U N I V E R Z I T E T U F I R E N C IFilozofski fakultet : Pedagoški fakultet

SEMINARSKI RAD

NOVINARSTVO U SOCIOLOŠKOJ ANALIZI PJERA BURDIJEA

Master studije iz Teorije komunikacija

Kurs iz sociologije kompleksnosti

Mentor: Prof. dr Gabriella Paolucci

Student: Miloš Dinić

Firenca, 2012.

Sažetak:

U analizi televizije i medija u celini Pjera Burdijea, ključan je pojam polja novinarstva, kao mikrokosmosa koji ima sopstvena pravila i zakonitosti i koji je autonomno konstituisan, pa se ne može razumeti u odnosu na činioce koji ne pripadaju ovom polju, odnosno koji su u odnosu na njega spoljašnji (Burdije, 2000). Polje novinarstva Pjer Burdije ne smatra homogenim, već analizira distribuciju moći između njegovih sektora (štampe, radija i TV), kao i odnose dominacije i subordinacije unutar svakog od njih. Strukturisanje polja novinarstva zavisi od odnosa snaga između učesnika (pojedinaca ili institucija) uključenih u distribuciju profesionalnog kapitala koji je specifičan za njih. U svojim analizama Burdije razotkriva podanički odnos francuskih TV novinara koji datira još iz vremena kada je Šarl De Gol bio na čelu Francuske. U završnom delu knjige „Na televiziji“, Pjer Burdije se ograđuje od ocene da ona predstavlja prozivku i sastavljanje spiska krivaca odgovornih za postojanje i funkcionisanje skrivenih prinuda koje deluju unutar polja novinarstva. Umesto toga on se zalaže za savez novinara, naučnika i intelektualaca, koji ličnom intelektualnom produkcijom moraju da se suprodstave monopolu koji kontroliše sredstva difuzije.

Ključne reči: Budije, novinarstvo, televizija, habitus, kulturni kapital.

Polje novinarstva i novinari kao profesionalna grupa

U analizi televizije i medija u celini Pjera Burdijea, ključan je pojam polja novinarstva, kao mikrokosmosa koji ima sopstvena pravila i zakonitosti i koji je autonomno konstituisan, pa se ne može razumeti u odnosu na činioce koji ne pripadaju ovom polju, odnosno koji su u odnosu na njega spoljašnji (Burdije, 2000). Polje novinarstva Pjer Burdije ne smatra homogenim, već analizira distribuciju moći između njegovih sektora (štampe, radija i TV), kao i odnose dominacije i subordinacije unutar svakog od njih. Tako se u televizijskom sektoru medijskog polja uspostavljaju konkurentski odnosi između velikih nacionalnih TV mreža, ali i odnosi zavisnosti između već pomenutih nacionalnih, regionalnih i lokalnih TV stanica. Unutar polja novinarstva određuje se važnost i uticaj jednog medija. Važnost i uticaj se određuju u odnosu na celokupno polje novinarstva, ali i u odnosu na čitavu javnost. Ponekad se dešava da jedan medij uopšte ne promeni uređivačku politiku, sadržaj ili izgled, ali da gašenje ili osnivanje drugih medija, promena uređivačke politike drugih medija ili promena njihovih vlasnika, bitno promene njegov značaj i ulogu. Ovo se objašnjava time što mediji deluju u svom medijsko polju za koje važe specifična pravila koja povezuju činioce unutar

polja. Tako na primer, pokretanje novog dnevnog lista u jednom gradu u kome već postoje mediji koji deluju u svom polju, bitno utiče na njihov položaj i prilagođavanje.

Burdije analizira i odnose pojedinih medijskih kuća ukazujući na povodljivost, pa čak i na kolaboracionizam urednika, medijskih menadžera i vlasnika medijskih korporacija. Burdije smatra da jedino ako se dobro prouče pravila distribucije moći u medijskom svetu i nivoi odlučivanja, može da se shvati položaj svakog pojedinačnog novinara, ali i to zašto on izveštava na način na koji izveštava, a ne drugačije. Burdijeove simpatije su uvek na strani „neposrednih proizvođača“ medijskog sadržaja, na strani onih koji tek počinju novinarsku karijeru i rade početničke poslove, a plaćeni su relativno malo ili volontiraju ne bi li se nametnuli urednicima i izborili za prvi ugovor.

Novinari se najčešće definišu kao profesionalna grupa, a ne kao profesija u punom smislu te reči. Novinarstvo je poznato kao „meka profesija“ za trazliku od „tvrdih“ kakve su lekarska, advokatska, farmaceutska, inženjerska. To znači da bilo koji lekar, pravnik ili inženjer, ukoliko ima sklonost ka medijima i informisanju, posle odgovarajuće obuke na seminarima i u redakciji, može da postane novinar. Njegov novinarski uspeh meriće se pravovremenim, objektivnim i profesionalnim informisanjem auditorijuma u skladu sa novinarskim kodeksom. Ipak mogućnost da novinar posle neformalnog obrazovanja na seminarima i samo praktičnim radom, bez formalnog obrazovanja postane inženjer, pravnik ili lekar jasno je svima, ne postoji. Novinari su poznati kao „otvorena“ profesionalna grupa koja čak nužno ne zahteva ni fakultetsko obrazovanje, ni odgovarajuću diplomu. „Definicija novinara je tautološka: novinar je onaj ko obavlja svoju glavnu delatnost u štampanim ili elektronskim medijima. Preciznije rečeno, novinarima se smatraju oni koji rade za medije, a koji bez obzira na sredstva i tehnike izražavanja, zadovoljavaju sledeće kriterijume: koncipiranje i ostvarivanje nekog intelektualnog proizvoda, povezanost rada i tog proizvoda sa informisanjem i usmerenost na aktuelna događanja“ (Korni, 1999:17).

U raspravama o novinarskoj profesiji može da se sretne i termin „zavisna profesija“ (Soloski, 1993). Ovim terminom se označavaju profesije koje se obavljaju u okviru profitno orijentisanih organizacija. U zavisne profesije ubrajaju se inženjeri, ekonomisti, farmaceuti, dok je glavna odlika slobodnih profesija to što se obavljaju slobodno i van profitno orijentisanih organizacija. Takve su profesije na primer obućar, advokat, prevodilac, slikar, vajar itd. Ako je odlika slobodnih profesija to što se ne obavljaju u okviru profitno orijentisanih organizacija, već isključivo samostalno, postavlja se pitanje da li slobodni novinari (freelancers) spadaju u slobodne profesije. Odgovor je negativan jer ni slobodni novinari ne nude svoje sadržaje direktno krajnjim korisnicima, već anonimnom auditorijumu i to posredstvom profitno orijentisane medijske organizacije.

Legitimno je postaviti i pitanje da li su pisci blogova na Internetu slobodni novinari jer se oni obraćaju isključivo javnosti i ne zavise ni od kakve medijske profitne organizacije. Međutim oni za svoje tekstove ne dobijaju nikakvu novčanu nadoknadu, što znači da nije reč ni o kakvoj profesionalnoj aktivnosti. Pored toga autori blogova često koriste pseudonime, što je u suprotnosti sa etikom medijskog profesionalizma, koji

nužno pretpostavlja utvrđen identitet autora medijskog sadržaja kao garanciju njegove verodostojnosti.

Ostaje otvoreno pitanje da li se novinarstvo može smatrati čak i zavisnom profesijom, ako se u obzir uzme da ne zadovoljava uslov da se ovom profesijom mogu baviti samo oni koji su diplomirali na fakultetu, koji obrazuje isključivo buduće pripadnike novinarske profesije. Upravo to Endrju Bojd naglašava kada priča o novinarima u elektronskim medijima: “Diploma se traži i pri upisu na novinarske kurseve, jer nije dovoljno samo iskustvo u ovom poslu. Posedovanje diplome je gotovo uvek dobra polazna tačkau kasnije praktičnom usavršavanju” (Bojd, 2002: 30). Važi i obrnuta relacija. Svi oni koji završe studije novinarstva ne traže posao isključivo u medijima i ne rade jedino kao novinari. Mnogo njih radi u reklamnim agencijama, produkcijskim kućama, bavi se odnosima sa javnošću ili se zapošljava u izdavačkim preduzećima. Ovako širok operativni profil osoba koje su završile studije novinarstva postoji zahvaljujući umeću koja podrazumevaju izveštavanje i pisanje novinskih članaka, pripremu TV i radio priloga, agencijsko novinarstvo, kao i odnose sa javnošću i marketing.

Zato novinarstvo i profesiju ne treba izjednačavati. Lambet nabraja šest karakteristika profesije: 1) ona je zanimanje sa punim radnim vremenom, 2) ona je određeni “poziv”, 3) ima formalnu organizaciju i standarde za ulazak u nju, 4) mora da služi društvu i da poseduje etički kodeks, 5) zahteva specijalističko znanje i obuku, 6) potrebno je da bude autonomna. Po njegovom mišljenju, a prema zadatim kriterijumima, novinarstvo nije profesija (Lambeth, 1998).

Novinari ipak zadovoljavaju dva bitna uslova kojim se definiše profesija. To je, pre svega, insistiranje na profesionalizmu, odnosnu na ponašanju koje za osnovu ima etički kodeks. Njega propisuju, a kršenje sankcionišu posebne staleške organizacije novinara. Novinari ispunjavaju i drugi uslov, a to je altruizam, jer rade u interesu zajednice, što se može naći među atributima profesije prema Lambetu.

Razumevanju društvenog i profesionalnog položaja novinara u velikoj meri doprinose Burdijeovi koncepti habitusa i polja. Habitus kao “socijalizovana subjektivnost” nastaje na osnovu grupnog delovanja i sagledava stvarnost koja predstavlja socijalno okruženje profesije. Takvo shvatanje habitusa može se pokazati na primeru novinara. Novinari razvijaju sposobnosti uspostavljanja takve bliskosti sa sagovornicima da ovi često ispričaju i ono što bi radije prećutali i sakrili. Ovo je klasičan primer socijalizovane subjektivnosti, jer se introvertne osobe retko opredeljuju za posao novinara, a ekstrovertne to čine veoma često jer lako usvajaju tehnike komuniciranja sa sagovornicima. Važna odlika habitusa jeste upravo to što on vremenom postaje toliko blizak profesionalcu, kao njegova “druga priroda”. Novinari na primer, uvek postupaju u skladu sa habitusom profesije, jer se može reći da ne znaju drugačije, a ubeđeni su da upravo pravi novinar tako i treba da postupa.

Habitus novinara određuju dve međusobno povezane celine: prva je praktično-

zanatska koja čini čitav repertoar tehnika, umeća i znanja, a druga je vrednosno-etička koja u sebi sadrži odnos prema objektivnosti, javnom interesu i javnosti, vlasnicima medija i kolegama novinarima. Habitus podrazumeva ne samo poznavanje, već uvažavanje pravila igre tipičnih za polje novinarstva, kao i specifičan osećaj nelagodnosti i odbacivanja ako su ta pravila prekršena. Habitus se materijalizuje i tako što se pojedini predmeti povezuju sa određenom profesijom, pretvarajući se u njena spoljna obeležja ili identifikatore. Na primer, lekari postaju vremenom neodvojivi od stetoskopa i belih mantila, koji ih unutar zdravstvenih ustanova distancira od osoblja sa srednjom stručnom spremom. Sudije u mnogim zemljama sveta nose perike i toge. Novinari svoj habitus ispoljavaju na način koji je u skladu sa vrstom medija na kome rade. Stariji identifikatori su novinarske beležnice i foto kamere, dok u modernije identifikatore spadaju digitalni diktafoni, HD kamere, mikrofoni, lap top računari itd.

Drugi način afirmacije habitusa neke profesije nastaje stvaranjem kulturnih heroja, ličnosti koje svojim profesionalnim karijerama i dostignućima služe kao uzor kolegama. Da bi se pojačalo dejstvo uzora, pomažu stručne novinarske publikacije i časopisi, jubileji i događaji na kojim ase novinarima dodeljuju nagrade i priznanja. Dobitnici novinarskih priznanja dobijaju status kulturnog heroja svoje profesionalne grupe. Svaka novinarska redakcija u svom sastavu ima takve “legende”, a neki od njih često uživaju ugled koji prevazilazi granice i redakcije i zemlje u kojoj obavljaju profesiju.

Burdije novinare naziva “spontanim sociolozima” (Burdije 1999: 142), ali kasnije prilično nemilosrdno kritikuje njihovu skolnost da ugode moćnicima. On ljude koji imaju moć u rukama i donose odluke naziva “determinišućim determinantama”, ističući da takvih moćnika ima i u polju novinarstva, ali i da je njihovo postojanje odlika svakog klasnog društva.

Polje novinarstva i televizija

Strukturisanje polja novinarstva zavisi od odnosa snaga između učesnika (pojedinaca ili institucija) uključenih u distribuciju profesionalnog kapitala koji je specifičan za njih. Reč je uvek o sukobu u kome jedna strana nastoji da očuva, a druga da dovede u pitanje i razori profesionalni kapital. Bitna je i činjenica da je taj kapital specifičan i da važi samo unutar određenog polja, dok je za druga polja irelevantan. Burdije ovde demonstrira primer Pjera Kardena, koji je nesumnjivi autoritet u oblasti visoke mode, ali ne i na polju likovne umetnosti. Zbog toga se i poslednji po kvalitetu među akademskim slikarima smatra legitimnim pripadnikom polja likovne umetnosti. Tom polju moda ne pripada, ili je na samoj njegovoj margini kao “primenjena” umetnost ili umetnički zanat, mnogo bliži krojačima nego slikarima (Burdije, 2000).

Na sličan način se polje književnosti odnosi prema polju novinarstva. Novinari se smatraju “primenjenim umetnicima reči”, iako je izvesno da nema čvrste granice između jednog i drugog polja, već je pre bi se reklo, reč o “sivoj zoni”. Iskorak prema kniževnosti

čine novinarski žanrovi poput kolumni, feljtona, reportaža i umetničkih kritika. Svrstavanje nekog sadržaja u književnost ili u novinarstvo zavisi od profesionalnog habitusa onoga ko piše. Takođe, autorska prava se različito posmatraju u ova dva polja. U književnosti i drugim oblastima umetničkog stvaralaštva ona su jasno individualizoavana i dobro zaštićena. U polju novinarstva, ona se obično pripisuju medijskim organizacijama i mnogo su slabije zaštićena zakonom.

Ipak, polje novinarstva je mikro kosmos koji ima vlastite zakonitosti. Ono je autonomno konstituisano i ne može se razumeti na osnovu uvida u činioce koji su u odnosu na njega spoljašnji. Burdije ne smatra homogenim ni samo polje novinarstva, već analizira distribuciju moći između njegovih sektora kao što su štampa, radio i TV, ali i odnose moći i subordinacije unutar svakog od njih. Televizija je posebno moćan medij posredstvom koga koruptivni mehanizmi, koji oduvek deluju unutar polja novinarstva, dobijaju na značaju. Oni suštinski dovode u pitanje autonomiju novinarskog polja, ali i pravila igre u daleko širem intelektualnom polju. Logika koju polju intelektualne produkcije nameće komercijalna televizija suštinski ukida ideal intelektualne autonomije, koji u stvarnosti nikada nije ni postignut. Burdije određuje tu autonomiju kao situaciju u kojoj i autori i korisnici jednog intelektualnog produkta (članka, naučnog rada, studije) pripadaju istoj grupi. Oni su kolege, kao što su to matematičari i istraživači u prirodnim naukama, pa se međusobni naučni rezultati kritikuju, usvajaju ili dopunjuju od strane onih koji su obrazovanjem i kvalitetom svog naučnog rada i dostignuća i sami sposobni da do njih dođu.

Imperativ što veće gledanosti koji je uslovljen borbom za što većim prihodima od oglašavanja, vodi ka homogenizaciji programskih sadržaja televizije, dok trka za ekskluzivnostima koje povećavaju gledanost, završava paradoksom: sve televizije izveštavaju o istim događajima na veoma sličan ili totalno isti način. “dešava se jedan kontinuiran sistematski i predvidljiv proces selekcije, kojim se kontroliše obim i unutrašnji balans informacija koje se odnose na svet i koje predstavljaju svet. Ovaj način upravljanja medijima je sasvim drugačiji od cenzure, jer se selekcija odvija pod budnim okom urednika. On obično nije namerno usmeren u korist ili protiv bilo kojeg stanovišta ili tačke gledišta, mada u celini gledano favorizuje neke izvore informacija i poglede na svet na štetu drugih” (McQuail, 2003: 236). Tako se jedan od razloga za privatizaciju državnih elektronskih medija pokazao kontraproduktivnim svuda gde je sproveden proces deregulacije: umesto povećanja različitosti medijskih sadržaja pod uticajem tržišta, dobijena je njihova uvećana uniformnost po formuli senzacionalizma i sadržaja “niskog ukusa” koji privlače najširi auditorijum. Ni ostali mediji nisu pošteđeni te samoubilačke trke, ali težnja za ekskluzivnim razlikovanjem kod njih se po pravilu završava u istovremenom objavljivanju fotografija istih ličnosti ili događaja na naslovnim stranicama.

Dešava se da neko od glasila ipak uspeva, na duži ili kraći rok, da ostvari dominaciju i da se učvrsti kao merilo profesionalnih vrednosti unutar polja novinarstva kao celine, ili još češće unutar pojedinog medijskog sektora u nacionalnim okvirima. Pariski Le Mond, britanski nedeljnik Ekonomist ili BBC u domenu elektronskih medija, primeri su listova i TV mreža koji uspevaju da usklade komercijalne zahteve (čitanost i

marketinške usluge) sa zavidnim simboličkim kapitalom, koji se u svetu medija izražava kao profesionalno izveštavanje sa jedne, i poverenje čitalaca, sa druge strane.

Polje novinarstva – kritike

Pojedini kritičari prebacuju Pjeru Burdijeu da polju novinarstva pristupa na pojednostavljen način, predstavljajući ga monolitnim, dok je ono u stvarnosti duboko podeljeno. Ta primedba nije utemeljena jer Burdije analizirajući strukturne odnose dominacije i potčinjavanja unutar redakcija, ukazuje na svu dubinu razlika između onih koji pripadaju dominantnoj strukturi polja novinarstva, kao što su urednici i vlasnici medijskih korporacija, i onih koji su bliže novinarskoj stvarnosti, odnosno pripadnicima donjeg sloja redakcijske hijerarhije.

U svojim analizama Burdije razotkriva podanički odnos francuskih TV novinara koji datira još iz vremena kada je Šarl De Gol bio na čelu Francuske. Tada je to bilo direktno i neskriveno jer je televizija pripadala državi. Od tada, sa povećavanjem autonomije i važnosti ovog medija, nastupi političara i to onih vodećih kakvi su predsednik Republike ili prvi ministar, menjaju se i umesto zvaničnih nastupa sve više poprimaju oblik političkog događaja ili spektakla. Nastupi i gostovanja istaknutih državnika sada imaju osobine TV šou programa, koji je do detalja isplaniran i čiji je zadatak da pokaže šarm političara i popravi im imidžmeđu biračima. Rasprave o državnim pitanjima su u drugom planu, a upravo bi takva pitanja trebalo da budu glavni razlozi gostovanja visokih državnih zvaničnika na televiziji.

Kada se bavi poljem novinarstva, odnosno njegovim najdominantnijim sektorom televizijom, Pjer Burdije odustaje od svog uobičajenog sociološkog diskursa i komunicira na način koji je pristupačan širokoj publici. On se tokom dva predavanja, čiji je zajednički naslov „Na televiziji“ (Burdije, 2000), publici obraća u ambijentu TV studija i pokušava da govori tako da i sama forma njegovog nastupa bude kritika televizije, koju on vidi kao instrument simboličkog nasilja. Razlog za takvu promenu teorijskog nivoa izlaganja nalazi se i u njegovom uvažavanju činjenice da je televizija medij čiji značaj u oblikovanju ljudske stvarnosti, mnogo veći od svih dosadašnjih medija u dosadašnjoj istoriji čovečanstva. Televizija je „osnova društvene komunikacije“, što znači da ona oblikuje stvarnost i čovekov život u društvu. Svet u kome živimo, oblikovan je televizijom, pa slobodno možemo reći da danas čovek u svakom trenutku sliku sveta prima posredovano, odnosno iz druge ruke. Burdije za ovu pojavi koristi metaforu naočara, kao nečega što korisnik ne primećuje i na šta je naviknut, ali što određuje opseg i kvalitet onoga što će moći da se vidi.

U završnom delu knjige „Na televiziji“, Pjer Burdije se ograđuje od ocene da ona predstavlja prozivku i sastavljanje spiska krivaca odgovornih za postojanje i funkcionisanje skrivenih prinuda koje deluju unutar polja novinarstva. Umesto toga on se zalaže za savez novinara, naučnika i intelektualaca, koji ličnom intelektualnom produkcijom moraju da se suprodstave monopolu koji kontroliše sredstva difuzije.

„Na televiziji“ je u stvari redigovani transkript Burdijeovog istoimenog predavanja, koje postoji i u obliku VHS kasete. Ta kaseta je u vreme kada se pojavila u prodaji, bila jedan od najprodavanijih VHS proizvoda u francuskim knjižarama. Uz to idu i standardne zamerke Burdijeovom sociološkom rečniku, koga u ovoj knjizi, moglo bi se reći ima najmanje. Takođe, zamera mu se i terminološko koketiranje sa Kantom i Hegelom, čiji je krajnji rezultat „nastavljanje marksizma drugim sredstvima“. Ovo poslednje zapažanje, može se reći da polazi od središnjeg mesta pojma kapital (socijalni, kulturni, simbolički...) u Burdijeovoj zamisli sociologije. L. Vakan analizirajući mnogobrojne struje i mišljenja u kojima je nalazio inspiraciju, uspeva da sociologiju Pjera Burdijea smesti negde između Marksa i Vebera, ali ne propušta da napomene da treću stranicu tog intelektualno trougla čini jedno veliko ime francuske sociologije, a to je ime Emila Dirkema.

Literatura:

Boyd, A. (2002): Broadcast journalism, Oxford: Focal press.

Bourdieu, P. (2000): On television, English translation by Priscilla Parkhurst Ferguson, New York: The New Press.

Korni, D. (1999): Etika informisanja, Beograd: Clio.

Lambeth, E. B. (1998): Committed Journalism: An Ethic for the Profession, Bloomington:Indiana Univeristy Press.

Mc Quail, D. (2003): Media Accountability and Freedom of Publication, Oxford.

Nemanjić, M i Spasić, I. (2006): Nasleđe Pjera Burdijea – pouke i nadahnuća, Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju.

Soloski, D. (1993): Novinarski profesionalizam: mehanizmi kontrole, Beograd: Gledišta,br 1–6.