Knjievnost 20. vekaNovica Petkovi

ModernaNa prelazu iz 19. u 20. v. srpska knjievnost dobija sva osnovna obeleja moderne nacionalne knjievnosti. Obino se uzima da u vodeim evropskim knjievnostima moderan roman i pripovetka nastaju posle dezintegracije realizma, kada se s naturalizma prelazi na impresionizam. Moderna lirika poinje od (francuskih) parnasovaca i prelaska na simbolizam. Menja se takoe i knjievna kritika, kao i knjievna teorija. ona naputa spoljanje tumaenje knjievnosti i prelazi na unutranje: na analizu umetnikih svojstava dela, a ne okolnosti u kojima ono nastaje. U srpskoj knjievnosti sline pojave zapaamo ne samo u pojavi parnasovske lirike Vojislava Ilia, koja je 90-ih godina prolog veka imala veliki broj sledbenika i dominantan uticaj, nego i u knjievnoj kritici. Ve je Ljubomir Nedi (1858-1902), koga s pravom moemo smatrati preteom unutranjeg tumaenja knjievnosti, podvrgao 1893. otroj kritici utilitarnu teoriju umetnosti Svetozara Markovia, koji je u realizmu isticala drutvenu ulogu knjievnosti. Sasvim suprotno od toga, Nedi na primeru Ilieve lirike istie on, nije obino, nego je to "oseanje za Lepo"; pesnika emocija po svojoj je prirodi "artistina emocija". Otuda, mesto ranijeg zanimanja preteno za tematiku, sama forma dobija na vrednosti. Tako se panja i kritiara i italaca, a i samih pesnika, postepeno pomera prema izradi pesme kao specifine umetnike tvorevine, to e imati dalekosene posledice ne samo za tumaenje i vrednovanje pesnitva nego - a to je najvanije - i za njegov razvoj u naredne dve decenije. Razume se, promene koje zapaamo u srpskoj knjievnosti dobile su podsticaja od slinih promena koje su se neto ranije desile u nekim evropskim knjievnostima. Meu knjievni kontakti i uticaji sve se jae oseaju. Ali oigledno postoji i izvestan paralelizam u razvoju. Tako se ceo period koji obuhvata od 90-ih godina prolog veka pa do Prvog svetskog rata oznaava terminom koji je zajedniki za veinu srednjoevropskih i junoslovenskih knjievnosti - moderna. Iako je termin uzet iz nemake knjievnosti, upravo u ovo vreme kontakti s njom i njen uticaj osetno slabe. Samo u srpskim zemljama koje su se tada nalazile pod vlau Austro-Ugarske (Vojvodina, Bosna, Hercegovina i srpski krajevi u Hrvatskoj) nemaki su kulturni i knjievni uticaj i dalje oseao. U samoj pak Kraljevini Srbiji i u njenoj prestonici Beogradu naglo jaa francuski uticaj. Bio je to srean sticaj okolnosti, jer su tada nove knjievne ideje dolazile iz Pariza. Za dve decenije - koliko je moderna najvie trajala - umetniki uspon knjievnosti bio je vei no ikada ranije. Naroito se to osealo u poeziji, to je savremenog pesnika M. Pavlovia navelo da ovo razdoblje nazove "jedan mali zlatan vek nae poezije". Ali je zanimljivo, mada nije sluajno, da nije bio nita manji napredak kritike i nauke o knjievnosti. Jedan iri pogled pokazao bi da je u isto vreme nauka uopte u Srbiji, u svim svojim osnovnim granam doivela procvat. Znatno ojaao kao kulturni i nauni centar, Beograd je preuzeo vodeu ulogu i u knjievnosti. Knjievni ivot prestonice, kao i kod nekih drugih naroda, usmeravao je rzavoj i

1

utvrivao zajednika merila. Ono to je Nedi pokuao ali nije ostvario, ostvarie od njega mlai kritiar Bogdan Popovi (1864-1944). On e 1901. u Beogradu pokrenuti moda najznaajniji i svakako najbolje ureivan asopis "Srpski knjievni glasnik". Za prvih etrnaest godina izlaenja "Glasnik" je i kod pisaca i kod njihovih italaca pojaavao izvesne predstave o knjievnim uzorima prema najoptijim ali jedinstvenim merilima. Oigledno je uloga kritiara prilino porasla. Istoriari e kasnije napominjati da je u vreme moderne postojala "hegemonija kritike". Ali je upravo ta hegemonija bila jedan od uslova da se kritikim prevrednovanjem naslea uspostave odreeni kontinuiteti u knjievnom razvoju. Najpre e B. Popovi nainiti izvrsnu Antologiju novije srpske lirike (1911). Predgovor, strog izbor pesama, kao i njihov razmetaj, prikazali su istorijski sled novih liriara - od rodonaelnika Radievia do simboliste Duia - kao neprekinut niz usavravanja pesnike umetnosti. Zatim e drugi urednik "Glasnika" i najistaknutiji kritiar Jovan Skerli (18771914) napisati Istoriju nove srpske knjievnosti (1914). On je prema savremenim kriterijumima opisao smenjivanje epoha, stilskih formacija i kola. Dobijena slika pokazala je da se nova srpska knjievnost razvijala na nain tipian za evropske knjievnosti. Najzad, Pavle Popovi (1868-1939) preduzeo je iroka istorijsko-komparativna istraivanja u svim domenima: narodna, srednjovekovna, dubrovaka i nova knjievnost. Za knjievnost je oduvek bilo od posebnog znaaja ono to se u jeziku deava. Na poetku 20. v. knjievni jezik je stabilizovan. Ali su se izvesni odnosi vidno pomerili. Zasnovan na narodnim govorima koji su dobrim delom uzeti iz usmene poezije i proze, knjievni jezik je u poetku vie odgovarao potrebama ruralne i tradicionalne kulture nego urbane i moderne. Valjalo ga je prilagoavati novim, vie intelektualnim potrebama, sa sloenijim stilskim diferenciranjem. U tome je beogradska sredina poela da igra odluujuu ulogu. Ako je u poetku iroko shvaena periferija jeziki uticala na kulturni centar, sada centar utie na nju: podvodi lokalne razlike, koje dolaze iz pokrajina, pod optu standardizaciju i formira funkcionalne stilove. Tako se obrazuje jedan poseban oblik u kome se knjievni jezik pojavljuje, prilagoen potrebama razvijene urbano-intelektualne sredine: za njega se odomaio naziv beogradski stil. Njime ne piu samo knjievnici. Podjednako ga nalazimo i u naunoj prozi. Jedan od izrazitijih predstavnika je istoriar Slobodan Jovanovi (1869-1958), koji je samo povremeno razmatrao knjievne teme, ali se zato svi njegovi tekstovi mogu itati kao da su knjievni ve i zbog same stilske vetine. Stilska vetina, koja nije samo jezika, nigde nije dola toliko do izraaja kao u poeziji. I nijedan pesnik nije je toliko dugo i tako strpljivo usavravao kao Jovan Dui (1874-1943). Najpre je bio Iliev sledbenik, da bi zatim (Pesme, 1908) nainio otar prelaz na simbolistiku poetiku s francuskim uzorima. Jako je suzio izbor uglavnom na dva stiha: simetrini dvanaesterac (aleksandrinac) i jedanaesterac, oba po poreklu francuska. Suavanje se osea u svemu - u izboru motiva, slika, boja - i moe se desiti u vezi s tenjom da se saimanjem spoljnog opisa pojaa simbolino znaenje. U pesmi se opis katkad daje u savrenim proporcijama, koje ga ine malim remek-delom. Ali nije satirian, kao kod parnasovaca, nego se razvija u tanano gradiranim prelivima. Roen u Hercegovini, nadomak Jadranskog mora, Dui je nosio tipinu mediteransku ljubav za svetlo, sunce, ravnoteu i sklad. Takav je i njegov stih, odmeren i zvuan. Na tome se on, meutim, nije zaustavio: kasniji razvoj vodio je ka promeni stiha i zgunjavanju slika ispunjenih dubokim tragizmom a protkanih hrianskom simbolikom. Pozna knjiga Lirika (1943) predstavlja sam vrh srpske misaone lirike u vezanom stihu.

2

Za razliku od Duia, drugi podjednako znaajan pesnik Milan Raki (1876-1939), od samog je poetka prihvatio dvanaesterac i jedanaesterac, i uglavnom ih nije naputao. ali je zato ta dva stiha doveo do ritmikog savrenstva. Manje raznolik, on je i manje plodan: objavio je svega dve sveske pesama u kratkom razmaku (Pesme, 1903, 1912). Disciplinovaniji od drugih, on e do virtuoznosti dovesti umetnost rime i strofe, kao i ukrtanje stihovnih i sintaksikih jedinica u raznolikim oblicima opkoraenja (ewambement). to je odgovaralo izvesnoj emocionalnoj uzdranosti, pa i gorkoj ironiji i skepsi koje nalazimo u Rakievim pesmama. Pomalo podignut, svean ton njegovog stiha i strofe izvanredno je usaglaen s istorijskim temama - vezanim za Kosovo - u nevelikoj grupi patriotskih pesama. Pravo obilje patriotskih pesama nalazimo kod treeg pesnika, Alekse antia (1868-1924). ali je on vie produio ovaj tradicionalni anr nego to ga je, kao Raki, u novom duhu izmenio. U Mostaru (Hercegovina), u kome je anti roen i iz kog nije odlazio, formirana je grupa srpskih pisaca oko asopisa "Zora". Njoj je u poetku pripadao i Dui, kao i najznaajniji pripoveda koga je Hercegovina dala Svetozar orovi (1875-1919). Tu nije prekidan kontinuitet razvoja s knjievnou 19. v. Slino antiu, pesnik iz Vojvodine Veljko Petrovi (1884-1967) takoe je doprineo obnovi patriotske poezije (Rodoljubive pesme, 1912, zatim Na pragu, 1914). On je jo znaajniji kao pripoveda: od izuzetne pripovetke Bunja (1905) pa do poslednje knjige Dah ivota (1964). Mlai, od Duia i Rakia radikalniji pesnici ve su naili na nesporazume s kritikom, to je znak daljih promena. Poetna sumorna raspoloenja pretvorili su u mrana, a umereni pesimizam u oajanje. oni su u beogradskom sivilu prvi poeli da otkrivaju velegradski splin, koji je Bodler uveo u poeziju. Najpre je Sima Pandurovi (1883-1960) u zbirci Posmrtne poasti (1908) gotovo hladno opisivao prizore telesnog i duevnog rasula. Zatim je Vladislav Petkovi Dis (1880-1917) irom otvorio srpsku liriku za iracionalne sadraje i slike iskrsle iz podsvesnog ivota (Utopljene due, 1911). Sav u snovima i slutnjama, on se malo starao o spoljnom izgledu svoje pesme. Ona nije besprekorna, naroito ne u jeziku. Pa ipak Disove pesme idu meu najmuzikalnije na srpskom jeziku. Neobina inverzija slika, pomerena sintaksa i tamna znaenja najavljivali su nove promene u poeziji. Za razliku od poezije, proza se tee i sporije menjala. tavie, upravo je prevlast lirike uinila da se kod proznih pisaca pojavi zajednika osobina koja je jo J. Skerlia navela da ih nazove "lirskim realistima". Najvie su, meutim, dola do izraaja stilska obeleja impresionizma. Tome je blizak Petar Koi (1877-1916), kod koga je ponekad teko povui granicu izmeu pesme u prozi i pripovetke (S planine i ispod planine I-III, 1902-1905). Surove bosanske planine podjednako su junaci njegovih pripovedaka kao i mali ljudi koji se s njima bore da bi opstali. U isti mah lepa i strana, bosanska se priroda kod Koia kao elementarna snaga stapa s ovekom u otporu protiv tuinske, imperijalne austrougarske vlasti. Koi je rodonaelnik bosanske pripovetke. Isto toliko fascinantnih impresija o Jadranskom moru i krevitim primorskim predelima nalazimo kod Iva ipika (1869-1923). Ali je on u romanima dao i ire slike ivota u Dalmaciji i njenom zaleu: u prvom Za kruhom (1904) odlazak glavnog junaka, obrazovanje u tuem gradu i povratak u zaviaj, na koji se ve gleda drugim oima, a u drugom Pauci (1909) razvijena je slika socijalnog raslojavanja. Ona prvu temu, vezanu za slian milje susedne like, Veljko Milievi (1886-1929) je u romanu Bespue (1912) knjievno transponovao u moderniji oblik ovekovog otuenja. Glavni junak je svuda ravnoduni tuinac, to prerasta u temu bezaviajnosti novog oveka. To je izvrsno delo i po fakturi i po vienju sveta oima stranca.

3

Srpski moderan roman i pripovetka zapravo poinju od Borisava Stankovia (1876-1927). Njegovi su likovi sloeno graeni, s jakim unutranjim konfliktom izmeu protivrenih pobuda. Pripoveda se iz velike blizine glavnog junaka, esto i iz njegove svesti, to pomou introspekcije vodi do najranijih, duboko potisnutih doivljaja. Niko kao on u romanu Neista krv (1910) nije tako smelo ponirao u duevni i ulni ivot, niti je s toliko dramatinosti prikazao odnos izmeu kolektivnih zabrana koje namee kultura i individualnog, oseajnog, pa i telesnog. Pri tome se telo glavne junakinje Sofke prikazuje u pokretu, s neprestanim promenama i s obiljem senzacija za koje ranija proza nije znala. Otkriven je, uz to, ceo jedan malo poznat svet gradske a stare balkanske kulture. Neista krv je prvi srpski roman koji je u prevodu na vie evropskih jezika dobio laskave kritike. Drugi roman Gazda Mladen, gotovo sve pripovetke, kao i esto igrana drama Kotana, takoe su vezani za malu varo Vranje na krajnjem jugu Srbije. Izrazito analitiku prozu, svu ispunjenu paljivo stilizovanim utiscima, poela je u to vreme (Saputnici, 1913) da objavljuje Isidora Sekuli (1877-1958). Kod nje gotovo redovno sluenje introspekcijom - sa sklonou ka esejizaciji narativnog teksta - tei da preraste u praenje toka svesti. Izmeu dva rata, a i kasnije, I. Sekuli je jedan od najboljih esejista i tumaa knjievnosti. Manje sklon inovacijama Milutin Uskokovi (1884-1915) napisao je da romana iz beogradskog ivota: Doljaci (1910) i edomir Ili (1914). Uskokoviev razvoj je, meutim, prekinuo Prvi svetski rat, kao i razvoj od njega jo mlaeg Milutina Bojia (18921917). On se po nekim osobinama vraa na zvuan parnaso-simbolistiki stih, s retoriki podignutim tonom. Takvim stihom napisana je i Plava grobnica potresna pesma o jonskom moru kao grobnici izbegle i boleu desetkovane srpske vojske. Sem toga, Boji je redak pisac koji je predano radio na drami: napisao je pet dramskih tekstova na istorijske teme (Kraljeva jesen, Uroeva enidba i trilogija Despotova kruna) i dve na savremene (Lanci i Gospoa Olga).

Avangarda i meuratna knjievnostNesumnjiv umetniki usponi srpske knjievnosti koji su prekinule ratne godine nije, kao to se moglo oekivati, obnovljen i produen. Obnovljen je, vrlo brzo, knjievni ivot, naroito u Beogradu, koji je dobrim delom bio razruen grad. To, meutim, vie nije bila prestonica Srbije, nego jedne nove dravne tvorevine osloboenih jugoslovenskih naroda - Jugoslavije. Pisci, mahom mladi, nisu dolazili samo iz razliitih domaih knjievnih sredina: mnogi od njih doneli su iskustva steena u raznim evropskim metropolama gde su krae ili due boravili. Razlike su dinamizovale knjievni ivot. Stari uzori poeli su da gube na vrednosti. Umesto vodeeg asopisa, kakav je bio "Srpski knjievni glasnik", pojavilo se vie novih, najee kratkovekih, ali sa svojim zasebnim, meusobno teko pomirljivim programima. Osporavanju je postepeno podlegalo sve, ili gotov sve, to je pripadalo ranijoj knjievnosti. Osporavanje kome su bili skloni mladi pisci nije, meutim, dolazilo samo od opte skepse izazvane surovim i, za mnoge, traumatinim ratnim zbivanjima. Ono je bilo i deo programa novih knjievnih pokreta, iji su manifesti preplavili evropske knjievnosti najpre uoi rata, a onda i posle rata. Svi ti brojni pokreti, ponikli u raznim zemljama, slili su se u jednu optu knjievnoistorijsku pojavu (stilsku formaciju) za koju se ustalio naziv - avangarda. Avangardna knjievnost je - kao i avangardno slikarstvo i muzika iz istog vremena - zapravo osporavala tradicionalne umetnike norme i oblike. U srpskoj knjievnosti ekspresionizam e se 1920. prvi oglasiti kao avangardni pokret. Manifest ekspresionistike kole napisao je Stanislav Vinaver (1891-1955). On je preuzeo ulogu kritiara koji u isti mah objanjava poratnu a polemiki destruie doratnu knjievnost. Parodija je mono sredstvo destrukcije. I

4

Vinaver e, nimalo sluajno, najpre parodirati Popovievu Antologiju novije srpske lirike, dakle onaj vid razvoja koji je kanonizovao autoritativni kritiar moderne. Vrlo brzo okupile su se, oko pojedinih glasila, grupe pisaca koji su bili blii futurizmu ili dadaizmu, neto kasnije i nadrealizmu. Pored ovih internacionalnih, pojavili su se i domai pokreti kao to su zenitizam i hipnizam. Osniva prvog Ljubomir Mici (1895-1971), manje znaajan kao pesnik, pokrenuo je asopis "Zenit" (1921-1926), koji je okupio saradnike iz raznih zemalja i postao prvi internacionalni asopis za knjievnost i umetnost. Osniva drugog Rade Drainac (1899-1943) znaajniji je kao pesnik, a pokrenuo je 1922. "Hipnos", jedan od karakteristinih efemernih asopisa. Desetak godina burnog knjievnog ivota ispunjeno je mnogim polemikama, manifestima, kao i eksperimentalnim tekstovima, koji su mahom dela kratkog veka. Ali su u isti mah nastala i dela trajne vrednosti. I to je najvanije u vreme kad su gotovo sve knjievne konvencije podvrgavane sumnji formirali su se neki od najkrupnijih pisaca 20. veka. U poetku je meu novim, buntovnim piscima najistaknutiji Milo Crnjanski (1893-1977). Zbirka pesama Lirika Itake (1919) izazvala je otre polemike. Povratak vojnika (to je i sam Crnjanski) iz tuine u zaviaj, uporeen s Odisejevim povratkom na Itaku, posluio je kao opti okvir ne samo za antiratnu liriku nego i za neobino smelo, tipino avangardno poricanje kanonizovanih vrednosti (i mitova) nacionalne kulture. Polemiku je izazvalo i naruavanje pesnikih normi. Crnjanski je zatim ritmiki izmenio srpski stih: potisnuo je metar, a veu ulogu dobile su intonacija i sintaksa. ritmiki preureena reenica preneta je iz stiha u prozu. Dolo je do zbliavanja stiha i proze, lirike i romana. Stoga njegovi romani imaju jak lirski naboj, poev od Dnevnika o arnojeviu (1921), koji je tematski paralelan Lirici Itake. Dva druga romana, Seobe (1929) i Druga knjiga Seoba (1972), imaju istorijsku podlogu: Srbi izbegli u Ugarsku, a onda i u Rusiju u 18. v., i njihovo uee u bitkama irom Evrope. Snana romaneskna freska na biblijsku temu o izgnanom narodu. Najzad, Roman o Londonu (1972) daje sliku emigranata, rasejanih lica u savremenom megalopolisu. Svi likovi, i ceo jedan narod, nalaze se u potrazi za zaviajem. Povratak izgubljenom zaviaju kod Crnjanskog je knjievno stilizovan kao jedan od utopijskih ovekovih snova. U knjievnim inovacijama dalje je iao Rastko Petrovi (1898-1949). U Otkrovenju (1922) naputa sva obeleja starog stiha, a u romanu sa temom o ivotu starih slovenskih boanstava Burleska gospodina Peruna boga groma (1921) razbija jedinstvo radnje, vremena i prostora. S novim tenjama u umetnosti upoznao se u Parizu, gde se kolovao posle povlaenja sa srpskom vojskom preko Albanije. Pod snanim uticajem psihoanalize, iz svesnoga prelazi na podsvesni ovekov ivot. Razvio je pesniku teoriju o razgraivanju jezikih struktura da bi se doprlo do izvanpojmovnih, isto ulnih sadraja. Prvi je meu srpskim piscima poeo da se interesuje za primitivne i egzotine kulture. Njegovo najobimnije delo Dan esti (1960) jedini je moderni roman o povlaenju preko Albanije. Pre toga je samo Dragia Vasi (1885-1945) u izvanrednoj knjizi pripovedaka Utuljena kandila (1922) ire zahvatio ratnu problematiku u Srbiji. Meu pesnicima jedino je Momilo Nastasijevi (1894-1938) svoje delo zavrio kao jedinstvenu celinu. Najpre Pet lirskih krugova (1932), zatim jo dva: Magnovenja i Odjeci (1938). On se vratio folklornom stihu i melosu ne da bi ih uneo u svoju pesma, nego da bi u njima otkrio ono to je zvao maternjom melodijom. Vie od drugih pesnika aktivirao je iz jezikog pamenja stare slike i znaenja. Njegova je lirika povremeno hermetina, ali je zato i jedna od najdubljih uopte u srpskoj poeziji. Ima u njoj i mistikog zanosa i izvornog religioznog nadahnua. Sem pripovedaka, koje su srodne lirici, a Zapis o darovima moje

5

roake Marije pravo je remek-delo, napisao je u dve drame u stihu (Meuluko blago, ura Brankovi) i jednu u prozi (Kod "Veite slavine"), koje se mogu uvrstiti u vrhunska dramska dela. On je najznaajniji meu dramskim piscima u ovom periodu, od kojih valja pomenuti Todora Manojlovia (1883-1968), inae pesnika i autora opsene knjige Osnove i razvoj moderne poezije (1987), kao i Ranka Mladenovia (1893-1943) i ivojina Vukadinovia (1902-1949), koji su bili i pozorini kritiari. Umetnost pripovedanja niko nije toliko razvio i usavrio kao Ivo Andri (1892-1975). On nije samo tematski vezan za Bosnu. Od svih naih krajeva - kako je to primetila I. Sekuli - nigde se tako predano a odmereno ne pripoveda kao u Bosni. Pokazale su to jo usmene pripovetke i epske pesme u Karadievim zbirkama. Zatim Petar Koi. I najzad, savremenici Andrievi, od kojih valja pomenuti Isaka Samokovliju (1889-1955), Borivoja Jevtia (1894-1959) i Marka Markovia (1896-1961). Andri je pre na kraju nego na poetku jedne narativne tradicije, koju je on transponovao u savremene oblike pripovetke i romana. Otuda se kod njega ve u prvoj pripoveci Put Alije erzeleza (1920) i prvom zborniku Pripovetke (1924) osea sigurnost u jeziku i uravnoteenost u komponovanju, koje isto toliko duguju prolosti koliko je i uvode u moderna vremena. Njegov bogat pripovedaki opus raznolik je i tematski i morfoloki. Ali nema ekstremnih reenja, ni eksperimenata, Andri ide u retke pisce koji u isti mah inoviraju i kanonizuju. Takva su i tri romana objavljena 1945: Na Drini uprija, Travnika hronika i Gospoica. Neto kasnije objavljena Prokleta avlija (1954) pokazala je svu Andrievu pripovedaku vetinu: prastaro uokviravanje prie u prii transformisao je u skladno a sloeno sagraenu vieznanu strukturu kratkog romana. Na sadrajno-tematskom planu tome odgovara nataloeno iskustvo i vekovna mudrost crpeni iz istonih i iz zapadnih kultura, koje su se u Bosni susrele i ukrstile. Kada je 1961. dobio Nobelovu nagradu, posao je najvie prevoen i na drugim jezicima tumaen srpski pisac. Uao je u geteovski shvaenu svetsku knjievnost, kao ranije narodna pesma i Njego. Krajem 20-ih godina, kada se u Evropi avangardni pokreti menjaju ili gube, srpski nadrealisti izdaju manifest Pozicija nadrealizma (1930). U Beogradu se zapravo ve od 1922. nadrealizam paralelno razvija s istoimenim Bretonovim pokretom u Parizu. Marko Risti (1902-1984) preuzima ulogu rukovodioca i teoretiara. Polazi se od Frojdovog otkria da na prelazu iz nesvesnog u svesni ovekov ivot postoji cenzura koja nepoeljne (zabranjene) sadraje deformie u simbolike slike. Nadrealisti te slike koje potiu iz snova i potajnih elja daju u svojim tekstovima kao labavo povezane, mutne, esto i groteskne. Oni, zatim, odbacuju kanonizovanu knjievnost suprotstavljajui joj spontanu poeziju koja nastaje u nesputanim asocijacijama, tehnikom automatskog pisanja. Promene u knjievnosti povezuju s drutvenim promenama, s revolucijom, to ih je 30-ih godina pribliio marksistikoj ideologiji. Njihova je snaga pre u subverziji nego u gradnji knjievnih oblika. Meu njima je najfiniji liriar Milan Dedinac (1902-1966). Njegova poema Javna ptica (1926) smatrana je obrascem iste poezije. Dedinevo sabrano delo Od nemila do nedraga (1957) sainjeno je od pomeanih stihova s prozom, lirike s ogledima. Drugi pesnik Duan Mati (1898-1980) uputao se, poev od 1923, u jo smelije eksperimente u jeziku i stihu. Tek od zbirki Bagdala (1954) i Buenje materije (1959) postaje uticajan pesnik. Kod njega nalazimo retko uspeli spoj misaonosti i lakog, gotovo leernog kazivanja. Trei pesnik, i plodni romansijer, Aleksandar Vuo (1897-1985) jedini je prema nadrealistikim naelima pisao humornu poeziju (Humor Zaspalo, 1930) i poeziju za decu (Podvizi druine "Pet petlia", 1933). Najzad, najmlai Oskar Davio (1909-1989) u izuzetno plodnom pesnikom i romansijerskom delu najdalje je iao u povezivanju nadrealistike tehnike pisanja i ideolokog angaovanja na levici. Zbirke Pesme (1938) i Hana (1939) najbolji su deo njegove poezije.

6

One idu i meu bolje knjige meuratne poezije uopte. Njima je bliska kasnija Vinja za zidom (1950). Zatim je Davio deset obimnih romana posvetio ivotu revolucionara i graditelja novog drutvenog poretka. Meutim, samo je prvi roman Pesma (1954) inovacijom narativnih postupaka uticao na savremenu srpsku prozu. Od sredine 30-ih godina meu srpskim piscima dolazi do jae ideoloke polarizacije na levicu i desnicu. Na levici se od knjievnosti ponovo zahteva da slui odreenim drutvenim ciljevima. Formira se pokret "socijalne literature". On nije dao znaajnije pisce. Ali su ti pisci uticali na knjievni ivot uoi rata. U isto knjievnom pogledu bili su konzervativni. Obnavljali su neke prevaziene obrasce. Pa ipak, obnova tradicionalne knjievnosti nije njihova zasluga, jer ona 30-ih godina nije toliko obnavljana koliko je, nakon gaenja avangardnih pokreta, njeno prisustvo postalo uoljivije. I u vreme najburnijih promena postojao je, potisnut ali neprekinut, razvoj starih knjievnih oblika u lirici i romanu. Tako je, bez veih inovacija, Branimir osi (1903-1934) u svom najznaajnijem delu Pokoeno polje (1934) zapravo usavrio tip beogradskog romana, ije je prve obrasce dao M. Uskokovi. U lirici valja pomenuti Velimira ivojinovia Massuku (1886-1974). Retko koji pesnik, meutim, svojim delom obuhvata tako dug razvojni kontinuitet kao Desanka Maksimovi (1898-1993). Od prve zbirke Pesme (1924) pa do naih dana ona je sedam decenija bogatila i usavravala liriku koja ima sva tradicionalna obeleja: ispovedna, oseajna, deskriptivna i, esto, rodoljubiva. Preteno je pisala jednom umerenom varijantom slobodnog stiha, ali vrlo muzikalnom. Jezik je bogat i kultivisan. U poznoj zbirci Traim pomilovanje (1964) najvie je dola do izraaja glavna njena osobina: ona je pesnik sveta kakav jeste, i dobar i zao (za koji trai pomilovanje), a ne kakav bi mogao ili morao biti (prema jednom carskom zakoniku). D. Maksimovi je nesumnjivo najpopularniji srpski pesnik 20. veka. Nita manje nije popularan, ali mahom u prozi Branko opi (1915-1984). Zajedno s D. Maksimovi, on je najistaknutiji deji pisac. Pred rat su mu izale tri knjige pripovedaka, vezane za zaviajnu Bosansku krajinu. Rat je proveo s partizanima u Bosni, i to je bitno uticalo na vie knjiga koje je od 1944. uestalo poeo da objavljuje. Najopseniju ratnu sliku Bosne dae u romanu Prolom (1952) iza kog je usledilo jo nekoliko. Najvanije su, meutim, njegove pripovetke. Kad se ponovo vratio detinjstvu i svetu, koji ga je u poetku zaokupljao, dao je u Bati sljezove boje (1970) mala, u dva ciklusa povezana pripovedaka dela od trajne vrednosti. Blagi humor, imaginacija i slike potekle iz narodne predaje odnose pobedu nad surovom zbiljom.

Savremena knjievnostPoetkom treeg i najdueg perioda, koji obuhvata savremena knjievnost, oznaio je isto toliko kraj jednog rata koliko i promena drutvenog sistema. Drugi svetski rat podjednako je bio razoran za srpski narod kao i Prvi. On je, meutim, u knjievnosti ostavio dublje tragove. Bio je i sloeniji. Jer je, sem otpora stranim okupacionim vlastima, dolo do unutranjeg raskola u narodu na ideolokoj osnovi. Dva paralelna pokreta otpora - etniki (predvoen monarhistima) i partizanski (predvoen komunistima) - bili su meusobno nepomirljivi. Pobeda drugog dovela je do uspostavljanja socijalistikog drutvenog poretka, koji e se u Jugoslaviji odrati pola veka i uticae na knjievni razvoj znatno vie no to su to mogli raniji drutveni sistemi. Shvaena kao deo drutvene nadgradnje, knjievnost je podvedena pod ideoloku kontrolu sa stanovita prilagoene marksistike filosofije. Knjievni rzavoj poev od 1945. ne moe se valjano razumeti ako se ne uzme u obzir ova svim nova pojava. Jer on e u primetnoj meri zavisiti od optih politiko-ideolokih promena, koje su znale da budu otre i

7

nagle, ali su iz decenije u deceniju gubile na snazi i knjievnu umetnost ostavljale da se samostalnije razvija. U knjievnom ivotu prvih poratnih godina prevlast imaju pisci s levice. Ali ni sada meu njima nema pisaca od veeg znaaja, ni meu mlaima. Uostalom, ono emu su teili zapravo i nije bila knjievna umetnost. Obrasci koje su sledili vodili su ih ka aplikaciji knjievnosti na socijalne, revolucionarne, patriotske teme, a potom i na teme obnove i izgradnje. ak i najistaknutiji meu pesnicima edomir Minderovi (1912-1966), Tanasije Mladenovi (1913) i suzdraniji liriar Duan Kosti (1917) nisu sa isto knjievnog stanovita znaajni po onome to su u ovo vreme, nego po onome to su kasnije napisali idui za optim razvojem srpskog pesnitva. Jo je izrazitiji primer Skendera Kulenovia (1910-1978), koji je u ratu napisao retko uspelu poemu Stojanka majka Kneopoljka, i nakon dueg kolebanja meu anrovima i oiglednog lomljenja, tek u dve pozne sveske Soneta (1968, 1974) dao artistiki disciplinovanu a duboku liriku. Posle sukoba s centrom u Moskvi i izoptavanja jugoslovenskih komunista iz Informbiroa (Informacionog biroa komunistikih partija) 1948, kad je meu njima pobedila liberalnija struja, u knjievnosti se odustaje od nametanja stilske uniformnosti koju podrazumeva socijalistiki realizam. U beogradskim asopisima uskoro poinju polemike, koje e pravog maha uzeti poetkom 50-ih i trajae do pred kraj decenije. Konzervativniji realisti okupljaju se oko "Knjievnih novina" i "Savremenika", a inovacijama skloni modernisti oko "Mladosti" i "Dela". Iako su se modernisti pozivali, a i vraali na iskustva meuratnih pisaca, to ipak nije bila samo obnova avangarde. Neto sasvim novo, to dotad nije postojalo u srpskoj knjievnosti, nai emo najpre kod pesnika. Otar kritiar starih shvatanja i tuma nove poezije je Zoran Mii (1921-1976). Njegove kritike, polemike, eseji Re i vreme (1953), zatim Re i vreme I-II (1963), pokazuju da nisu bile posredi samo razlike u miljenju nego i razlike uopte u razumevanju pesnitva. Razumevanje je bilo osobito oteano kod Vaska Pope (1922-1991). Polemike oko njegove Kore (1953), zatim Nepoin-polja (1956), uzele su velike razmere. Jer osnovna obeleja stare lirike kao to su subjektivnost, lina oseanja i emocionalne konotacije u pesnikom jeziku ne nalazimo u veini Popinih pesama. Predmeti iz ovekove okoline opisuju se hladno i precizno. Ali postoji izvesno pomeranje koje taj opis ini metaforinim: izraava nelagodnost, strepnju, strah i ugroenost. Popa uobliava iskustvo savremenog gradskog oveka. Ali u isti mah pomou jezikog i kulturnog pamenja otkriva i drugaija, starija ovekova iskustva. Od nacionalnih (Uspravna zemlja, 1972) dosezao je sve do praslovenskih (Vuja so, 1976) i univerzalnih simbolikih slika (Sporedno nebo, 1968). udesne slike iskrsle iz duboke potonule ljudske memorije vrlo brzo su poele da plene ne samo domae nego i strane itaoce. I Popa je ve za ivota postao ne samo najvie prevoeni srpski pesnik nego i jedan od najpoznatijih evropskih pesnika. Nita manji udeo u nastalim promenama nije imala ni poezija Miodraga Pavlovia (1928). Njegova prva knjiga 87 pesama (1952) ispunjena je drastinijim, za itaoce lirike ak okantnim prizorima. U to vreme sasvim novi fenomen apsurda pojavio se najpre kod Pavlovia. Mada se njegova poezija veoma razlikuje od Popine, on se takoe vraa u dijahronijske dubine pamenja: Mleko iskoni (1963), Velika Skitija (1969), Nova Skitija (1970) itd. Izuzetno plodan kao pesnik, on nije manje plodan i znaajan ni kao esejist. Trei podjednako znaajan pesnik Stevan Raikovi (1928) ni u prvim knjigama Pesma tiine (1952) i Balada o predveerju (1955) nije stavljao pred nedoumice itaoce i kritiare. I kad pie u vezanom i kad pie u slobodnom stihu, prepoznaje se tradicionalna lirska pesma.

8

Raikovieva transpozicija pesnikog doivljaja u prirodu i pejza izgleda nam stara koliko i sama lirika. Ali je on ipak moderan pesnik, koji u sasvim ljupke slike iz prirode unosi neto od egzistencijalne uzdrhtalosti i ugroenosti. isto lirska stanja oblikuje s naglaenim artizmom, naroito u sonetama Kamena uspavanka (1963). Slika bi bila nepotpuna kad se ne bi barem pomenulo postojanje tako razliitih pesnika kao to su elegini Svetislav Mandi (1921), estradni Slobodan Markovi (1928-1987) i podjednako kao pesnik i prozaist znaajni Branko V. Radievi (1925), koji istrajno obnavlja jedan osobit vid folklorne kulture u zapadnoj Srbiji. Premda u poetku neto sporije, proza se paralelno menjala s poezijom. Prikazivaki momenat u njoj je mnogo vanije, pa naputanje socijalistikog realizma nije moralo znaiti i naputanje realistikih stilskih obeleja. Prelaz se osea naroito u romanima objavljenim 1950/51, koji se inae pominju kao prelomni. Najpre je to Svadba Mihaila Lalia (19141992), pisana u realistikom maniru, s tematikom iz poslednjeg rata, ali se ona ne daje samo na ideolokoj nego i na neto jae istaknutoj psiholokoj ravni. Lali u sledeim romanima nee menjati tematiku, ni vreme i mesto zbivanja (severna Crna Gora), ak e se i isti likovi pojavljivati vie puta. Ali e zato produbljivati psihologiju likova, seui sve do kolektivnih praobrazaca koji ne prestaju da upravljaju njihovim ponaanjem. Posle Njegoa, niko nije tako zahvatio i etnopsiholoko naslee na prostorima Crne Gore. Sve sloenija motivacija individualnog ponaanja na jakoj podlozi tradicionalnog morala zahtevala je nove oblike pripovedanja, i Lali je do njih postepeno dolazio. Lelejska gora (1957) i Hajka (1960) najbolji su izmeu desetak njegovih romana. Drugi, 1951. objavljen roman - Daleko je sunce Dobrice osia (1921) - pisan je smelije. Prvi put se meu partizanima prikazuje izvesno unutarnje kolebanje i nedoumice, to je delovalo kao prvo iznenaenje i piscu donelo izuzetan uspeh. osi e se zatim, u Korenima (1954), tematski vratiti na kraj prolog veka i u vie obimnih romana (serije romana) dae dramatian razvoj i obrte u drutvenom, ideolokom i politikom ivotu Srbije tokom prve polovine 20. veka. Vreme smrti I-IV (1972-1979) veliki je istorijski roman koji je knjievno transponovao ratnu dramu i stradanje srpskog naroda u Prvom svetskom ratu. Najzad, 1950. izalo je Zimsko letovanje Vladana Desnice (1905-1967). To je prvi modernim prosedeom pisan roman s tematikom iz poslednjeg rata (u primorskom zaleu Zadra). Desnica je jo pre rata pisao pripovetke oslanjajui se na tradiciju srpskih pisaca u Dalmaciji. Zatim je njegova proza postajala sve meditativnijom. U izvrsnom romanu Proljea Ivana Galeba (1957) pripovedanje ve tee iskljuivo iz osetljive svesti obolelog muziara, suoenog sa smru i zamiljenog nad vekovenom borbom svetla i tame, bia i nitavila. Borbu suprotnih naela - ali dogme i pobune, vlasti i pojedinca - nalazimo i kod Mee Selimovia (1910-1982). On je srazmerno kasno objavio romane koji su mu doneli brz uspeh ne samo kod domaih nego i kod stranih italaca. Njegov orijentalni milje mraniji je i suroviji od Andrievog. Dervi i smrt (1966) pripoveda jedno duhovno lice, dervi iz 18. v, a Tvravu (1970) obrazovan ovek iz 17. v. Tenzija i dramatinost uoblieni su u njihovoj uznemirenoj svesti i pokolebanoj savesti. Biblijski intoniranim stilom iznosi se veiti ovekov strah i stradanje pod ideolokom prisilom i u skrivenoj mrei koju vlast ne prestaje da razapinje. Slino Selimoviu, Boko Petrovi (1915) posle pesama i pripovedaka prvi roman Dolazak na kraj leta objavljuje tek 1970. Njegovo najznaajnije delo je, meutim, impresivni Peva I-II (1980). Pripovedanje u romanu tee paralelno u sadanjosti i srpskoj kulturnoj prolosti, od kraja 18. v. pa dalje. Ali sutina nije u paralelizmu i poreenju dveju stvarnosti, nego u traganju za dubljim istorijskim tokom, za ivim kulturnoduhovnim kontinuitetom; sadanje se zainje u prolom, prolo se produava u sadanjem, a oba dre pred nama

9

otvorenu budunost. Neto mlai Aleksandar Tima (1924) nije toliko sklon kontemplaciji koliko suzdranoj, ak hladnoj deskripciji u pripovetkama i romanima. Prikazivanje surovih i zloinakih prizora bez sauesnikih tonova prerasta u stil kojim je sagraen neljudski svet, sa ljudskim figurama kao objektima manipulacije, u najboljem njegovom romanu Upotreba oveka (1976). Od svih poratnih pisaca niko nije pripoveda u uem znaenju koliko Antonije Isakovi (1923). Tek je on u pripoveci s ratnom tematikom dao neto zaista novo. Najpre u jeziku, koji je krajnje eliptian, ak opor. Onda u opisu, koji je precizan i gotovo oskudan, ali sa jakim simbolikim konotacijama. Najzad, u knjigama Velika deca (1953) i Paprat i vatra (1962) radnja je svuda paljivo voena i kompozicija uravnoteena. Te skladno sklopljene pripovetke ispunjene su, meutim, snanom dramatinou. anr pripovetke dalje razvija Miodrag Bulatovi (1930-1991). Njegova zbirka avoli dolaze (1955) izaziva otre polemike. Zatim sledi Vuk i zvono (1958). Bulatovi nije pisac od mere i discipline. Naglo menja ton, prelazi s ozbiljnog na parodijski. Spaja disparatne pojave, izobliavajui ih do groteske. A sve je to saobraeno s jednom prilino pomerenom slikom sveta: u njegovim pripovetkama povlaena mesta glavnih likova dobijaju prezrena, pa i sumanuta lica ili sa sela ili iz gradskog polusveta. Oima takvih likova vien je koliko neobian toliko i aroban svet u romanu Crveni petao leti prema nebu (1959), koji je - kao i neki drugi Bulatovievi romani - preveden na veinu svetskih jezika. Bulatovi, u stvari, zapoinje novu razvojnu etapu u srpskoj prozi. U poeziji pak novom pokolenju pripada Ivan V. Lali (1931). On od prve zbirke (Bivi deak, 1955) do izvanredne poslednje (Pismo, 1992) postepeno obnavlja zapostavljenu liniju simbolistike poezije: kod njega nalazimo neto od njenoga artistikog sjaja, uravnoteenih slika i duhovne sabranosti. Lali se ne vraa samo u Vizantiju (Vizantija, 1987) nego i ire u antiki svet, jer poput nekih evropskih neosimbolista s poetka veka traga uopte za klasinom merom pesme i pesniko nadahnue vezuje za kulturu. Premda je bio efemeran, indikativno je da se 1957. u Beogradu oglasio pokret pesnika koji su sebe nazvali neosimbolistima. Meu njima je najistaknutiji Branko Miljkovi (1934-1961). U brzom - i smru prekinutom - razvoju od nekoliko godina on tei obnovi misaonog pesnitva, koje obrazlae kao spoj simbolotvorne pesnike forme i miljenja koje dijalektiki povezuje krajnosti: vatru i pepeo, bie i nitavilo, ivot i smrt. Nazivao je to "patetikom uma", koja se silovito osetila u njegovoj najboljoj i jedno vreme veoma uticajnoj knjizi Vatra i nita (1960). Najblii izvornoj simbolistikoj poeziji ipak je Borislav Radovi (1935). On je kao tanani umetnik ispred ostalih dananjih pesnika. Od Poetinosti (1956) do Pesama 1971-1991 (1991) ne prestaje da proverava mogunosti stiha i jezika. Njegova krhka lirika povremeno podsea na M. Dedinca. Na drugog starijeg pesnika, D. Matia, podsea poezija Jovana Hristia (1933). Makar utoliko to i on u spontanom, kolokvijalnom tonu iznosi erudicijom posredovano iskustvo (Stare i nove pesme, 1988). Hristi je podjednako znaajan kao pozorini kritiar i autor drama na antike teme (knjiga drama etiri apokrifa, 1970). U neto drugaijem smeru, razvijao se Ljubomir Simovi (1935). S jedne strane je liriar koji tei uoptavanju i misaonosti, s druge se vraa zaviajnoj zapadnoj Srbiji, njenim predelima, prolosti, kao i svakodnevnom ivotu, koji dosad niko nije pesniki oblikovao kao on (izabrane pesme Hleb i so, 1985). Njegove s uspehom izvoene drame (Drame, 1991) srodne su s lirikom. Dalje je, u isto regionalnom, iao Matija Bekovi (1939). Najpre je estradan i odve retorian. Zatim u poemama Ree mi jedan oek (1970), Mea Vuka Manitoga (1976), Lele i kuku (1978) daje nove obrasce dijalekatske poezije, pune frazeologizma, koji uvaju ostatke jednog vida tradicionalne kulture u Crnoj Gori. Izmeu vie pesnika u irokome formalnom i tematskom rasponu valja pomenuti barem dva-tri najistaknutija: Vito Markovi

10

(1935), Milovan Danojli (1937), koji je sve znaajniji kao stilski briljantan prozni pisac, Branislav Petrovi (1937) i Alek Vukadinovi (1938). Najmuzikalnija pesnik meu neosimbolistima Velimir Luki (1936) priklonio se dramskoj umetnosti. Njegove drame na antike teme (Okamenjeno more, 1962), u anru bliskom farsi (Drugi ivot kralja Osvalda, 1963), zatim s elementima fantazije i misterije (Bertove koije ili Sibila, 1964), imale su vidljivog uspeha. Poetak posleratne drame, meutim, oznaio je Nebeski odred (1957) ora Lebovia (1928) i Aleksandra Obrenovia (1928). Mrane scene iz nacistikog logora i likovi koji su izgubili ljudske osobine pribliavaju Nebeski odred egzistencijalistikoj drami. A najplodniji i najpopularniji dramski pisac svakako je Aleksandar Popovi (1929). Lako i zanimljivo pisani, njegovi komadi nemaju ni vre voenu radnju ni jai dramski zaplet. Ali je zato osobitu ulogu dobio jezik, poglavito jezik Beograda, u kome je S. Vinaver pisao kao o meavini zahvalnoj za dramsku obradu. Najpoznatiji su njegovi komadi Ljubinko i Desanka (1963), arapa od sto petlji (1965), Krmei kas (1966), Druga vrata levo (1969). Najzad, Duan Kovaevi (1948) nastavlja tradiciju Nuieve, beogradske komediografije: Maratonci tre poasni krug (1973), Balkanski pijun (1983); Sveti Georgije ubiva adahu (1986). Od 60-ih godina razvoj proze ne samo to je dinaminiji no ikada ranije nego je i sloeniji. Teko je dati celovitiju sliku a da ne bude veoma uproena. Ono to se najpre zapaa, kao pojava koja uzima sve veeg maha, to je zaokupljenost pisaca isto toliko svojim zanatom, ako ne i vie, koliko i predmetom opisivanja: ista tematika podvrgava se razliitim postupcima pripovedanja, da bi se onda isti postupci primenjivali na razliitu problematiku. Najpre Radomir Konstantinovi (1928) objavljuje romane kao monotone traktate na najoptije teme, da bi kasnije sasvim preao u esejistiku. Pavle Ugrinov (1926) ostaje dosledan minucioznoj deskripciji, koja usporava radnju i potiskuje sie. Najistrajniji u eksperimentisanju je Bora osi (1932). Na kraju je svoj obimni roman Tutori (1978) sveo na igru gradnje i ironine samorazgradnje, u emu se italac teko snalazi. Tu liniju produava neto mlai Marko Kova (1938). Neprekidno se menja, od Gubilita (1962) do Vrata od utrobe (1978), i stalno prelazi granicu izmeu pripovedanja i refleksija o pripovedanju. Razliitim prosedeima slui se Borislav Peki (1930-1992), pisac koji je 70-ih i 80-ih godina plenio panju neobinom plodnou i spremnou da se menja. Ve u Vremenu uda (1965) iskuenja savremenog oveka - s ideolokim i politikim konotacijama - unosi u podlogu novozavetnih pria, i time univerzalizuje znaenje. premda se taj postupak u narednim delima ne ponavlja, ipak se prepoznaju srodne teme i opte naelo povezivanja i uoptavanja. Najkrupnije njegovo delo je romaneskni niz Zlatno runo I-VII. (1978-1986), gde se u prikazanoj istoriji jedne porodice ogleda sudbina celog naroda, Cincara, koji su se u vekovnoj dijaspori utapali u druge balkanske kulture. Manje plodan, Danilo Ki (1935-1989) mnogo je vie zaokupljen formom. U prvi red srpskih prozaista izbio je romanom Bata, pepeo (1965). Narator je u potrazi koliko za potonulim detinjstvom toliko i za stradalim ocem. Najfinije senzacije, koliko god da su lirski prozrane, u seanju su osenene gorinom: imago oca-rtve lebdi u ovoj kao i u narednim Kiovim knjigama. U Peaniku (1972), gde tematika nije menjana, tehnika pripovedanja dovedena je do virutuoznosti. A Grobnica za Borisa Davidovia (1976), koja je Kiu donela veliki ugled u inostranstvu, u celini je ispripovedana vetim preplitanjem dokumenata i fikcije o rtvama staljinistikih istki.

11

Zapravo je tek Miloradu Paviu (1929) polo za rukom da na zavodljiv nain injenice rastvori u imaginarno, a imaginarnom da vrste injenine konture. Ovaj poznati istoriar srpske knjievnosti podjednako je osvojio domae i strane kritiare i itaoce romanom udno pisanim u vie renika (Hazarski renik, 1984). Najpre, formalno je razbio vremensku uzastopnost u pripovedanju: renik omoguuje sentimentalno itanje u proizvoljnom poretku. Zatim, o Hazarima, narodu o kome se gotovo nita ne zna, dao je da razliito svedoe tri civilizacije, tri religije: hrianska, hebrejska i islamska. Pretpostavke se umnoavaju, i u njih se i italac uvlai. Igra izmeu stvarnog i mogueg, znanja i fantazije, ne prestaje ne samo u ovome nego i u naredna dva, podjednako neobina romana: Predeo slikan ajem (1988) i Unutranja strana vetra (1991). U proloj deceniji Pavi je bio jedan od najvie prevoenih pisaca u svetu. Na prelazu iz sedme u osmu deceniju do izraaja dolazi jedan drugi, paralelan tok: povratak vremenski i prostorno ogranienoj domaoj tematici i obnova jednostavnijih, ako ve ne i tradicionalnih oblika pripovedanja. Posle M. Bulatovia, Dragoslav Mihailovi (1930) daje najznaajniju knjigu Frede, laku no (1967) ve i po tome to je oznaila dalji razvoj srpske pripovetke. Uz tematiku iz svakodnevnog ivota ide i jezik, pa se podjednako u prvom licu moe pripovedati na argonu ili dijalektu. Izvrstan roman Kad su cvetale tikve (1968) zadivljuje otkrivanjem neega to je sasvim blisko ali zapostavljeno: obinog ivota u posleratnom Beogradu, sa ljudskim sudbinama koje nisu nita manje tragine zato to su obine. Zatim Petrijin venac (1975) vodi u unutranjost Srbije, u ruralni i prigradski ivot. Dva mlaa autora, Vidosav Stevanovi (1942) i Milisav Savi (1946), u isto su vreme objavila pripovetke (Refuz mrtvak, 1969, i Bugarska baraka, 1969) sa srodnim tematskim, a donekle i stilskim usmerenjem, pa se u kritici govori o zasebnoj struji "stvarnosne proze". U poslednje dve decenije, uostalom, stilska i tematska raznolikost izuzetno je velika. Tako su, na primer, ivojin Pavlovi (1933), Slobodan Seleni (1933), a i Svetlana Velmar-Jankovi (1932), skloni modernijim postupcima u oblikovanju savremene tematike, dok je, nasuprot njima, Mladen Markov (1934) primetno tradicionalan i kad se dublje vraa u istoriju i kad pie o poratnom selu. U istoriju, dalju i bliu, vraa se i Vojislav Lubarda (1930). Upotpunjava sliku o Bosni, koja u prolosti ne izgleda mnogo vedrija nego to je danas. S druge strane, jedan dotad nepoznat pisac, Miroslav Popovi (1926-1985) iznenauje izvrsnim romanom Sudbine (1984), uravnoteeno pisanim, sa nijansiranom psihologijom likova. Najzad, prilino je velik broj sve mlaih autora, koji su uveliko zapoeli novu etapu u razvoju srpske proze i meu kojima ima i vrlo istaknutih, kao to je Miroslav Josi Vinji (1946). Srpska knjievnost je, opte uzevi, u poslednju deceniju 20. v. ula s razvojnom dinamikom i sloenou koje svedoe o daljem usponu, a to je ovde samo u glavnim crtama nagoveteno. Istoriari obino evropske knjievnosti dele na vodee i na one koje pripadaju malim narodima, a za koje je karakteristian tzv. ubrzani razvoj ne samo u 19. nego i u 20. v. Sustizanje vodeih knjievnosti, tj. ubrzani razvoj, postoji i u srpskoj sve do zavretka Prvog svetskog rata, kada se ona neposredno ukljuuje u jak internacionalni pokret knjievne avangarde. A ve od 50-ih godina, tokom druge polovine veka, pojaano interesovanje za srpske pisce, njihovo sve primetnije prisustvo na drugim jezicima, odjek na koji njihova dela nailaze kod stranih italaca i prouavalaca knjievnosti, nesumnjivo menjaju staru sliku. Oigledno je da srpska knjievnost - zajedno s vodeim slovenskim: ruskom, poljskom i ekom - simultano sudeluje u evropskome zajednikom knjievnom ivotu i optem razvoju knjievne umetnosti.

12