u kraćem periodu valja pre računati na nove sukobe nego na značajnije promene u Srbiji. Velike promene se, gotovo svuda i bez izuzetka, pokreću udovo-ljavanjem potreba za određenom političkom vizijom i u potrazi za zadovoljavanjem pravde i pravičnosti.

Mnogi argumenti ukazuju na to da Srbija može i mora bolje. Prirodni, istorijski, razvojni, kulturni i ljudski potencijali Srbije takvi su da se mogu stvoriti uslovi za preva-zilaženje postojećih problema i za bolji život građana Srbije. Osnovna pretpostavka za to je da se uoče ključne potrebe srpskog društva, da se ove potrebe artikulišu kao politič-ki, nacionalni i državni interesi, te da se, najzad, ovi interesi ostvare. To podrazumeva jasnu predstavu o kratkoročnim, srednjoročnim i dugoročnim procesima ostvarivanja ovih interesa. Stoga se ova studija može razumeti i kao zagovaranje potrebe da se uobli-či vizije razvoja Srbije u 21 veku, koja će biti utemeljena u spoznaji stvarnosti i stvarnih potreba građana Srbije.

1 Javati Ghosh (2019), „Economic’s tribal thinking”, October 10: https://www.ips-journal.eu/index.php? id=344&L=0&tx _news_pi1%5Bnews%5D=3801&tx_news_pi1%5Bcontroller%5D =News&tx_ news_ pi1%5Baction%5D=detail&utm_source=newsletter&utm_medium=email&utm_campaign=en_716_20191025&cHash=93f7decb1251afbd6856aa15d2707e5f

Srbija spada u red manjih država Evrope, sa starim stanovništvom i ograničenim prirodnim, ekonomskim i ljudskim resursima. Kao nedovoljno razvijena i otvorena ekonomija i država, Srbija je veoma ranjiva na spoljne uticaje. Ta okolnost nameće po-trebu da država bude vođena jasnom politikom oslonjenom na viziju koju podržava ve-ćina politički aktivnog stanovništva i koja je razrađena u harmonizovanim razvojnim planovima. Okosnicu ove vizije i planova moraju da sačinjavaju, s jedne strane, snažan ekonomski rast i stvaranje potrebne energetske osnove za razvoj, te obezbeđivanje ljud-ske i opšte bezbednosti s druge strane.

Sigurno je da je jedan od važnih elemenata ove vizije i razvojnih planova povratak državnosti. Srbija je nezavisna i suverena država koja je kroz raspad bivše Jugoslavije povratila državnost. Taj istorijski prelom se dogodio kao ukupni rezultat srpske politike i poteza drugih država. Političko vođstvo Srbije kao ni nacionalističke vođe srpske na-cije nisu imali izvodiv plan da se, po raspadu bivše Jugoslavije, povrati državnost Srbije. Oni su se zadovoljili time da Srbija bude ono što od Jugoslavije ostane kada odu svi oni koji to žele. Političko vođstvo još uvek nema jasnu sliku o tome gde su granice države i kakve bi institucije i politike doprinele izgradnji i razvoju Srbije.

Odgovor na ova i brojna druga pitanja pre sve ga zavise od sposobnosti i volje vođstva da se aktiviraju kolektivna pamet i zajedničke energija u samoj Srbiji ali i od izgradnje brojnih uslova od kojih mnogi zavise i od delovanja brojnih međunarodnih aktera.

11

UVOD: POJMOVNIK

U ovoj studiji koristiće se ključni pojmovi u sledećim značenjima: New Deal Srbija se može odrediti i kao program strukturnih reformi na osnovu

uspostavljenog sveobuhvatnog društvenog konsenzusa. On bi se, na srpskom jeziku, mogao odrediti i kao program preporoda i/ili obnove. Stoga se često, u ovoj studiji poj-movi, „New Deal Srbija”, „plan preporoda” i „preporod” upotrebljavaju kao sinonimi.

„New Deal Srbija” u svoj sadržaj uključuju sledeće elemente:1. set ključnih zakonodavnih i institucionalnih reformi kao i velikih (kapitalnih)

investicionih projekata (poduhvata) u realnom sektoru privrede (poljoprivreda, energetika, infrastruktura, građevinarstvo i dr.), koji bi se realizovali narednih deset godina, radi izlaska zemlje iz faze ekonomske nesigurnosti u fazu održivog rasta, posebno dostizanjem višeg nivoa privrednog rasta i veće zaposlenosti;

2. ekonomske i druge mere države kojima bi se podržalo realizovanje odabranih kapitalnih reformskih i investicionih projekata;

3. mogući oblici bilateralne i multilateralne saradnje Srbije sa državama Zapadnog Balkana, odnosno sa državama u okruženju, radi uspešnijeg ostvarivanja pojedi-nih specifičnih ciljeva preporoda Srbije;

4. ekonomske, političke i druge mera međunarodne zajednice, posebno Evropske unije (u daljem tekstu EU) i SAD, kojima bi se podržali i podsticali napori obno-ve i izgradnje Srbije kao otvorenog društva i ekonomije.

Sam naziv New deal je inspirisan političkim programom New Deal Franklina D. Ruzvelta (Roosevelt), koji je ostvaren u SAD 1930-ih. To je program koji je obnovio rast BDP iako su mu osnovni ciljevi bili obnova i jačanja demokratije, kao i očuvanje mira. Upravo zbog ova dva cilja koji su od životnog značaja za Srbiju, se koristi naziv New Deal.

Jačanje demokratije i očuvanje mira su razlozi zbog kojih je uspostavljena i Evrop-ska zajednica, kasnije razvijena u EU. U ime ova dva cilja zemlje članice EU složile su se da povežu svoje suverenitete. Kako su demokratija i mir ponovo ugroženi, izvan EU a i unutar nje, EU nastoji da odgovori razvojem strategije Green Deal. Takođe, sve su snažnija zagovaranja potrebe da EU razvije sveobuhvatni program Green New Deal.2

2 Éloi Laurent (2019), „A Green New Deal beyond growth”, 8 October 2019: https://www.socialeurope.eu/a-green-new-deal-beyond-growth

12 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

Green Deal je kao ideja i politički koncept začet u SAD, u proteklih deset godina, i to u susretu sa negativnim posledicama ugrožavanja ekološkog sistema naročito usled klimatskih promena. Ovaj koncept je, potom, prenet u EU.

Američki Green New Deal, po zakonu koji je podnet Kongresu februara 2019. godi-ne, mogao bi da se odredi kao nastojanje da se ide „iznad rasta” u zemlji rasta. S toga se recesija danas u SAD ne meri samo pomoću parametara pada BDP, već i urušava-njem zdravstva, opadanjem obrazovanja, porasta nefer socijalnih i poslovnih odnosa, kao i ugrožavanjem ekosistema. Kao osnovni cilj postavljeno je i umanjivanje socijalnih nejednakosti. Zato predlog zakona određuje korene „sistemske nejednakosti” u SAD, kako društvene tako i ekološke, a cilj je da se uspostavi „fer i pravedna tranziciju” od koje bi koristi najpre imale „najisturenije, najizloženije i ranjive zajednice”.3

Evropski Green New Deal smešta društvenu pravdu i zaštitu okoline ispred fiskalne dis-cipline i ekonomskog rasta, a Ursula fon der Lajen (von der Leyen), predsednica Evropske komisije (u daljem tekstu: EK) uvrstila je usvjanje ovog programa u prioritete prvih sto dana svog mandata. Tom prilikom je određen i prvi cilj: da Evropa postane prvi „klimat-ski neutralan” kontinent. Ovo obećanje obavezuje da se ne ponovi sudbina „Lisabonske strategije”. Ovom strategijom je, pre dvadeset godina, obećano da će ekonomija EU biti „najkonkurentnija i dinamična ekonomija zasnovana na znanju”. Ovo obećanje nije ispu-njeno pre svega zbog rigidnih pravila vođenja ekonomije u državama-članicama EU. Sve se svelo na povećanje ekonomskog rasta i fiskalnu discipline, što se izražavalo kroz procente učešća u budžetima i BDP država-članica. To je dovelo do atrofiranja saradnje unutar EU i ugrožavanja napretka.U nastojanju da se izbegne ponavljanje iste greške, zahteva se od EK da kao cilj European Green New Deal utvrdi dostizanje održivih razvojnih ciljeva i opštih ciljeva postavljenih u članu 3.3 Treaty on European Union, a to su: blagostanje ljudi, održivi razvoj i visoko konkuretna društveno-tržišna ekonomija (social-market economy), puna zaposlenost, socijalni napredak, visok nivo zaštite i unapređenje kvaliteta okoline, suzbija-nje socijalnog isključivanja i diskriminacije, promocija društva pravde i zaštita jednakosti žena i muškaraca, solidarnost među generacijama i zaštita prava dece.4

Održivi razvoj u ovoj studiji označava privredni rast i ekonomski napredak, ali i ukupni razvoj koji, između ostalog, podrazumeva i unapređenje ustavnog i zakonskog okvira, a u cilju izgradnje državnih i demokratskih institucija, ostvarivanja ljudskih i demokratskih sloboda i prava građana i manjina, unapređenja svesti o potrebi i us-postavljanju mehanizama pravednijeg raspolaganja i raspodele društvenog bogatstva, umanjenja društvenih nejednakosti i jačanja međuljudske solidarnosti, izgradnje sve-sti i odgovora na klimatske i druge ekološke izazove, obezbeđivanju zdrave čovekove okoline, posebno zemljišta, vode i hrane koji bi trebalo da budu dostupni svim građa-nima, upravljanja demografskim razvojem i migracijama stanovništva, obezbeđivanja ljudske i energetske bezbednosti, omogućavanja svestranog razvoja identiteta, kulture i obrazovanja članova društva. Ovakav razvoj se može ostvariti ukoliko se slede ciljevi, vrednosti pa i preporuke sadržani u konceptu New Deal.

3 Éloi Laurent (2019), „A Green New Deal beyond growth”, op. cit.4 Estrella Dura Ferrandis, Irina de Sancho Alonso (2020), „Where is the ‘deal’ in the European Green

Deal”, January 14: https://www.socialeurope.eu/where-is-the-deal-in-the-european-green-deal

UVOD: POJMOVNIK 13

Pojam globalizacija se, u ovoj studiji, upotrebljeva u opštem značenju koje potiče od engleske reči the globe (koja označava zemlju, zemaljsku kuglu, okruglo ili loptasto nebesko telo), pri čemu to značenje obuhvata društvene procese i odnose koji imaju planetarni karakter i manifestuju se u svim aspektima svetskih zbivanja. Takođe, ovaj pojam se upotrebljava i u užem značenju kao proces ekonomskog, političkog, socijalnog i kulturnog delovanja na nadnacionalnom nivou, koji na globalnom nivou menja usta-ljene političke, privredne, socijalne i kulturne odnose. Ključno uporište ovog procesa je tehnološki razvoj. U oba značenja ovaj pojam upućuje na sliku sveta kao zajedničkog prostora u kome se odnosi međuzavisnosti (tehnološke, pravne, političke, ekonomske, ekološke, kulturne itd.) uspostavljaju ogromnom brzinom, premošćavajući geografske i vremenske distance.

15

I NOVA REALNOST I STARE SILE: MEGATRENDOVI

Jedan od izazova Srbije, njenog opstanka i razvoja, njenih elita i politika jeste suočava-nje (razumevanje i prilagođavanje) sa megatrendovima savremenog sveta. U pronalaženju modus vivendi u uslovima globalizacije neophodno je da se, pored svesti o opštim odred-nicama, uvažavaju i osobenosti ispoljavanja megatrendova u Srbiji i njenom okruženju.5

Megatrend 1. Rast i ograničenja globalizacije

Globalizacija kao reč doživljava se ili kao „najomraženija” ili kao „najomiljenija” reč6, na šta utiče i sama složenost procesa koji se njome označava, ali i interesi onih koji je upotrebljavaju kako ekonomski, tako i ideološki i politički, pa do grupnih i pojedi-načnih interesa koji korisnika reči stavljaju u poziciju „dobitnika” ili „gubitnika” samog procesa globalizacije. U ovoj studiji izraženo je nastojanje da se uvaži sva složenost sa-mog procesa, odnosno stvarnost i značenje same reči.

Druga polovina dvadesetog veka u znaku je globalizacije, čija ideološka osnova je liberalna demokratija razvijana na Zapadu u doba blokovski podeljenog sveta.

Osnovni ekonomski aspekti globalizacije jesu liberalizacija uslova poslovanja, tržišta, investiranja i privatizacija. Glavni igrači u takvoj ekonomiji su multinacionalne korporacije.

Propratna pojava globalizacije je regionalizacija, odnosno regionalna integracija u tri „klastera”: evropski (EZ / EU), azijsko-pacifički (ASEAN) i severno-američki (NAFTA).

Globalizacija je podstakla izgradnju novih regulativnih mehanizma i novih postupa-ka upravljanja. Pre svega prilagođavanje unutrašnjih i međunarodnih institucionalnih mehanizama ekonomskog razvoja. Od sposobnosti ovog prilagođavanja zavisi efikasnost procesa u društvu, uključujući i ekonomske procese, te doprinos unapređenju razvoja.

5 Marko Čeperković and Florence Gaub (eds.) with contributions from Donika Emini, Zoran Nechev and Isidora Stakić (2018), „Balkan futures three scenarios 2025”, Chaillot Papers, European Union In-stitute for Security Studies, Paris, August, 11, 17-18.

6 Miša Brkić (2017), „Globalizacija i sloboda: tek kad je izgubimo, shvatimo njenu vrednost”, Danas, Beograd, 29. januar.

16 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

Proces institucionalnog prilagođavanja, na nivou sveta kao celine, za rezultat ima, s jedne strane, gašenje nekih institucija, dok se, s druge strane, održavaju, iako više nemaju snažan ugled i uticaj na upravljanje procesima, institucije poput UN, OSCE. Pored ovih starih institucije ima i onih koje su još uvek funkcionalne (na primer Svetska banka, MMF) jer, za sada, nisu uspostavljeni bolji mehanizmi. Sa svoje strane, posto-janje širokog broja institucija neusklađenih sa potrebama razvoja predstavlja prepreku širenju globalizacije i, istovremeno, oslonac za njeno urušavanje.

U uslovima krize globalizacije dolazi do oživljavanja staro-novih institucija po-put nacionalnih država i raznoraznih oblika samoorganizovanja unutar, izvan ili protiv postojećih nacionalnih i širih okvira i pravila. Zapravo radi se o protivreč-nosti: u načelu, a umnogome i u praksi, globalizacija sužava prostor za delovanje (nadležnosti) pojedinačnih država i njihovih politika, a, s druge strane – posebno u susretu sa krizom regulatornih mehanizama na svetskom i regionalnom nivou – jača potrebu za međusobnim udruživanjem i traženjem novih oblika saradnje. Jedan od primera novih oblika saradnje jeste uspostavljanje šestorke Zapadnog Bal-kana (u daljem tekstu: WB6).

U uslovima krize ekonomije koje nisu u potpunosti privatizovane i u kojima je sna-žna uloga države u razvojnim sektorima (poput Kine), čine se uspešnima, pa se čak nude i kao model koji bi trebalo slediti.

Sve u svemu, globalizacija je potisnula, ali nije uklonila „izolacionizam” kao ideolo-giju, pogled na svet, ali i kao državne, ekonomske, kulturne i druge politike. Izolacio-nizam je politika potcenjivanja ili izbegavanja saradnje i kontakata s drugim državama, ekonomijama, kulturama, društvima i zajednicama. On vodi zatvaranju u granice vla-stite organizacije, kulture, nacije, vlastitih klanova. Izolacionizam često zagovara poli-tiku „nemešanja” i izbegavanje saveza s drugim zemljama, a često i neučestvovanje u ratovima koji ne dotiču neposredno teritoriju te države). Mnogi zagovornici nemešanja zastupaju slobodu trgovine i kretanja, ali iz perspektive usko shvaćene prednosti koje to pruža njihovim državama, nacijama, ekonomijama.

Istorijski gledano Prvi i Drugi svetski rat bili su odlučujući za napuštanje politike izolacionizma i „nemešanja” jer je upravo takvo držanje i dovelo do ratova. O tome sve-doče politike većine zemalja Zapada (naročito Velike Britanije i SAD) koje su neshva-tanjem pogubnosti masovnih populističkih i nedemokratskih pokreta i vlada (poput nacističkog i fašističkog režima) doprinele tome da rat odnese milione ljudskih žrtava, da se dogode ogromna razaranja i raspad ekonomija. Porast izolacionizma rezultat je i dodatnog podsticaja koji je predstavljala očigledna korist koja čeka ratnog pobednika u preraspodeli vlasti nad bivšim kolonijama širom sveta i stvaranje profita iz investiranja u izgradnju razorenih zemalja i ekonomija.

Sa svoje strane, promoteri, vođe i pristalice globalizacije uvereni su da je globalizacija proces koji, za sva vremena, nadjačava izolacionizam, da vuče ka društvenom progresu u svim njegovim aspektima, i da će doprineti tome da svi – i bogati i siromašni, i male i velike države, i centar i periferija, svi poslovni subjekti, a više od svih multinacionalne kompanije – postanu bogatiji. Za zastupnike ovog shvatanja globalizacija označava inte-graciju sveta i stvaranje globalne ekonomije i kulture. Mnogo je pokazatelja koji sugerišu

I NOVA REALNOST I STARE SILE: MEGATRENDOVI 17

da je globalizacija obeležila svet u drugoj polovini 20. veka, kao i prve decenije 21. veka. To ohrabruje dobitnike iz ovog procesa na tvrdnje kako je globalizacija civilizacijski napredak.

Na drugoj strani su svi oni koji smatraju da je globalizacija isključivo „projekat do-minacije Zapada”, „nova imperijalna politika” i „amerikanizacija” sveta. Po ovom shva-tanju upravo globalizacija uzrokuje podele, ratove i sukob civilizacija, ona je destruk-tivna sila koja produbljuje jaz između bogatih i siromašnih, stvarajući uslove da bogati budu još bogatiji, a siromašni još siromašniji.

U protekle tri decenije, prema podacima Svetske banke, širenje slobodne trgovine doprinelo je do tada nezabeleženom fenomenu – milijarda ljudi na planeti izvukla se iz ekstremnog siromaštva tako da 15-20 odsto stanovništva više ne živi od jednog USD dnevno. Zahvaljujući globalizaciji stotine miliona ljudi preselilo se iz siromaštva u nižu i u srednju klasu u Kini, Indiji, Južnoj Africi, Vijetnamu, Rusiji, Brazilu, državama pod saharske Afrike.7 Pažnju zaslužuje činjenica da se ovakvi stavovi rasprostranjeni i često podržani od vlasti i javnosti zemalja poput Rusije ili Kine8, koje su pri tome ostvarile značajan napredak svojih ekonomija zahvaljujući procesu globalizacije.9 Iz toga sledi i hi-poteza da se u ovim primerima suočavamo sa još nedovršenim procesom tranzicije, kao i sa značajnim otporom stvarnih ili potencijalnih gubitnika u procesu tranzicije u ovim društvima. Ovakva hipoteza je od pomoći i za razumevanje odnosa prema globalizaciji i u zemljama Evrope koje su pripadale svetu državno kontrolisane ekonomije, te i u Srbiji.

Održivost pojedinačnih država u procesu globalizacije nije ključno određena brojno-šću stanovništva, već sposobnošću prilagođavanja, a naročito specijalizacijom s ciljem da se, u uslovima globalizacija, stvori prostor („niša”) za prosperitet ovih država.10 Za Srbiju je od životne važnosti da pronađe svoju „nišu”, te da se specijalizuje i pozicionira na onom prostoru na kojem može da potvrdi svoje prednosti i da ostvari dobit. Samo tako se može umanjiti hendikep koji imaju relativno male države i tržišta u susretu sa

7 Miša Brkić (2017), „Globalizacija i sloboda”8 Predsednik Kine Si Đinping je, na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu 2017. godine, izjavio:

„Mnogi problemi koji muče svet nisu posledica ekonomske globalizacije... Sviđalo se to vama ili ne, svetska ekonomija je veliki okean od koga ne možete da pobegnete”. To što je komunistička Kina prva stala na branik globalizacije je izraz činjenice da ova mnogoljudna zemlja svoj prosperitet poslednjih decenija duguje upravo i najpre – globalizaciji. Stotine miliona Kineza smatra sebe dobitnicima glo-balizacije. Na primer, Kinez danas prosečno mesečno potroši neuporedivo više mesa nego pre 10-15 godina, a da se ne govori o porastu luksuza, kupovine automobila, porastu akcionarstva i ogromnom kapitalu u posedu građana Kine. Tome je u značajnoj meri doprinela globalizacija, odnosno slobodno kretanje roba, usluga i kapitala (Miša Brkić, „Globalizacija i sloboda”).

9 Kao deo globalne ekonomije Kina je profitirala kroz rast industrijske proizvodnje, Rusija kroz cene nafte, Brazil i afričke države kroz cene sirovina, pojedine ekonomije afričkih država, u prethodnih 10 godina, imaju privredni rast od 10 do 15 odsto veći nego u Kini. Naravno, i SAD su imale koristi što po-tvrđuje jedna studija Heritage Foundation (iz 2013. godine) koja je dokazala da slobodna međunarodna trgovina učestvuje u stvaranju najmanje 10 odsto američkog BDP-a i svakom američkom domaćinstvu godišnje, u proseku, donosi 13.600 USD (Miša Brkić, „Globalizacija i sloboda”.).

10 Branko Milanović (2019), „Antifragile states and global cities. How globalisation has allowed small states to become major players and big cities to outgrow their nation-states”, November 19: https://www.ips-journal.eu/index.php?id=344&L=0&tx_news_pi1%5Bnews%5D=3879&tx_news_pi1%5Bcontroller%5D=ews&tx_news_pi1%5Baction%5D=detail&utm_source=newsletter&utm_medium=email&utm_campaign=en_723_20191119&cHash=db322b8e55ef4906dae8b0e155114f56

18 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

jačim državama i ekonomijama, kao i sa moći multinacionalnih kompanija. To znači da je neophodno da se što pre okončaju decenijama finansirani, a neuspešni projekti proi-zvodnje automobila, transportnih vozila, održavanja nerentabilnih kompanija posebno u oblasti avio-saobraćaja, telekomunikacija i slično.

Pred vođstvom Srbije je zadatak da uoči iz iskustva brojnijih i razvijenijih država i ekonomija nego što je Srbije ali i da nauči lekcije u oblasti finansija i bankarstva iz pri-mera Luksemburga, Lihtenštajna, Kipra, Malte i drugih država, po broju stanovnika i teritoriji manjih od Srbije. Jedna od poruka iz ovih zemlja je da bi Srbija, najpre, trebalo da prekine sa dosadašnjom praksom „pranja novca” koji dolazi iz koruptivnih tokova u poslovima privatizacije, iz nelegalnih poslova uključujući i organizovani kriminal, potom, da uspostavi zakonski okvir za poslovanje kompanija koje bi servisirale inve-sticione projekta malih, srednjih i velikih, domaćih i stranih investitora (kompanija, država i gradova-mega polisa, regiona i slično).

U pronalaženju modus vivendi u globalizaciji, posebnu pažnju bi trebalo pokloni-ti i svetskim velikim gradovima (London, New York, Miami, Barcelona i drugi). Ovi gradovi su dostigli nadnacionalni nivo i mnogi od njih izmeštaju svoje servise u druge manje gradove i države. Elite ovih gradova se radije tešnje povezuju sa drugim država nego sa svojom centralnom vlašću.11 Stoga, oni su „partner koji se smeši” i potrebno im je ponuditi odgovarajuće projekte.

Okolnosti stvorene pandemijom izazvane korona virusom (COVID-19), tokom 2020. godine, opominju da ova kriza ima potencijal da izmakne kontroli. Time što je pažnju ljudi zaokupila pitanjima zdravlja, života i smrti, pandemija je privremeno samo zamutila, ali je na srednji i dugi rok omogućila jasan uvid u decenijsku „krizu zdravstva i zdravstvenih sistema”. Takođe, postalo je jasna povezanost ove krize sa „finansijskom krizom” iz 2008 godine. Sada je jasno da su monetarno-finansijske mere, a naročito politika štednje, zanemarile značaj zdravlja i zdravstva kako za ljudske živote tako i za ekonomiju. Politička vođstva u godinama finasijske krize su, umesto da traže nove investicione mogućnosti, novac vratila u finansijski sektor. Ovaj sektor nije bio spreman da novac usmeri ka stvaranju nove vrednosti. Istovremeno, vlade nastavljaju da pozaj-mljuju novac biznisu zanemarujući činjenicu da je dug veći nego ikad ranije u istoriji.12 Otuda je nastavljen rast javnog duga koji je, početkom 2019. godine, dostigao stepen „kriza javnog duga”. Zbog zastoja u ekonomiji koji je proizvela pandemija izvesno je da će kriza javnog duga rasplamsati.

Prividna finansijska stabilnost u prvim mesecima pandemije i pored usporavanja poslovanja pokazala se kao izuzetno krhka, a na površinu je izbila je kriza solidarno-sti i porast nejednakosti.13 Od ove tačke započeto je gomilanje socijalnih i političkih motiva za pobunu. Izvesno je da će se, tokom 2020. godine, produbljivati kriza koja će poprimati odlike ekonomske ali i političko-socijalne krize. Neizvesno je da li će doći i

11 Branko Milanović (2019), „Antifragile states and global cities”, op. cit. 12 Na primer, ukupni dug u poslovanju sa nekretninama je u US 14, 15 triliona USD, što je 1,5 trilion USD

više nego u krizi 2008. godine (Mariana Mazzucato (2020), „Capitalism’s triple crisis”, April 9: https://www.socialeurope.eu/capitalisms-triple-crisis.)

13 Mariana Mazzucato (2020), „Capitalism’s triple crisis”.

I NOVA REALNOST I STARE SILE: MEGATRENDOVI 19

do promena. Naime, dosadašnja odlaganja razrešenja strukturne krize govori o ograni-čenjima ali i, istovremeno, o još uvek dominantnoj snazi kapitalizma posebno globali-zacije koji će sve više uključivati delove sveta poput Indije i današnje periferije u Africi, Latinskoj Americi, pa i Balkan. Strukturno razrešavanje krize tražilo bi izlazak iz kruga kapitalizma, a tome se opiru i dosadašnja razočaranja u praksu socijalističke državno dirigovane privrede i kontrolisanog društva. To naglašava potrebu da se uspostaviti efektivno upravljanje krizom. Ovo upravljanje ima za cilj zatvaranje pojedinih kriznih procesa, potiskivanje problema tako što se otvaraju drugi problemi. Ovakav zaključak temelji se na iskustvu politika iz perioda 2008-2012.godine.

Jedino „novo” što je donela pandemija jeste snažna i globalna reakcija na novu muta-ciju virusa, koja je uticala na promene ponašanja ogromne većine stanovništva planete. U savremenoj istoriji većina virusa je bila nepoznata u doba izbijanja epidemija, ali od 1999. godine zna se za virus „korona”. Međutim, izostala je podrška (pre svega finansij-ska) za istraživanja ovog virusa, za pripremu odgovarajućih vakcina i lekova, odnosno za prikupljanje potrebnog znanja koje bi, potom, omogućilo „struci” (imunolozima, in-fektolozima, lekarima različitih oblasti, najzad i državnim strukturama zaduženim za javno zdravlje) da sprovede jasno definisane mere i suoči se sa epidemijom koju izaziva ovaj virus). Ni uzrok izostanka ovakve podrške nije nepoznat. Naime, tokom prošle decenije mnoga politička vođstva, među kojima i vođstvo Srbija, nametale su stanov-ništvu politiku štednje, pre svega zato što nisu bila voljna, ili sposobna, da reše problem visokog javnog duga. Rezultat je umanjivanje platežne moći stanovništva i urušavanje institucija iz javnog sektora, uključujući i zdravstvene institucije. Samo u Velikoj Bri-taniji budžet za zdravstvo umanjen je za jednu milijardu funti. To je, između ostalog, dovelo do odsustva ulaganja u infrastrukturu i u ljudske resurse, posebno u lekare i specijalizovano osoblje od kojih su mnogi napustili javni zdravstveni sektor. U SAD Trampova administracija nije ni pokušala da javni zdravstveni sistem finansira na od-govarajući način, niti da pomogne u osnaživanju zdravstvenog osiguranja i fondova koji su, u prethodnoj finansijskoj krizi, pretrpeli ozbiljna oštećenja i izgubili na vrednosti. Uz sve to, Trampova administracija se naročito okomila na centre za kontrolu infekcija i prevenciju (Centers for Disease Control and Prevention).14

Takođe, prvi put u njenoj istoriji Svetska zdravstvena organizacija zvanično je pro-glasila pandemiju i time čitav svet u istom momentu, suočila sa ovom pojavom. Visoka povezanost savremenog sveta, posebno uticaj medija i društvenih mreža učinio je da se čitav svet u kratkom roku suočio sa strahom od nepoznatog. Tako je najveći deo onoga što nam je bilo poznato dobio nove oblike. U senci nepoznatog porasli su nesigurnost, strahovi i ograničenja sloboda. Međutim, nijedan od zapuštenih problema nije nestao a podstaknuta je duboka kriza poverenja. Sve to, neodoljivo podseća na to da „loša stara vremena” žive sa nama i u nama.

U stvarnosti, mere kojima se pribegavalo umnogome su zasnovane na širem zna-nju, na preostalim kapacitetima javnog zdravstvenog sistema, a pre svega na prebaci-vanju troškova i rizika na sve segmente društva. Iako je ova racionalnost opredeljena

14 Mariana Mazzucato (2020), „Capitalism’s triple crisis”..

20 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

uslovima i prirodom vlasti u određenom društvu, ipak se ispostavilo da su širom sveta preduzete tri zajedničke mere: nema uobičajenog poslovanja; potrebna je rana socijalna distanca; prizivanje masovne humanosti.15 U stvarnosti, delotvornim su se pokazala one nacionalne države koje su imale uticaj na nadnacionalni nivo ili koje su obezbedile njegovu podršku. Uz to, reakcija na pandemiju potvrdila se kao izuzetno pouzdan test za razlikovanje demokratskih i autoritarnih režima. Na primer, nema spora da su mere kineske vlade bile racionalne i od javnosti podržane, iako se ne mogu sve podvesti pod pojam demokratije.

U doba same krize podstaknute pandemijom nije moguće sa izvesnošću utvrditi sve efekte krize. Ali može se argumentovati ocena da je ekonomija u nekoj vrsti „slobodnog pada”, što nesporno umanjuje BDP i da su neposredno snažno pogođeni sledeći sektori: usluge i transport, turizam, iznajmljivanje, nekretnine, zdravstvo, obrazovanje, kultu-ra, zabava, sport i slično. To znači da je veliki broj ljudi izgubio posao. Izvesno je da će negativan šok pandemije biti bolan i da će, ako pandemija ne bude suočena sa pravovre-menim i agresivnim odgovorom, kakav je odgovor EU, njeni efekti biti dugoročniji.16 Po svemu sudeći, to je slučaj sa Srbijom.

Međutim, sadašnji kolaps ekonomije, u najdubljem smislu, nije rezultat finansijske krize ni širenje virusa, već političkog izbora. Trajanje i razorna snaga posledica zavisi-će od političke odluke o pokretanju ekonomije, kao i o merama koje će se preduzeti u oblasti zdravstva.17

U doba pandemije dobra vest je zagovaranje izgradnje inkluzivne i održive ekono-mije, promene u politici vladine podrške zdravstvenom sistemu, koju bi trebalo da bude strukturisani primereno potrebama za održavanje i unapređenje zdravlja ljudi.18 Po-treba za „preduzetnom državom” koje će investirati u inovacije za oživljavanje javnog zdravlja postala je očigledna. To pak znači da bi trebalo da se suočimo sa strukturnim problemima društva i ekonomije ako želimo održivi razvoj.

I pored toga što je globalizacija dovela do značajnog napretka, uključujući i razvoj nekih nerazvijenih zemalja poput Kine i Rusije, što je iskorenjena glad u Kini, a time i značajnom delu sveta, nužno je suočiti se i sa ograničenjima globalizacije. Ova ograni-čenja su brojna, a ispoljavaju se kao lanac kriza kojima se pokušavaju umanjiti troškovi i rizici urušavanja sistema. Nepriznavanje postojanja strukturne krize i skretanje pažnje javnosti na parcijalna ispoljavanja krize, samo produbljuju krizu i čine je još opasni-jom.) Kapitalizam, u svom istorijskom trajanju, pa i u fazi globalizacije, suočavao se i

15 Rupert Beale (2020), „Wash Your Hands”, Short cuts, LRB, vol. 42, no. 6-19 March.16 Lucrezia Reichlin (2020), „Covid-19 is an opportunity for Europe”, March 17: https://www.socialeurope.

eu/covid-19-is-an-opportunity-for-europe17 Adam Tooze (2020), „The Normal Economy Is Never Coming Back”, April: https://foreignpolicy.

com/2020/04/09/unemployment-coronavirus-pandemic-normal-economy-is-never-coming-back/18 Na primer, uslovljavanje državne finansijske podrške zdravstvenim ustanovama( na primer, zamrza-

vanje isplata kredita pa i neposredne keš injekcije posebno za vlasnike nekretnina) boljim plaćanjem zaposlenih i unapređenjem radnih uslova, potom relaksacija dugovanja

Neophodno je da se preispita javno-privatno partnerstvo. Između ostalog to znači da se ne može do-zvoliti da kompanije uzmu enormni profit na novim vakcinama za COVID-19 koje su zapravo rezultat javno finansiranog istraživanja (Mariana Mazzucato (2020), „Capitalism’s triple crisis”.

I NOVA REALNOST I STARE SILE: MEGATRENDOVI 21

suočava se sa brojnim krizama. Održavanju neo liberalnog modela ekonomske politike pre svega je doprinela snaga jednog od njegovih proizvoda – globalizacije, koja je favo-rizovala kapital u odnosu na rad, potiskivala je sindikate, podsticala imigraciju u SAD i EU uz sistematsko slabljenje pregovaračke snage domaće radne snage. Sve to otežava stvaranje alternativa.

Spremnost i sposobnost vođstava i društava osnovna je energija prilagođavanja glo-balizaciji kao i drugim istorijskim promenama i krizama. Jedan od načina jačanja sop-stvene održivosti, za Srbiju kao i druge države i ekonomije malih država, jeste saradnja sa sebi sličnima. To zahteva otvorenost kako za bilateralnu, tako i regionalnu saradnju. O regionalnoj saradnji biće više reči u nastavku ove analize.

Istorija uči i da u ovakvim krizama postoje i radikalne alternativne koje mogu da dovedu do prevladavanja postojećeg sistema, ili do zaoštravanja krize sve do rata koji upravo destrukcijom pokreće politički i ekonomski razvoj. Postoje, naime, politike koje su u svoju srž ugradile mogućnost oružanih sukoba, bilo kao pomoćno, bilo kao glavno sredstvo za ostvarivanje svojih interesa. To važi za sve osvajačke, ali i oslobodilačke ratove. Ali, i za bezbednosni menadžment mnogih vlada i korporacija kao i za pojedine političke i kriminalne aktere. Svi oni računaju na nasilje koje se kreće u rasponu od pojedinačnih likvidacija, preko pobuna, do lokalnih ratova.

Megatrend 2. Traganje za ideološkom i političkom alternativom

Posle 40 godina neoliberalnog ubrzanja privrednog rasta i dobiti, ova politika ide na dole. Stiglo se do tačke u kojoj gotovo svako želi da bude izvan kruga te politike. To se nejasanije vidi u društvima u kojima je propao komunistički režim. Priključenje postkomunističkih zemalja krugu „slobodnog sveta”, odnosno „demokratskih država”, odvijalo se u znaku euforije neoliberalne politike zbog uklanjanja komunističke kon-kurencije, ili „neprijatelja”. Sa svoje strane, praksa totalirizma (od Staljinove vladavine preko Pol Potove Kampučije i Rumunije pod Čаušеskuom, do diktature Envera Hodže u Albaniji) doprinela je urušavanju same ideje socijalizma. To je omogućilo da je u rušenju ovih režima оdlučuјuća sila bila sila „nemoćnih”, odnosno snaga pobunjenog naroda koji je stao nasuprot svevlasti države.

Ujedinjenje Nemačke ili „pad Berlinskog zida”, označilo je pad socijalističkih re-žima u Evropi i u SSSR, a time i kraj blokovske podele. To je stvaralo najpoželjnije moguće uslove za razvoj neliberalnog populizma, posebno etnonacionalizma. Širom bivšeg sveta komunizma i socijalizma, u Evropi i Centralnoj Aziji, odjekivala je man-tra: „Ako mogu Nemci, zašto ne možemo mi!”. Liberalna vrednost slobode u bivšem Varšavskom paktu i u SSSR-u bila je pre svega tumačena kao sloboda od Moskve i od Rusa. Ekonomska sloboda je najčešće tumačena kao sloboda od državne komande nad ekonomijom i zahtev da se izgradi sopstvena nacionalna ekonomija kao garant „otvorenog društva”.

Zvanični portparol neoliberalne euforije Fransis Fukujama (Francis Fukuyama), bivši pripadnik administracije SAD, proglasio je „kraj istorije”, odnosno krah komunističkih

22 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

ideologija i opstajanje samo neoliberalne ideologije, kao i ostvarenje sna o „novom svet-skom poretku”.19

Mada je favorizovan na sve moguće načine, „novi svetski poredak” nije potvrđen u praksi. Ukoliko se „svetski poredak” razume kao kombinacija legitimnosti i balans snage20, na šta je ukazivao Henri Kisindžer, nije se videlo da se uspostavlja svetski po-redak kao sistemu koji je prihvaćen od većine ključnih aktera. Svuda se videla samo razgradnja poretka.

Posle naglog rasta, pravog razvojnog buma, koji je počeo 1982. godine, došlo je do pada interesa za investiranje u železnice, u proizvodnju televizijske i radijske opreme i aparata, u personalne računare i slično. Finansijski kolaps na Zapadu, u periodu od 2008. do 2012. godine, ukazao je na to da je na delu najveća ekonomska kriza posle depresije 1931. godine. Reakcija je bila veoma „suzdržana” iako je ova kriza dovela u pitanje same osnove neoliberalne politike pa i polaznu pretpostavku da je država sama po sebi kočnica funkcionisanja tržišta i da bi njenu intervenciju trebalo svesti na minimum. Najvidljiviji rezultat krize ove politike bio je rast nejednakosti. To je pak postalo glavni izvor političkih nezadovoljstava. Ova vrste igre odgovarala je onima koji su izvlačili najveću dobit, poput Wall Streeta, finansijskih fondova i banaka, a ne i običnim ljudima.21

Kriza je zaoštrila unutrašnju dilemu zapadne demokratije koja glasi: „Teško je za društvo da voljno žrtvuje, ili prihvati, neposredna ograničenja u ime budućnosti”. Otu-da je ovoj vrsti društava bliža kratkoročna konsolidacija od dugoročnog rešenja. To dovodi do toga da sistem gubi orijentaciju, a problemi ne mogu biti razrešeni čak i kada, nedostacima uprkos, sam sistem radi.22

Paradoksalno je to što su neoliberalne elite preživljavale krizu kako bi došlo do inter-vencije države koja je podržala banke tako što je troškove njihovih aktivnosti prebacila na budžet odnosno na poreske obveznike. Ekonomska politika se svela na monetarne intervencije, pre svega na uvećanje novčane mase programima monetarne relaksacije. To nije vodilo do povećanog rasta već do povećanja javnog duga države, javnih korpo-racija i krupnog biznisa.

Politička posledica je porast populizama i autoritarnih pokreta i vlasti. U svom osnovnom značenju populizam je masovni pokret, ili pokret za promene. Mnogi od au-toritarnih režima uspostavili su modus vivendi, interesnu koaliciju sa dobitnicima neo-liberalizma i prednostima globalizacije tako što su nastavljali neoliberalnu ekonomsku politiku. Primeri za ovakav „neprirodni spoj” predstavljaju Kina, sa svojom infrastruk-turnom investicionom geopolitikom, Rusija kao „Petrol država” pod Putinom, Turska pod Erdoganom. U EU najupečatljiviji primeri su Mađarska, Poljska ili Brexit.

19 Joseph E. Stiglitz (2019), „The end of neoliberalism and the rebirth of history”, Social Europe, November 26: https://www.socialeurope.eu/the-end-of-neoliberalism-and-the-rebirth-of-history.

20 Bronwen Maddox (2014), „New world disorder: An interview with Henry Kissinger, the formoer US Secretary of State agrues that the west is struggling to advance its causes”, September 18.

21 Joseph E. Stiglitz (2019), „The end of neoliberalism and the rebirth of history. 22 Bronwen Maddox (2014), „New world disorder: An interview with Henry Kissinger, the formoer US

Secretary of State agrues that the west is struggling to advance its causes”, op. cit.

I NOVA REALNOST I STARE SILE: MEGATRENDOVI 23

Uz podršku građana EU, posebno onih iz nekadašnje Istočne Evrope, konzervativci uljuljkani stvarnim ili obećanim blagostanjem tražili su sve više i više. Uz zloupotrebu vrednosti pomirenja i opšte društvenog konsenzusa, odvija se reinterpretacija istorije, naročito dva svetska rata koje su započela u Evropi pod vlašću konzervativaca i popu-lista. Kao i tada i sada su konzervativci, sa svojim populističkim politikama, postali paravan za legalizaciju svih vrsta desnog populizma, pa i neonacizma i neofašizma.

I dok su nove politike nudile stranke zelenih, pojedine frakcije socijaldemokrata i liberala, u nastojanju da EU uhvati korak sa promenama u svetu, uz širenje svesti o glo-balnoj povezanosti ljudi i povezanosti njihovog opstanka sa drugačijim upravljanjem prirodnim resursima – što je bilo oličeno u Green New Deal – desni populistički pokreti su kao alternative ponudili „bežanje od EU odmah”, zatvaranje u granice sopstvenih država-nacija. U samom srcu EU u Nemačkoj i u većini zemalja bivšeg istočnog bloka oživela je snaga anit amerikanizma i stvaranja saveza sa Rusijom.23

U svom osnovnom efektu populizam je najava povratka klase kao centralnog akte-ra političkog života. To potvrđuje Brexit koji je izraz revolta radničkog pokreta koji su konzervativci razumeli i preuzeli ovaj pokreta nudeći mu nacionalizam i izolacionizam. Isto se dogodilo i u SAD. Tramp pokušava da rešenje problema koje donosi globalizacija nađe u ekonomskom nacionalizmu. „Amerika pre svega!” i „Učinimo Ameriku ponovo velikom” mantre su za privlačenje nacionalista, izolacionista i protekcionista. Među ovi-ma, prednjači Tramp koji tvrdi da će stečeni novac i moć iskoristi za „spasavanje SAD”.24

Sa pobedom desnog populizma u SAD i dolaskom Trampa na vlast, došlo je do pra-ve pometnje u EU koja počinje da sumnja u „prirodno savezništvo” sa Vašingtonom i optužuje Tramp je pokušao da partnersku saradnju, koja je bila osnov evro – atlantske saradnje posle drugog svetskog rat, zameni „vođstvom SAD” koje je, u suštini, bio po-kušaj upravljanja sa EU. Cilj Trampove administracije bio je da marginalizuje uticaj EU u evro – atlantskim poslovima a i u geopolitici. Kao rezultat došlo je do zahlađenja političkih odnosa i svođenje saradnje na minimum EU i SAD. Takođe, politika ove ad-ministracije pasivizirala je NATO koji je, istovremeno, suočen sa izazovom Erdoganove politika koje upotrebljava svoju vojsku prevashodno po Erdoganovoj proceni. To po-tvrđuje i tesna saradnja Rusije i Turske u situaciji kada EU i najveći broj država članica NATO sprovodi sankcije Rusiji zbog njenog vojnog intervenisanja u Ukrajini. Tramp je svoje viđenje „Američkog vođstva” preneo i na, za SAD izuzetno važnu oblast Paci-fika. Pokušaj uspostavljanja „velikog istorijskog otvaranja Severne Koreje” rezultirao je snažnom političkom propagandom i medijskom kampanju ali ne i promenom politike Severne Koreje. Dok je Južna Korea aktivno učestvovala u ovom pokušaju, Kina je str-pljivo sačekala da zamre Trampov entuzijazam. Neartikulisana politika SAD upustila se u mnoge avanture, pa i u odmeravanja moći sa Kinom. To odmeravanje je sa paned-mijom COVID 19 premešteno na optuživanje Kine za zaveru i zločine protiv svetskog zdravlja od strane Trampa i njegovih sledbenika širom sveta pa i EU. Istovremeno, Kina je sledila svoju geopolitiku „Jedan pojas, jedan put” i nastojanja da ostvari ekonomsko

23 Izuzetak predstavlja Poljska čija se krajnja desnica zbog intervencije Rusije u Ukrajini okrenula ka za-padnim uzorima antisemitizma ili ka konzervativnim krugovima SAD,

24 Jacques Martin (2016), „Kraj neo liberalizma i kriza zapadne politike”, Peščanik”, Beograd, 26. avgust.

24 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

partnerstvo sa SAD. Istovremena, Peking je osnažio svoju poslovnu saradnju sa Azijom u nastojanju da se stvori zajednička zona ekonomske saradnje Regional Comprehensive Economic Partnership (RCEP)25.

Kina je iskoristila i nemoć Trampove administracije u susretu sa izazovom koji je za nju predstavljao Iran i omogućila sebi značajno snabdevanje energentima ali i indirek-tno energetsku povezivanje preko budućeg južnog gasnog koridora sa Azerbejdžanom, Rusijom, Turskom i potom EU.

Sve u svemu Trampova politika se svela na reaktiviranje ratova kao mehanizama preras-podele moći i kapitala. U ovoj kockarskoj igri EU, Rusija, zemlje Bliskog istoka i centralne Azije, Kina pa i čitav Pacifik, uspostavljaju međusobno ad hoc savezništvo kojima se pone-kad nešto i isporuči jedno drugom. Ali pre svega na teret treće strane. Takva situacija ugro-žava budućnost SAD uticaja u ovim delovima sveta. Stoga će administracija novo izabranog predsednika SAD Bajden (Joe Bidene) imati pred sobom izuzetan težak zadatak rastrovanja evro – atlantske saradnje, nove geopolitike i odnosa prema Pacifiku, Aziji kao i Kini.

Ovaj posao biće svakako otežan posledicama Trampove politike unutar SAD a poseb-nom ojačanim uticajem njegovog populizma na unutrašnju politiku u SAD. Ali i porastom desnog populizma u Evropi, Brazilu, Indiji i širom sveta, ukazuje na promenu političkog mišljenja. U centru poruka ovog populizma i u kritici globalne finansijske krize, nalazi se novo veličanje ekonomskog nacionalizma. Naravno, ekonomski nacionalizam može da se posmatra i kao prirodni proizvod neo liberalnog pristupa globalizaciji, međunarodnoj i lo-kalnoj konkurentnosti. Međutim, desničarski populisti se ne odriču sve snažnije državne intervencije, sve izdašnijeg posezanjem za sredstvima iz budžeta i sprovođenja neo liberalne politike štednje. Oni su spremniji da smanje poreze nego da podrže državu blagostanja.26

Megatrend 3. Tranzicija i identitet: Buđenje etniciteta i etnonacionalističke i ekstremističke mobilizacije

Krajem 20 veka svojevrsna geopolitička oluja potresla je svet, a naročito Evropu i njene bivše komunističke države. Uslovi, posledice, a naročito efekti ove oluje po bu-dući razvoj, još uvek nisu potpuno shvaćeni, ali je njen uticaj na globalnu politiku sve očigledniji. U centru ove oluje našla se potreba za obezbeđivanjem energije (izvora, pu-teva snabdevanja i tržišta) kao nužne osnove života i razvoja modernog društva, njena vodeća dinamička sila bila je etnicitet, odnosno probuđena snaga nacionalne identifi-kacije i etnonacionalističkih pokreta, a stare, neprolazne granice zatvorenih država po-kazale su se kao statični element i svojevrsni gubitnik. Umesto nepromenljivih granica 25 O tome svedoči i podatak da je Kina potpisala odnosno pristupila Sveobuhvatnom regionalnom eko-

nomskom partnerstvu (Regional Comprehensive Economic Partnership – RCEP). Inače, RCEP je po-država predsednik SAD Obama a Tramp je izveo SAD iz RCEP 2017. godine (Khanh Vu and Phuong Nguyen, Asia forms world’s biggest trade bloc, a China-backed group excluding U.S; https://mobile.reuters.com/article/amp/idUSKBN27V03K).

26 Dieter Plehwe, Stephen McBride, Bryan Evans and Moritz Neujeffski (2019) Beyond Austerity: Myth and Substance, in: Austerity. 12 Myths Exposed, SE Publishing, ALT / Austerity, Friedrich Ebert Stiftu-ng, XII - XIII

I NOVA REALNOST I STARE SILE: MEGATRENDOVI 25

postavilo se pitanje „poroznih, slabih” spoljnih granica koja obeležavaju države i jakih, neprelaznih unutrašnjih granica koje obeležavaju etnicitet i etničku podeljenost dru-štava (od Bosne i Hercegovine, preko Kosova do Makedonije na zapadnom Balkanu; izraelsko-palestinska granica na Bliskom Istoku; tursko-grčka granica na Kipru itd).

Etnicitet i religijski identitet postali su odlučujući činioci formiranja kulturnog i nacionalnog identiteta ljudi u uslovima globalizacije. Globalizacija je donela učestalo susretanje s drugim ljudima, kulturama i etnicitetima, što je uzdrmalo tradicionalne modela gradnje i odražavanja identiteta. Istovremeno, širenje globalizacije i uklapanja u njene vrednosti ojačalo je traganje za odgovorima na izazov održanja sopstvenog iden-titeta. Uzdrmani identiteti mnogim ljudima se čine kao poslednja odbrana njihovog „Ja” i „Mi”, njihovog jezika, kulture, etniciteta i vere. Mase prihvataju etnonacionalistič-ku i populističku mobilizaciju u uverenju da je to efikasan način za odbranu identiteta. U stvarnosti, u poslednjim decenijama, nije pronađen odgovor na krizu dotadašnjeg nacionalnog (etničkog) identiteta. Ova kriza je i dalje na delu. Ona se ispoljava u dome-nu konflikata psiholoških stereotipova jer se grade novi i/ili pojačavaju stari stereotipi; na planu konflikata ideoloških doktrina gde se odvija žestoka ideološka bitka za prido-bijanje pripadnika sopstvene nacije za jednu od dve najuticajnije opcije: prva, izgradnja sopstvenog identitet bez potiranja drugih, i, druga, za sada dominantnija, koja pitanja državne teritorije stavlja u prvi plan, zahtevajući njeno širenje do zamišljenih etničkih granica; zaoštravanje konflikata političkih institucija, to jest suprotstavljanje političkih organizacija (političkih stranaka, institucija vlasti itd.) u kontroli ekonomske (naročito energetske i finansijske) političke i vojno-policijske moći; zaoštravanje sukoba na unu-trašnjoj teritorijalno-političkoj ravni, kombinovanoj sa etničkim momentom koji dra-matizuje položaj nacionalnih manjina.

U procesu formiranja religijskog identiteta, u prošlosti predominantne su bile re-ligijske tradicije koje su doprinosile izgradnji posebne, sopstvene nacionalnosti time što su stvarale atmosfere netolerancije prema drugom i drugačijem. Globalizacija nije mogla suštinski da utiče na ove procese. Ono što je globalizacija donela jeste širenje znanja o drugim religijama i upoznavanje ljudi drugih veroispovesti. Istovremeno, reli-gijska pripadnost je postala važna činjenica okupljanja ljudi unutar sopstvenih religija i verskih organizacija. Islamska, hrišćanska (katolička, pravoslavna), budistička i druge verske zajednice, osnažile su svoj unutrašnji multietnički sastav, ali i svoje delovanje na internacionalnom i globalnom nivou. Svaka od njih ima i svoje snažna nacionalistička grupisanja, ali i primere među konfesionalnog dijaloga i saradnje. U ukupnom rezulta-tu, porast uticaja religioznosti koji je posledica širenja globalizacije bio je kontradikto-ran. S jedne strane, nastali su mnogi politički i ekstremistički pokreti koji su se pozivali na religije. Mnogi od njih su se uključili i u oružano nasilje i terorizam. S druge strane, dolazi do slabljenja društvene moći religije i verskih institucija.27

U zbivanjima započetim 1989. godine, do danas, pre svega u Evropi i u bivšoj Jugo-slaviji, upražnjeno mesto nekada neupitnih vrednosti socijalizma, a na zapadu Evrope

27 Darel Briker, Džon Ibitson (2019), Prazna planeta. Šok globalnog opadanja stanovništva, Službeni gla-snik, Beograd, str. 53.

26 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

vrednosti socijaldemokratije i liberalne demokratije, zauzima „novo božanstvo” – Na-cija. Etnonacionalizam je savremena teologije nacije čiji je cilj da se obezbedi smisao pripadanju jednoj, sopstvenoj naciji za sve pripadnike nacije kako za one koji žive unu-tar tako i za one koji žive izvan granica nacionalne države. Međutim, porast populizma koji izražava snažan nacionalistički resantment, stvara snažnu vezu između političkog ekstremizma, nasilja, terorizma i organizovanog kriminala. To se potvrdilo tokom ra-tova kako na prostoru bivše Jugoslavije, tako i širom sveta, posebno u Severnoj Africi, Bliskom Istoku i Centralnoj Aziji.

U postojećim uslovima procesi tranzicije bivših socijalističkih/komunističkih dru-štava napreduje nejednakim tempom. Ali možemo govoriti o dve vrste društava: prvo, društva koja su uspela da prevladaju brojne i snažne prepreke sa kojima su se suočila u tranziciji ostvarila su napredak kako u ekonomskom tako i ukupnom razvoju, i, drugo, u društvima u kojima se odustajalo od tranzicije svedočimo snažnim ekonomskim i socijalnim rizicima po održavanje političke i društvene stabilnosti, masovnom uključi-vanju u neformalnu ekonomiju i organizovanom kriminalu neretko praćenim ekstre-mizmom, porastom nasilja, pa i terorizmom.

Brojna su mesta potencijalnih sukoba u centralnoj i istočnoj Evropi i na Zapadnom Balkanu oko zakonskog, političkog i ekonomskog statusa. Kako se mnogi etnički suko-bi mogu lako otrgnuti kontroli, oni predstavljaju ozbiljan izazov stabilnosti ovog dela Evrope u kome postoji preko 70 potencijalnih tačaka među etničkih sukoba od kojih su najpoznatiji Kipar, Korzika, odnosi Slovaka i Mađara u Slovačkoj, Rumuna i Mađara, u Rumuniji. Od ovih 25 spada u one u kojima vlasti koriste sredstva ozbiljnog pritiska, uključujući pretnju ili stvarnu upotrebu sile. Među ovima su najpoznatiji primeri Kata-lonije i Baskije, u Španiji, Severne Irske u UK.

Ovakva situacija praćena je neprestanim oružanim sukobima koji, za sada, ostaju u okvirima pojedinih regiona, ali prete svetskom miru ne samo širenjem terorizma, već i neposrednom upotrebom nuklearnog oružja. I na zapadnom Balkanu su se umnožili rizici od političkih, socijalnih, etničkih i verskih sukoba, te ekonomske i bezbednosne nestabilnosti koja se može preliti u oružane sukobe bilo kroz obnovu među etničkih sukoba, bilo kroz terorizam. U tom kontekstu su posebno značajna otvorena pitanja vezana za stanje u Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji, u odnosima Srbije i Kosova, Srbije i Hrvatske i Bosne i Hercegovine, kao i odnosi između Bosne i Hercegovine i Republike Srpske. Ovo su, istovremeno, moguća žarišta sukoba i blokiranja saradnje ali, od 2016. godine, dobijaju i snažne pozitivne impulse iz takozvanog Berlinskog procesa i ulaska Crne Gore u NATO.

Dve se lekcije mogu naučiti iz poslednje decenije ovdašnje istorije: 1. etnonacionalistički pokreti nisu u stanju da uspostave stabilne i efikasne države,

a ni moderna društva, i 2. međunarodna zajednica vođena principima integracije nije se umešala u ovdaš-

nje sporove idući čak do protektorata, da bi otišla poražena.

Primer Srbije je ilustrativan za sva ova kretanja i stoga ih upravljanje razvojem Srbije mora uzeti u obzir.

I NOVA REALNOST I STARE SILE: MEGATRENDOVI 27

Megatrend 4. Transformacija (nacije) države, regionalnih i globalnih integracija

Danas su ogoljena ograničenja tradicionalne predstavničke demokratije i njena nemoć da odgovori na narastanje složenosti i unutrašnje dinamike društva, povećanje količine informacija koje se primaju u realnom vremenu, kao i na porast količine novca potrebnih za upravljanje državom, za politički život, te i za same izbore. To, samo po sebi, ukazuje na potrebu novog načina organizovanja država, procesa odlučivanja i institucija, odnosno novo sadržinsko određenje demokratskih vrednosti. To pak ukazuje i na potrebu usagla-šavanja svih ovih elemenata sa stvarnošću društva i bogatstvom njegovih različitosti.

Zahvaljujući nemačkom ujedinjenju u Evropi nastaje jedna država ujedinjavanjem dve Nemačke. Ali, s druge strane, zahvaljujući razlazu ČSSR-a i raspadu SSSR-a i bivše Jugoslavije, utrostručuje se broj novo nastalih nezavisnih država. Model naci-je – države postaje privlačan za većinu lokalnih manjina, pre svega zbog toga što su novostvorene države osnovane na etnonacionalističkom principu, mada su po svome sastavu heterogene. Postojanje etničkih manjina je činjenica koja zadaje probleme po-litičkim elitama u većini novonastalih nezavisnih država na teritoriji bivše Jugosla-vije i SSSR-a, koje nastoje da se izgrade kao nacionalno (etnički) homogene. Najveća nevolja je u tome što u paradigmi etnonacionalno homogene države nema mesta za kompromis s manjinama, jer etnonacionalistički govor o nacionalnom samooprede-ljenju sopstvene nacije nije i govor o slobodi manjina. Otuda, u slučajevima kada i manjinsko vođstvo nastoji da izgradi sopstvenu državu, ili da se priključi matičnoj državi, sukobi se zaoštravaju, jačaju secesionistički pokreti i neretko se sve završava u ratovima i masovnim seobama.

U većini slučajeva u Evropi, postkomunističke vlasti su bile prinuđene da se pozivaju na demokratiju, da suzbijaju nastojanja da budu pretvorene u autoritarne ili totalitarne policijske države koje bi, u začetku, zatrele autonomističke pokrete manjina i nagodile se sa političkim vođstvima manjinama o njihovom učešću u vršenju vlasti i javnim poslo-vima. Najčešće to nije bio rezultat sagledane unutrašnje potreba, već svojevrsno „udva-ranje” Evropi. Razlog tome je što se u toku 1991. godine, kao uslov da Evropska zajednica (kasnije Evropska Unija) prizna novonastale države (najpre baltičke, potom i sve druge), uvodi i garantovanje prava manjina. Otuda gotovo svi postkomunistički režimi pribe-gavaju zakonodavnim reformama u oblasti zaštite manjina, koje se, najčešće, zasnivaju na međunarodnim pravnim odredbama OUN, na manjinskom standardu OEBS, kao i drugim oblicima regionalne zaštite (Zajednica Nezavisnih Država, Savet Evrope), ili na bilateralnim sporazumima država o zaštiti nacionalnih manjina. Manjinska zaštita se uspostavlja na planu individualnih prava (Estonija, Hrvatska, Slovenija itd), grupnih prava (Srbija, Kosovo i Crna Gora) i personalne autonomije (Mađarska).

Poseban izazov predstavlja pitanje statusa „novih nacionalnih manjina”, odnosno pripadnika onih etničkih zajednica koje su u bivšem SSSR-u i SFRJ imale status „konsti-tutivnih naroda”. Države naslednice bi morale, u zamenu za teritoriju i stabilnost gra-nica, da obezbede ravnopravnost pripadnika svih, a posebno ovih manjinskih grupa.

28 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

Prvi korak u tom pravcu je garantovanje državljanstva kao i neka mera pozitivne diskri-minacije. Međutim, u stvarnosti se državna politika usmerava protiv „novih manjina”.

Postojeće različitosti u realnosti društava Evrope su takve da ograničavaju centra-lizaciju vlasti i zahtevaju federalizam i regionalizam. Otuda je jedno od najvažnijih pi-tanja kako postići odgovarajući balans između autonomije manjina, koji bi podržao održavanje kulturnih i etničkih različitosti i obeshrabrio separatističke pokrete.

Globalizacija je povećala značaj savezništava, strateškog partnerstva i „klubskog” članstva poput EU i NATO. To je i izazov i za Zapadni Balkan kao regiona u kome su odnosi između država i etniciteta mogu označiti kao višestruko antagonizovani.

Megatrend 5. Povećanje značaja međuodnosa energije i bezbednosti

Prvih decenija 21. veka energetsko pitanje je pri samom vrhu političke i ekonomske agende svake državne administracije. Ovo pitanje izaziva metež i zabrinutost i na glo-balnom nivou. Međunarodnom politikom sve više dominiraju energetske teme, a neke od vojnih operacija širom sveta podstaknute su energetskim potrebama.28 Nacionalne, međunarodne i međuvladine organizacije i tela širom sveta postavili su pitanje energet-ske bezbednosti kao svoj vrhunski prioritet. Tako je i NATO, pod ozbiljnim pritiskom nekih svojih članica, energetsku bezbednosti uključi u svoj mandat i da deo svojih ka-paciteta posveti ovom značajnom zadatku.29 Istovremeno, sve više se angažuju privatne bezbednosne kompanije za obezbeđivanje energetskih izvora i transportnih ruta.

Sve veća potrošnja širom sveta, sve veća zavisnost od neprekinutih tokova snabdeva-nja, nedovoljna diversifikacija izvora i eminentni rizik od jaza između snabdevanja i tra-žnje, razlozi su za brigu u današnjem svetu. Jedan od najvećih izazova je kako da se obez-bedi energetska bezbednost u datom međunarodnom okruženju. Jedno je sigurno: postoji sve manje zemalja koje mogu tvrditi da su „energetski nezavisne”. Stoga se ulažu sve veći napori u planiranje, koncipiranje i sprovođenje politike „ekonomske bezbednosti”.

Svetska energetska procena definiše energetsku bezbednost kao „dostupnost energi-je u svako vreme u različitim oblicima, u dovoljnim količinama i po dostupnim cena-ma.”30 Četiri su osnovna elementa energetske bezbednosti: dostupnost u svako vreme,

28 Vodi se široka rasprava o tome da li je humanitarna/bezbednosna intervencija u Iraku, koju su vodile SAD, bila išta drugo do pokušaj da se brzo dobije puni pristup iračkoj nafti. Videti: Eric Herring, Glen Rangwala (2015), „Iraq, Imperialism and Global Governance”, Third World Quarterly, juni 2005, Vol. 26, br. 4/5, str. 667-683; takođe: „The benefits and the curse of oil”, Economist, 16. avgust 2008, Vol. 387, br. 8593, str. 47-48. Mada je to sam po sebi sumnjiv argument, očigledno je da energetska bezbednost predstavlja veliku brigu.

S druge strane, postoje neki autori koji tvrde je kampanja bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, koju je vodio NATO, bila prvenstveno motivisana obezbeđivanjem slobodnog protoka nafte koja teče iz regiona Kaspijskog mora. Videti: Keith Fisher (2002), „A meeting of blood and oil: the Balkan factor in Western energy security”, Journal of Southern Europe & the Balkans, maj, Vol. 4, br. 1, str. 75-89.

29 Na samitu u Bukureštu aprila 2008., predstavnici država članica govorili su o izveštaju „NATO’s Role in Energy Security”, koji identifikuje vodeće principe i navodi opcije i preporuke za dalje aktivnosti. Za više informacija videti: http://www.nato.int/issues/energy_security/index.html

30 „World Energy Assessment”, UNDP, UN, Odeljenje za ekonomska i socijalna pitanja i Svetski energetski savet, Njujork, 7. decembar 2001, str. 11.

I NOVA REALNOST I STARE SILE: MEGATRENDOVI 29

u svim oblicima, dovoljna količina i dostupnost. Oni predstavljaju samu srž stabilnosti i ako svi ovi faktori nisu ispunjeni neposredni rezultat je nestabilnost. Snažni izazovi na koje bi trebalo dati odgovor su diversifikacija snabdevanja, neometani tok snabdevanja, fizička bezbednost pošiljki i infrastrukture, zadovoljavajuća infrastruktura snabdeva-nja, te pouzdani transportni koridori. Sem sigurnih transportnih koridora i ruta od izvora do tržišta, podjednako su važni održavanje infrastrukture kao i sama proizvod-nja određenog energetskog resursa, tako da „činjenica da rute moraju proći kroz neko-liko različitih zemalja čini ovu ’igru’ posebno teškom, jer je dovoljno da samo u jednoj od zemalja postoji problem, pa da se ugrozi dotok energije”.31

Potražnja za ostvarivanjem energetske bezbednosti obično ide kroz zahtev za diver-sifikacijom izvora. Na taj način zemlje pokušavaju da umanje rizike koje donosi pre-terana zavisnost. Mada raste svest o potrebi da se diversifikuju energetski izvori, EU još uvek nije dostigla taj cilj te se može oceniti da odsustvo sveobuhvatne zajedničke energetske politike predstavlja rizik za EU.32

Trenutno, države EU se u najvećem broju bore da ne postanu ozbiljno zavisne od nafte i gasa iz Rusije, i investiraju u kanale kojima će obezbediti Kaspijske izvore i razvi-ti ih, vodeći računa o mogućnostima OPEC, kao i ocenjujući mogućnosti afričkog kon-tinenta.33 Čitav niz energetskih projekata kao što su gasovod Nabuko34, PEOP35, INO-GATE36, buduća evropska električna mreža37, programi koje podržava Evropska unija za razvoj obnovljivih izvora energija38, španski projekat za pokretanje najveće evropske termo-solarne stanice39, kao i druge inicijative pokazuju očajničku potrebu Evrope za diversifikacijom ne samo izvora energije, već i vrsta energije. Lideri EU, kao i nacional-ni lideri, prepoznali su značaj diversifikovanog pristupa i implikacije rizika znajući da „nestabilnost energetskog snabdevanja, bez obzira na to da li je povezana sa samovolj-nim fluktuiranjem cena, odnosima sa zemljama proizvođačima, ili slučajnim dešava-njima, može prouzrokovati ozbiljne socijalne poremećaje... Svaki poremećaj verovatno će dovesti do socijalnih zahteva, ako ne i društvenih konflikata. Situacija je slična onoj 31 Keith Fisher,, „A meeting of blood and oil: the Balkan factor in Western energy security”, op. cit., str. 80.32 Videti na primer de Jong, J. & van der Linde, C, „EU Energy Policy in a Supply-constrained Wor-

ld”, Swedish Institute for European Policy Studies, European Policy Analysis http://www.clingendael.nl/publications/2008/20081123_epa_nr11_2008.pdf

33 Videti: „Africa-Europe Energy Forum” (2007), Chairs’ Summary, Berlin, str. 1-3. Dostupan na: http://www.energypartnership.eu/download/Energy_Forum_Berlin_2007-chair_summary_final.pdf34 Videti zvaničnu Internet stranicu projekta gasovoda Nabuko: Nabucco Gas Pipeline International

GmbH: http://www.nabucco-pipeline.com/35 Panevropski gasovod (PEOP), videti: http://www.bankwatch.org/project.shtml?w=147580&s=204445036 Međudržavni transport nafte i gasa u Evropu (INOGATE) je program međunarodne saradnje čiji je cilj

promocija regionalne integracije sistema gasovoda i olakšavanje transporta nafte i gasa kako unutar regiona velikog NIS i prema izvoznim tržištima Evrope. Videti: http://www.inogate.org/inogate/en/about/what_is

37 Videti: „New ERA for electricity in Europe – Distributed Generation: Key issues, challenges and pro-posed solutions” (2003), Evropska komisija, Generalna direkcija za istraživanje, Direkcija J – energija, jedinica J-2 – Sistem energetske proizvodnje i distribucije, Brisel, str. 7-29.

38 Videti: Internet prezentacija Evropske komisije posvećena energiji. Dostupno na: http://ec.europa.eu/energy/res/index_en.htm

39 Videti: „Spain to bring on stream Europe’s largest thermosolar station” (2006), AFP, 22. oktobar. Dostupno na http://www.mywire.com/a/AFP/Spain-to-bring-stream-Europes/1917809?extID=10037&oliID=229

30 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

koju je stvorila nestašica hleba pre dve stotine godina.40 To je razlog što politika diver-sifikacije ide podosta van energetske bezbednosti i postaje bitan deo međunarodne i nacionalne bezbednosti.

Trka za fosilnim gorivima, obnovljivom i nuklearnom energijom, u značajnoj meri utiče na bezbednosnu arhitekturu širom sveta. Kako predviđanja u pogledu energet-skih rezervi postaju sve pesimističnija, naročito u pogledu fosilnih goriva, bezbednosni odgovor postaje energičniji i brutalniji. Zbog nestabilnosti na Bliskom istoku, ratova u Avganistanu, Iraku, Siriji, između Azerbejdžana i Jermenije kao i mogućeg rata protiv Irana, pitanje „energetske bezbednosti” je postalo jedno od najvažnijih tema.

Polazeći od životnog značaja energetike za razvoj ekonomije i društva, vlasti tom pitanju pridaju izuzetnu važnost. Trenutno najuspešniji primer povećanja sopstvene energetske bezbednosti je Kina. Vlasti Kine su kao prioritet unutrašnje i spoljne politi-ke odredile nabavku energenata potrebnih za ubrzani privredni razvoj zemlje. Otuda je zadatak diplomatije i politike da obezbede potrebne energente. Na osnovu ovog kriterija određuje se i stepen saradnje sa pojedinim zemljama. Na izuzetan spektar ovakve po-litike utiče i činjenica da je Kina, uz Indiju, u krugu najznačajnijih kupaca na svetskom energetskom tržištu.

Putinova Rusija postala je globalni ekonomski izazov koji ima snažan uticaj na same osnove međunarodne trgovine. To se dešava zbog spoljnopolitičkih okolnosti ali, pre-vashodno, zato što je poslovanje i vlasništvo najvećih kompanija u oblasti proizvodnje i trgovine prirodnim gasom i naftom, stavljano pod državnu kontrolu. To je Rusiju ne-posredno stavilo u poziciju da preuzme dominaciju na tržištima energenata u EU i da se ozbiljno umeša u evropski ekonomski prostor.

Zapad posebno brine to što Rusija gorivo koristi kao političko oružje. Tu se misli na rusku odluku iz 2006. godine da ukine isporuku prirodnog gasa kako bi se kaznila Ukrajina zbog njene politike. Rusija i Putin nisu jedini koji smatraju da državna kon-trola nad energetskim izvorima znači bezbednu budućnost za njihov narod. Nafta i gas su postali glavno oružje kojim se služe države - proizvođači kako bi pokazale moć, ali i finansirale sopstveni ekonomski razvoj. Konstantna nestabilnost, rast i nagli padovi cena nafte i gasa na svetskom tržištu probudili su neke stare tenzije i takozvani naftni nacionalizam. Sve je više države - proizvođači koje nacionalizuju izvorišta i preuzimaju kontrolu nad ovim strateški važnim resursima, suprotstavljajući se tako velikim silama i multinacionalnim kompanijama.

Bezbednost naftnih izvorišta i prevoz nafte do zemalja uvoznica postao je glavna briga velikih sila, odnosno G8. Amerikanci vrše pritisak na svoje saveznike, najpre iz NATO, da preuzmu glavnu ulogu u obezbeđivanju naftnih puteva, pre svega za bezbednost cevi, u dužini od oko 5.200 kilometara, kojima se energenti sa istoka upu-ćuju ka zapadnoj Evropi. Američki projekt podržale su baltičke zemlje koje se osećaju ugroženim usled ruske moći na polju prirodnog gasa. Ovom američkom projektu su-protstavili su se Pariz, Berlin, Moskva i Oslo koji smatraju da bi takva uloga Alijanse

40 „Towards a European strategy for the security of energy supply” (2000), COM (2000) 769, Green Paper, Commission of the European Communities, 29. novembar, str. 77.

I NOVA REALNOST I STARE SILE: MEGATRENDOVI 31

odvela u nedogled misije NATO i dalo razrešene ruke Vašingtonu da interveniše kad god hoće i gde god hoće.

Uz to, situacija na Srednjem istoku u velikoj meri objašnjava ovakav razvoj situacije gde Iran ostaje velika nedoumica i zemlja koja bi u slučaju nove velike krize i vojne intervencije uticala na najveći naftni šok u istoriji. Međutim, Iran nije jedina briga Za-pada. Tu je sve veći otpor na koji SAD nailazi u zemljama Latinske Amerike odakle uvozi oko 20% nafte. Venecuela, Bolivija, Ekvador i Meksiko se sve više suprotstavljaju američkom uticaju na ovom kontinentu. Budućnost, na taj način, u kojoj će vojne inter-vencije, prema svemu sudeći, biti sve brojnije, postaje neizvesnija.

Pošto se nalazi na raskrsnici između Kavkaza i Evrope, i pošto se graniči s Bliskim istokom i severnom Afrikom, Zapadni Balkan, po prirodi svog geostrateškog položaja, predstavlja ključni element evropske dileme u pogledu energetske bezbednosti.

Problematična situacija zapadnog Balkanu u pogledu energetske bezbednosti slična je sa situacijom u EU i, u određenoj meri, utiče na dešavanja u EU. Postoji značajna zavisnost od ruske nafte i ruskog gasa. Samo u 2006. Ruska Federacija je jugoistočnoj Evropi isporučila 73 milijarde kubnih metara gasa i 59 miliona tona nafte. Glavni ispo-ručilac prirodnog gasa Srbiji je Rusija, a male količine se uvoze iz Ukrajine i Nemačke. Zbog krađe gasa koji se prenosi iz Rusije i čestih političkih i ekonomskih nesporazuma između Moskve i Kijeva, Ukrajina se smatra nepouzdanom u smislu pravovremenog i neprekinutog snabdevanja, i povećava rizik u pogledu dostupnosti energije. Ruski gas dolazi kroz gasovode preko Mađarske, što ga čini skupljim jer počiva na sporazumu iz 1977, a to povećava cenu tranzita. Vlasti Srbije već decenijama javno promovišu stav da će izgradnja gasovoda „Južni tok”41, a potom „Turski tok”42 značajno smanjiti cenu gasa za Srbiju. U stvarnosti se odlaže promena energetske politike i iskazuje zavisnost Srbije od Rusije. To za rezultat ima zaostajanje u diversifikaciji energenata i jačanje političkog otpora da se proširi saradnja i sa drugim pro izvođačima gasa, naročito tečnoga gasa.

Rusija je koristila dug Srbije i još nekoliko bivših jugoslovenskih država kako bi do-bila pristup u energetskom sektoru regiona i povećala svoj udeo u njemu.43 Kupovina većinskog udela u Naftnoj industriji Srbije (NIS) je samo jedan od primera ove strate-gije. Mada u Srbiji i na zapadnom Balkanu opstaje zabrinutost zbog sve većeg ruskog uticaja, ruske investicije ostaju bitne za razvoj pomalo arhaičnog i segmentiranog ener-getskog sektora koji trpi zbog dugogodišnjeg nedovoljnog investiranja. Istovremeno, povećanje potrošnje stvara ozbiljan deficit u snabdevanju električnom energijom, utiče na povećanje cena i širenje straha od restrikcija.44

Električna energija na Balkanu uglavnom se proizvodi u termoelektranama i hi-droelektranama. Samo jedan deo potiče i iz bugarske nuklearne elektrane Kozloduj ali

41 Predloženi gasovod za transport ruskog prirodnog gasa u Italiju. Za više informacija videti zvaničnu In-ternete prezentaciju Gasproma. Dostupno na: http://www.gazprom.ru/eng/articles/article27150.shtml

42 Gasovod koji povezuje bugarsku crnomorsku luku Burgas s grčkom mediteranskom lukom Aleksan-dropolis.

43 M. A. Smith (2008), „Russian Energy Interests in the Balkans. Advanced Research and Assessment Group”, Defence Academy of the United Kingdom, mart.

44 B92.net, 2. novembar 2008.

32 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

kako je proizvodnja ove nuklearne elektrane smanjena nakon pristupanja Bugarske EU nastao je stalni deficit električne energije na Balkanu.

Što se tiče Zapadnog Balkana važan aspekt njegove energetske bezbednosti je sporo usvajanje obnovljive energije kao alternativnog izvora snabdevanja. Tek u poslednjih pet godina, pod snažnim uticajem iz EU među stvaraocima politike na Zapadnom Bal-kanu zagovara se podrška konceptu energetske diversifikacije odnosno većeg korišće-nja snage vetra i sunca, značaja bio mase i organskog otpada za proizvodnju električne energije. To važi i za Srbiju.45

Megatrend 6. Opadanje stanovništva i migracije

Neće se ostvariti dugo promovisan mit o „populacionoj eksploziji”. Svet je na putu da, 2022. godine, stabilizuje stanovništvo. Potom sledi opadanje rasta. Ekonomske i geopolitičke posledice pada stanovništva neće biti jednosmerne.46

Proklamovani opšti cilj održivog razvoja jedne populacije je stacionarno stanovniš-tvo, to jest stanovništvo u kome će sledeće generacije biti približno iste veličine kao i postojeće. U stvarnosti, snažne migracije stanovništva predstavljaju jedan od najvidlji-vijih megatrendova savremenog društva, osnažen političkim i ekonomskim promena-ma od 1990-ih godina, kako u bivšoj Jugoslaviji tako i u centralno-istočnoj Evropi i na Balkanu. Kao odgovor na izazov opadanja stanovništva pojavio se dotok ljudi iz zemalja masovnog iseljavanja. Za zemlje imigracije nameće se nužnost prihvatanja migranata, njihovo useljavanje i multikulturalizam.47 Za mnoge države, među kojima je i Srbija, prihvatanje migranata i useljavanje je veliki izazov, a ustanovljavanje multikulturaliz-ma kao načina zajedničkog života je još veći izazov. Iz toga sledi da će migracioni tokovi ,zadugo, biti od izuzetne važnosti, ali i povod za sukobljavanja.

Posle krize 2008-2012 godine pitanje imigracije postalo je dominanto pitanje u jav-nosti Zapada. To je bilo i glavno pitanje Trampove predsedničke kampanje, kao i većine političkih kampanja u Evropi od 2016. godine do 2020. U javnosti Zapada obnovila se ista dilema kao i pred svetske ratove: podržati nacionaliste ili internacionaliste, da li je nacija-država dovoljan okvir, ili su potrebne šire integracije, biti za protekcioniste od-nosno izolacioniste (u savremenom političkom žargonu „suverenisti”) ili intervencioni-ste. Ova dilema je u EU pojačana migracionim tokovima iz „novih” EU članica - država iz centralne, istočne i jugoistočne Evrope. Ova emigracija obuhvata pre svega mlade i obrazovane ljude a u razvijenim zemljama-članicama ovaj profil migranata prihvaćen jer se tako obezbeđuje nedostajuća, a uz to i slabije plaćena radna snaga.48

Visok broj ovih imigranata i obaranje cene rada u zemljama imigracije pod-stakao je politički otpor protiv ovakvih kretanja. Imigranti se u javnosti nazivaju

45 Energy Observer Magazine (2008), 29. oktobar.46 Darel Briker, Džon Ibitson, Prazna planeta. Šok globalnog opadanja stanovništva, op. cit., str. 36, 37, 4747 Isto, str. 2.13.48 Hilmar Hilmarsson (2018), „Economic Austerity and Outward Migration”, Social Europe, January 15:

https://www.socialeurope.eu/economic-austerity-outward-migration

I NOVA REALNOST I STARE SILE: MEGATRENDOVI 33

„osvajačima” čiji je cilj, navodno, da menjaju karakter mesta u koje dolaze. Ovaj izraz, kao i izraz „invazija”, analoški je preuzet iz iskustva evropskih država u njihovim bivšim kolonijama. Tada je i uspostavljen šablon migracija prema današnjoj EU (na primer, iz severne Afrike u Francusku, ili iz Evrope ka Americi, Kanadi, Australiji). Ove migracije ugrožavaju identitet imigranata i stvaraju „hibridni” ili „konstruisani” identitet u zemlji preseljenja. Međutim, problem je u tome što EU, za sada, nije izgra-dila mehanizme višeslojnog identiteta.49

U dolazećim godina ojačaće trend povratnih migracija. Za „povratak kući” države porekla bi trebalo da pripreme sveobuhvatne programe i projekte jer valja računati sa razvijenim zemljama koje bi da zadrže imigrante, kao i sa drugim zemljama kojima je potrebno stanovništvo i to ne samo kao radna snaga. Tome doprinosi: urbaniza-cija, slabljenje moći religije, ojačavanje položaja žena u društvu, promena odnosa sa drugima uključujući i odnose u porodici, dominacija modela malobrojne porodice, smanjenje plodnosti. Takođe, automatizacije, veštačka inteligencija i drugi podsticaji produktivnosti rada ljudi, čime se umanjuju problemi zbog nedostatka radne snage. Ekonomska sigurnost, ili „dobra vremena” su činilac koji može da motiviše roditelje na veći broj dece.50 To svakako treba podržati mada nije dovoljno da se reši problem nedostatka stanovništva.

Megatrend 7. Klimatske promene i smanjivanje poljoprivrednog zemljišta

Britanski fizičar Stiven Hoking (Stephen Hawking) je, u tekstu za Guardian, nabro-jao sledeće izazove koji stoje pred našim planetom i ljudskim rodom: klimatske prome-ne, proizvodnja hrane, prenaseljenost, izumiranje životinjskih i biljnih vrsta, epidemije i kiselost okeana. „Ta goruća pitanja zahtevaju da delimo zajedničku viziju i surađujemo kako bi smo osigurali preživljavanje čovečanstva. Moramo se prilagoditi, promeniti na-čin razmišljanja i fokus, te promeniti i neke od temeljnih pretpostavki o tome što znače bogatstvo, posedovanje, tvoje i moje. Baš kao deca, moramo naučiti delovati.” Ako se ne uspe zavist i izolacionizam, nastali iz ovog shvatanja bogatstva koje se ne deli pošte-no, ojačaće u svim zemljama i u čitavom svetu, smatra Houking i poručuje: „možemo i uspeti. Ljudi su neizmerno snalažljivi, optimistični i prilagodljivi. Moramo proširiti našu definiciju bogatstva i u nju uključiti znanje, prirodne resurse i ljudske kapacitete, te naučiti sve to međusobno deliti. Ako to učinimo, nema granica za ono što ljudi zajedno mogu postići”.51

U narednim decenijama doći će do drastičnog smanjivanja obradive poljoprivredne površine na čitavom svetu. Razvoj poljoprivredne tehnologije i veća efikasnost korpo-racijske zemljoradnje u odnosu na porodičnu još snažnije će uticati na smanjenje poljo-privrednog zemljišta. Između 2007. i 2012. godine nestalo je gotovo tri miliona hektara

49 Justin E. H. Smith (2014), „Does Immigration Mean ’France Is Over’”, The Stone, January 5.50 Darel Briker, Džon Ibitson (2019), Prazna planeta, op. cit., str. 36, 37, 44, 72, 73, 140, 219.51 Stephen Hawking (2016), „Zavist i izolacionizam pretnja za čovečanstvo”, The Guardian, London, August 3.

34 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

poljoprivrednog zemljišta samo u SAD. Pad stanovništva će dovesti do dodatnog zara-šćivanja poljoprivrednog zemljišta. Stoga je potrebno da se pristupi pošumljavanju koje je nesporno dobro za ljude i njihov život, a i za održanje životinjskih vrsta.52

Globalna temperature porašće za 3°C na kraju ovog veka.53 Da bi se ovaj rast usporio ili kontrolisao ključno je koje će mere biti preduzete u delovima sveta u kojima su naj-izraženije klimatske promena i to u periodu do 2030. godine. To se svakako odnosi i na EU. Što se tiče Srbije potrebno je najpre da se promeni dosadašnji odnos prema ovom problemu i da se od zameravanja posledica klimatskih promena da se pristupi razradi strategija srednjoročnog i dugoročnog upravljanja klimatskim promenama. Ova strate-gija bi trebalo da dovede do promene standarda koji su usaglašeni sa standardima EU ali i sa drugim pozitivnim iskustvima. Naravno, uzimajući u obzir stvarnosti Srbije. Na osnovu standarda utvrđenih strategijom potrebino je unaprediti zakonodavni i in-stitucionalni okvir za promene u oblasti upravljanja klimatskim promenama. Potom, značajno povećati privatne i javne, domaće i strane investicije u ovu oblast.

Decenijama se odluke i politike energetike i klime nalaze u rukama ekonomista, in-ženjera i tehnokrata koji nastoje da dominiraju u donošenju odluka o energetici, naročito kada je reč o razmeštaju pojedinih tehnologija. Ovaj monopol, međutim, ugrožavaju po-rast svesti o povezanosti prirode i ljudi, o značaju energije koju ljudi uzimaju iz hrane i vode, te o energiji koja služi za grejanje, saobraćaj, industriju, odnosno svakodnevni život ljudi. U ovom širenju svesti značajna je prva faza koja je bila u znaku ekologije i rasprava o zdravom prirodnom okruženju čoveka. Najnovija faza je u znaku rasprava o klimi i kli-matskim promenama, a podstaknuta je izveštajima i debatama o zabrinjavajućem rastu klimatskih rizika. To ima izuzetno dubok uticaj na građane koji su sve više povezani za-hvaljujući globalizaciji. Međutim, promene u razumevanju klimatskih promena idu izu-zetno sporo u političkoj i bezbednosnoj sferi u kojima postoje snažni politički monopoli, kao i monopoli multinacionalnih kompanija. Značajnije uključivanje građana u političke debate i odluke iz ove oblasti započinje sa najnovijom krizom neo liberalizma i globa-lizacije. Zapravo, građani su ostajali na margini sve do početka 2019. godine. Od tada raste podrška u izbornom telu mnogih, a posebno razvijenih zemalja, za zelene partije i pokrete, i to kako na nivou pojedinih država tako i na nivou EU (u izborima za Evropski parlament). Otada EU, kroz sve institucije, podržava i pokreće dijalog o pitanjima klime. Na primer, Francuska je organizovala Veliku nacionalnu debatu (Grand debat national) od januara do marta 2019. godine, a Irska je uspostavila „Građanski parlament”.54 Posle izbora za Savet EU i Evropsku komisiju, nova predsednica komisije Ursula Von der Lajen je kao jedan od prioriteta Komisije odredila pripremu predloga European Green Deal. Ovaj predlog ima 47 ključnih aktivnosti, a jedan od ciljeva je da se poveže ekonomski rast 52 Darel Briker, Džon Ibitson (2019), Prazna planeta, op. cit., str. 212.53 Delara Burkhardt (2019), „Europe’s Green Deal is turning red”, 4 november: https://www.ips-ournal.eu/index.php?id=340&L=0&tx_news_pi1%5Bnews%5D=3848&tx_news_

pi1%5Bcontroller%5D=News&tx_news_pi1%5Baction%5D=detail&utm_source=newsletter&utm_medium=email&utm_campaign=en_719_20191105&cHash=fda8b35e0f72521c0b0cdb8978980f78

54 Pierre Jean Coulon, Claire Vandewalle and Kristina Krieger (2019), „Europe’s energy transition should not be an elite project”, July 30: https://www.socialeurope.eu/europes-energy-transition-should-not-be-an-elite-project

I NOVA REALNOST I STARE SILE: MEGATRENDOVI 35

sa umanjenjem EU emisija otrovnih gasova. Ova emisija bi trebalo da bude svedeno na nulu 2050. godine. Nema spora da je ovo važan korak. Međutim, kako EU emisije čine samo 9% globalne emisije, smanjenje odašiljanja otrovnih gasova u Evropi bio bi vrlo mali doprinos svetskom unapređenju prirode i okruženja. Kako je, međutim, prostor EU samo jedan od regiona, negativni efekti ne mogu se razrešiti delovanjem samo u jednoj obla-sti, odnosno učinci globalnih promena odražavaju se i na mere EU. Reč je o globalnim rizicima koji se mogu umanjiti ili otkloniti samo multilateralizmom, na primer počevši od poštovanja Pariskog ugovora. Najpre, bilo bi potrebno da EU i SAD budu povezane merama poput onih koje su predviđene u European Green Deal. Prvi pozitivan efekat ovog povezivanja bilo bi stvaranje povoljnijih uslova za dekarbonizaciju, a i za energetsku saradnju sa Kinom i dolazećom Indijom.55

Poseban izazov predstavlja Kina čije je rukovodstvo odlučilo da se ne uključuje u šire globalne akcije dok se ne dovrši proces industrijalizacije same Kine. O veličini ovog izazova svedoči i snažno prisustvo Kine u Africi, Latinskoj Americi uključujući i Ama-zoniju, pa i u samoj Evropi, te u metalurškoj i rudarskoj industriji u Srbiji.

Kad je reč o vođstvu Srbije ono bi moralo da napusti dosadašnju praksu i da strateš-ke investicije planira pre svega imajući u vidu interese same Srbije, kao i potrebe njenih građana da žive u zdravom okruženju. To, između ostalog, znači da je neophodno da se reindustrijalizacija Srbije odvija uz poštovanje standarda EU, pa i European Green Deal. Naravno, u obimu i ritmu koji odgovara mogućnostima Srbije.

Megatrend 8. Rast novih proizvodnih sila (veštačka inteligencija, IT, digitalizacija i robotika)

Takozvana Industrija 4.0 izgleda predstavlja nastojanje da se što je više moguće robotizuje proizvodni proces, da se uvedu mašine za učenje i algoritamskih sistema upravljanja umesto tradicionalnih mašina i majstorskog znanja; da se digitalizacijom i dizajniranjem uvedu nove tehnologije u kojima su neophodni IT procesiranje i kvanti-fikacija podataka.56

Veštačka inteligencija (AI) i pravljenje „pametnih mašina” je grana računarske na-uke i proizvodnje koja može da unapredi radni proces, podrži i olakša radni napor. Ona može da umanji problem nedostatka radne snage time što menja profil potrebne radne snage, ali ne može isključiti potrebu za njom. Reč je o ograničenju u dosadašnjem razvoju AI čija je primena moguće u izvršavanju pojedinačnih posebnih zadataka (na primer, u oblasti mehanike i pojednostavljenih manuelnih poslova). Za sada, reč je sta-tističkoj inteligenciji koja nije ovladala sveukupnom ljudskom inteligencijom.57

55 Douglas Hengel (2020), „The European Green Deal Brings Opportunities and Challenges for US-EU Cooperation”, Transatlantic Take, General Marshal Fond, February 5: www.gmfus.org

56 Phoebe Moore (2020), „Capitalism’s mirror stage: artificial intelligence and the quantified worker”, April 8: https://www.socialeurope.eu/capitalisms-mirror-stage-artificial-intelligence-and-the-quantified-worker

57 Florian Butollo (2020), „Designing AI tools to benefit workers”, April 8: https://www.socialeurope.eu/designing-ai-tools-to-benefit-workers

36 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

Digitalizacija je potvrđena širom sveta kao neophodna paradigma transformacije poslovanja, industrije i ukupnog života. Njeno dosadašnje širenje je pre svega rezul-tat podrške koja je dobijena u okviru globalizacije, odnosno od unapređivanja i širenje znanja i praktične primene, odnosno upotrebe širom sveta. Digitalizacija je neposredno povezana sa ICT (IKT) industrijom, razvojem i unapređenjem tehnologija i mreža, ra-zvojem eComerce, e/mlD, e/mGovernment mogućnosti.

Rad na platformi (platform work) kao uži deo rada na internetu, te ukupni i in-ternet rad, nalažu da im se poklani posebna pažnja. Najpre, oni smanjuju barijere pri nalaženju posla.58

58 Agnieszka Piasna and Jan Drahokoupil (2019), „Digital labour in central and eastern Europe: evidence from the ETUI Internet and Platform Work Survey” (Working Paper), str. 12, European Trade Union Institute, Brussels

37

II SOCIJALNO–EKONOMSKI PROFIL SRBIJE

Stanje u Srbiji, početkom treće decenije 21 veka, snažno je uslovljeno razvojem u poslednjim decenijom prošlog veka. Tada je potvrđenim odsustvo kapaciteta Srbije i šire zajednice u kojoj je bila (bivša Jugoslavije) za mirnu tranziciju i za sprovođenjem strukturalnih reformi koje vode iz socijalističkog u kapitalističko društvo, iz državne kontrole ekonomije i društva u punu tržišnu ekonomiju i parlamentarnu demokratiju.

Vreme od 1987, preko oktobra 2000, do danas jedno je od najburnijih razdoblja u srpskoj političkoj istoriji. U tom periodu zbio se kraj komunizma, odnosno socija-lizma; raspad Jugoslavije kroz seriju unutrašnjih ili građanskih ratova koji su imali i odlike međuetničkih ratova; stvaranje novih država na prostoru bivše zajedničke države; sankcije EU i OUN i njima uspostavljena desetogodišnja međunarodna izo-lacija; rat s vodećim zemljama Evrope i sveta, odnosno s NATO (1999. godine); ob-nova višepartijskog sistema i izbora u okvirima nedemokratske vladavine Slobodana Miloševića i pred demokratskog poretka koji se gradi u post Miloševićevo doba (od 5. oktobra 2000. godine do danas); povratak nacionalne državnosti Srbije, koja nije ostvarena na osnovu političke namere i plana vođstva Srbije i srpske nacije, već kao ukupni rezultat poraza i političkih odluka drugih političkih aktera i država, uklju-čujući referendumsku odluku građana Crne Gore da obnove svoju državnost i da izađu iz SRJ SC; suočavanje sa jednostrano proglašenom nezavisnošću Kosova i to kroz proces normalizacije odnosa Srbije i Kosova kao jedan od najvažnijih uslova za priključenje Srbije EU; započinjanje sveobuhvatnih, a socijalno bolnih reformi. Proces privatizacije odvijao se u okolnostima koje su ograničavale vladavinu prava i podsticale visoku korumpiranost. U takvim uslovima došlo je do gašenja mnogih neproduktivnih preduzeća, ali i do gašenja profitabilnih banaka (poput Beogradske banke i Jugoslovenske investicione banke), kao i brojnih produktivnih proizvodnih preduzeća pre svega u oblasti metalne i prerađivačke industrije, proizvodnje lekova i medicinske oprema, u oblasti trgovine, turizma i usluga, itd.

U ovom periodu se dogodila i radikalne promena kulturnih obrazaca, vladajućih moralnih i socijalnih normi, što je snažno obeleženo napuštanjem vrednosti solidarno-sti i empatije prema drugima, itd.

38 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

U poslednjoj dekadi 20. veka Srbija je direktno izgubila oko 130 milijardi američkih dolara društvenog proizvoda (oko 100 milijardi USD zbog nametnutih međunarodnih sankcija 90-tih godina i oko 30 milijardi USD zbog NATO bombardovanja 1999). Me-đutim, indirektni materijalni gubici Srbije – izazvani raspadom SFR Jugoslavije, razara-njem jedinstvenog jugoslovenskog tržišta, zastarevanjem tehnološke osnove privrede i opštim zaostajanjem u razvoju – znatno premašuju tu cifru i procenjuju se čak na blizu 400 milijarde USD. Toliki i takvi gubici jedne zemlje nisu zabeleženi u novijoj ekonom-skoj istoriji sveta. U teoriji i praksi nije poznat privredni sistem koji bi bio je u stanju da takve i tolike gubitke nadoknadi lako i brzo.

U prve dve dekade 21. veka, posle promena 5. oktobra 2000,vlast Srbije, uz značajnu pomoć međunarodne zajednice, posebno EU, uspela je da zaustavi dalje privredno pro-padanje. Stvarani su sistemski preduslovi za privredni oporavak, rast i razvoj, stabilizo-vano je unutrašnje tržište, povećano je zapošljavanje i primanja zaposlenih, kao i iznosi penzije i socijalna pomoć najugroženijim kategorijama stanovništva, obuzdan je divlji rast cena, inflacija se kretala oko jednocifrenog broja, stabilizovan je kurs dinara i dru-go. U ovome se značajnu ulogu imale direktne strane investicije kao i domaća ulaganja u privatizovana preduzeća, privredna aktivnost malih i srednjih preduzeća, ali i veliko zaduživanje kako države, lokalnih zajednica, tako i javnih preduzeća.

I pored napretka, Srbija nije uspela da dostigne željeni i potreban nivo privredne ra-zvijenosti. Srbija se neprestano suočava sa fenomenom niskog privrednog rasta i visoke nezaposlenosti (sada gotovo milion lica traži posao); životni standard u Srbiji je pet-šest puta niži nego u razvijenim državama EU; nedostaje kapital neophodan za otvaranje novih radnih mesta i ubrzanje privrednog razvoja (sopstvene akumulacije praktično nije ni bilo, a dotok stranih direktnih investicija je bio mnogo manji od očekivanog). Sve to ukazuje na potrebu nastavka društvene i ekonomske tranzicije i modernizacije. Otu-da i potreba da se uoče i uklone ili barem umanje one barijere koje usporavaju tranzici-ju. Iznad svega to je nužno u dolazećoj privatizaciji energetskog sektora koji predstavlja srž energetska i ukupne bezbednosti i stabilnosti Srbije.

II SOCIJALNO–EKONOMSKI FROFIL SRBIJE 39

1. Demografska slika

Srbija je etnički heterogena država sa relevantnim brojem i udelom nacionalnih ma-njina. Po poslednjem popisu (bez podataka za Kosovo) iz 2011. godine, od ukupno 7,2 miliona stanovnika, Srbi kao većinska nacija broje 6,0 miliona (83,3%). Brojčano najre-levantnije nacionalne manjine su Mađari (253.900 ili 3,5%), Romi (147.600ili 2,1%) i Boš-njaci (145.300 ili 2,0%), dok ostale participiraju sa ispod 1%, kao što su Hrvati (57.900 ili 0,8%), Slovaci (52.800 ili 0,7%),Crnogorci (38.500 ili 0,5%), Vlasi (35.300 ili 0,5%) i drugi.

Srbiju odlikuju velike promene u starosnoj strukturi i ubrzan proces demografskog starenja stanovništva prouzrokovanih prvenstveno dugogodišnjim opadanjem stope fertiliteta. Prema popisu iz 2011.godine Srbija ima 1,3 miliona (17,4%) lica preko 65 go-dina, a 1 milion (14,3%) mladih (0-14 godina), odnosno broj starih značajno je veći od broja mladih (za oko 225.000). Indeks starenja iznosi 1,22, a prosečna starost 42,2 godi-ne, što sve ukupno Srbiju svrstava u grupu izrazito starih populacija. Demografsko sta-renje stanovništva će se intenzivirati posle 2020. godine kao posledica ulaska generacija iz baby-boom perioda u kontingent starih lica. Obe starosne strukture, izrazito stara i izrazito mlada, imaju brojne negativne implikacije na ekonomski i regionalni razvoj, demografska, socijalna i politička kretanja, kao i na ukupan kapacitet države.

Srbija je suočena sa zabrinjavajućom de populacijom. Procenjen broj stanovnika RZS u 2018. godini iznosi 6,9 miliona, što je u odnosu na period od pre sedam godina (popis 2011.) smanjenje za oko 300.000, dok će naredni popis (2021. godine) pokaza-ti, opravdano se pretpostavlja, još veće opadanje brojnosti populacije Srbije. Samo po osnovu negativne stope prirodnog priraštaja (-5,4 promila), a prema podacima vitalne statistke RZS, Srbija izgubi godišnje gotovo 38.000 stanovnika.

Srbija je zemlja emigracije.59

Zajedno s migracijama stanovništva sve izraženiji problem je odliv radne snage, posebno mladih („odliv mozgova”) sa dugoročnim negativnim implikacijama na ukupni razvoj zemlje.

Popis interno raseljenih lica sa Kosova 2000. godine registrovao je 197.500 lica u Srbiji, da bi u proleće 2004. godine u Srbiju stigla nova grupa od 4.200 lica, posle nasilja većinskog albanskog stanovništva.

Prema poslednjim podacima Komesarijata za izbeglice i migracije Republike Srbije iz 2016. godine registrovano je 203.140 interno raseljenih, a u 2018.godini 199.584 rase-ljena lica sa Kosova i Metohije koji žive u Srbiji.60

59 Prema popisnim rezultatima Republičkog zavoda za statistiku iz 2011. godine, 313.414 naših građana živi i radi u inostranstvu. Po podacima OECD-a oko 50.000 lica godišnje napusti Srbiju, dok podaci Evropskog statističkog zavoda pokazuju da 52.049 lica godišnje ode iz zemlje. U poslednjih jedanaest godina 336.000 lica dobilo je dozvolu za odlazak u zemlje EU.

60 U pogledu nacionalne pripadnosti najbrojniji raseljeni su Srbi (više od 75%) i Romi (oko 10%), a zatim Bošnjaci, Muslimani i drugi. U 2018. godini na Kosovo se vratilo samo 337 lica, uglavnom porodice sa decom (najviše je lica do 14 godina i od 30-49 godina), i to pretežno u opštine Istok (46) i Novo Brdo (39).

40 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

2. Osnovne odrednice makroekonomskog okruženja privrednog života Srbije

U prve dve decenije 21. veka, Srbija beleži rast privredne aktivnosti. Ali ovaj rast je nedovoljan da bi Srbija postala srednje razvijena evropska država.

Izgrađen je relativno stabilan makroekonomski okvir, uspostavljena je makro finan-sijska i fiskalna stabilnost, inflacija je na niskom nivou, nacionalna valuta dinar je sta-bilna. Ambijent za investiranje je unapređen u odnosu na prethodno stanje, ali je nedo-voljno podsticajan jer nije sistemski uređen. Postoji značajan priliv stranih direktnih investicija, a dominante investicije su iz zaduženja države i namenjene su razvoju infra-strukture koja na duži rok povećava stepen rasta privrede i isplativa je na izuzetno dug rok. Posebnu pažnju trebalo bi posvetiti činjenici suzdržavanja domaćih investitora jer ona ukazuje na nepostojanje poverenja u ukupni ambijent za investiranje ali i na još uvek ne prevladane strahove i navike iz doba ratova, hiperinflacije i kriminalizacije poslovnog ambijenta. Takođe, ova činjenica ukazuje da u Srbiji za sada ne postoji široko prihvaćeno kapitalističko poslovanje. Da i aktuelna ekonomika politika ne podstiče domaće investi-ranje i proizvodnju svedoči i podatka da Srbija ima rast izvoza, ali mnogo veći rast uvoza. Neophodno je da se stvore uslove za uklanjanje nepovoljnog položaja i nedovoljne kon-kurentnosti domaćih proizvodnih preduzeća. S toga bi trebalo voditi politiku podsticaja investicionih projektima koji bi mogla značajanije da unaprede privredni rast, a posebno industriju i primenu novih tehnologija, nije se potvrdila kao efektivna. Nerestrukturi-ran javni sektor privrede, odnosno zadržavanje državnog upravljačkog monopola nad kompanijama, posebno u energetici, metalnoj industriji i rudarstvu, usporava ukupni privredni razvoj Srbije. Izuzetno sporo se sprovode institucionalne reforme i reforme državne uprave. Istovremeno, demografska kretanja i stanje na tržištu radne snage su u znaku negativni trendova poput starenja stanovništva, nedostatka kvalifikovane radne snage visokog odliva stručnjaka i kvalifikovane radne snage.

2.1. Bruto domaći proizvod (BDP) Srbije

Bruto domaći proizvod (BDP) kao zbir vrednosti svih izdataka privrede i ukupnog dohotka koji se ostvaruje od proizvedenih dobara i svih usluga koje su pružene u jednoj zemlji u kalendarskoj godini. Time se ukazuje i na realna dostignuća ali i na ograniče-nosti ekonomskog rasta. Po podacima Republički zavod za statistiku, Srbija je 2018. i 2019. godine zabeležila rast BDP-a koji je, u 2018. godini, iznosio 42.855.000.000 evra i bio je 4,4% veći nego 2017. godine a 2019. godine 45.911.600.000 evra i 4,2% odsto veći nego 2018. godine. Mereno po glavi stanovnika (per capita) BDP je 2018. godine u Srbiji bio 6.137 evra (7.239 USD), a 2019. godine – 6.593 evra (7.381 USD).

II SOCIJALNO–EKONOMSKI FROFIL SRBIJE 41

BDP Srbije trenutno raste ispod potencijala privrede, koja bi mogla da ima rast od 5%. Po mišljenju Fiskalnog saveta Srbije, iz marta 2019 godine, među najvažnijim činio-cima koji sprečavaju brži privredni rast Srbije, odnosno smanjuju rast BDP-a za gotovo 2% rasta su: zaostajanje u vladavini prava, nizak nivo državnih i privatnih privatnih investicija, loš kvalitet obrazovnog sistema i visoka korupcija. Sve u svemu, dosadašnji rast BDP ne govori o suštinskom popravljanju kvaliteta razvoja Srbije. Za analizu i do-kazivanje kvaliteta razvoja potrebne su svestranije analize mnogih pokazatelja.

Najznačajnije učešće u formiranju BDP-a Srbije 2018. godine imali su prerađivačka industrija (14,5%), zatim trgovina na veliko i malo i popravka motornih vozila (11,5%), po-slovanje nekretninama (7,0%), sektor poljoprivrede, šumarstva i ribarstva (6,3%). Na stra-ni upotrebe BDP-a najveći udeo imali su izdaci za ličnu potrošnju domaćinstava (67,0%).

Na osnovu ovih podataka moglo bi se zaključiti da je reč o relativno strukturiranoj ekonomiji ali, u stvarnosti, to nije tako. Na primer, industrija značajno zaostaje za evrop-skim prosekom. U industriji dominiraju radno intenzivne delatnosti s proizvodima niskog stepena obrade, s angažovanjem jednostavnih tehnologija i malo kvalifikovanog rada. Za-početi oporavak rudarstva i metalurgije tek bi trebalo da pokaže značajnije rezultate.

Podaci za period 2012-2016. godina pokazuju da iako raste BDP per capita, a pada stopa nezaposlenosti61, Srbija ima nizak BDP per capita. Zbog toga je i dalje jedna od nerazvijenijih i siromašnijih evropskih država.

2.2. Investicije – nivo i struktura

U protekle dve dekade tržište, odnosno njegova „nevidljiva ruka”, nije bilo u stanju da pokrene i realizuje gotovo ni jedan veliki, ili veći investicioni projekt u sektorima od vitalnog ekonomskog značaja i društvenog interesa za celu Srbiju, kao što su poljoprivre-da (proizvodnja hrane, proizvodnja poljoprivrednih mašina) i energetika (proizvodnja, prenos i štednja energije). U poslednjih pet godina povećava se investiranje iz budžetskih sredstava odnosno državno javnih dugova u saobraćajnu infrastrukturu (putna, železnič-ka, telekomunikaciona), a delimično i u građevinarstvo (modernizovanje i osposoblja-vanje građevinske operative za izvođenje većih i velikih investicionih radova). Kada je u pitanju porast privatnog investiranja u građevinarstvu veliku ulogu imaju i sredstva iz nelegalnih tokova, odnosno građevinarstvo služi za „pranje novca”. Ovakvo stanje u sek-toru investiranja jedan je od razloga akutne krize privrednog rasta u Srbiji.

Niska stopa privrednog rasta i visoka stopa nezaposlenosti u Srbiji posledica je nedo-maćinskog gazdovanja uloženim kapitalom. Za razliku od nosilaca ovlašćenja u državi, privatni vlasnik ulaže svoj kapital i time rizikuje da ga izgubi, a to pretpostavlja „do-maćinsko ponašanje”. U Srbiju je, tokom proteklih deset godina, po raznim osnovama (doznake iz inostranstva, donacije, oproštaj duga, krediti međunarodnih finansijskih institucija, akvizicije, finansiranje raznih specifičnih projekata, pomoć EU, inostrana

61 U 2018. godini broj nezaposlenih lica u Srbiji bio je 412.200, dok je stopa nezaposlenosti bila 12,7% i manja je za 0,8 procentnih poena u odnosu na 2017. godinu. Stopa nezaposlenosti značajno je opadala od 2012 godine kada je iznosila 23.9% do 2019. godine kada iznosi 10.4%.

42 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

pomoć nevladinom sektoru i drugo), sa strane stiglo i potrošeno više od 100 milijardi američkih dolara: blizu 40 milijardi USD su bile doznake iz inostranstva; oko 55 mi-lijardi USD se slilo po osnovu neto zaduženja u inostranstvu, neto tekućih transfera, prodaje preduzeća i druge imovine strancima, bespovratnih dotacija; direktne strane investicije su iznosile gotovo 14 milijardi USD; iz EU i iz pojedinih evropskih zemalja (pre svega Nemačke), kroz različite projekte, dobijeno je više od dve milijarde evra. Iako se tačnost ovih podataka možda donekle može i osporavati, njihova indikativna upo-trebna vrednost se nikako ne može dovoditi u pitanje.

Investiciona aktivnost u Srbiji raste iz godine u godinu. Naročito su aktivni strani investitori, nešto manje država, a primetno je da su investiciono najmanje angažovani domaći investitori. Strane direktne investicije i investicije države Srbije, pre svega po osnovu zaduživanja, namenjene su razvoju infrastrukture koja na duži rok povećava stepen rasta privrede i isplativa je na izuzetno dug rok, automobilske industrije, avio prevoza, usluga, turizma.

Ostvarene investicije u Srbiji u 2018. godini veće su za 21,8% nego u 2017. godini, a unutar toga ostvarene investicije u nova osnovna sredstva porasla su za 23,4% .

Posmatrano po regionima: 50,7% ukupnih investicija ostvareno je u Beogradu, 26,4% u Vojvodini, u Šumadiji i Zapadnoj Srbiji – 14% a u Južnoj i Istočnoj Srbiji – 8,9%. To pokazuje dalje zaostajanje pojedinih regiona u odnosu na Beograd i Vojvodinu.

Posmatrano po delatnostima, najveće učešće u ukupno ostvarenim investicijama u osnovna sredstva zabeleženo je u prerađivačkoj industriji (21,5%), državnoj upravi i obaveznom socijalnom osiguranju (15,8%), snabdevanju električnom energijom i gasom (11,1%), saobraćaju i skladištenju (7,7%) i u trgovini na veliko i malo, kao i u popravci motornih vozila (7,2%).

Dosadašnja politika podsticaja investicionih projekata koji bi trebalo da značajni-je unaprede privredni rast, a posebno industriju (automobilsku industriju, poljopri-vredu i infrastrukturu) i primenu novih tehnologija, nije se potvrdila kao efektivna. Više razlog je za to. Među ovima je i činjenica da su investicije u putnu i železničku infrastrukturu dugog roka i da se njihov efekata iskazuje u dužem vremenskom pe-riodu, potom ekonomski neopravdan izbor projekata poput onih u automobilskoj industriji, avio saobraćaju, te direktne strane investicije u velike domaće poljopri-vredne kompanije.

Značajno mesto u budžetskom modelu finansiranja kapitalne izgradnje u Srbiji zau-zima Nacionalni investicioni plan (NIP). Međutim, ne postoje efikasne procedure i in-stitucije za utvrđivanje odgovornosti za utrošeni novac uložen u NIP, fondove i agencije. Sve se svodi na godišnju kontrolu ulaza i izlaza novca, bez merenja efekata utrošenog novca. Neophodno je da se zakonski uvedu obaveznost „kost-benefit” elaborata za sva-ko ulaganje koje je veće od 50 miliona evra, kao i da se utvrdi lična krivična i materijal-na odgovornost za neispunjavanje procene iz datog „kost-benefit” elaborata.

II SOCIJALNO–EKONOMSKI FROFIL SRBIJE 43

2.3. Infrastrukturno okruženje

2.3.1. Saobraćaj

Srbija je važan evropski saobraćajni koridor. O tome svedoče i 89 graničnih prelaza za međunarodni i pogranični saobraćaj prema Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Severnoj Makedoniji i Bosni i Hercegovini. Teritorijom Srbije prolaze evropske „žile kucavice” drumskog, železničkog, rečnog i vazdušnog saobraćaja koje evropski kontinent povezuju sa srednjim i Bliskim Istokom.

Srbija je, u železničkom saobraćaju, deo globalnog projekta „Pojas i put” koji od 2012. godine realizuje Narodna Republika Kina. Deo tog projekta je pruga za velike brzine od Soluna do Budimpešte, a trenutno se gradi njen deo od Beograda do srpsko-mađarske granice. Inače, železnička infrastruktura u Srbiji je zapuštena i slabo razvijena. Od 3.735 kilometara pruga samo je 1.272 kilometra elektrificirano i 288 je dvokolosečno. Uz po-moć evropskih fondova i banaka i državne pomoći Ruske federacije traje rekonstrukcija i modernizacija pruge Beograd-Niš.

Kroz Srbiju prolazi evropski putni Koridor 10 koji se kod Niša račva prema Solunu i Sofiji. Kod Beograda se na taj Koridor naslanjaju još dva autoputa – E75 (Zagreb-Beo-grad) i Koridor 11 (Beograd-Bar), a uskoro bi trebalo da počne izgradnja autoputa Niš-Drač koji će Evropi otvoriti još jedan izlaz na Jadransko more.

Srbija ima relativno malo modernih puteva. Od ukupno 44.749 kilometara puteva samo su 3.890 kilometara državni putevi I reda i 10.040 kilometara državni putevi II reda. Izgradnja modernih puteva, koja podrazumeva i završetak Koridora 10, počela je tek poslednjih godina, uz značajnu pomoć EU, Evropske banke za obnovu i razvoj, Evropske investicione banke i Svetske banke.

Kroz Srbiju (588 kilometara) prolazi druga najveća evropska reka Dunav. Još dve reke – Tisa (168 kilometara) i Sava (206 kilometara) – prolaze kroz Srbiju. Reke su plov-ne i na njima postoji međunarodni saobraćaj. Uključujući i 23 vodna kanala u Srbiji se vodeni saobraćaj obavlja na 1.593 kilometra za brodove čija nosivost prelazi 150 tona. U 23 rečne luke godišnje se pretovari 8.515.265 tona raznih roba i rasutih tereta.

Srbija je i važno čvorište za vazdušni saobraćaj. Aerodrom „Nikola Tesla” u Beogra-du postao je važan regionalni hab, a pored njega postoje još dva aerodroma koji mogu da prihvataju međunarodni vazdušni saobraćaj – u Nišu i Kraljevu.

2.3.2. Telekomunikacijeimediji

U Srbiji ima oko 2.500 registrovanih medija. Međutim, tačan podatak je nemoguće utvrditi jer ne postoji zakonska obaveza da se prijavi osnivanje medija. Sama ova činje-nica svedoči o zanemarenosti ova inače, u savremenom svetu, značajne oblasti poslova-nja i ukupnog društvenog života.

Na tržištu telekomunikacionih usluga, prema podacima agencije RATEL za 2018. godinu, za pružanje javne telefonske usluge preko fiksne telekomunikacione mreže u

44 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

Republici Srbiji bilo je registrovano 38 operatora, na tržištu mobilne telefonije radila su 3 mrežna operatora, 10 operatora zauzimalo je oko 91% tržišta široko pojasnog pristupa internetu, a 81 operator bio je registrovan za usluge distribucije medijskih sadržaja pre-ko kablovske distributivne mreže (koaksijalne, hibridne i optičke), xDSL tehnologija, satelitske distributivne mreže i bežične mreže.

Telekomunikacione usluge ostvarile su ukupan prihod od 198,7 milijardi dinara, što je 3,9% više u odnosu na prethodnu godinu. U bruto domaćem proizvodu Srbije prihodi od elektronskih komunikacija imali su udeo od 3,9%. Najveći deo u ukupnim prihodi-ma telekomunikacionih usluga ostvaren je od pružanja usluge mobilne telefonije, on čini 58,2% ukupnih prihoda (115,6 milijardi dinara).

U oblasti telekomunikacija u Republici Srbiji u 2018. godini bilo je zaposleno 14.000 radnika.Napred navedeni podaci ukazuju na potrebno osmišljene strukturalne promene u

ovoj oblasti.

2.3.3. Industrija

Učešće industrije u formiranju BDP Srbije 2018. godine bilo je 14,5%. To je dosta nizak procenat učešća za zemlju kao što je Srbija.

Republički zavod za statistiku objavio je podatak da je industrijska proizvodnja u 2019. godini bila veća 0,3 odsto nego prethodne godine. Na slab industrijski rast uticala su dva razloga koji pokazuju njenu krhkost: pad proizvodnje automobila u Fijatovoj fabrici u Kragujevcu i uvođenje taksi od 100 odsto na izvoz roba iz Srbije na Kosovo u značajnoj meri smanjili su doprinos industrije stvaranju bruto doma-ćeg proizvoda.

Srbija nije značajnije promenila tradicionalnu privrednu strukturu i već decenijama se oslanja na davno prevaziđeni koncept „industrijalizacija + elektrifikacija”. Posle ve-like ekonomske krize 2008. godine u Srbiji su ojačali zahtevi za re - industrijalizacijom koji pokazuju da ne postoji svest o novom modelu razvoja koji diktira Četvrta industrij-ska revolucija.

U prvoj deceniji 21. veka i u prvim godinama demokratske tranzicije zatvorene su (ili još tavore) mnoge fabrike62 koje su činile okosnicu industrije još iz vremena Socijalistič-ke Federativne Republike Jugoslavije. Njihovi proizvodni programi bili su beznadežno zastareli, a ti proizvođači nisu imali kapital, niti strateške partnere iz inostranstva (koji bi doneli novac, znanje, tehnologiju i menadžment.

Deo industrijskih proizvođača uspeo je da pronađe strateške partnere ili kupce i da se vrati na tržište. Tako Srbija danas ima: Fabriku automobila čiji su vlasnici država i italijan-ska kompanija Fijat, dve valjaonice (bakra i aluminijuma) u Sevojnu, Železaru Smederevo, Rudarsko topioničarski basen Bor, Hemofarm, Zdravlje, Henkel-Merima, Alfa Plam...

Takozvana Industrija 2.0-4.0 je na samom početku u Srbiji.

62 Fabrika kablova u Jagodini, Azotara Pančevo, fabrika građevinskih mašina „14. oktobar”, Magnohrom, Koštana, Elektronska industrija, FAP, IMT, Zmaj, IMR, Teleoptik, „21.maj”, Sever, Ikarus, Duga, Grmeč

II SOCIJALNO–EKONOMSKI FROFIL SRBIJE 45

2.3.4. Energetika

U Srbiji, u poslednjih 30 godina, izgrađena je dva vetro parka, nekoliko manjih solarnih i bio energana kao desetina mini hidro elektrana. Pri tome je izdato na stotine dozvola za ovu vrstu proizvodnih kapciteta uz naglašeno prisustvo korup-cije, nepoštovanja zakonskih normi o u oblasti ekologije. Uz to, skoro svi srednji i veliki elektro-energetski proizvodni kapaciteti su zastareli i predstavljaju ozbiljan ekološki rizik.

Srbija se 2008. godine odlučila da deo energetskog sektora – proizvodnju nafte, naft-nih derivata i gasa – preduzeće Naftna industrija Srbije (NIS) proda ruskoj kompani-ji „Gaspromnjeft” koji je monopolista na tržištu Srbije. „Gaspromnjeft” je investirao značajna sredstva (oko 1,5 milijardu evra) u modernizaciju Rafinerije nafte u Pančevu (zatvorio je Rafineriju u Novom Sadu), a država je uz pomoć ruskog partnera kompanije Gasprom investirala u proširenje kapaciteta za skladištenje gasa „Banatski dvor”. Od tada taj deo srpskog tržišta potpuno je zavistan od ruskog partnera.

Za razliku od naftnog sektora Srbija je proizvodnju električne energije (objedinjeno u kompaniju Elektroprivreda Srbije – EPS) zadržala u državnom vlasništvu. U sastavu EPS posluju rudnici uglja u Vreocima i Kostolcu kao i termoelektrane u Obrenovcu, Kostolcu, Svilajncu i Vreocima i hidroelektrane Đerdap i Bajina Bašta.

Primarna proizvodnja energije je, po podacima Republičkog zavoda za statistiku, 2017. godine ukupno iznosila 442.827 teradžula (TJ) i to: ugalj (302.127), ogrevno drvo (45.395), sirova nafta i tečni gas (40.914), električna energija (35.107), prirodni gas (18.117), biogas (723), geotermalna energija (222), energija vetra (175) i solarna energija (47).

U razvojnoj strategiji Srbija se i dalje oslanja na proizvodnju električne energije iz termoelektrana i zato planira ulaganje u proširenje rudnika, naročito u površinske ko-pove Kolubara u Vreocima. Tim razvojnim opredeljenjem Srbija ignoriše preporuke i zahteve EU o smanjenju emisije štetnih gasova. EU je označila termoelektrane u Srbiji kao najveće zagađivače štetnim gasovima i česticama u Evropi.

Iako je usvojila strategiju razvoja obnovljivih izvora energije (mini hidroelektrane, solarna, vetro parkovi, biomasa, termalna) Srbija do sada nije značajnije promenila strukturu proizvodnje električne energije.

S obzirom da je Srbija mala država pred kojom je zadatak ubrzavanja ekonomskog razvoja, njeno vođstvo bi moralo da svestrano sagleda mesto Srbije u širim trendovima. To znači da bi trebalo postići: objektivni uvid u raspoložive resurse i procena granica sopstvnih izvora energije; uvid u stanje infrastrukture za distribuciju i transport ener-genata; izradu projekata unapređenja ove infrastrukture; uvid u institucionalni i zako-nodavni okvir i praksu i utvrđivanje pravaca institucionalnih i zakonodavnih reformi koje bi podstakle ulaganja u energente, posebno u korišćenje vode, vetra i nuklearne energije; utvrđivanje osnovnih smernica i principa pro - aktivne politike usmeravanja poslovanja s energentima; ispitivanje uticaja energetske zavisnosti na političke i etničke odnose, itd.

46 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

2.3.5. Rudarstvo

Srbija ima 16 aktivnih rudnika, a rudarstvo predstavlja značajnu bazu za razvoj industrije. Niskokalorični ugalj (ligniti), koji se otkopava na površinskim kopovima Kolubara i Kostolac, daje 65 odsto električne energije u Srbiji. Industrija građevinskog materijala značajno je oslonjena na mineralne sirovine – fabrike cementa u Beočinu, Kosjeriću i Novom Popovcu, industrija opeke u Kikindi, Novom Bečeju, Novom Pa-zaru, Rumi i Kanjiži, a eksploatacija tehničkog i arhitektonskog kamena obavlja se na površinskim kopovima kod Uba, u Topoli, Jelen Dolu, Aranđelovcu.

Rudarsko-topioničarski basen Bor u svojim rudnicima proizvodi rudu bakra u ko-ličinama koje su značajne na regionalnom nivou i svojom aktivnošću podstiče razvoj zemlje. Sekundarno izdvajanje plemenitih metala iz rude bakra je takođe značajno. Istovremeno, ova kompanija predstavlja primer decenijske neuspešnih pokušaja da se modernizuje proizvodnja i da se nađe investitor koji bi obezbedio održivi razvoj kompa-nije. U poslednjim godinama očekivanja su usmerena ka investitoru iz Kine ali još uvek nema vidljivih rezultata napredaka. Istovremeno, stepen zagađenosti vazduha i maksi-malizacija eksploatacije rude dostigli su dramatične razmere na koje, za sada, reaguju samo pojedinačne građanske organizacije ali ne i lokalna i republička administracija.

Eksploatacija industrijskih minerala još nije dobila na značaju. To su visoko profi-tabilni projekti i baziraju se delom na pretpostavljenim (a delom overenim) rezervama bornih minerala, fosfata, zeolita, granata, ilmenita, cirkona.

Trenutno najperspektivniji je rudnik litijuma „Jadar” kod Loznice na čijem otvara-nju radi multinacionalna kompanija Rio Tinto. Očekivanja su da taj rudnik obezbedi 90 odsto litijuma potrebnog evropskim i svetskim proizvođačima baterija za pametne uređaje, automobile i stambena naselja.

Srbija planira da, kao manjinski vlasnik, investira tri milijarde evra u modernizaciju rudnika u Boru (otvaranje rudnika „Čukaru Peki”) i rudnika „Jadar”. Sa svoje strane, Svetska banka procenjuje da srpski rudarski sektor ima ogroman potencijal za rast i stvaranje novih radnih mesta i da realizacijom samo dva projekata – „Čukaru Peki” i „Jadar” – učešće rudarstva u BDP-u Srbije sa sadašnjih 2% može da skoči na 5%.

Krajem 2019. godine 70 kompanija na 200 eksploatacionih i 148 istražnih polja obav-lja velika istraživanja.

Sa započinjanjem krupnih istražnih radova i sa porastom interesovanja za otvaranje rudnika u Srbiji, zaštiti životne sredine u rudarskom sektoru posvećuje se mnogo veća pažnja nego što je to bio slučaj ranije.

2.3.6. Građevinskaindustrija

Građevinska industrija beleži stalni rast. Stambena i izgradnja poslovnih zgrada i saobraćajne infrastrukture, mereno novčanom vrednošću, stalno se povećava. Ukupna vrednost izvedenih građevinskih radova u 2018. godini bila je 344.670.414.000 dinara a 2015. godine – 242.779.495.000 i povećana je 42%. Posebno je 2018. godine poraslo ula-ganje u poslovne zgrade 102.298.987.000 dinara, a 2015. godine bilo je 63.837.543.000

II SOCIJALNO–EKONOMSKI FROFIL SRBIJE 47

dinara što čini rast od 59,6%. Rast ulaganja u saobraćajnu infrastrukturu je 12% (2018. godine bilo je 119.271.135.000 a 2015. godine – 106.585.662.000 dinara).

U periodu 2008-2018. godina u Srbiji je izgrađeno 10.759.000 kvadratnih metara stambenog prostora, 7.392.000 kvadratnih metara poslovnog prostora (hoteli, kance-larijski prostor, industrijske zgrade, trgovine, skladišta) i 5.027 kilometara autoputeva.

Primetno je da je opala vrednost radova u inostranstvu srpske građevinske operative koja je nekada bila jedna od najznačajnijih izvoznih grana privrede. Vrednost izvedenih gra-đevinskih radova srpske građevinske industrije 2018. godine u svetu bila je 17.561.051.000 dinara, a 2015. vrednost izvršenih radova bila 23.827.474.000 dinara (pad 40%).

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, vrednost izvedenih građevin-skih radova u prvom kvartalu 2020. godine, povećana je 24,4 odsto u odnosu na isti period 2019. godine.63

Najveći rast vrednosti izvedenih građevinskih radova, 35,2 odsto, zabeležen je na takozvanim ostalim građevinama, u koje se ubrajaju izgradnja saobraćajne infrastruk-ture, cevovodi i složene industrijske građevine. Među projektima koji su najviše dopri-neli rastu građevinarstva nalaze se, između ostalog, i veliki infrastrukturni projekti na kojima su se radovi odvijali bez prekida i u vreme vanrednog stanja zbog pandemije COVID-19, kao što su izgradnja brze pruge Beograd-Budimpešta na deonicama od Be-ograda do Novog Sada, izgradnja obilaznice oko Beograda, kao i izgradnja stambe-no-poslovnih kompleksa u Beogradu i Novom Sadu.

2.3.7. Poljoprivredaistočarstvo

Istorijski posmatrano, poljoprivreda je igrala važnu ulogu u ekonomskom i društve-nom razvoju, ali i u identitetu Srbije. Međutim, većina pokazatelja kojima se ocenjuje uspešnost srpske poljoprivrede daleko je od optimalnih. U prilog domaćem agraru ne ide ni stopa rasta, ni spoljnotrgovinska razmena, ni produktivnost, ni učešće u BDP-u.

Poljoprivredu muče isti problemi kao i pre pola veka – nedovoljno znanje seljaka, usitnjenost poseda, niska tehnološka opremljenost i mali prinosi kod individualnih po-ljoprivrednih proizvođača, spor ulazak privatnog kapitala, nedozvoljen ulazak stranog kapitala i zavisnost od meteoroloških prilika.

Strukturu poljoprivredne proizvodnje u Srbiji, 2018. godine činili su: biljna proi-zvodnja (ratarstvo, voćarstvo i vinogradarstvo) koje je zabeležila rast od 114,3 % u od-nosu na 2017. godinu, i stočarstvo (govedarstvo, svinjarstvo, ovčarstvo i živinarstvo) koje je zabeležilo rast od 101,3 % u odnosu na 2017. godinu.

U Srbiji je 2018. godine, na osnovu podataka Republičkog zavoda za statistiku, proi-zvedeno ukupno 1.476.00 tona svinjskog, živinskog i goveđeg mesa kao i 1.475.000.000 litara mleka.

Vrednost izvoza poljoprivrednih proizvoda u 2018. godini bila je 3.364.200.000 USD i veća je 5,8% odsto u odnosu na ostvarene rezultate u 2017. A uvoz poljoprivrednih pro-izvoda u 2018. bio je 2.026.100.000 USD i 10,7% je veći u odnosu na prethodnu godinu.

63 https://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2020&mm=05&dd=11&nav_id=1682935

48 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

2.3.8. Turizam

Turizam je privredna grana koja se u Srbiji ubrzano razvija. Raste broj turista koji posećuju Srbiju, a istovremeno raste i ponuda turističkih kapaciteta.

Ukupan broj turista u 2018. godini iznosio je 3.431.000 (2014. godine – 2.192.000) i ostvarili su 5.678.000 noćenja (2014. godine – 6.086.000). Od toga je domaćih turi-sta bilo 1.720.000, što je 8,3% više nego u 2017. godini, dok je broj stranih turista koji su posetili Srbiju iznosio 1.711.000 i bio je veći 14,2% u odnosu na 2017. Najveći broj stranih turista koji su posetili Srbiju u 2018. godini su turisti iz Bosne i Hercegovine (121.000 dolazaka i 263.000 noćenja), Kine (102.000 dolazaka i 179.000 noćenja), Bugar-ske (100.000 dolazaka i 167.000 noćenja), iz Turske (97.000 dolazaka i 175.000 noćenja) i Hrvatske (94.000 dolazaka i 177.000 noćenja).

Turizam je u 2018. godini doneo Srbiji 87.687.000.000 dinara, u odnosu na 65.104.000.000 u 2014. godini (rast 35%).

U 2018. godini u Srbiji je poslovalo 1.012 hotela sa 114.771 ležajeva (u 2014. godini bilo je 834 hotela i 102.940 ležajeva).

Turisti su u Srbiji prosečno boravili 2,2 dana, što pokazije da Srbija ima slabo razvi-jenu turističku ponudu.

II SOCIJALNO–EKONOMSKI FROFIL SRBIJE 49

3. Osnovni socijalni pokazatelji privrednog života

U Srbiji, tržište rada funkcioniše, ali ponuda i potražnja radne snage pokazuje da nije stabilno i uravnoteženo. S jedne strane, izražena je nestašica jedne vrste visoko obrazovane radne snage (IT stručnjaci, lekari), a s druge strane u ponudi dominiraju nisko obrazovani profili radne snage (77,9 odsto ima niže i srednje obrazovanje). Odnos ponude i potražnje odražava se i na zarade – na primer, odlično je plaćena radna snaga u IT sektoru, dok su niže kvalifikovani radnici manje plaćeni. U septembru 2019. go-dine prosečna neto zarada radnika s najvišim kvalifikacijama (nivo 7 i 8) bila je 82.076 dinara, a radnika s najnižim kvalifikacijama (nivo 1) bila je 32.835 dinara

U Srbiji je 2019. godine bilo 5.923.900 stanovnika starijih od 15 i više godina. Od tog broja bilo je 3.236.900 aktivnih, 2.901.267 zaposlenih, 506.865 nezaposlenih i 2.687.000 neaktivnih stanovnika. Najviše zaposlenih bilo je u prerađivačkoj industriji – 459.647, zatim u trgovini na veliko i malo i popravci motornih vozila – 342.569, državnoj upravi i obaveznom socijalnom osiguranju – 157.403, zdravstvu i socijalnoj zaštiti – 156.920, obrazovanju – 146.247, saobraćaju – 119.006 i građevinarstvu – 105.671.

Prema podacima Nacionalne službe zapošljavanja prema obrazovnoj strukturi, naj-više nezaposlenih na tržištu rada, 2019. godine bilo je visokokvalifikovanih i kvalifi-kovanih kadrova koji traže posao, njih 111.185. Priučenih polu kvalifikovanih i nize stručno obrazovanih bez posla bilo je 16.503, a nekvalifikovanih 154.134.

Prosečna bruto zarada u 2019. godini u Srbiji bila je 75.814 dinara, a neto zarada bila je 54.919. Minimalna mesečna zarada 2019. godine bila je 27.022 dinara, a minimalna neto cena rada iznosila je 155,30 dinara. Procenjuje se da minimalnu zaradu sada u Srbiji prima oko 350.000 zaposlenih. U 2018. godini, minimalna cena rada po satu bila je 143 dinara, prethodne 2017. godine bila je 130 dinara, a 2016. i 2015. godine radni čas koštao je 121 dinar.

Prosečni mesečni prihod domaćinstva u Srbiji je 2019. godine iznosio je 66.888 di-nara. Od toga 52,2% čine prihodi iz radnog odnosa (redovni radni odnos, ugovori o delu, prekovremeni rad i slično) a 32,3% čine penzije, prihodi od poljoprivrede su 4,4%, naturalna potrošnja je 3,3%. Značajno su prisutni i ostali prihodi (7, 9%).

Prosečna mesečna potrošnja domaćinstva je nešto viša od prihoda i iznosi 67.099 dinara. Od toga na prehrambene proizvode odlazi visokih 34,2%, stanovanje (uključu-jući električnu energiju, grejanje i slične troškove) je 16,7%, transportni troškovi iznose 9.2%, odeća i obuća 5,3%), komunikacije 5,3%, rekreacija i kultura iznose 5,1% od uku-pne potrošnje.64

64 Prihodni i potrošnja domaćinstava u 2019. godini, Parlamentarna budžetska kancelarija, 20 april 2020; www.pbk.rs

50 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

Svakodnevni život znatnog broja građana Srbije je u znaku socijalne nesigurno-sti i neizvesnosti. Sve je prisutnija besperspektivnost mladog i školovanog naraštaja. Korupcija i kriminal su snažno prisutni u svim porama društva, a država ne uspeva da sa tim zlom izađe na kraj čemu doprinosi i to što je pravosudni sistem je trom i nedelotvoran; i dr.

3.1. Privatizacija

Privatizacija je, po iskustvima svih postkomunističkih država koje su ušle u tranzi-ciju, kičma ekonomskih reformi, a pokazala se uspešnom u onim zemljama gde je izve-dena brzo. To nije slučaj Srbije u kojoj privatizacija traje tri decenije i još nije završena.

Srbija se odlikuje po nedoslednosti političkog vođstva i odsustvu jasne vizije o sop-stvenom razvoju. Naime, privatizacija značajnih privrednih kapaciteta je započeta to-kom 80-ih godina na prostoru čitave bivše Jugoslavije. U doba reformističke vlade Ante Markovića sprovođena je „vaučerska privatizacija” koja je, u načelu, uvažavala i prava zaposlenih i time činila nužnom reformu sistema upravljanja, a ne samo promenu titu-lara svojine. U Srbiji, većina privrednih kompanija koje su privatizovane po tom modelu nastavila je poslovanje i bila uspešnija od svojih socijalističkih prethodnika.

Od tog perioda Srbija je prošla kroz fazu privatizacije, počev od 1990. do 2000. go-dine, doba vlasti Slobodana Milošević, kada su kombinovani princip „vaučerske pri-vatizacije” i prodaje kompanija, odnosno češće preuzimanja naplate duga. Uslovi koji su vladali u to doba u Srbiji – rat, međunarodne ekonomske sankcije, odsustvo vlada-vine prave i tesna sprega vlasti i organizovanog kriminala – biće zapamćeno kao doba uništavanja ekonomije i pljačke. Iskustvo iz ovog perioda je potpuna marginalizaci-ja sindikata i drugih predstavnika interesa zaposlenih, što je doprinelo i širenju anti privatizacionog stava u javnosti. Od promene vlasti 2000. godine pokreće se „velika privatizacija”, a od 2001. godine korišćen je model prodaje na javnim tenderima i aukci-jama. Za vrlo kratko vreme i zahvaljujući velikim privatizacijama (Železara Smederevo, duvanska industrija, cementare, pivare i farmaceutske fabrike) obezbeđeni su kapital, tehnologija i menadžment, odnosno oni resursi koji su nedostajali Srbiji.

Ključna karakteristika privatizacije je da su privatizovana sva preduzeća sa dobrim poslovnim performansama, a da su za kasniju prodavana preduzeća koja su imala slabu ili nikakvu tržišnu budućnost. Takvih je bilo najviše, za njih nije bilo mnogo zaintere-sovanih kupaca i ona nisu mogla da opstanu na tržištu bez velikih državnih subven-cija. To su bila toliko prezadužena preduzeća da nisu imala kapital, jer su im obaveze bile veće od vrednosti imovine. Država je do pred kraj privatizacije potrošila nekoliko milijardi evra na održavanje u životu preduzeća koje nije imala hrabrosti da ugasi, a ona nisu imala nikakvu tržišnu perspektivu. Prema podacima Ministarstva privrede za privatizaciju je ostalo nešto više od 70 preduzeća od kojih 30 ne mogu da budu predmet privatizacije zbog imovinsko-pravnih, sudskih ili nekih drugih problema. Dakle, na privatizaciju čeka još 40 preduzeća, ali u taj broj nisu uračunata velika javna preduzeća koja su najvećim delom u vlasništvu države (EPS, Telekom i Srbijagas).

II SOCIJALNO–EKONOMSKI FROFIL SRBIJE 51

U javnosti Srbije privatizacija je na prvom mesto liste najomraženijih reformskih mera. Razlog za to je što političke elite nisu omogućile pravovremeno i objektivno informisanje o dobitima i troškovima privatizacije. U javnost su dospevale samo vesti o negativnim posledicama poput zatvaranje preduzeća i otpuštanje radnika. Bila je to posledica nespremnosti političkog rukovodstva da uključi javnost u proces priva-tizacije, iza čega je stajala i namera da se ceo porces obavi izvan očiju javnosti kako bi se podržali interesi novih vlasnika i donosilaca odluka. Istovremeno, ni većinska javnost nije bila spremna da prihvati privatizaciju kako zbog snažnog sećanja na jaku privredu i relativno visok životni standard koji su građani imali neposredno pred razaranje društva i ekonomije u uslovima međunarodnih sankcija, unutrašnjeg rata na prostoru bivše Jugoslavije i hiperinflacije. To je podstaklo strah od budućnosti pa i od zatvaranja preduzeća u kojima su ljudi bili zaposleni. U delu javnosti postojao je antagonizam prema privatnom vlasništvu kao vladajućem obliku svojine. Činjenica da je bilo brojnih protesta i štrajkova u slučajevima pojedinih privatizacija, ukazuje na to da nije bilo uslova za širu blokadu ovog procesa. Većina sindikata je sarađivalo sa vlastima u sprovođenju politike privatizacije. Iz toga sledi da je svesna politička odluka vođstva bila da ne uvažava prava zaposlenih kao manjinskih akcionara, a da se pojedinačni otpori prikazuju, u medijima i političkoj propagandi, kao navodno suprotstavljanje tranziciji. Otuda sledi i da je nužan rezultat ovakve političke odluke bilo sporo odvijanje privatizacije, koje je produžavalo političko-državni monopol u upravljanju javnim kompanijama i u kontroli ključnih resursa u energetskom sektoru, poput voda i vodo tokova

Kad se, danas, svode rezultati nesporne dobiti privatizacije su: većina privatizova-nih preduzeća povećala je efikasnost korišćenja kapitala i postala je ukupno efikasnija; privreda je postala konkretnija, a mnoge kompanije su se pozicionirale na međunarod-nom, naročito na regionalnom tržištu, a zahvaljujući tome Srbija danas ima visok izvoz; obavljen je (istina sa velikim zakašnjenjem zbog međunarodne izolacije Srbije u 90-tim godinama prošlog veka) transfer nove tehnologije, kapitala i menadžerskog znanja, a radnici iz Srbije obučavani su, pa i zapošljavani u poznatim svetskim kompanijama.

3.2. Stopa siromaštva

Stopa rizika od siromaštva (lica koja su u riziku od siromaštva nisu nužno siromašna, ali imaju veći rizik da to budu) u 2018. godini iznosila je 24,3%, i niža je 1,4% u odnosu na 2017. Stopa rizika od siromaštva ili socijalne isključenosti (reč je o licima koja su u riziku od siromaštva, ili su izrazito materijalno uskraćena, ili žive u domaćinstvima veo-ma niskog intenziteta rada) iznosila je 34,3%, i niža je za 2,4% u odnosu na 2017. godinu.

Prag rizika od siromaštva iznosio je 16.615 dinara, što je jednomesečni prosek za jednočlano domaćinstvo. Za domaćinstva s dvoje odraslih i jednim detetom starosti do 14 godina, prag rizika od siromaštva iznosio je 29.907 dinara, dok je za četvoročla-no domaćinstvo (s dvoje odraslih i dvoje dece starosti do 14 godina) ovaj prag iznosio 34.892 dinara.

52 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

Posmatrano prema starosti, lica od 18 do 24 godine najviše su bila izložena riziku od siromaštva (29,1%), kao i lica mlađa od 18 godina (28,8%). Najnižu stopu rizika od siromaštva imale su osobe starije od 65 godina (21,1%).

U zavisnosti od radnog statusa, kod lica starih 18 i više godina, najizloženija riziku od siromaštva su nezaposlena lica (49,0%), dok je najniža stopa rizika od siromaštva kod zaposlenih (6,8%). Kod samo zaposlenih lica ova stopa je 31,0%.

Pored stope siromaštva koristi se i Gini koeficijent koji meri raspodelu dohotka (bo-gatstva) jedne nacije, odnosno nejednakost.65 Na osnovu Ankete o prihodima i uslo-vima života koju je sproveo Republički zavoda za statistiku, u Srbiji raste nejednakost (2015. godine bila 40,0%, a 2018. godine – 35,6%).

3.3. Indeks percepcije korupcije

Prema Indeksu percepcije korupcije međunarodne organizacije „Transparency In-ternational”, Srbija je 2019. godine rangirana na 91. mesto (s 39 bodova) od 180 zemalja i svrstana je u zemlje sa raširenom korupcijom. Srbija pripada grupi zemalja u kojima su Lesoto, Trinidad i Tobago, Turska, Ekvador, Etiopija i Šri Lanka.

Iako ima istu ocenu (39) kao 2018. godine, Srbija je 2019. godine pala za četiri mesta i našla se u donjoj polovini svetske liste, gde je poslednji put bila 2006. godine.

„Transparency International” je u svom izveštaju konstatovala da vlada otvoreno krši i relativizuje antikorupcijska pravila koja je sama predložila, a tužilaštvo ne daje jasne odgovore na javno iznete i dokumentovane sumnje na korupciju; da koncentrisa-na politička moć s jedne, i podrška građana borbi protiv korupcije s druge strane, nisu iskorišćeni za jačanje institucija i vladavine prava; da pritisak međunarodnih tela nije bio dovoljno snažan da bi doveo do promene stanja. Kao problemi ističu se nedovoljna transparentnost državnih organai suspendovanje mehanizama za suzbijanje korupcije pri ugovaranju najvećih infrastrukturnih projekata.

65 Ako je Gini koeficijent, na primer, 0 to je dokaz savršene jednakosti, a ako je 1% (ili 100%) pokazuje maksimalnu nejednakost.

II SOCIJALNO–EKONOMSKI FROFIL SRBIJE 53

4. Uzroci krize privrednog rasta

Na početku 21. veka, jedna od karakteristika ekonomskog života u svetu, u Evro-pi, pa i u Srbiji je visoka stopa rasta, ali i niz kriza koje ukazuju na ograničenja neo liberalne politike, ostvarenih privatizacija, pa i same globalizacije. Veliki privredni problemi sa kojima se Srbija suočava u najvećoj meri su sistemskog karaktera. Nije se ostvarilo uverenje da će u periodu tranzicije od socijalizma ka kapitalizmu „nevidlji-va ruka” tržišta biti u stanju da privredu Srbije podigne na nivo koji će joj omogućiti da se brzo i uspešno razvija. „Nevidljiva ruka” tržišta je u protekloj dekadi 21. veka na privrednom prostoru Srbije pokazala svoju ambivalentnost. Krajni dometi i efek-ti dejstva tržišnih snaga i zakona bili su uspešni samo u omogućavanju podizanja nivo snabdevanja preduzeća, domaćinstava i građana na znatno viši nivo u odnosu na prethodni period. Podstaknuta je proizvodnja širokog spektra dobara i usluga na-menjenih reprodukciji i potrošnji, naročito u onom delu takozvanog realnog sektora privrede koji je iziskivao manja ulaganja, brži obrt angažovanih resursa, manji rizik i ostvarivanje veće dobiti (nove privatne trgovinske radnje, butici, hoteli, restorani, prodavnice životnih namirnica, pekare i dr.).

Pored privatizacije brojnih kompanija u materijalnoj proizvodnji, pre svega u proi-zvodnji poljoprivrednih proizvoda i proizvoda niskog nivoa završne obrade poput že-lezara i valjaonica, tržište se orijentisalo ka van privrednoj (nematerijalnoj i uslužnoj) sferi, gde je rizik od ulaganja privatnog kapitala, po pravilu, manji, a rok njegovog efek-tuiranja kraći. Tako su se na tržišnoj sceni Srbije pojavili mnogi novi akteri u zdravstvu (ambulante, laboratorije, domovi zdravlja, bolnice, klinike), obrazovanju (osnovne i srednje škole, univerziteti, fakulteti, visoke stručne škole, instituti, zavodi), finansijskoj sferi (menjačnice, zalagaonice, revizorske kuće, osiguravajuća društva), turizmu i ugo-stiteljstvu (turističke agencije, kafići, klubovi, kladionice i dr.), putničkom saobraćaju (auto transportna i špediterska preduzeća, taksi službe), medijima (radio i TV stanice, novine), izdavačkoj delatnosti (štamparije i objavljivanje knjiga, časopisa), kao i u mno-gim drugim neprivrednim delatnostima.

Svuda tamo gde uticaj tržišta nije bio dovoljan ili gde je njegova „nevidljiva ruka” uopštenije delovala, država je pokušavala da administrativnim merama (svojom „vid-ljivom rukom”) ublaži odsustvo tržišta, intervenišući ne samo gde zaista treba, nego i gde nije trebalo. Država je mnogo više administrativno intervenisala tamo gde ne treba, nego gde treba. Svojom preteranim administrativnim intervencijama u sferi vrednosti i cena dobara i usluga, koje su u mnogim slučajevima bile vođene lokalnim, grupnim i ličnim interesima uticajnih pojedinaca – pre svega poslovnih ljudi i s njima povezanih političara, država je sprečavala tržište da ono na svoj način pokaže svoju punu i pravu, nezamenjivu sposobnost u vrednovanju svakog i svačijeg rada i poslovanja. Tako se i desilo da je danas u Srbiji više administrativno formiranih cena dobara i usluga (roba)

54 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

nego što ih je bilo, na primer, daleke 1952-1953, kada je socijalistička Jugoslavija izlazila iz administrativno - centralističkog sistema upravljanja privredom.

Osim administrativnog formiranja cena, i čitav sistem alokacije investicionih sred-stava je, još uvek, pod snažnim uplivom države. Država se via facti pojavila kao glavni investitor, opredeljujući se za budžetski model finansiranja kapitalne izgradnje, koji se uvek i svuda do sada pokazao kao ekonomski najgori.

Impulse slobodne tržišne konkurencije snažno su sputavali i sputavaju sve prisutniji monopolski i oligopolski oblici privredne organizacije, uz spremnost države da im se priključi umesto da ih ograničava. U primeru Srbije, potvrdilo se da tržište bez zakona izrasta u zakon bez tržišta. To neminovno vodi u zaostajanje rasta privrede pa i u pri-vredni haos.

Iskustvo uči da tržište može da bude efikasno, može da daje željene rezultate, samo ako država utvrđuje precizna pravila ponašanja koja obezbeđuju da tržišna konkurenci-ja zaista bude slobodna, otvorena i poštena. Međutim, u Srbiji delovanje države u oblasti ekonomije ne pridržava se tog iskustva. Ovaj uslov nije ispunjen, u Srbiji.

U protekle dve decenije politika upravljanja ljudskim resursima i nebriga o obrazo-vanju i uslovima života ljudi, rezultat je i činjenice da su presudne odluke donosili ljudi skromnog znanja i još skromnijeg morala. Ovakav vladajući sloj, bez obzira na stra-načku pripadnost, brani svoj položaj takozvanom „zaverom mediokriteta”, onemogu-ćavanjem konkurencije i sistemskim otežavanjem napredovanja onih koji su značajno stručniji i kreativniji od nosilaca „zvanične pameti”.

Jedan od značajnijih razloga sporog rasta Srbije jeste ekonomska, a posebno finan-sijsko- monetarna politika koja se vodi poslednjih decenija. Zapravo, širom sveta, a i u Srbiji, finansijski sistem već deceniju funkcioniše od danas do sutra: novac se štampa, a kamate se održavaju na niskom nivou kakav nije viđen u modernoj istoriji. Stari du-govi se vraćaju novim zaduživanjem. Međutim, u krajnjem zbiru, neodrživ rast kom-panijskih dugova urušava sam finansijski sistem. U periodu pandemije COVID-19 i za period posle nje, mnoge vlade, pa i čitava EU, planiraju da naštampaju hiljade mili-jardi USD i evra. Ove ogromne dodatne emisiju novca samo su nastavak prakse iz pe-rioda kriza započetih 2008. godine. Ta praksa kaže da se novac volšebno pojavljuje, ili da se „baca iz helikoptera” kada banke i velike korporacije dopadnu nevolja. Pri tome, prioriteti postaju naoružavanja, vojne vežbe i intervencije. Istovremeno, novca nema dovoljno za socijalna davanja, za medicinsku opremu, za plate zdravstvenih radnika, za naučna istraživanja i za obrazovanje. Neo liberalna ekonomska politika, koje se pridržavaju vlasti Srbije, sjajna je kada treba „proizvoditi” finansijske derivate, ali po-srće kada treba brinuti o ljudima, kada zatrebaju zaštitne maske, respiratori, bolnički kapaciteti, lekovi. Zapravo, nasuprot mnogim upozorenjima da je potrebno promeniti način poslovanja, poput napora EU da se razvije strategija European New Green Deal, u mnogim državama, kao i u Srbiji, pandemija COVID-19 koristi se kao opravdanje za nastavak redistribucije moći i kapitala po decenijama primenjivom modelu u kome je monopol vlasti osnov ključnih investicionih odluka. Iako je izvesno da će nezapo-slenost skočiti i da će pogoditi najugroženije delove stanovništva, one koji nemaju ni zdravstvenu, ni socijalnu zaštitu, ni ušteđevinu, već imaju samo dugove, nema ni

II SOCIJALNO–EKONOMSKI FROFIL SRBIJE 55

javnog promovisanja vrednosti solidarnosti, niti ikakvih organizovanih aktivnosti za upravljanje rastućim socijalnim nejednakostima.66 Nema spora ni da će ekonom-ska posledica, u Srbiji i širom sveta, biti dugoročno povećanje ionako visokog javnog duga. Takođe, osnažiće se „istiskivanje” investicija. Neusklađenost fiskalne ekspanzi-je i restriktivne monetarne politike koja ne dozvoljava da porast ponude novca prati porast potražnje i javni dug, dovešće do smanjenja akumulacije i otežavanje tereta opsluživanja javnog duga. Istovremeno, porast unutrašnjeg javnog duga koji zahteva plaćanje kamata vlasnicima obveznica, nametnuće povećanje poreza i time ograničiti sklonost ka domaćem direktnom investiranju.

O realnosti ovakve procene budućeg kretanja govori i činjenicom da, u prvoj polo-vini 2019. godine, krediti iz Kine, potpisani i iskorišćeni, iznose 3,5 milijardi USD i da su namenjeni pre svega za izgradnju infrastrukture (autoputevi i železnica) i energetika (TE Kostolac – 700.000,00 USD). To znači da će investicije iz Kine u Srbiji dostići iznos od 7,2 milijarde USD namenjene metalsko-rudarskoj industriji i proizvodnji i preradi guma (1 milijarda).67 Kada su u pitanju ovi krediti oni su skupi kako u građevinskom delu, koji je pre svega poveren kineskim korporacijama, tako u i u finansijskom delu (na primer kamate su na nivou 4% + 1%).

Srbija je prethodnih godina ostvarila makroekonomsku stabilizaciju, pre svega usled uspešne fiskalne konsolidacije i smanjenja fiskalnog deficita ali i zbog značajnog priliva stranih direktnih investicija. To je uticalo na umereno smanjenje učešća javnog duga sa 70% BDP 2015. godine, na 53%, 2019. godine. Indirektno, smanjena je inflacije, unapre-đen spoljnotrgovinski bilans, ostvaren pad kamata i povećan priliv stranih investicija. Istovremeno, domaće investicije su niske a rast BDP spor, 2,3% od 2013. do 3,5% u 2019. godini. Ali ovaj viši rast je zasnovan na izuzetno visokom udelu građevinarstva u BDP a u čemu je značajan udeo „pranja novca”, dok je, na primer, industrija spala na svega 4%.

Petogodišnju investicioni plan vlasti Aleksandra Vučić de facto je zasnovan na pret-postavci da će javne investicije biti veće od 5% BDP. Međutim, to će predstavljati veliki izazov za dosadašnju politiku održavanja fiskalne konsolidacije i zahteva korenitu iz-menu važećih procedura selekcije projekata koji bi se podržali iz javnih izvora.68 Tako-đe, nužno je i preispitivanje postavljenih prioriteta. Na primer, potrebno je značajno uvećanje javnih investicija (rashoda) za podizanje i reformu javnog zdravlja i zdrav-stvenog sistema koji se raspao tokom pandemije, za unapređenje obrazovanja, podršku programu upravljanja klimatskim promenama, zaštite prirodne okoline, posebno voda, kao i smanjenja zagađenosti.

Politika štednje, sama po sebi, predstavlja skup političko-ekonomskih mera koje imaju za cilj smanjenje deficita državnog budžeta kroz smanjenje potrošnje, povećanje poreza, ili njihovu kombinaciju. Ove mere koristila je vlada Srbije, kao i druge vlade koje teško plaćaju svoje dugove. U slučaju Srbije pokazalo se da je cena mita o štednji, kao osnove makro finansijske stabilnosti, velika, naročito za siromašne i za posebno

66 Nebojša Katić (2020), „A kada prođe pandemija”, Politika, Beograd, 25. mart: https://nkatic.wordpress.com/2020/03/25/a-kada-prode-pandemija-objavljeno-u-dnevniku-politika-od-25-3-2020/

67 Mijat Lakićević (2019), „Ruski gubernator i / ...”, Novi magazin, Beograd, broj 423, 6.6. 2019, str. 13.68 Saša Ranđelović (2020), „U ekonomiji se čuda retko dešavaju”, NIN, Beograd, 9.1. 2020, str. 38-40.

56 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

ciljane grupe poput penzionera gde je vlast računala sa kontrolom ove grupe čija egzi-stencija umnogome zavisi od tekućeg budžetskog finansiranja i od vrednosti penzionog fonda koji je de facto uništen.

Ekonomija štednje je poput verovanja da će puštanje krvi pomoći pacijentu da se oporavi. I dok je ova praksa odavno napuštena u medicini, ona se još uvek zadržala u ekonomiji.69 Jedan od neposrednih i vidljivih rezultata ovakve ekonomske politike je jačanje emigracije, a da nema povratka ili imigracije. U slučaju Srbije se to najbolje videlo po tome što su emigranti s Bliskog Istoka i iz Centralne Azije, od 2014 do danas pokazali visok stepen nezainteresovanosti za ostanak i rad u Srbiji.

69 Hilmar Hilmarsson (2018), „Economic Austerity and Outward Migration, Social Europe”, op. cit.

57

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE

1. Šta je New Deal Srbija (Preporod Srbije) i kako pokrenuti preporod Srbije

Kriza neoliberalne paradigme vidljiva je od 2008. godine ali, do danas, mnogi igno-rišu činjenice koje govore u prilog tome. Mnoge vlade, među kojima je i vlada Srbije, odbijaju da se suoče s novim okolnostima jer nisu uspele da nađu delotvoran odgovor na mnoge negativne posledice po ekonomiju i zdravstveni sistem – što je pandemija COVID-19 potvrdila. Za sada, međutim, kriza neo liberalizma najdublja je u oblasti ideja, društvenih vrednosti, ideologija i politika.70

U ovakvim okolnostima New Deal Srbija je pokušaj da se ukaže na mogućnost al-ternative dosadašnjim vladajućim paradigmama. To važi i za vlasti koje su pokušavale da ekonomiju vode na neo liberalan način, ili da svoje vođenje ekonomije skrivaju iza ideoloških mantri neo liberalizma, a da, u stvarnosti, na nivou ideolgije i propagande slede etnonacionalistički populizam desnog usmerenja. Praksa je pokazala da ova vrsta politike može da ostvari snažnu političku mobilizaciju pojedinih delova društva, ali ne može da dovede do društvenog konsenzusa neophodnog za reformu društva.

Megatrendovi i zbivanja u svetu koji se razgrađivao i gradio, krajem 20 veka zah-tevali su i „epohalne” zahvate. Odlaganje jasnog opredeljenja u vremenima promena uzima visok danak pre svega u nepostojanju temelja za održivi razvoj. Time se dovode u pitanje opstanak i razvoj države i društva. 70 Ovaj pad ekonomskih paradigmi i ideologija neo liberalizma odvijao se u dve faze. U prvoj fazi is-

poljilo se nezadovoljstvo tom pradigmom, odnosno stvorena je svest o neadekvatnosti dominantne ideologije. Taj proces praćen je kriticizmom i osporavanjem, čime se stvorio „politički prostor” za promene. U drugoj fazi dolazi do rasta prihvatljivosti i atraktivnosti ideologija koje bi mogle da za-meni prethodne (Sheri Berman (2019), „How neoliberalism could crack”, Social Europe, September 12: https://www.ips-journal.eu/index.php?id=344&L=0&tx _news_pi 1%5Bnews%5D=3931 &tx_news_ pi1% 5Bcontroller% 5D=News&tx_news_pi1%5Baction%5D =detail&utm_ source=newsletter&utm_medium= email&utm_campaign= en_731_20191210&c Hash= cc1fd0060a349217dd8c8c7bd4ad7dce).

58 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

„Revolucionarni zahvati” Slobodana Milošević („antibirokratska revolucija”) bili su, zapravo, izbegavanje reformi i prihvatanja liberalno-demokratskih vrednosti toga doba. Sa svoje strane, „peto oktobarska srpska demokratska revolucija” nije dovela do uspostavljanje održive alternative prethodnoj vlasti, niti do uspostavljanja političkog konsenzusa o sveobuhvatnoj reformi društva u Srbiji. Zapravo, pored visoke cene koja je plaćena za „revolucionarne” i „reformističke” zahteve vlasti Srbije, dosadašnji zahtevi su se potvrdili kao neodrživi. Srbija još uvek živi pod teretom neraščišćenih dugova iz prošlosti, a sva odbrana i održavanje status quo svodi se na odlaganje strukturnih reformi. Stoga je današnja Srbija pre nasleđe dece Miloševićevog doba nego „post Mi-loševićevo” društvo odnosno društvo koje je iskoračilo u savremenost koja je izvan nje započela dok je ona živela život „van istorije” odnosno izolacije na periferiji Evrope.

Istorija uči da je za oblikovanje savremenog srpskog društva i države neophodno dosledno i strpljivo sprovesti željeni pravac razvoja u čemu je prvi korak institucionalna izgradnja. Neophodno je, u tome, oslanjati se na prethodna dostignuća i iskustva, na kontinuitet u uspostavljanju održivog razvoja. Od prethodnih, pa i od sadašnje vlasti, valja preuzeti ili unaprediti ono što je dobro. Pri tome, valja uvažiti pravilo da i najlepša devojka može da pruži samo ono što ima. Diskontinuiteti su posledica, ali i uporište autoritarnih, diktatorskih i populističkih politika.

Potrebe za strukturnim reformama koje bi se oslonile na pozitivna iskustva drugih društava u tranziciji, ali i odgovorile na izazove savremenog društva, posebno na efekte globalizacije, uslovi su da Srbija, na srednji rok, preživi. Ove potrebe se, do sada, nisu artikulisale kao nacionalni, odnosno opšte društveni interes, jer monopol na interpre-taciju potreba i artikulisanje interesa u politici, ekonomiji i društvenom životu imaju zagovornici status quo politika. New Deal Srbija predstavlja jedan od pokušaja da se ukaže na osnovne vrednosti, principe i mere kojima se može odgovoriti na potrebu za održanjem i razvojem, a to znači za prilagođavanjem promenama u samoj Srbiji i u svetu. Srbija mora postati nosilac i stvaralac sopstvene istorije i, što pre, mora prestati da živi kao „društvo izvan istorije”.

New Deal Srbija polazi od stava da je ključ izlaska iz nerazvijenosti i siromaštva do-bro vođstvo (good leadership). To ne podrazumeva samo političare. Jasno je da ne može svaka generacija, u svakom od društava, da ima velikog vođu, ali može da uspostavi dobro liderstvo koje znači mnogo ljudi koji rade na jednom planu, koje može da osmisli i da pridobuje ubedljivu većinu društva za program promena.

Kada je reč o Srbiji valja znati da se život u socijalnoj nizvesnosti i siromaštvu može okončati ostvarivanjem vizije i politike održivog razvoja kojom se pod javnu kontro-lu stavlja upravljanje zemljištem i upravljanje energetskim izvorima. Otuda, dobro vo-đstvo Srbija je ono vođstvo koje ima jasan odgovor na pitanje u kom pravcu vodi Srbiju, koje je spremno da ostvari politički konsenzus o tome da bi svi ljudi trebalo da imaju hranu, vodu i energiju pod uslovima koji su za njih dostupni.

Polazište New Deal Srbija je da se, na osnovu osmišljene vizije i okvirne strategije, razradi plan preporoda ključnih sektora ekonomije, kao i plan reforme unapređenja institucionalnog sistema koji može da podrži ostvarivanje plana preporoda ekonomije i da tako doprinese unapređenju svih društvenih odnosa, a uz aktiviranje administracije

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 59

i motivisanog građanstva moraju se racionalno iskoristiti svi raspoloživi resursi. Svako u Srbiji mora da uradi svoj posao, a potom će stići i uvažavanje, podrška, pa i pomoć drugih. Početni korak je raskid sa dosadašnjom pogubnom praksom da se čitava stra-tegija finansija i ekonomije zasniva na prodaji „porodične srebrnine” i uzimanju sve skupljih kredita kojima se pokrivaju plate, penzije i javna potrošnja i, što je najgore, iz javnih fondova podržava beskrupulozno bogaćenje pojedinaca. Zdrav razum i istorij-sko iskustvo kaže da će doći dan kad dugovi neće moći da se vrate.

Za razliku od drugih bivših komunističkih i socijalističkih država od koje su mnoge sada članice EU, u Srbiji je, od 70-ih godina prošlog veka, državna komanda ekono-mijom prolazila kroz razne pokušaje reformi. Time je širen prostor za uspostavljanje tržišne ekonomija i otvaranje Jugoslavije, pa i Srbije, prema svetu, posebno Zapadu. Od tada su i mnoge liberalne ideje uhvatile koren u javnosti Srbije. Pri tome, valja imati u vidu da nisu sve došle sa Zapada, već su mnoge doneli intelektualci i političari iz Rusije.

Tržišno iskustvo Srbije, u dve dekade 21. veka, kao i iskustvo mnogih drugih zemalja koje su se, kao Srbija danas, suočavale sa krizom privrednog rasta, ukazuje na to da je nerealno očekivati da će u narednih deset i više godina „nevidljiva ruka” tržišta, sama po sebi, biti u stanju da promeni postojeće nezadovoljavajuće privredno i društveno stanje u Srbiji. Na privrednoj i društvenoj scenu Srbije mora da se, na nov način, pojavi država sa svojom „vidljivom rukom” i da se, najneposrednije, uhvati u koštac sa akut-nim problemom nedovoljnog i nezadovoljavajućeg privrednog rasta.

Srbiji je danas preko potrebna nova ekonomska uloga države. To je uloga inicijatora, kreatora i analizatora seta ključnih kapitalnih projekata u realnom sektoru privrede, kao što su poljoprivreda, energetika, saobraćajna infrastruktura, građevinska operati-va, informacione tehnologije. Zato je Srbiji, danas, više nego bilo šta drugo, potrebno planiranje razvoja kao ključne komponente nove ekonomske uloge države u organi-zovanju privrednog i društvenog života u njoj. Konkretnije, Srbiji je danas potreban New Deal, posve novi dugoročni razvojni plan, odnosno dogovor o izgradnji nekoliko krupnih, unapred definisanih kapitalnih projekata kako u oblasti infrastrukture, tako i u oblasti energetike i ekologije, ali i obrazovanja. Ovi projekti bi bili zamajac (loko-motiva) njenog ukupnog privrednog i društvenog razvoja u narednoj dekadi 21. veka, koji bi, u najlepšem smislu rečeno i shvaćeno, „zavrteli” celu privredu Srbije i otvorili joj perspektivu napretka.

Neophodno je da Plan preporoda, kao deo New Deal Srbija, bude usaglašen s plano-vima i konkretnim aktivnostima nastajućih razvojnih strategija kakve su Green Deal EU i New Green Deal EU, kao i sa osnovnim aktivnostima kojima se realizuju ovi do-govori o budućem ekonomskom i socijalnom razvoju Evropske unije i njenom bržem izlasku iz postojeće ekonomske krize.

Na kraju, New Deal Srbija za osnovu ima ideju suštinskog preokreta u društvenom razvoju Srbije i stvaranju prostora procesima modernizacije i evropeizacije Srbije, a sa njom i čitavog zapadno balkanskog prostora.

Za pokretanje procesa primene New Deal odnosno preporoda Srbije potreban je oslo-nac na svoje snage, resurse i bogatstvo. Ali, potreban je i svež kapital, kojeg je izuzetno malo u Srbiji, a njene potrebe, u tom pogledu, su nesporno veoma velike i mere desetinama

60 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

milijardi američkih dolara, kada imamo u vidu visinu prosečnih tekućih cena izgradnje jednog kilometra autoputa, jednog kilometra železničke pruge, jednog megavata električ-ne energije, jedne moderno organizovane poljoprivredne farme i dr. Ako je za otvaranje jednog radnog mesta potrebno u proseku 15 do 20 hiljada američkih dolara, znači da bi za značajno umanjenje nezaposlenosti Srbija trebalo da obezbedi 20 milijardi američkih dolara. Ili, samo u Beogradu, ovog trenutka, nedostaje oko četiri milijarde američkih do-lara za rešavanje brojnih gradskih, infrastrukturnih i razvojnih problema. Ovaj novac bi trebalo da dođe iz privatnih investicija, javno-privatnog partnerstva i koncesionarstva.

Da bi se omogućio dinamičniji razvoj realnog sektora privrede (poljoprivreda, ener-getika, saobraćajna infrastruktura, građevinska operativa, i dr.), Srbiji bi, po gruboj pro-ceni, bilo potreban prosečan godišnji priliv (dotok) novog dodatnog kapitala u iznosu od najmanje 10 milijardi američkih dolara. Naravno, precizni proračun ukupnog kvan-tuma potrebnog kapitala u tekućoj dekadi je moguće izvesti tek nakon pripremljenog opšteg (svodnog) dugoročnog plana razvoja Srbije i odgovarajućih sektorskih planova.

Deo potrebnih investicionih sredstava za svoj budući razvoj Srbija mora da obezbedi iz sopstvenih izvora akumulacije, mora se osloniti na sopstvene snage, na sve raspoložive mogućnosti. Da bi se to postiglo, potrebno je ekonomskim i fiskalnim merama, uklju-čujući i poreske olakšice, stimulisati vlasnike preduzeća da najveći deo svog ostvarenog profita (dobiti) usmeravaju u razvoj. Zato je i postojeći sistem oporezivanja dobiti pre-duzeća nužno prilagoditi ciljevima dugoročnog privrednog razvoja zemlje, kako bi se neprestano uvećavala domaća akumulacija preduzeća i privrede.

Država bi morala da dođe do veće sopstvene akumulacije efikasnijom naplatom po-reskih prihoda po svim osnovama, posebno u sferi sive ekonomije koja još uvek čini oko 40% ukupnog privrednog potencijala zemlje. Jednostavno, niko ne može, u skladu sa svojim materijalnim mogućnostima, da izbegava svoje konkretne fiskalne obaveze.

Smanjenje opšte (javne, budžetske) potrošnje je jedna od realnih mogućnosti pove-ćanja izvora domaće akumulacije za razvoj. Nečega se u tom pogledu moramo odreći, posebno glomazne, staromodne i neefikasne administracije. Međutim, time se ne mogu obezbediti potrebna sredstva za održivi razvoj.

Pri postojećem stanju stvari u privredi i u društvu, Srbije sada i u dogledno vreme, u nekom kratkoročnom ili srednjoročnom roku, nije u stanju da iz sopstvenih izvora obez-bedi dovoljno kapitala za svoj budući privredni i održivi razvoj. Zato se mora okrenuti i stranim izvorima akumulacije, odnosno stranom kapitalu kao najvažnijem realnom izvo-ru novih investicija u Srbiji. Jedan od tih izvora trebalo bi da budu globalne korporacije.

Ne umanjujući značaj ni jednog internacionalnog subjekta kao nosioca kapitala, čini se da globalne korporacije, ipak, zavređuju posebnu i najveću pažnju, jer samo one i nov odnos prema njima može da odredi i omogući pravce izlaska iz krize privrednog rasta i visoke nezaposlenosti u Srbiji.

O značaju globalnih korporacija i za razvoj Srbije svedoče i procene se da u svetu ima više od 65 hiljada matičnih globalnih (multinacionalnih) kompanija71 i oko 500.000

71 Najveći broj multinacionalnih korporacija (oko 90%) koncentrisano je u trianglu svetske privrede – SAD, EU i Japan

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 61

korporacijskih filijala lociranih u drugim zemljama; da najveći deo izvoznih poslova u svetu se realizuje posredstvom globalnih korporacija. Vrednost godišnjeg izvoza samo 250 najmoćnijih globalnih korporacija dostigla je trećinu svetskog bruto društvenog proizvoda; globalne (multinacionalne) korporacije kontrolišu više od 80% svetskog fi-nansijskog kapitala (inostranih direktnih investicija i portfolio investicija); Procenjuje se da je oko 60% globalnih korporacija angažovano u industrijskom sektoru, 37% u uslužnom sektoru i 3% u primarnom sektoru privrede.

Globalne korporacije su danas za Srbiju važnije i od EU, zato što raspolažu s više kapitala. Prihod pojedinih globalnih (multinacionalnih) korporacija viši je od bruto društvenog proizvoda mnogih država. Na primer, samo 28 država je imalo veći bruto društveni proizvod od prihoda američke korporacije Wall-Mart Stors, čija vrednost je oko 422 milijarde USD. Ili, prihod ove korporacije je gotovo deset puta veći od BDP Srbije koji je približan prihodu nemačke korporacije BMV.

Vodeće ličnosti (lideri) globalnih korporacija (CEO – chief executive officers) i njiho-vi vlasnici postali su najznačajniji deo globalne „super klase” koja drži stvarne (iako ne formalne) poluge moći i uticaja širom sveta, u svim državama, uključujući i SAD kao najmoćniju supresilu. Za opis moći i uticaja globalnih korporacija u savremenom svetu, odnosno njihovih lidera, iskovan je i novi pojam, „faktokratija”, pod kojim se podrazu-meva posedovanje stvarne, a ne formalne vlasti.

Globalne korporacije, sve više i sve snažnije, utiču, direktno ili indirektno, na obli-kovanje spoljne i unutrašnje politike mnogih država u svetu, pa i Srbije. Mnoge od njih su već danas za Srbiju, i ne samo za nju nego i za druge zapadno balkanske države, i u ekonomskom i u drugim domenima, značajnije od velikog broja pojedinačnih nacio-nalnih država, kako malih tako i onih srednje veličine.

Globalne korporacije, po pravilu, zbog svoje velike ekonomske moći, najčešće žele da im i država bude partner u pregovaraju o konkretnim poslovnim aranžmanima.

Gde god su se do sada pojavile, u bilo kojoj zemlji sveta, globalne korporacije sobom su donosile (i donose) odgovarajući ekonomski preporod, omogućavale su brži ekonom-ski rast, veća ulaganja, otvaranje novih radnih mesta, povećanje standarda ljudi i slično.

Dinamika budućeg privrednog rasta i održivog razvoja Srbije, kao i svih država re-giona Zapadnog Balkana, najneposrednije će zavisiti od toga kako se i kakvim tempom ove zemlje ekonomski i tehnološki povezuju s globalnim korporacijama. Prisustvo po-jedinih globalnih korporacija (Coca Cola, Philip Moriss, Michelin, Lafarge, Yura, Micro-soft, Benetton, Panasonic i dr.) u Srbiji je već danas veoma značajno, ali je još daleko od potrebnog i mogućeg.

Broj globalnih korporacija u Srbiji je nužno znatnije povećati. Poželjna je politika vlade koja ide u susret globalnim korporacijama tako što, sistemski i praktično, stvara najpovoljnije moguće uslove za što veći i što brži dolazak globalnih korporacija u Sr-biji. Opšte je poznato da je osnovni, polazni ekonomski motiv u poslovanju svake glo-balne (multinacionalne) korporacije maksimalizacija profita, uz korišćenje prednosti koje pruža globalna ekonomija i globalno tržište. Dakle, globalne korporacije će doći u Srbiju samo pod uslovom da im se ponude potencijalno profitabilni poslovni projek-ti i poduhvati. Za sada ne postoje konkretni projekti koji bi mogli biti od interesa za

62 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

multinacionalne kompanije. Predstojeća privatizacija kompanija za proizvodnju hidro i terom energije kao i pojedinih rudnika prilika je za razvijanje projekti koji bi bili pri-mamljivi za multinacionalne kompanije.

Sve u svemu dolazak i delovanje multinacionalnih kompanija u Srbiji jedan je od najvećih izazov sa Srbiju. U susret ovom izazovu može se izaći pod tri uslova:

• prvo, da Srbija dobro, do u detalje, poznaje vodeće globalne korporacije u svetu, bar onih 500 najvećih, njihovu strukturu, interese i strategije, što sada nije slučaj;

• drugo, da Srbija svoj raspoloživi i upotrebljivi naučni, stručni i menadžerski ka-pacitet na odgovarajući način organizuje, koncentriše i angažuje na omogućavanja poslovnog povezivanja domaćih preduzeća i globalnih korporacija, a potom global-nim korporacijama ponudi konkretne i izvodljive poduhvate i projekte;

• treće, da se stvore institucionalni i zakonodavni okviri koji bi umanjili rizik od toga da multinacionalne kompanije imaju presudan uticaj na politike razvoja, počevši od davanja koncesija do kontrole njihovog delovanja u Srbiji. Vlada treba da daje koncesiju ili pravi mešovito preduzeće, a tamo gde treba i većinsko preduzeće, ali sa sposobnim menadžerima. Javna preduzeća širom Evrope vode najbolji, često i strani menadžeri. Takođe, država bi trebalo da podržava interes javnosti za delova-nje ovih kompanija.

Trebalo bi razmotriti mogućnost osnivanja posebnog programa kao i odgovarajućeg organizacionog oblika zajedničkog nastupa države i poslovne zajednice Srbije u sarad-nju sa globalnim korporacijama.

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 63

2. Sektorski planovi Preporoda

Plan Preporoda Srbije čini set sektorskih planova i konkretnih projekata kojima se omogućava održivo upravljanje populacionim trendovima, posebno migracijama ljudi, energetskom bezbednošću i drugim ključnim sektorima pokretačima uspešnog, dina-mičnog i održivog privrednog razvoja Srbije.

2.1. Populaciona politika i migracije

U Srbiji su već duže vreme prisutni negativni trendovi u demografskom razvitku sta-novništva, što nameće potrebu i obavezu države za donošenjem adekvatnih i sveobuhvat-nih mera populacione politike, inkorporirane u opštu razvojnu politiku zemlje. Pre svega, problem nedovoljnog rađanja i negativan prirodni priraštaj prisutan u Srbiji od početka 1990-ih godina, imali su za posledicu de - populaciju, izražen proces demografskog stare-nja stanovništva, promene u ekonomskoj strukturi, radnoj snazi i zaposlenosti.

Unutrašnje migracije kao korelat ekonomskog i socijalnog razvoja i preseljavanje u razvijene sredina i gradske centre, prouzrokovali su pravi egzodus ruralne populacije i poremećaje u teritorijalnom rasporedu stanovništva (de - populacione zone s jedne i visoka koncentracija stanovništva u velikim gradovima s druge strane).

Veoma važan aspekt demografskog razvoja je i prostorni razmeštaj stanovništva prema nacionalnoj pripadnosti, koji odlikuje jačanje procesa etničke homogenizacije na određenim područjima, što zaslužuje posebnu pažnju. Pri tome, diferencirani de-mografski razvoj etničkih zajednica, promene u etničkoj strukturi i procena budućih trendova, kao i položaj manjina predstavljaju krucijalno pitanje za Srbiju.

Do 90-ih godina prošlog veka migraciona kretanja uglavnom su bila determinisana uzrocima ekonomske prirode (od nerazvijenih ka razvijenim područjima), a od 90-ih godina, usled raspada bivše Jugoslavije, rata i stvaranja novih etno-nacionalnih država, došlo je do masovnog pokretanja stanovništva u okviru iste države, prema matičnim državama, ili inostranstvu.72

Masovne etnocentrističke migracije (voljne i prisilne) uticale su i na promenu etničke slike Srbije u smislu stvaranja nacionalno homogenije države, imajući u vidu nacional-nu strukturu izbeglica, ali i iseljavanja stanovništva drugih nacionalnosti iz političkih

72 Prema podacima UNHCR, procenjuje se da je od ukupno 15 miliona izbeglica u svetu gotovo jedna petina (oko 2,5 miliona) bila iz bivše Jugoslavije. Srbija i Crna Gora su tada zbrinjavale više od 500 000 izbeglica, a jedan broj njih je rešio svoj status dobijanjem državljanstva Srbije. Pored izbeglica, SR Jugoslavija se suočila i sa velikim brojem interno raseljenih lica kao specifičnim vidom prinudnih unu-trašnjih migracija. Reč je o stanovništvu nealbanske nacionalnosti koje se zbog političkih prilika iselilo sa Kosova (oko 187 000 u Srbiji).

64 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

i ekonomskih razloga. Migracije pojedinih nacionalnosti prema svojim „maticama” re-zultat su njihovog promenjenog i nedefinisanog statusa u novoformiranim državama koje su nastale posle raspada bivše Jugoslavije. U primeru najnovijih priliva pretežno srpskog stanovništva iz Republike Srpske (Bosne i Hercegovine), kao i priliva iz Crne Gore, reč je o motivu brže socijalne promocije kao reakcija na stanje u tim državama, ali i potvrda etno - nacionalnih veza.

Istovremeno, traje masovno napuštanje Srbije koje je, od 90-ih godina73, u najvećoj meri bilo uslovljeno političkim promenama, da bi od 2000. godine primat preuzeli soci-jalno-ekonomski razlozi. Najbrojniji učesnici u ovim migracijama su mlađe i obrazova-nije stanovništvo. Ove migracije, u Srbiji, poprimaju dimenziju velikog demografskog poremećaja jer se negativni migracioni saldo dešava u uslovima već prisutnog nedovolj-nog rađanja i depopulacije. Dugoročne posledice odlaska naučnih i visokoobrazovanih kadrova (takozvani odliv mozgova), u eri razvoja, kada nauka i znanje postaju domi-nantni činioci i najvredniji izvori društvenog i ekonomskog napretka, kvantitativno se jedva mogu izraziti, ali se reflektuju u gotovo svim oblastima društvenog života.

Emigracioni potencijal Srbije je, još uvek, veliki. Stoga je naglašena potreba za efi-kasnom ublažavanjem demografskih izazova tako što bi se osnažili ekonomski razvoj, investiranje u zdravstvene, obrazovne i ekološke programe, jačanje demokratije i stva-ranje atmosfere socijalnog i ekonomskog optimizma koja bi doprinela smanjenju iselja-vanja i pospešila useljavanje u Srbiju.

Postojeći pravni i intencionalni okvir za upravljanje migracijama u Srbiji nije dovolj-no efikasan odgovor na potrebu da se ublaže emigracioni, a osnaže imigracioni tokove. Osnovna slabost ovog okvira je u tome što ne prepoznaje značaj cirkularnih kretanja, transfera znanja, humanog kapitala dijaspore i reintegracije povratnika. Takođe, nisu jasno definisane ciljne grupa imigrantskog stanovništva, niti aktivnosti za stvaranje pozitivne klime prema useljavanju, kao ni mere integracije stranaca u Srbiji.

U Srbiji je važeća Strategija za upravljanje migracijama iz 2009. godine iako se stvar-nost promenila. S toga bi nova strategija upravljanja migracijama, posebnu pažnju tre-balo da posveti definisanju ciljnih grupa, odnosno broja i profila doseljenika (obrazova-nje, starost, porodična situacija) koji su dobrodošli.

Imigracije ka Srbiji, prema popisnim podacima, pretežno su se sastojale od srpskih državljanja ili pripadnika srpske zajednice koji su se doselili iz okruženja ili vratili iz inostranstva, uglavnom penzioneri i oni koji žele da nastave svoju radnu karijeru u domovini. Među doseljenima ima i prisilnih povratnika. Prisilno je, na osnovu Spo-razuma o readmisiji, vraćeno 7.516 lica, a svaki četvrti popisani doseljenik u Srbiju iz inostranstva (13,8 hiljada) posle 2002. godine je strani državljanin.

Kada je reč o imigracionim tokovima, prema objavljenim podacima u „Migracio-nom profilu Republike Srbije za 2013. godinu”, koji je usvojila vlada Srbije, najveći pri-livi stranaca bili su iz Kine, Ruske Federacije, Rumunije, Makedonije i Libije. Iz ovih zemalja je registrovano 16.844 lica. Njihov udeo u ukupnoj populaciji stranaca iznosio

73 Procenjuje se da je, od ukupnog broja naučnih i stručnih kadrova koji su emigrirali u inostranstvo u proteklih 15 godina, čak 70% otišlo u periodu 1990-1993.

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 65

je 49,5%. Glavni razlozi imigracije od 6.696 onih koji su dobili dozvolu boravka u Srbiji prvi put u 2013. godini, jesu spajanje porodice (42,6%) i pronalaženje posla (37,9%). Žene su uglavnom dolazile zbog spajanja porodice, a muškarci zbog posla. Svako osmo lice (12,1%) je dobilo prvi put dozvolu boravka zbog školovanja u našoj zemlji. Ovaj trend je nastavljen i kasnije, s tim što je znatno povećan broj doseljenika iz Libije.

Srbija se suočava s nizom ozbiljnih populacionih izazova. Više od šest decenija ključno obeležje demografskog razvoja Srbije jeste nedovoljno rađanje dece. Prema poslednjim do-stupnim podacima, koja se odnose na 2013. godinu, nivo rađanja u Srbiji je čak 32% ispod potreba zamene generacija. Dugo trajanje nedovoljnog rađanja je osnovni uzrok de-popu-lacije i intenzivnog starenja stanovništva. Tome svakako doprinosi i intenzivna emigracija.

U osmišljavanju i ostvarivanju politike upravljanja demografskim razvojem valja imati u vidu da je demografski razvoj autohtonog stanovništva mnogo veći problem nego migranti i njihova integracija. Poticanje demografskog rasta domaćeg stanovništa (većine i manjina) dugoročno je najveći problem koji najviše ima ekonomske implikacije.

Ostvarivanje održivog razvoja Srbije podrazumeva mere vezane za sve tri sfere de-mografskog razvitka: nivo fertiliteta, očekivanog trajanja života i migracija. Ekonomski razvoj, investiranje u zdravstvene, obrazovne i ekološke programe zajednički su priori-teti. Važne su i mere promene metodologije popisa stanovništva i u tom cilju potrebno je obezbediti dvojezična popisna dokumenta i ravnomernu zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina u popisnim komisijama.

Sledeće mere bi mogle da budu osnovno jezgro boljeg demografskog razvoja Srbije u sferi rađanja: definisanje konkretnih programa za brže i lakše zapošljavanje mladih, pogotovo mladih žena; prilagođavanje broja i načina rada ustanova za predškolsko vas-pitanje potrebama roditelja; razvijanje mreže lako dostupnih (ekonomski i lokacijski) servisnih usluga majkama u vođenju domaćinstva i brige oko dece; uvođenje edukaci-je za očuvanje reproduktivnog zdravlja adolescenata u školske programe; aktiviranje zdravstvenog sistema u promociji efikasne kontracepcije i poboljšanje kvaliteta zdrav-stvene zaštite tokom trudnoće i porođaja.

Srbija će se, srednjoročno, naći pod pritiskom negativnih demografskih kretanja u Zapadnoj Evropi, što će imati za posledicu rastuću emigraciju stanovništva čak i ako privreda Srbije bude rasla po stopi od 4% godišnje. Sigurno je jedino da bi značajniji ekonomski i opšti rast, uspešnija borba protiv korupcije, jačanje vladavine prava, po-boljšanje kvaliteta pruženih javnih usluga, pa i značajno povećanje plata, moglo donekle da neutrališe negativan efekat koji, po tržište radne snage u Srbiji, ima rastuća potražnja za radnom snagom u Zapadnoj Evropi, odnosno da smanji emigraciju iz Srbije i ohrabri imigracione tokove koji bi odgovorili na potrebe za radnom snagom u samoj Srbiji.74

Krovni zakon u ovoj sferi je Zakon o upravljanju migracijama (Službeni glasnik RS, 107/ 12), koji je donet krajem 2012. godine.75 Svi poslovi koji se odnose na upravljanje migracijama povereni su Komesarijatu za izbeglice i migracije. Komesarijat, između

74 Pavle Petrović, Danko Brčerević, Stefan Šaranović (2020), „Migracije s Istoka na Zapad Evrope: Da li Srbija može da odoli naletima vetra”, Prilog pripremljen za Kopaonik biznis forum i objavljen u Ekono-mika preduzeća, broj 68 (1-2), Fiskalni savet Republike Srbije, 19. februar.

75 Zakonu je prethodila istoimena Strategija iz 2009. i Akcioni plan za njeno sprovođenje.

66 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

ostalog, treba Vladi da predlaže mere i politike, prati stanje na terenu i sprovodi razli-čite mere i programe za različite grupe migracija i migranata. Na pokrajinskom nivou i lokalnim nivoima vlasti nadležnosti u oblasti upravljanja migracijama poverene su Savetima za migracije.

Poslednji zakon koji je donet u ovoj sferi je Zakon o zapošljavanju stranaca (Službeni glasnik RS, 128/14) iz 2014. i smatra se veoma važnim jer definiše uslove za zapošljavanje / samozapošljavanje stranaca na teritoriji Srbije, vrste radnih dozvola, ostvarivanje pra-va u vezi sa nezaposlenošću i druga prava koja se odnose na radnike emigrante i članove njihovih porodica, u skladu sa Zakonom o strancima donetom 2008. godine (Službeni glasnik RS, 97/08). Ovim zakonom su, između ostalog, propisani uslovi ulaska/zabrane ulaska i boravka/otkaza boravka stranaca u Srbiji.

Kao što je već ukazano, opisani, važeći pravni i intencionalni okvir za upravljanje migracijama u Srbiji nije dovoljno efikasan da ublaži emigracione i osnaži imigracione tokova. Za uspešno upravljanje migracijama neophodnu su kvalitetni podaci o broju i ciljnim grupama imigranata koji su dobrodošli. Pri definisanju broja i profila doseljeni-ka (obrazovanje, starost, porodična situacija), trebalo bi da se razmišlja o dugoročnim prednostima i nedostacima doseljavanja. Otuda je Srbiji neophodno uvođenje central-nog registra stanovništva. Pri tome, potrebno je da se promeni dosadašnja praksa pred-stavnika državnih organa i da se primeni fleksibilan pristup popisu stanovništva i kori-šćenju podataka dobijenih popisom, a sve više i procenama stanovništva iz nezavisnih istraživanja, procena Republičkog zavoda za statistiku, EUROSTAT-a, anketa i slično.

Integracija novih manjina u smislu stranih radnika, izbeglica i tražilaca azila iz stranih država koji su nastanjeni u Srbiji, dugotrajan je i dvosmeran proces uzajamnog prilagođavanja doseljenog i domaćeg stanovništva. Srbija ima iskustva sa prilivom ve-likog broja izbeglica i interno raseljenih lica. Ta iskustva, uz relevantan zakonodavni i institucionalni okvir, te primere iz prakse tradicionalno imigracionih država, dobra su polazna osnova za definisanje pravaca mera za integraciju stranaca. U njih spadaju:

• Potreba za kvalitetnijim podacima o strancima ne bi trebalo da čeka dovršavanje projekta uspostavljanja centralnog registra stanovništva. Neophodno je formirati jedinstven sistem prikupljanja i razmene podataka o migracijama između nadlež-nih organa državne uprave. To je prepoznato u Zakonu o upravljanju migracijama, ali potrebno je da se, kroz podzakonske akte, precizno definišu ingerencije poje-dinačnih državnih organa u pogledu vrste podataka koje prikupljaju kako bi se obezbedila međusobna usaglašenost i podigao nivo kvaliteta podataka;

• Poznavanje srpskog jezika kao jezika zemlje domaćina preduslov je poznavanja običaja i kulture sredine, prava i obaveza stranaca, zapošljavanja i opšte integracije u društvo. Kako je ovo i interes Srbije potrebno je da se obezbede besplatni kurse-vi za učenje srpskog jezika i stručne terminologije kada je to potrebno;

• Prema zakonu, stranac sa boravišnom i radnom dozvolom se može prijaviti Na-cionalnoj službi za zapošljavanje i time stiče ista prava kao i državljani Srbije. Posebno, pravo na savetovanje i pristupa poslovima, edukativnim programima i subvencijama pri zapošljavanju. Žene migranata imaju pravo na dozvolu boravka na osnovu spajanja porodice a ova dozvola im omogućava pristup tržištu rada;

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 67

• Stranci imaju isto pravo, prema zakonu, na vaspitanje i obrazovanje pod istim uslo-vima kao i građani Srbije. Pri tome je posebno važno da se obezbedi uključivanje mladih u redovnu nastavu uz svu posebnu podršku koja mu je neophodna;

• Neophodno je stvarati pozitivnu klimu prema useljavanju, razvijati toleranciju i prihvatanje imigranata u Srbiji. To znači i da bi imigranti morali da znaju šta se od njih očekuje i šta oni mogu da očekuju u Srbiji.

Priprema za veće doseljavanje u Srbiju su nužne te je potrebno da se izrade programi za integraciju povratnika i stranaca kako bi im se omogućilo da u potpunosti iskoriste svoje potencijale.

Srbija je zemlja porekla za brojne generacije i populacije emigranata. Pod „dijaspo-rom” Zakon o dijaspori i Srbima u regionu podrazumeva: „Državljane Republike Srbije koji žive u inostranstvu, pripadnike srpskog naroda i iseljenike sa teritorije Republike Srbije i iz regiona i njihove potomke” (čl. 2. st. 1).U vezi sa etnički srpskom dijasporom trebalo bi istaći da oko četiri miliona Srba danas živi van Srbije; – oni su organizovani u više od 1.000 srpskih organizacija; najveći broj živi u regionu, odnosno bivšim jugo-slovenskim republikama i susednim zemljama, i izvan regiona, najveći broj Srba živi u Zapadnoj Evropi, zatim Severnoj Americi, Australiji i Novom Zelandu, Latinskoj Ame-rici, Africi i u Aziji.

Doznake građana privremeno ili stalno zaposlenih u inostranstvu dostižu značajnih 7% BDP-a. Investicije dijaspore u Srbiju su značajne i od 2000. godine investicije iz dijas-pore u Srbiju dostigle su oko 550 miliona američkih dolara; – kapitalom dijaspore osno-vano je više od 1.000 malih i srednjih preduzeća; u njima su zaposlene 22.000 radnika;

Postojeća strategija politike Srbije prema dijaspori i Srbima u regionu vođena je et-nonacionalnističkim pristupom i usko je fokusirana samo na državljane Srbije srpskog etničkog porekla, a zanemaruje brojnu i ekonomski snažnu dijasporu državljana Srbije koji su albanskog, bošnjačkog, mađarskog i drugog etničkog porekla. Ovakav pristup je i u suprotnosti sa vladajućim ustavnim i zakonskim normama manjinske politike i na-laže usvajanje nove strategije na osnovu koje bi se vodila politika integracije, inkluzije.

Politika prema dijaspori76 bi trebalo da se definiše u strateškom dokumentu Vlade Srbije. Pri tome, neophodno je da se uvažava kriterijum državljanstva. To znači da bi se pojam „dijaspora Srbije” odnosi na sve građane koji su poreklom državljani Srbije, a žive u drugim državama.

Takođe, potrebno je precizirati zakonsko određenje „Srbi u regionu”. Tom prilikom valja primeniti jedinstven kriterijum. U dosadašnjoj praksi ovaj pojam obuhvata Srbe u susednim zemljama, ali ne i Srbe u Sloveniji a trebalo bi ako se pod „regionom” podra-zumeva teritorija bivše Jugoslavije Ali, ako se region definiše kao Zapadni Balkan tada bi ovaj pojam trebalo da obuhvati Srbe iz Albanije, ali ne i Srbe iz Slovenije. Ukoliko se

76 Ovaj tekst je bio predstavljen radnoj grupi Vlade Srbije koja je radila na izradi strategije delovanja prema Srbima u dijaspori i u regionu, 15 januara 2010. Naravno, tekst nije postao deo završnog teksta jer se tadašnje vođstvo opredelilo za etnonacionalistički pristup, a ni u tome nije bilo dosledno. Tako je nastalo rešenje koje do danas proizvodi više političkih i bezbednosnih problema (na primer u odnosi-ma sa Crnom Gorom, BiH i Hrvatskom) nego što podržava unapređenje položaja dijaspore Srbije.

68 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

region odnosi na susedne zemlje onda bi trebalo uključiti i Srbe iz Bugarske, Rumunije i Mađarske, a ne Srbe iz Albanije i Slovenije.

Nezavisno od određenja pojmova, u stvarnosti se susrećemo sa dve kvalitetno ra-zličite situacije u kojima se Srbi nalaze: status Srba u Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj i Albaniji može da se podvede pod klasično određenje „nacionalna manjina” ili rasute delove nacije čija je „matična država” Srbija, dok su Srbi na teritoriji bivših jugosloven-skih republika „nova nacionalan manjina” po statusu, a autohtoni po svom poreklu i postojanju na tim prostorima. S obzirom na kvalitetnu složenost statusa „nove nacio-nalne manjine” za potrebe Strategije, najoptimalnije je da se kao tehnički pojam „Srbi u regionu” tumači kao pripadnici srpske zajednice na teritoriji bivše Jugoslavije.

Značenje pojma „nova manjina” nije identično sa značenjem uobičajene definiciju nacionalne manjine. Stoga, za potrebe Strategije, kao i u teoriji i dokumentima, pod „novom manjinom” razumevali bi se pripadnici srpske zajednice koji su u bivšoj Jugo-slaviji imala status „konstitutivnog naroda”, ali su se, po raspadu Jugoslavije, našli pod vlašću novouspostavljenih država, a Republika Srbija im je postala „matična država” bez obzira na to da li su u njoj rođeni ili su imali njeno državljanstvo.

Problem „novih manjina” je posebno aktuelan, a politički i socijalno-psihološki va-žan u slučajevima raspada multietničkih država. To se u Evropi potvrdilo u prošlosti prilikom raspada Austrougarskog i Turskog carstva i nastanka novih nacionalnih drža-va na prostorima ovih carstava. U novijoj istoriji to se potvrdilo u slučajevima raspada SSSR, SFRJ i ČSSR u kojima su pojedini delovi bivših „konstitutivnih naroda” postajali „nova manjina” u novonastalim državama. Ova promena statusa nacionalne zajednice na osnovu izgradnje novih država je posebno osetljiva i teško prihvatljiva za pripadnike „novih manjina” u sredinama i okolnostima u kojima su oni bili uključeni u oružane sukobe sa novom državom u nastajanju.

Učešće u oružanim sukobima i njihove posledice predstavljaju objektivno otežavaju-ći činilac u uspostavljanju dobre međudržavne i regionalne saradnje, koja je pak potre-ban uslov za očuvanje i razvoj identiteta „nove manjine”, u ovom slučaju Srba u regionu.

Srategija bi trebala da uključi i mehanizme saniranja ratnih posledica (progoni, iz-beglištva) počevši od statusa do imovinskih i drugih prava u novostvorenim državama. Potrebno je da vlasti Srbije, istovremeno, deluju u pravcu pomirenja sa državama bivše Ju-goslavije uključujući i punu saradnju s Bosnom i Hercegovinom i Republikom Srpskom.

Politika prema srpskoj zajednici izvan Srbije trebalo bi da bude u saglasnosti s poli-tikom Srbije prema nacionalnim manjinama, a posebno prema „novim manjinama” u samoj Srbiji.

Politika Republike Srbije prema Srbima i državljanima Srbije u regionu trebalo bi da se temelji na obavezama država u kojima žive državljani Republike Srbije da poštuju univerzalno priznata načela i standarde međunarodnog prava uz punu primenu nače-la suverene jednakosti i nemešanja u unutrašnju politiku drugih država; neotuđivost temeljnih ljudskih i građanskih prava, iz kojih se izvodi pravo na zaštitu i očuvanje kulturne raznolikosti kao i pravo manjinskih zajednica na očuvanje identiteta, kulture i jezika i promociji međunarodnog prava i zaštite pripadnika nacionalnih manjina kako na osnovu međunarodnog tako i domaćeg prava.

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 69

Opšti ciljevi Strategije bi trebalo odrediti kao: Stvaranje pravnog i operativnog okvira za unapređenja odnosa Srbije i pripadnika srpske zajednice i drugih njenih državljana koji žive u zemljama regiona; Pomoć u zaštiti prava i statusa pripadnika srpske zajednica i drugih državljana Republike Srbije, koji se u zemljama u kojima žive i rade nalaze u ugroženom ili marginalizovanom položaju; Očuvanje srpskog jezika i kulture; Poboljšanje ekonomske saradnje sa Srbima u regionu; Unapređenje položaja državljana Srbije i Srba u regionu primerenim diplomatskim, društvenim, ekonomskim, kulturnim, obrazovnim i drugim merama; Promovisanje kulture i očuvanje nacionalnog identiteta kroz aktivnosti mreže Srpskih klubova (gostovanja muzičara, pozorišta, organizacije žurki i atraktivnih događaja za mlade) i drugih do-gađaja (radionica, konferencija, interaktivnih predavanja sa fokusom na unapređenje praktičnih znanja i veština) koji bi omogućili što veće učešće ne samo mladih već i svih zainteresovanih. Kroz takve događaje bi se omogućilo ne samo druženje, upo-znavanje i umrežavanje, već i podizanje nivoa znanja, zajedništva, društvene ošte-ćenosti i aktivizma; Osnivanje Srpskih kuća kao institucije pomoći u zaštiti prava pripadnika srpske zajednice, a u cilju koordinacije i unapređenja lokalnih inicijativa koje omogućavaju ostvarivanje ciljeva Strategije; pružanje stručnih usluga čiji će pa-rametri biti određivani za svaku inicijativu posebno; Pomoć u razvoju karijere i una-pređenju kvalifikacija; Pomoć u pravnoj zaštiti; Stvaranje savremene komunikacione platforme za razmenu znanja, koordinaciju i kooperaciju svih inicijativa i projekata Srba i državljana Srbije u regionu.

2.2. Stvaralaštvo i zdravlje ljudi

2.2.1. Kultura,kulturneinstitucijeiidenitetljudiizajednica

Jedan od izazova savremenih društava, s kojim se suočava i EU, jeste socijalna isključenost, ali ona može da se izbegne svesnim i proaktivnim nastojanjima da se doprinese mentalnoj promeni. Kultura pruža mogućnosti da se prodube ljudska zna-nja o drugima i da se poboljša međusobno razumevanje time neposredno odgovori na izazov koji socijalna isključivost predstavlja za društvo u Srbiji. Takođe, pristup kulturnim aktivnostima i participacija u njima suštinski je deo ljudske egzistencije. Uključenost u umetničke i kreativne aktivnosti važno je oruđe u aktiviranju i rein-tegraciji svih ljudi, a naročito onih pojedinaca i grupa koji su najudaljeniji od tržišta rada i koji imaju najniži nivo učešća u društvenom životu. Kulturni i umetnički pro-jekti imaju važnu ulogu u regeneraciji lokalnih zajednica i saradnje susednih grupa (Commision of the European Communities, 2001: 47). Polazeći od ovih pretpostavki, potrebno je odrediti dva osnovna cilja za kulturnu politiku u Srbiji. To su: prvo, po-većanje jednakosti pristupa kulturnim aktivnostima i programima za one koji žive u siromaštvu i koji su društveno isključeni, te uklanjanje barijera njihovoj participaciji i, drugo, jačanje kulturnih aktivnosti i programa koji mogu da doprinesu smanjiva-nju siromaštva i društvene isključenosti.

70 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

Vlasti u Srbiji su decenijama odlagale strukturnu reformu u oblasti kulture, umet-ničkog i ukupnog stvaralaštva ljudi. Država nije na nivou svoje odgovornosti za stvara-nje društvene klime u kojoj su razvoj kulture, umetnosti i različitosti umetničkog izraza mogući. Iz ovog stanja nužno je da se što pre izađe. Za polazište reforme u oblasti ljud-skog stvaralaštva potrebno je da kulturna politika dosledno uvažava zakonom defini-sanog koncepta kulturne raznolikosti (Zakon o potvrđivanju Konvencije o zaštiti i una-pređenju raznolikosti kulturnih izraza, Službeni Glasnik RS, br. 42 od 2. juna 2009.) Iz toga sladi i potreba za izradu i usvajanje zakona o kulturi koji će, za razliku od važećeg zakona, podržati stvaralaštvo i uključivanje stvaralaca u savremena kulturna i umet-nička kretanja. Neophodno je i jasno definisati status postojećih institucija. Pri tome je neophodno da se uvažava i unapređuje autonomija delovanja ustanova kulture (Na-rodno pozorište, Srpsko narodno pozorište, Narodni muzej i slično). Uz to, neophodno je definisanje statusa i obezbeđivanje uslova za zaštitu i očuvanje pokretnog kultur-nog nasleđa u muzejima, arhivama i bibliotekama.77 Takođe, potrebno je jasno odrediti uslove delovanja domova kulture, domova mladih, kulturnih i studentskih kulturnih centara i sličnih ustanova koje obuhvataju različite kulturne oblasti: literaturu, muziku, pozorište, ples, film, nove medije i drugo.

2.2.2. Unapređenjesportaifizičkekulture78

Pored značajnih pojedinačnih, čak i svetskih rezultata sportista, činjenica je da su sport i fizička kultura u Srbiji u višedecenijskoj krizi. Ova kriza se ispoljava kao loša materijalna situacija, odsustvo značajnijeg investiranja u sport i fizičku kulturu, brojne slabosti organizacije i upravljanja sportskim institucijama i izražena nesposobnost vla-sti da postavi jasne prioritete odnosno da definiše potrebe na koje bi trebalo da odgovori svojom politikom u sportu.

Krizom su zahvaćene sve oblasti i sve vrste sporta (školski, amaterski i profesional-ni). U sadašnjem trenutku u Srbiji postoji samo profesionalni sport, a od fizičke kulture i amaterskog sporta nema ni traga. Najpogubnije je to što je potpuno potisnuta svest o ulozi sporta i njegovom značaju u održavanju zdravlja.

U stvarnosti, odnos sporta i zdravlja je najvažniji faktor u sagledavanju savremenih potreba društva i uloge sporta. U savremenom svetu je opšteprihvaćeno da su sportske aktivnosti korisne kako za razvoj ličnosti tako i za održavanje dobrog zdravlja, pobolj-šanje fizičkih kvaliteta, većeg ličnog zadovoljenja, boljeg i svrsishodnijeg korišćenja slo-bodnog vremena i poboljšanje kvaliteta života. Najvažnije međunarodne organizacije

77 U Srbiji postoje 124 muzeja (43 regionalna muzeja i 81 ogranak, muzejske zbirke i zavičajne zbirke), od kojih su 3 pirodnjačke muzeja, 13 ekonomsko-tehničkih, 28 istorijskih muzeja, 49 složenih muzeja i 31 umetnički muzej. Nacionalni muzej u Beogradu je centralno telo mreže muzeja Srbije. Postoji i pet muzeja specifičnih nadležnosti: Muzej savremene umetnosti, Muzej primenjenih umetnosti, Muzej na-uke i tehnologije, Muzej prirode i Etnografski muzej. U Srbiji 36 arhiva i 17.636 arhivskih fondova kao 159 javnih biblioteka uključujući, Narodnu biblioteku Srbije, Biblioteka Matice srpske u Novom Sadu, Gradska biblioteka u Beogradu.

78 Ovaj deo studije inspirisan je na osnovu radnog teksta koji je pripremio Goran Bubanj, 2013 gosine, a pod nazivom: „Akcioni plan za definisanje i unapređenje sporta u Srbiji”.

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 71

(UN, Savet Evrope, EU) imaju dugu tradiciju razumevanja i razvoja odnosa sporta i zdravlja u svim njegovim aspektima.

Sport je najraširenija forma telesne kulture. On se ispoljava u različitim oblicima iga-ra kretanja i telesnih vežbanja, koja su obeležena velikim emocionalnim zadovoljstvom, kao i takmičenja između pojedinih lica ili timova.

U sportu učestvuju kako mlade tako i starije osobe, muškarci i žene, ljudi različitog društvenog statusa i miljea, milioni ljudi iz svih država i sa svih kontinenata.

Sport je posebno vredan za savremeni svet koji se brzo menja i koji se, s jedne strane, karakteriše povećanjem slobodnog vremena, a s druge strane urbanizacijom i stalnim tehnološkim razvojem koji teže da odvoje čoveka od njegove prirodne sredine.

Međunarodna povelja o fizičkom obrazovanju i sportu UNESK-a iz 1978. utvrđuje da svako ima pravo da se bavi sportom. Bavljenje sportom i fizičko obrazovanje su osnovna ljudska prava. Ostvarivanje ovih prava mora biti zagarantovano kako kroz obrazovni sistem, tako i kroz druge aspekte društvenog života. Posebne mogućnosti se moraju pružiti mladima, starima i hendikepiranima da potpuno razviju svoje ličnosti kroz fi-zičko obrazovanje i sportske programe prilagođene njihovim zahtevima.

Sportske aktivnosti su korisne kako za razvoj ličnosti tako i za održavanje dobrog zdravlja, poboljšanje fizičkih kvaliteta, većeg ličnog zadovoljenja, boljeg i svrsishodni-jeg korišćenja slobodnog vremena i poboljšanja kvaliteta života. S druge strane, sport je važan ne samo za pojedince nego i za društveni i kulturni razvoj svake zajednice, kako na nacionalnom tako i na regionalnom i lokalnom nivou. On je tesno povezan sa drugim sferama političkog odlučivanja i planiranju u zajednici kao što su: obrazovanje, zdravstvo, socijalna zaštita.

Srbiji je neophodno potrebna održiva reforma sporta i fizičke kulture. Ova reforma polazi od uvažavanja činjenice da pored sporta (a i njega delimo na školski, amaterski i profesionalni) postoje i potreba ljudi za bavljenjem fizičkim aktivnostima, koja se može odrediti kao fizička kultura. Jedan od ciljeva fizičke kulture jeste održavanje zdravlja, čime se omogućuje zadovoljavanje i mnogih drugih potreba ljudi.

Zakonski akti i politička volja nužni su preduslovi za unapređenje sporta i fizičke kulture u Srbiji. Potrebno je zakonima odrediti izvore materijalnih i finansijskih sred-stava za održivi razvoj ove oblasti ljudskog života i delovanja, kao i njen status.). Potreb-nim merama valjalo bi dodati i finansijske stimulanse kompanijama i pojedincima koje ulažu u školski i amaterski sport, ili ih osloboditi poreskih obaveza.)

Potrebno utvrditi plan, procedure i mehanizme nadzora ostvarivanja privatizacije u oblasti sporta; odrediti obaveze države, javnih ustanova i fondova u podršci školskom i amaterskom sportu. Takođe, potrebno je podržavati stvaranje uslova koji podstiču njegovo primarno finansiranje iz sportskih i njima primerenih poslovnih aktivnosti.

2.2.3. Nauka,tehnologijaidruštvoobrazovanja

Logika savremenog internacionalnog poslovanja je sledeća: strani kapital i strane napredne tehnologije spremne su da „idu” samo u one države sveta u kojima postoji odgovarajući rezervoar stručnih i visokostručnih kadrova, u tehničko-tehnološkom i

72 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

menadžerskom smislu, kvalifikovanih da uspešno koriste uloženi kapital i primenjuju napredne tehnologije u proizvodnim procesima.

U najrazvijenijim zemljama sveta ulaganje u naučna istraživanja je procentualno čak desetak puta veće nego u Srbiji. Nemačka, na primer, iz svog budžeta izdvaja oko 5% za naučna istraživanja, a Srbija samo oko 0,5%. Ovi procenti najbolje govore o odnosu države Srbije prema tom životnom i strateškom interesu. Za razliku od bogate Nemačke kojoj se izdvajanja za nauku i naučna istraživanja vraćaju višestruko kroz visok tehno-loški kvalitet finalnih proizvoda i usluga, Srbija svoj novac iz budžeta ne ulaže u razvoj nauku i obrazovanje već, decenijama, finansira životarenje javnog obrazovanog siste-ma, nauke i istraživačkog rada.

Postojeći sistem obrazovanja, odnosno „proizvodnje” stručnih kadrova, velikim de-lom odgovoran je za postojeći zaostajanje u pronalazaštvu, razvoju tehnologija i ovlada-vanju savremenim naučnim dostignućima. Uloženo je mnogo novca u obrazovanje ka-drova koji nisu potrebni privredi i društvu. Istovremeno, u Srbiji je veoma nisko učešće fakultetski obrazovanih lica (nezavisno do toga da li jesu ili nisu potrebni privredi) u ukupnom broju stanovnika, koje iznosi možda nešto više od 7%, a u EU to učešće iznosi oko 30%. Srbija posebno oskudeva u profilima kadrova specijalizovanih za obavljanje najsloženijih poslova u sferi informacionih tehnologija (programeri), pojedinim grana-ma medicine (bio medicina, kardio hirurgija, imunologija, anesteziologija, na primer), procesnoj industriji (inženjeri raznih struka). Sa takvim stanjem znanja i veština ne može se ići napred. Iluzija je verovanje da ovaj problem može da reši tržište radne snage. Neophodna je osmišljena i odlučna intervencija i aktivnost države.

Srbiji je potreban poseban sektorski, dugoročan plan razvoja nauke, tehnologije i obrazovanja, kojim će se definisati konkretni ciljevi i izvori sredstava za njihovo ostva-rivanje. U tekućoj i narednoj deceniji Srbija mora da višestruko poveća ulaganja u nau-ku i istraživanje, u sticanje novih znanja, u razvoj savremenih informacionih i drugih tehnologija, u stvaranje kadrova spremnih da se uhvate u koštac sa novim tehnološkim i poslovnim izazovima, sposobnih da kreiraju nove proizvode i ponude ih domaćem i stranom tržištu. Srbija bi u narednoj razvojnoj dekadi trebalo da se pojavi na svetskom tržištu bar sa jednim proizvodom po kome bi bila prepoznatljiva na svetskom tržištu. Ukupni naučni resursi Srbije, od kojih su mnogi još uvek zapretani, to omogućavaju, ali nedostaje podrška države. Takođe, veća dugoročna planska ulaganja u nauku i istraži-vanje omogućila bi proizvodnju jednog broja proizvoda koje Srbija danas mora da uvozi po vrlo visokim cenama.

U Srbiji je uspostavljen sektorski okvir za digitalizaciju, koji bi, u praksi, trebalo da se dopunjava i unapređuje. Stepen digitalizacije izuzetno je visok na papiru i u promo-tivnim nastupima predstavnika vlasti. Međutim, praksa značajno zaostaje za srednje razvijenim zemljama Evrope. U oblastima javnih usluga, obrazovanja, proizvodnje – naročito u industriji i poljoprivredi – decenijama su ignorisani istraživački i naučni kapaciteti, a sistematskog ulaganja nije bilo. Upečatljiva potvrda stvarnog stanja stigla je u doba pandemije COVID-19, u proleće 2020. godine, kada je improvizovano on line obrazovanje za koje škole i univerziteti nisu bili ni tehnološki opremljeni, a kamoli kva-litetno osposobljeni za obavljanje on line nastave i polaganje ispita.

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 73

Robotika je nešto o čemu se sluša i što se vidi na elektronskim medijima, ali ne i u svakodnevnici. Ona nije sadašnjica, već neuverljivo obećanje za budućnost kao i maglo-vito podsećanje na prošlost Srbije iz perioda samih početaka kibernetike i robotike u svetu. U oblasti razvoja robotika gotovo svi noseći instituti, obrazovne i visoko školske ustanove ostale su bez podrške, a mnogi stručnjaci i inovatori su napustili Srbiju ili u njoj nemaju odgovarjuću podršku za rad.

Sektor obrazovanja obuhvata predškolsko, osnovno, srednje i visoko obrazovanje, uključuje više od milion učenika i studenata i više od 100 000 zaposlenih. To predstavlja angažovanje više od jedne trećine aktivnog stanovništva Srbije. Ono je bazični sistem za razvoj ljudskih potencijala koji će biti vodeća snaga ekonomskog oporavka, društvenih promena i modernizacije zemlje. Međutim, po popisu iz 2002. godine, čitavih 21,9 % stanovništva starijeg od 15 godina nije završilo osnovnu školu, a 23,9% stanovništva ima samo osnovno obrazovanje. Visoko obrazovanje ima samo 6,5% stanovništva. I dok u zemljama EU obavezno obrazovanje traje 12 godina u Srbiji ono traje 8 godina. Uz to, izdvajanja za obrazovanje u Srbiji, ako se meri u odnosu na bruto nacionalni do-hodak, daleko su ispod proseka koji za obrazovanje izdvajaju zemlje članice EU.

U javnosti i posebno od strane vlasti, česte su tvrdnje da je digitalno obrazovanje u Srbiji tako dobro ostvareno da predstavlja model koji si sledi u Austriji i Nemačkoj. Me-đutim, praksa ukazuje da su načinjeni značajni koraci u pravcu razvoja digitalnog ob-razovanja ali da ot još nije jedan usaglašen i efikasno funkcionalni sistem. Dakle, i dalje je za dalji razvoj Srbije unapređenje obrazovanje predstavlja prioritetnu oblast. Samo korenitim promenama u ovoj oblasti može se olakšati i ubrzati ekonomski oporavak i razvoj, stvaranje demokratskog društva i integraciju u EU. Da bi se to ostvarilo neop-hodno je restrukturirati sistem obrazovanja, pre svega način finansiranja i upravljanja, radi poboljšanja njegovog kvaliteta. Potom, potrebna je koordinacija između obrazov-nog i ekonomskog sektora, kao i uvažavanje etničkih, kulturnih i jezičkih različitosti, te podizanje nivoa profesionalizma i delotvornosti u obrazovanju).

Sveobuhvatna reforma obrazovanja podrazumeva: Decentralizaciju sistema kroz redefinisanje uloga centralne administracije, regionalnih i lokalnih obrazovnih vlasti; Demokratizaciju obrazovnog sistema stvaranjem uslova za učešće interesnih grupa u procesima odlučivanja i obrazovanjem za demokratiju ugrađenom u nastavne progra-me i školske aktivnosti; Poboljšanje kvaliteta obrazovanja na svim nivoima kroz uspo-stavljanje sistema za procenu kvaliteta i evaluaciju kako obrazovnih postignuća tako i obrazovnih institucija; Poboljšanje obrazovanja nastavnika i uspostavljanje sistema za kontinuirani profesionalni razvoj nastavnika i drugog obrazovnog osoblja kao i stvara-nje uslova za napredovanje u struci; Osavremenjivanje nastavnih planova i programa, kao i udžbenika; Koordinaciju između obrazovnog i ekonomskog sektora tako da je obrazovanje u stanju da izađe u susret ekonomskim i društvenim potrebama (posebno kada je reč o stručnom obrazovanju, visokom obrazovanju i obrazovanju odraslih).

Strateški cilj reforme obrazovanja je formiranje celovitog sistema evaluacije koji bi, kao sastavni deo obrazovnog sistema, obezbeđivao kvalitet obrazovnih uslova, nastav-nog procesa i ishoda obrazovanja u skladu sa obrazovnim standardima. Taj sistem bi trebalo da bude autonoman u odnosu na političke interese, integrisan i koherentan,

74 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

efikasan, demokratičan, pravedan i usklađen sa relevantnim međunarodnim konvenci-jama i stvarnim stručnim i materijalnim mogućnostima.

U razvoju obrazovanja neophodno je da se obezbedi kontinuirani profesionalni razvoj nastavnika (vaspitača, učitelja, predmetnih nastavnika, profesora gimnazija i stručnih škola, kao i direktora škola, stručnih saradnika, školskih psihologa i pedagoga, defektologa, logopeda i prosvetnih savetnika. Tri su osnovne faze tog procesa: bazično obrazovanje za struku, uvođenje u profesiju (stažiranje) i usavršavanje pri radu.

Obrazovanje iz informacionih i komunikacionih tehnologija (ICT – Information and Communications Technologies) je sastavni deo reforme obrazovanja jer je važan sastavni deo prenosa znanja i veština.79 S toga je potrebno nastaviti sa uvođenjem i ši-renjem upotrebe ICT kako bi u Srbiji ICT ima ulogu kakva mu pripada u modernim industrijama i u savremenom društvu.

2.2.4. Zdravljeizdravstvenapolitika

Pandemija COVID-19, tokom 2020. godine, samo je ogolila nespremnost Srbije i zapuštenost njenog zdravstvenog sistema. Takav sistem nije u stanju da rešava probleme koje donose epidemije. Činjenica je da su otkazali zdravstveni sistemi u mnogo razvije-nijim zemljama pa i u onima koje su nosioci širenja globalizacije80 nie može biti prihvat-ljivo obrazloženje za nesuočavanje sa stvarnim stanjem javnog zdravlja i zdravstvenog sistema u Srbiji.

Kako je zdravstveni sistem Srbije tek na samom početku uključivanja u globalne zdravstvene tokove, izvesno je da se njegovi problemi ne mogu posmatrati kao uvezeni. Ali, Srbiji je zajedničko sa mnogim zemljama uključenim u globalne tokove primena neoliberalnog modela ekonomije i finansiranja društvenih potreba, pa i investiranja u zdravlje i zdravstvene ustanove.

Devastacija javnog zdravstvenog sistema Srbije započeta je krajem 80-ih i tokom 90-ih godina prošlog veka. Ovaj sistem je preživeo snažne udare tokom Miloševićeve vladavine, uključujući izuzetno trošenje zbog ratova u kojima je Srbija učestvovala, a koji su iscrpljivali zdravstvo neposredno angažovanjem u ratu i posredno smanjivanjem broja zdravstvenih radnika, uz odliv velikog broja mladih lekara i drugih zdravstvenih radnika. Politika koja je tada vođena u Srbiji izolovala je i zemlju i zdravstveni sistem od sveta (zbog sankcija EZ/EU i UN) koji je tada prolazio kroz snažnu naučnu, tehnološ-ku i strukturnu transformaciju zdravstvenih sistema, a finansijski i ekonomski kolaps doveli su do lošeg održavanja postojećih kapaciteta, kao i do odsustva novih investicije. Od 2000-te godine zdravlje, zdravstvene ustanove i zdravstveni fondovi nisu bili priori-tet ekonomske politike, niti su posmatrani kao značajan sektor razvoja.

Uz to, neplanska privatizacija u sektoru zdravstva dovela je do zloupotrebe postoje-ćih ljudskih resursa, fondova i zdravstvenih ustanova. Urušavanje zdravstvenog sistema

79 Ono uključuje: ICT / Digitalna pismenost; „digitalnu pismenost”, ili ICT kompetencije se očekuju od radnika; sposobnost rada sa ICT važna je za uspeh u obrazovanju, životu i radu.

80 Dušan Janjić (2020), „Napad korone pokazao koliko je slaba Unija”, Pobijeda, Podgorica, 29 mart: https://www.pobjeda.me/clanak/napad-korone-pokazao-koliko-je-slaba-unija

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 75

praćeno je velikim odlivom stručnjaka, a to je u praksi širilo nepoverenje osiguranika u domaći zdravstveni sistem. Zbog toga su mnogi građani potražili zdravstvenu zaštitu u inostranstvu, što je značilo i odliv značajnih finansijskih sredstava.

Sve u svemu, danas je javni sektor noseći, a privatni sektor u zdravstvu tek je u na-stanku. Umesto rešavanja ključnih problema, a pre svega privatizacije zdravstvenih usta-nova i reorganizacije zdravstvenog sistema i osiguranja, prioritet vlasti, naročito u po-slednjih nekoliko godina, bio je ulaganje u građevine javnih ustanova i slične aktivnosti koji nemaju neposredne efekte po unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite građana.

Nauka i obrazovanje relevantni za unapređenje zdravlja i zdravstvenog sistema su zanemareni i vođeni su nedovoljno osmišljenom politikom. Na primer, umesto da se podrži institucija poput VMA koja ima sve preduslove da se razvije u republički klinički centar koji bi obuhvatio vrhunsku medicinsku uslugu, edukaciju, treninge u saradnji sa postojećim obrazovnim i naučno-istraživačkim centrima, kao i odgovarajućim univer-zitetskim bolnicama, u programu vladajuće političke stranke SNS izrečena je presuda da bi VMA morao da bude privatizovan. Od tada se sprovode samo pojedine palijativne mere )poput takozvanog otvaranja VMA prema civilnim osiguranicima) umesto neop-hodnog integrisanja vojnog zdravstva i samog VMA u zdravstveni sistem Srbije. Kako je ova zdravstvena institucija ostala u nadležnosti Ministarstva odbrane došlo se do tačke na kojoj ovo ministarstvo, a ni VMA, nisu u stanju da reše ni pitanje klimatizacije zgrade ove ustanove. Bilo bi korisno kada bi vlasti Srbije izvele pouke iz pandemije CO-VID-19 kako o stanju VMA, tako i o značaju zdravstvenih ustanova za život ljudi, a i za ekonomsku aktivnost u Srbiji.

Važni koraci za ozdravljenje zdravstva u Srbiju koji bi omogućilo i njegovo funkcio-nisanje u redovnim i u vanrednim situacijama, podrazumeva korenitu promenu samog shvatanja zdravlja i zdravstvenog sistema.

Zdravlje ljudi i životinja trebalo bi posmatrati u široj slici koju sačinjavaju zdra-va okolina, pre svega voda, zemljište i vazduh, energija, ljudska bezbednost i hrana. Neke od drastičnih posledice visoke zapuštenosti i ugroženosti zdravstvenog sistema u Srbiji su: ugrožavanje zdravlja stanovništva (na primer, visoka stopa oboljevanja od bolesti pluća i srca, kao i izuzetno visok broj obolelih od raka i dijabetesa), skra-ćenje prosečnog životnog veka, pogoršavanje kvaliteta života; ogromne finansijske, ekonomske i druge štete od poplava i drugih posledica elementarnih nepogoda i kli-matskih promena, sve do pojačavanja neravnomernog regionalnog razvoja. Gubici od ne ulaganja u zaštitu životnu sredinu procenjeni su na oko 25,3 milijardi evra za period do 2030. godine i ogledaju se u troškovima zdravstvene zaštite, skraćenom radnom veku, preranoj smrti, umanjenoj vrednost imovine, zemljišta, poljoprivredne proizvodnje i prirodnih resursa.

Uspostavljanje efikasnog zdravstvenog sistema nalaže održavanje, reorganizaciju i modernizaciju javnih zdravstvenih ustanova. Nužno je da se odustane od daljeg troše-nja sredstava na domove zdravlja, razne školske, univerzitetske i slične ambulante, jer je praksa pokazala da to nisu pouzdani oslonci primarne zdravstvene zaštite. Tu funkciju bi trebalo približiti građanima time što bi se odustalo od sistema „izabranog lekara” i stvorili uslovi za delovanje „porodičnog lekara”. Što se tiče postojećih zgrada i opreme

76 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

domova zdravlja oni bi mogli da budu ustupljeni lekarima i zdravstvenom osoblju koji u njima radi kao deo start up podrške za otpočinjanje privatne prakse, bilo kao po-rodični lekari, bilo kao specijalizovane specijalističke ordinacije, ambulante. U oblasti sekundarne zaštite delovale bi javne ili privatne bolnice na nivou gradova i/ili sadašnjih okruga. Kao nosioce tercijarne zaštite potrebno je uspostaviti regionalne kliničke centre (Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac), kao i republički centar. Klinički centri bi pružali vrhunsku zdravstvenu uslugu koju ne mogu da pruže drugi nivoi i bili bi nosioci unap-ređenja znanja i veština zdravstvenih radnika i vodeću ulogu u uspostavljanju standar-da zdravstvenih usluga u Srbiji.

Privatizacija je značajna šansa za unapređenje kvaliteta zdravstvenih usluga, a time i ukupnog zdravstvenog sistema. Obaveza vlasti je da utvrdi osnovne okvire i standarde privatizacije i da omogući da investiranje u zdravstvo u Srbiji bude podjednako dostu-pno domaćim i inostranim investitorima.

U cilju obezbeđivanja stranih i domaćih direktnih investicija u zdravstvo prepo-ručuje se da Srbije razvije saradnju sa državama u kojima postoji snažna imigracija iz Srbije (na primer Nemačka, Austrija, Švajcarska, Švedska), kako bi se obezbedilo da zdravstveni osiguranici tih država, posebno pripadnici dijaspore Srbije, mogu po stan-dardima tih država da dobiju zdravstvenu uslugu u Srbiji.

Srbija raspolaže s dovoljno resursa za razvijanje značajne aktivnosti u zdravstvu, a sistematskim radom na obrazovanju – javnom i privatnom – zanimanja u oblasti zdrav-stva, te pružanjem pojedinih zdravstvenih usluga stranim osiguranicima i povećanjem mobilnosti, stvorili bi se uslovi za ubiranje prihoda.

Neophodno je plansko i sistemsko investiranje u istraživanja u oblastima u kojima Srbija može da ostvari značajne rezultate kao što su, na primer, eksperimentalno leče-nje, istraživanje retkih bolesti, razvoj vakcina i lekova.

Zdravstveno osiguranje, odnosno Republički zdravstveni fond, nužno je reformisati i stvoriti uslove za individualno zdravstveno osiguranje koje bi svakom građaninu Srbi-je garantovalo dostupnost zdravstvenih usluga.

Iskustvo panedmije COVID-19 jasno je pokazalo da Srbija boluje od dve ozbiljne sla-bosti koje se moraju otkloniti. Prva slabost je ispoljena kao odsustvo vladavine zakona i sistematskog rada na primeni postojećih zakona. Naime, u Srbiji od 2016. godine postoji Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, a od 2018 godine Zakon o ponašanju u vanrednim situacijama. Ovi zakoni su izrađeni po standardima EU. Zakoni su nalagali da postoje planovi i operativna dokumenta, da se preduzimaju potrebne aktivnosti, da se obezbedi odgovarajuća opremljenost zdravstvenih ustanova i obučenost ljudi uklju-čenih u preduzimanje mera zaštite u slučaju razvoja zaraznih bolesti. Drugu slabost predstavlja odsustvo odgovornosti i sistematičnosti u delovanju institucija. To potvr-đuje i podatak da su se vlasti Srbije sa značajnim zakašnjenjem suočile sa COVID-19 i slabostima zdravstvenog sistema. U toj situaciji vlasti Srbije su reagovale ekstremno zavodeći vanredno stanje praćeno policijskim časom i ograničenjem mnogih sloboda, umesto da pandemijom upravljaju kao vanrednom situacijom uz uvažavanje struke i dobre prakse drugih država. To je za posledicu imalo, prvi put u istoriji Srbije, potpunu segregaciju po starosnom kriteriju (i lišavanja slobode kretnja starijih od 65 godina)

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 77

bez uvažavanja stvarne ugroženosti od zaražavanja virusom COVID 19 a i ugroženosti zbog uskraćivanja prava na kretanje i na potpunu zdravstvenu zaštitu.

Lekcija koje se mora naučiti iz pandemije je da vlasti Srbije moraju zdravlje ljudi i zdravstvenu politiku da stave u sam vrh svojih prioriteta, da sagledaju mogućnosti za umanjivanje negativnih zdravstvenih i ekonomskih posledica zbog snažne optereće-nosti ili slabosti u funkcionisanju zdravstvenog sistema. Iznuđeno investiranje u nove zgrade i opremu nije dovoljno da se veruje da je lekcija naučena. Vlasti Srbije duguju strukturnu reformu zdravstva.

Ukoliko pandemiju COVID-19 označimo kao nultu tačku, prvi korak je primena mera koje bi trebalo da obezbede likvidnost ustanova zdravstvenog sistema, kao i kompanija teško pogođenih prestankom rada zbog pandemije. Te mere su: kratkoročno snižavanja poreza, državne garancije za kompenzaciju prihoda koji su potrebni da bi se došlo do li-kvidnosti; kratkoročni i srednjoročni kompenzacioni plana, poput onog koji se sprovodi u Nemačkoj, a i u EU. Takođe, od izuzetne važnosti je u uvođenje socijalno-bezbedno-snih kompenzacije koje će isplatiti Nacionalna služba za zapošljavanje. U tome je jedna od mogućnosti modela negativnog poreza na prihod koji bi se odnosio na pojedince koji bi, pored oslobađanja od poreza, od države dobili i određena novčana sredstva sa osnovnim ciljem da ne padnu ispod egzistencijalnog minimuma, ispod granice siromaštva.81 Ove mere uz, istovremeno, pristupanje strukturnoj reformi ovog sektora, mogu Srbiju dovesti do održivog zdravstvenog sistema koji čini važan elemenat razvoja.

2.3. Upravljanje vodom

Kada je u pitanju zaštita čovekove okoline Srbija je među ekološki najproblema-tičnijim zemlje Evrope a njen glavni grad – Beograd je po zagađenosti vazduha često u vrhu liste najzagađenijih gradova. Najveći zagađivač sumpor dioksidom i azot ok-sidom su termoelektrane Elektroprivrede Srbije, železara u Smederevu i rudnik Bor kao i to da u saobraćaju učestvuju vozila u proseku starija od 18 godina. Do ovakve situacije pored niskog životnog standarda, dovelo je i višedecenijske loše održavanje vodne infrastrukture kako reka i drugih vodotekova, tako i kanala, naročito kana-la Dunav-Tisa-Dunav; nedovoljna ulaganja države u deponije otpada, prečišćivače otpadnih voda, kanalizacionu i vodovodnu mrežu; odsustvo urbanističke i druge kontrole u razvoju urbanih sredina i visok stepen kriminalizacije poslovanja u obla-sti građevine i infrastrukture; nerazvijenost kapaciteta za preradu voda i otpada; korišćenje zastarelih tehnologija, posebno u rudarstvu, metalnoj industriji i energet-skom sektoru; slabost institucionalnog i zakonodavnog okvira za upravljanje voda-ma, otpadom, zemljištem i životnom sredinom, kao i nedovoljno razvijena javnost, svest ljudi i aktivnosti civilnog društva u ovoj oblasti od životnog značaja za opsta-nak i razvoj Srbije.

81 Peter Bofinger (2020), „Coronavirus crisis: now is the hour of Modern Monetary Theory”, March 23: https://www.socialeurope.eu/coronavirus-crisis-now-is-the-hour-of-modern-monetary-theory

78 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

Pristup sistemu javne kanalizacije ima tek nešto više od polovine stanovništva Srbije (55 odsto), dok je u uporedivim zemljama EU taj procenat 84 odsto. Samo za prilagođa-vanje EU standardima u ovoj oblasti neophodna je gradnja više od 10.000 kilometara kanalizacione mreže, 350 postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda i rešavanje više od 3.500 divljih deponija.

Prema podacima za 2018. godinu u Srbiji je ispušteno 4.133.000.000 kubnih meta-ra vode. Od te količine prečišćeno je svega 83.000.000 kubnih metara. Od 404 mili-ona kubnih metara otpadnih voda iz naseljenih mesta, tretirano je samo 44 miliona kubnih metara. Pri tome, u Srbiji praktično ne postoji infrastruktura za prečišćavanje otpadnih voda iz domaćinstava i fabrika, pa se manje od 10 odsto otpadnih voda prečisti, a ostatak se direktno ispušta u reke, zagađuje životnu sredinu i ugrožava zdravlje ljudi. Najveći gradovi u Srbiji – Beograd, Novi Sad i Niš – nemaju sisteme za prečišćavanje i preradu otpadnih voda, pa se sav sadržaj kanalizacije direktno izliva u Savu i Dunav i njihove pritoke. U EU ne postoje gradovi slične veličine bez funkci-onalnih sistema za prečišćavanje otpadnih voda. Na primer, Budimpešta prečisti 95 odsto otpadnih voda, Bratislava – 99 odsto, a Beč ima stoprocentan učinak. Bugarska i Rumunija prečišćavaju veliki deo otpadnih voda svojih prestonica – Sofija 75 odsto, a Bukurešt 60 odsto.

Zadovoljavanje potrebe za izgradnjom sistema za prečišćavanje otpadnih voda, fa-brika vode za piće, proširenjem kanalizacione mreže, izgradnjom sanitarnih regional-nih deponija i postrojenja za tretman otpada, uklanjanjem „istorijskog” i opasnog ot-pada, zahteva investicija države u narednih desetak godina, u procenjenom iznosu oko 8,5 milijardi evra. Za Srbiju, ova sredstva su velika. Međutim, opravdanost ovakvog ulaganja u unapređenje uslova života kao i njihov uticaj na održivi razvoj Srbije oprav-dava napor da se ova sredstva obezbede.

Kad je u pitanju otpad u Srbiji je 2018. godine ukupno prikupljeno 51.129.000 tona. Od te količine, opasnog otpada bilo je 15.356.000 tona. Najviše otpada generiše rudar-stvo – 38.626.000 (75,54% više 2018. u odnosu na prethodnu godinu) i energetika (ter-moelektrane u sastavu EPS) – 7.495.000 tona (14,66% više 2018. nego godinu dana rani-je). Domaćinstva su 2018. godine „proizvela 1.863.000 tona otpada.

Fiskalni savet Srbije je, još 2018. godine, javno upozorio da bi za rešavanje naraslih problema bilo potrebno povećanje javnih (državnih) investicija u zaštitu životne sredine od 1,2 do 1,4% BDP-a, odnosno oko 500 miliona evra. Međutim, pri usvajanju budžeta za 2019. godinu ovaj zahtev nije uvažen. Otuda je, i dalje, ispunjenje ovog zahteva samo jedno od merila ne spremnosti vlasti Srbije da promene svoj odnos prema ovoj obla-sti. A konkretne aktivnosti, prava i obaveze države i njenih organa, javnih i privatnih kompanija, građana i njihovih udruženja, trebalo bi odrediti strateškim planom (Green Deal) i akcionim planovima za pojedine oblasti koje bi vrednosno, vremenski i na svaki drugi način trebalo da budu usaglašeni sa New Deal Srbija čiji su organski deo. Da bi se to ostvarilo neophodno je da se Srbija aktivno uključi u slične aktivnosti kako na Zapadnom Balkanu, EU i SAD, UN, tako i drugih relevantnih aktera u svetu, koji nose i podržavaju odgovorno suočavanje i upravljanje klimatskim i drugim promenama od značaja za čovekovu životnu sredinu.

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 79

2.4. Energetika

Pre četrnaest godina, u Srbiji je stupio na snagu Ugovor o Energetskoj zajednici ali vlasti Srbije još nisu načinile izbor između sledeće dve opcije: Prva, zadržati postojeću razvojnu paradigmu u energetici koja vodi ka skromnom povećanju produktvosti ali ka enormnom povećanju emisiju ugljen-dioksida. To zapravo znači da se propušta prilika da se značajno poveća stepen prerade mineralnih sirovina, da se uveća razvoj industrije kao i da se umno-gostruči tranzitni saobraćaj; Druga opcija je otvranje nove perspektive razvoja obnovljive energije u velikim razmerama i stvoranja temelja za snažnu izvoznu industriju i znatno uvećanje tranzitnog saobraćaja. Mineralni resursi Srbije tada dobijaju na konkurentnosti.

U domenu ukupnog energetskog sektora Srbije uočljivo je: nepostojanje strategije i efikasne kratkoročne politike obezbeđivanja energetske bezbednosti; odsustvo kvali-fikovane javne rasprave o pitanjima energetske bezbednosti; nedovoljno aktiviranje i neproduktivno korišćenje domaćih resursa (voda, vetar, sunce) i odustajanje od razvo-ja nuklearnog programa; nejasno interesno opredeljenje vlasti Srbije u međunarodnoj saradnji, te nedoslednosti u odnosima s EU (na primer neučestvovanje u EU raspravi o jedinstvenoj energetskoj strategiji EU), ili u odnosima s Rusijom (na primer političke zloupotrebe ratifikovanja naftno-gasnog sporazuma između Rusije i Srbije).

U celokupnoj energetskoj slici Srbije gas čini oko 15% energenata koji se troše u Srbi-ji. Sigurno je da i po ovom osnovu ima potrebe da se ovo učešće povećava.

Potrošnja prirodnog gasa u Srbiji je opala sa 3 milijarde metara kubnih, pre NATO bombardovanja 1999, na 1,5-2 milijarde. Predviđa se da će potrošnja u 2020. skočiti na 7,5 milijardi metara kubnih.

Infrastruktura za transport prirodnog gasa je relativno dobro razvijena na teritoriji severno od reke Save (Vojvodina), dok je mreža gasovoda u Centralnoj Srbiji prilično skromna. Beograd može da zadovolji samo 25 do 39% svojih potreba, kao i Smederevo, Jagodina, Paraćin, Kragujevac i Niš (Niš ima 6 velikih potrošača). Razvoj gasovodne mreže i dovođenje gasa do krajnjeg potrošača su aktivnosti koje tek predstoje i za čiju realizaciju su potrebna značajna sredstva koja Srbija nije u stanju da investira. Ministar-stvo za rudarstvo i energetiku poseduje detaljne podatke o tome. Po završetku izgradnje gasovodnog sistema, Srbija bi od malog tržišta postalo tržište srednje veličine (za 25% manje od mađarskog tržišta).

Potrošačku strukturu gasa u Srbiji čine industrija sa 60% i domaćinstva sa 40%. Srbija je početkom 2000. godina pokrivala 40% potrošnje iz sopstvenih izvora, ali je rastuća potrošnja smanjivala procenat domaćeg udela u ukupnoj potrošnji. Predviđa se da će 2020-te udeo domaćeg prirodnog gasa iznositi 20% ukupne potrošnje, a da će se uvoz povećati na 80%.

Naplata računa jedan je od problema u poslovanju sa prirodnim gasom – zbog veoma teške ekonomske situacije veliki potrošači nisu u stanju da podmire račune za isporuku prirodnog gasa. Ne postoji tehnološki savremen mehanizam kontrole i potrošnje gasa kod individualnih potrošača, a ni efikasan mehanizam naplate. Neophodno je da se na sve zakonom utvrđene načine spreči do sada rasprostranjena politička zloupotreba

80 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

ovog sektora, te i neplaćanje računa za utrošenu energiju u ime navodnog održavanja socijalnog mira i „kupovine” glasova na izborima. Sve u svemu, više od 60% dugova nije moguće realizovati, a sa svoje strane Srbija, odnosno državna preduzeća u poslu s gasom, duguju snabdevačima, a najviše Gazpromu. Samo efikasna naplata i odgovorna poreska politika mogu da pune budžet i da podržavaju druge izvore za povećano finan-siranja mera socijalne solidarnosti i održivih socijalnih politika.

U Srbija se investirano je u obnovu i podizanja kapaciteta TE Kolubara i TE Kosto-lac, a u toku su i investicije u TE Nikola Tesla, Obrenovac i u istraživanja mogućnosti otvaranja novog ugljenokopa u Kovinu, odnosno ispod toka reke Dunav. Najveći deo ovih investicija je obezbeđen u raznim aranžmanima sa Kinom. Neophodno je da se ra-zvoj ovog sektora usaglasi sa standardima EU a kao prvi korak da se investitori obavežu na poštovanje mera zaštite i unapređenja životne okoline.

Glavni snabdevač prirodnog gasa u Srbiji je Rusija, dok se manje količine uvoze iz Ukrajine i Nemačke. Činjenica je da je nemoguće osloniti se na isporuke iz Ukrajine, zbog mnogih problema u transportu prirodnog gasa iz Rusije, koji poslovanje čini kraj-nje rizičnim.

Pitanje nestabilnosti Srbije sa stanovišta energetske bezbednosti i nerešenog pita-nje kosovskog statusa, kao i niz drugih internih potencijalno problematičnih pitanja, učinili su Srbiju nepouzdanim učesnikom u ostvarivanju regionalne i evropske ener-getske bezbednosti.

Potrebe za električnom energijom su svakim danom sve veće. Tekuća proizvodnja elek-trične energije u Srbiji često nije u stanju da „pokrije” čak ni postojeći nivo privredne aktiv-nosti, naročito kada u vreme velikih suša HE „Đerdap” I i II ne rade punim kapacitetom.

Postojeći elektroenergetski kapaciteti Srbije su u velikoj meri dotrajali i rade sa teh-nički zaostalom opremom, pa sa njima, bez temeljitije tehnološke modernizacije (re-monti i drugo), nije moguće održati postojeći, a kamoli povećati nivo privredne ak-tivnosti. Međutim, modernizovanja, kao i redovno održavanje postojećeg energetskog sektora (proizvodnja, prenos, distribucija) zahteva velika investiciona ulaganja. Poslov-ne (komercijalne) banke koje sada posluju na tržištu Srbije nisu ekonomski zaintereso-vane da kreditiraju energetske poduhvate. Tu je uloga države prosto nezamenjiva kako u obezbeđivanju kapitala, tako i u kreiranju mera koje bi privukle privatne i javne inve-stitore da ulažu u izgradnju novih, a najpre „zelenih” fabrika električne energije.

U svakom slučaju, Srbiji je, danas, preko potreban dugoročni plan rehabilitacije po-stojećih elektroenergetskih kapaciteta.

Pored zaostalosti elektroenergetskih kapaciteta i nedovoljne proizvodnje električne energije, ona se istovremeno veoma neracionalno troši. U Srbiji se po jedinici proizvede-nog dobra ili izvršene usluge troši pet puta više energije nego u tehnološki nerazvijenim zemljama sveta. Glavni uzrok tolike potrošnje energije je tehnološki zaostala oprema u industriji i drugim privrednim sektorima.

Racionalnijim korišćenjem električne energije i povećanje energetske efikasnosti dovelo bi do znatnog smanjenja njene potrošnje. Preduslov za to je okretanje ka „zele-noj ekonomiji”, tehnološkom unapređenju industrijskih i drugih privrednih kapaciteta, uključujući uklanjanje iz proizvodnje zastarele opreme koja ima veliki utrošak energije.

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 81

Energija se neracionalno troši i od strane stanovništva. Ali da bi se ostvarila velika ušteda energije, potrebna su velika ulaganja. Na primer, samo u Beogradu je za kre-ditiranje zamene zastarelih prozora na stambenim zgradama, koji ne dihtuju dobro i kroz koje nepovratno otiče veoma skupo plaćena energija, potrebno obezbediti blizu milijardu američkih dolara.

U svakom slučaju, Srbiji je danas preko potreban dugoročni plan štednje energije. Međutim njegovo realizovanje iziskuje velika ulaganja. Stoga je neophodno da se stva-raju uslovi koji bi podsticali građane da racionalno koriste energiju, te da investiraju u smanjenje svojih energetskih troškova, a domaće i strane investitore, kao i poslovne banke, da ulažu i u ovu oblast. Na osnovu iskustava zemlja koje su pristupile EU, po-trebno je razviti i podržati projekte štednje energije, na primer u javnim ustanovama, kompanijama, školama, bolnicama itd. Ipak, bez većeg i neposrednog angažovanja dr-žave nerealno je očekivati značajnije rezultate u oblasti štednje energije.

Realizovanjem dugoročnog plana rehabilitacije postojećih elektroenergetskih kapa-citeta i dugoročnog plana štednje energije, osiguralo bi se normalno odvijanje tekućeg nivoa privredne aktivnosti. U protivnom, neizbežno sledi privredni kolaps.

Svako podizanje privredne aktivnosti na viši nivo od postojećeg objektivno zahteva i viši nivo proizvodnje električne energije, jer u strukturi troškova svakog proizvoda energija učestvuje, u proseku, sa oko 30%. Dakle, bez veće proizvodnje električne ener-gije nema ni bržeg niti dinamičnijeg privrednog razvoja Srbije u narednoj deceniji, kao ni i u narednim dekadama.

Zato je Srbiji danas preko potreban dugoročni plan izgradnje novih elektroenerget-skih kapaciteta (megavata) za proizvodnju električne energije, kao što su termoelektrane na gas, veće hidroelektrane na neiskorišćenim rečnim tokovima i slivovima, korišćenje novih i obnovljivih izvora energije (vetra, sunca, biomase, geotermalnih izvora i dr.), povećanje proizvodnje etanola kao pogonskog goriva za motore sa unutrašnjim sagore-vanjem i drugo. Izgradnja termoelektrana na ugalj nameće se kao razvojni energetski prioritet Srbije, imajući u vidu obim raspoloživih geoloških rezervi tog energenta. Ali, dugoročno gledano, velika je šteta trošiti rezerve uglja (paliti ga) radi proizvodnje elek-trične energije umesto toga trebalo bi razvijati kapacitete karbo hemije koji bi iz uglja, pomoću novih tehnologija, dobijala značajne proizvodi poput benzina.

Izgradnja jedne nuklearne centrale bi od Srbije učinila energetsko bezbednu zemlju i jednog od značajnih izvoznika električne energije (struje), što ima značajan pozitivan finansijski efekat. To je i veoma dobra prilika za oporavak njene građevinske operative, kao i prilika za podsticanje određenih proizvodnji u njenoj procesnoj industriji. Mnoge svetske, globalne korporacije iz oblasti energetike, od SAD, preko Nemačke i Rusije, do Kine i Japana, zainteresovane su za izgradnju konkretnih elektroenergetskih i ener-getskih objekata u Srbiji. S toga je potrebno učiniti javnim čitav proces oko izgradnje nuklearne centrale, pogotovo odluke i aktivnosti u poslednjih deset godina.

Svakako da izgradnja velikog energetskog kapaciteta, kao što je nuklearna centrala, ima svoje pristalice kao i protivnike. U zauzimanju pozicije po ovom pitanju snažno su prisutni politički interesi i geopolitička opredeljenja. Tako, na primer, izbor američke kompanije za izgradnju nuklearne centrale u Srbiji, znatno bi doprineo unapređivanju

82 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

srpsko-američkih političkih odnosa. Pored političke dimenzije kada je u pitanju kori-šćenje nuklearne energije, postoje i druge žestoko rasprave i sukobljavanja, počevši od pitanja bezbednosti i mogućih štetnih posledica po zdravlje ljudi, po klimu i čovekovu okolinu čak i u slučajevima havarija, do svestranog finansijskog odmeravanja

Dugoročni plan razvoja energetike jedan je od ključni sektorskih planova Preporoda Srbije, i njime bi trebalo obuhvatiti projekte koji se tiču rehabilitacije postojećih elek-troenergetskih postrojenja, štednje energije u proizvodnji i domaćinstvima, a posebno razvojne projekte izgradnje novih energetskih i elektroenergetskih kapaciteta. Takve velike poduhvate u energetici Srbije nije moguće realizovati bez snažne uloge i podrške države, ali ni bez kapitalnog učešća velikih energetskih kompanija, niti bez uvažava-nje svetskih tehnoloških standarda izgradnje energetskih objekata i praćenja kretanja na svetskom tržištu energije, kao što je, na primer, nivo svetske cene pojedinih oblika energije, posebno električne.

Regionalna saradnja u osnovnim aspektima energetske bezbednosti, što znači obez-beđivanje sigurnih ruta za transport, od suštinskog je značaja za Srbiju i njenu energet-sku bezbednost, kao i za zaštitu i unapređenje čovekove okoline.

Razvoj proizvodnje i korišćenja obnovljivih izvora energije kao što su vetar, solarna energija i hidroenergija, način je da se ostvari diversifikacija izvora energije. Time bi se ispunio jedan od prvih zahteva energetske bezbednosti – povećanje energetske efika-snosti i ublažavanje posledica klimatskih promena.

2.5. Infrastruktura i građevinska operativa

Građevinska operativa u Srbiji je u najvećem delu privatizovana i značajno zaostala za građevinskom operativom srednje razvijenih zemalja EU. Građevinarstvo, nekadaš-nja privredna grana sa svetskim ugledom, palo je na niske grane i uglavnom radi kao podizvođač u značajnijim projektima.

Obaveza je države da uspostavi vladavinu prava u oblasti građevinarstva, da stvori uslo-ve u kojima će moći da opstanu samo ona preduzeća koja mogu da budu konkurentna na domaćem i inostranom tržištu. Prvi korak bi mora da bude uspostavljanje tržišta nekretni-na. Time bi se prekinula sadašnja praksa u kojoj se, u oblasti izgradnje i trgovine nekretni-nama, sve odvija po diktatu privatnih monopolista. Izvesno, u dužem vremenskom periodu ovakvo tržište neće biti u stanju da uspešno reši ni jedan akutni problem u ovoj privrednoj grani. Stoga postoji potreba za posebnim, sektorskim planom unapređenja građevinarstva i građevinske operative. Jedan od ciljeva ovog plana je da se, uz razvoj građevinskih i ar-hitektonskih obrazovnih institucija (škole, fakulteti, instituti i slično), obrazuju arhitekte, građevinski inženjeri i građevinski radnici koji mogu biti zamajac razvoja u Srbiji.

Nerazvijena i zaostala infrastruktura, posebno putna, železnička i rečna, i pored projekata realizovanih u izgradnji autoputeva i otpočinjanja modernizacije dela žele-zničke magistrale, objektivna je prepreka bržem i dinamičnijem održivom razvoju Sr-bije. Povezivanje podizvođačkih i potrošačkih centara u Srbiji je sporo i preskupo, a predugo se čeka na izgradnju kraćih klasičnih autoputeva u unutrašnjosti Srbije.

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 83

Neophodne je nastaviti i intenzivirati izgradnju i modernizaciju putne infrastrukture. Okončanje višedecenijske izgradnje Koridora 10 i dovršavanje započetih autoputeva tre-balo bi da budu oslonac za intenziviranje izgradnje magistralnih i puteva prvog reda koji se povezuju sa koridorom i to: dovršavanje izgradnja „Moravskog koridora”, putne veze od Čačka ka Crnoj Gori), početak izgradnja brze magistrale od Niša preko Prokuplja do Prištini, a time, dalje, i prema Tirani i prema granici Crne Gore preko severa Kosova / Ribarića. Od ogromne je važnosti izgradnja i modernizacija puteva prvog reda regio-nalnog značaja, kao i mreže lokalnih puteva. Cilj bi trebalo da bude da do 2035. godine nijedan kilometar puta u Srbiji ne bude bez asfalta i da se potpuno dovrši putna mreža.

Radi postizanja ovog cilja obaveza Vlade Srbije je da pripremi Program izgradnje putne infrastrukture koji bi sadržao aktivnosti i planove celovite putne mreže. Ovaj program bi sadržao i mere unapređenja sistema javnih tendera i javne kontrole procesa finansiranja i izgradnje putne mreže. Cilj je da se omogući slobodna i fer konkurencije na ovom važnom tržištu. Naime, mora se prekinuti višedecinijska povezanost ove grane privrede i korup-cije, „pranja novca”, te veze organizovanog kriminala, državnih službenika i političara. Obaveza države je da stvori uslove, pre svega zakonodavne, i da sprovedi mere podrške okrupnjavanju i nastanku novih domaćih kompanija. Istovremeno, trebalo bi ukloniti i sve prepreke za ravnopravno učešće stranih građevinskih i drugih kompanija u razvoju infrastrukture i građevinske operative. Posebno je važno da se stvaraju pogodni uslovi za javno-privatno partnerstvo i za davanje delova putne infrastrukture u koncesije. To nalaže i obezbeđivanje transparentnosti i efektivne kontrole poštovanja legalnih okvira poslovanja. Obaveza je Vlade Srbije da ovaj program predloži javnosti godinu dana pre nego što ga prosledi Narodnoj skupštini, te da stvori uslove za javnu raspravu o njemu.

U skladu sa programom izgradnje putne, železničke i vodne infrastrukture, obaveza Vlade je da sačini i sprovede strategiju njenog održavanja. To zahteva nastanak broj-nih kompanija u otvaranje više od 100.000 radnih mesta. Samo u izuzetnim, zakonom predviđanim i ekonomski opravdanim okolnostima, mogu se formirane javne kompa-nije ili kompanije u mešovitom vlasništvu. Vladu Srbije i odgovarajuće organe lokalne vlasti potrebno je zakonom obavezati da se sprovodi visokostručan i nekorumpiran nadzor nad izgradnjom, održavanjem i korišćenjem saobraćajne infrastrukture.

Stanje železničke infrastrukture je nezadovoljavajuće. Iako je oko 900 km pruga u fazi rekonstrukcije i modernizacije, železničke pruge su u lošem stanju- A, lokomotive, vozovi i vagoni su zastareli. Brzina vozova u Srbiji na početku 21. veka je samo malo veća od njihove brzine s početka 20. veka. Ni jedna železnička linija u Srbiji, ni prema jednoj strani sveta, već godinama ne funkcioniše kako bi trebalo. Na primer, pruga Beo-grad-Bar nalazi se u katastrofalnom bezbednosnom i svakom drugom stanju. Potrebno je intenzivirati rad na, pre više decenija započetoj modernizaciji pruge Budimpešta-Be-ograd. Potom, dovršiti deo Koridora 10, odnosno železničkih pruga od Beograda do makedonske granice, čija je izgradnja ugovorena sa Vladom Kine, kao i modernizacija magistralnih železničkih pravaca ka Bugarskoj, Rumuniji, Crnoj Gori, Bosni i Herce-govini i Hrvatskoj, kao i izgradnja dogovorenog pravca Niš – Merdare - Priština. Ta-kođe, plan obnove železničke mreže trebalo bi utvrdi koje bi se regionalne i lokalne železničke pruge gradile ili modernizovale. Dovršetak započetog procesa reorganizacije

84 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

i privatizacije železničke kompanije trebalo bi dovršiti u planiranim rokovima kako bi se ispoštovalo da do 2035. godine bude završena modernizacija postojećeg sistema i izgradnja nove železničke infrastrukture.

Rečni saobraćaj, godinama zapostavljan, realna je razvojna šansa privrede Srbije. Ka-paciteti rečne plovidbe su veoma zastareli. Prevoz putnika rekama je zanemarljiv, a robe nedovoljan, uprkos prednostima koje takav prevoz ima kod pojedinih vrsta proizvoda (rasuti tereti i dr.). Napretka u rečnom saobraćaju nema bez hitne rehabilitacije reč-nih plovnih puteva. Vlada Srbije bi trebala da predloži desetogodišnji program obnove rečenog saobraćaja i vodne infrastrukture koji bi bio usvojen u Narodnoj skupštini, posle svestrane javne rasprave. U cilju razvoja održivog rečnog saobraćaja potrebno je stvoriti ulove za modernizaciju i jačanje brodogradnje koja je, do nedavno, bila jedna od industrijskih grana gde je Srbija imala konkurentsku prednost u nespornom znanju i umenju u odnosu na mnogo veće i razvijenije zemlje u regionu i šire.

U vazdušnom saobraćaju Srbija može da bude uspešna i atraktivno područje za investicije, a i za globalne korporacije. Oslonac vazdušnog saobraćaja nije državna avio-kompanija, ili mešovita kompanija poput Air Serbia, već izgradnja moderne mreže aerodroma i to kako međunarodnih (na primer, u Beogradu „Nikola Tesla” i „Batajnica” koji bi trebalo specijalizovati za biznis avijaciju, u Nišu „Konstantin Veliki”, u Užicu „Ponikve” i u Kraljevu „Lađevci”, a i jedan međunarodni kargo aerodroma), tako i lo-kalnih (na primer, u okolini Valjeva, Kruševca, Sjenice i Subotice). Takođe, potrebno je i stalno usavršavanje opremljenosti i obučenosti ljudstva u kontroli leta, kao i službi tehničkog obučavanja koje bi obavljale privatne kompanija.

Sektor telekomunikacija, koji je napredniji od svih drugih oblika infrastrukture, i internet kao podloga za delovanje globalnih društvenih mreža (Facebook, Tweeter i druge), predstavlja jedan od unosnijih poslova koje bi trebalo razvijati u Srbiji. Obaveza države je da stvara i garantuje otvorenost tržišta, kao i slobodnu i fer konkurenciju, da podstiče ulaganja u unapređenje telekomunikacione infrastrukture uključujući nasta-vak započetog ubrzanog razvoja brzog bežičnog interneta nove generacije (5G) kojim bi trebalo pokriti ceo prostor (kao i TV signal). Potrebno je razmotriti mogućnost da se ovaj posao obavi davanjem koncesija nekoj od globalnih korporacija.

2.6. Poljoprivreda i agroindustrija

Poljoprivreda je jedna od velikih razvojnih šansi Srbije. Svet se suočava sa sve većim deficitom hrane, a Srbija ima povoljne prirodne uslove

za njenu proizvodnju. Pored Vojvodine tu su i Pomoravlje, Posavina, Šumadija i druga područja izuzetno povoljna za razvoj ratarstva, voćarstva, vinogradarstva, povrtarstva i drugih grana poljoprivrede. Prostrani pašnjaci (Zlatibor, Kopaonik, Homoljske plani-ne, Pešterska visoravan i dr.) omogućavaju organizovanje modernog stočarstva i inten-zivnu stočarsku proizvodnju. I pored svega toga nivo razvijenosti poljoprivrede u Srbiji je veoma nizak, kako po obimu i asortimanu proizvodnje, tako i u pogledu primene savremenih agrotehničkih mera.

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 85

Od značaja za razvoj konkurentnosti i novih proizvodnih kompanija i poslovnih inicijativa neophodno je da se suzbijaju monopolska udruživanja i delovanja kako na strani ponude, tako i na strani tražnje poljoprivrednih proizvoda. U ovom svetlu je potrebno urediti delovanje nakupaca i hladnjača.

U poljoprivredi i na selu Srbije nužne su korenite promene koje bi omogućile po-dizanje tehničko-tehnološke opremljenosti rada u poljoprivredi, povećanje poljopri-vredne proizvodnje, povećanje prinosa najvažnijih poljoprivrednih kultura, povećanje dohotka u poljoprivredi i poboljšanje opštih uslova života i rada zaposlenih (i njihovih porodica) u poljoprivrednom sektoru. Takve ambiciozne ciljeve je moguće ostvariti samo na osnovu prethodno dobro osmišljenog, pripremljenog i usvojenog sektorskog desetogodišnjeg plan razvoja poljoprivrede.

Takav plan razvoj poljoprivrede u Srbiji nije moguć bez odgovarajuće dalekosežne državne intervencije. Sa novim odnosom države prema poljoprivredi, Srbija bi bila u stanju da u relativno kratkom roku ponudi potencijalnim stranim i domaćim inve-stitorima, posebno globalnim korporacijama, na desetine profitabilnih poljoprivred-no-razvojnih projekata, kao i mogućnost da kupe poljoprivredno zemljište i na njemu ostvare pravo svojine. Veoma je značajno da se globalne korporacije što bolje i sve-stranije obaveštavaju o projektima koji se nude, sa merama koje država preduzima da bi unapredila poljoprivredu.

Napredak u razvoju poljoprivrede (ratarstva, stočarstva i dr.) Srbije nije moguće ostva-riti bez odgovarajućeg oživljavanja njene agroindustrije, zasnovane na domaćim poljopri-vrednim sirovinama, pre svega prehrambene industrije i prerade industrijskog bilja.

Država bi podsticajnim merama posebno trebalo da podrži razvoj prehrambene in-dustrije, prerade industrijskog bilja, proizvodnju poljoprivrednih mašina i mehanizacije kao i izgradnju kapaciteta za čuvanje i preradu poljoprivrednih proizvoda. Ove mere bi omogućile povećanje produktivnosti pa i zapošljavanja u poljoprivredi.

Za ostvarivanje konkretnih aktivnosti i projekata unapređenja poljoprivrede, agro-industrije i sela, neophodno je usvajanje dugoročnog (desetogodišnjeg) plana razvoja poljoprivrede koji bi odgovorio na sledeća važna pitanja:

• Osmišljavanje i sprovođenje zemljišne politike nalaže uspostavljanje novog za-konskog okvira koji bi jasno uredio pitanje prava stranih državljana da poseduju i obrađuju zemljište. Pre ulaska u EU vlasništvo nad zemljištem trebalo bi urediti po pravilima i iskustvima poljoprivredno razvijenih zemalja EU. Međutim, puno pra-vo kupovine zemljišta bi strancima i stranim kompanijama trebalo garantovati tek po ulasku Srbije u EU i to na način kako su to uredile i druge zemlje koje su postale članice EU (Poljska, Mađarska, Hrvatska). Do sada obavljene privatizacije mogu se preispitati ukoliko se nenamenski koristi poljoprivredno zemljište. U zakupu državnog poljoprivrednog zemljišta prednost bi trebalo dati onim poljoprivrednim proizvođačima koji mogu da garantuju unapređenje poljoprivredne proizvodnje;

• Zakonom o poljoprivrednom zemljištu vlasnicima zemljišta trebalo bi uvesti oba-vezu obrađivanja zemljišta. Ukoliko se zemljište ne koristi ili se nenamenski ko-risti, uvesti visoku poresku obavezu. Cilj je da se poljoprivredno zemljište koristi. Trenutno se u Srbiji ne obrađuje 430.000 hektara poljoprivrednog zemljišta;

86 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

• Po završenoj restituciji potrebno je utvrditi politiku gazdovanja državnim poljo-privrednim zemljištem. Posebno treba izmeniti postojeće propise o konverziji prava korišćenja u pravo svojine državnog zemljišta i obezbediti da se konverzija može izvršiti samo po punoj tržišnoj ceni;

• Izgradnja konzistentnog sistema finansiranja poljoprivredne proizvodnje koji inače ne postoji od 1994. godine. Za uspešno (namensko, racionalno, efikasno i tržišno verifikovano) finansiranje poljoprivredne proizvodnje i zaliha nužno je obezbediti poljoprivrednim proizvođačima kratkoročne kredite sa kamatnom stopom do 3%, i dugoročne sa kamatom od 0,5% na godišnjem nivou. Ovakve kredite treba obezbediti kroz sistem regresiranja kamata iz realnih izvora. Pored obezbeđenja niske kamatne stope, potrebno je poraditi na uspostavljanju garan-tnih šema za poljoprivrednike kojima bi se obezbedila dostupnost finansijskim izvorima za grupe poljoprivrednih proizvođača koje imaju know how ali nemaju kreditnu sposobnost prema trenutnim procedurama za ocenu kreditnog rizika od strane banaka;

• Ekonomski odnosi između primarne poljoprivredne proizvodnje i prehrambe-ne industrije su neusklađeni i naročito nepovoljni za primarnu poljoprivrednu proizvodnju, koja nema jasnu orijentaciju šta treba proizvoditi i šta će prihva-titi domaća prehrambena industrija. Da bi se ovaj problem rešio fokus politike razvoja treba staviti na razvoj prerađivačkih i skladišnih kapaciteta za primarne poljoprivredne proizvode koji imaju tržišnu perspektivu. Ključni elementi ove strategije su: državne robne rezerve i kreditna politika koja prepoznaje značaj i perspektivu savremenih skladišnih kapaciteta. Kroz politiku državnih robnih rezervi, država bi proizvela dvojaki efekat: osigurala bi stabilnost snabdevanja tržišta s jedne i omogućila tržišnu intervenciju u vreme velikih oscilacija cena s druge strane. Ovaj drugi efekat bi mora da bude dopunskog karaktera, dok bi primarni alat za kontrolu oscilacija cena trebalo da bude postojanje savre-menih skladišnih kapaciteta gde bi država trebalo da povoljnim investicionim kreditima omogući izgradnju tih kapaciteta kako bi proizvodi primarne proi-zvodnje mogli da se efikasno uskladište i tako da se prebrode kratkoročne os-cilacije tražnje na tržištu, dok bi robne rezerve vršile svoj upliv na tržište samo u krajnjoj nuždi;

• Postojeća podela rada u poljoprivredi EU ostavlja prostor za određene poljopri-vredne kulture čija bi proizvodnja u Srbiji imala konkurentsku prednost. Ovde se misli na poljoprivredne proizvode koji daju prirodna vlakna biljnog i životinjskog porekla (konoplja, lan, vuna, hmelj i sl.). Ovakvu proizvodnju treba posebno sti-mulisati, odnosno politike subvencije;

• Potrebna sistematska i sveobuhvatna podrška unapređenju proizvodnja zdra-ve hrane koja je prilika i za revitalizovati stare domaće (balkanske) tehnologije (know how) u proizvodnji takve hrane. Know how ratara i stočara u Srbiji, kao i na čitavom Balkanu, neuporedivo je veći i razuđeniji nego u industrijskom sektoru proizvodnje raznih kvalitetnih i retkih vrsta sireva i slično.

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 87

Sistem subvencija u poljoprivredi treba postepeno prilagođavati sistemu EU. Sub-vencije treba sve više usmeriti na razvoj stočarstva, davanjem premija po grlu i vrsti stoke, pri čemu treba voditi računa da se više stimulišu komponente vezane za proces proizvodnje (repromaterijal neophodan da se dođe do grla) nego sama grla, pošto se na taj način omogućava većem broju poljoprivrednih proizvođača da se uključe u proi-zvodnju, a sadašnji nivo treba dovesti na nivo subvencija koji postoji u EU, a definisan je Zajedničkom poljoprivrednom politikom. Postepeno treba, u sistem subvencionisanja poljoprivrednih proizvoda, uvoditi i faktor kvaliteta poljoprivrednih proizvoda.

Posebno je potrebno obratiti pažnju na povećanje subvencija u domenu ruralnog ra-zvoja, vezanih za osnovna sredstva, prerađivačke kapacitete i marketinške kapacitete, kako bi se omogućila tržišna izvodljivost za proizvode primarne poljoprivredne proizvodnje.

S obzirom na to da se u Srbiji navodnjava samo oko 2% od obradivog poljoprivred-nog zemljišta, veoma je važno u što većoj meri povećati površinu zemljišta koje se na-vodnjava. Ovo je neophodan uslov kako za održanje postojeće, tako i za povećanje po-ljoprivredne proizvodnje, posebno u uslovima sve izraženijih nepovoljnih klimatskih promena. Zbog toga država treba da stimuliše investicije u irigacione sisteme koji su, bez sumnje, najrentabilnije ostvariva investicija u Srbiji.

Sektorskim dugoročnim planom razvoja poljoprivrede u Srbiji, između ostalog, ne-ophodno je otvoriti perspektivu smanjivanja uticaja nepovoljnih hidroloških prilika na poljoprivredne prinose. U tom kontekstu rehabilitacija i osavremenjavanje sistema kanala Dunav-Tisa-Dunav, u sklopu Dunavske strategije i predviđanih sredstava EU, predstavlja jedan od najurgentnijih razvojnih prioriteta. Sistem DTD je danas strateško pitanje intenzivnog razvoja poljoprivredne proizvodnje u Vojvodini i povećanja prino-sa poljoprivrednih proizvoda. Isto tako je nužno uvoditi nove i moderne sisteme na-vodnjavanja i na druge poljoprivredne površine u Srbiji. Svaka mogućnost povećanja poljoprivrednih prinosa nezavisno od hidroloških prilika realna je šansa za privlačenje kapitala i novih tehnologija globalnih korporacija i drugih stranih investitora.

Potrošnja mineralni đubriva u Srbiji je sa 1.500.000 tona u devedesetim godinama prošlog veka smanjena čak na 750.000 tona, zapravo sada je duplo manja. Naročito je zapaženo veliko smanjenje potrošnje kvalitetnih kompleksnih mineralnih đubriva na račun lošijih mešanih đubriva. Ovo se posebno odražava na erodiranje kvaliteta poljo-privrednog zemljišta. Da bi se zadovoljile potrebe poljoprivredne proizvodnje potrebno je da se subvencijama i na druge načine podrži revitalizovanje postojećih ili uspostav-ljanje novih kapaciteta industrija mineralnih đubriva, koje bi bile orijentisane na proi-zvodnju kvalitetnih kompleksnih mineralnih đubriva.

Ekonomski razvoj, pa čak i opstanak, malih i srednjih poljoprivrednih proizvođača je u velikoj meri zavisan od razvoja zadrugarstva. Zadruge u Srbiji su najvećim delom ugašene i nestala je njihova veoma važna funkcija ugovaranja proizvodnje, otkupa i pla-smana poljoprivrednih proizvoda i eventualno kreditiranja poljoprivredne proizvod-nje. Zakonom o zadrugama trebalo bi definisati uslove za razvoj modernog zadrugar-stva koristeći iskustva uspešnih zemalja EU. O ovoj temi biće više reči u delu teksta koji se odnosi na socijalno preduzetništvo.

88 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

2.7. Reindustijalizacija

Zbog višegodišnje nebrige i zapuštenosti, dotrajalosti opreme i zaostalosti primenje-nih tehnologija, industrija je, danas, otvorena rana privrede Srbije koju nije jednostavno zaceliti. Vrednost industrijske proizvodnje u Srbiji danas je manja od polovine njene proizvodnje iz 1989. To potvrđuje i pokazatelj da je učešće industrije u Bruto nacional-nom proizvodu 2019. godine, bilo 14.2%. Ovaj pad i ne bi bio toliko zabrinjavajući da je, na primer, došlo do porasta učešća biohemije i bio medicine.

Cena reindustijalizacije, odnosno elementarne rehabilitacije i oživljavanja industrij-skog sektora u Srbiji objektivno je veoma visoka. Tu je nužna selekcija jer nije moguće i nije potrebno proizvoditi sve i svašta. Potrebna je promena shvatanja stvarnih prilika za razvoj industrije. To znači da se ne može očekivati razvoj zaokruženih velikih sistema i proizvodnja finalnih proizvoda čije plasiranje na tržištu zahteva serije od više miliona komada (na primer automobile, bela tehnika i slično). Potrebno je fino usmeravanje vlasnika proizvodnih kompanija na one finalne proizvode koji mogu biti konkurenti na domaćem i regionalnim tržištima, kao i na stvaranje takozvanih skrivenih lidera (primer Slovenije), proizvođača koje krasi izvrsnost u specifičnoj tržišnoj niši i koji su stekli reputaciju najboljih svetskih proizvođača određenih sitnih delova za automobile, mašine i postrojenja čiji su proizvođači velike multinacionalne kompanije.

U dosadašnjim političkim i programskim izjašnjavanjima vlasti Srbije, posebne u poslednjim godinama, brojna su dokumenta i značajna sredstva su uložena u promo-visanje potrebe uključivanje Srbije u nove industrije, takozvanu „Industriju 2.0-4.0”. S obzirom na to da su početni rezultati i više nego skromni neophodno je da se unapre-de strateška dokumenta, zakonske i druge regulative, kao i da se na delotvorniji način subvencioniraju projekti iz ove oblasti, pri čemu bi posebno trebalo podržati inovacije i proizvodnju proizvoda iz oblasti automatizacije i robotizacije. Srbija mora da stvara sistemski ambijent i investitorsko-finansijsku infrastrukturu („anđeoski investitori”) za podsticanje inovativnosti, „start up” preduzetništva, te da ohrabruje mlade stručne i preduzetne ljude da svoje ideje masovno pretvaraju u biznis, a u javnom prostoru da promoviše filozofiju po kojoj je neuspeh prilika za novi početak.

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 89

3. Sistemska podrška Preporodu Srbije

Za uspešno sprovođenje u život New Deal Srbija, odnosno za sprovođenje dugoroč-nog plana razvoja, potrebna je odgovarajuća sistemska podrška. Mogući oblici takve podrške su brojni i raznovrsni.

3.1. Mikro, mala i srednja preduzeća

Privatna inicijativa i preduzetništvo preduslov je kako ekonomskog tako i drugih vidova napretka. U tom pogledu posebno mesto i ulogu imaju autohtona mikro, mala i srednja industrijska i druga preduzeća, posebno ona koja nisu nastajala iz olupina druš-tvenih (socijalističkih samoupravnih) preduzeća.

Velike svetske ekonomije nikad ne bi bile to što jesu bez malih preduzeća, koja su zaista bila i ostala njihova unutrašnja motorna snaga. Mala preduzeća u razvijenim svetskim ekonomijama su najčešće na visokom tehnološkom nivou i sama su kreatori naprednih tehnologija, kao i poznati izvoznici know how. Ona u SAD čine blizu 95% ukupnog broja američkih preduzeća. Slična je situacija u EU i Japanu. Iskustvo najra-zvijenijih zemalja u svetu je svojevrstan putokaz u kom pravcu bi Srbija u budućnosti trebalo da razvija svoju privrednu strukturu i odnose u njoj. Sistemska podrška ovim preduzećima nije samo finansijske prirode nego je, mnogo više, u stvaranju obavešte-nog javnog mnjenja koje može da uvidi i podrži značaj privatnog preduzetništva i to kao put ka razvoju, napretku pojedinca, porodice i društva. Javno mnjenje koje razume da je privatno preduzetništvo jedan od načina ispoljavanja i potvrđivanja stvaralaštva ljudi, najbolja je brana i od sada vladajućih očekivanja da je država ta snaga koja odre-đuje sadašnjost i budućnost privatnog preduzetništva.

Bez obzira na izuzetnu važnost malih i srednjih preduzeća za ekonomiju i razvoj Srbije, ova vrsta privatnog preduzetništva i preduzeća ne može biti nosilac krupnih, strateških projekata, a samo takvi projekti mogu izvesti privredu Srbije na viši nivo razvoja od onoga na kome se sada nalazi.

3.2. Odnos vlasništva i menadžmenta

Proces tranzicije od socijalizma ka kapitalizmu, u Srbiji, zahteva transformaci-ju društvene i državne svojine u privatnu svojinu koja je stožer tržišne ekonomije i koja, više nego bilo koji drugi istorijski poznati oblik svojine, omogućava ekonomski racionalno raspolaganje resursima. Međutim, iskustvo koje je Srbija stekla u tran-sformisanju svoje privrede i društva potvrdilo je da privatna svojina sama po sebi,

90 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

automatski i unapred, ne obezbeđuje ekonomsku racionalnost u poslovanju predu-zeća. Privatna svojina omogućava ostvarivanje dobiti u poslovanju samo uz dobar menadžment. I obrnuto, privatna svojina, uz loš menadžment, neminovno dovodi do gubitka u poslovanju.

U Srbiji titular svojine nad privatnom imovinom (resursima) preduzeća najčešće je i na čelu njegovog menadžmenta, uz verovanje da niko bolje od njega ne može da zna šta je najbolje za preduzeće. Pokazalo se, međutim, da vlasnici mnogih privatnih preduzeća nisu istovremeno i dobri, uspešni menadžeri, te da se otuda u poslovanju ne postižu željeni efekti. Ne mali broj preduzeća ostvaruje gubitak u poslovanju ili se, pak, jedva održava na privrednoj površini.

Društvenim i pravnim sistemom mora se, bez ostatka, garantovati „sveto pravo” privatne svojine svakom vlasniku preduzeća. Istovremeno, vlasniku bi trebalo pomoći da shvati kako veću dobit u poslovanju može da ostvari samo ako raspolaže i stručnim, profesionalnim menadžmentom obučenim za korporativno upravljanje, po istoj logici kao kada neki domaći fudbalski klub angažuje trenera ili igrača sa strane.

Za uspešno funkcionisanje privrednog sistema u Srbiji, te za ostvarivanje željenih rezultata, bitno je da svaki oblik svojine bude zakonski zaštićen, bilo da se radi o privat-noj, državnoj, javnoj, društvenoj, zadružnoj, zadužbinarskoj svojini, itd.

3.3. Kvalitetni menadžmenti i efektivni marketing

Loš menadžment danas je jedan od velikih problema u funkcionisanju javnih pre-duzeća (16 velikih na republičkom i oko 530 na lokalnom nivou). Njihovo restruktu-riranje i privatizacija zahteva više znanja i veština od onih koji su pokazani u procesu privatizacije društvenih preduzeća. Dok se temeljito ne pripremi sveobuhvatna refor-ma glomaznog i neefikasnog javnog sektora, neophodno je da se pažnja usredsredi na unapređivanje menadžmenta u svim javnim preduzećima, eliminisanjem svakog uticaja političkih partija na način njihovog upravljanja. Menadžment javnog predu-zeća trebalo bi da bude direktno odgovoran vladi, a ne političkoj partiji. Takođe, ras-pisivanjem međunarodnih poziva za poslove glavnog menadžera i gradskog arhitekte u Beogradu i poštovanjem zahteva stručnog menadžmenta i objektivnog ocenjivanja prilikom donošenja odluke o izabranim menadžerima, vlasti Srbije i Beograda delo-vali bi „dobrim primerom” i potvrdili napuštanje dosadašnje prakse partijsko-politič-kih kriterijuma. Na taj način bi svakako ohrabrile privatne preduzetnike, ali i javna preduzeća da slede put kvalitetnog menadžmenta.

Uz stručan, profesionalni menadžment i korporativizaciju (odvajanje upravljanja i vlasništva) i javna preduzeća mogu biti tržišno efikasna kao i privatna preduzeća.

Država mora da uspostavi sistem, procedure i institucije koje neće praviti razliku između preduzeća sa različitim svojinskim predznakom, već će ih razlikovati po tome da li ostvaruju dobit ili ne, da li je ekološki i društveno odgovorno ili ne.

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 91

3.4 Upravljanje socijalnim razlikama, solidarnost, socijalno preduzetništvo i zadrugarstvo

Uspostavljanje ustavnog i zakonskog okvira, finansijska i druga podrška razvoju so-cijalnog preduzetništva i njegovoj usmerenosti na humane i socijalne ciljeve poput una-pređenja kvaliteta života u zajednici, socijalne integracije, pružanja socijalnih usluga, pomoći starim i ugroženim licima.

Reč je o sledećim tipovima organizacija: nevladine, neprofitne organizacije, odno-sno organizacije koje su osnovane po Zakonu o udruženjima građana, a bave se nekim oblicima proizvodnje i pružanja usluga; verske organizacije ukoliko realizuju aktiv-nosti koje odgovaraju definiciji socijalnih preduzeća; kooperative, odnosno zadruge koje su registrovane po Zakonu o zadrugama, a odgovaraju savremenoj definiciji so-cijalnih preduzeća.

U javnosti Srbije se više piše i govori o socijalnoj ekonomiji nego što je ima u praksi. Pri tome je javnost opterećena istorijskim sećanjem na kolektivizaciju i nacionalizaciju koje je vlasnike zemljište i zanatskih radnji lišila vlasništva i „organizovala” u zadruge. Ove zadruge su se vremenom pretvorile u trgovačke organizacije, a vlasništvo ostalo državno ili „društveno”. Do danas, mnoge od ovih zadruga koje se nalaze u procesu nedovršene restitucije devastirane su ili su prešle u ruke „novih vlasnika”. Vrlo malo se zna o kooperativama koje su se potvrdile, širom EU, posebno u Italiji, Španiji, Por-tugaliji i Grčkoj kao efikasan model poslovanja. Reč je poljoprivrednim i ekološkim kooperativama u oblasti usluga ili ženskog preduzetništva itd.

U skladu sa dokazanom pozitivnom ulogom socijalnih preduzeća u osnaživanju procesa socijalne integracije, ublažavanja i uklanjanja siromaštva, nezaposlenosti, ne-ophodno je integrisanje politike razvoja socijalnih preduzeća u planove za realizaciju svih odgovarajućih sektorskih strateških dokumenata (posebno za smanjivanje siro-maštva, unapređenje položaja osoba sa invaliditetom, zapošljavanja, razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva, razvoj poljoprivrede, reforme sistema socijalne zaštite). Zatim, neophodna je izgradnja povoljnog normativnog okvira za paralelni razvoj svih organizacionih formi socijalnog preduzetništva, uključujući zadruge / ko-operative, udruženja građana, fondacije i druge organizacione forme. U ovim aktiv-nostima trebalo bi uvažavati rešenja već primenjena u državama EU posebno zemlja-ma u regionu Istočne i Centralne Evrope. Potrebno je uspostavljanje sveobuhvatnih i koordininisanih ekonomskih, fiskalnih i drugih mera za podsticanje razvoja socijal-ne ekonomije kao i permanentno praćenje i evaluaciju njihovih efekata. Izuzetno je važno da se preduzimaju aktivnosti (informativne, edukativne i slične) za podizanje svesti o značaju i potencijalima socijalne ekonomije za unapređenje socijalne kohezije i održivi razvoj društva.82

82 „Socijalna preduzeća i uloga alternativne ekonomije u procesima evropskih integracija”, Evropski po-kret u Srbiji, Beograd, jun 2009, str. 66.

92 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

3.5. Stabilnost kursa domaće valute

Monetarna strategija Srbije odnosno NBS, usvojena krajem 2006. godine, za cilj je imala ciljanu inflaciju. To je pak obrazlagano kao „pragmatičan odgovor na ne-dostatke drugih režima monetarne politike”, kojom se postiže cenovna i finansijska stabilnost. U doba vlasti SNS (od 2012. godine) monetarnoj politici su zadati sledeći ciljevi: niska i stabilna inflacije, jačanje poverenja u domaću valutu kako bi se pod-stakla njena veća upotreba, i povećanje otpornosti na privremene šokove iz domaće sredine i spoljnog okruženja.83

U periodu sprovođenjem politike relativno stabilnog kursa dinara, dinar je izgubila oko 40% svoje realne vrednosti. Zvanično objašnjenje je da se kurs dinara prilagođava kretanjima na deviznom tržištu i da odražava stanje u odnosima ponude i tražnje deviza. Stanje stvari je posve drugačije: Kurs dinara je propisuje Narodna banka Srbije (central-na državna monetarna vlast) koja arbitrarno procenjuje stanje i odnose ponude i tražnje deviza na deviznom tržištu. Reč je o de facto administrativnom utvrđivanju kursa. Na formiranje kursa dinara veći uticaj su imali razni privredni, posebno trgovački a pre svega uvoznici, nego stvarne potrebe i odnosi ponude i tražnje privrede i preduzeća, domaćin-stava i građana na deviznom tržištu. Da se kursom dinara manipuliše svedoče i česte veli-ke oscilacije kursa dinara u kraćim vremenskim intervalima, a da nije bilo ubedljivog po-krića za to u realnim kretanjima u sektoru privrede i stanovništva. „Administriranjem” deviznog kursa omogućavano je prelivanje kapitala iz džepova jednih u džepove drugih aktera na privrednoj sceni. Ukratko, postojeći kurs dinara nije realna tržišna kategori-ja. Ovakva politika je zapravo pokušaj prilagođavanja nerazvijenom finansijskom tržištu koje je duboko dramatizovano iskustvom sa hiperinflacijom u Srbiji u doba Slobodana Milošević. Izvesno je da bi svaka nova visoka inflaciona stopa dovela do kraja vlasti.

Praksa pokazuje da ovakav sistem monetarne politike ne podstiče razvoj. On je po-litički ustupak učinjen uvozničkom lobiju, odnosno poslovnim i političkim moćnicima koji od devedesetih godina prošlog veka do danas izvlače najveći profit i to pre svega zbog fiksnog deviznog kursa. Zapravo, zvanično se predstavlja da se sprovodi fluktu-irajući kurs koji se formira na osnovu ponude i potražnje, a u stvarnosti NBS upravlja kursom. Problem nije to što se cilja kurs, već što se cilja tako da dinar bude jak, a to ne pogoduje izvozu i domaćoj proizvodnji. To onemogućava ili, barem, sužava slobodno kretanje kapitala. U suštini ova politika se ne bavi stabilnošću cena već stabilnošću dinara, a dinar je precenjen i nema razvoja. Trenutno, u Srbiji, devizna i razvojna poli-tika nisu usaglašene. Poželjno bi bilo da devizna politika potpomaže privredni razvoj. Trebalo bi voditi monetarnu politiku u korist proizvodnje. Umesto sadašnjeg sistema „prilagođavanja kursa dinara odnosima ponude i tražnje na deviznom tržištu”, Srbija bi trebalo da pređe na fiksni kurs nacionalne valute (kakav je, na primer, u Bosni i Herce-govini) ili da uvede evro (kao što je to svojevremeno uradila Crna Gora).

83 Jorgovanka Tabaković i Ana Ivković, „Monetarna politika. Nema konačnih pobeda”, HERAedu, Beo-grad, 2018, str. 276.

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 93

4. Izlazak iz krize institucija

4.1. Uspostavljanje legitimacijskog temelja za otvorenu političku zajednicu

Srbija je de facto multietnička i multikulturna zajednica u kojoj su unutrašnje, etničke, kulturne, ekonomske i regionalne razlike velike. S obzirom da je, decenijama, etnonacio-nalizam preovlađujuća politička ideološka orijentacija i mobilizaciona sila koja potisku-je različitost i time državljanstvo koji je legitimacijski princip moderne države, nasušna potreba je da se uspostavi optimalan balans između etničke lojalnosti nacionalnoj za-jednici i građanske lojalnosti državi.

Pri rešavanju legitimacijskog osnova mora se uvažiti da je na delu duboka kriza identiteta Srbije koja uključuje dva međusobno povezana i isprepletana pitanja: ustavno određena Srbije (koja je sadašnjim ustavom određena kao „država građana”, a u praksi se izgrađuje kao nacionalna država Srba i identiteta srpske nacije kao i manjinskih na-cionalnih zajednica.

Društvo u Srbiji je dočekalo 21. vek dezintegrisano i fragmentisano po socijalnim i etničkim linijama. Istovremeno, jača nastojanje vladajućih političkih elita da mono-polizuju javnost i da iz javnosti isključe konkurentske političke elite. Kako značajni se-gmenti društva deluju izvan institucija, institucije su onemogućene da uspešno deluju i da integrišu društvo. Ovo je posledica nerazrešene krize državnog identiteta, koja je povezana s krizom nacionalnog identiteta. To uslovljava da se obe ove krize produža-vaju i produbljavaju.

U novom ustavu trebalo bi odrediti da je legitimacijski osnov vlasti u Srbiji nacio-nalno-demokratski, poput onog u sadašnjem Ustavu, ili građansko-demokratski, poput onog u ustavima SAD ili Francuske Pete Republike. Iz odgovora na ovo pitanje trebalo bi da proizađe izbor optimalnog političkog sistema – parlamentarnog, predsedničkog, polupredsedničkog ili nekog drugog demokratskog modela.

4.2. Od nedovršene do funkcionalne države-nacije85

Srbija je, i kao društvena i kao državna zajednica, u procesu političkog i državnog konstituisanja. Proces izgradnje države traje u senci raspada bivše Jugoslavije. I danas je Srbija u procepu između završetka procesa raspada bivše Jugoslavije i nastanka nove države odnosno između reformisanja nasleđene države i restauracije stare države.84

84 U radu na ovom delu teksta korišćeni su rezultati rada tima stručnjaka Foruma za etničke odnose i to: Dr Avram Adižes, Dr Dušan Janjić, Dr Branko Krga, Dr Dušan Mijić, Dr Nada Raduški i Dr Predrag Simić, koji su bili angažovani na izradi teza za raspravu, kao i autorski prilozi Dr Nevena Cvjetičanina

94 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

Na putu u budućnost valja rešiti probleme koji stoje u pozadini današnje trošne držav-ne građevine. Reč je o tome da su mnoge institucije zaostale još iz vremena Titove Jugosla-vije (na primer, obaveštajne službe, vojska i diplomatija), da je neke institucije uspostavio Miloševićev režim i prilagodio ih svojoj autoritarnoj vladavini (upravljanje izvan kontrole javnosti, birokratizovana i korumpirana uprava i sudstvo, razrešavanje odnosa između Predsednika i Vlade Srbije na osnovu odnosa političke moći). Tu su i neke od novouspo-stavljenih institucija koje postoje više na papiru nego u praksi. Na primer, reforma sistema odbrane i vojske, ali i nezavisna kontrolna i regulatorna tela koja pripadaju „četvrtoj grani vlasti”. Ukoliko ove institucije i deluju u praksi onda se to ostvaruje (kao privatizacija, na primer) na osnovu kratkoročnih „saveza interesnih grupa i političkih moćnika”, če-sto posredstvom korupcije, a ne na osnovama vladavine prava. Pri tome se nemoć da se ostvari prevaga jedne od strana naziva „kohabitacijom”. Zbog unutrašnje krize političkog vođstva, politički život u Srbiji je pretežno obeležen aferama i skandalima, a na osnovu brojnih parametara može se zaključiti da će Srbija i u dolazećim godinama ići od jedne do druge političke afere, iz jedne političke i društvene krize do nove krize.

Početni korak na dugom putu izlaska iz sadašnje institucionalne i identitetske krize Srbije je uspostavljanje većinskog političkog konsenzusa o tome kako da se postojeće stanje promeni, kao i o tome u kom pravcu će se Srbija kretati u 21. veku. Na osnovu tog konsenzusa biće neophodno da vlasti Srbije izrade i usvoje odgovarajuće strateške razvojne planove za izgradnju demokratskog i socijalno odgovornog institucionalnog sistema. Do takvog sistema moguće je doći u dva koraka: prvo, dovršavanjem reformi političkog sistema, na osnovama koje će postaviti novi ustav, i, drugo (o čemu je već bilo reči), reformom ekonomsko-privrednog sistema primenom kvalitetnog novog ekonom-sko-socijalnog modela.85

Demokratski i socijalni institucionalni sistem podrazumeva, pre svega, odlučivanje o javnom interesu u stabilnim i funkcionalnim institucijama, a ne u uskom krugu po-jedinih lobi i interesnih grupa.

Srbije je neefikasna država. Ova neefikasnost je izraz činjenice da su institucije po-stale „kulise institucija”. Ključne političke i ekonomske odluke donose se u političkim strankama, u neformalnim udruživanjima i u ne institucionalnim komunikacijama sa donosiocima odluka.

Pored činilaca koji mogu da dovedu do toga da Srbija bude izgrađena kao funkcional-na i socijalno odgovorna država, postoje i snažne tendencije da ona postane „promašena država”. Kao „promašena država” Srbija ne bi bila u stanju da ostvari potrebnu unutraš-nju, odnosno unutar nacionalnu integraciju, a ni spoljašnje, odnosno internacionalne integrativne veze. Takva država ne može da odgovori na izazove globalizacije tako što

„Teze za raspravu o reformi države”, Miloša Kuzmana „Razmišljanja o određenim manjkavostima po-jedinih odredaba Ustava Republike Srbije” i Dr Dušana Janjić „Srbija: Od slabe i nedovršene do funkcio-nalne države. Takođe, korišćeni su i zapisnici sa raprave vođene na metodološkom okruglom stolu, koji je, pod nazivim „Srbija: Od slabe i nedovršene do funkcionalne države”, u organizaciji Foruma za etničke odnose i Fonda za otvoreno društvo, održan 16. decembra 2010. godine u Beogradu. Ovaj okrugli sto je održan u okviru projekta „Vizija Srbije u 21. veku”, koji je podržala Fondacija za otvoreno društvo.

85 O ekonomskim reformama vidi analizu „Ekonomija i održivi razvoj: Srbija u 21 veku” (2001), Forum za etničke odnose, Beograd, janaur.

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 95

bi se uključila u regionalne i globalne integracije i, istovremeno, očuvala i razvila svoje osobenosti i prednosti. To, pak, znači da bi se nastavio trend dezintegracije Srbije.

Da bi se podstakli razvoj, uspešna integracija društva i izgradnja funkcionalnog dr-žavnog aparata potrebno je da se uspostavi institucionalni sistem koji podrazumeva odlu-čivanje o javnom interesu u stabilnim i funkcionalnim institucijama, a ne, kao u posled-nje dve decenije, u uskom krugu pojedinih lobija i interesnih grupa. Do takvog sistema moguće je doći u dva koraka: prvo, dovršavanjem reforme političkog sistema, koja nije ni započeta, a trebalo bi je započeti donošenjem novog ustava i, drugo, reformom ekonom-sko-privrednog sistema primenom novog kvalitetnog ekonomsko-socijalnog modela.

U Srbiji se na osoben način održava „partijska država”. To se vidi u funkcionisanju državne administracije, ali i u načinu na koji je donesen postojeći, takozvani Mitrov-danski ustav. Umesto da bude donet na ustavotvornoj skupštini, kako bi se čuo glas svih segmenata društva, ustav je donet u uskim krugovima i kroz međupartijski dogovor pre svega DS i DSS.

Ustav nije funkcionalan jer je skrpljen od različitih stranačkih interesa koji su če-sto međusobne nekoherentni. Prednost je davana ideološkim opredeljenima i rejtingu u javnosti stranaka koje su dogovarale tekst ustava, umesto da se ustavno izraze realno postojeće potreba i interesi. Zbog toga ustav nije ni mogao da se ostvari u životu. Mnoge ustavne norme su „mrtvo slovo na papiru”. Najbolji primer za ovo je definisanje statusa Kosova unutar Srbije (Preambula, 2 deo i član 82). Ove odredbe nemaju pokriće ne samo u političkom životu već ni u zakonodavstvu Srbije. Tako je Vlada Republike Srbije, do-nela „Uredbu о posebnim uslovima za vršenje prometa roba sa AP Kosovo i Metohija” (Službeni glasnik RS’, broj 86/2010), kojom se uvodi poseban režim, čime se pokazuje da Srbija i Kosovo nisu jedno tržište, jedna zona slobodne trgovine; da se roba iz ovih entiteta, iako su izuzete iz obaveze carinjenja, ipak tretiraju kao „strana roba”. Isto važi i za velika obećanja o ljudskim pravima i slobodama, uključujući i pravo na političko organizovanje i delovanje, koje su ograničavana zakonima i podzakonskim aktima, ili nije obezbeđena garancija za njihovo ostvarivanje. U delu Ustava koji se odnosi na terito-rijalno uređenje Srbije (članovi 176-193) ne spominju se regionalizacija, niti regioni. Ali, Vlada Srbije je usvojila, u međustranačkoj nagodbi unutar vladajuće koalicija, uredbu o takozvanim statističkim regionima koji predviđaju postojanje pet regiona plus Kosovo.

U stvarnosti, posle usvajanja Ustava, nekad u pozivu na Ustav, a nekad protivno ustavnim normama, dolazi do „klizećeg uspostavljanja” predsedničkog režima. Tako je predsednik Republike istovremeno i predsednik vodeće stranke unutar vladajuće koalicije koja je formalni nosilac međupartijskih konsultacija u kojima stranke za-stupaju stavove svojih predsednika (DSS – Vojislav Koštunica, DS – Boris Tadić i SNS – Aleksandar Vučić). Otuda i ne čudi odredba Ustava da se u slučaju usvajanja novog zakona, vlada, pa i parlament, moraju ponovo obratiti predsedniku Republike radi potpisa zakona. Otuda je predsednik Republike udeljeno pravo da kreira ključne odluke, na primer o statusu Kosova, o pitanjima bezbednosti i odbrane i investicija u energetiku, poljoprivredu itd. Predsednik učestvuje u pregovorima i odlučivanju o o konkretnim kapitalnim investicijama, od doba vladavine kada je tadašnji predsed-nik Boris Tadić, uredbom Vlade, imenovan za predsednika Nacionalnog saveta za

96 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

izgradnju infrastrukture. Time ovaj stiče uticaj na raspoređivanje jednog od retkih izvora „živog inostranog novca”. Ovakva rešenja omogućuje da čovek koji je predsed-nik države i predsednik vodeće stranke, kontroliše izvršnu, zakonodavnu, pravosud-nu vlast pa i Ustavni sud Srbije.

Izmene i dopune Ustava mogle bi donekle da poprave stanje, ali ne i da otklone osnov-nu slabost Ustava, a to je nepostojanje demokratske legitimnosti. Otuda je preporučljivo da se izradi novi tekst Ustava Srbije, koji bi preuzeo sva dobra rešenja iz postojećeg Ustava, ali i da donese napredak, pre svega u izgradnji koherentnog političkog sistema.

U Srbiji je naglašena težnja za monopolizacijom vlasti i to u svim sektorima druš-tvenog i političkog života. U političkom smislu, političke stranke teže tome da postanu centralizovane mašine za kontrolu novca i strateških resursa, a u ekonomiji je reč o monopolu gde jedna firma određuje uslove na tržištu i diktira cene. Da bi se ova pojava marginalizovala potrebno je da se ustavnom i zakonom odrede odnosi između prava, društva, politike, ekonomije i tehnologije.

Svaki nosilac vlasti trebalo bi da bude valjano ustavno-pravno definisan, odnosno da mu se zna funkcija koju sprovodi. U načelu, promena ustava bi trebalo da omoguće okončanje sadašnje partiokratije.

Da bi se pristupilo ustavnim promenama neophodno je uspostavljanje većinskog po-litičkog konsenzusa za usvajanje novog ustava i tako omogući dovršavanje ustavno-za-konodavnih reformi, odnosno prva tačka je uspostavljanje takozvanog pred ustavnog konsenzusa relevantnih političkih stranka o potrebi reforme postojećeg ili o potrebi donošenja novog ustava.

Promene ustava su neophodne zbog efikasne borbe protiv korupcije, sprege organi-zovanog kriminala i političke vlasti. Takođe i zbog potrebe efikasne javne kontrole vlasti.

Jednak pristup garantovanim ljudskim pravima i njihova efikasna zaštita takođe za-htevaju promenu ustava.86

Da bi se pristupilo ustavnim promenama, neophodno je uspostavljanje većinskog političkog konsenzusa za usvajanje novog ustava, čime bi se omogućilo dovršavanje ustavno-zakonodavnih reformi, odnosno neophodna je prva tačka uspostavljanja ta-kozvanog pred ustavnog konsenzusa. Nužna pretpostavka za donošenje demokratskog ustava je strateško partnerstvo između demokratskih političkih snaga.87 Iako postoji visoka saglasnost među stručnjacima, pa i političarima, još uvek nema javne inicijative za sveobuhvatne ustavne promene.88 Iz samog političkog vrha Srbije najavljuju se po-jedinačni amandmani i to pre svega kada je reč o pregovorima o članstvu Srbije u EU. Međutim, još uvek nema konsenzusa o načinu ostvarivanje vladavine prava i potpunom otvaranju prema EU i NATO.

Uvažavajući potrebe Srbije, kao i iskustva drugih evropskih država, posebno članica EU, neophodno je da se važeći Ustav Republike Srbije promeni i da se novim usta-vom odrede regioni kao ustavna kategorija i institucionalni oblik ostvarivanja prava na

86 Zašto ustav mora biti promenjen (2012), Beograd, Fond za otvoreno društvo i IPSOS Strategic Marke-ting, Beograd, april.

87 Dušan Janjić, „Vojvodina – evropski region”, op. cit., str. 11, 12.88 Zašto ustav mora biti promenjen, op. cit., str. 5, 6-58.

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 97

samoupravu. Novim ustavom bi pravo na ostvarivanje autonomnosti trebalo postaviti kao potencijalno pravo koje nosioci ovog prava koriste ukoliko to žele i ukoliko ispune ustavom utvrđene uslove. To znači da je regionalno samoorganizovanje pravo, a ne oba-veza. Takođe, ustav treba da reguliše da nosioci prava na regionalno samoorganizovanje budu susedne opštine, odnosno građani i građanke tih opština, koji zbog međusobne povezanosti uslovljene istorijskim, kulturnim, tradicionalnim i ekonomskim vezama smatraju da određene poslove mogu da obavljaju efikasnije zajedno, a ne odvojeno ili preko centralnih organa vlasti. Dakle, nosioci prava na regionalno organizovanje jesu zajednice opština.

Novim ustavom trebalo bi da se utvrde minimalan broj opština i (ili) minimalan broj stanovnika opština koji mogu formirati jedan region, kao i uslovi i postupak promene granica regiona. Ustavom bi trebalo da se predvidi sledeći postupak formiranja regiona: postupak pokreću skupštine opština (zajednica opština) pošto su postavile pitanje regi-onalnog povezivanja na referendumu u svakoj opštini pojedinačno. Da bi referendum uspeo, potrebno je da u svakoj opštini najmanje 51% ukupnog broja građana koji ima-ju pravo glasa odgovori pozitivno; po ispunjenju prethodnog uslova predstavnici svih skupština opština formiraju statutarnu komisiju i ona sačinjava predlog statuta regiona. Taj predlog treba da usvoji dve trećine odbornika u svakoj opštini i da se, potom, iznese na referendum pred građane svake opštine posebno. Da bi statut bio usvojen potrebno je da u svakoj opštini 51% ukupnog broja birača glasa „za”. Statut regionalne zajednice potvrđuje Skupština Srbije sa dve trećine glasova poslanika u roku od šest meseci od dana podnošenja zahteva. Skupština Srbije može odbiti da potvrdi statut ukoliko se nji-me krše odredbe o regionalnom uređenju sadržane u Ustavu Srbije ili ustavne odredbe kojima se utvrđuju osnovna načela i principi organizacije vlasti. U slučaju da Skupština Srbije odbije da potvrdi statut, ona vraća statut zajednici opština navodeći razloge od-bijanja. Ukoliko zajednica opština u svakoj skupštini opštine posebno ostane pri svojoj odluci, sporno pitanje pokreće se pred Ustavnim sudom Srbije, koji je dužan da u roku od 6 meseci donese odluku. Odluka Ustavnog suda je konačna.

4.3. Uspostavljanje socijalno odgovorne i efikasne vlade

Postoji potreba da se Srbija stabilizuje i da nastavi reforme, da se na institucionalni način uputi na „treći” put, na put između ekstremnog ekonomskog kapitalizma i ekstre-mnog ekonomskog kolektivizma. Država bi trebalo da preuzme ulogu posrednika i da deluje kao socijalno odgovorna vlada. To nalaže da se institucionalni sistem zasniva na:

• demokratski izraženoj volji naroda i suverenitetu građana;• delovanje na osnovu razvijene strategije održivog razvoja; • garantovanje privatne, državne i zadružne imovine; • omogućavanje jednakog prava na korišćenje prirodnih resursa i efikasnu kontrolu

iskorišćavanja voda, rudnika, gradnje elektrana, gasovoda i gasifikacije;• smanjenju ukupnog oporezivanja građana i privrede uz povećano oporezivanja

onih koji imaju više;

98 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

• stručnoj i beskompromisnoj borbi protiv organizovanog kriminala, posebno sprečavanje pranja novca koji potiče iz organizovanog kriminala kroz privatizaci-ju, kao i suzbijanje korupcije političara i državnih službenika;

• socijalno odgovorna vlada koja deluje u pravcu marginalizovanja/demontiranja monopola tajkuna garantuje privatnu svojinu nad zemljištem;

• zadovoljavanju potrebe za bržom izgradnjom moderne infrastrukture (autopute-vi, obnova železnice, naftovoda i gasovoda, sistema za transport petrohemijskih proizvoda) i stambene izgradnje.

Uz to, potrebno je ostvariti osnovne odrednice kontrolisane i odgovorne vlade, a to su: da je sastavljena od stručnih, odgovornih i moralnih ljudi koјi slede državne i naci-onalne interese, i da ima delotvoran plan ublažavanja posledica mogućih ekonomskih kriza i strategiju pripreme za budući razvoj i ekonomski napredak.

Umesto trenutne široke vlade, kako po broju ministarstava tako i po broju minista-ra, drugih funkcionera i birokrata, biće neophodno da se uspostavi vlada koja bi imala širi i uži sastav – kabinet u kome bi bile vođe svih stranaka koje su u vladajućoj koalicije. Zakonom o vladi trebalo bi smanjiti broj sadašnjih ministarstava, uvesti obavezu odgo-varajućeg stepena obrazovanja i radnog iskustva ministara i drugih državnih funkci-onera, kao i obavezu primopredaje prilikom promena ministara. Podela resora u vladi trebalo bi da prati osnovne potrebe ostvarivanja preporoda Srbije.

4.4. Izgradnja Srbije kao države regiona

Značenje pojma „region”, u ovom radu, odnosi se na, istorijski posmatrano, organi-zovanje ljudskih zajednica koje je starije od savremenih država.89 Po svojim prirodnim osobinama, regioni su prvi oblici povezivanja ljudi i ljudskih zajednica.90 Region kao vid prostornog povezivanja, pored teritorijalne bliskosti, pretpostavlja funkcionalno i intere-sno organizovanje koje određuju fenomeni poput kulture, jezika, tradicije, duha življenja, ekonomije i zajedničkih nastojanja.91 Regioni su zajednice kojima se granice ne crtaju, već se oni prepoznaju i uvažavaju. Otuda se pod pojmom region podrazumeva oblik organi-zovanja ljudi, koji se nalazi na pola puta između lokalnih zajednica i (nacionalnih) država.

Region se može odrediti po brojnim kriterijima kao: geografsko-teritorijalni, kul-turno-tradicijski, etničko-jezički, topografsko-klimatski, industrijsko-urbani, admini-strativno-politički itd. U ovom radu se pre svega upotrebljava adminstrativno-politič-ko značenje pojma region. Pojam region označava i interesnu asocijaciju u koje mogu 89 Više o tome videti: Stevan Lilić (2009), „Regionalizam, EU i pravni okvir regionalizacije Srbije”, u: Iza-

zovi regionalizacije. Izazovi evropskih integracija, Beograd, Službeni glasnik, br. 6, str. 7-21; Jovan Kom-šić (2009), „Političko-institucionalni aspekti regionalnog razvoja Srbije u svetlu evropskih standarda”, u: Izazovi evropskih integracija, Beograd, Službeni glasnik, br. 6, str. 81-94.

90 Vukašin Pavlović (1994), „O pojmu regiona i regionalizma”, u: Regioni i građani, Subotica, Subotičke novine, str. 52.

91 Nadia Skenderović Ćuk (1994), „Koncepcija regionalizma – pluralizam pristupa novim asocijacijama”, u: Regioni i građani, Subotica, Subotičke novine , str. 57.

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 99

ulaziti i države jer nudi bolji kvalitet života i manju opterećenost u saradnji na širem međunarodnom planu.

Strategija Vlade Republike Srbije, u periodu 2007–2012, iako nekonsekventna kako u konceptu tako i u realizaciji, nagovestila je nameru da se Srbija decentralizuje, kao i da se primeni takozvani evropski pristup decentralizaciji i principima regionalizacije.92 No, i pored toga, današnja Srbija je snažno centralizovana država sa suženom lokalnom samoupravom, a uz to u realnosti postoje znatne regionalne (teritorijalne, ekonomske, etničke, kulturne i istorijske) razlike.

Srbija je osobena država: to je nacionalna država srpske nacije i, istovremeno, mul-tietnička država, u kojoj 17% građana pripada manjinskim grupama. Unutar Srbije po-stoje velike regionalne i druge razlike. S obzirom da je teško, ako ne i nemoguće, da se stvarnost povinuje neefikasnom institucionalnom okviru, trebalo bi institucionalni sistem prilagoditi realnosti. To znači da bi institucionalni sistem trebalo da se zasniva na principima decentralizacije i optimalnog balansa između demokratskog legitimiteta i potrebe efikasnog donošenja ključnih odluka bez kojih nema reformi.

U stvarnosti u Srbiji postoje načelni razlozi za regionalizaciju, odnosno za uvođenje regiona, koji se mogu izraziti kroz zahtev za većim stepenom učešća građana u vršenju vlasti u stvarima koje su od njihovog neposrednog interesa, ali i kroz zahtev za efika-snijim i odgovornijim vršenjem vlasti. Pored ovih, postoje i istorijski, kulturni, tradici-onalni i ekonomski razlozi za usvajanje regionalnog modela uređenja.

Primena principa regionalizacije u spletu sa garantovanim pravima i slobodama pripadnika nacionalnih zajednica dovela bi do jačanja integrativnih veza u srpskom društvu, jer bi marginalizovala strahove pripadnika manjinskih zajednica da će njihov identitet i autonomija biti ugroženi. Ovakav pristup bi pomagao i očuvanju srpske na-cionalne zajednice na Kosovu.93

Potrebno je da se regioni odrede kao ustavna kategorija i institucionalni oblik ostvari-vanja prava na samoupravu. Uz to, potrebno je da se razvije svestrana strategija decentra-lizacije koja će uvažiti činjenicu da u Srbiji postoji strah od federalizma i strah od secesije.

Da bi, iako decentralizovana, odnosno regionalizovana, država bila efikasna, neop-hodno je da se, ustavom, utvrde isključive nadležnost centralne vlasti, kao i nadležnosti lokalne samouprave, odnosno opština. Druga područja nadležnosti, obim nadležnosti, kao i vrste ovlašćenja, koja bi se u ustavu taksativno nabrojala, pripadala bi regionima.

Regioni bi imali nadležnost u sledećim oblastima: uređivanje regionalnih organa i službi; utvrđivanje izvora prihoda; upravljanje regionalnom imovinom; industrija re-gionalnog značaja; poljoprivreda, stočarstvo i šumarstvo; regionalni putevi, mostovi, rečni tokovi; lov, ribolov, melioracija i navodnjavanje; regionalni drumski, rečni i even-tualno železnički saobraćaj; regionalno planiranje i uređivanje prostora; javni radovi regionalnog značaja; zdravstvena služba regionalnog značaja; prosveta i kultura regio-nalnog značaja, i regionalna policija.

92 Isto, str. 81-94.93 Razređen model za kombinovanje demokratizacije i decentralizacije Kosova sa primenom principa

regionalizma i samouprave srpske nacionalne zajednice izložen je u radu Decentralizacija Kosova, Beo-grad, Forum za etničke odnose i Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava, 2003.

100 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

Regioni kao politički entiteti treba da raspolažu zakonodavnim, izvršnim i uprav-nim ovlašćenjima. Organi regiona su skupština, vlada i organi uprave, a mogu osnivati i druge organe, tela i komisije koji su im potrebni u vršenju njihovih nadležnosti.

Odnosi između regiona i centralne vlasti bi se ogledali u sledećem: učešće regiona u državnim organima, princip jedinstva države i princip solidarnosti.

Regioni preko Veća regiona obezbeđuju svoje učešće u centralnim organima vlasti. Skupština Srbije sastoji se od dva veća: Veća građana i Veća regiona.

Drugi oblik učešća regiona u vršenju centralne vlasti je pravo zakonodavne inicijati-ve skupštine regiona u Veću građana o svim pitanjima koja se tiču regiona.

Ustavom valja utvrditi izvore finansiranja regiona. To bi bili oni izvori koje im de-limično ili potpuno prepusti centralna vlast, sopstveni izvori prihoda, kao i sredstva iz Fonda za ujednačen razvoj. U regulisanju ovog pitanja neophodno je voditi računa o tome da regioni sopstvene izvore prihoda ne utvrđuju novim oporezivanjem građana, jer bi onda cenu političke autonomnosti platili građani.94

Princip solidarnosti je ustavni princip koji proizlazi iz principa jedinstva države i principa jednakosti i pravičnosti. Neophodnost uvođenja principa solidarnosti namet-nuta je činjenicom nejednakog nivoa razvijenosti delova Srbije. Radi ostvarenja ovog principa potrebno je uspostaviti fond za podršku projektima ubrzavanja razvoj regiona.

Imajući u vidu različiti stepen razvijenosti pojedinih delova Srbije, kao i različite razloge za ostvarivanje regionalnog samoorganizovanja (mogu pretegnuti kultur-no-istorijski nad ekonomskim razlozima i obrnuto) budućim regionima ostavljeno je da iz ustavom ponuđenog kataloga preuzmu nadležnosti koje im odgovaraju, što regi-oni, svaki pojedinačno, utvrđuju svojim statutima. Preuzimanje novih nadležnosti ima snagu donošenje novog statuta, a čitava procedura proširivanja nadležnosti (ili njiho-vog smanjivanja) odvija se na način na koji se usvaja statut. Ustavom Srbije se, zapra-vo, određuje do kog stepena u samoorganizovanju mogu da idu regioni. Na ovaj način postiže se fleksibilnost, kao i raznovrsnost tipova regiona. Činjenica je da su pojedina područja, odnosno budući regioni nejednako konstituisani, odnosno dok Vojvodina i Beograd imaju jasne granice i identitet, to se ne može reći za ostatak Srbije. Zbog toga bi Srbija trebalo da prati model asimetričnog regionalizma kakav je primenjen u Italiji.

Posle oktobra 2000. godine, nakon pada Miloševićevog režima, dolazi do zahteva da se podigne stepen autonomije Vojvodine. U tom cilju pristupilo se izmenama i do-punama postojećih republičkih zakona, a u martu 2002. godine Narodna skupština Republike Srbije je usvojila Zakon o lokalnoj samoupravi, a donet je i Zakon o utvrđi-vanju određenih nadležnosti Autonomne Pokrajine (Sl. glasnik RS, br. 6/2002), kojim se Vojvodini vraća više od 200 raznih (pre svega upravnih) nadležnosti, koje su do tada obavljala ministarstva ili Vlada Republike Srbije, a na koje Vojvodina ima prava i prema važećem Ustavu (takozvani omnibus zakon). Radi se o oblastima kulture, obrazovanja, zvanične upotrebe jezika i pisma, javnog informisanja, zdravstvene zaštite i osiguranja. Postignut je principijelan sporazum i o osnovama ustavnih amandmana, uključujući

94 Vidi: „Principi ustavne deklaracije” (2000), Forum za etničke odnose, Beograd; Dušan Janjić (2009), „Srbija država regiona”, Izazovi evropskih integracija, Beograd, Službeni glasnik, br. 6, 103-115.

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 101

principe jačanja vojvođanske autonomije.95 Međutim, Ustavom Republike Srbije (2006) rešenje pitanja teritorijalne organizacije, te i položaja Vojvodine, „nije najkoherentnije”, kako se kaže u mišljenju Venecijanske komisije.96

Iako je pitanje ustavnog položaja Vojvodine i dalje otvoreno, a političke partije imaju prema njemu najrazličitije stavove, praktična politika vlasti u Vojvodini, kao i politika EU Vojvodinu sve više tretiraju kao jedan od evropskih regiona97, odnosno regiju u kojoj se primenjuju evropski standardi i koja je aktivna u evropskim inte-gracijama (na primer, u Briselu je otvorena kancelarija u kojoj su, pored Vojvodine, predstavljene i neke još ne konstituisane regije – Niš kao centar jugoistočne Srbije i Kragujevac kao centar Šumadije). Stoga, i pitanje statusa valja rešavati unutar regio-nalizacije Srbije u kojoj bi Vojvodina bila region sastavljen od tri istorijske pod regije: Srem, Banat i Bačka.

4.5. Ostale reforme političkog sistema

Narodna skupština Srbije je ustavom određena kao najviši nosilac zakonodavne vlasti, ali u stvarnosti je njen ugled nizak. Razlog za to je što se u Narodnoj skupštini ne iskazuje volja građana već vođstva političkih stranaka, posebno stranaka vladajuće koalicije. Široke koalicije koje vladaju Srbijom imaju vlast koja je nesrazmerno veća od podrške koje stranke koje čine koaliciju imaju u biračkom telu. Na slabljenje uloge Narodne skupštine utiče i postojeće ustavno rešenje koje omogućava polupredsednič-ki sistem. Zapravo, otvoreno je pitanje podele vlasti, te bi trebalo detaljno razmotriti najmanje dve mogućnosti za buduću podelu i organizaciju vršenja vlasti: prvo, uspo-stavljanje parlamentarnog sistema sa jakom vladom, i, drugo, uspostavljanje predsed-ničkog sistema.

U obe opcije postavlja se pitanje povećanja efikasnosti i ugleda zakonodavne vlasti. Da bi Narodna skupština izrazila složenost srpskog društva odnosne interese građana organizovanih u regione potrebno je uvesti još jedan dom i to Dom regiona u kojem bi sedeli predstavnici različitih regiona i odrediti optimalan broj poslanika u ovom gor-njem domu. U slučaju da Srbija krene putem asimetričnog regionalizma to bi mogao biti Dom lokalnih i manjinskih zajednica.

Dom građana bi svakako morao da ima manji broj poslanika od današnjeg saziva. Smanjenje broja poslanika sa 250 na 125 značilo bi da svaki od poslanika ima podršku većeg broja glasača nego danas, a to je negde od 35.000 do 40 000.

Da bi se postigli proklamovani ciljevi jačanja uticaja i ugleda Narodne skupštine, neophodna je reforma izbornog sistema i rešavanje pitanja mandata. Potrebno je da se

95 Dušan Janjić, „Vojvodina – evropski region” , u: Vojvodina. Evropski region i priključenje SCG Evropskoj uniji, časopis Limes plus, Beograd, Hesperia edu, 2006.

96 Jovan Komšić, „Političko-institucionalni aspekti regionalnog razvoja Srbije”, op. cit., str. 75.97 Termin evropski region nema isto značenje kao termin evro-region. Evropski region je tehnički termin

koji bi trebalo da označi primenu evropskih standarda, pripremu za priključenje Evropskoj uniji i dru-gim oblicima regionalne i podregionalne saradnje.

102 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

ustavom garantuje da mandat pripada poslaniku, a zakonima bi trebalo onemogućiti i kazniti prenošenje mandata na stranački vrh. Cilj je jačanje uticaja poslanika i njegove veze s građanima.

Sektor pravosuđa takođe potpada pod prioritete reforme. Ustavom se moraju odre-diti principi pravosudnog sistema. Takođe, potrebno je da se dovrši revizija i korekci-ja najnovije reforme sudstva. Uz to, potrebna je reforma kancelarije Javnog tužioca sa novim propisima i novim osobljem. U svakom slučaju, pravosuđu mora da se omogući samostalnost, odnosno nezavisnost od političkih stranaka, ali i da se podigne nivo zna-nja i efikasnosti sudija i tužilaca.

4.6. Neizgrađenost političkih stranaka

Političke stranke su, u današnjoj Srbiji, najuticajniji i najaktivniji akter društvenog i poliitčkog života. Međutim, same stranke boluju od mnogih bolesti.

Većina stranaka nije konstituisana na osnovu jasno prepoznatih širih interesa. Osnov okupljanja su interesi pojedinih grupa koje osnivaju stranke. Ciljne grupe se određuju za potrebe kampanja i osvajanja glasova, ali ne u procesu dugoročnog po-zicioniranja stranaka. Otuda gotovo sve stranke imaju slične programe i obraćaju se, uglavnom, najširem krugu glasača. Pravila marketinga dominiraju nad programom, a uži interesi nad opštim;

Pad poverenja u političke stranke i njihove vođe se tiče pre svega stranaka iz vladaju-će koalicije. Osnov za razočaranje javnosti u političare i stranke je uverenje građana da su stranke, u periodu posle Miloševića, malo uradile da se popravi stanje u zemlji. Od 2009. godine, među kriterijima za ocenjivanja ugleda stranaka na prvo mesto je izbila korupcija. Opšte je uverenje da su političari korumpirani i da su partije i vlast osnovno izvorište korupcije u društvu. Takođe, neznanje, nedovoljno radno i političko iskustvo, kao i neodgovornost, u javnosti se navode kao razlozi zašto se ne veruje političarima i njihovim strankama;

Jedno od obeležja današnje stranačke scene u Srbiji njena je usitnjenost, fragmentar-nost. U Srbiji je, do 2010. godine, bilo registrovano više od 700 političkih stranaka, od nacionalnog, preko regionalnog, do lokalnog nivoa. Vlast u doba predsedničkog man-data Borisa Tadić pokušala je da na ovoj problem odgovori donošenjem niza zakona kao i praksom koja je ograničavala slobodu medija i govora, političkog organizovanja i finansiranja političkog delovanja. Jedan od primera je pooštravanje zakonskih uslova za registrovanje novih i pre - registarciju postojećih političkih stranaka (za registrovanje stranaka potrebno je 10.000 potpisanih i overenih izjava osnivača za opšte nacionalne stranke i 1.000 za stranke nacionalnih manjina, uvedena je i obaveza koja ne pripada strankama – da pribave potvrde o tome da svaki od njihovih osnivača ima biračko pra-vo i ako je poznato da su izuzetno retki slučajevi u kojima se građanima može oduzeti biračko pravo. Došlo je do smanjenja broja registrovanih stranaka, ali nije ostvarena namera da se, zakonskim i finansijskim pritiskom, uspostavi dvopartijski sistem, od-nosno da se „ukrupni” partijska scena. U 2020. godini ima oko 200 političkih stranaka.

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 103

O nastojanju da se oteža nastanak novih političkih stranaka govori i odsustvo an-gažovanja vlasti u garantovanju prava na slobodno političko organizovanje. O tome svedoči činjenica da, sve do danas, policija i tužilaštvo, a ni Ministarstvo za državnu upravu, nisu preduzeli korake da se istraži upad u prostorije Nove socijaldemokratije Srbije i krađa više od 6.000 dokumenata potrebnih za registrovanje ove stranke, što se je dogodilo 28. oktobra 2010. godine.

Zapravo, izuzetno restriktivni uslovi za osnivanje političkih stranaka usmeravaju građane na ad hoc inicijative, pokrete i koalicije. To vodi daljem usitnjavanju političkog mozaika, političke stranke prestaju da budu nosioci političkih promena, a tu ulogu pre-uzimaju političke vođe. Zapravo, aktivizam građana se onemogućuje, a stvara se psi-hologija masa. Populizam i autoritarna vladavina udaljavaju Srbiju od demokratskog, višepartijskog i parlamentarnog sistema.

Zbog svega toga, u Srbiji, danas, ne posotoji dovoljno snažna reformistička alternati-va koja bi na etnonacionalističke zahteve odgovorila na demokratski način.

4.7. Nerazvijenost građanskog društva i nevladinih organizacija

Građansko društvo u Srbiji nedovoljno je razvijeno. Iako je deo organizacija građan-skog društva bio aktivan u otporu Miloševićevoj diktaturi i propagiralo demokratske promene, ali od toga nije sačinjen kapital za jačanje građanskog društva u Srbiji. S obzi-rom da je u toku nastanka organizacija građanskog društva (NGO) u Srbiji njihov zna-tan broj imao snažno naglašene političke motive, interese i povezanosti sa pojedinim političkim strankama. To je omogućilo da su gotovo sve političke stranke, a posebno takozvani prodemokratski lideri, imali jednu ili više nevladinih organizacija preko ko-jih su finansirali svoje političko delovanje. Nakon promena vlasti 2000 godine, opozicija je postala vlast, a nevladin sektor je suočen sa brojnim strukturnim i operativnim pro-blemima. Najpre, blizak odnos asimilovanih NGO lidera u vlasti i njihovih „favorizo-vanih” NGO doprineo je stvaranju monopolske mreže u civilnom sektoru, što sprečava nevladin sektor da vrši ulogu kontrole vlasti.

U periodu posle 2000. godine dolazi do uvećavanja broja NGO, povećanja finan-sijskih izvora u čemu je izuzetno važnu ulogu odigralo pridruživanje EU. Od 2015. godine raste i broj NGO koje su finansijski vezane za budžet Republike Srbije, ali i ne-kih drugih vlada, posebno Rusije i Turske. Trenutno, stanje u građanskom društvu, pa i među NGO, odslikava politički mozaik Srbije. Istovremeno, opada kvalitet rada nevladinih organizacija, s izuzetkom malog broja onih koje su uspele da se instituciona-lizuju i profesionalizuju. Postoje brojni problemi i u primeni zakonske regulative. To se posebno odnosi na nepostojanje poreskih olakšica za donatore, kao i na nerešen status zadužbina. U praksi, delovanja vlasti, kao i EU donatora, najveći broj strategija i akci-onih planova, razvijen je bez učešća relevantnih i osposobljenih domaćih aktera. Sve u svemu, spor razvoj novih ekonomskih, društvenih i državnih institucija onemogućava efikasnu saradnju s nevladinim sektorom, pre svega izgradnju delotvornog mehanizma za saradnju u planiranju aktivnosti.

104 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

Sve u svemu, nedovoljno razvijeno civilno društvo ušlo je u period krize, a to slabi po-dršku građanskog društva reformama, sužava prostor proevropskim i demokratski ori-jentisanim organizacijama, a jača ekstremne nacionalističke pokrete, grupe i organizacije.

4.8. Strategija integrativne manjinske politike

U Srbiji, sa aspekta prostornog razmeštaja stanovništva, prisutna je izrazita koncen-tracija i jačanje procesa nacionalne homogenizacije kako na nivou cele države tako i u pojedinim lokalnim zajednicama,98 kao i visok stepen prostorne disperzivnosti pojedi-nih nacionalnih manjina (na primer Roma).

Krajem 2001. godine, s početkom izveštavanja po Okvirnoj konvenciji o zaštiti naci-onalnih manjina99 i ratifikovanjem brojnih međunarodnih i bilateralnih dokumenata, nova manjinska politika se otvorila prema međunarodnim standardima a odlučujući iskorak u tom pravcu je učinila Skupština SRJ, 27 februara 2002 godine, kada je usvojen Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.

Što se tiče društvene klime, socijalnog i kulturnog ambijenta u kome se ostvaruje manjinska politika, oni su poboljšani, ali nisu potpuno zadovoljavajući. U uticajnom delu političkih aktera i javnosti Srbije prisutna je duboka traumatizacija koja proističe iz učešća u međuetničkim sukobima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. To negativno utiče na realno sagledavanje srpske nacionalne manjine u ovim zemljama, ali i položaja i prava pripadnika nacionalnih manjina u Srbiji (posebno Bošnjaka, Hr-vata i Albanaca). S takvim nasleđem otežano se gradi međunacionalno poverenje te je otežano i ostvarivanje garantovanih prava nacionalnih manjina. Zato su, u stvarnosti, prisutni međuetničko nepoverenje i distanca nad saradnjom i solidarnošću.

Među izazovima koji zahtevaju odgovor u manjinskoj politici nalaze se i: nerazvi-jene društvene veze između nacionalnih zajednica; snažna tendencija uspostavljanja monopola pojedinih političkih vođa i organizacija nad nacionalnim manjinama, što je praćeno praksom političkih nagodbi koje se prave tokom izbora. Zahvaljujući takvoj praksi, pojedine nacionalne manjine i njihove elite su maksimizovale korist, a to se

98 Na primer, Bošnjaci imaju etničku većinu u Tutinu (94,9%), Novom Pazaru (78,2%) i Sjenici (75,5%), kao i značajniji udeo u Prijepolju (41,1%) i Priboju (23,0%). Podatak da samo u tri većinske opštine živi 70,5% ukupnog broja Bošnjaka sa područja centralne Srbije, jasno ilustruje stepen njihove kon-centracije u ovom regionu; Albanci su teritorijalno gotovo potpuno koncentrisani u dve opštine gde imaju apsolutnu etničku većinu: Preševo (89,1%) i Bujanovac (54,7%), u kojima (zajedno sa opštinom Medveđa (26,2%) živi čak 96,1% Albanaca. To ukazuje na izrazit proces nacionalne homogenizacije Albanaca; pripadnici bugarske nacionalne manjine u opštini Bosilegrad čine apsolutnu (70,9%), a u opštini Dimitrovgrad relativnu većinu (49,7%). U Dimitrovgradu je, inače, koncentrisano više od dve trećine (oko 68%) ukupnog broja Bugara; Vlasi, mada nemaju etničku prevagu ni u jednoj opštini, etnički su kompaktni u regionu istočne Srbije gde živi 94,3% ukupnog broja Vlaha centralne Srbije.

99 Konvencija je usvojena 10. novembra 1994. godine u Strazburu, potvrdile su je nadležni organi SRJ 3. decembra 1998. godine, a stupila na snagu za svaku državu članicu koja joj naknadno pristupila prvog dana u mesecu nakon isteka perioda od tri meseca od datuma deponovanja instrumenata ratifikacije, prihvatanja ili odobravanja te države (Zakon o potvrđivanju Okvirne konvencije za zašitu nacionalnih manjina, Službeni list SRJ – Međunarodni ugovori, Beograd, broj 6/98).

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 105

odnosi pre svega na brojnije nacionalne manjine, kao i one sa jakom matičnom drža-vom. Istovremeno, raste nezadovoljstvo drugih manjina, ali i njihovih matičnih država (Rumunija, Bugarska, Hrvatska) koje su, svaka iz svojih razloga, ova pitanja povezale sa pregovorima Srbije o članstvu u EU. Uz ovo, napredovanje u procesu normalizacije odnosa Srbije i Kosova sve više povezuje pitanje položaja albanske nacionalne manjine u Srbiji sa položajem Srba na Kosovu.

Za pripadnike nacionalnih zajednice, usled krize institucija i porasta etnonacional-nizma, nastaje problem pomirenja lojalnosti državi i lojalnosti naciji odnosno etničkoj zajednici. To se posebno naglašeno vidi u primeru Albanaca koji žive u „Preševskoj dolini” (koju čine opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa). Problem u opštinama na jugu Srbije, odnosno u „Preševskoj dolini”, po svojim dimenzijama je mali, ali je važan zbog povezanosti s Kosovom i s Makedonijom. Ovaj deo Srbije predstavlja jedan od „džepova” koji je preostao u etničkoj pre - kompoziciji bivše Jugoslavije. Izgleda kao da se „pogrešni” etnikum zatekao na „tuđoj” teritoriji. Izgradnja Kosova kao države i nastanak srpskih enklava na Kosovu pojačali su uverenje da je „Preševska dolina” albanska enklava u Srbiji, koja služi kao protivteža za severni deo Kosova, koji je pod kontrolom Srba.

Primer etnički podeljenih zajednica predstavljaju Preševo, Bujanovac i Medveđa u kojima žive Albanci, Srbi i Romi. Prisutni su međuetnički problemi u dva vida: prvo, marginalizacija, ali i samoizolacija albanske manjine koja svoju „lojalnost” sve više iskazuje kroz pripadništvo albanskom pokretu, pre svega projektu nezavisnog Kosova i ujedinjavanja „svih albanskih zemalja”, a gotovo ni malo „lojalnosti” prema Beogradu; drugo, visoka međuetnička distanca među nabrojanim etničkim zajednicama (Srbi, Al-banci i Romi), naročito među Srbima i Albancima.

Kriza u ovom delu Srbije povezana je sa zaoštrenim pitanjem statusa albanske za-jednice, poštovanjem ljudskih prava s jedne, i kontrole ove pogranične teritorije u kojoj postoji značajne koncentracija Albanaca s druge strane. Ova kriza je po svojim dimen-zijama mala, ali nosi i znatan rizik zbog povezanosti sa brojnim rizicima u odnosima Srbije i Kosova kao i s unutrašnjom nestabilnošću Kosova i Makedonije.

Albanci iz ovih opština su se, na referendumu održanom 1992. godine, izjasnili za „mirno pripajanje” svojim kosovskim sunarodnicima, a potvrđeno je i da većina Alba-naca vidi ove opštine kao deo „Istočnog Kosova” koje bi trebalo ujediniti s Kosovom.

Početkom 2000. godine, nakon pada Miloševića i uspostavljanja demokratskih vlasti u Srbiji, Beograd je na oružanu akcije ekstremnih Albanaca na jugu Srbije odgovorio diplomatijom. To je, najpre, uključivalo saradnju sa KFOR, EU, OEBS, a SAD je najviše doprinela tome da se, u pregovorima predstavnika beogradske vlasti i albanskih vođa, uključe i predstavnici ekstremnih Albanaca i, na taj način, prekine oružano nasilje.

Kao deo mirovnog paketa uspostavljeno je Koordinaciono telo Vlade Republike Srbije za Preševo, Bujanovac i Medveđu (KT), 21. januara 2001. godine. KT je ima-lo zadatak da koordiniranim aktivnostima policije spreči širenje Oslobodilačke vojske Medveđe, Preševa i Bujanovca (OVMPB), a NATO je, postepenim smanjivanjem KZB, nastojao da izvrši pritisak na naoružane Albance u Preševskoj dolini i da zaustavi nji-hove napade, a od Beograda se tražilo da sarađuje sa KFOR-om. Sporazum o prekidu

106 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

vatre potpisan 13. i 14. marta 2001. godine omogućio je da združene srpsko-jugosloven-ske snage bezbednosti uđu u deo KZB, 25 km duž jugoslovensko-makedonske granice unutar „sektora B”.

U ovom delu Srbije primetno je ogromno siromaštvo o kome govori i podatak da je društveni proizvod manji za 52 odsto od republičkog, po čemu se ovaj kraj nalazi na začelju Srbije, a nezaposlenost je izuzetno visoka. Ta okolnost podstiče reku emigranata da napusti ovo područje. Rizik nestabilnosti je povećan i time što je ova teritorija jedna od izuzetno važnih deonica na balkanskom putu ilegalne trgovine i šverca, pre svega drogom. Ovaj deo Srbije je bezbednosno „vruća tačka” Srbije kako zbog delovanja orga-nizovanog kriminala, tako i zbog „transfera terorizma”.

Politički život u ovome delu Srbije opterećen je i izuzetno kontraverznim pitanjem moguće „zamena teritorije severnog Kosova” – bivša NATO zona „M”, za bivšu NATO zonu „B”. Naime, Preševo, Medveđa i Bujanovac su izdvojeni iz Kosova 1947. godine, isto kao što je Leposavić pripojen Kosovu 1951. godine.

Postignut napredak u stabilizovanju pojedinih segmenata života u ovim lokalnim zajednicama praćen je krhkom političkom stabilnošću koja se, povremeno, narušava događajima poput bojkotovanja pripadnika albanske zajednice popisa stanovništva i odgovara vlasti Srbije ukidanjem pojedinih pravosudnih i policijskih organizacionih jedinica u Preševu, osnivanjem zajednice albanskih opština i, u periodu 2016-2019. go-dine, zagovaranjem ideje političara iz Srbije, Albanije i Kosova, etničkog razgraničenja kao načina rešavanja pitanja statusa Kosova.

Sve to potvrđuje da se politika prema ovom delu Srbije mora menjati. Prvi korak je da se prekine decenijsko održavanje ad hoc institucionalnih kanala za upravljanje međunacionalnim odnosima poput Koordinacionog tela vlade Republike Srbije za Pre-ševo, Bujanovac i Medveđu, i da se delovanje vlasti Srbije i drugih aktera života u ovim lokalnim zajednicama uvede u regularne procedure koje važe na čitavoj teritoriji Srbije. Da bi se to postiglo neophodna je međunacionalna saradnja na lokalnom i centralnom nivou. To se ne može postići „politkom reciprociteta” koja je sve prisutnija u ponašanju vlasti Srbije. Zato je neophodan povratak na integrativnu manjinsku politiku.

Integrativna manjinska politika se mora suočiti i sa pitanjem dela Srbije, koji se če-sto naziva „Sandžak”,100 a Srbi i Crnogorci je nazivaju „Raška oblast”. Od ove oblasti veličine 8.409 kvadratnih kilometara u Srbiji se nalazi 4.504 kilometra i čine ga opštine Novi Pazar, Tutin, Sjenica, Nova Varoš, Prijepolje i Priboj, a u Crnoj Gori 3.905 kva-dratnih kilometara. U ovoj oblasti se ukrštaju najstariji poznati putevi od posebnog voj-no-strateškog i trgovačkog značaja, koji su povezivali istočni i jugoistočni deo Balkan-skog poluostrva sa zemljama Zapadne Evrope (bosanski, zetski i dubrovački put). Ovo

100 Reč „sandžak” potiče iz Osmanlijskog carstva od od turske reči „sancak” ili „zastava”, odnosno barjak, a označava upravno-teritorijalnu (vojnu i administrativnu) jedinicu unutar Osmanlijskog carstva. U doba osvajanja na granicama Osmanlijskog carstva formirani su takozvani krajiški ili akindžijski sandžaci, koji su imali zadatak da čuvaju osvojene i da osvajaju nove teritorije. Većinu stanovnika ovih jedinica su činili ratnici kojima su, zbog ratne službe, dodeljivane izuzetne privilegije poput opraštanja poreza.

Praksa da se termin „sandžak” koristi samo za onaj njegov deo koji pripada Srbiji, potiče iz druge polo-vine devetnaestog veka, kada su velike sile iscrtavale granicu između Otomanske carevine i „Zapada”.

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 107

je pogranična i preko granična oblast između Srbije i Crne Gore, a oslanja se na sever Kosova i Republiku Srpsku, odnosno na Bosnu i Hercegovinu (i to preko opština koje su, tokom istorije, pripadale Sandžaku – Rudo, Foča, Čajniče i Goražde). Zbog svoje prohodnosti, zbog nepokrivenosti modernom putnom infrastrukturom i zbog slabosti država koje povezuje ova oblast, ona se, i danas, smatra jednim od važnijih pravaca na „Balkanskoj ruti” organizovanog kriminala.

Pored nasleđa etničkih sukoba iz 90-ih godina prošlog veka, postojeći sistem zašti-te prava nacionalnih manjina doprineo je razvijanju segregacione multikulturalnosti koja ne odgovara prirodi multietničnosti Srbije. Jedini valjani odgovor na ovo stanje je unapređenje postojećeg sistema ostvarivanja i zaštite prava nacionalnih manjina i to sa ciljem ostvarivanja integrativne manjinske politike. Na primer, tema Sandžaka je, danas, pre svega domen, čak i svojevrsni monopol lokalnih političara od kojih se ma-lobrojni rukovode svestranim promišljanjem stvarnosti i problema Sandžaka. U praksi ovih političara preovlađuje takozvani pragmatični pristup. U odsustvu strategije mnogi političari se pridržavaju takozvanog „lukrativnog pristupa” koji se, u suštini, svodi na dnevnopolitičke nagodbe. Zato se pažnja javnosti okreće ka Sandžaku samo u situaci-jama incidenata, naročito političko-bezbednosnih. Posledica takvog pristupa jeste da je u narativu o Sandžaku prisutno insistiranje na kriminalizaciji stanovnika ove regije i na njihovom verskom i političkom ekstremizmu. U javnosti se tema Sandžaka poli-tizuje sa stanovišta bošnjačkog i srpskog etnonacionalizma. Izuzetno su retke rasprave i dela u kojima se uočava i uvažava multietnička, multikulturna i multikonfesionalna realnost ove oblasti. Ona se samo konstatuje, ali se ne promišljaju sve posledice koje iz nje proizlaze, pre svega posledice po politiku. Međutim, u stvarnosti, u svojoj komplek-snosti Sandžak je oblast sa izrazitim demografskim, ekonomsko-socijalnim, političkim i kulturnim osobenostima, uključujući i teritorijalnu koncentraciju Bošnjaka. Jedno od obeležja ove oblasti je raznovrsnost nacionalnih zajednica koje u njoj žive (najbrojnije su Bošnjaci i Srbi), te zbog toga, u zavisnosti s kog nivoa se posmatra, u istom gradu i naselju etnička većina može biti manjina.101

Sve u svemu, situacija u Sandžaku svedoči o tome da u Srbiji nije pronađen uspešan model integracije etničkih zajednica, pa ni bošnjačke. S druge strane postoje i činioci koji podržavaju iskorak iz perioda etnonacionalizma i života u „paralelnim svetovima” ka integracijama, saradnji i razvoju sopstvenog identiteta, kao i negovanja različitosti. U stvarnosti, Sandžak je osobena oblast koja pripada svim njegovim građankama i građa-nima; Bošnjacima i Srbima i Crnogorcima, kao i Romima. Zbog toga ne postoji načelni razlog da ga se odriču Srbi i Srbija, Crnogorci i Crna Gora; nema načelnih razloga da se Sandžak vezuje isključivo za Srbiju jer je on deo i Crne Gore. Da bi se prevladala ograni-čenja etnonacionalističkih politika, da bi se očuvala multietnička slika ove oblasti, da bi se omogućila održiva rešenja za izuzetno važna politička, socijalna, ekonomska, etnička pitanja, kao i da bi se umanjili rizici međuetničkih i međuverskih sukoba, neophodan je iskorak u politiku normalizacije odnosa i saradnje Potrebno je pitanje Sandžaka staviti

101 Na primer, u Novom Pazaru Bošnjaci koji su manjina na nivou Srbije, predstavljaju većinu u odnosu na Srbe koji su inače većina na nivou Srbije, a manjina u ovom gradu.

108 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

na dnevni red javne rasprave i postizanja dogovora za uvažavanje multikulturne i mul-tiverske složenosti Sandžaka, za političku i socijalnu integraciju, a ne za etnonacional-ni ekskluzivizam i zatvaranje. U postupku donošenja novog Ustava Srbije valja uvažiti geografiju, privrednu, etničku i druge osobenosti Sandžaka. Zapravo, potrebno je da se sada administrativno podeljene opštine na dva okruga nađu u jednoj administrativnoj jedinici, kao podregija u regionu jugozapadna Srbija.

S obzirom na to da se Kosovo, odnosno sever Kosova i Sandžak, naslanjaju jedan na drugog, od velikog značaja je napredovanje procesa normalizacije, posebno spro-vođenje Briselskih sporazuma u oblasti slobode kretanja, integrisane kontrole granica, kao i postizanje dogovora o obnovi platnog prometa između Kosova i Srbije. Potrebno je svestrano razmatranje i ostvarivanje projekata prekogranične saradnje, koji bi obu-hvatili oblast Sandžaka, uz povezivanje ove oblasti sa opštinama severa Kosova i sa „zaboravljenim” opštinama Rudo, Foča i Goražde u Republici Srpskoj, odnosno u Bosni i Hercegovini, kako bi se ova oblast tretirala kao „Mini evropski region”. Ovakva sarad-nja je šansa za normalizaciju odnosa Srba, Crnogoraca i Bošnjaka, ali i za osnaživanje normalizacije odnosa i jačanje saradnje Srbije i Bosne i Hercegovine, Srbije sa Kosovom, kao i za povezivanje Kosova sa Zapadnim Balkanom.

Integrativna manjinska politika i praksa su od životnog značaja za život ljudi, za demokratizaciju, bezbednost i razvoj Srbije. Ovakav stav proizlazi iz činjenice da je, po svojoj demografskoj strukturi, Srbija multietnička zajednica, a da pripadnici manjin-skih nacionalnih zajednica čini više od četvrtine ukupnog stanovništva Srbije.

Celoviti predlog strategije integrativne manjinske politike izložio je Forum za etnič-ke odnose u tekstu Platforma za strategiju integracije nacionalnih manjina u Republici Srbiji (avgust 2016),102 koji predstavlja inicijativu, predlog iz koga bi nadležni držav-ni organi mogli da pokrenu proces izrade Nacionalne strategije integracije nacionalnih manjina u Republici Srbiji.

U ovoj strategiji potrebno je slediti viziju Srbije kao društva koje uvažava nacionalne različitosti, promoviše uključivanje i sprovodi integrativnu manjinsku politiku.

Vodeća ideja Strategije je da se podrže i unaprede sva ona prava i prakse koji su davali pozitivne rezultate i koji predstavljaju korpus dostignutih ljudskih i manjinskih prava, ali i da se unesu odgovarajuće izmene, dopune i novine koje daju odgovore na nove izazove.

Zadaci ove strategije su: Upućivanje manjinske politike ka integraciji i nalaženje načina da se odgovori na izazove etničke segmentacije Srbije, na porast međuetničke distance nepoverenja i naglašenog rizika od međuetničkih sukoba unutar Srbije; Ak-tiviranje neiskorišćenih resursa u korist integracije manjina i maksimizirane efekata 102 Važno je istaći da je rad Foruma za etničke odnose na izradi „Platforme” uključio predstavnike srpske

i manjinskih nacionalnih zajednica, vlasti, posebno nadležnih tela Vlade i Narodne Skupštine Srbije, nezavisnih institucija, nevladinih organizacija, kao i predstavnike nacionalnih saveta nacionalnih ma-njina, političkih stranaka kako multietničkih tako i etnonacionalnih, organizacija građanskog društva pripadnika srpske i nacionalnih zajednica. Ovaj rad su, godinama, podržavali Fondacija za otvoreno društvo, Konrad Adenauer Fondacija, italijanski COOPI, vlade EU i to Bugarska, Holandija i UK. Izu-zetno je značajna i višegodišnja saradnja sa OECE misijom u Srbiji i Kancelarijom visokog komesara OSCE za nacionalne manjine.

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 109

uspostavljenih primera dobre prakse; Razrada, praćenje i izveštavanje o primeni pove-zanih mera i aktivnosti državnih organa koji imaju politički, pravni i finansijski auto-ritet u pitanjima integracije manjina; Podrška izradi i usvajanju pravnih akata koji se direktno ili indirektno tiču položaja nacionalnih manjina uz potpuno uvažavanje me-đunarodnih obaveza iz oblasti manjinske politike, kao i dosledno prenošenje i primenji-vanje principa međunarodnog prava, uključujući evropske pravne tekovine; Aktivira-nje integrativnih potencijala drugih javnih politika, ugradnje „manjinske dimenzije” u manjinsku politiku, uključujući učešće pripadnika nacionalnih manjina u odlučivanju o politikama koje se odnose na pitanja koja nisu neposredno povezana sa njihovim manjinskim položajem; Proširenje kruga aktera iz redova nacionalnih manjina, koji utiču na kreiranje i sprovođenje integrativne manjinske politike i u njoj učestvuju; Po-većanje delotvornosti institucionalnog okvira putem jačanja odgovornosti i kapaciteta nacionalnih i lokalnih institucija i manjinske autonomije usmerene ka efektivnoj zaštiti manjinskih prava; Pooštravanje odgovornosti nosilaca vlasti i samoregulativnih meha-nizama, intenziviranje obaveštene participacije građana i jačanje društvene integracije.

Posebni zadaci su: Usaglašavanje manjinske politike Republike Srbije sa napretkom u pregovorima o priključenju Srbije Evropskoj uniji, posebno sa pregovorima o poglav-lju 23, kao i sa ostvarivanjem namenskog akcionog plana za nacionalne manjine; Odre-đivanje ostvarivih ciljeva u odnosu na potrebe i mogućnosti Srbije, vodeći računa i o pravnim tekovinama EU, pravilima i preporukama Saveta Evrope i OEBS-a; Podsticaji za postizanje konsenzusa relevantnih aktera oko potrebe izrade Strategije integracije i o njihovoj obavezi da se drže te politike u ostvarivanju svoje uloge u društvu; Pokretanje inicijative ka Narodnoj skupštini Republike Srbije i Savetu Republike Srbije za nacio-nalne manjine da se formira političko-stručno telo koje bi sačinilo predlog dokumenta (deklaracija ili slično) o potrebi izrade i usvajanju Strategije.

Ključna pažnja u Strategiji bi trebalo da bude posvećena pravu na manjinsku sa-moupravu, koje se ostvaruje preko institucije Nacionalnih saveta nacionalnih manji-na (u daljem tekstu Nacionalni savet); utvrđivanju principa i mehanizama političkog predstavljanja nacionalnih manjina u Narodnoj skupštini Republike Srbije, uključujući i predstavljanje onih nacionalnih manjina koje to pravo imaju prema bilateralnim spo-razumima o obostranoj zaštiti nacionalnih manjina; zastupljenosti nacionalnih manji-na u organima izvršne vlasti na svim nivoima; pojašnjavanju i povećanju odgovornosti državnih organa i organa lokalne samouprave da stvaraju uslove i omogućavaju učešće pripadnika nacionalnih manjina u društvenom životu, uključujući i donošenje odluka od interesa za nacionalne manjine i za Srbiju u celini.103

Pitanja od značaja za status, identitet i integracije nacionalnih manjina trebalo bi da se regulišu pre svega na državnom nivou i to načelno u novom ustavu, a detaljnija razrada načela, odnosno ustavnih odredbi, ostvarila bi se u posebnom (ustavnom ili okvirnom) zakonu i/ili u više zakona kojima se regulišu pojedina područja ostvarivanja prava naci-onalnih manjina ‒ službena upotreba manjinskih jezika, obrazovanje manjina i slično).

103 „Platforma za strategiju integracije nacionalnih manjina u Republici Srbiji” (2016), Forum za etničke odnose (avgust), str. 9, 11 i 12.

110 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

Neka pitanja je moguće definisati samo na nivou načela, pri čemu nižim nivoima vlasti treba dopustiti da pojedina pitanja regulišu detaljnije u svojim aktima, vodeći računa o svojim specifičnostima.

Potrebne su i neposredne promene ustava u oblasti prava nacionalnih manjina. Ustav bi trebalo osloboditi pristupa da sam, in extenso, utvrđuje sva supstancijalna ma-njinska prava. Potrebno je da se unapredi postojeće ustavno rešenje.

Bilo bi korisno da se manjinska prava u ustavu opredele kao individualna prava pri-padnika nacionalnih (i drugih) manjina, te kao kolektivna prava tih manjinskih zajed-nica, jer pripadnici manjina svoja prava mogu ostvarivati samo u zajednici s drugim pripadnicima manjinske zajednice. Na ovaj način se pokazuje specifična dualna priroda manjinskih prava. Uz teritorijalni princip zaštite manjina i njihovih pripadnika trebalo bi da se uvede i personalna (vezano za pojedinca, pripadnika manjine) i funkcionalna zaštita (vezano za specifično područje, na primer obrazovanje, informisanje, upotreba i promocija jezika, itd.) koja nije teritorijalno ograničena na mesto/regiju tradicionalnog boravka/života specifične manjine, već postoji i garantovana je na čitavoj teritoriji države.

Zaštitu prava pripadnika nacionalnih manjina bi trebalo obezbediti usvajanjem ustavnog zakona. Ovaj zakon se donosi u Narodnoj skupštini kvalifikovanom većinom i posebno garantovanim izjašnjavanjem predstavnika nacionalnih manjina u Skupštini, što je jednostavnija i lakša procedura nego ona za promenu samog ustava. Ovo rešenje nije moguće primeniti po sadašnjem Ustavu Republike Srbije jer on ne poznaje takvu mogućnost. Po važećem ustavu, ustavni zakon se može doneti samo za sprovođenje samog ustava. Zbog toga bi trebalo u proces promene ustava uvesti i opciju da se ustav-nim zakonom iscrpno regulišu takozvana supstancijalna prava nacionalnih manjina i njihovih pripadnika, a drugim zakonima bi se poverila razrada načina ostvarivanja utvrđenih prava.

Dobit po integrativnu manjinsku politiku koju donosi ustavni zakon ogleda se u otežanoj proceduri za promenu i u insistiranju na obaveznosti da u skladu sa hijerarhi-jom pravnih akata svi drugi zakoni u delu manjinskih prava budu u saglasnosti sa njim. Time se obezbeđuje pravna igurnost i potrebno vreme za uspostavljanje efektivnog ce-lovitog sistema integrativne manjinske politike.

Ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina i njihovih pripadnika (u daljem tek-stu: ustavni zakon) trebalo bi da što detaljnije uredi pravni položaj nacionalnih manjina i njihovih pripadnika. On bi bio u skladu sa osnovnim principima sadržanim u ustavu, a po pravnoj snazi bio bi iznad svih ostalih („običnih”) zakona, čija rešenja bi, sled-stveno, morala biti u skladu sa njim. U pravno-tehničkom smislu usklađenost drugih propisa sa ustavnim zakonom bilo bi najbolje i najjednostavnije obezbediti tako što bi oni upućivali na rešenja tog zakon (a ne bi ponavljali njegova rešenja).

Usvajanje ustavnog zakona nije potrebno samo zato da bi se obezbedilo da on u svakoj prilici ima jaču pravnu snagu od drugih zakona, već i zato da bi se osiguralo da kad se jednom postigne konsenzus oko njegovih rešenja, on ne bi mogao biti me-njan po običnoj, već po proceduri po kojoj se menja ustav, odnosno po kvalifikovanoj (posebnoj, otežanoj) proceduri. Time bi se ojačala pravna sigurnost i stabilnost u re-gulisanju ovih odnosa.

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 111

Strategija bi trebalo da podstakne političke i društvene aktere, pre svega predstavni-ke nacionalnih zajednica, kao i drugih manjinskih zajednica i njihovih pripadnika (na primer, migranti i migrantske zajednice, marginalizovane grupe) s jedne, i srpske ve-ćine s druge strane, da sklope svojevrsni društveni ugovor u kojem bi Republika Srbija preuzela najveću odgovornost da promoviše novi pristup u kome su manjinske zajed-nice – i njihovi pripadnici i kolektivitet – subjekti sa posebnim garantovanim pravima, slobodama i odgovornostima.

4.9. Upravljanje krizom u odnosima Srbije i Kosova

Široko je rasprostranjena predstava o Kosovu i Srbiji kao dvama udaljenim i nepo-mirljivo sukobljenim društvima koja nemaju nikakvo susretanja zajedničkih potreba i interesa. Međutim, stvarnost je složenija. Najpre, činjenica je da je Kosovo bilo deo Srbije i da su Srbi i Albanci živeli u istom teritorijalnom okviru, ali u „paralelnim sve-tovima”. Zajednički život je obeležen iskustvima saradnje i sukoba. Drugo, razrešava-nje sukoba koji je eskalirao prilikom raspada zajedničkog državnog okvira – Jugosla-vije, podjednako se tiče nacionalnog i državnog identiteta obe nacionalne zajednice. U dubljem smislu, to je sukob oko kontrole resursa i oko statusa Kosova, pa i statusa Albanaca i Srba na Kosovu i u Srbiji. Treće, Kosovo i Srbija su društva u tranziciji i u nedovršenom procesima državne izgradnje, odnosno nedovršenog prilagođavanja nji-hovog ustavno-zakonodavnog i institucionalnog organizovanja nastalim promenama u stvarnom životu i regionalnom i globalnom okruženju.104 To ukazuje na međusobnu uslovljenost obe strane i na nemogućnost da se jednostranim politikama razreše ovi su-kobi. Stoga su dijalog i traženje kompromisa najproduktivniji put ka normalizaciji od-nosa Kosova i Srbije. Najzad, činjenica je da, u sadašnjim okolnostima, Kosovo i Srbija iskazuju zajedničko opredeljenje za „evropsku budućnost”, odnosno integracija u EU. U tome se izražava i svest o potrebi da se unaprede i olakšaju reforme, odnosno da se do-stigne održivi razvoj i unapredi život ljudi. To se, pak, može označiti kao normalizacija svake od strana, odnosno kao normalizacija društava Srbije i Kosova. Time se procesi normalizacije i evropeizacije povezuju i međusobmo prožimaju.

Srpsko-albanski odnosi su obeleženi sukobljavanjima, čije osobine ukazuju na to da se radi o etničkom sukobu. Sam sukob se odvija oko kontrole teritorije Kosova i statusa Albanaca, odnosno Srba na Kosovu. Srce krize u odnosima Srba i Albanaca, Srbije i Kosova je pitanje statusa, i to statusa Kosova, kao i statusa albanske i srpske zajednice na Kosovu.

Oružani sukobi na Kosovu, koji su započeli u proleće 1997. godine i okončali se NATO vojnom operacijom protiv SRJ, 1999. godine, su deo niza oružanih sukoba na prostorima bivše Jugoslavije koji su bili deo procesa raspada bivše Jugoslavije i začet-ka novih država. Ovi oružani sukobi su pooštrili nerešene probleme iz prošlosti, a uz

104 Dr Dušan Janjić (2003), „Kosovo between conflict and dialogue (Ethnic Conflict and the Crisis of Iden-tity: The Case of Serb-Albanian Relations), Forum for Ethnic Relations, Center for Tolerance and Dia-logue, Belgrade-Podgorica, 3.

112 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

pitanje statusa Kosova dodao nove probleme, među kojima su posebno teški: žrtve rat-nih ubijanja, proterivanje iz domova i razaranja; slabljenje ionako slabe privrede; javni sektor u gorem je stanju nego pre rata; otvaranje albanskog pitanja kao regionalnog pi-tanja, odnosno kao pitanja mogućeg ujedinjavanja svih albanskih zemalja, te i promene međunarodno priznatih granica.

Kontrola Srbije nad Kosovom okončana je juna 1999. godine s dolaskom KFOR/NATO i uspostavljanja UNMIK, na čelu sa specijalnim predstavnikom generalnog se-kretara Ujedinjenih nacija. Na Kosovu je uspostavljena nova realnost, a novi pravni okvir za upravljanje kosovskom krizom je stvoren na osnovu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN.

Praksom međunarodnog prisustva Kosovo je de facto odvojeno od Srbije i usmereno ka izgradnji samostalne i nezavisne države. Nastojanje Srbije i Srba sa Kosova da orga-nizuju „paralelni život” kroz zadržavanje zakonodavnog i institucionalnog sistema Sr-bije na delu teritorije Kosova pretežno nastanjenom Srbima, nije donelo održivo rešenje. Protokom vremena realnost se menjala u korist institucija Kosova i podrške međuna-rodnog prisustva na Kosovu snaženju ovih institucija. UN, SAD i EU su, 2005 godine, zauzele stav da bi Kosovo trebalo da postane nezavisna država. SB UN je odlukom od 24. oktobra 2005. godine da se pokrene „proces određivanja budućeg statusa Kosova” ozna-čio početak nove faze na Balkanu koja uključuje razgovore o budućem statusu Kosova.

Neposredno po okončanju sastanka glavnih pregovarača o budućem statusu Kosova, u Beču, 10. marta 2007. godine, i odluke Mahti Ahtisarija, specijalnog izaslanika gene-ralnog sekretara UN, da Sveobuhvatni predlog za rešavanja statusa Kosova, po njegovom mišljenju „najbolji predlog do sada”, prosledi SB UN, odvijao se svojevrsni mini-rat SAD i EU s jedne i Rusije i Kine s druge strane. U nastojanju da prevladaju blokadu rešenja statusa Kosova u SB UN, SAD i EU su odlučili da priznaju jednostrano proglašenu ne-zavisnost Kosova i da, tako, stvore „novu realnost” koja će olakšati ostvarenje krajnjeg cilja – pune nezavisnosti Kosova. Radi postizanja ovih ciljeva prihvaćen je dokument Council joint action 2008/124/CFSP of 4 February 2008 on the European Union Role of Law Mission in Kosovo, EULEX Kosovo. Od ovog momenta EU postaje vodeći akter na Kosovu koji nastoji da rešenje za problem statusa Kosova i za odnose Kosova i Srbije nađe unutar njihove „zajedničke evropske budućnosti”.

Opredeljenje Srbije da svoju budućnost potraži u EU je ključno uticalo da se rešenje potraži kroz normalizaciju odnosa Srbije i Kosova. To srpsku zajednicu upućuje ka inte-graciji u sistem Kosova.105 Rezolucija SB UN 64/298, od marta 2011. godine, odredila je dijalog koji se vodi između Srbije i Kosova pod pokroviteljstvom EU (Briselski dijalog) na sledeći način: „normalizacija je u funkciji uspostavljanja mira, bezbednosti i stabil-nosti Zapadnog Balkana, promocije saradnje, prednosti uključivanja u EU za poboljša-nje uslova u kojima ljudi žive”.

Posle parafiranja Prvog sporazuma o principima normalizacije odnosa Beograda i Pri-štine (u daljem tekstu Sporazum o principima), aprila 2013. godine, do sada je u okviru

105 Dušan Janjić (2015), Izazovi normalizacije. Analiza pregovora i primene Briselskog sporazuma, Forum za etničke odnose, Policy Paper, 3/2015, Beograd, novembar.

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 113

Briselskog dijaloga postignuto 48 sporazuma, značajan broj „dogovorenih zaključa-ka”, akcionih planova i tehničkih protokola.

Pitanje mogućih scenarija razvoja odnosa Kosova i Srbije bilo je jedna od osnovnih tema političara i javnosti Srbije i Kosova u periodu od 2017. do 2019. godine. U Srbiji je interes za ovu temu podstakao takozvani unutrašnji dijalog o Kosovu.106 Tada su sledeće tri opcije bile najprisutnije u javnosti Srbije: status quo politika i „zamrznuti konflikt”, etničko i teritorijal-no razgraničenje između Srba i Albanca i normalizacija odnosa Srbije i Kosova.

Ukoliko se pođe od iskustva da se mirna rešenja postižu samo ukoliko se postigne „puna normalizacija” odnosa Srbije i Kosova, neophodno je jasno definisanje sadržaja, aktera i procedure saradnje Srbije i Kosova u oblasti bezbednosti, kao i uloge pripadnika srpske zajednice u sistemu bezbednosti Kosova. Među odrednicama pune normalizaci-je trebalo bi da se uključi borba protiv organizovanog kriminala, terorizma i sistemske korupcije; zaštita i unapređenje ekonomskih interesa Srbije i privrednih subjekata iz Srbije na Kosovu, i to: zaštita vlasničkih prava kompanija iz Srbije, kao i same države Srbije uz poštovanje principa sukcesije imovine bivše Jugoslavije, ali uz osobenost situ-acije da nije razrešeno pitanje statusa Kosova; zaštita prava kompanija i zaposlenih u slučaju da su bili predmet privatizacije (između ostalog povlačenja sredstava koja je EU kao IV stub UNMIK-a bila obavezna da ostavlja u poseban fond za naknadu prava onih subjekata koji nisu bili u mogućnosti da učestvuju u privatizaciji). Za ove potrebe bi tre-balo razviti koncept finansijske i druge podrške za učešće u privatizaciji onih preduzeća koja su sada u nadležnosti Kosovske privatizacione agencije (a to su sva preduzeća na Severu Kosova koja nisu još privatizovana, a među njima i „Trepča”); izvođenje „čistog računa” iz do sada nastalih međusobnih potraživanja po osnovu neisplaćenih obave-za iz penzijskog, zdravstvenog i socijalnog osiguranja, po osnovu otplate i servisiranja otplate javnog duga, kredita stranim poveriocima, potraživanja iz sektora energetike, telekomunikacija i slično, naknada za oštećenja i ograničenja vlasničkih prava građana Srbije i pripadnika srpske zajednice na Kosovu; izrada strategije i ostvarivanje održivog razvoja opština sa srpskom većinom i pripadnika srpske zajednice uz uspostavljanje striktne i efektivne kontrole namenskog korišćenja u razvojne projekte i potrebe srpske zajednice na Kosovu. U ove potrebe spadaju ostanak i opstanak na Kosovu uz unapre-đenje životnog standarda, prava koja uživaju, ili bi, po zakonu i međunarodnom pra-vu, trebalo da uživaju; podizanje kapaciteta pripadnika srpske zajednice za upravljanje procesom integracije u pravni i institucionalni okvir Kosova; ostvarivanje ZSO, u obi-mu i sa nadležnostima koje bi omogućile efektivnu i održivu koordinaciju zajedničkog nastupa opština sa srpskom većinom u ostvarivanju njihovih prava, naročito prava na svestrani i održivi razvoj; dograđivanje rešenja iz Ahtisarijevog Apendiksa 4, sveobu-hvatnog plana o političkoj zastupljenosti i pravima pripadnika srpske zajednice, što bi trebalo razviti u sistem samouprave srpske zajednice, uključujući ona prava koja ima al-banska zajednica u centralnoj Srbiji (razvijanje mehanizama zaštite kulturnog nasleđa, garantovanje autonomije SPC itd); ukoliko se uvaži priroda odnosa Srbije i Kosova kao i

106 Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je autorskim tekstom „Zašto nam je potreban unutrašnji dijalog o Kosovu”, objavljenim u dnevnom listu Blic 24. jula 2017. godine, inicirao unutrašnji dijalog o Kosovu.

114 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

isključenost interesa mnogih, domaćih i stranih, aktera, pokazuje se da je najpoželjnija opcija za politiku upravljanja ovim odnosima i rizicima koje oni nose opcija normaliza-cije odnosa Srbije i Kosova.

Ova opcija nije u sukobu s činjenicom da Albanci neće da žive u Srbiji; nije u sukobu s činjenicom da se Srbija ne može odreći svoje teritorije; ona stvara nizak potencijal za sukobe; nudi najveću moguću zaštitu Srbima na Kosovu, posebno južno od Ibra; otva-ra pozitivne posledice po nastavak evro integracija i Srbije i Kosova; najverovatnije, u dugoročnoj perspektivi, vodi nezavisnosti Kosova. Sve ovo, pak, Srbiji ostavlja značajan prostor za upravljanje krizom i rizicima krajnjeg ishoda krize. Zbog svega toga je naj-primerniji okvir upravljanja razvojem odnosa Kosova i Srbija normalizacija njihovih odnosa. Ova normalizacija uključuje i „normalizaciju”, odnosno razvoj, reformisanje i demokratizaciju Srbije i Kosova.

Kad je u pitanju priznanje jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova (od početka procesa podržanom od EU i SAD) od strane Srbije, prisutna su dva moguća rešenja: prvo, formalno i potpuno priznanje Republike Kosovo od strane Republike Srbije; i drugo, suženi oblik priznanja.

Argument u prilog prvom rešenju je da je to rešenje jasno razrešavanja spora. Ovaj se model sastoji od punog priznanja na osnovu međunarodnog javnog prava i razmene ambasadora. To bi značilo da Srbija obustavlja sve aktivnosti osporavanja punog pri-znanja Kosova, kao i da olakšava članstvo Kosova u UN. Istovremeno, jasne poruke Srbije i Kosova trebalo bi da olakšaju Srbima s Kosova da prihvate Kosovo kao svoju državu. Kada je reč o ovoj opciji ključni argument protiv toga da je Srbija prihvati je da sadašnji stepen razvoja Srbije i njene ekonomije, kao i nedovršena institucionalna iz-gradnja, uz složeni međunarodni položaj, ne garantuju uspeh u nastojanju da se ostvari trajno, odnosno konačno rešenje pitanja statusa.

Druga opcija, „suženi oblik priznanja” koji mnogi nazivaju „model dve Nemačke”, znači da Srbija i Kosovo ne bi razmenili ambasadore, već stalne predstavnike ili oficire za vezu, ali s povećanim kapacitetima obavljanja diplomatskih i konzularnih aktivnosti. Za ispunjavanje ovog uslova puna odgovornost sa EU prelazi na Srbiju. Ovim oblikom priznanja Srbija izričito i pravno obavezujuće prihvata realnost postojanja Republike Ko-sova. Time se Srbija obavezuje da ne zatvara perspektivu punopravnog pripadanja Kosova međunarodnoj zajednici, kao i na suzdržavanje od aktivnosti sprečavanja ovog procesa.

Politika nezatvaranja perspektive međunarodno javnog priznanja nezavisnosti Kosova bi olakšala i određivanje granica, odnosno teritorijalnog okvira vršenja vlasti Kosova i Srbije. Ovakav pristup omogućava da se u sveobuhvatnom sporazumu po-stigne dogovor o određivanju (markacija) ili prilagođavanju (demarkacija) sadašnje granice/administrativne linije, kako je to označeno u briselskom sporazumu o slobodi kretanja.107 Rizik od ove vrste „suženog priznanja” sadržan je u mogućnosti različitog

107 Ovakvo rešenje ne bi bilo presedan za EU ako se uzme u obzir da je Hrvatska postala članica EU i NATO, a da je imala privremeno ili uslovno određene granice i to sa Crnom Gorom koja je u momentu posti-zanja sporazuma o granici na Prevlaci bila federalna jedinica, a ne međunarodno priznata država, da je s Bosnom i Hercegovinom i Srbijom postignut (prećutni) politički sporazum o nepokretanju otvorenih pitanja granice, a EU se zadovoljila time da je sa Slovenijom pokrenut spor na međunarodnoj arbitraži.

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 115

neispravnog tumačenja bilo Srbije, bilo Kosova, kao i među Srbima na Kosovu. Takođe, potencijalan je i rizik da se u ustavnim promenama primene neusaglašena tumačenja. Mada, ovaj rizik se može ublažiti aktivnom pozicijom EU. Pri tome je glavni izazov za EU produžavanje stanja nepriznavanja Kosova od članica EU, a time i versifikovanja rešenja u SB UN.

Sve u svemu, vođstvo Srbije bi trebalo da pitanje statusa Kosova ostavi otvorenim, ali da ne zatvara perspektiva njegovog razrešavanja u drugačijim okolnostima, a da bi u u na-stavku Briselskog dijaloga trebalo uvažavati već usvojeni princip „statusne neutralnosti”.

U toku dovršavanja ovog rukopisa EU i SAD nastoje da podstaknu političke aktiv-nosti vlasti Srbije i Kosova u cilju oživljavanja dijaloga i postizanja održivog političkog rešenja. Pri tome bi trebalo imati na umu sledeće činjenice:

Prvo, Srbija i Kosovo ne mogu same i jednostranim merama da razreše sadašnju krizu. Kosovo ne može iz ove krize da izađe tako što će Srbija da mu prizna punu državnost. „Zahtev za međusobnim i održivim priznanjem” moraće da sačeka neka nova vremena i drugačije ekonomske, političke i bezbednosne okolnosti. Srbija ne može obezbediti eko-nomski napredak i bezbednost srpske zajednice na Kosovu, a da ne sarađuje sa vlastima Kosova. Kosovu, pak, ne pomaže jednostrano insistiranje na ispunjenju svojih krajnjih interesa. Valja se pridržavati pravila ravnopravnosti, a ne jednakosti ili mera reciprociteta.

Drugo, potrebna je veća kreativnost od one koja je do sada ispoljena jer će obnovljeni dijalog morati da nađe odgovor i na brojna pitanja o kojima se, do sada, nije raspravljalo, poput izmirivanja međusobnih potraživanja, ali i uspostavljanja dogovorene ZSO. Neće moći da se izbegnu pitanja priznanja i demarkacije.

U razvoju kreativnosti valja uvažiti sledeće principe:• Prvi, iako ne postoji jednoznačan odgovor na pitanje da li će i kada Kosovo biti

priznato kao punopravni član međunarodne zajednice, do tog se cilja može doći mirnim putem, kroz dijalog i normalizaciju odnosa između Srbije i Kosova. Naravno, to nije dovoljno ako nema dogovora „velikih igrača” (EU, SAD, Rusije i Kine);

• Drugi, umesto „konačnog rešenja” valja se pripremiti za putovanje u nekoliko etapa. Prva etapa bi trebalo da se završi članstvom Srbije u EU i otvaranjem realne perspektive punog priznanja Kosova. Do tada važi pravilo statusne neutralnosti, sadržano u tekstu Rezolucije GS UN o dijalogu podržanom od EU i u poglavlju 35 okvira za pregovore Srbije i EU;

• Treće, od posebnog značaja je unapređenje saradnje Srbije sa NATO. Zbog toga se preporučuje otvaranje, pre svega u Srbiji, javne rasprave o prednostima i manama koje pruža vojna neutralnost Srbije, kao i rasprave o prednostima i manama članstva u NATO-u, imajući u vidu rizike koje nose odnosi Srbije i Kosova, kao i pogoršavanje bezbednosnih okolnosti na Kosovu, u Srbiji, u regionu, pa i u Evropi i njenom okruženju.

• Četvrto, preporučuje se da političke stranke, nevladine organizacije, strukovna i druga udruženja pruže podršku aktivnostima građana s ciljem razvijanja svesti o potrebi i prednostima saradnje u oblastima obrazovanja, zdravstvene zaštite, zaštite i unapređenja okoline, upravljanja vodama i energetikom, razvoja infrastrukture i javnog saobraćaja.

116 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

5. Upravljanje bezbednosnim rizicima108

5.1. Stanje i perspektiva bezbednosti

Iskustva Srbije u oblasti bezbednosti, počevši od poslednje decenije 20. veka, višestruko su nepovoljna. Vođstvo Srbije nije na pravi način procenilo događaje koji su sledili posle pada Berlinskog zida. Loša procena dovela je do toga da su mnogi elementi sistema bezbed-nosti i odbrane (posebno službe bezbednosti i teritorijalna odbrana) radili na destrukciji države i to tako što su umesto prevencije sukobâ delovali na njihovom podsticanju, pa čak i organizovanju oružanih sukoba. U svoje aktivnosti za potrebe državnog vođstva bezbed-nosne službe su uključivale i pripadnike organizovanog kriminala. To je dovelo do toga da je Srbija postala država u kojoj je organizovani kriminal imao podršku pojedinih delova sistema bezbednosti, a neke delove je čak i kontrolisao.109 Neodgovarajuće postavljanje po-litičkog i državnog vođstva, te sistema bezbednosti, vidljivo je u primeru Kosova.

Sukob sa NATO, 1999. godine, pokazao je sve slabosti ovakve politike i sistema bez-bednosti.110 Otud nije ni bilo iznenađujuće što je sistem bezbednosti bio poslušan Mi-loševićevoj vlasti sve dok nije postalo jasno da Milošević, zbog unutrašnjih i spoljnih razloga, mora da bude uklonjen s vlasti. Tada su mnogi elementi ovog sistema, posebno pojedini vojni generali, pripadnici policije i specijalne antiterorističke jedinice, okrenuli leđa Vođi i pridružili se, neposredno pre ili tokom 5. oktobra 2000. godine, novim poli-tičkim vođama. Međutim, novo vođstvo nije procenilo sve dimenzije ovog „transfera”. Najpre, samom 5. oktobru na demokratski otpor naroda je pridodat element pučizma. Kasnije će se pokazati da su pučisti izdali Miloševića kako bi nastavili svoje poslovanje. U svom poslovanju oni su sebe stavljali iznad zakona.111 Najdrastičnija potvrda ovog zaključka je ubistvo premijera Zorana Đinđić.

Aktuelno stanje bezbednosti, u Srbiji, znatno je povoljnije nego u prethodnom peri-odu. U tome učestvuju po bezbednost povoljni i nepovoljni činioci.

Bezbednosno povoljni činioci su: Srbiji ne preti neposredna opasnost od spoljnje oružane sile; Doneta su mnoga politička, normativna, strateška i doktrinarna doku-menta od kojih su najvažniji: Ustav Srbije, Strategija nacionalne bezbednosti, Strategija odbrane, Vojna doktrina, zakoni o odbrani, vojsci, unutrašnjim poslovima, vanrednim

108 U izradi ovog dela teksta aktivno su sarađivali dr Branko Krga, dr Prvolav Davinić, dr Zoran Milivoje-vić, dr Predrag Simić i dr Dragan Trivan.

109 „Report on the organized crime and transition in Western Balkans” (2002), Forum for Ethnic Relations, Belgarde, December.

110 Dr Branko Krga (2010), „Bezbednost i odbrana, kao element dokumenta ’Vizija Srbije u XXI veku’”, Teze za rasparavu, Forum za etničke odnose i Klub 21, Beograd.

111 „Report on the organized crime and transition in Western Balkans (2002)”, op. cit.; „Report on the terrorism and the ethnic conflicts: Experince of the Western Balkans (2002), Forum for Ethnic Relati-ons, Belgrade, December; Vilijam Montgomeri (2010), „Kad ovacije utihnu”, Dangraf, Beograd.

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 117

situacijama, o osnovama uređenja službi bezbednosti; Ustanovljen je i otpočeo je da funkcioniše Savet za nacionalnu bezbednost u novom sastavu; Sprovode se reforme u svim elementima sistema bezbednosti i uspostavljena je saradnja sa najznačajnijim stra-nim faktorima koji mogu da imaju uticaja na nacionalnu bezbednost.

Bezbednosno nepovoljni činioci su: Srbija se suočava sa opasnošću od ugrožavanja teritorijalnog integriteta; Nisu definisane političke, normativne i strateško-doktrinarne osnove za dogradnju sistema bezbednosti, kao što su: Nacionalna strategija, odnosno vizija razvoja Srbije; Nije rešeno koji će se model odbrane i bezbednosti primenjivati u praksi.112 Na primer, Vojska Srbije je reformisana po standardima vojske članice NATO – a političko vođstvo insistira na „vojnoj neutralnosti”, što vojsku čini disfunkcional-nom. To pak vodi do slabljenja vojske i gubljenja nekada visokog ugleda koji je vojska imala u javnosti. Dakle, i dalje je otvoreno pitanje je da li Srbija ide u vojni savez, ili je neutralna, ili postoji neki treći put. Političko vođstvo Srbije nema jasan odgovor na izazov evro - atlantskih integracija. O ovom pitanju se i ne vode rasprave. Međutim, ove rasprave bi trebalo pokrenuti kako bi se proverila valjanost i prihvatljivost slede-ćih argumenata koje ističu pobornici ulaska Srbije u NATO. To su sledeći argumenti: članstvo u NATO bi obezbedilo bezbednost Srbije jer bi smanjilo rizik od ratova, po-sebno sa susedima koji su u NATO; članstvo Srbije u NATO bilo bi i garancija Srbima na Kosovu da ih Srbija može zaštititi; podigao bi se kapacitet i efikasnost Srbije u borbi protiv organizovanog kriminala i terorizma. Jedan od argumenata onih koji podržavaju ulazak Srbije u NATO je i taj da je NATO „predvorje” za ulazak u EU, odnosno da bi ulazak u NATO ubrzao ulazak Srbije u EU. Sistem nacionalne bezbednosti nije dogra-đen. To se pre svega odnosi na Savet za nacionalnu bezbednost i potrebu konstituisanja jedinstvene civilne obaveštajne službe, umesto današnje dve – BIA i VOA. Uz to, BIA je kadrovski slaba, nedovoljno tehnički opremljena i iznad svega i dalje se više bavi po-litičkim protivnicima vladajuće stranke nego, na primer, organizovanim kriminalom. Zbog svega toga kontrola nad obaveštajno-bezbednosnim službama izaziva zabrinutost u Srbiji i u međunarodnoj zajednici.

Pored postojećih problema, trenutna politička i bezbednosna situacija u Srbiji je stabil-na. Međutim, povremeni štrajkovi i političke demonstracije, pojačano nasilje na ulicama i sportskim stadionima, porast javnog manifestovanja moći organizovanog kriminala i korumpiranosti delova političke elite, ukazuje na moguće ugrožavanje bezbednosti.

U bezbednosne rizike spadaju i negativni društveno-politički efekti reformi koje su, u Srbiji, otpočele s decenijom zakašnjenja, posle četiri rata i decenije međunarodne izolacije i ekonomskih sankcija, bankrota privrede, razaranja institucija i širenja kriminala i korupcije.

Po najvažnijim indikatorima, nastaviće se kriza i recesija, a nezaposlenost, besparica i osiromašenje, u kombinaciji s političkom borbom za preraspodelom političke i socijal-ne moći, nastaviće da ugrožavaju bezbednost i stabilnost Srbije. To nalaže određivanje odgovarajućeg programa ekonomskog, društvenog i institucionalnog oporavka koji us-postavlja balans između neophodnih mera reforme, odnosno održivog razvoja i zado-voljenja najvažnijih socijalnih potreba ekonomski najugroženijih delova stanovništva.

112 Dr Branko Krga (2010) „Bezbednost i odbrana, kao element dokumenta ’Vizija Srbije u XXI veku’”, op. cit..

118 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

Uspostavljanje i održavanje ovog balansa posebno otežavaju sledeći činioci: izuzetna složenost ekonomskih, socijalnih, političkih i etničkih problema nasleđenih iz prethod-nih perioda, te dodatni, izuzetno visoki socijalni rizici reformi; nedovoljna kompeten-tnost vođstva i državne administracije; postojanje snažnih centara neformalne moći, koji nastoje da legalizuju svoja bogatstva stečena zahvaljujući političkoj moći, kroz rato-ve, nelegalno poslovanje i organizovani kriminal.

5.2. Srbija i izazov članstva u NATO

Evropska unija i SAD su, kada je reč o članstvu Srbije u EU, suočeni s problemom održavanja ravnoteže između štapa i šargarepe. Kao najbolji tip ovog pritiska izabra-no je pridruživanje EU. Postoje bar tri argumenta koja idu u prilog tom izboru: Prvo, ovim instrumentom je olakšano uspostavljanje novih odnosa između Srbije i zemalja Zapadnog Balkana; Drugo, sprečeno je pogoršanje situacije na Kosovu, koja bi mogla da prouzrokuje dalju destabilizaciju Srbije, Kosova i regiona; Treće, interes da se pomogne reformama u Srbiji i sprečavanje da trenutni rizik (na primer, na jugu Srbije i Sandža-ku) eskalira u politički, društveni, ili čak etnički sukob, kao i u zaustavljanju proces dezintegracija, koji bi centralnu Srbiju i Vojvodinu načinio faktorima nestabilnosti, te preprekama integracije u regionu.

Sadašnji odnos Srbije i NATO je opredeljen Rezolucijom o teritorijalnom integritetu Srbije, koju je usvojila Narodna skupština Republike Srbije decembra 2007. godine, a čija tačka 6. glasi: „Zbog ukupne uloge NATO pakta, od protivpravnog bombardovanja Srbije 1999. godine, bez odluke Saveta bezbednosti UN, do aneksa 11 odbačenog Ahti-sarijevog plana, u kome se određuje da je NATO ‘konačan organ’ vlasti u ‘nezavisnom Kosovu’, Narodna skupština RS donosi odluku o proglašavanju vojne neutralnosti Re-publike Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze do eventualnog raspisivanja referen-duma na kojem bi se donela konačna odluka o tom pitanju”.

Od tada do danas ni u jednom drugom zvaničnom dokumentu vojna neutralnost Republike Srbije nije preciznije definisana, ali snažno politički blokira javnost i do-nosioce odluka. Ključni dokumenti iz oblasti bezbednosti kao što su Strategija na-cionalne bezbednosti i Strategija odbrane uopšte ne pominju vojnu neutralnost. To izaziva određenu konfuziju i različita tumačenja kao što su, s jedne strane, tumačenja da je vojna neutralnost način da se spreči značajnija saradnja i potpuna integracija Republike Srbije u NATO, nakon što je Srbija svoj partnerski odnos sa NATO-om uspostavila pristupanjem programu Partnerstvo za mir (14. decembra 2006. godine, predsednik Republike Srbije je potpisao Okvirni dokument, a Srbija je i formalno postala učesnica Programa). Srbija je članica Partnerstva za mir, potpisala je SSP i teži kandidaturi i punopravnom članstvu u EU koje podrazumeva i respektovanje Evropske bezbednosne i odbrambene politike.

Vojna neutralnost Srbije tumači se kao način da se ostvari članstvo u EU, a izbe-gne članstvo u NATO-u. Međutim, za razliku od nekih drugih evropskih država koji-ma je status neutralnosti priznat, Srbiji vojna neutralnost nije priznata međunarodnim

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 119

ugovorima i ostala je nedorečena. Rezolucija ostavlja mogućnost priključenja nekom od vojnih saveza, što navodi na zaključak da je rezolucija bila politički potez u vezi s pita-njem teritorijalnog integriteta Srbije, odnosno statusa Kosova i odgovor na nameru dela svetske zajednice da podrži njegovu samoproglašenu nezavisnost. Političko rukovodstvo Srbije nije od donošenja rezolucije učinilo ni jedan korak za priznanje vojne neutralnosti od strane drugih država ili međunarodnih organizacija. Međutim, vojna neutralnost ne podrazumeva odsustvo međunarodne vojne saradnje i odustajanja od učestvovanja u mi-rovnim misijama pod mandatom UN i drugih međunarodnih organizacija kao što je EU. Ona se može posmatrati i kao takozvana „aktivna vojna neutralnost” koja podrazumeva i učešće u misijama izgradnje mira u regionu i svetu. Primer su Austrija i Švedska koje kroz program Partnerstvo za mir, iako su vojno neutralne i priznate od međunarodne zajedni-ce, aktivno učestvuju u misijama izgradnje mira u regionu i svetu.

Ograničavajući faktor vojne neutralnosti Srbije predstavljaju i karakteristike regiona u kome se nalazi. Pet od osam zemalja sa kojima se Srbija graniči članice su NATO-a, dok su dve na putu članstva. Četiri od njih (Mađarska, Rumunija, Bugarska i Hrvatska) članice su EU, pri čemu ni jedna od njih nije postala članica Unije a da prethodno nije postala članica Severno atlantskog pakta. Situacija u BiH je, imajući u vidu suprotstav-ljene stavove dva entiteta, konfuzna, a na delu teritorije Republike Srbije je unilateralno proglašena državna nezavisnost. S tim u vezi, kao ključno pitanje se nameće da li će Srbija moći da bude izuzetak od pravila i da uđe u pregovore i postane članica EU, a da prethodno nije postala članica NATO.

Bez obzira na aktuelnu vojnu neutralnost ima mnogo smisla i razloga da Srbija, u svetlu očekivanih promena u NATO, razmišlja o najoptimalnijem konceptu bezbedno-sti za budućnost, uključujući i novi sadržaj partnerstva, bezbednosnu konfiguraciju u regionu i projekcije trendova.

Dosadašnja iskustva EU ukazuju na to da su sve novo primljene članice pre pristu-panja EU pristupile NATO. Međutim, iskustva istočnoevropskih zemalja ne mogu biti potpuno relevantna za Srbiju budući da je njihov cilj bio stavljanje pod vojnu zaštitu NATO zbog opasnosti od istočnog suseda.

S obzirom na tradicionalnu i regionalnu prirodu bezbednosnih rizika i pretnji sa kojima se Srbija suočava, logičan način za njihovo rešavanje je, takođe, tradicionalnog i regionalnog karaktera. Rešenja se moraju tražiti u regionu i onim elementima moći koji mogu uticati na njihovo otklanjanje, pre svega u delovanju SAD-a i Nemačke, ali i susednim državama koje mogu imati sličan problem kao Srbija. Rešenja se u ovom momentu ne mogu pronaći u sprezi sa udaljenim zemljama koje nemaju mehanizme delovanja u regionu i od kojih nas dele izuzetno privržene članice NATO-a.

Interes Srbije za saradnju pa i članstvo je u zajedničkim ciljevima sa NATO kao što su afirmacija sistema kolektivne bezbednosti kao garanta sopstvene bezbednosti, zatim garantovanje granica, pa potpora političko-ekonomskoj stabilnosti kroz garancije za strane investicije i podršku stranom kapitalu za ulazak u domaću ekonomiju, onda kon-trola rizičnih grupa kao što su islamisti, etničke tenzije, imigranti i slično.

NATO danas nije ono što je bio pre deset godina, a za narednih deset godina neće biti ono što je danas. NATO je u procesu transformacije od kolektivnog vojnog saveza

120 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

ka otvorenoj bezbednosnoj zajednici. Jedan od razloga zbog kojih bi Srbija trebalo da se priključi ovoj zajednici je činjenica da je Srbija izložena globalnim, regionalnim i specifičnim rizicima i izazovima u odnosu na koje ne može niti sme da bude neutralna. Dakle, u meri u kojoj rizici i izazovi ne poznaju granice nužna je integracija u kolektiv-ne sisteme bezbednosti.

5.3. Srbija i Rusija

Rusija je evropska zemlja, nuklearna sila, energetski rezervat i, u krajnjoj konsekven-ci, treba tražiti formulu saradnje sa Rusijom. Rusija ima mogućnosti uticaja na ukupnu stabilnost i bezbednost Srbije. Za Srbiju u odnosu prema Rusiji izuzetno je važan eko-nomski i eneregetske interes. U ovim oblastima je Rusija poželjan, ali i prejak „partner”. Rusija ima mehanizme uticaja o kojima bi trebalo voditi računa.

Prisustvo Rusije u svim najvažnijim oblastima života u Srbiji je očigledno. Na primer, rusko poslovno učešće i investicije su u sektorima: energetika (gas, nafta, elektro-ener-gija, energetska efikasnost i korišćenje obnovljivih izvora energije), geologija; industrija; visoke tehnologije i inovacije; poljoprivreda; saobraćaj i infrastrukture; prosveta; turi-zam; sprečavanje i otklanjanje posledica vanrednih situacija; zaštita životne sredine.

Na Balkanu kao i u Evropi može se primetiti nastojanje Rusije da podrije zapadnu demokratiju i to kroz porast anti-NATO i anti-EU osećanja, da obnovi politiku reciproci-teta, kao i međunarodna pravila koja su postojala pre Prvog svetskog rata, prema kojima bi jače države (takozvane velike sile) trebalo da štite male narode i države. Na Zapadnom Balkanu Rusija beleži značajan uspeh u „skrivenom ratu” (posebno u Srbiji i preko ove u entitetu BiH – Republika Srpska), ali i poraze (Severna Makedonija, Crna Gora).113

Aktuelna strateška dokumenta Ruske Federacije, kao i njeno praktično spoljnopo-litičko delovanje, ne odaju utisak da područje zapadnog Balkana kojem pripada Srbija spada u prioritete te zemlje. Evidentno je da je Rusiji u tom delu Evrope sasvim sužen manevarski prostor delovanja u geostrateškom okruženju NATO, što se manifestovalo još 12. juna 1999. godine posle incidenta na aerodromu Slatina i sprečenosti ruskih vla-sti da pošalju pojačanje svom bataljonu koji je tada zauzeo aerodrom u Prištini. Pome-nuti događaj je demonstrirao vojnu odvojenost Srbije od Ruske Federacije.114

S druge strane, geopolitičke interese Ruske Federacije u odnosu na Srbiju najbolje osli-kava stav te zemlje prema eventualnom ulasku Srbije u članstvo NATO. S tim u vezi, treba imati u vidu da je protivljenje strategiji proširenja NATO konstanta koja prati spoljnu politiku Rusije od raspada Sovjetskog Saveza do današnjih dana. U tom kontekstu Vojna doktrina Ruske Federacije iz 2010. godine proširenje NATO definiše kao glavnu vojnu opasnost po nacionalnu bezbednost te zemlje, dok aktuelna ruska spoljnopolitička kon-cepcija iz 2008 godine naglašava da Ruska Federacija ima negativan stav prema proširenju NATO, naročito prema planovima da se u okvire alijanse prime Ukrajina i Gruzija.

113 Michael Carpenter, Mieczyslaw P. Boduszynski (2018), „Does the West have a vision for the Western Bal-kans”, April 13: https://warontherocks.com/2018/04/does-the-west-have-a-vision-for-the-western-balkans/

114 Na ovu temu više na: russias_footprint_in_wb_executive_summary_30.04_v2.pdf

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 121

Iako područje Zapadnog Balkana, kojem Srbija pripada, Rusiji nije od iste važnosti kao post - sovjetski prostor, Ruska Federacija ima negativan stav i prema proširenju NATO na balkanske zemlje. Bez obzira što je to protivljenje nižeg intenziteta u odnosu na mogućnosti proširenja NATO na zemlje „bližeg inostranstva”, ono je ipak prisutno, a u slučaju Republike Srbije je posebno izraženo. O tome svedoče i pojedine izjave ruskih zvaničnika, po kojima bi Srbija „članstvom u NATO izgubila Kosovo, deo nacionalnog suvereniteta i međusobno razumevanje sa prijateljskom bratskom zemljom”, odnosno da bi „ulazak Srbije u NATO predstavljao pretnju po bezbednost Rusije”. Takođe, stav Ruske Federacije je da bi ulazak Srbije u NATO dao legitimitet intervenciji te alijanse u SR Jugoslaviji 1999. godine, kojoj se Rusija protivila i koju je doživela kao „konačno poniženje” od NATO-a.

Ruska Federacija igra aktivnu ulogu tokom diplomatskog procesa određivanja statu-sa Kosova, Rusija (i Kina) je stavila veto i sprečila promenu rezolucije SB UN 1244 i na taj način otežala rešavanje statusa Kosova. Šest meseci posle unilateralnog proglašenje kosovske nezavisnosti (2008. godine) Ruska Federacije je upotrebila kosovski presedan u svom „bližem inostranstvu” (Gruzija u kojoj je formirala dva entiteta – Južna Osetni-ja i Abhazija), a kasnije i u Ukrajini i to anektiranjem Krima i podržavanjem oružane borbe za odvajanje istočne Ukrajine od ostatka Ukrajine.

Kod ruskog političkog vrha postoji briga da bi se političke elite u Srbiji, delom i zbog permanentnih pritisaka Zapada u procesu evropskih integracija, u jednom trenutku mogle opredeliti po principu „ili Rusija ili Zapad” na način koji bi imao negativne po-sledice po ruske geopolitičke, vojne i ekonomske interese.

Scenario razvoja događaja u Srbiji koji ne bi odgovarao ruskim interesima je da dođe do uspostavljanja političke većine koja bi se u potpunosti okrenula evropskim i evro - atlantskim integracijama, a pitanje Kosova stavilo ad acta. U takvim okolnostima bi i članstvo u NATO-u postalo realno i primamljivo kao „prečica” ka EU. Na taj način bi Rusija, koja je zbog događaja u Ukrajini u značajnoj meri međunarodno izolova-na, izgubila glavnu političku vezu sa Srbijom, a na duže staze bi moglo da dođe i do urušavanja ugleda „najboljeg prijatelja” koji Ruska Federacija tradicionalno uživa među srpskim stanovništvom. Takav razvoj situacije bi doveo i do povratka na lošiji tretman ruskog kapitala i do snižavanja nivoa ekonomske saradnje. Iz navedenih razloga Rusiji odgovara status quo u pogledu zvanično proklamovane politike i izgrađenih stavova srpskog javnog mnjenja o NATO, zbog čega podržava ideju da o konačnoj odluci o članstvu Srbije u NATO alijansi treba raspisati referendum.

Uz snažan podsticaj iz Moskve, Srbija je 25. oktobra 2019. godine potpisala spora-zum o zoni slobodne trgovine između Srbije i evro - azijske ekonomske unije. Po oce-ni ruskog ambasadora u Beogradu: „Za Beograd će realizacija tog dokumenta označiti potpuno novu etapu prisustva na evro - azijskom prostoru, izlazak na tržište s više od 182 miliona potrošača, ukupni BDP koji iznosi više od 1,9 triliona USD. U budućno-sti Srbija može da postane jedna od karika prostora između EU i EAEU”.115 Stvarni

115 Ambasador Rusije, „Sporazum Srbije sa Evroazijskom ekonomskom unijom 25. Oktobra”, Tanjug, Beograd, 20. 08. 2019. https://www.blic.rs/vesti/politika/ambasador-rusije-sporazum-srbije-sa-evroazijskom-ekonomskom-unijom-25-oktobra/kmxrrh8

122 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

pozitivni ekonomski efekti od ove saradnje su skromni, ali je nesporan politički odjek ovog sporazuma jer je podignuta još jedna barijera u uspostavljanju poverenja vo-đstva EU u vođstvo Srbije.

5.4. Uloga Turske u Srbiji i na Zapadnom Balkanu

Savremena spoljnopolitička i bezbednosna doktrina Republike Turske sadrži neke elemente neoosmanizma (eng. neo-ottomanism). Iako najviši turski zvaničnici deman-tuju postojanje strateške platforme koja bi se zasnivala na postulatu da današnja Turska, kao civilizacijska naslednica Otomanskog carstva, treba da reafirmiše njegovo duhov-no, kulturno i političko nasleđe, kako bi u tekućoj preraspodeli regionalne i globalne moći i uticaja, osigurala ulogu jednog od značajnih međunarodnih činilaca, niz poteza u spoljnoj politici ove zemlje daje osnova za postojanje ovakvih ambicija.

Zapadni Balkan i Turska višestruko su povezani, a Turska je oduvek balkanske države smatrala susedima. Iako je početkom jugoslovenske krize podržavala opstanak SFRJ (pre svega zbog svog kurdskog pitanja), Turska je ubrzo aktivno podržala novoproglašene drža-ve, posebno se zauzela za muslimansku stranu u BiH, a kasnije je pružila i podršku Kosovu.

Turska politika prema Zapadnom Balkanu, posle 2000. godine, postaje uzdržanija, ali odnosi sa Srbijom ostaju relativno hladni, posebno posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine. Do tada, Turska primenjuje „tihu” politiku prema Zapadnom Balkanu.

Do nove turske politike prema ovom regionu dolazi 2009. godine, kada se konačno, posle poseta na najvišem nivou, popravljaju i odnosi sa Srbijom. Od tada je bilateralna saradnja ovih zemalja dobila veliki zamah, a međudržavni kontakti su postali redov-ni, uz uvođenje prakse jednomesečnih sastanaka šefova diplomatija Srbije, BiH i Tur-ske. Turska je svojim angažovanjem uticala na usvajanje Istambulske deklaracije, kao i Deklaracije o Srebrenici u Narodnoj skupštini Srbije. Ovakva aktivna politika Turske na Zapadnom Balkanu doprinela je i jačanju te zemlje kao regionalne sile. Iako se na Tursku gleda kao na važnog činioca u sklapanju novih savezništava, pažnju pobuđu-ju i povremene manifestacije neoosmanizma u njegovoj negativnoj konotaciji („Turska doživljava BiH kao njenu oblast, gotovo kao Anadoliju”, „za Tursku je teritorijalni inte-gritet BiH jednako važan kao i teritorijalni integritet Turske”, „za Tursku je bezbednost Sarajeva jednako važna kao bezbednost i prosperitet Istanbula” i slično), koje su izazva-le negativne reakcije u Srbiji i Republici Srpskoj.

S jedne strane, Zapadni Balkan zbog svojih istorijskih, kulturnih, demografskih, geo-grafskih, ekonomskih i političkih veza, prirodno predstavlja područje aktivnog delovanja turske politike. S druge strane, prijem Turske u EU je odložen na dug period, zbog čega ta zemlja redefinisanom multidimenzionalnom politikom nastoji da stekne status uticajnog regionalnog aktera, čime bi važnost članstva u EU u značajnoj meri bio relativizovana. U kontekstu te politike odnosi sa Srbijom ipak imaju centralni značaj. Uz to, Zapadni Balkan je prostor koji još uvek nije u stanju da samostalno rešava sopstvene probleme i protivrečnosti, zbog čega su mu usluge posrednika, uključujući i Tursku, nužne.

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 123

Sa ofanzivnim nastupom Turske ubuduće valja računati. Politički uticaj u Sandžaku i albanskim sredinama ubedljivo raste i nudi se za „korektnog” partnera. Srbija je stra-teški važna Turskoj, jer ima prostor za političko i strateško delovanje i na planu amor-tizovanja nemačke dominacije na prostoru koji je nemačka rezervisala za sebe. Tur-skoj u prilog ide činjenica da nije u konfrontaciji sa Rusijom, itd. Zbog svega ovoga sa Turskom valja računati, a naročito je poželjna saradnja na bezbednosnom planu počev od suzbijanja šverca i organizovanog kriminala do suočavanja sa izazovom islamskog ekstremizma i terorizma.

124 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

6. Preporod Srbije i okruženje

Pored brojnih dugoročnih uzroka od uticaja „sa strane”, pre svega iz Moskve i na-rodnjačkih i desnih populističkih pokreta i vlada EU, ali pre svega zbog odsustva jasne strategije razvoja, vlasti Srbije i njeno laviranja između pro EU i anti EU, NATO, zapad-ne politike, stiglo se do širokog razočaranja, do izneverenih očekivanja građana. To za rezultat ima pad poverenja u EU, rast ksenofobije, raspirivanje mržnje, manjak toleran-cije, pristupanje „neprirodnim” savezima i tako dalje. U krajnjem rezultatu Srbije je i dalje zaglavljena na raskrsnici između Istoka i Zapada.

Uz to, Srbija nije u stanju da sama, isključivo sopstvenim snagama uspešno realizuje strateške ciljeve svog New Deal. To nije moguće ni isključivo kroz ekonomsku i drugu saradnju sa državama Zapadnog Balkana. Potrebna je podrška EU i SAD.

6.1. Srbija i Evropske integracije

Proces pridruživanja Srbije EU započet je pre početka procese normalizacije odnosa Srbije i Kosova. Ali ova dva procesa su isprepletana. Pitanje normalizacije, odnosno Po-glavlje 35 ono je kojim se počinje i završava pregovaranje o članstvu Srbije u EU. Poglavlje 35 uključuje pitanja normalizacije odnosa Beograda i Prištine i zajedno sa poglavljima 23 i 24 biće otvoreno na početku pregovora o članstvu Srbije u EU. Služba za Evropske spolj-ne poslove (EEAS) je ovlašćena da nadgleda i izveštava o ispunjavanju uslova iz Poglavlja 35. Ovo poglavlje ima povećano značenje u odnosu na druga pregovaračka poglavlja, jer pregovori o ovom poglavlju su politički, institucionalni, ekonomski i bezbednosni uslov za dostizanje „evropske budućnosti”. U slučaju Srbije Poglavlje 35 dodatno usložnjava i otežava ionako složen proces kroz koji su prošle druge zemlje na putu ka EU. Poglavlje 35 je i sredstvo za dugoročno uređivanje koegzistencije i jednakog učešće Srbije i Kosova u EU. To znači da odlaganje Srbije ne bi trebalo da blokira članstvo Kosova u EU niti bi svojim uslovljavanjem i blokadom procesa normalizacije Kosovo trebalo da zaustavlja Srbiju na putu ka EU. Iz ovog sledi da je nužan dokument koji bi obe zemlje obavezivao da se suzdržavaju od delovanja jedne protiv druge na međunarodnoj sceni, uključujući napredovanje ka EU i članstvo u međunarodnim organizacijama. Takav dokument je Sporazum o principima (o njemu će biti više reči kasnije). Može se zaključiti da Poglavlje 35 ima veći značaj u odnosu na druga pregovaračka poglavlja. Ovo poglavlje ima čak i suspenzivnu moć, jer može da utiče na privremeno zaustavljanje pregovaranja o pridru-živanju, te i usporavanju celokupnog toka pridruživanja Srbije EU.

Pregovaranje o pridruživanju se odvija na osnovu Pregovaračkog okvira koji je fo-kusiran na uslove pod kojima će zemlja kandidat prihvatiti, sprovesti i primeniti acquis communautaire. Osnovno usmerenje Pregovaračkog okvira je usmereno na unutrašnje

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 125

promene u Srbiji (unapređenje poslovnog ambijenta, razvoj konkurentnog privatnog sektora, smanjenje visoke stope nezaposlenosti).116 Ali izrikom se kaže da je za pridruži-vanje Srbije EU postizanje „pune normalizacije” conditio sine qua non. Sa svoje strane Srbija ima sopstvenu pregovaračku platformu koja uključuje njene komentare ciljeva EU, spremnost primene EU acquis, obrazloženje načina, vremenskog okvira za prilago-đavanje sa EU acquis u datom sektoru.

Proces pregovaranja o članstvu Srbije u EU odvija se sporo. Pregovori o pristupa-nju Republike Srbije sa EU formalno su otvoreni Međuvladinom konferencijom, 21. januara 2014. godine, u Briselu. Od tada do kraja 2020. godine, otvoreno je šesnaest poglavlja (i to: Poglavlje 5 - Javne nabavke, Poglavlje 6 - Pravo privrednih društava, Poglavlje 7 - Intelektualna svojina, Poglavlje 13 - Ribarstvo, Poglavlje 17 - Ekonomska i monetarna politika, Poglavlje 18 - Statistika Poglavlje 20 - Preduzetništvo i industrij-ska politika, Poglavlje 23 - Pravosuđe i osnovna prava, Poglavlje 24 - Pravda, sloboda i bezbednost, Poglavlje 25 - Nauka i istraživanje, Poglavlje 26 - Obrazovanje  i kultura, Poglavlje 29 - Carinska unija, Poglavlje 30 - Ekonomski odnosi sa inostranstvom, Po-glavlje 32 - Finansijski nadzor, Poglavlje 33 - Finansijske i budžetske odredbe i Poglavlje 35 - Ostalo). Privremeno su zatvorena samo dva poglavlja (i to: Poglavlje 25 - Nauka i istraživanje i Poglavlje 26 - Obrazovanje  i kultura). Zbog toga je posebno važno ukazi-vanje EU na to da ne bi trebalo licitirati ni sa kakvim terminima i rokovima u pogledu napredovanja Srbije ka članstvu u EU, jer će taj vremenski okvir zavisiti pre svega od Srbije i od tempa kojim ona sprovodi neophodne reforme. EU od Republike Srbije, kao zemlje kandidata, očekuje da postepeno uskladi svoje političke odluke sa političkim od-lukama EU, a posebno u pogledu stava EU o aktivnostima Ruske Federacije u Ukrajini.

Na ovako sporo napredovanje Srbije su svakako uticali unutrašnji razlozi među koji-ma je najvažniji odsustvo jasne vizije razvoja Srbije i odsustvo angažovanosti političkog vođstva ali i procesi u samoj EU.

Kriza u EU je proizvela sledeće negativne efekte: usporavanje tempa i promene pri-oriteta u ekonomskom razvoju, ugrožavanje ukupne političke i socijalne stabilnosti u zemljama članicama, otvaranje pitanja unutrašnjih odnosa i slabljenje podrške proširi-vanju a u okviru preispitivanja koncepta budućeg razvoja EU. Potom, uticaji iz Moskve i narodnjačkih, desnih populističkih pokreta i vlada EU, iznad svega odsustva jasne strategije razvoja domaćih vlasti i njihovo laviranje između zalaganja za EU i protiv-ljenja EU i NATO, odnosno jasnog izražavanja anti-zapadnjačke politike, dovelo je do širokog razočaranja, do izneverenih očekivanja masa. Srbija „na evropskom putu” je u ozbiljnom zaostajanju za potrebama razvoja Srbije, za događajima u samoj EU. U vaku-umu stvorenom odsustvom napretka u pregovorima i neodlučnim ponašanjem vlasti Srbije stvoren je slobodan prostor za „poplavu” desničarskih politika iz vladajuće koa-licije, ali i dela opozicije koji se do 2015. godine deklarisao kao liberalno-demokratska i proevropsko-građanska Srbija. Po uzoru na mnoge stranke iz EU ovaj politički obrt se opravdava „evro skepticizmom”, uz istovremene ponude Moskvi za saradnju. Sve u svemu, građanima Srbije nudi se put koji ih vodi daleko od EU i od širih evropskih

116 http://ec.europa.eu/enlargement/pdf/key_documents/2013

126 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

vrednosti, uz maglovita očekivanja od „političke i vojne neutralnosti”, Evro - azijskog saveza, BRIK, a tokom 2019. i početkom 2020. godine i promovisanja političkog saveza Rusija-Belorusija - Srbija. To je rezultiralo padom zainteresovanosti građana Srbije za pristupanje EU na svega 35 odsto.117

Verovatno je da će po okončanju aktuelne svetske ekonomske i finansijske krize struktura EU u većoj ili manjoj meri biti izmenjena. Postoji nekoliko mogućih pravaca u kojima bi ove izmene mogle da krenu:

• Prvi scenario, koji bi vodio dezintegraciji EU, najmanje je verovatan iako se, u vremenu krize i neizvesnosti, UK opredelila za BREXIT, odnosno za potpuni po-vratak suvereniteta;

• Drugi scenario: usled posledica postojeće ekonomske krize koja trenutno najviše potresa evro zonu, kao realan scenario nameće se vraćanje EU na nivo jedinstve-nog tržišta kao jedinog vezivnog tkiva između evropskih država. Mnogi smatraju da je ovo bila i prvobitna namera predstavnika država osnivača, i da bi se na tome trebalo i zadržati, jer ovakav vid integracije zahteva mnogo manje energije za iz-gradnju kompromisa po raznim pitanjima, a državama daje slobodu odlučivanja u brojnim oblastima.

Uzimajući u obzir celinu dosadašnjih procesa očigledno je da vođstvo Srbije nema jasan odgovor na inače složeno i teško pitanje u kom se geopolitičkom pravcu usmerava Srbiju. Neophodno je da se razmotre najmanje dve opcije:

• Prva opcija je ostvarenje „evropske budućnosti”, a unutar nje nameću se sledeći prioriteti: do uključivanja u EU (2025-2030. godine), potrebno je da se Srbija od slabe, odnosno „nedovršene države”, kakva je danas, dovede do stupnja moderne i efikasne, odnosno takozvane „normalne države”; u periodu od uključenja Srbije u EU do 2050 godine, biće neophodno da se nacija – država podvrgne postepenoj deregulaciji, odnosno prenosu pojedinih državnih funkcija na evropska tela;

• Druga opcija se otvara u slučaju neuspeha sadašnjeg modela evropskih integracija – bilo zato što se Srbija ne bi uključila u EU bilo zato što bi se EU reorganizova-la i ostavila Srbiju izvan kruga „tesno integrisanih” zemalja. S obzirom na visok stepen ostvarivosti druge opcije nameću se sledeći prioriteti: jačanje države i po-dizanje njene efikasnosti u suočavanju s unutar društvenim, ali i globalnim izazo-vima (isto kao i u prvoj opciji), i izgradnja novih regionalnih i globalnih oslonaca, odnosno savezništava koja ne isključuju ni EU.

New Deal Srbija je ulaznica za članstvo Srbije u EU. Ali, Srbija mora postati mnogo razvijenija zemlja nego što je sada da bi postala produktivna članica EU. Ostvarivanjem planskih ciljeva New Deala, Srbija bi trebalo da utrostruči nivo društvenog bruto pro-izvoda po stanovniku, da ga poveća sa sadašnjih nešto više od 5.000 na preko 15.000 američkih dolara po glavi stanovnika, odnosno da dostigne bar polovinu sadašnjeg

117 https://www.blic.rs/vesti/politika/pet-simptoma-srpskog-skretanja-udesno-jedni-cute-drugi-disciplinuju-treci-zatvaraju/srcxpvy

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 127

prosečnog nivoa GDP per capita u EU. Ostvarivanje New Deal Srbija bi omogućio pri-stup značajnim sredstvima iz predpristupnih fondova EU i drugih investicionih fondova EU. Dosadašnja saradnja pokazala je da će EU podržati one velike investicione projekte zapadno balkanskih država, uključujući i Srbiju, koji su deo i njene razvojne strategije.

U prilog očekivanja pozitivne reakcije u EU i na podršku konceptu poput New Deal Srbija ide i odluka Evropske komisije da, u okviru ove opšte namere i kao odgovor na krizu neo liberalne ekonomije i u susretu sa opštim nezadovoljstvom sa sadašnjim društve-no-ekonomskim sistemom i političkim situacijom u EU, razvije plan European Green Deal.

European Green Deal sadrži seriju instrumenata koji su usmerni ka unapređenju klime, svođenja zagađenosti na nulu, održivu pokretljivost, čistu energiju, čistu vodu za sve, strategiju za hranu, Just Transition Initiative, Sustainable Europe Investment Plan, European Climate Bank i European Climate Pact. Po planu EK emisija gasa bi trebalo, 2030. godine, da bude između 40% i 50-55% manja u odnosu na 1990. Posle osnivanja ETS (The emissions trading system ), 2005. godine, došlo je do značajnog smanjenja CO2 procenta i ovaj bi trebalo, na kraju 2020. godine, da bude umanjena za 21% u odnosu na 2005.118 Ovaj ambiciozni plan biće teško ostvariti zbog mnogih nezadovoljstava širom EU. Zbog toga je potrebno nešto više od Green Deal a to je Green NewDeal koji bi obu-hvatio dugoročnu viziju promena, kombinovanja ekoloških, ekonomskih i socijalnih mera. New Deal for Europe, „dobar dogovor” za ljude, trebalo bi da uspostavi novu i više fer distribuciju resursa, zaštitu od siromaštva. U suštini, on je zasnovan na održivom razvoju, solidarnosti i učestvovanja u zajedničkom napretku.

Jedna od ključnih slabosti EU i vidljivog razlaganja „evropskih vrednosti” u samoj EU jeste i to što su bujanje populizmima i narodnjačkih politika proizveli široko an-ti-EU raspoloženje i otvorili prostor za ekstremnu desnicu.119 Politički život u EU je u znaku porasta evroskepticizma, širenja pokreta izolacionizma u pojednim zemljama, radikalnih i ekstermičkih ideologija gde je najvidljiviji islamski radikalizam, ali i sve značajnija ekstremna neofašistička i rasistička ideologija. Trenutno, ekstremno desni-čarski populistički pokreti vladaju u Italiji, Poljskoj, Mađarskoj.

U doba panedmije COVID-19 početkom 2020. godine, pokazalo se da EU nije izgra-dila delotvoran sistem unutrašnje koordinacije. Potvrdila se opravdanost upozorenja da EU nije sposobna da upravlja ovakvom krizom, pa je teret suočavanja pao na vlade država članica, što je osnažilo politike izolacionizma ili „suverenizma” koje su, u kraj-njoj liniji, iste prirode kao i one koje su u UK dovele do BREXIT-a. Sam po sebi „suve-renizam” onemogućava razrešavanje drugih slabosti koje su se ispoljila zbog nejedna-kih mogućnosti država-članica i odsustva solidarnosti na nivou EU. Time se EU samo uklopila u globalni trend koji sinhronizovano vodi u obaranje rasta ili u recesiju.120

118 Andrew Watt (2020), „The European Green Deal: will the ends, will the means”, Social Europe, January 14: https://www.socialeurope.eu/the-european-green-deal-will-the-ends-will-the-means

119 Dušan Janjić (2020), „Napad korone pokazao koliko je slaba Unija”, op. cit.120 „The Global Economic Impacts of COVID-19” (2020), Critical questions, Center for Strategic and In-

ternational Studies (CSIS), March 10: https://www.csis.org/analysis/global-economic-impacts-covid-19; Lucrezia Reichlin (2020), „Covid-19 is an opportunity for Europe”, March 17: https://www.socialeurope.eu/covid-19-is-an-opportunity-for-europe

128 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

Na kraju, EU nema sopstvenu geopolitičku strategiju. Potreba za razvojem geopo-litike EU je očigledna ukoliko se uvažavaju interesi EU ali i zbog činjenice da SAD, Rusija i Kina imaju svoje geopolitike koje se neposredno tiču EU. Na primer, eskala-cija političke krize u samoj EU, posebno na njenoj granici sa Ukrajinom omogućila je povratak Rusije na „veliku scenu” evropske, ali i svetske politike. Za EU i NATO ova kriza i ruska aneksija Krima od izuzetnog je značaja – to je izazov osposobljenosti za garantovanje bezbednosti u čitavoj Evropi. Istovremeno, SAD nastoje da sačuvaju monopol nad kontrolom multinacionalnih kompanija koje Kina nastoji da im pre-uzma. EU je ispala iz ove igre. Uz to, Kina je preuzela mnoge kompanije i poslovne sisteme u samoj EU, na primer u Italiji i zemljama bivše istočne Evropa. Kao što se od kraja 90-ih godina prošlog veka Rusija proširila u energetskom sektoru EU (posebno Nemačke, Austrije, zemlje bivše istočne Evrope). EU pred naletom Kine i Rusije gubi tržišta i na Zapadnom Balkanu.121

Sa svoje strane EU nije potvrdila sposobnost da vodi globalnu politiku. jer nije ispu-njen neophodan uslov – multilateralizam.122 EU je povukla sa sobom i NATO koji nije u stanju da odigra jednu od svojih osnovnih uloga: koordinacija zajedničkog reagovanja u pandemijskim uslovima. Suočeno sa tom pojavom, novo vođstvo EU je najavilo da će EU razviti i svoju geopolitičku strategiju pozicioniranja u međunarodnom poretku. Izvesno je da geopolitičko postavljanje samo po sebi nije dovoljno i da mora biti praćeno tehnološkom saradnjom i vrednostima multikulturalizma.

Izazov pred vođstvom i javnošću Srbije jeste da nađu svoje odgovore na ove iza-zove i da opredeli svoju politiku nacionalne bezbednosti. Osnovni rizik koji se mora izbeći je ponavljanje greške iz 90-ih godina prošlog veka koja se sastojala u udaljavanje od mogućnosti ostvarivanja nacionalnih interesa u okviru opšteprihvaćenih vrednosti savremenog sveta. Zato se pridruživanje Srbije EU pokazuje kao priključivanje odgo-varajućem sistemu vrednosti (demokratija, vladavina prava, poštovanje ljudskih prava i sloboda i drugo), političkog odlučivanja, ekonomskog razvoja, a i kroz spremnost za izgradnju kapaciteta i sposobnosti koje definiše NATO.

Republika Srbija je u obavezi da aktivnije angažuje sopstvene kapacitete u iz-gradnji zajedničkih sposobnosti EU za suprotstavljanje bezbednosnim izazovima, rizicima i pretnjama. U Strategiji nacionalne bezbednosti Republike Srbije dato je značajno mesto zajedničkoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici EU, uz jasno izra-ženo opredeljenje za izgradnju i očuvanje bezbednosti na principima EU. U tom kontekstu se ističe da će „uvažavajući interes očuvanja sopstvenog teritorijalnog integriteta i suvereniteta, Republika Srbija spoljnu i bezbednosnu politiku u najve-ćoj meri usklađivati sa pozicijama i delovanjem EU u svim najvažnijim pitanjima

121 Dušan Janjić (2020), „Napad korone pokazao koliko je slaba Unija”, op. cit.122 Stefan Steinicke (2020), „Geopolitics is back – and the EU needs to get ready. Serious upheavals

in the world order require that major powers think and act geopolitically. The EU must do so as well”, February 17: https://www.ips-journal.eu/index.php?id=340&L=0&tx_news_pi1%5Bnews%5D =4079&tx_news_pi1%5Bcontroller%5D=News&tx_news_pi1%5Baction%5D=detail&utm_source=newsletter&utm_medium=email&utm_campaign=en_754_20200218&cHash=54aa8cb639d558616c7c264ab1ee4acc

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 129

globalnog, evropskog i regionalnog karaktera”. Takođe, u pomenutom dokumentu se navodi da „kroz proces evropskih integracija Republika Srbija izražava spre-mnost da izgrađuje kapacitete i sposobnosti sistema nacionalne bezbednosti, u skladu sa standardima i obavezama koje proizlaze iz Evropske bezbednosne i od-brambene politike”.

6.2. Saradnja na Zapadnom Balkanu

Regionalni pristup bi trebalo dopuniti pod - regionalnom saradnjom, a Pakt za stabilnost jugoistočne Evrope i Inicijativa za saradnju jugoistočne Evrope bi trebalo da preusmere prioritete na pod - regionalna ulaganja, promociju saradnje između, na primer, Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Drugi pod - region bi bio Srbija-Crna Gora-Kosovo-Makedonija-Albanija.

Da bi Srbija postala deo EU potrebna je njena promocija kao aktivnog činioca bal-kanske saradnje. U tom cilju trebalo bi da se uspostavi dugoročna saradnja, na nivou Balkana, između vlada, privatnog sektora i nevladinih organizacija, ali i sa drugim međunarodnim faktorima, fondovima, vladama i finansijskim institucijama u cilju ohrabrivanja regionalnih projekata i preko granične saradnje.

Stanovništvo WB6 je 18 miliona sa ekonomskim potencijalom od 88 milijardi USD BDP (poput Slovačke), a kada je u pitanju razvoj prosečna visina BDP po glavi stanovni-ka je 13.5 hiljada ili 1/3 proseka EU. To je jedan od regiona u Evropi sa najvećim stopom rasta 3% i 4%. Takođe, prisutna je makroekonomska stabilnost ako se gleda kroz stopu inflacije koja je 1% i 2%, malim budžetskim deficitom (od -3% do -2%) i stabilnim jav-nim dugom (prosečno 50%).

Vizija regionalne saradnje se u pojedinim zagovaranjima ocrtava kao Regionalna ekonomska Oblast (REA) koja nije novi posebni entitet ili organizacija već instrument za stvaranje novih mogućnosti za razvoj, zapošljavanje i rast, za osnaživanje i povećanje konkurentnosti, za maksimalizovanje benefita za zajedničko putovanje ka članstvu u EU. Za ovakvu ideju zalažu se privredne komore Zapadnog Balkana udružene u In-vesticioni forum komora (Chamber Investment Forum). Svoju misiju Forum određuje kao: zalaganje vlada šestorke Zapadnog Balkana za uspostavljanje delotvornih insti-tucionalnih i političkih struktura na najvišem političkom nivou, koji bi podržao us-postavljanje REA; slobodno kretanje roba/usluga u regionu; slobodno kretanje ljudi; zagovaranje zajedničke digitalne transformacione strategije; zagovaranje zajedničke regionalne energetske strategije; zajedničku promociju regiona kao jedinstvene investi-cione destinacije.123

Svesni da nema proširenja EU u kraćem roku, Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, Edi Rama, premijer Albanije, i Zoran Zaev, premijer Sjeverne Makedonije, 11. novem-bra 2019. godine, u Novom Sadu, potpisali su Deklaraciju o nameri ostvarivanja četiri

123 „Position of the Western Balkans 6 Chamber Investment Forum: One year from the Lonodn Summit and ahead of the Poznan Summit – Lap time on Regional Economic Area Implementation”, www.wb6cif.eu

130 New Deal SRBIJA • Dušan Janjić

slobode i otvarili put za stvaranje „Mini Šengena” između tih država te, u budućnosti, stvaranja prostora regionalne slobodne trgovine.124

Za ostvarivanje održivog razvoja WB6 posebno je važna saradnja u sledećim oblastima: klimatske promene i životna sredina (inteligentno zajedničko korišćenje prirodnih resursa; upravljanje zasnovano na ekosistemima i prilagođavanju); razvoj sistema upravljanja izvorima obnovljive energije i unapređenje energetske mreže (in-tegrisanje posebnih energetskih sistema sa ZB u jednu zapadno-balkansku energet-sku mrežu); razvijanje cirkularne ekonomije; izgradnja i modernizacija saobraćajne infrastrukture (vodo-putevi, železnica, autoputeva i avio saobraćaj); unapređivanja pojedinačnih tržišta rada i politika zapošljavanja, kao i nove saradnje u okviru ZB (programi smanjenja odliva mozgova i zadržavanje lokalne radne snage na ZB; unap-ređenje sistema upravljanja prirodnim resursima, posebno obrazovanjem i lokalnim institutima i inicijativama za istraživanje i razvoj); regionalni razvoj i kohezije (uspo-stavljanje otvorenih informacionih i komunikacionih sistema) itd.125

Zapadno balkanski BeNeLux (Hrvatska, Bosna, Srbija i Crna Gora) ili Zapadni Bal-kan šestorke (WB6) odnosno osmorke (WB8), nezavisno od naziva, mogao bi da ubrza razvoj ovih država i da ih, u olakšanom putovanju, uvede u EU. Ovo nikako ne može biti „zajednička” politička i državna zajednica, već prostor neometane komunikacije, protoka ljudi, roba i ideja.

Istovremeno, svaki realizovan projekat i uspešno obavljen posao trebalo bi da olakša razvoj i stabilizaciju pojedinačnih država, dostizanje „evropske budućnosti” ovih drža-va u članstvu u EU, a i „proširenje” EU na Zapadni Balkan.

Može se bez preterivanja reći da čitav prostor ZB, takav kakav je sada, nije privlačno mesto za ulaganja stranog kapitala, znanja i iskustva i primenu naprednih tehnologija. Ni jedna zapadno balkanske država ne može pojedinačno, sama za sebe, ma koliko se trudila, da promeni takvo opšte stanje. Zbog toga je potreban politički konsenzus zapadno balkanskih država o tome kako i na koji način da od svog regiona stvore pri-vlačno mesto za ulaganje stranog kapitala, znanja i iskustva, primenu naprednih tehno-logija i drugo. To je preduslov održivog razvoja svake pojedinačne zapadno balkanske države i regiona u celini.

Bez drugačijeg Zapadnog Balkana, bez povoljnijeg poslovnog ambijenta u njemu i u svakoj zapadno balkanskoj državi, nije realno računati na veći dotok stranih inve-sticija, bilo „grinfild” ili „braunfild” investicija, pa sledstveno tome ne treba se nadati ni nekom ubrzanije privrednom napretku i podizanju životnog standarda na viši nivo. Odnosno, bez novog zamaha međusobnog političkog i diplomatskog bilateralizma i

124 Željko Trkanjec, „Edi Rama proročki: ‘Ne možemo biti taoci EU. U sporazum slobodne trgovine i kretanja treba ući svih šest država zapadnog Balkana’” (https://euractiv.jutarnji.hr/PiD/prosirenje/edi-rama-prorocki-ne-mozemo-biti-taoci-eu-u-sporazum-slobodne-trgovine-i-kretanja-treba-uci-svih-sest-drzava-zapadnog-balkana/9568676/); Marko Čadež (2020), „Forging Four Freedoms Initiative for prosperity and peace in the Balkans”, New Atlantics, April 2: https://www.atlanticcouncil.org/blogs/new-atlanticist/forging-the-four-freedoms-initiative-for-prosperity-and-peace-in-the-balkans/

125 „The Western Balkans Network on Territorial Governnance. Position paper on Territorial Governnance in the Western Balkans, The Western Balkans Network on Territorial Governance, Universiteti Polis, Tirana, 2018.

III NEW DEAL SRBIJA: IZLAZ IZ KRIZE I PREPOROD SRBIJE 131

multilateralizma država Zapadnog Balkana neprestano će se suočavati sa fenomenom nedovoljnog privrednog rasta i niskom stopom zaposlenosti.

Građani država regiona mogu da žive mnogo bolje nego što sada žive. To isključivo za-visi od volje i vizije njihovih političkih elita, od njihove spremnosti da svoju „veliku zabri-nutost” za sudbinu nacionalnog identiteta svoje države zamene iskrenom brigom za obez-beđivanje boljeg života svojim građanima, koji u veoma velikom broju grcaju u nemaštini.

Uklanjanje svih političkih, ekonomskih, carinskih i drugih barijera koje ometaju slobodno kretanje ljudi, roba i usluga, kapitala i ideja na čitavom prostoru Zapadnog Balkana preduslov je održivog razvoja svake zapadno balkanske države. Bez jedinstve-nog zapadno balkanskog tržišta teško je, pa i nemoguće, podići na viši nivo tehnološku i proizvodnu sposobnost svakog pojedinačnog zapadno balkanskog privrednog aktera, smanjiti troškove i povećati dobit u poslovanju.

Politička stabilnost ZB preduslov je njegovog održivog razvoja i neophodan predu-slov i osnivanja jedinstvenog zapadno balkanskog tržišta. Međutim, za uspostavljanje jedinstvenog tržišta potrebna je politička volja i angažovanje vođstava svih država re-giona. Zbog toga bi politika Srbije, drugih zapadno balkanskih država, međunarodne zajednice i EU trebalo da idu u pravcu ostvarivanja preduslova za takvo angažovanje.

CIP - Каталогизација у публикацији -Народна библиотека Србије, Београд

338.1(497.11)316.42(497.11)323.1(497.11)316.347323(497.11)

ЈАЊИЋ, Душан, 1950- New Deal Srbija / Dušan Janjić. - Beograd : Forum za etničke odnose, 2020 (Beograd : Dosije). - 131 str. ; 24 cm

Tiraž 150. - Napomene i bibliografske reference uz tekst.

ISBN 978-86-920703-5-8

а) Друштвено-економски развој -- Србија б) Привреда -- Реформа -- Србија в) Етнички односи -- Србија г) Национализам д) Србија -- Политичке прилике -- 2010-2020

COBISS.SR-ID 28221449

New DealSRBIJA

Dušan Janjić

Duša

n Ja

njić

New

Deal

SRBI

JA

www.fer.org.rs