NAPISI, GOVORI, TEKSTOVI IZ ŠTAMPE, KNJIGA, KATALOGA, ENCIKLOPEDIJA

O STEVANU KRAGUJEVIĆU

Fotoreporteru i umetničkom fotografu

(Senta, 4. februar 1922 – Beograd, 17.april 2002) SADRŽAJ UMESTO UVODA Stevan Kragujević: Autobiografija. Zapis. Iz knjige Borivoja Mirosavljevića Prostor večnosti, Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003, Str. 18-21 - Str. 7 Milan Fizi: Osvrt na fotozapise Stevana Kragujevića. Časopis “Naša fotografija”, 1950. Navedeno prema fotomonografiji Stevana Kragujevića Prostor večnosti. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003, Str. 26. - Str. 10 Momčilo Stefanović: Čitaocima. (Predgovor). Ljubav bez granica. Tito i pioniri. U knjizi Momčila Stefanovića i Stevana Kragujevića. Mladost, Beograd, Str. 7. - Str. 10 Momčilo Stefanović: “Ljubav bez granica”. Objavljeno u Katalogu izložbe fotografija Stevana Kragujevića “Tito i pioniri”, koja je održana u Senti i Novom Sadu 1980. godine. Takođe i u knjzi: Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. Str. 253. - Str. 11 Urban Ištvan: Snimci istorijskog značaja, Reč na otvaranju izložbe “100 fotografija sa Tise”, 7. juli 1984. Takođe i u knjizi Prostor večnosti (“Snimci istorijskog značaja”) fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. Str. 152. - Str. 12. Urbán István: A Zenta Község Képviselőtestület Végrehajtóbizottságának alelnökének beszéde 100 fénykép a Tiszáról c. kiállítás megnyitóján 1984.VII.7. A kiállítást a tiszaparti új védőtöltés átadására rendezték Zentán, 1984. július 7-15.-ig - Str. 13 Bűn József: A Zentai Község Képviselő-testületének elnöke: Stevan Kragujević-Štica. - Str. 14 Jožef Bin: Predsednik Skupštine opštine Senta: Stevan Kragujević-Štica. Prema originalnom rukopisu autora, kucanom na pisaćoj mašini; iz Arhiva Stevana Kragujevića; 1986 (?) - Str. 15. Sinkovits Péter: Jelentés, 1988. - Str. 15. Peter Šinkovič: Referat, 1988. - Str. 16.

Atila Pejin: Katalog izložbe Senta koje više nema. Gradski muzej, Senta, 22. mart – 14. april 1996. Tekst na srpskom, Str. 5. I u knjizi Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. Str. 152. - Str. 16 Attila Pejin: Katalog izložbe Senta koje više nema. Gradski muzej, Stenta 22.mart – 14. april 1996. Tekst na mađarskom jeziku, Str.7. I u knjizi Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. Str. 152. - Str. 17. Atila Pejin: Knjiga Kragujević. Senta koje više nema. Povodom 300-godišnjice Bitke kod Sente. Sa stihovima Tanje Kragujević. Izbor fotografija Mezei Eržebet. Uvodni tekst Pejin Atila, KOC Turzo Lajoš, Senta. 1997. Tekst na Str. 7. - Str. 18 Attila Pejin: isto, na mađarskom jeziku. - Str. 19 Fodor István: Elkösönő egy kiállítástól. Magyar Szó, 1996. áprillis 12. Takođe i u knjizi Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003, Str. 180. - Str. 19 Ištvan Fodor: Oproštaj od jedne izložbe. Mađar So, 12. april 1996. Prevela sa mađarskog Agi Tomka- Luković, u: Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003, Str. 181. - Str. 20. Borko Gvozdenović: Pravi novinar nikada ne odlazi u penziju. “Politika” za nas, 25. jun 1996. Takođe i u knjizi Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003, Str. 252. - Str. 21 Draginja Ramadanski: Alhemija fotografije. Foto-monografija Kragujević, KOC "Turzo Lajoš", Senta, 1997. Izbor Eržebet Mezei, uvodna reč Atila Pejin. Časopis za književnost, umetnost i kulturu Rukovet, Subotica, godište XLIII, br. 10-11-12, 1997, Str. 62-64. - Str. 22 Borivoj Mirosavljević: Tisa opevana svetlošću. “Dnevnik”, 16. jun 1997.Objavljeno u knjizi: Antologija fotografije Vojvodine, knjiga prva. “Zlatno oko”. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2000. Str. 89. - Str. 24. Fodor István: KRAGUJEVIĆ, Zentai képek egy könyvben. Magyar Szó, február 18, 1998. - Str. 26 Fodor Ištvan: KRAGUJEVIĆ. Senćanske slike u jednoj knjizi.Mađar So, 18. februar, 1998. - Str. 27. Szloboda János: Aki megörökítette a várost, 1998. - Str. 28 Janoš Sloboda: Umetnik u dosluhu sa gradom. Promocija fotoalbuma doajena fotografije Stevana Kragujevića u Senti. Politika ekspres, 22. februar 1998. Takođe i u knjizi Prostor večnosti, 2003, Str.156. - Str. 29 Budimir Potočan: Drevno ime za duh zavičaja. Vukova zadužbina, mart 1999. Godina XI, br. 46. Takođe i u knjzi: Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. Str. 141. - Str. 29 Živojin Pavlović: O fotografiji Stevana Kragujevića: Diarium I, 1999. Str. 473. Dela. Prometej, Novi Sad, Kwit podium, Beograd. - Str. 30 Živojin Pavlović: Posveta na Stevanom primerku knjige Ispljuvak pun krvi, knjige u kojoj su zastupljene njegove fotografije. Biblioteka Zabrane!. Kolo 1, knjiga 1. Urednik Miroslav Dereta, Dijana Dereta. Grafički atelje Dereta, 1990. - Str. 31

Dr Draginja Ramadanski: Sinonim Sente. Reč ma otvaranju izložbe u Muzeju u Senti, 9. marta 2000. godine. Objavljeno u knjizi Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003, Str. 162-164. - Str. 31 Atila Juhas: predsednik Skupštine opštine Senta: Laudacija za Stevana Kragujevića. Govor održan na svečanoj sednici Skupštine opštine, 9. septembra 2001, povodom uručenja Plakete grada Sente Stevanu Kragujeviću. Objavljeno u knjizi Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003, Str. 283. - Str. 33 Atíla Juhas: na mađarskom: Govor održan na svečanoj sednici Skupštine opštine, 9. septembra 2001, povodom uručenja Plakete grada Sente Stevanu Kragujeviću. Objavljeno u knjizi Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003, Str. 283 - Str. 33 Borivoje Mirosavljević: Tragom starih fotografija. Dragoceni svedok vremena. “Dnevnik”, 28. avgust 2001. Takođe i u knjizi Prostor večnosti. Edicija Zlatno oko. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. Str. 183. - Str. 35

STEVAN KRAGUJEVIĆ, ODLAZAK Borko Gvozdenović: Odlazak "Politikinog" fotoreportera. “Politika” 19. april 2002. Takođe i u knjizi Prostor večnosti. Edicija Zlatno oko. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. Str. 236. - Str. 36 Borivoj Mirosavljević: Stevan Kragujević (1922-2002). Trenutak za večnost. “Dnevnik”, 19. april 2002. Objaljeno i u knjizi Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003, Str. 236. - Str. 36 Telegrami: - Str. 38 Prijatelji i kolege iz Politike Udruženje novinara Srbije, Nino Brajović Redakcija Čaladi Ker, Novi Sad Novosadska televizija, Redakcija na mađarskom jeziku Redakcija lista 7 Nap, Subotica In memoriami: Magyar Szó: IN MEMORIAM. STEVAN KRAGUJEVIĆ. 2002, április 19. - Str. 39 Mađar So: IN MEMORIAM. STEVAN KRAGUJEVIĆ, 19. april 2002 (na sprskom). - Str. 39 Magyar Szó: ŠTICA. 2002, április 21.- Str. 40 Mađar So: ŠTICA. 21. april 2002 (na srpskom) - Str. 41 Hét Nap: STEVAN KRAGUJEVIĆ (1922 – 2002), 2002 .április 24.- Str. 41 7 dana: STEVAN KRAGUJEVIĆ (1922-2002), 24. april 2002 (na srpskom) - Str. 42 Časopis Hid: In Memoriam, maj 2002. (na mađarskom) - Str. 43 Časopis Hid: In Memoriam, maj 2002. (na srpskom) - Str. 43.

IZ KNJIGE PROSTOR VEČNOSTI Prof. dr Ištvan Seli: Skriveni domaći pejzaži. Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003, Str. 122-123. - Str. 44 Prof. dr Széli István: Búvó otthoni táj! ... Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003, Str. 124-125. - Str. 46. Tanja Kragujević: Vazdušne epistole, poetika bliskosti. Prostor večnosti. Fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. Str. 128-130. - Str. 47

Jovica Aćin: Kad nečeg više nema, najviše ga ima. Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. Str. 131-132. - Str. 51 Dragan Mitrović: Na granici fanatizma. Prostor večnosti. Foto, kino i video savez Vojvodine. Edicija “Zlatno oko”. Priredio Borivoj Mirosavljević, Novi Sad, 2003, Str. 242. - Str. 52 Miloš Majstorović: Svedok duha vremena. Iz fotomonografije Stevan Kragujević, Prostor večnosti. Foto, kino i video savez Vojvodine. Edicija “Zlatno oko”. Priredio Borivoj Mirosavljević, Novi Sad, 2003, Str.245 - Str. 52

Stevan Labudović: Vrstan fotoreporter i umetnik. Prostor večnosti. Edicija Zlatno oko. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. Str. 246 - Str. 53 Branislav V. Obradović: Ostaju uspomene (“Drug Patrijarh”). Iz knjige Borivoja Mirosavljevića: Stevan Kragujević, Prostor večnosti. Edicija Zlatno oko. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. Str. 247. - Str. 54 Predrag Milosavljević: rukovodilac Foto-službe “Politike”: Nemerljiv doprinos “Politikinoj” riznici. Iz knjige Borivoja Mirosavljevića: Stevan Kragujević, Prostor večnosti. Edicija Zlatno oko. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. Str. 252. - Str. 55 Borko Gvozdenović: Sve ljubavi Pište Bačija Iz knjige Borivoja Mirosavljevića: Stevan Kragujević, Prostor večnosti. Edicija Zlatno oko. Foto, ki.no i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. Str. 272. - Str. 55

PROMOCIJA FOTOMONOGRAFIJE STEVANA KRAGUJEVIĆA PROSTOR VEČNOSTI (Foto, kino i video Savez Vojvodine, Novi Sad, 2003), u Senti, 16. aprila 2003

Dr Draginja Ramadanski: Pesnici tihosti. “Dnevnik”, 30. jula 2003, Str. 21. I u knjizi Borivoja Mirosavljevića: Antologija fotografije Vojvodine, knj. 4. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003, Str. 234-235. - Str. 56

Tanja Kragujević: Ostvareni snovi. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knj. 4. Novi Sad, 2003, Str. 235-236. - Str. 58

Geza Lenart: Razgranato stablo fotografije. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knj. 4. Novi Sad, 2003, Str. 236. - Str. 59 Milorad Putnik: Tri ljubavi Steve Kragujevića. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knj. 4. Novi Sad, 2003, Str. 236. - Str. 60 Borivoj Mirosavljević: Sačuvani tragovi života. Borojivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knj. 4. Novi Sad, 2003, Str. 236. - Str. 60 PROMOCIJA FOTOMONOGRAFJE PROSTOR VEČNOSTI I PROPRATNA IZLOŽBA FOTOGRAFIJA STEVANA KRAGUJEVIĆA U TANJUGOVOM MEĐUNARODNOM PRES CENTRU, U BEOGRADU, 22. APRILA 2003. Dr Milanka Todić: Riznica fotografija života. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knjiga četvrta, Novi Sad, 2003, Str. 238. - Str. 61 Borivoj Mirosavljević: (Zahvalnost Tanji Kragujević). U knjizi Borivoja Mirosavljevića: Antologija fotografije Vojvodine, knjiga četvrta, Novi Sad, 2003, Str. 239. - Str. 62 Tanja Kragujević: Prvo lice života. Antologija fotografije Vojvodine, Borivoja Mirosavljevića, knj. 4. Novi Sad, 2003, Str. Str. 239.-249. Takođe i u knjizi malih eseja Tanje Kragujević Talog nedovršenog, Književna opština Vršac, 2010, Str. 53-57. - Str. 62 Dušan Đurić: Slike kojima se veruje. Antologija fotografije Vojvodine, Borivoja Mirosavljevića, knj. 4. Novi Sad, 2003, Str. 240-242. - Str. 64 Predrag Preža Milosavljević: Neprevaziđeni Bata-Steva. Antologija fotografije Vojvodine, Borivoja Mirosavljevića, knj. 4. Novi Sad, 2003, Str.242. - Str. 66 Milinko Stefanović: Blago koje treba izučavati. Antologija fotografije Vojvodine, Borivoja Mirosavljevića, knj. 4. Novi Sad, 2003, Str. 243. - Str. 67 Borivoj Mirosavljević: Svetlopisna istorija. Antologija fotografije Vojvodine, knjiga četvrta, Novi Sad, 2003, Str. 243. - Str.68 PROMOCIJA FOTOMONOGRAFIJE “PROSTOR VEČNOSTI”, POSVEĆENE FOTOREPORTERU STAVANU KRAGUJEVIĆU, U GRADSKOJ BIBLIOTECI U NOVOM SADU, 30. ARILA 2003. Ana Lazukić: Fotoreporteri su ljudi trenutka. Antologija fotografije Vojvodine, Borivoja Mirosavljevića, knj. 4. Novi Sad, 2003, Str. 248. - Str. 69 Tanja Kragujević: Vitez fotografije. Antologija fotografije Vojvodine, Borivoja Mirosavljevića, knj. 4. Novi Sad, 2003, Str. 248- 250. - Str. 70 Dr Dušan Popov: Bliski deo družine fotoreportera. Antologija fotografije Vojvodine, Borivoja Mirosavljevića, knj. 4. Novi Sad, 2003, Str. 250 - 251. - Str. 72 Goran Malić: Svedočanstvo o bogatom i ispunjenom životu. Antologija fotografije Vojvodine, Borivoja Mirosavljevića, knj. 4. Novi Sad, 2003, Str. 251- 253. - Str. 73

Đorđe Bukilica: Saga o fotoreporteru. Politika, 9.maj 2003. Takođe i u knjizi Antologija fotografije Vojvodine, Borivoja Mirosavljevića, knj. 4. Novi Sad, 2003, Str. 244. - Str. 75 Goran Malić: Slika do slike.( Prostor večnosti, Stevan Kragujević, Foto kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003). Časopis Refoto, 17, 2003, Str. 10. - Str. 75 Borivoj Mirosavljević: MaeStro iz Sente Stevan Kragujević fotografisao istoriju. “Dnevnik”, 15. maj 2003. Takođe i u knjizi Borivoja Mirosavljevića Antologija fotografije Vojvodine, knjiga četvrta, 2003, Str. 255. - Str. 76 Borivoj Mirosavljević: Karolj Andruško, sa fotografijom do trijumfa. “Dnevnik”, 27. septembar 2003. Takođe i u knjizi Borivoja Mirosavljevića Antologija fotografije Vojvodine, Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, knjiga četvrta, 2003, Str. 18-19. - Str. 78 Dušan Đurić: Steva. “Dnevnik”, 13. marta 2004. Takođe i u knjizi Borivoja Mirosavljevića, Ljudi sa tri oka, Antologija fotografije Vojvodine, knj. 5. Novi Sad, 2004, Str. 48. - Str. 79 Vasa Pavković: U crno-belom svetu. “Prostor večnosti”, Stevan Kragujević, fotografije, Novi sad, 2003. Politika ekspres, 21. juni 2004. Takođe i u knjizi Borivoja Morisavljevića Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 5, Novi Sad, 2004, Str. 244. - Str. 80

Raša Popov: Putovanje kroz suštinu (O Antologiji fotografije Vojvodine, knjiga 4, Borivoja Mirosavljevića, i Stevanu Kragujeviću). Iz knjige Borivoja Mirosavljevića Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 5, Novi Sad, 2004, Str. 225-227. - Str. 81 Prof. Svetozar Radonjić: Kratka istorija grada Sente. Internet prezentacije Agencije M SOFT Senta, 2012. - Str. 81 DANI SEĆANJA (Stevan Kragujević 17. april 2002 – 17. april 2012) Tanja Kragujević: Sasvim lično. Džentlmen u kaljačama. Deset godina od odlaska Politikimog fotoreportera . Politika. Dodatak Kultura, umetnost nauka, 15. april 2012. - Str. 82 DANI SEĆANJA, IZLOŽBA O ŽIVOTU I RADU STEVANA KRAGUJEVIĆA KULTURNI CENTAR SENTA, 17. april 2012. Tanja Kragujević: Čitanje fotografije. Darovi, uzdarja. Izlaganje u čitaonici Gradske biblioteke Sente. KOC Turzo Lajoš, 17. april 2012. - Str. 83 Dr Draginja Ramadanski: Čudo fotografije. Izlaganje u čitaonici Gradske biblioteke Sente. KOC Turzo Lajoš, 17. april 2012. - Str. 86 Horváth Zsolt: Zenta első igazi fényképésze. Magyar Szó, 2012. április 18. - Str. 87 Vikipedija: najveća svetska internet enciklopedija. Članak postavljen decembra 2013. (dopunjen maja 2015). - Str. 88

UMESTO UVODA Stevan Kragujević AUTOBIOGRAFIJA

Svetlost dana prvi put sam ugladao u Senti 4. februara 1922. godine. Osnovnu školu završio sam u rodnom mestu a i fotografski zanat naučio sam u Senti od 1936. do 1939. godine kod fotografa Ronaia. On je bio jedan od običnih fotografa sa skromnim alatima. Aparati sum u bili na meh, večine 13x18 cm sa drvenim tronošcima.

Kao šegrt, sa takvim aparatom sam išao svake nedelje u Čoku, kod pekara Kokaija, gde je majstor iznajmio njegovo dvorište u Glavnoj ulici. Tu je bio”atelje” sa ćebetom na zidu, i tu su svake nedelje Čokani fotografisani. Dolazio sam biciklom a kamera je bila pozadi u jednoj plehanoj tepsiji. U to vreme u Čoki nije bilo fotografskih radnji.

Kao dečak od četrnaest godina sam se već osamostalio i slikao sam sve: porodične slike, malu decu, portrete, svadbe i sve što sam tog dana slikao sledeće nedelje sam donosio fotografije.

Posle tri godine sam se oslobodio i tada mi je majstor Ronai kazao da sam slobodan jer kod njega nema mesta za dva pomoćnika. Na moju sreću, praktični rad, ispit, sam polagao kod fotografa Danila Jakšića, koji je bio u to vreme jedan od najmodernijih fotografa u Vojvodini: salonska kamera, nekoliko aparata “Lajki”, sa više objektiva, savremene laboratorije, i tome slično.Još u Zanatskoj komori, kada sam polagao usmeni, prišla mi je gospođa Jakšićka i pitala me šta ću posle da radim. Ja sam joj rekao da me je majstor Ronai otpustio i da ne znam gde ću. Ona me potapšala po ramenu i rekla “od sutra možeš doći kod mene da radiš”.

Kao šegrt, želeo sam da jednog dana imam ručni sat. Jer, stalno sam morao da idem na

posao rano ujutru, u pet sati. Ustajao sam, bez sata, na vreme, najčešće i pre, samo da ne zakasnim.

Kada sam se oslobodio 1939. godine zaposlio sam se kod veoma dobrog i naprednog majstora gospodina Jakšića. Dok sam radio kod njega, od moje mame dobio sam dva ćupa pekmeza, jedan od šipaka, drugi od šljiva. Odmah mi je sinula ideja, da taj pekmez jedem mesec dana, uštedim prvu platu, i da za te pare kupim ručni sat! Što smislih to i učinih.

Mesec dana sam jeo pekmez i hleb. Ujutru komad hleba namažem sa pekmezom od šljiva, a za ručak komad hleba sa pekmezom od šipaka, i tako naizmenično, ceo mesec. Ali, morao sam da rasporedim ta dva ćupa tako da mi dotraju mesec dana. Pri kraju meseca su komadi hleba morali biti sa nešto tanjim premazima pekmeza. Uštedeo sam mesečnu platu od 500 dinara, a sat sam kupio za 450. I dan-danas ga čuvam kao dragu uspomenu.

U fotoateljeu Jakšića sam dobio prvo saznaje o pravom fotografisanju “Lajkom” i

salonskim aparatima. Radnja je bila na gospođino ime, ali pravi gazda i fotograf je bio gospodin Danilo Jakšić. Tu sam radio od 1939. do 1943. godine. Kod Jakšićevih sam najviše naučio snimanje reportaže. Slikao sam na ulici, svakog i ko ne želi, razne balove, noću sa magnezijumom, sve nove godine, po svim lokalima u Senti. Od 1943. godine sam postao samostalni fotograf, posle kratkog odsluženja vojnog roka kod Mađara jer sam bio otpušten zbog gluvoće i nastavio rad samostalnog forografa. Po ulicama i parkovima sam slikao i na pozive svadbe. Kod kuće u špajzu sam napravio provizornu laboratoriju, u kojoj sam radio i posle oslobođenja i dok nisam otišao na odsluženje vojnog roka. U Kragujevcu, u Dom JNA, radio sam kao fotograf i reporter od 1947. do 1949. godine kada sam radio u Tanjugu, odnosno Direkciji za informisanje.

Gospođu Evu Biro sam upoznao 1949. godine, u apirlu. Bila je urednik fotografije u Direkciji za informacije pri vladi SFRJ. Direktor te ustanove je bio Vlado Dedijer, u ono vreme bog i batina. Dakle, tu sam se zaposlio i bio neposredni Evin saradnik. Direkcija za informacije je tada bila oformljena da bi se propagandnim putem suprotstavljala Informbirou. Evin i moj posao je bio da aktuelne političke i uspehe tadašnje SFRJ plasiramo u inoStranstvo, preko naših ambasada u svetu.

Sve političke ličnosti i kulturne ljude koji su dolazili u našu zemlju ja sam snimao a Eva pisala propratne tekstove. Takođe sam snimao uspešne fabrike, induStriju, pametne naše ljude od velikog ugleda, akademike, koji su nešto značili u svetu. Za sve to je Eva osmislila i meni dala zadatke za snimanje a ona ih potom prosledila Stranim agencijama i listovima i ambasadama koje su imale svoje izloge.Sećam se da sam jednom od Eve dobio spisak svih naših uspešnih fabrika, po republikama, pa sam morao da ih lepo snimim, da nas dostojno reprezentuju u svetu.Takođe sam snimao po republikama znamenite ljude: čuvene umetnike, dirigente, vajare, slikare, fudbalere, gimnastičare. .. Takođe, snimao sam tada čuvenog katoličkog nadbiskupa Stepinca, kada je bio interniran u njegovo malo rodno selo kraj Zagreba, da pokažemo svetu da je živ i da svakodnevno drži misu u maloj seoskoj crkvi. Pošto već tada nisu bili baš najidealniji odnosi između republika ja sam imao speciajlno odobrenje za snimanje od Saveznog SUP-a.

Dakle, moja saradnja sa gospođom Evom Biro je trajala od 1949. do 1952. godine, kada je Direkcija rasformirana. Ja i Eva smo prešli u “Tanjug” odnosno tadašnji “Jugo-foto”. U Direkciji za informacije je bilo zaposleno stotinak naših novinara, iz cele zemlje i najboljih listova, koji su govorili po nekoliko jezika kao i Eva. Ona je jednom, 1950. godine, organizovala u Birčaninovoj 6, gde je bila Direkcija, skup sa preko stotinu fotoreportera iz cele Jugoslavije, iz svih redakcija. Razgovarali smo o fotografiji i propagandi. Na taj sastanak su došli Toša Dabac, Bogoljub Cikota i mnogi drugi iz svih većih listova, i samostalni umetnici fotografije. Svi su oni radili za potrebe Direkcije uz dobru nadoknadu.

Dakle, ja sam bio prvi fotoreporter kod Eve Biro. Posle smo prešli u “Tanjug” a ja sam otišao krajem 1952. u “Politiku”. Mojim odlaskom nisam prekinuo saradnju sa gospođom Biro.

Eva je bila vrlo srdačna i prijatna osoba. Sa svakim je znala da uspostavi korisnu saradnju. Razumela se u fotografije, znala je na fin način da nas uputi u tajne fotografije. U velikoj meri i ja treba njoj da zahvalim za sve što sam postigao na polju novinske fotografije.

Godine 1968. snimao sam prve velike demonStracije beogradskih studenata. Posle njih su objavljene knjige iluStrovane mojim slikama. Doživele su nekoliko izdanja.

Jedna slika mi je posebno draga jer smatram da takvu nijedan list nema. Prilikom puštanja u rad nove zgrade “Politike”, posetio ju je i Tito sa Jovankom. Tom

prilikom je “Politika “ izdala poseban broj. Uz večeru, Titu su doneli prvi broj gde je na naslovnoj Strani bila njegova slika i tekst o poseti “Politici”. Tito je gledao list i naravno prvu Stranu. Prema meni je bila okrenuta zadnja Strana. Ja sam se dosetio i rekao:”Druže Tito, ima nešto interesantno na zadnjoj Strani”.

Tito je okrenuo list i ja tada brzo napravih nekoliko snimaka sa naslovnom Stranom gde se on vidi i naslov, zaglavlje, “Politika”. Tito je razumeo zašto sam to učinio.

Tita sam slikao i sa tri Ordena narodnog heroja. Od njega sam dobio zlatan ručni sat sa posvetom. Još ga nisam stavio na ruku, da se ne otrca posveta sa potpisom “J.B. Tito”. Imam desetak samostalnih izložbi. Jednu samostalnu knjigu “Tito i pioniri”. Izlagao sam fotografije u Senti, Novom Sadu, Kikindi i Beogradu. Od tih slika je načinjena i jedna lepa knjiga. Učestvovao sam na mnogim zajedničkim izložbama. Ja im ni broja ne znam.

U “Politici” sam proveo trideset godina i mnogo sam slika objavio. Sa urednikom Ljubom Stojovićem pokrenuo sam rubriku “U slici i reči”, u kojoj su najčešće objavljivane moje slike.

Od 1949. godine sam, kao fotoreporter akreditovan u Saveznoj skuštini i Skupštini Republike Srbije. Ta akreditacija i dan-danas traje. Preko pola veka! Mada sam penzioner već dve decenije moja stalna propusnica za Skupštinu još važi.

U mnogim listovima sam bio stalni saradnik. Radio sam najviše za “Mađar so” i “Sedam dana”. “Za Mađar so” i “Dnevnik” radim i sada kao penzioner. Za “Mađar so” preko četrdeset godina. Kada je “Politika” dobila novog urednika Danila Purića, na redakcijskom sastanku je zabranjeno da se tezgari, da se radi za druge listove. Ja sam obavestio druge redakcije da ne očekuju više od mene fotografije. Međutim, urednik “Mađar soa” mi je odgovorio: “Samo ti šalji fotografije i dalje, mi ćemo te prekrstiti. Od sada ćeš se zvati Kertes Ištvan!” To isto su uradili i u “Het napu”. Tamo me prekrstiše u Kormoši Ištvana! I tako sam ja jedno vreme imao tri imena. Ali važno je da su moja početna slova ostala ista!

U Beogradu 3. februara 1982. godine dobio sam rešenje da više nisam službenik NIP “Politike”, po sili zakona, a 4. februara mi je rođendan! Eto, dan ranije, da ne bi zakasnili!

U Senti sam 1996. godine napravio jednu izložbu o Senti koje više nema. Urednik Televizije Beograd Kamenko Katić napravio je o meni i izložbu i polučasovnu reportažu. Dva puta je bila emitovana pa se rodila ideja, kod kolega drugih redakcija, da me predlože za nagradu “Svetozar Marković”, za životno delo. I to mi je jedina značajnija nagrada u mom životu. Istina, dobio sam i dve druge, Oktobarske nagrade grada Sente. A najveće su mi nagrade kada me nepoznati ljudi i danas, posle dvadeset godina u penziji, susreću i prisećaju se mojih slika i čestitaju mi.

Sve ovo ne bih postigao da nisam imao nesebičnu podršku moje supruge Leposave Kragujeviić i kćerke Tanje Kragujević. Moja spruga celi radni vek provela je u RTS a počela je u Radio Beogradu kao spiker Prvog programa.

Sa mojom suprugom Lepom, Leposavom (devojačko prezime Stojkov) živim zajedno u

srećnom braku već šest decenija. Kroz ovaj život smo prošli ruku pod ruku još daleke 1943. godine u Senti. Nakon rata prešli smo u Beograd. Lepa je završila Visoku filmsku školu u klasi profesora Vjekoslava Afrića a od 1949. godine je spiker Prvog programa Radio Beograda. Ceo radni vek je provela u Radioteleviziji Beograd.

Lepa i ja imamo ćerku Tanju kojom se ponosimo. Naš zet Vasilije Vujić, takođe je iz Sente, iz čuvene porodice donatora Joce Vujića. Vasa je profesor fizičkog vaspitanja u Zemunskoj gimnaziji.

Još i danas snimam slobodne teme iz Sente i Beograda za “Ekspres Politiku”, “Mađar so” a

i “Dnevnik”. Čini mi veliko zadovoljstvo kad vidim da mi se objavi po koja fotografija. Ja se držim naše izreke – “Novinar nikada ne ide u penziju”.

Senta, januara 2002. godine Stevan Kragujević

Iz knjige Borivoja Mirosavljevića Prostor večnosti, Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003, Str. 18-21. Beleška: Nije poznato šta je bio konkretan povod da Stevan napiše ovu autobiografsku crticu. No ipak, može se pretpostaviti da je razlog bio i njegov predstojeći, jubilarni rođendan, 4. februara 2002, i 66 godina bavljenja fotografijom. U jednom privatnom pismu g. Borivoju Mirosavljeviću, kolegi, novinaru, majstoru fotografije, prijatelju i dobrom poznavaocu njegovog rada (budućem priređivaču fotomonografije Prostor večnosti), Stevan taj datum pominje i kao moguće obeleževanje Jubileja, do kojeg, međutim, nije došlo. Te zime je dugo boravio u rodnoj Senti, a samo deset dana po povratku u Beograd, 17. aprila 2002, Stevan je preminuo. Sahranjen je u Senti, 19. aprila 2002, uz počasti rodnog grada, u prisustvu porodice i kolega, iz Sente, Beograda, Novog Sada, Sombora, i drugih gradova. Povodom godišnjice njegovog odlaska, objavljena je fotomonografija Prostor večnosti, sa tekstom njegove Autobiografije (u knjizi joj je priređivač dao naziv “Od seoskog do dvorskog fotografa”), uz mnoge druge tekstove o njemu i intervuje reprodukovane iz štampe i raznih drugih publikacija, ali i sa zapisima i sećanjima prijatelja i kolega, pisanim posebno za ovu knjigu. Monografija je tokom aprila 2003. godine promovisana u Senti, Beogradu i Novom Sadu, uz uvodne reči poznavaoca Stevanovog rada, fotografskih Stručnjaka, i njegovih kolega, i uz prateće izložbe koje su tim povodom održane u svakoj od ovih sredina za koje je Stevan Kragujević bio životom i radom trajno vezan. Svi ovi tekstovi govora i sećanja sačuvani su, sabrani i objavljeni u knjizi B. Mirosavljevića Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 4, Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003.

T. K.

Milan Fizi OSVRT NA FOTOZAPISE STEVANA KRAGUJEVIĆA

Među slikovne dokumente naše izgradnje spada i Kragujevićeva slika “Fragmenti sa autoputa “Bratstvo-jedinstvo”, gde nam pogled iz tamnog prelazi u interesni deo slike, tj. na radnike koji se nalaze na ispravnom mestu u plohi slike. I ovde nema ničeg namještenog, za sliku vrijedan izrez dobro je izabran i snimljen. (…)

“U zadružnom obdaništu” S. Kragujević, Senta, je tehnički uspjela reportaža, sa mnogo sunca, dječje igre i veselja.

Milan Fizi Časopis “Naša fotografija”, 1950.

(Navedeno prema fotomonografiji Stevana Kragujevića Prostor večnosti. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003, Str. 26) Momčilo Stefanović

ČITAOCIMA

Duga je, velika, uzbudljiva – prebogata značajem i značenjima – priča koja je satkana

samo od dve reči: Tito i pioniri! To je priča o čistoj, velikoj ljubavi bez granica… U Titovoj izvanredno bogatoj aktivnosti revolucionara, državnika, čoveka – deca, buduće

generacije, uvek su bile u središtu sećanja, misli, vizije. To je i suština Titovog ogromnog dela: neprestano nastojanje da buduće generacije žive bogatiji, sveStraniji život, koji će značiti neprekidno stvaranje, smelo traženje novog.

Ova knjiga priča samo posleratni deo o Titovim susretanjima s namlađima naše zemlje. Zato valja reći: još u predratnom periodu, u najtežim uslovima ilegalnog rada, Tito je nalazio puta i načina da kaže da se o najmlađima mora voditi računa, posebno o deci revolucionara koji su se borili na barikadama protiv nenarodnih režima. U ratu i revoluciji, koju je poveo i uspešno vodio, Titova briga za najmlađe bila je među njegovim prvim brigama. Istorijski dokumenti svedoče da je, kao genijalni vojskovođa i Strateg revolucije, čak i mnoge ratne operacije vodio tako da zaštiti hiljade i hiljade ljudi u zbegovima, među kojima je bilo nemalo dece… Titov odnos prema najmlađim borcima, koji su, još nestasali za život, uzeli puške u ruke da se zajedno sa starijim bore za slobodu… posebno je dragocena i uzbudljiva priča. Nastojao sam da bar deo te priče kažem u ovoj knjizi… S koliko je topline i neposrednosti Tito razgovarao s malim Boškom Buhom na konkresu USAOJ-a u Bihaću i o tome posle uvek govorio pionirima kad su se raspitivali za svog vršnjaka, heroja iz revolucije…

I baš to, revolucija, njene suštinske vrednosti, bilo je ono o čemu je Tito, u periodu o kojem najvećim delom svedoči ova knjiga, najčešće govorio svojim samo rastom malim gostima. Čuvanje tih tekovina, pre svega bratstva i jedinstva, uvek jeTitova prva poruka najmlađima. Ali ne i jedina. Tito je deci govorio i o svom mukotrpnom detinjstvu, o svojoj stazi na putu revolucionara, još više o svemu onome što treba da znaju da bi porasli u prave, socijalističke ljude svoje domovine.

Svaku Titovu reč, u svakom susretu, najmlađi, pioniri, slušali su kao najveći i najdragoceniji nauk. I tu Titovu reč, jednostavnu, toplu, snažnu i jasnu, najmlađi su uvek slušali kao žubor najbiStrijeg i najdubljeg vrela. Na Titovu reč odgovarali su svojom ljubavlju. Iz srca. Čisto i

poneseno. Uvek uz osmeh. Govori su i o tome da su srećni u zemlji koju on vodi i pokazuje joj pute.

O toj, bezgraničnoj, uzajamnoj ljubavi Tita i najmlađih, pionira, govore Stranice ove knjige. One su nastojanje da se pokaže trenutak velike, uzbudljive istine. Najlepše istine.

Tito i pioniri Čista, velika ljubav bez granica Nastojao sam, da ovom knjigom ispričam istinitu priču o tome. Nastojao sam, u stvari da

saberem one Titove susrete s decom o kojima je ostao pisani trag. A sigurno je tokom proteklih decenija bilo još bezbroj nezabeleženih susreta i razgovora koje najmlađi čuvaju u srcu kao jednu od najlepših uspomena.

Prvi deo knjige jeste, u stvari, bogati mozaik Titovih susreta i poruka koje je upućivao najmlađima u poslednjih 35 godina. Prvi deo tog mozaika posvećen je, najviše, Titovim sećanjima na dane revolucije i decu u njoj, o mladima, koji su činili najveći deo njegove vojske u revoluciji. Drugi deo tog mozaika, jeste bezbroj Titovih susreta i razgovora s najmlađima u raznim prilikama, a najčešće za Dan mladosti. Nastojao sam da te susrete i razgovore, na izvestan način, obradim i pružim čitaocima po određenim oblastima i temama, verujući da će to biti od koristi kad u školama ili svojim organizacijama govore o Titu.

Drugo poglavlje ove knjige jesu, u stvari, direktni citati iz mnogih Titovih poruka koje je uputio najmlađima u raznim prilikama u poslednjih 35 godina. Verujem da će i ova, Titova izvorna reč, korisno poslužiti mladim čitaocima, da je upoznaju, da joj se uvek vraćaju, da nad njom misle i zaključuju kad razmišljaju o svojim koracima kroz život.

Treće poglavlje ove knjige jeste sažet, panoramski prikaz onog izuzetno toplog, zajedničkog slavlja Tita i najmlađih u maju, kada su ga posećivali i čestitali mu njegove rođendane. Tu je i kratka priča o prvom rođendanu Titove štafete, u čemu su i najmlađi učestvovali, a zatim i priče o svim onim danima kada su se sa Titom radovali slaveći njegov i svoj praznik. Poseban deo govori o prošlogodišnjem susretu Titovom sa pionirima, i o jednom delu poruka najmlađih za Titovo ozdravljenje.

Na kraju, želim da kažem da ova knjiga sadrži i stotinu fotografija koje je načinio čovek izuzetnog dara, Stevan Kragujević, koji je svojim objektivom, predano i s velikom ljubavlju, gotovo tri decenije svedočio o ovoj uzbudljivoj priči.

Momčilo Stefanović

Momčilo Stevanović: Čitaocima. (Predgovor). U knjizi: Momčilo Stefanović, Stevan Kragujević, Ljubav bez granica. Tito i pioniri. Mladost, Beograd, 1980. Str. 7. Momčilo Stefanović LJUBAV BEZ GRANICA

Duga je, velika i uzbudljiva priča koju pričaju i ove slike: Tito i najmlađi, pioniri! U Titovoj izvanredno bogatoj aktivnosti revolucionara, državnika, čoveka – deca, buduće

generacije, uvek su bile u središtu sećanja, misli, vizije. To je i suština njegovog ogromnog dela: neprestano nastojanje da buduće generacije žive bogatiji, srećniji, sveStraniji život koji će značiti neprekidno stvaranje, traženje novog.

Ove slike pričaju samo deo, posleratni, Titovog susretanja sa namlađima naše zemlje. Zato valja reći: još u predratnom periodu, u najtežijim uslovima ilegalnog rada, Tito je nalazio puta i načina da kaže da se o najmlađima mora voditi računa, posebno o deci revolucionara koji su se borili na barikadama, protiv nenarodnog režima. A u ratu i revoluciji, koju je poveo i uspešno

vodio, Titova briga za majmlađe bila je među njegovim prvim brigama. Istorijski dokumenti svedoče da je, kao genijalni vojskovođa i Strateg revolucije, čak i mnoge ratne operacije vodio tako, da zaštiti hiljade ljudi u zbegovima, među kojima je bilo ne malo dece… Titov odnos prema najmlađim borcima, koji su, još nestasali za život, uzeli puške u ruke da se zajedno sa starijima bore za slobodu – posebno je dragocena i uzbudljiva priča.

Sa koliko je topline i neposrednosti Tito razgovarao sa malim Boškom Buhom na kongresu USAOJ-a, i o tome posle uvek govorio pionirima kad su se raspitivali za svog vršnjaka, heroja iz rovolucije…

I baš to, revolucija, njene suštinske vrednosti, bilo je ono o čemu je Tito, u periodu u kojem su nastale ove slike, najčešće govorio svojim samo rastom malim gostima. Čuvanje tih tekovina, najmlađima. Ali ne i jedina. Tito je deci govorio i o svom mukotrpnom detinjstvu, o svojoj stazi na putu revolucionara, a još više o svemu onome što treba da znaju kako bi porasli u prave, socijalističke vođe svoje domovine.

Svaku Titovu reč, u svom susretu, najmlađi, pioniri, slušali su kao najveći i najdragoceniji nauk. I tu Titovu reč, jednostavnu, a dragocenu, najmlađi su uvek slušali kao žubor najbiStrijeg i najdubljeg vrela. Na Titovu reč odgovarali su svojom ljubavi, iz srca. Čisto i poneseno. Uvek uz osmeh. Govorili su i time da su srećni u zemlji koju on vodi i pokazuje joj pute. O toj bezgraničnoj uzajamnoj ljubavi Tita i najmlađih, pionira, govore ove slike koje je načinio Stevan Kragujević, čovek izuzetnog dara da fotografijom “uhvati” trenutak istine. Najlepše istine: Tito i pioniri! Čista, velika ljubav bez granica…

Momčilo Stefanović

Objavljeno u Katalogu izložbe fotografija Stevana Kragujevića “Tito i pioniri”, koja je održana u Senti i Novom Sadu 1980. godine. Takođe i u knjzi: Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. Str. 253. Urban Ištvan SNIMCI ISTORIJSKOG ZNAČAJA

Dragi ljubitelji umetnosti, dragi naši gosti! Drago mi je što, u okviru julskih svečanosti, mogu otvoriti ovu, za sve nas, veoma

značajnu izložbu koja je posvećena TISI. Tisa je oduvek bila tema umetnika, o njoj su svoje stihove pevali pesnici, slikari su je slikali raskošnim bojama, a naš sugrađanin Stevan Kragujević-Štica na svojim fotografijama ovekovečio je ovu, nama svima, veoma dragu reku.

Ova izložba je plod njegovog dugogodišnjeg rada i neizmerne ljubavi prema rodnom gradu i kako on sam kaže, najlepšoj reci sveta. Rođen je u Senti, rano je ostao bez oca, čekaju ga teški dani detinjstva. Najlepše uspomene vezuju ga za Tisu, za ovu najčešće tihu i mirnu reku, ali koja ponekad zna biti i okrutna, gorda i zaStrašujuća.

Stevan Kragujević je , u svom rodnom gradu, izučio fotografski zanat. Učio je kod izvrsnih majstora fotografije kao što su Ronai Marton, Danilo Jakšić i Hajošević Ferenc. Njima može zahvaliti što je beskrajno zavoleo ovaj zanat i što je fotogafija postala sastavni deo njegovog života.

Fotografijom se bavi u vojsci, radi u Tanjugu u Beogradu, a tri i po decenije je među najpoznatijim fotoreporterima lista “Politika”.

Njegove fotografije pojavljiavale su se često na prvim Stranicama dnevnih časopisa i sa skromnim potpisom “Stevan Kragujević”. /…/

Tokom minulih godina, snimio je skoro sve značajnije događaje i ličnosti u zemlji. Mnogi snimci su danas od istorijskog značaja.

Sa svojim fotografijama učestvovao je na mnogim kolektivnim izložbama. Obišao je celu našu zemlju, mnogo je putovao, i kad god je mogao, svraćao je u rodni grad. Malo je ljudi, koji sa

toliko ljubavi i nostalgije govore o svom rodnom gradu kao Stevan Kragujević. Jednako voli stare oronule kuće, cvetne aleje, sumorne kišne dane, a najviše plavu, krivudavu Tisu.

U Beogradu je inicijator osnivanja Kluba Senćana, godišnje organizuje posete svojoj rodnoj Senti, sve sa željom da podeli svoju ljubav i radost sa ljudima oko sebe, da što više njih vide i osete čari ovog dela našeg podneblja.

U znak zahvalnosti za sve što je našem gradu dao, odlikovan je Oktobarskom nagradom grada i i ona mu je posebno draga. A veliko priznanje je i to što ga u Senti svi poznaju i vole, što su svako sa osmehom i dragom dobrodošlicom pruža ruku, što je on u svom gradu svima dobar prijatelj i drug – Štica.

Poželimo mu i dalje uspešan rad, dobro zadrvlje i što više prijatnih susreta u našem gradu na obali voljene Tise.

Urban Ištvan

Potpredsednik Izvršnog veća SO Sente Reč na otvaranju izložbe “100 fotografija sa Tise”, 7. juli 1984. Izložba (od 7. jula do 15. jula 1984) pripremljena je povodom otvaranja i predaje novizgrađenog dela odbranbene linije-keja u Senti. Pod nazivom “Snimci istorijskog značaja”, tekst je objavljen i u knjizi Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. Str. 152. Urbán István Kedves művészetkedvelők, kedves vendégek! Nagy öröm számomra, hogy mai rendezvénysorozatunk egyik fénypontja egy mindannyiunk számára értékes kiállítás megnyitása. Örök művészeti téma a TISZA. Szóltak róla költők, megfestették művészek. Stevan Kragujević – Štica fotóriporter fényképek sorozatán örökítette meg a gyakran változó, néha csendes, olykor dühöngő, de mindenkor mindannyiunk számára kedves Tiszát. A szokásokhoz híven a kiállítóról kellene szólnom, akit mindannyiunk kedves ismerőseként, barátunkként üdvözlöm, hiszen, ahogy maga mondja, hosszú idők távlatából is zentainak vallja magát. Zentán született. Korán árva maradt, szegény gyermekévek vártak rá, de a Tisza felejthetetlen gyermekkort nyújtott számára. A sors úgy hozta, hogy nagyapja fényképészmesternek adta. Három embert tart, vall ma is mesterének: Rónai Mártont, Danilo Jakšićot és Hajósevics Ferencet. Mindhárom zentai fotográfus volt. Becsületes mesteremberek között nevelkedett és tanult Stevan Kragujević, akik munkaszeretetre, kitartó munkára nevelték. Nevüket ma is tisztelettel ejti ki, hiszen megszerettették vele a szakmát, a fényképezés élete meghatározója lett. Soha, semilyen körülmények között nem vált meg fényképezőgépétől. Fotóriporterként dolgozott a hadseregben, majd Belgrádba a Tanjug szerkesztőségéhez kerül, aztán a legnagyobb jugoszláv napilap, a Politika fotóriportere lesz. Az elmúlt 35 év alatt hazánk minden jelentős eseményének színhelyén ott volt, esemény-fotói pedig gyakran lapjaink címoldalára kerültek – alattuk szerény zárójeles aláírással: fényképezte Stevan Kragujević. Szereti a fotóit néhányat mindig magával hord. Az egyiken Titó aláírása van, számára ez élete egyik legnagyobb elismerése. Sokszor fényképezte Titó elvtársat. Elkísérte utaira, fényképezte munkatársaival, államfőkkel, a nép között. Külön öröm volt számára amikor 1969-ben Titó elvtársat Zentán fényképezte. Hosszú idők gazdag gyűjteményéből állította össze annak a kiállításnak anyagát, amelyet 1977-ben Zentán is bemutatott TITÓ ÉS A PIONíROK címen. Bejárta hazánk minden táját, de amikor csak tehette Zentára sietett. Kevés embert ismerek, aki ennyi lelkesedéssel, talán egy kicsit elfogultan ragaszkodik szülővárosához, mint Stevan Kragujević. Szereti a város zegzugos utcáit, a Tiszát, a rakpartot

lombos gesztenyefáival. Városunkhoz való ragaszkodását fejezi ki akkor is, amikor megalakítja Belgrádban a Zentaiak Klubját, évente kirándulást szervez, hozzánk látogatnak, hogy meggyőződjenek mennyi szépet tud nyújtani a csendes kis tiszaparti városka. Mindenütt és mindenkor külön elragadtatással beszél szülővárosáról, egyforma örömmel beszél és örökíti meg fotóin a vedlett falú házakat, hangulatos kapualjakat, a Tisza felett elvonuló nyári felhőket és a nagyon szeretett Tiszát. Munkásságáért több elismerést kapott. Legkedvesebb számára a Titótól kapott arany karóra és a szülővárosától kapott Októberi díj. Vagy talán a meleg emberi szó, az hogy szülővárosában mindenki ismeri, szeretettel köszönti, amikor itthon jár. Köszönjük Stevan Kragujevićnak e szép kiállítást. További sikeres munkát, jó egészséget és még sok találkozást kívánunk. Ezzel a kiállítást megnyitottnak tekintem.

Urbán István A Zenta Község Képviselőtestület Végrehajtóbizottságának alelnökének beszéde 100 fénykép a Tiszáról c. kiállítás megnyitóján 1984.VII.7. A kiállítást a tiszaparti új védőtöltés átadására rendezték Zentán, 1984.július 7-15.-ig Bűn József STEVAN KRAGUJEVIĆ-ŠTICA

Stevan Kragujević – Štica 1922-ben született Zentán. 1936-ban kezdett fényképezéssel foglalkozni, s a későbbiek folyamán a fényképezés lett a foglalkozása, örök szerelme, melyhez hű maradt egész életében.

Ötvenéves alkotómunkája során a mesterségét magas művészi színvonalra emelte, így vált országunk egyik legismertebb fotoriporterévé.

Stevan Kragujević öt évtizedes munkássága idején nagy jeletőségű társadalmi eseménynek volt szemtanúja. A megörökített pillanatok egyszerisége, fotográfiáinak részletgazdagsága, sajátos atmoszférája, a mindennapi élet egy-egy ellesett mozzanata, egyszóval: az életközelség szavatolja képeinek hitelességét. Művészet és dokumentum, mondjuk Kregujević fényképeire, de egyúttal – témájuk természetéből következően – egy korszak mementóiként is értelmezhetjük őket.

Šticát bensőséges viszony fűzi Zentához. Már-már megszállottan ragaszkodik szülővárosához, s az iránta érzett szeretetét, bárhová is szólítsa a hivatása, a környezetére is képes átsugározni.

Ez a fotókönyv, amely most, munkásságának ötvenéves jubileumára megjelenik, főleg a Tisza menti csendes városról készült felvételeit tartalmazza, művészi rangú fényképeket városunkról és polgárairól, akik évszázadok óta itt élnek békés egyetértésben.

Bűn József, A Zentai Község Képviselő-testületének

elnöke

Jožef Bin STEVAN KRAGUJEVIĆ-ŠTICA

Stevan Kragujević -Štica rodio se 1922. godine u Senti. Fotografijom je počeo da se bavi već 1936. godine; ova mladalačka Strast vremenom prerasta u profesiju, iskrenu ljubav kojoj ostaje veran čitavog života.

Tokom 50 godina stvaralačkog rada on je svoj zanat izdigao na umetnički nivo i postao jedan od najpoznatijih fotoreportera u zemlji.

Za pet desetleća rada Stevan Kragujević bio je očevidac čitavog niza istorijskih događaja izuzetne važnosti. Neponovljivost ovekovečenih trenutaka, bogatstvo detalja njegovih fotografija, njihova osobena atmosfera, vispreno uhvaćeni trenuci svakodnevice, ukratko – životnost je to što garantuje autentičnost njegovih slika. Umetnost i dokument, rekli bismo za Kragujevićeve fotografije, ali, ujedno – sledstveno prirodi njihove tematike – možemo da ih shvatimo i kao memento jedne epohe.

Štica je intimno vezan za Sentu. Njegova privrženost rodnom gradu je već gotovo opsesivna, i ta ljubav zrači iz njega gde god da se – sledeći svoje profesionalne obaveze – zadesio.

Ova knjiga fotografija, kojom obeležavamo 50. godišnjicu njegovog rada, sadrži uglavnom slike tihog gradića s obale Tise, fotografije umetničke vrednosti o našem gradu i njihovim stanovnicima koji vekovima žive zbratimljeni na ovim prostorima.

Predsednik Skupštine opštine Senta Jožef Bin

Prema originalnom rukopisu autora, kucanom na pisaćoj mašini; iz Arhiva Stevana Kragujevića (1986?) Sinkovits Péter J E L E N T É S

Stevan Kragujević zentai vonatkozású fotóit átnézve gyorsan körvonalazódik a megállapítás, hogy ezek a kordokumentumok a városnak és az embernek állítanak emléket. A városnak: változó, fejlődő vonulatában, jellegzetességeiben, az embernek: rögzítve a korhoz kötődő munkájában, küzdésében, alkotásában, hagyományaiban.

Szinte mindegyik képe városrész és ember ötvözete, ismerős részek ismerős-

ismeretlenjeivel. Ezt fontosnak tartom a leendő album megjelentetésére vonatkozóan, mert feltételezhetően az érdeklődés is fokozottabb lesz egy emberközpontú kép válogatás iránt.

Különösen érdekesek a háború előtti, majd a felszabadulást követő évek mindennapjairól

készült felvételek, hiszen képileg őrzik a vizuális tudatból, (s talán a köztudatból is) lassan kivesző emlékeket, amelyek inkább a nyelvi közlésmód és az írásos dokumentumok területén maradtak meg; a képek most elevenen és érzékletesen egészítik ki a fakuló emlékezetet s a dokumentumok szürkeségét. De üzenetet is közvetítenek, korábbi generációk akarását. Egyfajta folytonosságot. Ugyanakkor életmód-típusokat, szakmákat is rögzítenek.

A változások jegyében mutatja be Zenta jellegzetes részeit (a Tisza-part, a híd, a Városháza,

a Kukucska-Homok városrész stb.) ez talán a fotók és a válogatás legfőbb erénye. Mindezek alapján a fotóalbumot kiadásra javaslom, mert olyan hézagpótló kiadvány

kerülne az érdeklődők kezébe, amely a mai napokhoz elérkező múlt örökségét mentené át jelenünkbe, hagyományőrző és tudatformáló szándékkal.

1988.I.25. Sinkovits Péter

Peter Šinkovič REFERAT

Pregledom fotografija Stevana Kragujevića koje se odnose na Sentu, namah se nameće zaključak da ovi dokumenti epohe podižu spomenik gradu i čoveku. Gradu: njegovim promenljivim, progresivnim obrisima, karakteristikama. Čoveku: fiksiranjem njegovog uz epohu sraslog dela, njegovih borbi, tvorbi, tradicija.

Gotovo je svaka slika legura dela grada i čoveka, njegovih znanih delova, sa poznatim nepoznanicama. To smatram važnim za objavljivanje budućeg albuma, pošto će, kako se može pretpostaviti, zanimanje biti veće za izbor slika sa čovekom u središtu.

Naročito su zanimljivi snimci načinjeni o predratnoj svakodnevici, a potom i o onoj koja je usledila posle oslobođenja, budući da slikovito čuvaju nataložene uspomene iz vizuelne (kao i iz opšte) svesti koje već nestaju, a koje su pre svega opstale u oblasti jezičke komunikacije i pisanih dokumenata. Slike sada živo i očevidno dopunjuju i sećanje koje bledi i sivilo dokumenata. No one prenose i poruku, htenje prethodnih generacija, jednu vrstu kontinuiteta. A istovremeno fiksiraju i vidove življenja, profesije.

One prikazuju karakteristične delove Sente (obala Tise, most, Gradska kuća, deo grada Kukučka – Pesak, itd.) u znaku promena, a to je možda i najvažnija vrlina ovih fotografija i ovog izbora.

Na osnovu svega izloženog, preporučujem ovaj foto-album za izdavanje, jer bi tako u ruke zainteresovanih dospela publikacija koja popunjava prazninu, i koja bi blagovremeno, u cilju zaveštanja tradicije i uobličenja naših saznanja, za današnjicu spasla ono nasleđe prošlosti koje dopire do naših dana. 25. I 1988.

Peter Šinkovič Preveo sa mađarskog Predrag Popović

Atila Pejin IZLOŽBA STEVANA KRAGUJEVIĆA SENTA KOJE VIŠE NEMA

Pre 111 godina (1885) otvoreni su prvi fotografski ateljei u Senti. Među prvima koji se

ustalio, bio je onaj Jožefa Renera, prvog fotografa u našem gradu, koji je snimao senćanske motive i prodavao ih. Bio je to verovatno početak izdavanja senćanskih razglednica. Prve pionire ubrzo su sledili novi ljudi, već pravi majstori svog zanata. Negde na pola puta javlja se među njima Stevan Kragujević, koji posle polaganja majstorskog ispita napušta rodnu, oplođavajuću sredinu, okušavajući sreću u drugoj, da bi postao dugogodišnji fotoreporter “TANJUG”-a , a zatim “Politike”. Nije mogao, međutim – niti je hteo – da se otrgne čaroliji ovog kraja.

Izložbom koja je pre dve godine priređena u našem muzeju, pokušali smo da damo presek njegovog životnog dela. Ova sadašnja je u celosti posvećena Senti, što nije slučajno, jer baš u ovoj temi pokazuje se veoma često sklonost Stevana Kragujevića ka umetničkoj fotografiji. Kao reporter uvek se trudio da fiksira pravi trenutak u pravo vreme i na pravom mestu, ali u slučaju Sente, nije “pisao” samo fotografsku hroniku, već je želeo da ovekoveči i dušu našeg grada, naravno, sa delićem svoje. Po sopstvenom priznanju gde god da je živeo, uvek je ostajao Senćanin. Otuda i toliko snažnog odražavanja lokalnog kolorita na njegovim crno-belim fotografijama.

Pa ipak i ova izložba prvenstveno dokumentuje. Ponekad i sam kritikuje, ali Stevan Kragujević to najčešće prepušta posmatraču, podstičući ga pri tome na upoređivanje: kako je nekada izgledala Senta, šta je od nje ostalo, čega više nema i šta je novo, šta je naš grad dobio ili izgubio tokom svoje istorijske metamorfoze?

Slično većini drugih naselja i Senta je na svoj način besmrtna. Generacije dolaze i odlaze, a uzajamnost sredine i ljudi u njoj i ovde dolazi do punog izražaja. Tu bi morala da deluje i istorija kao učiteljica života, a fotografije Stevana Kragujevića kao njena sredstva za demonStraciju.

Razvoj ili dekadencija, Gradnja ili deStrukcija? Nije sigurno da će baš ova izložba dati prave odgovore na gore postavljena pitanja. A

možda je nekakav odgovor i samo (ponovno) prisustvo Stevana Kragujevića među nama. Kao i drugih, povremenih povratnika.

Jedino nam to stoji kao dokaz o tome da delić duha senćanskog i dan-danas živi. Ta čestica, makar ostala samo mikroskopska, predstavlja vrednost zbog koje se moramo vraćati.

Katalog izložbe Senta koje više nema. Gradski muzej, Senta, 22. mart – 14. april 1996.

Str. 5. I u knjizi Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. Str. 152.

I u knjizi Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. Str. 152.

Attila Pejin Száztizenegy éve, 1885-ben nyílnak meg Zentán az első fényképészeti műtermek. Ebben az

időben állandósul Renner Józsefé, aki elsőként fényképez zentai motívumokat, és árulja is fotóit. Ezzel indulnak útjukra a zentai képeslapok. Az úttörőket csakhamar újak követik, akik már igazi mesterei a fotográfiának. Valahol félúton tűnik fel soraikban Stevan Kragujević. Mesterlevéllel a zsebében kikerülve az őt éltető környezetből, máshol próbál szerencsét, hogy aztán sikeresen boldoguljon a TANJUG, majd a Politika tudósítójaként. Nem tudott – és nem is akart – kiszabadulni viszont e vidék bűvköréből.

Két évvel ezelőtt megrendezett kiállítása során kísérletet tettünk eddigi munkásságának bemutatására. E mostani kizárólag Zentával foglalkozik; nem véletlenül, hiszen talán éppen e témában mutatkozik meg Stevan Kragujević fotóinak művészi oldala. Ő, aki mint riporter igyekezett a megfelelő időben a megfelelő helyen és a megfelelő pillanatot rögzíteni, városunkban nem csupán fényképkrónikát írt; megpróbálta megörökíteni Zenta lelkét is a jövő számára, persze a sajátjának egy kis töredékével egyetemben. Hiszen a maga bevallása szerint bárhol megfordult, mindig zentai maradt. Ezért maradhattak meg oly erősen a helyi színek is fekete-fehér fotóin.

E kiállítás mégis elsősorban dokumentál, mivel Stevan Kragujević is tudatosan ezt teszi. Néha maga is bírál; néha a kritikát a szemlélőnek engedi át, mintegy biztatva azonban az összehasonlításra: milyen volt Zenta egykor? mi tűnt el? mi maradt meg belőle? mi új keletkezett? mit nyert vagy vesztett a város ezzel az átalakulással? Mert Zenta, mint a legtöbb település, a maga módján halhatatlan. Generációk jönnek-mennek, s a környezet és a benne élők kölcsönhatása itt is érvényesül. Itt is lehetne a történelem az élet tanítómestere, Stevan Kragujević fotói pedig e tanítás szemléltetési eszközei.

Fejlődés vagy dekadencia? Építés vagy deStrukció? Nem biztos, hogy éppen e kiállítás megtekintésekor kapunk majd választ e fenti kérdésekre. Hacsak nem válasz már maga a tény, hogy Stevan Kragujević újra itt van közöttünk; vagy mások időnkénti visszatérése a messzi vagy nagyon messzi távolból. Bizonyíték ez arra, hogy Zenta szellemének egy darabkája máig él, s ez is van olyan érték, amiért érdemes visszajönni.

Attila Pejin Katalog izložbe Senta koje više nema. Gradski muzej, Senta, 22. mart – 14. april 1996. Str. 7. I u knjizi Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. Str. 152.

Atila Pejin FOTOMONOGRAFIJA SENTA KOJE VIŠE NEMA Povodom 300-te godišnjice Bitke kod Sente, 1997 .

Krajem prošlog veka osnovano je udruženje Senćana u Budimpešti. Skoro sto godina

kasnije isto je učinjeno i u Beogradu, a među inicijatorima bio je i Stevan Kragujević. Biti Senćanin jedinstvena je sudbina smrtnika rođenih u našoj varoši. Kada se nađe u svetu on je usamljenik, stoga se Senćani međusobno traže i udružuju. Možda je tu kriva plodna, crna, zemlja bačvanska. Otuda pojava da ljudi iz naših krajeva teško čupaju svoje korenje. To je šačica Letećih Holanđana koji lutaju između Severnog i Južnog pola, nesposobni da se igde ponovo smire.

Takav nemirni Senćanin je i Stevan Kragujević, koji je posle polaganja majstorskog ispita silom prilika napustio rodno mesto, okušavajući sreću u drugoj sredini, da bi postao dugogodišnji fotoreporter TANJUG-a , a zatim “Politike”. Pri tome nije zaboravio Sentu, niti je dozvolio Senćanima da njega zaborave. Naime, i dalje je na neki način živeo sa nama i među nama, ne samo kroz povremene izložbe koje su priređene od njegovih fotografija već i putem foto-reportaža sa senćanskim temema, koje je slao kako velikim tako i manjim listovima, pa i onima na mađarskom jeziku.

S vremena na vreme on bi se pojavio u gradu, kako bi iznova doživeo susret sa njegovom dušom: bogatom istorijom, Tisom, zgradama u nestajanju, sa ljudima – generacijama koje dolaze ili odlaze. Pišući tako fotografsku hroniku o istorijskoj, ekološkoj i urbanističkoj metamorfozi jedne varoši, on istovremeno priređuje svojvrsnu spiritističku seansu, prizivajući duh senćanski, veoma često sa uspehom. Pri tome Stevan Kragujević doživljava i sopsteveni preobražaj, jer se baš kod senćanskih tema najčešće javlja njegova sklonost ka umetničkoj fotografiji.

Dok je bio aktivan fotoreporter uvek se trudio da fiksira pravi trenutak u pravo vreme i na pravom mestu. Ako bismo mu, međutim, morali da prikačimo neku etiketu (a to nam je svima prastari, ružan običaj), ja bih rekao da je on – bivši, sadašnji i budući naš sugrađanin – savest Sente. Svojim fotografijama, naime, pored pružanja retkih umetničkih doživljaja, on nas podstiče na razmišljanje, upoređujući staro sa novim, lepo sa ružnim, zbunjujući nas uvek nekim antagonizmima. Pri tome on koristi crno-belu tehniku ne samo iz nekog principa, namernog manipulisanja, a kamoli zbog sklonosti ka uprošćavanju, već iz opravdanog samoupouzdanja kako mu boje nisu potrebne da bi oslikao lokalni kolorit. Fotografije mu služe prosto kao ahromatski znaci šifrovanog komuniciranja sa Sentom.

Ova knjiga je jedan od pokušaja da probijemo tajni foto-kod Stevana Kragujevića – Štice.

Atila Pejin Knjiga Kragujević. Senta koje više nema. Povodom 300-godišnjice Bitke kod Sente. Sa stihovima Tanje Kragujević. Izbor fotografija Mezei Eržebet. Uvodni tekst Pejin Atila, KOC Turzo Lajoš, Senta. 1997. Tekst na Str. 7.

Attila Pejin FOTOMONOGRAFIJA SENTA KOJE VIŠE NEMA Povodom 300-te godišnjice Bitke kod Sente, 1997.

A múlt század végén zentaik egyesülete alakult Budapesten. Majd száz évvel később ugyanaz történt Belgrádban, s az alapítók egyike éppen Stevan Kragujević volt. Zentainak lenni sajátos sorsa minden olyan halandónak, aki városunkban születtet. Bárhová kerül, mindig magányos marad, ezért a zentaik mindenütt agymást keresik. Mindezért talán a termékeny, fekete bácskai föld a felelős; nehéz belőle kiszakítani a gyökereket; megannyi bolygó hollandiként lézengnek az Északi- és Déli-sark között a megnyugvás reménye nélkül.

Közülük való Stevan Kragujević is, aki a mestervizsga után a körülmények folytán távozni volt kénytelen szülővárosából, hogy azután a TANJUG, majd a Politika napilap fotóriportereként találja meg szerencséjét. Ennek ellenére nem feledkezett meg szülővárosáról, s azt sem engedte, hogy a zentaik őt feledjék el. Százféle módon gondoskodott arról, hogy továbbra is velünk, köztünk éljen nemcsak időnként megrendezésre kerülő fényképkiállításai révén, hanem a különféle – gyakran a magyar nyelvű lapokba is – elküldött képes riportjai által.

Időről időre feltűnik városunkban, hogy újból meglelje annak kiismerhetetlen lelkületét gazdag múltjával, a Tiszával, eltűnő épületeivel, lakóival, távozóban és felnövőben levő nemzedékeivel. A város történelmi, ökológiai és urbanisztikai metamofózisáról szóló fényképkrónikáját írva különös szellemidézésbe kezd, miközben maga is egyfajta átalakuláson esik át, hiszen éppen a zentai témák teremtik meg a fotóművészt.

Aktív fotóriporterként mindig arra törekedett, hogy a megfelelő alkalmat örökítse meg a megfelelő pillanatban és a megfelelő helyen. Ha azonban – rossz szokásunk szerint – megpróbálnánk beskatulyázni, akkor őt – egykori, mostani és jövőbeni polgártásunkat – Zenta lelkiismeretének nevezhetnénk: kiiktatva ugyanis a műélvezetet fotóival gondolkodásra ösztönöz, és összehasonlításra: a régit az újjal, a szépet a rúttal. Képi ellentétei zavarba ejtenek bennünket, miközben a fekete-fehér technika nem elvből kierőszakolt eszköze, esetleg szándékos mesterkedése, hanem az igazolt önbizalam jele: ő így is képes megjeleníteni a “helyi színeket”. Számára a fényképek csupán akromatikus jelek Zentával való kommunikációjában.

E könyv egyike azon kísérleteknek, amelyek Stevan Kragujević fotókommunikációjának dekódolásával próbálkoznak.

Pejin Attila Fodor István ELKÖSZÖNŐ EGY KIÁLLÍTÁSTÓL Néhány szó Kragujevićről és Zenátaról készült fotóiról

A napokban hallottam azt a velémenyt, hogy a mai fiatalok már nem nagyan ismerik Stevan Kaujević-Šticát, a fotóst, vagy éppen fotóművészt, akivel mostanában gyakran találkozhatunk Zentán. Valóban lehet, hogy az ifjúság éppen egy kíváncsi turistának véli az immár hetvenötödik életévébe lépett fényképészt, aki érdekességeket vél felfedezni egy kisváros mindennapjaiban, s ezeket fényképezőgépével kedvtelésből megörökíti, majd hazamegy, s emlékidézőként néha előveszi a fotókat, mint mi például egykor a tengerparton készült felvételeket…

Mindebből nem sok minden igaz, hiszen Stevan Kragujević ízig-vérig zentai, aki alighanem sokaknál jobban szereti szülővárosát, s ragaszkodik is hozzá képeivel együtt. Akkor is így volt ez, amikor például a Tanjugnak vagy Politikának a fotóriportereként dolgozott: nemegyszer

“beugrott” a Magyar Szó zentai szerkesztőségébe is, és hozta, vagy éppen rendszeresen küldte az akkor még létező Tiszavidéknek a “zentai motívumok”-at.

Az újságnál dolgozó fotósról, mint ahogy a gép mellett dolgozó munkásról is elhihető, hogy évtizedek múltán már unja a szakmát, rutinmunkává válik számára a gép kattogtatása, Stevan Kragujević majdnem hat évtizedes munkássága nem ezt bizonyítja. Ő nem egyszerű szakember, aki néha jókedvűen, máskor meg ímmel-ámmal “letölti a nyolc órát”. Persze az alapfogásokat meg kellett tanulnia, s kétségtelen, hogy Róna-műhely nem is volt rossz iskola. A jó fotóhoz azonban “szem is kell”. Olyan, amely a körülöttünk zajló, semmitmondónak tűnő hétköznapokban is meglátja a lényeget, s alkotói módon látja azt a fényképézőgép keresőjén át. Persze, ha valaki nemcsak az alkalomra vár, hanem dokumentálni is akar, gyakran futni is kell a “lényeg” ,az esemény után, mert vannak események, helyzetek, történések, amelyek soha vissza nem térnek.

Stevan Kragujevićnak a Zentán, Zentáról készült fotóiból rendezett kiállítása a napokban, 14-én zárul. Pejin Attila a kiállítási katalógusban egyebek között a következőket írja az alkotó Zentával foglalkozó képeiről: “… talán éppen e témában mutatkozik meg Stevan Kragujević fotóinak művészi oldala. Ő, aki mint reporter igyekezett a magfelelő időben, a magfelelő helyen és a magfelelő pillanatot rögzíteni, városunkban nem csupán fényképkrónikát írt; megpróbálta megörökíteni Zenta lelkét is a jövő számára, persze a sajátjának egy kis töredékével egyetemben”.

A laikus (nem fényképezőgéppel író) újságíró sem szeret kontármunkát végezni, ezért nem is vállalkozik a Kragujević-fotók alaposabb szakmai értékelésére. Azt azonban nem hagyhatjuk szó nélkül, hogy már a szerző tizenhat éves korában, 1938-ban készült első fotójáról “leolvasható” sok minden a már említettek bizonyítására, vogy éppen a “Vizhordó”-ból, mely két évvel később készült. Persze, tudjuk, más-más érzelmeket, emlékeket ébresztenek ezek a képek a nézőben, akár az 1941-ben lerombolt vashíd előtt áll meg, akár a kubikosok vonulását nézi vagy éppen Szeleczky Zita zentai táncát…

Jó alkotások ezek a fotók, s egyben fontos dokumentumok. Vitatkozhatunk is velük, nézhetjük élvezettel, szomorkodva vagy művészi szemmel, abban mindannyian egyetérthetünk, hogy “Zenta szellemének egy darabkája máig él, s ez is van olyan érték, amiért érdemes visszajönni”.

És megtekinteni a Kragujević-fotókat. Még ma vagy holnap, esetleg a következő kiállítás alkalmával.

Fodor István Magyar Szó, 1996. áprillis 12. . Takođe i u knjizi Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003, Str. 180. Ištvan Fodor OPROŠTAJ OD JEDNE IZLOŽBE

Ovih dana čuo sam mišljenje, da današnja mladež slabo poznaje Stevana Kragujevića-Šticu, fotoreportera ili umetnika fotografije, sa kim se u poslednje vreme srećemo u Senti. Može biti da omladina misli da je sedamdesetpetogodišnji fotograf neki radoznali turista, koji nalazi zanimljivosti u svakodnevici varošice, ponekad, radi podsećanja, vadi ih iz fijoke, kao što mi radimo, na primer sa fotograijama sa nekadašnjih letovanja na moru…

Od svega ovoga, vrlo malo odgovara istini. Stevan Kragujević-Štica je od glave do pete Senćanin, koji više voli svog grad nego mnogi drugi, i privržen mu je isto koliko i njegove slike. Tako je to bilo i tada, kad je bio fotoreprter “Tanjuga” i “Politike”. Mnogo puta je navraćao u

dopisništvo “Magyar Szo”-a u Senti i donosio je ili čak često slao poštom “Senćanske motive” za prilog “Tiszavidek”-a (“Potisje”), koji je tada još izlazio.

Pretpostavlja se da fotoreporteru, koji godinama radi za neki list, tokom radnog veka, dosadi šljkocanje aparatom i da, vremenom, svoj posao obavlja rutinski, kao i radnici za fabričkom mašinama. Međutim, u slučaju Stevana Kragujevića to nije tako. Njegov šezdesetogodišnji staž protivureči prethodnoj pretpostavci. On ne spada među obične zaposlene ljude, koji su nekada sa više, a nekada maje volje odradili svojih osam sati. Takođe se ne sme zaboraviti da je on prvo morao da stekne Stručno znanje, a fotografski atelje “Ronai”, nesumnjivo, bilo je vrlo dobro mesto za to. Uz se ovo, podrazumeva se da je potrebno “dobro oko”, u “beznačajnoj svakodnevici” pronalaziti i “kreativno videti” suštinu svojim objektivom. Ukoliko neko, pred čistog uočavanja, želi to i da dokumentuje, on često dolazi u situaciju da mora da “juri” za “sištinom”, za događajem, koji se ne ponavlja, nikad više.

Izložba fotografa Stevana Kragujevića u Senti, sačinjena od slika koje prikazuju ovaj grad, zatvara se ovih dana, tačnije 14.oktobra ovog meseca. U katalogu Atile Pejina, između ostalog piše: “Baš u ovoj temi pokazuje se, veoma često, sklonost Stevana Kragujevića ka umetničkoj fotografiji. Kao reporter, uvek se trudio da fiksira pravi trenutak, u pravo vreme i na pravom mestu, ali u slučaju Sente nije “pisao” samo fotografsku hroniku, već je želeo da ovekoveči i dušu našeg grada, sa delićem svoje duše”.

Novinar (koji za pisanje ne koristi objektiv) laik, ne želi da neupućen izgovara sudove o fotosima Kragujevića. Ali ne može a da ne napomene da se moglo pročitati puno toga na njegovim prvim slikama, rađenim 1938. godine, kada je imao tek šesnaest godina. Slika sa naslovom “Vodonoša” je nastala dve godine kasnije. Prirodno je što ove slike bude različita osećanja u gledaocima: gvozdeni most, srušen 1941. godine, kubikaši ili ples Selecki Zite u Senti 1942.

Ove fotografije su dobra ostvarenja i u isto vreme i važni dokumenti. O njima se može raspravljati, mogu se posmatrati sa uživanjem, setom, ili pak umetničkim okom, ali možemo se svi složiti u tome , da “delić senćanskog duha i dan-danas živi. Ta čestica, makar ostala samo mikroskopska, predstavlja vrednost zbog koje moramo vraćati”.

Pogledajmo Kragujevićeve slike još danas, ili sutra, eventualno i na sledećoj izložbi.

Ištvan Fodor “Mađar so”, 12. april 1996. Prevela sa mađarskog Agi Tomka-Luković

Takođe i u knjizi Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003, Str. 181. Borko Gvozdenović PRAVI NOVINAR NIKADA NE ODLAZI U PENZIJU

U Smederevu, od 13. do 15. juna, na okupu su bili novinari. Prvo je 13. juna obeležen Dan

novinara i tada su uručene nagrade koje dodeljuje Udruženje novinara Srbije, a 14. i 15. održana je 29. skupština ovog udruženja.

O nagradama Udruženja novinara odlučivali su četiri žirija. Među nagrađenima su i naši novinari.

Visoko priznanje – nagrada “Svetozar Marković” za životno delo pripala je Stevanu Kragujeviću, fotoreporteru “Politike”. U obrazloženju za ovo visoko priznanje stoji:

“Čitaoci vole “Politiku” i zbog toga što su deo njene tradicije i njenog imidža i fotografije velikih majstora, kao što je Stevan Kragujević. Njegove fotografije i njegovo ime i danas su u sećanjima mnogih generacija čitalaca “Politike”.

Poput mnogih velikih majstora i Stevan Kragujević je imao svoju epohu. Okom kamere neumorno je beležio sve važne događaje koji su obeležili našu noviju istoriju, ali i svakodnevni

život ljudi koji su stvarali tu istoriju. Tako je Stevan Kragujeviić predano radio punih pedeset godina. I danas, iako je u penziji, još je jednako aktivan, snima i objavljuje fotografije i priređuje izložbe. U isto vreme Stevan Kragujević na sređivanju foto-dokumentacije, za koju se već sada zna da će biti dragocena i imaće značajnu istorijsku vrednost. Na taj način Stevan Kragujević potvrđuje pravilo – da pravi novinar nikad ne odlazi u penziju.

Ovo veliko priznanje Udruženja novinara Srbije biće mu svakako ne samo veliko priznanje za dosadašnji rad, več i novi podsticaj da u svom poslu nikad ne posustane.

Borko Gvozdenović “POLITIKA” ZA NAS, 25. jun 1996.

Takođe i u knjizi Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj

Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003, Str. 252.

Draginja Ramadanski ALHEMIJA FOTOGRAFIJE

Foto-monografija Kragujević, KOC "Turzo Lajoš", Senta, 1997. Izbor Eržebet Mezei, uvodna reč Atila Pejin.

Ova plava knjižica, sa brzopisnim potpisom autora pri dnu korica, namah me asocira na parče vedrog neba sa jednim belim oblačkom. Ispada da se Stevan Kragujević potpisao ispod neba, a to je vekovečna ambicija mnogih umetnika. Prva pohvala koju izričemo upućena je dizajnu ove publikacije, koja odaje sjaj čistog, jednostavnog, nepomućenog kontakta sa prirodom, sa svim onim što je pod kapom nebesnom, uključujući i rodni grad. Odmah zatim - pohvala nadahnutom predgovoru, zapravo esejističkom zapisu, koji nam je ponudio pregrešt blistavih zapažanja povodom fenomena zavičajnosti. Tu je i besprekoran izbor fotografija, koje su bez izuzetka duhovito i inspirativno naslovljene. To je, na neki način, i gest tumačenja od Strane sastavljača kolekcije, odziv na otiskivanje u nesvakidašnju šetnju Sentom, i to u ozračenju odlaska jednih i prodiranje drugih vrednosti, koje sve staju u koncepciju milosne plaveti.

Pesnički doprinos Tanje Kragujević veličanstveno je zasvodio celu priču. Radi se o još neobjavljenim ali zasigurno antologijskim stihovima, koji nisu mogli imati lepšu kolevku. Na taj način smo dobili jedan multimedijski, dubinski srođeni, omaž zavičaju koji nam poklanja jedna tek-tek iskošena vizura. A ta teško ulovljiva finesa, i jeste ono što odvaja umetnost od dokumenta, što od hemije čini alhemiju.

Neporecivo je prisutno i osećanje da je to zasluženi, kolektivni čin međusobnog darivanja, gde su svi i darodavci i darovani. Ova knjiga nije samo dar nego i moćno uzdarje ovom našem blatištu koje nam je, kako proizilazi iz ovog svedočenja, podarilo sve, i vidljive i nevidljive pejzaže. Senćani se, verovanto, osećaju zahvalnima, u zaslužnima u isto vreme. Sve je nekako po meri, izbalansirano, kako inače retko biva u životu. Pomirila se stvarnost sa svojim crno-belim ovaploćenjem, pomirila se prošlost sa sadašnjošću, zlato sa blatom, trošno sa trajnim. Nebrojeno je dodatnih aspekata, pa i narativnih, nostalgičnih, anegdotskih, ljupkih, setnih, metafizičkih, sa pripadajućom likovnom i vizuelnom nosivošću.

U jednoj gruboj podeli, ponuđene fotografije bi se mogle podeliti na pejzaže i portete. Ono što ih odlikuje jeste odsustvo bizarnosti, senzacionalizma, one uvredljive indiskrecije koja deformiše sliku o čoveku u očima drugih. Radi se o lirskom realizmu koji svoje aktere preobražava – prevodeći ih iz sive svakodnevice u svet simboličnih vrednosti.

Pred sobom nemamo reportersku fotografiju sa svojim rizičnim i često moralno problematičnim geslom ("u pravo vreme na pravom mestu"); nemamo ni paradnu fotografiju koja je došla kao zamena jednog viševekovnog slikarskog žanra. Fotografija je ovo umetnički ekspresivna,

diskretno ulovljena, aranžirana u dosluhu sa trenutkom, a ne iskorišćavanjem datog trenutka i slučaja.

To lirsko, zaljubljeničko oko fotografa i čini suštinu ovog jezika, koji je, naravno, i zanatski izbrušen. Kao kod navjrednijih grafika, u igri su samo svetlo i senka, donoseći sobom efekte žeženog zlata, ne tek jeftine pozlate. To je, koliko pitka i zavodljiva, toliko i mudra, otkrivalačka, slojevita, promišljena slika nas samih, kojima je dato ne samo da bezlično, isprazno poziramo – nego da dignemo čelo u vertikali sabesedništva sa drugim.

Pogledajmo samo tu neverovatnu uravnoteženost solidarnih napora muškarca i žene (Zajedničkim snagama) ili grupu kubikaša, koji, osim ogromnih džakova, dižu i svoj pogled na posmatrača.

Otuda je osnovno stilsko uporište ovih kreacija – kontrast, istvoremenost moći i nemoći, relativizacija svakog površinskog sjaja i ime temelja koji su u vek u mraku. I obrnuto, prosijavanje nade kada ovlada mrak.

To se najjasnije regiStruje i eksterijeru: nebo, oblaci, magle, obale, pruge, mostovi, čamci, ribari, brodovi, horizont, ulice, krovovi, kaldrme, drvoredi, fasade, šorovi, kolotečine, sve su to objekti koji pulsiraju u ritmu pobune i smirenja, u ritmovima kratkovekog ljudskog života i dugovekog postojanja grada.

Pogled u oko kamere ovekovečuje upravo taj dragoceni i redak tren buđenja koji g. Kragujević ume da isprovocira, da pozove svoje modele na pokušaj samodefinisanja. Izrazi i gestovi na ovim slikama nisu okazionalni, ukradeni, nesvesni, amorfni, što kažu "pogođeni", nego izazvani u svoj svojoj sponatnoj esencijalnosti. Kao virtuozni dirigent, fotograf-sabesednik , samo njemu znanom manipulacijom, opčarava svoj model i izaziva repliku koja uvek kao da želi da kaže, nekada pomalo ironično ali uvek afirmativno: To sam ja.

Suštinska odlika modela sažima se, dakle, u jedan gest otpozdrava, ne samo objektivu i snimatelju, nego "urbi et orbi", kada se izlazi iz anonimnosti i zadobija jedan novi aspekt postojanja - sreća postojanja. Posvedočeno postojanje.

Šta je drugo ono samosvesno odizanje šešira nad bogatom ponudom raspoloživih atributa muževnosti (Šešir moj), nego emitovanje poruke da je čovek upravo izabrao sebe. Na svoje i opšte zadovoljstvo. Bez i trunke hvalistavosti. U dijalogu koji je nametnuo, fotograf ga je ubedio da je poželjan a ne smešan.

Taj oplemenjujući komentar ljudske situacije nije uvek rezultat kontakta oči u oči. Na slici Ljubav, par je dat s leđa, ali emocionalna aura kojom zrači ravna je Rodenovom poljupcu. Dok se drže za ruku (nama je jasno da se oni tako drže celog života, od rane mladosti, i da će, tako, ruka u ruci, ušetati u večnost), oni su dorasli svemu što ih može presresti; to je zupravo njihovo jedino oružje protiv bučne ulice i sveopšte žurbe.

Fotografija Put putuju je, naprosto, fenomenalna. Deluje kao da je probrana na nekom interplanetarnom konkursu, gde je trebalo ispričati priču o ljudskom trajanju, o vrsti kojoj pripadamo. Da li je to onaj susret sa slučajem koji priželjkuje svaki umetnik? Da, to smo mi, kao da govore deda i unuk, sa svojim identičnim šeširima, kaputima, identičnim osmesima i iskrama u očima. Neuništivi. Čovek, koji je našao put ka besmrtnosti. Put putuje jedna šeretska loza. I nije srećna što je večna, nego obrnuto.

Figura Raznosača novina vrvi od tragova deklasiranosti. Ništa, osim širokog osmeha, ne doziva druge mogućnosti. One su za njega nepostojeće, nečitljive, i iz desne i iz leve ruke (Magyar szó, Világ népe), on je rasterećen, kao ptica na grani, nije rob papirnatih vesti. Slobodan je od dnevne politike, za razliku od svojih mušterija. Ta veličanstvena istina ozarila ga je baš dok je pozirao, pa se isprsio, i ni malo servilno, nasmejao.

I konačno, žanr-scena Naš nasušni. Poruka ove fotografije je genijalno jednostavna, svedena do likovne, plastične ekspresivnosti. Biti u skladu sa samim sobom, izgraditi mikorozmos koji nam je ravan po vrsnoći, jedrini, oblini. Takav stepen uzajamnosti između sebe i sveta ne može da ne urodi plodom. Pekar okružen paradom svojih hlebova, suvereni ceremonijal-majstor, koji u rukama umesto mažoretske palice drži veliki dragulj – svojih ruku delo.

Na isti način doživljavamo i fotografiju koja otvara album i za model ima samog fotografa. Objektiv je upravljen ka nebu (možda je to onaj kadar sa korica), i čika Štica nekom diriguje sa stolice-pulta. U kišnoj lokvi pod njim, izazvan fizičkim zakonima - slučajan i defomisan refleks... A iza kamere za to vreme se rađa zamisao, od onih najređih, najplemenitijih, najodnegovanijih - rađa se umetnost.

Draginja Ramadanski

Časopis za književnost, umetnost i kulturu Rukovet, Subotica, godište XLIII, br. 10-11-12, 1997, Str. 62-64. Borivoj Mirosavljević TISA OPEVANA SVETLOŠĆU Kako se Steva Kragujević, šegrt iz Sente vinuo u sam vrh jugoslovenskog foto-žurnalizma? Ćerkini stihovi inspirisani očevim fotografijama

Kada pripeče julska žega i jata belih gusaka potraže hladovinu ispod vrba, na obali Tise

bosonogi mališani koji su čuvali jata bezbrižno šutiraju krpenjaču po prašini. - Dodaj, Štica! – vikao je zadihani Mađarčić očekujući da mu Stevan Kragujević doda loptu

i pošalje je u protivnički gol, imporizovan od polomljene kukuruzovine. - Kolege su me zvale Stevica, ali su to moje ime, Mađari i Nemci, s kojima smo se igrali, na

svoj način izgovarali. Prihvatili su to i ostali pa su me svi zvali Štica. Pod tim imenom me i sada znaju mnogi stari Stenćani.

Kada je prerastao vreme igranja Stevan Kragujević je 1936. godine počeo da uči fotografski zanat, čiji je preteča u ovom potiskom gradu, još daleke 1885. godine, bio Jožef Rener. Dečaka u kratkim pantalonama obučavali su tada poznati fotografski majstoriji. Najpre Marton Ronai a zatim, Danilo Jakšić i Ferenc Hajošević.

Po zadatku svojih majstora fotografski šegrt, a zatim pomoćnik, odlazio je u okolna sela, prelazio Tisu i snimao u Čoki: porodične fotografije, svadbe, slavlja… Usput bi uvek, zaljubljen u Tisu i Sentu, načinio i poneki snimak za svoju dušu. Tako je nastala kolekcija neponovljivih snimaka dragocenih ne samo za istoriju Kragujevićevog rodnog kraja nego i šireg vojvođanskog podneblja. Mada više nema sodažija, vodonoša, kubikaša, skeladžija i drugih zamrlih zanata, oni žive na Šticinim fotogafijama.

Put u visoko društvo

Treće oko Steve Kragujevića, uvek budno i u vidu čuvene “lajke” u džepu, na dohvat ruke, regiStrovalo je i dramatične slike rata, poput srušenog senćanskog mosta. Posle rata, u vojničkoj uniformi, zaljubljenik u fotografiju je u ruci više držao kameru nego oružje. Bio je svestan da je kamera njegovo najpouzdanije oružje. To su shvatili i u TANJUG-u angažujući Kragujevića za jednog od svojih prvih posleratnih fotoreportera. Najveći deo svog radnog veka Stevan Kragujević je proveo u beogradskoj “Politici”. Imao je ekskluzivnu šansu da prisustvuje najznačajnijim događajima i da neposredno snima ne samo događaje nego i ličnosti koje obeležavaju poslednjih pola veka svetske politike, kulture, sporta… Retko je naći značajniju ličnost među carevima, državnicima, glumcima, sportistima, književnicima i drugima, koje nije ovekovečila Kragujevićeva kamera.

- Predsedniku Titu se svojevremeno dopala jedna njegova fotografija koju sam objavio u “Politici”, pa je naručio da mu izradim pet primeraka – priseća se penzionisani fotoreporter Stevan

Kragujević. - Naravno, napravio sam i poslao šest fotografija. Međutim, on je uzeo samo pet naručenih a šestu mi je vratio sa svojom posvetom.

Stevan Kragujević je prvi snimio i objavio fotografiju Jovanke Broz kad se prvi put pojavila u javnom životu u društvu Josipa Broza i Entoni Idna. Snimao je Brionske susrete Tita, Nasera i Nehrua, Konferenciju nesvrstanih zemalja i tako dalje.

Međutim, sve te šetnje u viskom društvu ni jednog trenutka nisu sputale vrsnog fogoreportera u njegovoj večitoj želji da sve slobodno vreme posvećuje svojim prvim ljubavima Senti i najlepšoj reci sveta, kako često naziva Tisu, reku nezaboravnog detinjstva, mladosti i drugarstva. Uvek im se vraćao, pa su tako nastale fotografije svih senćanskih mostova, vozova koje zahuktale parnjače vuku kroz zavejana vojvođanska polja, oblacima okićene kupole senćanske Gradske kuće, alaske mreže na obali Tise…

Kada je 1950. godine trebalo iz štampe da izađe prvi broj iluStrovane “Duge” sa naslovnom Stranom u boji, Stevan Kragujević se setio da u svojoj bogatoj dokumentaciji ima kolor dijapozitiv, snimljen 1943. godine , za vreme rata na “agfinom” preobratnom filmu. Bio je to pravi raritet u to vreme. Na naslovnoj Strani se pojavila fotografija lepe mlade žene, koja pod rukom nosi korpu, ceger, i u njemu dve guske. Lepo se videlo da je snimak načinjen na nekom vojvođanskom šoru, a žena – tipična Vojvođanka. Malo ko je tada znao da je na slici Stevina supruga Leposava koja je u to vreme bila spiker radio Beograda.

Steva i Leposava Kragujević imaju ćerku Tanju. Kada je devojčica stasala u našu poznatu poetesu, stekle su se brojne nagrade. Napre Brankova, pa Đure Jakšića, Isidore Sekulić, pa Milana Bogdanovića.

Ni Tanja Kragujević nije ostala ravnodušna prema očevoj slici na naslovnoj Strani “Duge”. Napisala je pesmu “Majka, prizor izbliza” u kojoj na svoj način opisuje “korpu ravničarskog blaga u sočivu magične kutije” svoga voljenog oca.

Fotografija puna emocija

Jedno pismo prispelo na adresu Steve Kragujevića poremetilo je prividni mir

penzionerskog doma. U pismu se nalazila fotografija jedne devojčice koju je Steva, još dok je bio fotografski učenik, snimio na senćananskoj ulici. Na samoj fotografiji piše da je snimljena 1936. godine.

U propratnom pismu, nekadašnja devojčica ispred Stevine kamere, sada žena u poznam godinama, između ostalog piše: “Šaljem Vam ovaj mali poklon, jer znam da je to možda Vaš jedini sačuvani snimak iz onog vremena. Ova je slika i za mene draga uspomena iz detinjstva, ali posle, kada mene više ne bude, propala bi. Ovako, ostaće kao jedan od Vaših prvih radova, a to je važnije.

Ja ću na jesen u neki trećerazredni starački dom. Teško mi je da se odvojim od Sente, a naročito mi je žao što više neću videti Tisu”.

Po ko zna koji put čarobna moć fotografije stvara emocije. Čovek gleda svoju fotografiju iz mladosti, gleda sebe kakvog više nema. Međutim, lik na slici i dalje živi, baš kakav je nekad bio. Podseća eto, i na fotografa koji poput mađioničara zaustavlja vreme i čuva trenutak od zaborava. Stevan Kragujević, kao i njegove brojne kolege, fotogafi, zaslužan je da i oni kojih više nema ne budu zanavek zaboravljeni.

“Dnevnik”, 16. jun 1997.

Objavljeno i u knjizi: Antologija fotografije Vojvodine, knjiga prva. “Zlatno oko”. Foto,

kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2000. Str. 89.

Fodor István KRAGUJEVIĆ Zentai képek egy könyvtárban

Mielőtt lapozgatni kezdeném a nemrégen megjelent és Zentán bemutatott könyvet, hosszasan nézegetem a fedőlapot, mert csupán az olvasható rajta szerző kézírásával, hogy Kragujević. Ez hát a kiadvány, a fotóalbum címe (Tanja Kragujević néhány versével illusztrálva – ez sem mindennapi: inkább verseket illusztrálnak, mintsem képeket).

Hosszas töprengésre az késztet, hogy miért ez a cím. Vajon azt mondja vele a fotóművész, hogy „vállalom, ez vagyok én”? Nem volna különös, ha a félszáznyi fotó nem egy kisvároshoz kötődne, miközben olyan fotóriporter készítette őket, akit az ország inkább politikai fényképeiről ismert meg – évtizedekig pl. Tito fényképészének vallhatta magát -, és ott volt szinte minden nagy eseménynél: a diáktüntetéseknél, sporttörténéseknél és a szó szoros értelmében egy országrészt megrengető és egy országot összefogásra késztető eseménynél, a szkopjei földrengésnél.

Két évvel ezelőtt Stevan Kragujević zentai kiállításáról írtam lapunkban; köszönő levelében arról is szólt, hogy számára a világ legszebb városa Zenta, a világon a legszebb folyó pedig a Tisza. Akár ebből a néhány mondatból arra következtethetünk, hogy a Zentára rendszeresen hazatérő – immár hetvenhat éves, de továbbra is alkotó ember – Kragujević azonosul szülővárosával, múltjával és jelenével. Hiszen ennek a városnak a történelmét élte meg ő maga is hol lazább, hol szorosabb kötődéssel, s aki innen indult el tizenhat évesen pályáján az első fényképével és emlékeivel, nehezen távozik örökre.

Az album Zenta történelmét írja meg képekben, nem oly módon, miként a történelmet háborúk sorozatának tekintjük, hanem változások sorának; még akkor is, ha ezek a változások olykor ésszerűbbek is lehettek volna, ha olykor nosztalgiát ébresztenek, mondván: ”de szép volt akkor”. Igazán mégis az építésről szólnak, egy korról, melyet a fotós apró mozdulataiban követett nyomon évtizedeken át.

Jórészt művészfotók ezek, amelyek lezárnak egy kort, melynek képei inkább hitet, nemegyszer a derűlátást tárják elénk, vagy a nem éppen derűs tényt. Ott vannak a zsákolók, a kubikosok, a mezőn megpihenők, a szegényes öltözetű emberek, a faluszéli árokparti “gyűlésezők”, a magányosan üldögélő öreg ember, s a kézen fogva járó két öreg. Azután a kihaló szakmák: a mézeskalácsos, a kalapos, a négykilós kenyeret sütő pékmester (ez utóbbi csak jellegében kihaló). Nincs már öreg (sem fiatal) rikkancs, de vannak taknyos cigánygyerekek; nincsenek halászok (legfeljebb orvhalászok), mert hal sem sok van már a Tiszában. S a tájképek? Ugyanúgy Zenta meghatározói, mint az emberek.

Stevan Kragujević a pillanat megörökítésében egy kort festett meg, gondolattal, s talán a zentaiak gondolat- és érzelemvilágával.

Ez volt a múlt, a jelent pedig éljük, esetleg egy későbbi albumban viszontlátjuk.

Fodor István

1998.február 18., szerda Magyar Szó

Fodor Ištvan KRAGUJEVIĆ, SENĆANSKE SLIKE U JEDNOJ KNJIZI

Pre nego što bih počeo da listam nedavno izdatu i u Senti predstavljenu knjigu, dugo zagledam korični list, jer se jedino na njemu može pročitati rukopisom autora ispisano: Kragujević. Ovo je, dakle, naziv izdanja, naslov foto-albuma (iluStrovanog sa par pesama Tanje Kragujević - ni ovo nije svakidašnje: više iluStruju poeziju, no slike).

Na poduže razmišljanje me podstiče to zašto je ovo naslov. Da li njime umetnik-fotograf želi da kaže „prihvatam, ovo sam ja“? Ne bi li bilo neobično ako nekih pedesetak fotografija ne bi bilo usko povezano sa jednim gradićem, dočim ih je pravio takav foto-reporter kojeg je zemlja upoznala većinom po političkim fotografijama - decenijama je, na primer, sebe mogao da smatra za Titovog fotografa i bio je prisutan na gotovo svim velikim događajima: studentskim demonStracijama, sportskim zbivanjima i, u doslovnom smislu reči, prilikom događaja koji je potresao i na okupljanje podstakao jednu državu, prilikom zaStrašujućeg zemljotresa u Skoplju.

Pre dve godine pisao sam u našem listu o senćanskoj izložbi Stevana Kragujevića. U njegovom pismu zahvalnosti on je pomenuo i to da je za njega Senta najlepši grad na svetu, a najlepša reka na svetu pak Tisa. Čak i iz ovih par rečenica možemo zaključiti da se ovaj u Sentu redovno vraćajući se – već sedamdesetšestogodišnji, no i nadalje tvoreći čovek – Kragujević poistovećuje sa svojim rodnim gradom, sa njegovom prošlošću i sadašnjošću. Ta i sam je doživeo istoriju ovoga grada, pokatkad uopštenijim, a pokatkad čvršćim vezivanjem uz njega, a onaj koji je odavde krenuo kao šesnaestogodišnjak putem svoje profesije, sa prvim fotografijama i uspomenama, taj teško odlazi zauvek.

Album opisuje istoriju Sente u slikama, ne na onaj način na koji istoriju posmatramo kroz seriju ratova, već kroz niz promena; čak i tada ako su ove promene mogle ponekad da budu razboritije, ako pokatkada bude nostalgiju, kazujući „ala je onda bilo lepo’’. One uistinu uvek govore o gradnji, o jednom dobu kojeg je u njegovim sitnim koracima fotograf sledio po tragu decenijama.

Većinom su to umetničke fotogafije, koje okončavaju jedno doba čije nam slike predočavaju pre veru i ne jednom optimizam, ili pak ne baš radosnu činjenicu. Tamo su punjači džakova, kubikaši, oni koji se odmaraju na polju, siromašno odeveni ljudi, „konferencijaši” duž jarka na periferiji sela, usamljeni starac koji sedi i dvoje starih koji se drže za ruke. Potom zanati koji izumiru: licider, šeširdžija, pekar sa hlebom od četiri kile (ovaj potonji samo je po osobinama u izumiranju). Nema više starih (ni mlađih) kolportera, ali ima slinavih cigančića; nema više ribara (šta više ni ribokradica), jer više nema ni puno riba u Tisi. A pejzaži? Isto tako odrednice Sente, baš kao i ljudi.

Stevan Kragujević je u ovekovečenju trenutka naslikao čitavo jedno doba, promišljeno i, može biti, misaonom i emotivnom percepcijom Senćana.

To je bila prošlost, dok sadašnjost pak živimo, možda ćemo je u jednom potonjem albumu ponovo videti.

Fodor Ištvan

Preveo sa mađarskog Predrag Popović „Magyar Szó”, 18. februar 1998.

Szloboda János AKI MEGÖRÖKÍTETTE A VÁROST

A szokásosnál is nagyobb számú érdeklődő gyűlt össze ez év február 6-án a zentai Városi Könyvtárban, Stevan Kragujević fényképalbumának az ünnepélyes bemutatójára. S bár igaz, hogy a helybeli művészetbarátokat nem érheti gáncs vagy szemrehányás, hiszen a Művelődési Központnak az utóbbi időben örvendetesen gyakori és változatos rendezvényein mindig van elegendő számú hallgatóság, az ezúttal megnyilvánult érdeklődés mondhatni, minden várakozást felülmúlt. Az első emeleti tágas helyiségben, ahogy mondani szokás, egy gombostűt sem lehetett volna leejteni, úgy megtelt a neves fotóművész barátaival és tisztelőivel, köztük a szakma neves képviselőivel is. Jelen voltak a régi kollégák: Borivoje Milosavljević és Stevan Lazukić, a Dnevnik nyugalmazott fotoriporterei, valamint Milorad Putnik, a FOTO-KINO-VIDEO Szövetség titkára is. Geró Ibolya könyvtáros bevezetője után Predrag Popović olvasott fel Tanja Kragujević verseiből, melyek – ezúttal rendhagyó módon – a fényképalbum illusztrációjaiként kerültek a bemutatott könyvbe, majd dr. Draginja Ramadanski ismertette a zentai csata 300. évfordulója alkalmából megjelent kiadványt, meleg szavakkal méltatva a Zentát és a zentaiakat ábrázoló művészi fényképgyűjtemény esztétikai értékét. A legigényesebb kívánalmakat is kielégítő alkotások valóban lenyűgöző hatásának titkát a szülőváros iránti végtelen szeretetben és odaadásban, valamint a fényképek modelljeiként szolgáló emberek személyiségét teljes mértékben tisztelő művész hozzáállásában fedezi fel, akiket nem emberi gyengeségük meglesett pillanataiban igyekszik meglepni, hanem öntudatos tevékenységük örömteli perceiben kíván megörökíteni. Innen ered a művészi felvételek szépsége, értéke és igazsága, akár a tájat vagy épületet, akár felnőtteket vagy gyermekeket jelenít meg a jól megkomponált képen a művész. Stevan Kragujević életpályáját Pejin Attila történész-muzeológus vázolta fel különösképpen kiemelve, hogy a mester szakmai pályafutása során a TANJUG, a Politika fotoriportereként, de mint a Magyar Szó, a Hét Nap és még számos hazai képesújság és folyóirat tiszteletdíjas munkatársa elsősorban szülővárosának „utazó nagykövete” kívánt lenni, sok-sok fényképfelvétellel, képes riporttal igyekezett népszerűsíteni Zentát és a zentaiakat. Ma is azt vallja, hogy noha modelljei között számos világhíresség, nem egy államfő, tudós, művész vagy élsportoló is akadt, számára a legkedvesebbek a szülővárosáról készült, az ismerős vérosrészeket, épületeket és embereket megörökítő fényképek, ahogy ez a megjelent fotóalbumból is világosan és egyértelműen látszik. A sokunk számára feledhetetlen este fénypontja azért mégiscsak az volt, amikor Stevan Kragujević, a 76. születésnapját ünneplő és mégis fiatalos megjelenésű fotóművész közvetlen humorral mesélt életének és pályafutásának egyes vidám mozzanatairól. És amikor köszönetet mondott élete párjának, Leposava asszonynak az 55 éven át tartó hűséges támogatásért. Igaz szívvel kívánjuk, hogy ez a szép kapcsolat a város, a művész, a szerettei, no meg a szintén nagyon kedvelt Leica fényképezőgép között még nagyon sok éven át tartson!

Szloboda János

Janoš Sloboda PROMOCIJA FOTOALBUMA DOAJENA FOTOGRAFIJE STEVANA KRAGUJEVIĆA U SENTI UMETNIK U DOSLUHU SA GRADOM

Na prazničnoj promociji foto-albuma Stevana Kragujevića, 6. februara ove godine, u senćanskj Gradskoj biblioteci, publika se okupila u neuobičajeno velikom broju. Doduše, lokalnim prijateljima umetnosti i inače se ne može ništa prigovoriti, jer česte i raznolike manifestacije Kulturno-obrazovnog centra redovno imaju brojnu publiku, čije interesovanje je ovoga puta nadmašilo sva očekivanja. U proStranoj sali na prvom spratu nije imala, kako se to kaže, igla gde da padne, toliki je bio broj prijatelja i poštovalaca priznatog umetnika fotografije, uključujući i istaknute predstavnike Struke. Prusutne su bile stare kolege: Borivoj Mirosavljević i Stavan Lazukić, penzionisani fotoreporteri “Dnevnika”, kao i Milorad Putnik, sekretar Foto, kino i video Saveza.

Posle pozdravnih reči bibliotekara Ibolje Gere, Predrag Popović je pročitao stihove Tanje Kragujević, koji, sasvim neuobičajeno, u svojstvu svojevrsne iluStracije krase fotoalbum, da bi dr Draginja Ramadanski predstavila navedenu publikaciju, objavljenu povodom 300. godišnjice senćanske bitke, i probranim rečima ukazala na estetsku vrednost kolekcije umetničkih fotografija posvećenih Senti i Senćanima. Tajna fascinantnog učinka ovih dela, koja zadovoljavaju najStrože kriterije, po njenim rečima se krije u beskrajnoj odanosti i ljubavi prema rodnom gradu kao i u odnosu punom poštovanja prema individualnostima ljudi koji služe kao modeli, koje umetnik ne teži da iznenadi u trenucima ljudskih slabosti već ih ovekovečuje u radnosnim trenucima samosvesne akcije. Otuda potiče lepota, vrednost i istina ovih umetnički komponovanih snimaka, bilo da uprizoruju pejzaže ili objekte, odrasle ili decu.

Sa životnim i profesionalnim putem Stevana Kragujevića upoznao nas je Atila Pejin, istoričar-muzeolog, posebno istakavši da je maeStro, tokom svog radnog veka – kao fotoreporter u Tanjugu i Politici, baš kao i u listovima Mađar So, Het Nop i još mnogim domaćim iluStrovanim novinama i časopisima – uvek Stremio da bude “putujući ambasador” rodnog grada, proslavljajući ga posredstvom nebrojenih snimaka i fotoreportaža posvećenih Senti i Senćanima. I danas priznaje da su mu, bez obzira što su mu pozirali mnogi znameniti ljudi sveta – državnici, naučnici, umetnici, vrhunski sportisti – najdraže one fotografije koje trajno čuvaju prisne prizore rodnog grada, njegove zgrade i žitelje, kao što to jasno i nedvosmisleno pokazuje i ovaj fotoalbum.

Vrhunac ove nezaboravne večeri za sve nas je, dabome, bila beseda samog Stevana Kragujevića, koji je upravo proslavio svoj 76. rođendan, i koji je, mladalačke pojave, neposredno, sa osećanjem humora, evocirao niz vedrih momenata iz svoga života i rada. I kada je izrekao reč zahvalnosti svojoj životnoj saputnici, supruzi Leposavi, za predanu podršku koja traje 55 godina. Od srca želimo da ova lepa veza između grada, umetnika i njegovih omiljenih motiva, baš kao i neizostavne “lajke” , potraje još mnogo, mnogo godina!

Janoš Sloboda Sa mađarskog prevela dr Draginja Ramadanski

Politika ekspres, 22. februar 1998. Takođe i u knjizi Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003, Str. Str.156. Budimir Potočan Zapis o fotomonografiji stare Sente Stevana Kragujevića DREVNO IME ZA DUH OBIČAJA

Ako bi trebalo da se zaviri u prošlost, na primer, u 1950. godinu, da bi se osetio duh vremena od pre bezmalo pola stoleća, jedna fotografija Stevana Kragujevića, pod nazivom

"Zajedničkim snagama", mogla bi da posvedoči verodostojnije nego čitav tom dokumenata. Mogla bi, jer je sadržajna. Uzbudljiva. Britka. Kao munjom osvetljena. I rečita toliko da se pred njome reči ne stide ćutanja.

Kao ta, još pedesetak fotografija našlo se između korica fotomonografije posvećene Strevanu Kragujeviću, majstoru fotograije, i Senti, varoši na Tisi, njenim predelima, ljudima, i običajima. U sadržaju je i nekoliko pesama Tanje Kragujeivć, preuzetih iz rukopisne zbirke "Pejzaži nevidljivog", koje se prvi put objavljuju. Monografija je nastala zahvaljujući Kulturno-obraznovnom centru "Tuzro Lajoš" u Senti. Još jedan detalj vredan pažnje i pohvale: Senćani su objavli ovu knjigu povodom tristogodišnjice bitke kod Sente i 75 godina od rođenja autora, svog zemljaka.

Kakvu to priču u slici pripoveda Stevan Kragujević, doajen među fotoreporterima "Politike" i danas penzioner, na Stranicama svoje fotomonografje?

Ako usvojimo da je reč o pripovesti, onda u njoj nalazimo nečeg poetičnog i setnog. Nečeg što valjda dolazi i od patine minulih uspomena... Stiže, tako, poštanska kočija na belcu i sa poštonošama u predratnim mundirima, nekadašnja obala Tise sa alasima, vršama, meredovima, pa i čamcima, kakvih više nigde nema, i skeladžijama koji su odavno otplovili, davni priziri razvoženja vode za piće, retke i dragocene, kao lek, nekadašnji kubikaši, nekadašnji kuluci na nasipu, i štošta još nekadašnjeg i bivšeg...

Malo na kojoj fotografiji da nema konja. Nekad gizdavih ajgira i omica sa konjanicima u brič-pantalonama, kožnim čizmama do kolena i šubarama do očiju, ponekad zaprežnih paripa ili raga u čezama, tarnicama ili taljigama. Jedan osedlani at samo što ne progovori sa fotografije: svako sedlo ima petnaest delova i isto toliko naziva, pa da se ni to ne zaboravi.

Kakav se lebac jeo, kakve su liciderske kolače volele devojke i snaše, kakve šešire kicoši i lole, kakve ringišpile deca, kako se divanilo u šoru i na sokaku; zaista, kako bi se sve to znalo i zapamtilo da nije zabeležio u slici Stevan Kragujević?

Kaljavi sokaci, teško, lepljivo blato, koje je valjda zapamtio u svom rodnom mestu još znameniti Stevan Sremac, najslavniji Senćanin. Ili zime, pod snegom, ispod kojeg ne potonu u belinu, u toj ravnici, samo bandere i drveće. Pa široke ravničarske kuće sa ajnfortima, sa kibic-fensterima, sa šalonima, sa vratima kućevnim za čeljad i kapijama za marvu.

Fotografije Stevana Kragujevića posvećene staroj Senti predstavljaju, usudili bismo se da kažemo, jedan važan poduhvat na vukovskom tragu. Ko zna šta bi sve u njima etnolozi mogli da sagledaju, i ko opet zna šta sve da ne zaborave, pa svakako ni to koliko delova i naziva sadrži jedno obično sedlo za konja.

Budimir Potočan Vukova zadužbina, mart 1999. Godina XI, br. 46. Takođe i u knjzi: Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. Str. 141. Živojin Pavlović IZ DNEVNIKA

Zbog Ispljuvka punog krvi (koji, zahvaljujući Dereti, treba, najzad, da ugleda sveta),

odlazim posredstvom Tanje Kragujević, njenom ocu, Stevanu Kragujeviću, najpoznatijem "Politikinom" fotoreporteru, da bih pregledao njegovu fotodokumentaciju o "lipanjskim gibanjima", i, eventualno, iskoristio je za iluStrovanje mog dnevnika, vođenog juna 1968.

Fotografije su senzacionalne. Dok ih gledam, i, uzgred, slušam neobične i uzbudljive reporterove doživljaje za dugi niz

godina prilježno obavljane novinarske dužnosti, pitam se zašto se niko ne poduhvati da napiše, uredi i objavi monografije o ovim dragocenim svedocima vremena, na čemu bi mu budućnost bila zahvalna.

Jer, bez fotografije, istorija je samo privid. 6. 12. 1989.

Živojin Pavlović Diarium I, 1999. Str. 473. Dela. Prometej, Novi Sad, Kwit podium, Beograd.

Živojin Pavlović, Stevanu: Dragom i poštovanom Stevi Kragujeviću, čijom je zaslugom istinitost ove knjige potvrđena, srdačno, Ž. Pavlović 14. III 1990. Beograd Posveta na Stevanom primerku knjige Ispljuvak pun krvi, knjige u kojoj su zastupljene njegove fotografije. Biblioteka Zabrane!. Kolo 1, knjiga 1. Urednik Miroslav Dereta, Dijana Dereta. Grafički atelje Dereta, 1990. Dr Draginja Ramadanski SINONIM SENTE

Kada vidimo neki lep senćanski prizor, na vrh jezika nam je poređenje – “Kao sa Šticine fotografije”, ili”E, gde je Štica da naslika”. Sa nama je, večeras gospodin Stevan Kragujević, koga ne treba posebno predstavljati, koji je za nas sinonim Sente.

Taj gospodin Fotograf sa velikim početnim slovom, tu je, dakle, sa nama, da nam praznično pokloni tajnu svog druženja sa svojim i našim gradom. Radi se o tajni koju vredi preuzeti.

Kako to da grad, koji od jutra do mraka ogovaramo, kao oskudan, dosadan, siv i zapušten, odjednom postane eldorado, majdan svekolike lepote značenja, i poezije? Da postaje predmet i tema umetnosti? Da izaziva znatiželju i divljenje nepoznatih ljudi?

Ovo nije naš prvi susret sa izloženim fotografijama. Videli smo ih u proteklih desetak godina, kada su i nastajale, u novinama i časopisima. I uvek bi u nama izazivale osećanje ponosa, kao susret sa dragom osobom. Imamo, znači, priliku da se podsetimo na najnoviji opus Stevana Kragujevića kao fotoreportera, kao autora slojevitih novinskih priloga. On u ovom slučaju potpisuje sve, od ideje, naslova, preko priče, pa do onog najupečatljivijeg, što i jeste krunski dokaz ovih priloga – njegova prepoznatljiva fotografija.

Tako je ocenio i specijalni žiri Udruženja novinara Srbije koji je Stevanu Kragujeviću, Štici, dodelio 1996. godine nagradu za životno delo “Svetozar Marković”, kako se kaže, “za stotine hiljada fotoreportaža i zapisa istorijske vrednosti i odanosti profesiji”.

Ja bih rekla, i ne bih se uplašila da preterujem, da su to zameci noveleta, elegija, idila i oda, u skladu sa osvedočenim senzibilitetom gospodina Kragujevića, koji je tradicionalni dušebrižnik, poklonik, hodočasnik našeg grada, njegovih ulica, zgrada, parkova, drvoreda. Mnogo ih je, tih odavanja velikih-malih počasti Senti i Senćanima, i sve su maštovite i različite: duhovite, misaone, zabrinute, razdragane, durske, molske, nostalgične.

Svaka od ovih minireportaža je jedan apel, jedan nimalo zaludan pokušaj remonta, pre svega, naše savesti, a tek onda i pojedinačnih komunalnih aspekata našeg življenja, zajedno, u ovome gradu.

Kada sretnete čika Šticu, on je uvek na poklonjenju i hodočašću, bilo na pijaci, na keju, u bakalnici, u poslastičarnici. On uvek upoređuje i meri, nekom unutrašnjom merom, i uvek u korist Sente. Nigde na svetu se majstori ne izuvaju, samo u Senti, misli on i ne greši. U Senti su

najljubazniji lekari. Najbolji odgajivači biljaka, životinja, ptica. Najtalentovaniji šnajderi, najmirisniji jorgovani. Da li je naš grad baš zaslužio toliku hvalu?

Umetnost, pa i umetnost fotografije, je san razuma. Umetnik, da bi stvorio delo, zaboravi na sebe i okolnosti. Postane jedno sa svojom temom. Najuspelije fotografije nastaju spontano, skoro slučajno, kada tema naleti na umetnika, kada ga presretne, kada hrupi i zaokupi ga. To su retki trenuci. Ali prepoznatljivi. Oni nadrastaju datu stvarnost i premeštaju je u večnost, čine je svojinom nekih budućih Senćana, baš kao i našom. Gubi se veza sa kategorijom dnevnog, aktuelnog, anegdotskog, kozerskog, kritizerskog ili protežerskog, iskoračuje se u dimenziju koja je zabran umetnosti. Koja je tajna po sebi, i za stvaraoca i za posmatrača.

Autor ove postavke, gospodin Atila Pejin, nije imao lak zadatak. Da od velikog broja realizovanih susreta sa temom, odabere najuspešnije, najefektnije, najraspričanije.

One koji su uspeli da od običnog načine neobično, da zakorače u svet metafora i simbola. Svi smo zahvalni na njegovom trudu da ih grupiše i komponuje, da nam ih ponudi na način

koji je ujedno i inspiracija, vrednovanje, poštovanje i divljenje. Jedno čitanje preciznim okom muzeologa, istoričara i dokumentariste, koji je vaspitan ne samo po pravilima Struke i visokih škola, nego i po jednom senćanskom bontonu,čije poimanje ukusa, lepote i savesti je i nas večeras dovelo ovamo.

To su, dakako, pre svega ljudi. Senćani i Senćanke, svih uzrasta i zanimanja. Oni, koji daju fizionomiju ovom gradu, koji od njega čine grad vredan priče. Ljudi, koji su prisno povezani sa svojim pozivom, svojom vokacijom, svojim alatom. Senćanski virtuozi, senćanske domaćice i penzioneri koji se imaju čim podičiti – svojim životima.

Presreću nas, i predmeti, prevedeni u ambleme grada, kao staro sidro, staro zvono, stari sat, negdašnje vatrogasne kočije, kola hitne pomoći, verne singerice.

Tu su i zgrade. Neprikosnovena je, pre svega, Gradska kuća, ta secesionistička lepotica kojoj nema ravne dok dominira centrom grada ali i drugim vidicima. Njena unutrašnjost, zagonetna kao unutrašnjost školjke, na fotografijama prestaje da bude puka spirala vlasti. Dospeva u obližje nežnih, čipkastih formi koje i čine umetnost.

Tu su i druge zgrade, sa svojim istorijatima, tu su i hramovi i građanske kuće prelepih fasada i kapija, nekih davnih šifara, neke mistične plastike, koja na fotografijama biva još produbljenija i profinjenija, bez obzira koliko se mi trudili da je odgonetnemo i rekonStruišemo ili pak zanemarimo i prepustimo zaboravu.

Tu je ono što bismo mogli nazvati – menama grada. Godišnjedopske, sezonske, vremenske, dnevne. Od epohe do epohe. Od mode do mode. Od behara do inja. Od jutra do večeri. Tiski kej je često arena tog presvlačenja prirode u svim kolorima. Sa svojim mladostima, starostima, zanesenjacima, šetačima, sa svojim vandalima.

Ćudi naše reke, njeno doterivanje, kozmetika, blistanje, bolovanje. Njeni gurmanluci, njeni pesnici, slikari, njeno pohranjeno blago koje isplivava u emulziji nezaborava. Njene brodice i devojčice, njene Karoline.

Neke mene obuhvataju propadanje, a neke obnavljanje. Gubljenje ili ostavljanje tragova. Nad takvim paralelama vredi se zamisliti. Staklenik u korovu. Umesto ruža, korov. Ekološke kataStrofe i havarije. Slomljeno drvo, slomljena klupa. Ali odmah potom i iskorak iz pesimizma, lek – jer Senta i jeste Senta jer nam nikada ne oduzima nadu.

Ima li ičeg što više ohrabri nego okrilje večnih tema. Kao ona izjava ljubavi preko celog zida u ulici zlatne grede: Örokke szeretni foglak. Večito ću te voleti. Svi bismo se mogli potpisati ispod te izjave, imajući na umu naš grad.

Šta je drugo, ako ne himna mladosti, onaj veseli, razdragani, lako čitljivi, šašavi nered parkiranih biciklova ispred Gimnazije. Tu partituru sada svako može da pročita, i posle mnogo godina, a da je uoči i osmisli mogla je samo kamera Stevana Kragujevića.

Ekološki budan, Stevan Kragujević angažovan reportažom i fotografijom budi i nas, svoje sugrađane. Ovo je jedna takva lekovita izložba, remont naših srdaca, sa mnogo toga prosenćanskog i pravog.

Šta reći, na primer, o fotokolekciji nečeg tako trošnog i elementarnog kao što je sobni moleraj? Koliko je profesionalne sreće i rekli bismo blagodeti potrebno da se sastavio mozaik o našem mentalitetu od pre 100 godina, kada smo se za doček visoke persone spemali malajući svoje gostinske sobe, u istu raskošnu muStru?

Mentalitet Senćana, uvek pomalo avanturistički, svojeglav i megalomanski, ne može bolje, oslikava Braca Slavnić, kao akrobata, koji je pre mnogo godina uputio izazov ni manje ni više nego zemljinoj teži. Tipično senćanski! Koliko bismo manje znali o nama samima, a i drugi o nama, da nema te fotografije.

Svojim fotografijama Stevan Kragujević je naveo sve nas i celi veliki svet na neizbrojive, diskretne tragove ljudske plemenitosti. Naša predstava o čoveku se menja kad pročitamo fotoreportažu o spomeniku golubu pismonoši.

Sad, kada nam je reka rekonvalescent, a nebo probušeno, ponajvećma nam treba melem za dušu. Nije ovo odveć nostalgična i setna izložba. Pre bi se reklo kočoperna i borbena, rečita kao svako sumiranje.

A ko ima pravo da sumira ako ne Stevan Kragujević koji bezamo, 65 godina druguje sa fotoaparatom? Mnogo toga više nema ali mnogo toga dobrog se upravo rađa i pojavljuje. Nema više “živinske pijace”, ali na njenom mestu nije pustoš. Oko kamere je zabeležilo brigu oko tog starog gradskog trga, želju nekih stanovnika da ostave svoj, isto tako osmišljen trag.

Kad sretnete čika Šticu, uvek obratite pažnju na njegov zembilj. Tu je, negde na dnu, zakamuflirana njegova lajka, nikad sita, uvek gladna novih prizora i kadrova, ranjena, lečena i neizrecivo verna svom vlasniku i lepoti.

U činu unutarnje svečanosti i istančanog susreta čoveka i grada, probuđenih jedno za drugo, zagrljenih, i srećnih. Kao što smo i mi sada i kao što želimo da maeStro koji nam je ovo veče poklonio još dugo, dugo bude. Hvala.

Dr Draginja Ramadanski

(Na otvaranju izložbe u Muzeju u Senti, 9. marta 2000. godine)

Objavljeno u knjizi Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003, Str. 162-164. Atila Juhas LAUDACIJA ZA STEVANA KRAGUJEVIĆA

Poštovane dame i gospodo! Biti Senćanin predstavlja jedinstvenu sudbinu smrtnika rođenih u našoj varoši. Rađajući se

u specifičnoj atmosferi na razmeđi civilizacija i epoha podignute pitoreskne i intimistički naStrojene naseobine, ti vazda nemirni i nečemu suštastveno nepostojećem Stremeći usamljenici, večno tragaju za onim u dubini bića utisnutim, nigde drugde nepostojećim, izrazito osobenim miljeom.

Jedan takav posvemašnje artivistički nemirni Senćanin je i Stevan Kragujević, koji je nakon polaganja majstorskog ispita, dugogišnji fotoreporter “Tanjuga”, a zatim i “Politike”. Profesionalno fiksiravši prave trenutke u pravi čas i obeleživši time na svoj osobeni način jednu celu, događajima, ličnostima i znamenitostima bremenitu epohu, g. Kragujević istovremeno nikada nije zaboravio svoju Sentu, niti je pak dozvolio da Senćani zaborave njega. On je, naime, posredstvom fotoreportaža na senćanske teme, koje je slao brojnim listovima sa kojima je sarađivao i dalje živeo sa nama i među nama. Iskonski povezan sa ovim gradom, Steva Kragujević bi se s vremena na vreme pojavljivao u gradu, kako bi iznova doživeo inspirativni susret sa njegovom dušom, bogatom istorijom, Tisom, zgradama u nestajanju, prirodom, sa ljudima i generacijama koje dolaze i odlaze. Sastavljajući na taj način retko bogatu fotografsku hronku o istorijskoj, socijalnoj,

ekološkoj i arhitektonskoj metamorfozi jednog grada, on je uvek iznova prizivao onaj senćanski duh, postavši tako ujedno i svojevrsna savest Sente, koja je svojom fotografijom uvek podsticala na razmišljanje, na upoređivanje starog i novog, lepog i ružnog, smislenog i besmislenog, koja je, jednostavno, očuvala osobenosti našeg grada i nas samih.

Zbog svega toga mi mu se ovom plaketom smerno zahvaljujemo.

Atila Juhas, predsednik Skupštine opštine Senta

Govor održan na svečanoj sednici Skuštine opštine, 9. septembra 2001, povodom uručenja Plakete grada Sente, Stevanu Kragujeviću Objavljeno u knjizi Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003, Str. 283. Atíla Juhas

Tisztelt Hölgyeim és Uraim, zentainak lenni városunk szülöttei számára egyöntetű sorsot jelent. A civilizációk és

korszakok mezsgyéjén emelt festői és meghitt hangulatú település sajátságos környezetében születve ezek a mindenkor nyughatatlan és valami alapvetően fontos nem létezőt kereső magányos emberek szüntelenül a lét mélyébe vésődött, sehol máshol nem található itteni szellemiség után kutatnak. Egy ilyen magasra törő, nyughatatlan zentai Stevan Kragujević is, aki – miután letette a mestervizsgát – a körülmények folytán szülőhelyét odahagyva új környezetben próbál szerencsét, és hosszú évekig a TANJUG, majd a Politika fotóriportere lesz. Az igazi pillanatot a negfelelő időben és megfelelő helyen mesteri módon rögzítve, egy egész – eseményekkel, személyekkel és jelentőséggel terhes – korszak szóvivőjeként Kragujević ugyanakkor soha nem feledkezett meg Zentáról, és azt sem engedte, hogy a zentaiak megfeledkezzenek róla. Tovább élt szülővárosával és velünk is, a számtalan lapnak mindmáig megküldött zentai témájú fotóriportjaiban. A városhoz és az itt élő emberekhez kötődve Stevan Kragujević időről-időre megjelenik közöttünk a várossal és lelkületével, gazdag történelmével, a Tiszával, az eltünedező házakkal, a jövő-menő emberekkel és nemzedékekkel való, ihletet merítő találkozások újbóli megélésére. A város történelmi, ökológiai és urbanisztikai metamorfózisának fénykép-krónikáját összeállítva újfent felidézte azt a bizonyos zentai szellemiséget, ezúttal Zentának egyfajta lelkiismeretévé válva, amely fotóival mindig gondolkodásra, a régi és az új, a szép és a csúnya, az értékes és az értéktelen összevetésére ösztönzött, városunk és az itt élők jellegének egyszerű megőrzőjeként.

Atíla Juhas Govor održan na svečanoj sednici Skuštine opštine, 9. septembra 2001, povodom uručenja Plakete grada Sente, Stevanu Kragujeviću Objavljeno u knjizi Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003, Str. 283.

Borivoje Mirosavljević: Tragom starih fotografija

DRAGOCENI SVEDOK VREMENA.

Stevan Kragujević Štica iz Sente sa fotografskom kamerom druguje više od šezdeset godina

Jedna od antologijskih ličnosti u istoriji vojvođanske pa i jugoslovenske fotografije,

svakako je Stevan Kragujević, legendarni fotoreporter “Tanjuga” koji je fotografski zanat ispekao kod poznatog senćanskog fotografa Ronaija.

- Oduševila me je “Dnevnikova” akcija za prikupljanje starih fotografija i verujem da će uspeti da sakupi dragoceni materijal za budući Muzej fotografije i filma Vojvodine. I ja sam spreman da konkretno pomognem. Stavljam na raspolaganje sve ono što je zanimljivo iz moje bogate foto-dokumentacije i verujem da će mojim primerom poći i ostale moje kolege za čiji rad ova institucija bude zainteresovana - kaže Steva Kragujević koji je svojom “lajkom” ovekovečio rodnu Sentu, obale Tise, ribare, žitna polja, poznate i nepoznate ličnosti, od seoskih svinjara i govedara do svetskih državnika.

Pre i za vreme Drugog svetskog rata, još dok je učino zanat, Kragujević se često sastajao sa Gezom Bartom, koji je u Novom Sadu imao prodavnicu za snabdevanje fotografa potrebnim materijalom i opremom.

- U toku rata, 1943. godine, Barta mi je prodao jedan od prvih kolor filmova na ovim prostorima. Čuvao sam ga samo za snimanje najbližih. Tako sam u jednom trenutku fotografisao i moju suprugu Lepu koja je u cegeru nosila dve guske. Ljubomorno sam čuvao tu fotografiju sve dok mi je, posle rata, iz Redakcije iluStrovanog lista “Duga” nisu zatražili za naslovnu Stranu.

Nekoliko godina posle Drugog svetskog rata, Josip Broz Tito je, obilazeći severnu Bačku, svratio i u Sentu. U pratnji predsednika Republike bili su i “Tanjugovi” fotoreporteri. Živojin Vučić, fotoreporter “Tanjuga” se seća tog događaja:

- Čim su se kola, u kojima smo bili Steva Kragujević ija, zaustavila u Senti, masa sveta koja je očekivala dolazak Tita, počela je da skandira: “Štica, Štica”! Nisam odmah znao o čemu se radi ali su mi kasnije objasnili da je oduševljenje bilo upućeno kolegi Kragujeviću, koji je rođeni Senćanin i u tom gradu ga svi zovu “Štica”. Još dok je bio dečak igrao se sa svojim vršnjacima Mađarima koji su ga umesto Stevica od milošte zvali Štica, što su lakše izgovarali.

Zbog nepredviđenih ovacija Stevi Kragujeviću bio je u jednom trenutku zabrinut i general Žeželj, glavnokomandujući u Titovom obezbeđenju, ali je nakon saznanja o čemu se radi, u prolazu dobacio: “Stevo, ti si ovde, izgleda, najpopularniji!?”

O neprocenjivom fotografskom blagu Steve Kragujevića ostavio je Živojin Pavlović u svom “Dnevniku” sledeći zapis:

“Fotografije su senzacionalne. Dok ih gledam, i, uzgred, slušam neobične i uzbudljive reporterove doživljaje za dugi niz godina prilježno obavljane novinarske dužnosti, pitam se zašto se niko ne poduhvati da napiše, uredi i objavi monografije o ovim dragocenim svedocima vremena, na čumu bi mu budućnost bila zahvalna. Jer, bez fotografije, istorija je samo privid”.

Pseudonim Pošto je najveći deo svog radnog veka proveo u našim poznatim novinskim kućama,

“Tanjugu” i “Politici”, Stevan Kragujević je svoju dugogodišnju saradnju sa “Dnevnikom”, “Mađarsoom”, “Het napom” i mnogim drugim listovima i časopisima, koji su mu sa zadovoljstvom objavljivali forotreportaže i foto-vesti, krio pod pseudonimom Ištvan Kertes ili Ištvan Kormoš.

Urednici listova i čitaoci su bili oduševljeni fotografijama autora u potpisu koji nikada nije postojao, već su to bili prilozi Stevana Kragujevića.

B. Mirosavljević

“Dnevnik”, 28. avgust 2001. Str. 14. Takođe i u knjizi Prostor večnosti. Edicija Zlatno oko. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. Str. 183. Borko Gvozdenović

Odlazak "Politikinog" fotoreportera UMRO STEVAN KRAGUJEVIĆ Sahrana će se obaviti danas u Senti Prekjuče je umro Stevan Kragujević. Jeste, činjenica je to, nažalost tužna činjenica, da je Stevan Kragujević, koga su još od

detnjstva zvali Štica i Pišta Baći, otišao na put sa koga se više neće vratiti supuzi Leposavi i ćerki Tanji.

Neće se vratiti ni svojoj velikoj ljubavi koja se zove novinska fotografija, ni umetničkoj fotografiji. Njegova već poslovična "lajka", još iz prvih poratnih godina, ostala je bez svog vlasnika, bez svog gospodara.

Njih dvoje, Stevan Kragujvić i "lajka", stvarali su legendrane stvari, a reč je bila o sasvim običnim stvarima. O životu.

Stevan Kragujević, "Politiikin" (i svetski) fotoreporter, okončao je ovozemaljski život. Samo dan pre njegovog odlaska, dakle u utorak, čitalačka publika njegove rodne Sente mogla je da uživa u poslednoj objavljenoj reportaži velikana mastora koji je snimao druge i objavljivao ih onakve kakvi svu, a ne kakvima bi neko želeo da ih vidi.

U Politku je došao još 1953. godine i iz nje je otišao u penziju 1982. U penziji, u stvari, nije ni bio. Radio je neprekidno do poslednjih svojih dana, a već je bio prevalio osamdesetu – išao je kao da mu je bar trideset manje.

Tako je i umro. Nikog nije mučio. Za svoj rad je dobio mnoga priznanja, nagrade, plakete, odlikovanja. Koliko god da ih je bilo, nije ih bilo dovoljno za sve šta je uradio za našu zemlju, za

novinarstvo, za listove na mađarskom. Senta i Tisa ostali su bez svog čoveka. A o "Politici" i da ne govorim. Danas po podne oprostićemo se od Stevana Kragujevića, Pište Baći, na groblju u Senti. Veliki Stevan Kragujević zauvek će ostati veliki.

B. Gvozdenović POLITIKA, 19. april 2002.

Takođe i u knjizi Prostor večnosti. Edicija Zlatno oko. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. Str. 236. Borovoj Mirosavljević IN MEMORIAM: STEVAN KRAGUJEVIĆ (1922-2002) TRENUTAK ZA VEČNOST

Senćanin Stevan Kragujević, jedan od utemeljivača naše posleratne novinske fotografije, umro je u Beogradu u 80. godini života.

Uoči Drugog svetskog rata Stevan Kragujević (rođen u Senti, 4. februara 1922. godine) izučio je fotografski zanat kod tada poznatih majstorija Martona Ronaija, Danila Jakšića i Ferenca

Hajoševića. Od svakog je primio njihove najveće vrline i postao majstor kamere. Već prilikom formiranja Foto-Tanjuga, u prvim posleratnim godinama, nalazio se u ekipi Vojvođana (Eva Biro iz Subotice, Anton Vaš iz Zrenjanina, Jova Ritopečki iz Alibunara, Stevan Lanji iz Novog Sada, Dragutin Grbić iz Surčina i Somborci Hristifor Nastasić, Branko Obradović i Bogdan Bradvarević) koja je činila okosnicu prve novinarske fotografske agencije. Njihove fotografije dominirale su godinama na Stranicama ne samo domaće nego i svetske štampe.

I kao urednik fotografije u “Politici” Stevan Kragujević je sa svojom kamerom beležio sve najznačajnije događaje stvarajući neprocenjivu kolekciju svedočenja, trenutaka za večnost. Sarađivao je i sa mnogim drugim listovima, naročito sa “Dnevnikom” i “Mađarsoom”.

Udruženje novinara Srbije dodelilo je Kragujeviću nagradu za životno delo jer je “okom kamere zabeležio i one detalje koji ni ljudsko oko ne uspeva da primeti”. Bezbroj snimaka posvetio je Senti i Vojvodini uspevajući da ovekoveči njihove lepote, ljude i običaje. Dva puta je dobio Oktobarsku nagradu i jednom povelju grada Sente.

Stevan Kragujević prviržen suprug Lepe i brižni otac Tanje, naše poznate poetese, biće sahranjen danas u 15 časova na groblju u Senti.

B. Mirosavljević

“Dnevnik”, 19. april 2002. Objaljeno i u knjizi Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003, Str. 236.

TELEGRAMI Prijateji i kolege iz Politike Porodici Stevana Kragujevića Lole Ribara 33, Beograd Duboko saosećamo u bolu povodom smrti našeg dragog kolege i vrsnog profesionalca Steve Kragujevića. Svojim objektivom ugradio je u Politiku neizbrisvo svedočenje našeg trajanja Prijatelji i kolege iz Politike

18. 4. 2002. Udruženje novinara Srbije Porodici Kragujević, Svetogorska 33, Beograd Povom Stevine smrti, istanknutog člana našeg Udruženja, primite iskreno saučešće.

Udruževnje novinara Srbije, Predsednik Nino Brajović Beograd, 19. april 2002.

Redakcija Čaladi Ker, Novi Sad Porodici Kragujević, Zlatne grede 9, Senta Porodici Kragujević ovim putem izražavamo iskreno saučešće. Sačuvaćemo uspomenu na našeg kolegu Stevana Kragujevića. Kolege: Habram Karolj i Marija Fazekaš, Andraš Fridrih, Ana Nemet Ferenc i svi članovi redakcije Čaladi Ker.

Novi Sad, 19. april 2002. Novosadska televizija, Redakcija na mađarskom jeziku, Novi Sad Kragujević Leposava Zlatne grede 12 Senta Mély megdöbbenéssel értesültünk stevo bácsi váratlan eltávozásáról. emlékét nem csak a róla készült műsor felvételén, hanem a szívünkben is megőrizzük. Fogadja részvétünket

Az újvidéki televízió magyar szerkesztősége Novi Sad, 19. april 2002.

Kragujević Leposava Sa dubokim smo zaprepašćenjem doznali o neočekivanom odlasku čika-Steve. Uspomenu na njega sačuvaćemo ne samo snimkom programa koji je načinjen o njemu, već i u našim srcima. Primite naše saučešće.

Redakcija na mađarskom jeziku Novosadske televizije. Novi Sad, 19. 04. 2002. 12:32

Redakcija lista 7 Nap, Subotica Leposava Kragujević Zlatne grede 9 Senta fogadják őszinte részvétünket munkatársunk és barátunk steva kragujević halála alkalmából 7 nap szerkesztősége Subotica, 19. 04. 2002. 14: 15

Leposava Kragujević Primite naše iskreno saučešće povodom smrti našeg saradnika i prijatelja Steve Kragujevića. Uredništvo lista „7. Nap” Subotica, 19. 04. 2002. 14: 15 Sa mađarskog preveo Predrag Popović Magyar Szó 2002, április 19. IN MEMORIAM STEVAN KRAGUJEVIĆ

Szerdán Belgrádban 80 éves korában elhunyt Stevan Kragujević fotóművész , a háború

utáni újságfotózás egyik megalapítója, aki a Magyar Szónak is évtizedeken át külmunkatársa volt. Stevan Kragujević 1922.február 4-én született Zentán. A második világháború előtt az akkor ismert fotósoktól, Rónai Mártontól, Danilo Jakšićtól és Hajósevity Ferenctől tanulta ki a fényképezés mesterségét. Valamennyiüktől tudásuk legjavát vette át és a kamera nagymestere lett. A háború utáni években, a Fototanjug hírügynökség megalakításakor a szabadkai Bíró Évával, a nagybecskereki Vas Antallal, az alibunari Jovan Ritopečkivel, az újvidéki Lányi Istvánnal, a surčini Dragutin Grbićtyel, továbbá a zombori Hristofor Nastasićtyal, Branko Obradovićtyal és Bogdan Bradvarevićtyel dolgozott együtt. Az ő fotóik uralták éveken át nemcsak a hazai, hanem a külföldi újságok oldalait is. A Politika fotószerkesztőjeként kamerájával megörökítette a legfontosabb eseményeket, az örökkévalóságra szóló pillanatokat. Együttműködött sok más lappal is, különösen a Magyar Szóval és a Dnevnikkel. A Szerbiai Újságírók Egyesülete életműdíjban részesítette Kragujevićot, mert “kamerájával azokat a részleteket is megörökítette, amit az emberi szem nem képes észrevenni “. Számos művészi értékű felvételt készített Zentán és Vajdaság-szerte, amelyekkel sikerült megörökíteni az itteni táj szépségeit, az embereket, szokásaikat. Kétszer kapta meg az Októberi Díjat, valamint Zenta városának díját. Stevan Kragujević temetése ma 15 órakor lesz a zentai szerbtermetőben.

Magyar Szó, 2002, április 19 Mađar So 19. april 2002. IN MEMORIAM STEVAN KRAGUJEVIĆ

U sredu je u Beogradu u svojoj osamdesetoj godini preminuo umetnički fotograf Stevan Kragujević, jedan od osnivača posleratnog foto-novinarstva, koji je decenijama bio i spoljni saradnik „Mađar Soa”.

Stevan Kragujević je rođen u Senti 4. februara 1922. Pre Drugog svetskog rata fotografski zanat učio je kod poznatih ondašnjih fotografa Martona Ronaija, Danila Jakšića i Ferenca

Hajoševića. Od svih njih je preuzeo najbolji deo njihovog umeća i postao veliki majstor kamere. U posleratnim godinama je prilikom osnivanja informativne agencije „Fototanjug” radio zajedno sa Evom Biro iz Subotice, Antalom Vašom iz Zrenjanina, Jovanom Ritopečkim iz Alibunara, Ištvanom Lanjijem iz Novog Sada, Dragutinom Grbićem iz Surčina, te nadalje sa Hristiforom Nastićem, Brankom Obradovićem i Bogdanom Bradvarevićem iz Sombora. Njihove fotografije godinama su vladale ne samo Stranicama domaćih, već i inoStranih novina.

Kao foto-urednik „Politike” svojom je kamerom ovekovečio najvažnije događaje, trenutke za večnost. Sarađivao je i sa mnogim drugim listovima, naročito sa „Mađar Soom” i „Dnevnikom”.

Udruženje novinara Srbije Kragujeviću je dodelilo Nagradu za životno delo, jer je „svojom kamerom ovekovečio i one detalje koje ljudsko oko nije u stanju da vidi”. U Senti i širom Vojvodine on je načinio brojne snimke umetničke vrednosti, kojima je uspeo da ovekoveči lepote ovdašnjeg podneblja, ljude i njihove običaje.

Dva puta je dobio Oktobarsku nagradu, kao i Nagradu grada Sente. Sahrana Stevana Kragujevića biće održana danas u 15 časova na senćanskom

Pravoslavnom groblju.

Mađar So, 19. april 2002. Preveo sa mađarskog Predrag Popović

Magyar Szó 2002, április 21. vasárnap

ŠTICA

Stevan Kragujević végérvényesen és örökre visszatért Zentára. Igaz, míg élt, lélekben sohasem vált meg tőle. Belgrádban eltöltött éveinek során is, ha csak tehette , szeretett Tisza-pati kis városába sietett. Két évvel ezelőtt nagy öröm volt részére, hogy Zenta polgárainak bemutathatta 64 éves munkásságának eredményeit. A zentai múzeum szervezte meg ezt a kiállítást Stevan Kragujević egy ember-öltőn át, minden más feladata mellett, Zenta életének fotós megörökítését tartotta elsődlegesnek. A felbecsülhetetlen dokumentásiós anyag egy részét fotómonográfia őrzi. Stevan Kragujević-Štica fotóit hosszú éveken át a Magyar Szó hasábjain is láthatták olvasóink. Állandó munkatársunk volt még akkor is, amikor tudta, hogy a fővárosi munkahelyén nem néznek jó szemmel azokra, akik más újságnak is dolgoznak. Végül is megbocsáthatják neki ezt a Vajdasághoz való ragaszkodást. Mi pedig Magyar Szó-sok köszönjük Stevan Kragujević-Šticának, vagyis Kertész Istvánnak azt a sok szép és értékes fotót, amelyekkel lapunkat gazdagította.

L.A. Stevan Kragujević 1990-ben, a szövetségi parlament előtt a képviselők egy csoportjával közvetlenül Jugoszlávia szétesése előtt Kubikusok A zentai Tisza-part, Kragujević kedvenc témája Libák az úton Magyar szó, 2002.április 21., vasárnap

Mađar So 21. april 2002. ŠTICA Stevan Kragujević konačno se i zauvek vratio u Sentu. Istina, on se dok je živeo od nje nikada u duši nije razdvajao. I tokom u Beogradu provedenih godina je, ako je samo bio u prilici to da učini, žurio u svoj voljeni gradić na obali Tise. Pre dve godine imao je za njega veliku radost što je građanima Sente mogao da prikaže rezultate njegovog 64-godišnjeg rada. Senćanski muzej organizovao je tu izložbu pod nazivom „Stevanova Senta”. Stevan Kragujević je tokom jednog ljudskog veka, pored svih svojih drugih zadataka, prevashodnim smatrao fotografsko ovekovečenje života Sente. Deo neprocenjivog dokumentarnog materijala čuva foto-monografija. Fotografije Stevana Kragujevića – Štice naši su čitaoci tokom dugih godina mogli da vide i na stupcima „Mađar Soa”. Bio je naš stalni saradnik čak i onda kada je znao da na njegovom radnom mestu u prestonici ne gledaju blagonaklono na one koji rade i za druge novine. Na kraju mogu i da mu oproste ovo vezivanje uz Vojvodinu. A mi „Mađarsoovci” pak zahvaljujemo Stevanu Kragujeviću – Štici, odnosno Ištvanu Kertesu, na onom mnoštvu lepih i vrednih fotografija kojima je obogatio naš list. L. A. Uz tekst su objavjeni fotosi:

* Stevan Kragujević 1990. ispred saveznog parlamenta sa grupom poslanika, neposredno pred raspad Jugoslavije * Kubikaši * Senćanski kej na obali Tise, omiljena Kragujevićeva tema * Guske na putu

Mađar So, nedelja 21. april 2002. Preveo sa mađarskog Predrag Popović

Hét Nap 2002.április 24 STEVAN KRAGUJEVIĆ (1922 – 2002)

Belgrádban 80 éves korában elhunyt Stevan Kragujević fotóművész, a háború utáni újságfotózás egyik megalapítója, aki a Magyar Szónak és a 7 Napnak is külső munkatársa volt. Egyik utolsó (vagy talán éppen az utolsó?) interjúját nem sokkal a születésnapja után a Hét Nap készítette vele, február 20-án jelent meg lapunkban Emberek, események – a fényképész szemével címmel. Akkor még jókedvűen mesélte el szinte az egész életét. Magyar nyelven, mert a szerb mellett a környezete nyelvét, a magyart is jól beszélte. Szeretettel emlegette édesanyját, feleségét, a nagyapját, aki tulajdonképpen eldöntötte, hogy belőle fényképész lesz. És a Tito közelében töltött

éveket, amelyek nagyon sokat jelentettek neki. Meg Zentát, a sokszor megörökített és soha el nem felejtett szülővárost. Micsoda szomorú véletlen, hogy egy képriportja pedig éppen a múlt héten került rá a Hét Nap hátoldalára.

Stevan Kragujević, közkedvelt becenevén Štica, 1922. február 4-én született Zentán. A második világháború előtt az akkor ismert helybeli fotósokról, Rónai Mártontól, Danilo Jakšićtól és Hajósevity Ferenctől tanulta ki a fényképezés mesterségét. A negyvenes évek végén lett a Fototanjug munkatársa, majd a Politika napilap fotószerkesztője. Munkája során nemcsak az utókornak, de a történelemnek is megörökítette a legfontosabb politikai eseményeket, az államfők látogatását, de szívesen fényképezte az egyszerű embereket, érdekes pillanatokat, szép tájakat is. Számos olyan művészi értékű felvételt készített Zentán és Vajdaság-szerte, emelyekkel örök emléket állított az itteni tájnak, embereknek és szokásaiknak. 1997-ben, a zentai csata 300. évfordulójára jelent meg Zenta, amely már nincs című fényképalbuma.

A Szerbiai Újságírók Egyesülete életműdíjban részesítette, kétszer kapta meg az Októberi Díjat, tavaly pedig Zenta város plakettjét és díszoklevelét.

Habár már évtizedek óta Belgrádban (is) élt, Stevan Kragujevićet 2002. április 19-én szülővárosában, Zentán helyezték örök nyugalomra.

Hét Nap, 2002.április 24 7 nap, Subotica (7 dana), Subotica STEVAN KRAGUJEVIĆ (1922 – 2002)

U Beogradu je u svojoj osamdesetoj godini preminuo umetnički fotograf Stevan Kragujević, jedan od osnivača posleratnog foto-žurnalizma, koji je decenijama bio i spoljni saradnik „Mađar Soa” i „Het Napa”. Jedan od poslednjih intervjua (ili možda upravo poslednji?) sa njim je nedugo nakon njegovog rođendana načinio „Het Nap”, a objavljen je u našem listu 20. februara pod naslovom „Ljudi, događaji – okom fotografa”.

Tada je još čilo ispričao gotovo ceo svoj život. Na mađarskom jeziku, jer je pored srpskog dobro govorio i jezik svoje sredine, mađarski. S ljubavlju je pominjao svoju majku, suprugu, svog dedu koji je zapravo odlučio da će od njega biti fotograf. I godine provedene u blizini Tita koje su mu značile veoma mnogo. I Sentu, mnogo puta ovekovečeni i nikada zaboravljeni rodni grad. Kakva tužna slučajnost da je jedna njegova foto-reportaža pak upravo prošle nedelje dospela na poleđinu „Het Napa”.

Stevan Kragujević, po opšteomiljenom nadimku Štica, rođen je u Senti 4. februara 1922. Pre Drugog svetskog rata fotografski zanat učio je kod poznatih ondašnjih mesnih fotografa Martona Ronaija, Danila Jakšića i Ferenca Hajoševića. Krajem četrdesetih godina postao je saradnik „Fototanjuga”, te potom urednik fotografije dnevnog lista „Politika”. Tokom svog rada je ne samo za buduća pokoljenja već i za istoriju ovekovečio najvažnije političke događaje, posete šefova država, ali je rado fotografisao i obične ljude, zanimljive trenutke, lepe predele. Načinio je brojne takve snimke umetničke vrednosti u Senti i širom Vojvodine, kojima je podigao večni spomenik ovdašnjem predelu, ljudima i njihovim običajima. Na 300-godišnjicu Senćanske bitke, 1997. godine, objavljen je njegov foto-album pod nazivom „Senta koje više nema”.

Udruženje novinara Srbije dodelilo mu je Nagradu za životno delo, dva puta je dobio Oktobarsku nagradu, a prošle godine pak Plaketu i počasnu diplomu grada Sente.

Premda je već decenijama živeo (i) u Beogradu, Stevan Kragujević je 19. aprila 2002. na večni počinak položen u njegovom rodnom gradu, Senti.

List 7 nap, Subotica 2002.április 24.

Preveo sa mađarskog Predrag Popović

HID, 2002, Május IN MEMORIAM STEVAN KRAGUJEVIĆ – Április 17-én Belgrádban, 80 éves korában elhunyt Stevan Kragujević fotóművész, a háború utáni újságfotózás egyik megalapítója, aki a Magyar Szónak is évtizedeken át külmunkatársa volt (Kertész István néven közölte fotóit). A háború utáni években, a Fototanjug hírügynökség megalakításakor a szabadkai Bíró Évával, a nagybecskereki Vas Antallal, az alibunari Jovan Ritopeckivel, az újvidéki Lányi Istvánnal, a surčini Dragutin Grbićtyel, továbbá a zombori Hristofor Nastićtyal, Branko Obradovićtyal és Bogdan Bradvarevićtyel dolgozott együtt. Az ő fotóik uralták éveken át nemcsak a hazai, hanem a külföldi újságok oldalait is. A Szerbiai Újságírók Egyesülete életműdíjban részesítette a zentai születésű művészt, mert “kamerájával azokat a részleteket is megörökítette, amit az emberi szem nem képes észrevenni”. Kétszer kapta meg az Októberi díjat, valamint Zenta városának díját.

HID, 2002, Május

ČASOPIS HID, maj 2002. IN MEMORIAM STEVAN KRAGUJEVIĆ – Sedamnaestog aprila u Beogradu je u osamdesetoj godini života preminuo umetnički fotograf Stevan Kragujević, jedan od osnivača posleratnog foto-žurnalizma, koji je decenijama bio spoljni saradnik „Mađar Soa” (svoje fotografije je objavljivao pod imenom Ištvan Kertes). U posleratnim godinama je prilikom osnivanja informativne agencije „Fototanjug” radio zajedno sa Subotičankom Evom Biro, Zrenjanincem Antalom Vašom, Alibunarčaninom Jovanom Ritopečkim, Novosađaninom Ištvanom Lanjijem, Surčincem Dragutinom Grbićem, te nadalje sa Somborcima Hristiforom Nastićem, Brankom Obradovićem i Bogdanom Bradvarevićem. Njihove fotografije godinama su vladale ne samo Stranicama domaćih, već i inoStranih novina. Udruženje novinara Srbije Kragujeviću je dodelilo Nagradu za životno delo, jer je „svojom kamerom ovekovečio i one detalje koje ljudsko oko nije u stanju da vidi”. Dva puta je dobio Oktobarsku nagradu, kao i Nagradu grada Sente.

ČASOPIS HID Maj 2002.

IZ KNJIGE PROSTOR VEČNOSTI, Foto, kino i video Savez Vojvodine, Novi Sad, 2003.

(Većina tekstova specijalno je pisana za fotomonografiju Stevana Kragujevića, koja je obeležila godišnjicu njegovog odlaska

Prof. dr Ištvan Seli

SKRIVENI DOMAĆI PEJZAŽI!... Vek koji smo nedavno ostavili za sobom naučio nas je nečemu, nečemu što se u obliku

nesigurne pretpostavke već i ranije pojavljivalo u glavama umnih ljudi, ali je u mnogima od nas preraslo i sazrelo u ubeđenje tek tokom poslednjih decenija. Konkretno: u ubeđenje o tome da bi se neke životne istine ispunile ili otkrile u nama samima, često je potrebno iskustvo od nekih sedam-osam decenija. Da bismo, znači, u slici, reči, boji, liniji, zvuku, u prostoru i vremenu, mogli ostvariti i oblikovati, da bismo od večnosti nama ostavljene, nama namenjene trenutke, esencijalne sadržaje našeg postajanja, sãmu kondenzovanu istoriju mogli izraziti. Toliko je vremena trebalo čoveku iz prošlog veka da između državnih okvira i oblika, vladajućih režima, društevenih uređenja, ideologija, ideja i vrednovanja koji su se smenjivali takoreći svakih deset godina a koji su bili praćeni borbom do iStrebljenja i međusobnim uništenjem, na kraju spozna onu arhimedovsku tačku, gde može da se skrasi i koju posle okončavanja svog vremena može neprikosnoveno nazvati svojom. Često se, međutim, i to vreme može pokazati kratkim, jer dolazi do saznanja da se uvek nova "večna istina", koju propagiraju državni mudraci, vojskovođe, vlastodršci, propovedači i utemeljivači tih verovanja koja su nastala u već prevaziđenoj ali sa nama samima još uvek postojećoj istoriji, u značenju ni jednog od svojih sastavnih delova ne poklapa sa stvarnošću, a ponajmanje se može smatrati verodostojnom kao kompleksni pojam, složenica. Čuvari stubova istorije, jemci potpornih zidova našeg humanog društva nisu gore nabrojane osobe. Ove potonje osetljiva duša prepoznaje u svakodnevnim životnim činjenicama, u njenim opažajnim, vidljivim, opipljivim elementima, u njihovim konstelacijama, odnosima i zakonitostima.

A ukoliko nas i posle svega neko upita, u čemu leži posebna vrednost stvaralačke metode fotografa Stevana Kragujević, draž Šticinih slika, moramo ukazati na to da je bio u stanju da bezrezervno otkrije humani svet koji je on sãm doživeo, i doživljeno iznese iz dubine svoje duše na površinu. Da u individualnim pojavama sagleda ono što važi za širu zajednicu, a u trenucima koji nam se čine slučajnim otkrije ono što je večno i univerzalno.

Kaže se da fotografija predstavja prolazni trenutak, da je žanr samovoljno odabranog osobenog gledišta na stvari i slučajnosti. S druge Strane, da je žanr privrženosti stvarnosti, vernosti i odraza. Čudo foto-umetnosti (prvenstveno Štice Kragujevića) leži baš u tome što prolazni trenutak može da transponuje u nepokretnost (samim tim i premesti u vremenski prostor večnosti) a da na taj način ne ukine trenutačnost pokreta.

A i ta određena osobenost (kako onoga što se prikazuje tako i onoga ko to prikazuje) istinska je u tolikoj meri što prikaz lica JA, TI, ON ujedno sadrži i pojam MI, VI, ONI. Pojava Ferenci Janija, skeladžije sa Tise, priziva i sliku ljudi sa Volge, a njihovo stenjanje ritmične uzdahe i ječanje robova sa galije od pre nekoliko stoleća.

Može li se uopšte govoriti o slučajnosti, kada se u našem vidokrugu pojavljuju objekti večnosti, kao što je to motiv sa Tise koji se neporekidno ponavlja. Reke, za nekadašnje Rimljane Tibiscus, na čijoj su se desnoj obali stanovnici malih ribolovačkih kućeraka budili na blage zrake izlazećeg sunca s leve Strane reke, baš kao i podstanari ili stanari višespratnica na današnjem "Pesku". Prilikom prolećnih poplava pak nalazili su se zajedno na nasipima, jednako kao i današnji stanovnici ovih predela.

Sve ovo ne diktira piscu ovih redova pijetet sećanja na nekadašnjeg prijatelja, već sãm svet Šticinih slika, ono što je njegov objektiv zabeležio i zaveštao za budućnost. Nije to čak ni "ulepšavajuća daljina" ili sudbina koju dele stanovnici iste ulice, koja obično ublažava boje, već pisac koji računa na sud informisanih čitalaca novina, kojih ima više hiljada, publicista, čije pero ni izbliza ne vodi eufemizam prizivanja prošlosti, već namera da se upozna jedan stvarni, živi čovek, stavaralac. Ištvan Nemet je, u našem dnevnom listu od 9. maja 1981. godine, ocrtao Šticin lik koji ga verodostojno oslikava za budućnost:

"Naspram mene sedi Stevan Kragujević, foto-reporter našeg najtiražnijeg dnevnog lista "Politika". Za Senćane Štica. Za "Mađar So" Ištvan Kertes. (Njegov "kum" za Mađar So bio je Zoltan Kalapiš). Za nedeljnik "7 dana" Ištvan Kormoš.

Trideset godina živi među novinarima, i sãm je izuzetan novinar - svoje hronike piše lajkom - zna šta je storija, iz njega izviru priče.

Sprema se u penziju. Predložio sam mu da ovaj susret, umesto u Beogradu, gde inače živi, upriličimo u njegovom rodnom gradu, Senti. Tamo odakle je krenuo. I kuda se rado vraća.

* Dok sam ga čekao u sobi na četvrtom spratu senćanske redakcije, divio sam se Tisi,

velikim kolutovima belih oblaka koji su se uzdizali iz šume kraj reke, ispod horizonta iscrtanog pravom linijom. Kao da je reka, šuma, kao da je sãma zemlja poslala na čisto prolećno nebo ove oblake koji sijaju belim sjajem. Ovako dostojanstveno kretanje oblaka postoji, valjda, samo ovde. Sa prozora na četvrtom spratu pogledom se može dopreti do kraja ovog sveta, ili, otprilike, do granice sa Nadrljanom. Ispod mene, u dvorištu kraj vatrogasnog doma, prostire se travnjak, posut maslačkom u cvatu."

Prisećamo se Radnotijevih stihova iz SEDME EKLOGE! "Skriveni domaći pejzaži!..." U ovim redovima samo ona osoba čija gledišta tokom života nisu usmeravana i oblikovana štitnicima doktrina sa raznim predznacima, levo ili desno orijentisanim partijskim stavovima, nacionalnim ili anacionalnim Strujanjima, već nastojanjima a pogotovo praksom suživota, može da vidi i prepozna zalog čovekovog opstanka, što će se u Šticinom svetu slika otelotvoriti u apoteozi DOMA.

Završićemo naše prisećanje svešću koja nam pruža mir i utehu: da nam naš zemljak i prijatelj koji nas je napustio nije ostavio samo tajnu likovnog kreiranja sveta. Kao da smo očevici reinkarnacije umetničkog duha: Tanja Kragujević, kćerka-pesnikinja fotoumetnika, u jednom drugom umetničkom obliku, prebačena u sferu ljudske reči, ali u duhu ostavštine njenog oca, nastavlja opevanje teme Pejzaži nevidljivog, mikrokosmičkog prizora, panorame Ljudskog bitisanja, pretvarajući osećajno u duhovno, viđeno u duševno.

Krajnja pouka koju nam pružaju fotografije Stevana Kragujevića nisu misaone apStrakcije, već stvarnost: priroda koja se prema čoveku često ponaša maćehinski a retko blagosiljajući ga, dijalog sa njom, oštri ili pak blagi oblici postojanja - predstavljaju one istorijske činioce koji stanovnike Ađanske ulice pretvaraju u bogate receptivne duše, "primaoce", drugim rečima: u ZAJEDNICU.

Prof. dr Ištvan Seli

U Novom Sadu, 4. novembra 2002.

Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003, Str. 122-123.

Prof. dr Szeli István

BÚVÓ OTTHONI TÁJ! ...

A nemrég magunk mögött hagyott évszázad tanított meg bennünket valamire, ami mint bizonytalan sejtés már korábban is föl-fölbukkant a gondolkodó elmékben, de meggyőződéssé sokunban csak az utóbbi évtizedek viszontagságai során érlelődött. Nevezetesen: meggyőződéssé arról, hogy bizonyos életigazságok kiteljesedjenek vagy éppen lelepleződjenek bennünk, ahhoz nem egyszer hét-nyolc évtized tapasztalatára van szükség. Ahhoz tehát, hogy képben, szóban, színben, vonalban, hangban; térben és időben meg tudjuk ragadni és formálni, ki tudjuk fejezni az örökkévalóságtól ránk mért, a nekünk szánt pillanatot, létünk esszenciális tartalmait, magát a kondenzált történelmet. Ennyi időre volt szüksége az utóbbi évszázad emberének, hogy az úgyszólván az évtizedekkel együtt változó államkeretek és államalakulatok, uralkodó rezsimek, társadalmi berendezések, ideológiák, eszmék, hitelvek születése és kimúlása között, ezek irtóhadjáratai és kölcsönös öldöklése kíséretében végül is rátaláljon arra az arkhimédeszi pontra, ahol megvetheti a lábát, s amit majd az idők végezetéig elidegeníthetetlen sajátjának mondhat. Olykor azonban ennyi idő is kevésnek bizonyul, mert rá kell döbbennie, hogy a már mögöttünk hagyott, de ugyanígy a velünk együtt történő történelem állambölcseinek, hadvezéreinek, uralkodóinak, igehirdetőinek, vallásalapítóinak és tudorainak újabbnál újabb "örökigazságai" e szókapcsolat egyik elemében sem fedi a valóságot, legkevésbé pedig mint komplex fogalom állja meg a helyét. A történelem pilléreinek, tartóoszlopainak, humánvilágunk támfalainak nem a felsoroltak a letéteményesei, a biztosítékai, a megőrzői. Ez utóbbiakat sokkal inkább mindennapjaink élettényeiben, azok észlelhető, látható, tapintható elemeiben, az ezeknek az összetevőknek az összefüggéseiben, viszonyrendszerében és törvényszerűségeiben ismeri fel az érzékeny lélek.

Ha pedig ezek után valaki nekünk szegezi a kérdést, hogy miben rejlik hát a fotóművész Stevan Kragujević alkotómódszerének különös értéke, a Štice-kép varázsa, akkor arra kell rámutatnunk, hogy az általa megélt és átérzett, az önmaga mélyeiből felhozott humánvilágot, emberi viszonyaink imént említett sajátos rendjét és törvényszerűségeit volt képes maradéktalanul feltárni. Az individuális jelenségben meglátni azt, ami a tágabb közösségre is érvényes, életünk véletlennek tűnő pillanataiban pedig azt, ami örök és egyetemes.

Azt szokták mondani, hogy a fénykép a futó pillanat, az önkényesen választott egyedi látószög meg az alkalmiság, a véletlenszerűség "műfaja". Másfelől meg azt is, hogy a valósághoz való ragaszkodásé, a hűségé, a "tükröztetésé". A fotóművészet csodája (Kragujević Šticéé elsősorban) azonban éppen abban rejlik, hogy ezt a "futó pillanatot" olyképpen tudja mozdulatlansággá transzponálni (s ezáltal az "örökkévalóság" időterébe átmenteni), hogy a mozdulat pillanatnyiságát sem szünteti meg.

Aztán meg az a bizonyos "egyediség" is (az ábrázolaté éppúgy, mint az ábrázolóé) olyképpen igaz, hogy az ÉN, TE, Ő egyidejűleg a MI, TI, ÖK fogalmát is magába foglalja. A tiszai kompmester, Ferenci Jani bácsi alakja a volgai hajóvontatókét is idézi, azok "Ej juh nyem"-ét éppúgy, mint évezredek gályarabjainak ütemes sóhaját és nyögését.

Meg hát lehet-e "véletlenről" s alkamiságról beszélnünk, amikor az örökkévalóság olyan objektumai jelennek meg látókörünkben, mint a visza-visszatérő motívum, a Tisza. Az a folyó, a rómaiak Tibiscusa amelynek a jobb partján sorakozó halászkunyhók lakói egykor éppúgy a bal parton felkelő nap símogató sugaraira ébredtek, mint a mai "Homok" többemeletes épületeinek a bérlői vagy tulajdonosai. A tavaszi ár jöttén meg csakúgy együtt voltak a gáton, mint a maiak.

Mindezt nem az emlékezés kegyelete mondja tollba az e sorokat róvó egykori barátnak, hanem maga Štice képvilága, az, amit az ő tárgylencséje rögzített s hagyott örökbe utókorának. Még csak nem is a "megszépítő messzeség" vagy az utcabeli sorközösség, ami rendszerint ellágyítja a színeket, hanem a sok tízezer tájékozott újságolvasó ítéletével számoló közíró, az a publicista, akinek a tollát még korántsem a múltidézés eufemizmusa vezeti, hanem a valóságos, az élő és

alkotó ember megismertetésének a szándéka. Németh István mintázta meg Štice alakját máig s a jövő számára is érvényes vonásokkal napilapunk 1981. május 9-i számában:

"Stevan Kragujević ül velem szemben, legnagyobb napilapunk, a Politika fotóriportere. A zentaiak Šticája. A Magyar Szó Kertész Istvánja. (A Magyar Szó-beli "keresztapja" Kalapis Zoltán volt.) A 7Nap Kormos Istvánja.

Harminc éve újságírók között él, maga is kiváló újságíró - krónikáit Leicával "írja" - tudja, mi a sztori, ontja magából a történeteket.

Nyugdíjba készül. Javasoltam, hogy ezt a találkát ne a lakhelyén, Belgrádban, hanem szülővárosában, Zentán, ejtsük meg. Ott, ahol elindult. S ahova mindig szívesen tér meg.

Míg várakoztam reá a zentai szerkesztőség negyedik emeleti szobájában, gyönyörködtem a Tiszából, a folyó menti erdősávból, az egyenes csíkkal meghúzott horizont alól fölfelé kapaszkodó nagy fehér felhőgomolyagokban. Mintha a folyó, az erdő, mintha maga a föld küldte volna a tiszta tavaszi égre ezeket a fehéren világító felhőket. Ilyen méltóságteljes felhővonulás talán csak itt van. A negyedik emeleti ablakból épp e világ végéig lehetett ellátni, vagyis talán úgy Adorján határáig. Alattam a tűzoltóotthon melletti udvarban zöld fű, teleszórva nyíló pitypanggal."

Radnóti HETEDIK ECLOGÁJÁ-nak a sorai járnak az eszünkben! "Búvó otthoni táj!. .. " Csak az tudja látni s meglátni benne emberi létünk zálogát, akinek a látását nem a világnézetek különböző előjelű doktrinái, a jobb - vagy balpárti, nemzeti vagy éppen anacionalista eszmeáramlatok szemellenzői irányították és alakíották az élete során, hanem az együttélés szándéka, főleg pedig gyakorlata, ami aztán Štice képvilágában az OTTHON apoteózisává magasztosul.

Zárjuk hát emlékező sorainkat azzal a megnyugvással és vígasztaló tudattal, hogy a körünkből távozott földink és barátunk afféle hitbizományként nemcsak a világ képi megformálásának a titkait hagyta ránk. Mintha csak a művészlélek reinkarnációjának lennék tanúi: Tanja Kragujević, a fotóművész költő-leánya, más művészi közegbe, az emberi szó szférájába áthelyezve ugyan, de mintegy ennek a hagyatéknak a jegyében énekli tovább a Pejsaži nevidljivog témáit, a mikrokozmosz látványát, az Emberlét panorámáját, szellemivé váltva az érzékit, lelkivé a látottat.

A végső tanulság pedig, amit Stevan Kragujević képe kínál: nem az eszmei elvontságok, hanem a valóság: az embert a maga mostohaságával gyakran áldásaival pedig gyéren látogató természeti világ, a vele folytatott párbeszéd, létezésünk érdes vagy éppen nyájas felületei azok a történelmi tényezők, amelyek oly gazdag lélekké formálják az Adai utca lakóját, s teszik "befogadó" emberré, receptiv szellemmé, más szóval: KÖZÖSSÉGÉ.

prof. dr Szeli István Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003, Str. 124-125. Tanja Kragujević

VAZDUŠNE EPISTOLE, POETIKA BLISKOSTI O fotografiji ne znam mnogo. Ali, znamo li uopšte nešto o svetu u kojem se rađamo, kome pristižemo?

Rođena sam u kući slikâ, kada je fotografija mom ocu već uveliko bila sve.

Zamišljam čak kako je - snimajući 1943. svoju "Vojvođanku", okom slivajući intimni prizor sa panonskim pejzažem a jedan osmeh sa belinom perja u kotarici i oblačkom nad krovovima u daljini - pogledom već obujmio i mene. Prvi dan mog života, dakle, tri godine docnije

registorovan očevom kamerom, mogao je značiti, u sledu emocija, i prvi kvadratić jednog ostvarenog sna. Svi na okupu: majka, fotografija, on - i ja.

Mene je pak taj isti kvadrat počeo upućivati da na svet gledam sa podjednako mekote, koju je otac emitovao podešavajući otvor blende, i zapitanosti o tome šta realnost odista jeste, da pokušam da odgonetnem, i da to stalno iznova činim, gde je približno tačna, bolje reći, održiva slika koju uspostavlja susret lične vizije i stvarnosti nepodložne našem sentimentu.

Protivno očekivanju, očeva ljubav prema nama dvema, i prema Njoj, Trećoj, nalazile su čudesnu formulu saglasnosti. Oca nismo delile sa Njom. Njegova priroda, otvorena, izmirujuća, puna vidljivih i tek zamišljenih darova, njegov poziv prinosila je nama. Majka, još uvek tek mršavi devojčurak, u zamračenoj senćanskoj letnjoj ostavi zemljanog poda, uz prislonjene bicikle, sa ocem je satima razvijala rolne filmova što su se potom, tamnoprozirne, lelujale na konopcu, pričvršćene drvenim štipaljkama za rublje.

Kada bi se, u rano jutro, vratanca tajne odaje otvorila, prolazila sam, na svom triciklu, kroz celuloidne zavese, čije mi je svetlucanje obećavalo radost nečeg nedefinisanog, što će se uskoro, ipak, obelodaniti.

Kao što smo se svi troje, mnogo godina kasnije, u beogradskom stanu, ponad podruma u kojem bi otac izradio poneki fotos za svoju dušu, neStrpljivo naginjali nad povijene hrbate tek prosušenih fotografija, čekajući da se, rasproStrte na podu, izravnaju, kako bismo im napokon ugledali lica.

Doživljaj otkrića ponavljao bi se i kada je otac kasno uveče iz Redakcije dolazio sa svežim otiskom provincijskog izdanja svog lista, onog, koje je bilo ranije štampano i već odlazilo u ekspediciju. Iz previjenih Stranica provirivala je sjajna, još topla fotogafija - prekobrojna - preostala nakon oblikovanja novinske kolumne.

Šta god obelodanjivala, od tada, fotografija za mene nosi značaj događaja. To uostalom, na naki način, i jeste njena suština.

Jer ako išta tako neposredno i sinhrono odgovara zbivanju, to je njena događajnost. Sposobnost da sve reflektuje u trenu, koji neodgonetnutu i jedva dosegnutu, možda i nepostojeću celinu našeg sveta, koji pripada i drugim svetovima, iznova rastvara, a koji i jeste njegov neizbežan i neizmenjiv izraz. Sama njegova priroda, koju okolnosti preobražavaju u nov "materijal" trenutačnosti, osipanja i ponovnog rađanja oblikâ, potvrđujući ga u bezbroj sekvenci i prizorâ, od kojih je svaki drugačiji, i neponovljiv.

Kao udar sekunde, identičan zvuku okidača kamere, batu tanke maljice na zidnom satu, ili bešumnom treptaju oka.

Čini mi se da je otac, instinktom lovca, istančanog i usavršenog čula, sebe i svoju reportersku prizmu u punoj meri osećao kao odgovor univerzumu sačinjenom od sekundi. A sve čemu je uputio pogled, opominjalo ga je da nije tu zauvek. Kućerak iz zavičajnog sokaka, vrtložni okret u plesu Zite Selecki...

Lica kopača peska, peščanom težinom vremena izmenjena u munjevitom preokretu od nekad do sad, dramatično i sa punom emocijom oslikava, ponajpre, ne sam autor fotografije, već tegobni govor decenijskih slogova, ali, još uočljivije, i tačnije, naporednost dve slike. Vreme premošćeno vizijom posmatrača. Kartama sudbine u magičnoj kutiji, čiji je gospodar maštar fakata.

Jednostavno, bez spektakla, ukrasa, bez ikakvog suviška. Tisin cvet - maglovito treperenje insekata u ljubavnom susretu, u kome još nismo razaznali

ljudskom oku tako važnu pojedinačnost, niti i jedan jedini ljubavni par - a on se već razlaže u prozirnu cvast što pada u vlastiti odraz u vodi - mogao bi biti metafora neostvarenog i neostarivog snimka. Sinonim očeve stvaralačke žudnje.

Privlačnost fotografije i leži u prividnoj zatvorenosti kruga koji se ipak rastvara i transformiše: pritajena svest o onome što ne možemo imati, trajno ili zauvek, sa samog ruba antropološke, frustirajuće konstante, izbavlja se relativnom pouzdanošću onoga što je njome, kao dokument ili estetičko treperenje, sačuvano. Ta neobična ravnoteža između gotovo taktilnog doživljaja u primicanju objekta, neobjašnjivog stanja prisutnosti i neposredne blizine onoga što je već do nepostojanja udaljeno, melanholična ozarenost koja ispunjava rascep koji nam egzistencija neprekidno otvara i nudi, između čulnog slavlja, opijenosti doživljajnim, vrtlogom postojanja - i totalnog poništenja - pobuđuje bolnu a ipak ujednačenu palpitaciju senzacijã, koje, zgusnute u sliku, nose u sebi metafizičku opomenu koliko i usklik olakšanja, trijumf neporecivosti dovedene do samoiskazanja, što govori, gotovo klikće, umesto nas : to je ono stablo, voda, svetlost! Ili : nije izmišljeno, evo, uistinu se zbilo!

Zračna lakoća hoda po vodi bilo kog fotozapisa, utvrđena je likovnošću njegove neposredne obrade, prisustvom ruku, fakturom papira, pamćenjem dodirâ. Očeva zadovoljstva, ogrejana pouzdanim okriljem plemenitih zanata, primicala su se onome što znam još jedino iz sveta likovnih i primenjenih umetnosti, čiji autori imaju neopterećujuću, čistu i spontanu želju da jedni druge obraduju svojim postignućem. "Pogledaj šta sam ovih dana uradio", ili, "Ovo je jedan moj davnašnji rad" - čuje se iz usta ovih tvoraca sasvim vidljivih i dokazivih rezultata, čija zajednička omađijanost, u suštini, nije drugo do poverenje u postojanje onog vida tvorbe koje je tako očigledno da je neporecivo. Život po sebi.

Iako, u isto vreme, mora se reći, u njemu ima izvesne spekulativnosti, umrežene u neizrečenost i tajnu, koja takođe mora biti tu, na slici, a koja će autora zaštiti ćutnjom, odsustvom potrebe da kazuje i objašnjava, uverenog da svako do tog blagog pomeranja vidljivog ka jedva uočljivom, a ipak prisutnom, mora doći sam.

U životu novinskog reportera isto je onoliko izazova koje pobuđuje trenutak koliko i u porivu foto-umetnika da od tog trenutka sačini vidljivi omaž, vazdušnu estampu, svoju odu suštini postojanja. I da je ponavlja, svakog narednog momenta, kao svežinu svoje percepcije, i oduševljenje njenom nepredvidljivom novinom, i neponovljivošću.

Ni jedan očev dan nije protekao bez tih munjevitih, a ipak i kontemplativnih, na osoben način, spontano i gotovo u letu osmišljenih, odgovora sekundama koje promiču. Mislim da je Steva posedovao to lično umeće, zrelost i snagu da odgovori krhkim ali neumitnim zapovestima trenutaka.

Estetički posmatrano, u toj sposobnosti sadržan je visoki zahtev selektivnosti koja odbija da načini nagodbe sa bilo čime trivijalnim, sporednim, zamagljenim, zalutalim. Kada bismo zajedno pregledali neki moj amaterski film, bio bi razgaljen kada bi mogao da zaključi kako je svaki kvadratić izneo na svetlost dana nešto bitno: da pokriva nevidljivu suštinu trenutka, i upravo time je iskazuje. Kada ništa nije moralo niti moglo biti odbačeno, to je značilo da je preovladala neophodnost bitnog, onoga što van tog, jednog jedinog kvadrata, kao i u vremenu, van suštine trena, i ne postoji, jer ga više u tom i takvom obliku nepatvorene suštastvenosti nema, niti ga može biti.

U sigurnosti sa kojom je, čini mi se, on sâm vladao ovim konceptom foto-beleženja, čija zahtevnost i probirljivost neprekidno iskušava i pomera granice zanatskog, bila su podrazumevana i otvorena i sva čula umetničke percepcije, nesputanog udisaja, atmosfere i prosjaja njenih klimata.

U tome je, ne sumnjam, odlučujuću ulogu imao poseban i sasvim autentičan dar, kome je pravi i puni odgovor pružala jedna celoživotna misija, kojoj je otac iz dubine duše bio posvećen: u sebi je nosio intimnu, radosnu svečanost darivanja Drugog. Nepoznatog, a bliskog. Nekog, radi koga je vredelo gaziti pustinjski, nerazlomljeni led Dunava i sjajni glib panonske crnice. Vlastitu opsesiju pozivom pretvarao je u moć fotografije da povezuje ljude i prostore, okeane i kontinente, događaje i epohe. Pa čak - i ovaj i onaj svet. Sve zaboravljeno oživljeno je, zauvek u vremenu i pred njim odbranjeno. Možda je taj osećaj za drugog - zajedništvo svega što je bilo, disalo, živelo -

samo drugo ime za ljubav, nikada zanemarenu, niti prepuštenu efemernostima. Čak i senke u snegu, što, umesto konjã, vuku kočijaša, saputnika, i kola, neumoljiva su, pa time i neosporna stvarnost nestvarnog, neporeciva kao što je i tmina, neprozirnost, i neprolaznost blata sa kojim su pomešane. One vode pravo u zagasitu tajnovitost kojoj samo senke pripadaju, ostavljajući nam, sred snežne čarolije, sveže otisnute i sasvim nove znake na koje se moramo privići, budući da ih nikada ne možemo izučiti, a još manje njima ovladati.

Umeće ljubavi je u misiji moga oca značilo ne samo ne razdvajati se od kamere, već biti vođen emocijom pesnika: ne hodati svojim putevima sam.

Zajedno sa snimkom licâ, uposlenih ruku, putujućih oblaka, pšeničnih dina, topola u vetru, beline golubova, letnje prašine, dima lokomotive ili magle i snežnih fikcija što okružuju svetiljke i tornjeve, Steva je žudeo da iznedri i otisak vlastite duše, i njime - opet u trenu, tek načinjenom fotografijom, kao nekakvim snovidovnim a opet vidljivim i opipljivim rečnikom ljubavi, kojim su ispisana njegova maštovito upakovana i hitro odaslata vizuelna pisma - pronađe drugu i ozari je.

Korespondencija je stoga reč kojom bih zamenila uobičajen terimin "umetnička motivacija". Traganje za saglasjem čak i tamo gde je ono prividno nemoguće, sažetim i munjevitim kontrastima koji, na fotosima, pobuđuju i naglašavaju svest o realnim udaljenostima između skladnog i narušenog, starog i novog, a distance i sukobljenosti pri tom asocijativnom sinkopom ipak prevode u realnost po sebi, stvarnost vizije koja ih i sadrži i prevazilazi, stvarajući doživljaj mogućeg dodira, koji u posmatraču pobuđuje iznenađujuće, nepoznate senzacije. Taj korak koji bodlerovska saglasja, unutar zatvorene slike, prevode u korespondenciju, kao priželjkivan vid komunikacije, ili razgovora, sadrži poziv na prisan, razbuđen i posve ličan način reagovanja svakog primaoca, razgovor sa povodom, dijalog.

Ne znam o fotografiji mnogo, rekoh. Ali do nežne obolelosti začarana sam njenim mirisom. Posebnom dimenzijom njenog postojanja, gotovo izbrisanom kibernetskim performansama njene sve češće izvedbe.

Srebrnasta i grafitna granulacija papira na očevim fotosima, za mene, utoliko pre, vremenom dobija sve dragoceniji zlatasti ton. Nosi otiske ruku, pah hemije "razvijača", koje ljeskanja i ljuljuškanja u vodenim kupkama i davnašnjim laboratorijskim kadicama, nikada nisu do kraja isprala.

Ti otisci, zajedno sa porukama ili estetičkim sadržajem, čine poseban rukopis duše, koji neometano, starinski možda, ali utoliko pouzdanije, nalazi put do drugog i začarava ga, upliće u istu igru, uveravajući ga da to što njenim posredovanjem doživimo nije samo prozirnost sna iza koga nema ničega, i nikoga.

Kada bi ga zapitali čime ga je fotografija obuzela i zarobila, Steva bi napominjao: Zahvaljujući njoj, odmah vidite rezultat svog rada. Smesta dobijate odgovor.

Odgovor koji fotografija daje, vredan arhivskih iStraživanja, posvećenosti dokumentarista ili profesionalnih i zaljubljeničkih pretraživača istorije pa i vlastitih uspomena, za mene je pre svega, svetlucavi ispis duše. I nakon 17. aprila 2002, on na poseban način učvršćuje moje i očeve veze.

Taj miris slike. Postavljam pitanja. Otvorim kutije sa natpisom Efke, ili Kodak, gde su, nekad, precizno

fabrički spakovani, netaknuti, stajali papiri za izradu fotosa, a sada, sabrano vreme. Godine, ne samo njegove, i ne samo moje...

Udahnem. A onda o svemu, zahvaljujući Njoj, i Njemu, čitam odgovore.

Novembar 2002. Tanja Kragujević

Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. Str. 128-130. Jovica Aćin

KAD NEČEG VIŠE NEMA, NAJVIŠE GA IMA Rođen sam u blatu. Volim blato. Volim ga izdaleka. Ne bih, ipak, bez preke potrebe

zagazio u njega. Leti je put do vinograda bio posut prašinom. Niste mogli ići njime. Mogli ste se samo voziti. A ja sam išao. Probijao sam se kroz prašinu, upijao je u sebe. Bio sam prašina. Prašina je bila ja. Šta kažem? Posut? Put? Prašinom? Ne, nego je prašina rasla iz njega, izbijala je iz tla. I bila je duboka do kolena. Kao sneg kad je viši od deteta koje kroči iz kuće za Božić, i sve mu je najednom belo pred očima, sav u smetu. Smeten sam tad i ja kao dete u snegu. A prašina, kad krenu jesenje kiše, kao kad krene priča, promeće se u divno i nepodnošljivo blato. Vidite li to blato na Kragujevićevim fotografijama Sente koje navodno više nema!? Da, volim ga. Volim ćurke. Volim maglu. Volim inje. Rođen sam na Tisi, na Begeju. I dok gledam fotografije, gledam ih sa injem u srcu. Gledam ženu obučenu u pocepani kaput, ah, tu ženu koju sam mogao voleti, i ne bih sad snevao šta sam sve mogao, predavao se rečima da prizovem sve što je moglo biti, ne bih sad bio što jesam, nego bih bio na fotografiji Stevana Kragujevića, bio bih sama fotografija, da, bio bih ona tačka u koju sad gledam, obnevideo od sećanja na kraj iz kojeg sam potekao. Bio bih život smrznut na sočivu fotografskog aparata, munja u oku fotografa, zaboravljena i, istovremeno, zapamćena kao slika koju će neko videti docnije, i onda pasti, kao ja sad, u pijanstvo nemogućeg i zanos onoga što sam mogao biti a više nikad neću moći biti.

Sve je isto kao što znam. Sve je na Stevanovim fotografijama onako kako me boli. Vidim sve što sam video. Vidim kao da sam vidovit. Fotografija je vidovita. Kazuje mi svet koji me je stvorio, svu tu silnu vodu, i maglu, i drumove, i poplave, i čamce, i konje, i silose kakvi više nikad neće biti, silose izgubljenog sna. Fotografija je vidovita, poznaje budućnost prizora koji se odigrava jednom i nikad više, poznaje budućnost koje nema, nazire moju budućnost. I ja bih hteo da sam na skeli, sa lulom u ustima, bosonog, u kariranoj košulji sa podvrnutim rukavima. Ukratko, neću da budem više nigde; hoću da me nema, hoću da sam uslikan, i gotovo. To sam onda ja.

Hleb. Pekar. Bio sam u toj pekari. Jeo sam taj hleb. I na vašaru sam isprobavao koji mi šešir najbolje stoji. Ja sam ludi šeširdžija. Vozio sam se na sankama, a magarac me je vukao u beskraj. Taj svet je tako stvaran da je jednostavno začaran. Fotografisati jeste uhvatiti trenutak začaranosti stvarnog sveta i stvarnog trenutka koji se naposletku pokazuje tek kao magija trenutka, trajanja bez trajanja, realnosti iznad realnosti. Fotografisana, realnost je nadrealnost. Obuzima me jeza od tog čuda pretvaranja, i ne znam da li se ono odigrava u mom oku koje suzi od siline usredsređenosti na fotografisani prizor ili je preobražaj uhvaćen na fotografiji mimo mene i mog pogleda. Sav drhtim od nedoumice na koju nemam odgovor. Tako je odlučno pitanje koje mi postavljaju ove fotografije u koje uranjam, da njegova odlučnost odgađa svaki odgovor. Odgađa ga zauvek, predaje ga večnosti. Jasno mi je, ne postojim, u ovom trenu sam jedino efekat fotografija. Ja sam njihov fantom. Ja sam idolopoklonik. Ja sam laž, a Stevan Kragujević je fotograf. I dok pišem, samo sam odblesak onoga što je nekad moglo biti naprosto, bez ikakvih komplikacija sa rečima, fotografisano.

Ja sam senka stolice na kojoj stoji fotograf, stolice usred blata, stoji, fotografiše, i namiguje nam, večito živ, kao što je to svaki utvarni svet, stvarniji od stvarnog, svet fotografije, jedini postojeći, verujte mi.

Jovica Aćin Decembar 2002.

Prostor večnosti, fotomonografija Stevana Kragujevića. Priredio Borivoj Mirosavljević. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. Str. 131-132.

Dragan Mitrović NA GRANICI FANATIZMA

Dobrog čoveka, dragog kolegu, vrsnog foto-reportera novinske (i ne samo novinske) fotografije Stevu Kragujevića (1922), pamtim po našim zajedničkim reporterskim zadacima – uglavnom, pri snimanju brojnih državničkih poseta našoj zemlji.

Steva je spadao u red iskusnih reportera kakve sam, inače, sretao na mnogim mojim zadacima širom sveta.

U svom poslu reagovao je poput mačke, nepogrešivo osećajući trenutak kada će “škljocnuti” svojom lajkom. Njegova glad za dobrom dokumentarnom fotografijom graničila se sa fanatizmom.

Dakle, bio je reporter iz prve linije – po upornosti i snalaženju na terenu – ravan svetskim vukovima naše profesije. Pri tome nikada, baš nikada, pa ni onda kada nam je bilo najteže, kad nam u velikoj gužvi nije išlo onako kako smo želeli, nisam čuo da je Steva išta opsovao. Posedovao je izvanredno Strpljenje, zadivljujuću energiju i volju da ostvari svaki zadatak svoje redakcije, istovremeno uvek ubeđen da će ga obaviti na najbolji mogući način.

Jedan događaj, ipak želim posebno da istaknem, događaj koji se duboko urezao u moje pamćenje. Naime, krajem marta 1967. godine, predsednik Jugoslavije obilazio je neke delove Kosova i Metohije. Dočeci su bili masovni, pa se kolona automobila sa visokim gostom jedva probijala ulicama Peći na putu ka Pećkoj patrijaršiji.

Iz otvorenog automobila JNA, buket zbijenih reportera grčevito je nastojao da obavi svoj posao. Međutim, Steva Kragujević, iskićen neophodnim priborom, u trku snima svojom lajkom, ali i pokušava da uskoči u automobil sa reporterima u kojem nije više bilo mesta ni za kutiju šibica…

A onda, u jednom trenutku, već uveliko iscrpljen – što od trčanja, što od gladi (čitava dva dana ništa nije okusio ), obilato natopljen znojem (pre toga se lomatao po samom vrhu jedne džamije), Steva posrće, gubi ravnotežu i nezadrživo pada – srećno izbegavši da se nađe pod točkovima drugog pratećeg automobila.

Ipak, njegova noga i ruka morale su danima da budu u gipsu, a foto-aparat na generalnoj popravci.

I danas mi je žao što tada svoje mesto, u onom pretrpanom vozilu, nisam ustupio požrtvovanom Stevi Kragujeviću. Bio sam sedam godina mlađi od njega, pa je bilo normalno od mene to očekivati.

Međutim, poznavajući Stevu, siguran sam da on tako nešto ne bi prihvatio. Znao je dobro da i ja volim svoju profesiju, svoju kameru – onako kako je on voleo svoju

vernu lajku, od koje se ni jednog trenutka nije odvajao.

Dragan Mitrović, snimatelj “Filmskih novosti” Oktobar 2002.

Iz fotomonografije Stevan Kragujević, Prostor večnosti. Foto, kino i video savez Vojvodine. Edicija “Zlatno oko”. Priredio Borivoj Mirosavljević, Novi Sad, 2003, Str.242. Miloš Majstorović SVEDOK DUHA VREMENA

Ima ljudi za koje mislimo da za njih vreme ne prolazi, ili da “putuju” u korak sa njim. Ukoliko je ovakva sjajna osobina udružena i sa njihovom fizičkom krepkošću i kreativnim

darom, tada nam se oni ukazuju i kao svedoci samog duha vremena. Takav je bio Stevan Kragujević, prijatelj, saradnik i savremenik moga oca, Stevana

Majstorovića, ali i savremenik moje generacije, a može se reći – i budućih generacija.

Jer stvaralački duh fotografa Stevana Kragujevića ne iscrpljuje se u jednom događaju ili u jednom motivu. Pamtimo ga po izuzetnom fotografskom beleženju događaja, ljudi, epohe…

Foto-reporter sa ličnim stavom, na zadatku i u slobodno vreme, sa pogledom iz sopstvenog ugla, ali i umetnik sa smislom za objektivno u dokumentarnoj fotografiji.

I sada pred sobom imam sliku Stevana Kragujevića – u brzom hodu ulicama Beograda, sa foto-aparatom u ruci, i osmehom na licu.

Oktobar 2002. Miloš Majstorović grafički dizajner

Iz fotomonografije Stevan Kragujević, Prostor večnosti. Foto, kino i video savez Vojvodine. Edicija “Zlatno oko”. Priredio Borivoj Mirosavljević, Novi Sad, 2003, Str.245. Stevan Labudović VRSTAN FOTOREPORTER I UMETNIK

Druženje sa Stevom bilo je uvek zanimljivo. Znao je da zaspe zgodama iz profesije ali i iz privatnog života. Nije bio nametljiv, ali, kada je snimanje u pitanju – tu je bio prodoran i nezadrživ, kao

malo ko. Krako rečeno, bio je vrstan reporter i umetnik. Često me je “lovio” svojom lajkom, od koje

se nije odvajao. Već u prvim trenucima, pri našim radnim susretima, vadio bi iz torbe fotografije, sa

obaveznim pečatom svog autorstva otisnutim na poleđini, i predavao mi ih. Tako sam došao do lepe kolekcije fotografija Stevana Kragujevića.

Ali postoji jedna, koja mi mnogo znači. Iz Bitolja. Grad se spremao da dočeka visokog gosta – predsednika Tita. Opšta je gužva na

železničkoj stanici, obavljaju se sve poslednje pripreme i provere. Ova poseta se pamti po organizovanosti i raskošnoj dobrodošlici.

Tu, u tom ambijentu, legenda filmskog snimanja, Milton Manaki, postavio je svoju muzejsku kameru, Strpljivo iščekujući ulazak voza, sa rukom na ručici aparata – kamere. Ali, kao i uvek domišljat, Steva je došao na ideju da, pored čuvenog snimatelja, snimi i dve generacije fotoaparata: kameru koja se aktivira okretanjem ručke i moj arifleks koji funkconiše pristiskom na dugme.

Taj snimak susreta generacija, i tehnike, reprodukovan je u mnogim listovima i časopisima.

To su, jednim delom, i podsećanja na dane kada smo jurili po celoj našoj zemlji, Jugoslaviji, punom brzinom, od događaja do događaja, i trudili se da ostavimo nešto vredno za buduća vremena.

U predasima, Steva bi mi pričao svoj životni put, od fotografa iz Sente, do foto-reportera iz Beograda. Dušom i srcem bio je vezan za svoju Sentu. Taj grad se može zaista ponositi i dičiti takvom njegovom upornošću da sve značajno regiStruje i ostavi za pokolenja.

O svojoj porodici, uvek sve najlepše. A kćerku je posebno i stalno isticao, jer nam je to bila česta tema i zajednička tačka. On o svojoj Tanji, ja o mojoj Idi.

Nisu nam samo to bile dodirne tačke. Između ostalog, imenjaci smo, kolege, obojica nagluvi. Kada bismo, nekoliko decenija kasnije, u Nušićevoj ulici u Beogradu podizali svoje penzije, morali smo se nadvikivati. No nikom od službenika to nije smetalo, uvek su nas rado slušali. Steva je i ovde znao da “prospe” po koji štos.

Bio je i ostao drug, prijatelj i kolega za poštovanje. Rado je i uvek delio svoje uspehe sa mnom. Ako je to bio snimak ili napis, obavezno mi ih

je slao. Mene je sve to radovalo. Hvala mu. Knjige se mogu o Stevanu Kragujeviću pisati. Ovo je samo jedan segment.

Stevan Labudović Snimatelj “Filmskih novosti”, oktobar 2002.

Iz knjige Borivoja Mirosavljevića: Stevan Kragujević, Prostor večnosti. Edicija Zlatno

oko. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. Str. 246 Branislav V. Obradović OSTAJU USPOMENE

Jugoslovenska direkcija za informacije osnovala je u Beogradu 1950. godine Jugoslovensku Foto-agenciju ili skraćeno “Jugo-foto”.

Od fotoreportera, koji su za Agenciju radili, bili su Stevan Kragujević, Živorad Vučić, Anton Vaš, Jovan Ritopečki, Branislav Obradović, Zoran Miler, Pavle Karamatijević, Dragan Grbić i Hristofor Nastastić, koji je ubrzo otišao da radi za Maršalat. Sa “Jugo-fotom” su još sarađivali Bogoljub Cikota, Aca Simić, Tošo Dabac i Mladen Grčević.

Sa Stevom Kragujevićem, koji je bio rodom iz Sente, a ja iz Sombora, često smo razmenjivali priče iz naših mladalačkih dana i naših rodnih mesta. Steva je voleo da priča o njegovoj Tisi gde je proveo najlepše dane svoga života, a ja sam mu pričao o mome zelenom gradu, Somboru. U Agenciji Steva je više snimao političke događaje, a ja, socijalne službe, decu, bolnice, škole, fabrike, pozorište kao i dnevne događaje. Posle svakog snimanja sastajali smo se u radnoj sobi, fotoreporteri i laboranti, i raspravljali o fotomaterijalu, o vrsti filmova, fotopapiru, fotoaparatima da bi što bolje savladali tehniku snimanja.

Sećam se događaja kada smo dobili prvi fleš aparat (blic). To je bi američki blic i njega je prvi dobio Stevan Kragujeviić, pošto je snimao važne političke prijeme, dolaske i odlaske političara. Blic je imao jedan mali akumulator. Sa njime se nije moglo više snimati od jednog filma. Danilo Kabić se setio da ugradi u njega akumulator od motocikla, ali se time povećala težina blica na oko 13 kilograma. Rad toga blica povećen je na 300 snimaka sa jednim punjenjem.

Sa tim blicem Steva je dobio zadatak da snimi važan događaj u Sabornoj crkvi u Beogradu. Ali, rukom je napravio kratak spoj. Umesto da blic bljesne, začuo se Strahovit prasak. Varnica mu je probila nokat na palcu. To je izazvalo veliko komešanje u crkvi, dojurili su ljudi iz obezbeđenja misleći da je u crkvi neki atentator. Jednom drugom prilikom Steva je u Patrijaršiji opet nešto snimao. U to vreme, na čelu srpske pravoslavne crkve nalazio se Njegova svetost gospodin German. U jednom trenutku Steva mu je rekao.

“Drug Patrijarh, molim Vas, pomerite se malo u levo”. Steva je na radu bio mnogo revnostan. Jednom prilikom kada od mnoštva zvanica nije

mogao da snimi ono što je želeo, popeo se na klavir u ambasadi i napravio snimak kako je zamislio. Pošto smo blizu stanovali, često smo se sretali, u Makedonskoj ulici, kao penzioneri. Došao

je kod mene, pa smo uz kafu pričali o promociji monografije kolege Borivoja Mirosavljevića “Ljudi sa tri oka”. To je bilo moje poslednje viđenje sa Stevom Kragujevićem, jer, dve nedelje posle toga Steva nije bio među živima. Život brzo prođe, ostaju samo uspomene.

Branislav V. Obradović

U Beogradu, 8. novembra 2002. godine

Iz knjige Borivoja Mirosavljevića: Stevan Kragujević, Prostor večnosti. Edicija Zlatno oko. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. Str. 247 Predrag Milosavljević NEIZMERLJIV DOPRINOS “POLITIKINOJ” RIZNICI

Kada sam stupio u Foto-službu “Politike”, davne 1964. godine, moj prvi susret i kontakt

bio je sa Stevanom Kragujevićem. Bio sam foto-dokumentarista svih redakcija kuće “Politika”, a Steva je bio šef foto-reportera i foto-laboratorije.

I pored velikih obaveza u Foto-službi “Politike” Kragujević je bio izuzetno aktivan kao foto-reporter. Snimao je bukvalno sve – od reklama do skupštinske hronike i aktivnosti Josipa Broza Tita.

U našoj Foto-službi na vidnom mestu bio je okačen jedan krojački metar sa kojim je meren svaki film za razduženje. Filmove smo punili iz kutije, a Steva je bio izuzetno “precizan” i razduživao parčiće i od samo nekoliko santimetara dužine.

Njegov doprinos Foto-dokumentacii, filmoteci “Politike”, je nemerljiv. Nisu u pitanju santimetri nego čitavi kilometri filmske trake. Sav taj izuzetno bogat snimljeni materijal predstavlja ogroman doprinos našeg Steve riznici “Politikine” Foto-dokumentacije.

Nikada, ni pre ni posle Kragujevića, niko od foto-reportera i urednika fotografije nije dao ni izbliza takav doprinos u stvaranju dokumentarne građe “Politike”, koja je prevazišla lokalni značaj i koja se koristi u naše vreme i biće od neizmernog značaja i u buduće.

Rukovodilac Foto-službe “Politike” Predrag Milosavljević

Iz knjige Borivoja Mirosavljevića: Stevan Kragujević, Prostor večnosti. Edicija Zlatno

oko. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. Str. 252. Borko Gvozdenović SVE LJUBAVI PIŠTE BAČIJA (Ili: i danas razgovaram sa Stevom Kragujevićem: on je besmrtan, tvrdim)

Eh, život je to, život. A šta je život, u stvari? Vreme između života i smrti. Od vajkada, otkad je sveta i veka tako se računa i govori. Rodiš se, rasteš, stasavaš, umoriš se, veneš, dok ne uveneš. Smrt. Kraj života. Moj drug, moj stariji kolega, i ne samo moj drug, i ne samo moj stariji kolega, Stevan

Kragujević, čovek koji je za vreme svog kratkog trajanja, osam decenija i godinu više, a mogao je ko zna koliko, imao je četiri velike ljubavi.

I više od četiri, a ja namerno pominjem samo četiri. Dovoljno? I nije. Dve, a kao jedna, najveća, do neba. Lepa, saputnik mu, životni, pravi, odani, požrtvovani.

Tanja, ćerka, dobra velika ćerka, pesnikinja, koja je i veoma mlada izborila svoje mesto u našoj poeziji.

Senta, na severu Bačke, je li tako, gde se rodio veliki Stevan Kragujević, Pišta Bači, je ona treća ljubav velika i neprolazna.

Ovekovečio je ovaj grad. Nema kutka koji nije svojom “lajkom” a onda i nekim drugim kamerama, u određenom trenutku zaustavio za večita vremena.

Hoću da pitam noćas, a četvrti je februar 2003, još malo pa će godišnjica Stevanovog odlaska, ljude iz Sente, one koji su vlast neka, koji su predstavnici naroda: da li u Senti postoji ulica koja se zove po Stevanu Kragujeviću?

Ne mora da bude široka, ne mora da bude, može i sokak, običan, šor bačvanski, ali da na njegovom početku piše “Šor Stevana Kragujevića”.

Zaslužio je to. Zaslužio je i mnogo više. Četvrta ljubav je “Politika”. Peta? Ljudi, svi ljudi. Kad god dolazim u “Politiku” čini mi se da ću sresti Stevu. I da ću sa njim da porazgovaram. A on je bio u “Politici” i ujutru, i pre podne, i po podne, i uveče, i noću: kad god je trebalo. Neću više da vam govorim o nekim stvarima po kojima, ovaj svet naš, zna Stevu

Kragujevića. Hoću nešto lično. Kad god se vraćao iz Sente, donosio mi je najbolje puslice i najbolja liciderska srca. Jasno vam je sve. Jasno vam je da je postojao samo jedan Stevan Kragujević. Nemam više šta da dodam.

Borko Gvozdenović

Beograd, 4. februar 2003. Iz knjige Borivoja Mirosavljevića: Stevan Kragujević, Prostor večnosti. Edicija Zlatno

oko. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. Str. 272. PROMOCIJA FOTOMONOGRAFIJE STEVANA KRAGUJEVIĆA PROSTOR VEČNOSTI (Foto, kino i video Savez Vojvodine, Novi Sad, 2003), u Senti, 16. aprila 2003. Dr Draginja Ramadanski PESNICI TIHOSTI

Ljudi neizmerno žale ako ostanu bez svog albuma fotografija... Jer bez tih papirnatih

svedoka - naši životi su potpuno, bespogovorno i nepopravljivo poništeni. Kada nestanu fotografije, ostaju samo snovi... Nije, stoga, naodmet ljudima naše planete i našeg doba poručiti da uvek nose sa sobom i neku dragu fotografiju.

Knjigom Prostori večnosti gospodina Borivoja Mirosavljevića, i taj naš dug i ta naša potreba umnogome su namireni. Veliki fotograf Stevan Kragujević nije ostao bez svog albuma. Baš kao ni mi. Jer ovo nije knjiga o jednom životnom putu i jednom prebogatom opusu. Velika je i raskošna njena amplituda, pritom uviđavna, taktična. Nikog nije zaobišla u svojoj ambiciji da nadsvodi jedno vreme koje je otišlo u nepovrat.

Uvek je izazovno o jednoj umetnosti govoriti sredstvima druge: prepričati film, iluStrovati pesmu. Još je veći izazov govoriti o datoj umetnosti - njenim sopstvenim sredstvima. Koliko i gest

opčinjenosti i fascinacije, to je i gest najdubljeg razumevanja i vrednovanja. Ko može o jednom majstoru i majstorstvu reći više i istančanije od drugog majstora iste oblasti?

Reklo bi se da fotograf ne stvara stvarnost, već je slika. To je njegov posao. Fotograf teško da je odgovoran što je stvarnost ovakva ili onakva. Sva je prilika, međutim, da su njegove zasluge za uviđanje naravi stvarnosti - presudne. U jednom trenutku, naime, stvarnost se bez ostatka seli na fotografiju, koja postaje jedino mesto njenog trajanja. To mudro uviđanje, lišeno lažne skromnosti, posreduje i ova knjiga. Posvećena iščezlim prizorima, mladostima kojih više nema, i tim pre - mladostima koje dolaze...

Ovo je izbor iz opusa koji je u osnovi dokumetaran, reporterski, ali jednim svojim diskretnim, luksuznim i time nesumnjivijim aspektom - visokoumetnički.

Kako je lepa, reći ćemo za neznanku sa fotografije, prevedenu u klasu bestelesnih lepotica. Lepota sveta kao lepota umetnosti. I obrnuto. Fotograf deli povlastice trajanja, i zaslužuje da mu se divimo, da razgovaramo o njemu kao autoru. On je taj koji vidi, koji ume da prebaci veo, ali i da ga Strgne.

Šta je odlikovalo Stevana Kragujevića kao fotografa? Bio je to spoj profesionalne sabranosti i nepojmljive bezazlenosti. On je verovao u čudo fotografije. Svih ovih godina, prema svom pozivu zadržao je isti odnos - poverenja, ljubavi i radoznalosti - kao neko ko tek počinje da upoznaje čari fotografije. Uz ogromno znanje, iskustvo, čulo, talenat, vokaciju, afinitet, refleks - odlikovala ga je upravo svežina, krepkost, bodrost, zadivljenost i oduševljenje prema moćnom i, u svojoj doslovnosti i srazmernosti, tako varljivom mediju, čiji je bio prvosveštenik.

Pred božjom tvorevinom, ovo oko je smerno, i ne otima se za reč. Mi koji smo znali za dom Kragujevića, skloni smo da mislimo da je to pečat palanačkog i ne odveć lagodnog šegrtovanja, potonjeg kalfinskog vandrovanja i zasluženog prestoničkog majstorovanja.

Znao je Stevan Kragujević da fotografija može da bude i lažni svedok, znao je za trikove i dupla dna svoga zanata, znao je da se lopta može naknadno ubaciti u gol koji nikada nije dat. Pa opet se nije snuždio i razuverio u smislenost toga mimoleta, utrkujući se sa relativnošću ljudskog ukusa... Postojala je jedna granica koju nikada nije prešao: nikada nije snimao izvesnu smrt. Nije bio senzacionalista i ne može se zamisliti kao ratni dopisnik. Bio je poklonik života - zacelo bi spustio svoj objektiv pred naletom kataStrofe, i uhvatio se za glavu, ili uzeo u ruke neko dete. Znao je da postavi svoju profesionalnu granicu, ono da ali ne po svaku cenu.

Knjiga Borivoja Mirosavljevića ponajpre i govori o tim granicama koje je jedan veliki fotoreporter sebi postavio. O prozorima koje je otvorio i onima koje je držao zatvorene, ili tek odškrinute. Znao je, kako rekosmo, čika Štica za naličje, za postojanje rentgena, skenera, pa i duple ekspozicije, ali njega je interesovalo lice. Voleo je domaćinsko, umiveno lice stvarnosti. Pa i kad bi se negde nešto omaklo, kada bi zinuo neki rasparani šav... Za krasnorečivost tih viškova i manjkova, za to božanstvo mere i njeno narušavanje, zalaže se gospodin Mirosavljević, koji nam svojom knjigom predočava male i velike tajne majstorstva. To nije ni azbuka ni gramatika, to je retorika i poetika umetnosti fotografije.

Pogledajmo odabrane fotose. Pravi mali dueli ili tek dueti paradnosti i ležernosti, sa neizvesnim ishodom mara i nemara. Neke paralelne priče, u svojoj biti ironične, jer govoreći o jednom često govore o drugom, i ne bez odnegovanog humora, i ne bez "slučajne" komike. Ovo je, dakle, osim što je divotna knjiga, i knjiga slojevita, sa svojim obzirima, sa svojim vrhuncima i zamagljenostima, sa svojim prvim, drugim i ostalim planovima, montažnim zahvatima, maštovitim rakursima, o kojima će nam više reći sam autor. I konačno, sa svojim duhovitim tekstualnim sponama, vrcavim sintagmama, vrednom dokumetacijom i prilozima kritike. Kroz knjigu provejava refren da su u ovom životu postojale tri ljubavi - supruga Leposava, kći Tanja i kamera "lajka". Ovaj poklonički susret, pak, dokazuje da ih je bilo još...

Odabrane fotografije listom, i svojom temom, ali i orkeStracijom prostora, dotiču suštinu čoveka, koju ni jedan protokol ne može da suzi. On ostaje širok, gleda levo, gleda desno...

A opet to nije dostava već himna čoveku, njegovoj prirodi i njegovoj volji. Nekom će biti zanimljivi državnici, nekom ličnosti iz sveta muzike, filma, književnosti,

sporta; nekome - grad, reka, sugrađani, rođaci; mnogi će se i sami prepoznati na Stranicama ove

knjige, u nekom kadru sa radne akcije, sleta, štafete, mimohoda, skupštinskog zasedanja. Fotoreporter je nepogrešivo pokazivao najlepše lice svake od tih sfera, izvodeći je iz zvanične uštogljenosti, predočavajući svu moguću ljupkost i šarm. To nisu manekeni, to su ljudi u akciji, sa toplim, širokim osmesima. To su slike radosti a ne njene imitacije. Uostalom, Stevan Kragujević i da je hteo ne bi umeo drugačije.

Knjiga Prostor večnosti ispisana je nevidljivim mastilom znalca o znalcu, za sluhom za duševnost, dobrostivost i miloštu kolege i prijatelja. Ona izranja, kao biljur, iz sivila naše pomalo obesmišljene svakodnevice i usrećuje nas svojim maeStralnim deonicama. Fotografija u njoj jeste nemušta ali - rečita. Stevan Kragujević, i prema navodima ove knjige, nije prizivao ružnoću, nije voleo drastičnost i bizarnost. Pomalo starovremski i samonikli, čovek od reči, stila, manira, duše; čovek sa tipičnom sudbinom i netipičnim delom iza sebe. Nije priznavao sudbinu kao udes već kao - sreću. To je ujedno i dominanta ove knjige, koja ume da čita fotografiju, a mi ćemo, bar se nadam, umeti da čitamo - nju.

Meni su najdraži zakuci u kojima stanuje flamanski smisao za male, kamerne formate, ozarene tajnom svakodnevne sabranosti čoveka nad sobom. Gde se prikrada lovac na malenkosti i tananosti, gde se lovi najređi i najneuhvatljiviji plen - suština.

Za kraj bih rekla da je ova naša izmaštana, neblazirana Senta, sa potpisom Stevana Kragujevića, potrebna našoj prestonici, o čemu svedoči neprovincijalni status Senćana u njoj. A potrebna je i nama, o čemu svedoči izdavanje i promocija ove knjige sa skoro svim osobinama ljubavnog romana.

Ono najvažnije kaže se tiho. To je uslov i, kako izgleda, prednost medija fotografije. U svakom slučaju, sudeći po knjizi Borivoja Mirosavljevića, jednako velikog pesnika tihosti, kome se zahvaljujemo na nemerljivom trudu i blistavom rezultatu.

Draginja Ramadanski

“Dnevnik”, 30. jula 2003, na Str. 21. Takođe i u knjiizi Borivoja Mirosavljevića: Antologija fotografije Vojvodine, knj. 4 Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. Str. 234-235. Tanja Kragujević OSTVARENI SNOVI

Dragi Senćani, dragi gosti, dragi prijatelji,

Ja svakako nisam ovde večeras da bih govorila kritički ili recenzentski o knjizi koja prezentuje šest decenija rada mog oca. Ja sam tu da bih vam rekla nekoliko jednostavnih stvari koje, inače, nosim na srcu. Svako ko zna našu malu porodicu može da shvati da je za nju danas jedan tužan dan, koji je ispunjen sećanjima, za koja se mi beskrajno trudimo da ne budu ništa drugo nego život, onako bogat kakav smo imali sa nekim ko se zvao Stevan Kragujević, Štica, Ištvan Kertes, ili za mene jednostavno tata. Uprkos svemu tome, naš Steva je i večeras sa nama, a to prisustvo upravo dugujemo ovoj večeri i ovoj knjizi. Steva bi bio beskrajno srećan da zna da se jedna njegova velika želja, evo, danas ostvarila. Umesto njega srećni smo mi, njegova supruga Lepa, ja i moj suprug Vasilije. To je velika sreća, da je jedan opus stavljen u korice, ne prvi put, ali nikada ovako obimno, što pokazuje ova raskošna knjiga sa dvesta osamdeset osam Stranica.

Jedan čovek, predstavnik žurnalizma, stavjlen je u kontekst istorije vojvođanske i srpske fotografije, sa toliko obzira, taktičnosti, suptilnosti u upoređivanju sa kriterijumima koje ima ova knjiga. Autor gospodin Borivoj Mirosavljević predstavio nam je, usudila bih se reći, pravo dokumentarno, fotografsko i umetničko blago. Moj otac je proživeo svoj dečački i mladalački vek ne odvajajući se od kamere. Nijedan njegov dan nije protekao bez snimanja, u mnogo različitih

situacija i ambijenata, pa se već na osnovu toga može pretpostaviti pred kakvim se teškim zadatkom nalazio priređivač ove knjige. On je uspeo da ga uspešno savlada jer je svu raznovrsnost dela jednog fotoreportera, koji nije bio čovek faha, nego je bio živ, impulsivan, posebno reagovao na situacije iz života, prikaže isto tako na svoj ali drugačiji raznovrstan način.

Moram reći da sam srećna što je ova knjiga promovisana baš u Senti, Stevinom najlepšem gradu na svetu, pred vama Senćanima, što je odevena u novosadsko plavo koje ima posebnu dimenziju u životu mog oca, baš kao što je imala plava boja na koju je pre deset godina stavljen Stevin potpis na fotomonografiji koja je objavljena ovde u Senti, od Strane Kulturnog centra “Turzo Lajoš”.

Šetnje kejom, opali kestenov list, osmesi na licu prolaznika - to je bio Stevin izbor , to je bila dakle, njegova druga priroda. On je, pri tom, bio zaljubljen u svoju profesiju. Bio je nalik na one zanatlije koje neprekidno uglancavaju ono što su napravili. On je, zapravo, neki svoj unutarnji sjaj osećao, negovao i preneo na svoju profesiju, kojom se bavio. Steva je bio poznat i po svojoj trudoljubivosti. Ništa nije lako stekao, a svemu što je ostvario prilazio je s iskrenom radošću. Oni koji su imali prilike da vide njegova ostvarenja, koji su se radovali njegovim fotografijama, bili su i svedoci njegovih prvih spontanih i najdražih promocija. Steva je bio bogat i po tome što je bio čovek prestonice, sposoban da se bori sa najvećim profesionalcima, ali je bio i ostao zauvek čovek Vojvodine, Sente, Tise…

Zahvaljujem se gradu Senti, koji je podržao ovaj veliki i ambiciozni poduhvat, zatim priređivaču koji je uložio enormni trud da savlada jedno beskrajno mnoštvo poruka u zaostavštini mog oca.

Ova knjiga nije samo za gledanje, nego i za čitanje. Ovo je događaj o kojem je moj otac maštao. On predstavlja ispunjenje njegove životne želje da svojom fotografijom povezuje ljude, prostore i vremena. To je srž njegove profesionalne i lične ambicije. Ovo je ostvarilo snove mog oca koje je on video i snimio u svojoj duši.

Tanja Kragujević Iz knjige Borivoja Mirosavljevića Antologija fotografije Vojvodine, knj. 4. Novi Sad, 2003,

Str. 235-236. Geza Lenart RAZGRANATO STABLO FOTOGRAFIJE

Ova jedanaesta knjiga u predivnoj ediciji fotomonorafija “Zlatno oko” sadrži ogroman rad onih koji su je napravili, sastavili i izdali, i naravno, životno delo jednog čoveka koji je sve ove fotografije snimio, danas je pred nama. To je sasvim drugačija fotografija od one kojom se bavim ja i krugovi kojima ja pripadam, to je sasvim prava fotoreporterska fotografija. Ustvari, fotografija je kao jedno veliko drvo: ono ima snažan koren iz koje raste veliko stablo, iz njega rastu grane a iz njih mnogo grančica. Na svaku tu grančicu možemo da okačimo po fotografiju a sve one pripadaju različitoj grupi fotografija. Fotografije Stevana Kragujevića pripadaju novinskoj, reportažnoj fotografiji u kojoj je on pravi majstor. Poreklom je iz Sente, a ja se pitam da li bi neko znao za njega da je ostao u Senti. Ovo je možda jeretička misao, kada se izgovara na ovakvoj promociji, ali činjenica je da su mnogi naši ljudi postali poznati tek kada su se otisnuli u svet, Beograd, Novi Sad, Suboticu, Budimpeštu ili Beč. Oni koji su ostali privrženi sredini iz koje su potekli, uprkos svom talentu i izuzetnom radu, nisu dosegli nivo koji im neposredno priprada.

Geza Lenart

majstor fotografije Foto saveza Jugoslavije Iz knjige Borivoja Mirosavljevića Antologija fotografije Vojvodine, knj. 4. Novi Sad, 2003,

Str. 236.

Milorad Putnik TRI LJUBAVI STEVE KRAGUJEVIĆA

Istorija i kultura Sente nam govore da nije slučajno ovaj grad iznedrio jednog od naših

vodećih fotoreportera i fotoumetnika. Prelistavajući ovu knjigu uočio sam tri karike u lancu ljubavi Steve Kragujevića. Jedna je fotografija, druga porodica, surpuga i ćerka, i treća Senta. Sve tri ljubavi su došle nekako rano i dugo su trajale, do kraja života. Mislim da je on bio srećan čovek. Ta sreća je vidljiva na svim Stranicama ove fotomonografije, jer su na njima stalno prisutni njegov osmeh i njegova vedrina.

Borivoj Mirosavljević je i ovom prilikom pokazao da je pravi majstor za otkrivanje, prikupljanje i prezentovanje našeg vojvođanskog fotografskog blaga. Ja mu se zahvaljujem i želim mu dobro zdravlje i još mnogo ovakvih knjiga, o drugim vojvođanskim autorima, u ediciji “Zlatno oko”.

Milorad Putnik profesor istorije

Iz knjige Borivoja Mirosavljevića Antologija fotografije Vojvodine, knj. 4. Novi Sad, 2003,

Str. 236. Borivoj Mirosavljević SAČUVANI TRAGOVI ŽIVOTA

Na osnovu svega što je večeras rečeno moglo bi se zaključiti da smo dobro i pošteno

uradili koristan posao. Naše lepe i pametne dame su nam, takođe, divnim rečima doprle do srca, a ja ću podsetiti na nezaboravnu misao naše prepametne velike Isidore Sekulić: “Čovekov život kratko traje. Međutim tragovi tog života traju onoliko koliko se potrudimo da ih sačuvamo”.

Ova divna misao prati me već decenijama i služi mi kao vodilja od prve knjige koju sam realizovao u ediciji “Zlatno oko”.

Iskoristio bih priliku da baš u ovoj višenacionalnoj sredini podsetim i na reči velikog mađarskog pesnika Šandora Petefija, koji je rekao: “Nestaju samo oni narodi koji ne vode brigu o svojoj prošlosti”. S tim u vezi, ja osećam potrebu da istaknem veliko razumevanje Senćana, koji su maksimalno pružili podršku i neophodnu pomoć realizaciji ove knjige, fotomonografije Steve Kragujevića, koja pripada značajnoj baštini ovog grada. Izdavač, Foto kino i video savez Vojvodine, dobio je ovu “senćansku bitku” koja bi trebalo da mu otvori vrata i drugih sredina u Vojvodini koje su u obavezi da se, kao što su to sada učinili Senćani, oduže na isti način svojim velikanima u oblasti fotografije. Sako mesto u Vojvodini ima svog Stevu Kragujevića.

Čovek je rođen sa dva aparata, jer naše oči nisu ništa drugo nego fotoaparati. Oni koji dobro znaju šta je fotografija shvataju da se oko samo tehnički i tehnološki transformisalo u pomoćno sredstvo koje nam pomaže da beležimo ono što se oko nas događa. A ako mi to beleženje ne sačuvamo onda samo potrvrđujemo ono o čemu je govorio Petefi.

Moj kolega Stevan Kragujević posvetio je ceo život beleženju događaja. Svaka njegova fotografija predstavlja deo mozaika koji, u stvari, čini autoportret jednog od naših najistaknutijih fotoreportera. Kragujevićeve fotografije unete u knjigu, produžavaju njegov život kao i život svih onih koje je regiStrovao na svojim sjajnim fotografijama. Sudeći po onome što je rečeno o Stevinoj fotomonografiji, sa njom bi sigurno bio i on zadovoljan da je sada među nama.

Zahvaljujem se svima koji su na bilo koji način učestvovali u realizaciji ovog velikog projekta, a Senćanima želim da i dalje neguju vrednosti iznedrene u ovoj divnoj sredini.

Borivoj Mirosavljević majstor fotografije Foto saveza Jugoslavije

Iz knjige Borivoja Mirosavljevića Antologija fotografije Vojvodine, knj. 4. Novi Sad, 2003,

Str. 237.

PROMOCIJA FOTOMONOGRAFJE PROSTOR VEČNOSTI I PROPRATNA IZLOŽBA FOTOGRAFIJA STEVANA KRAGUJEVIĆA U TANJUGOVOM MEĐUNARODNOM PRES CENTRU, U BEOGRADU, KNEZ MIHAILOVA 6, UTORAK, 22. APRILA 2003. GODINE U 12 ČASOVA; Dr Milanka Todić RIZNICA FOTOGRAFIJA ŽIVOTA

Ja bih vas zamolila da, u ovom divnom ambijentu, saslušate moje impresije i utiske o ovoj

prekrasnoj knjizi. Verujem da će i svako od vas vrlo brzo steći neke svoje emocije i utiske, najteže će vam sigurno biti da odaberete ono što vam se u knjizi najviše dopada, da odaberete neku fotografiju koja bi vam poslužila kao simbol sećanja na ovu prekrasnu knjigu, fotomonografiju posvećenu ogromnom radu Stevana Kragujevića.

Za naslovnu Stranu odabran je pejsaž, što je sasvim atipično za ovu knjigu u kojoj pejsaža ima najmanje. U knjizi ima najviše portreta, odnosno, slikovnih priča o čoveku u raznim njegovim doživljajima, radovima, zabavama, putovanjima i tako dalje. Među tim ljudima ima važnih ličnosti, krunisanih, značajnih, ali i sasvim običnih, anonimnih ljudi. To je jedna lepeza različitih likova, različitih sudbina, događaja, stekla sam utisak, prava riznica našeg iskustva, koje smo negde potisnuli, i sada, zahvaljujući ovoj knjizi, vratili smo se u godine kada su neki od nas bili pioniri, kada smo odlazili na izlete, pecanje i tako dalje. U svakom slučaju, ova je knjiga napravljena i zvanično i oficijelno, kao i knjige u poznatoj seriji “Lajf”. Ona govori na jedan prijatan, subjektivan način o tome šta je bio glavni motiv u fotografijama Stevana Kragujevića. Uvek je to bio čovek. Pravi i suštinski motiv koji je on stalno i neumorno obrađivao na najrazličitije načine. Recimo, na primer, njegova čuvena fotografija guščarice, koja govori o ljubavi, postala je legendarna i antologijska, ne samo za Kragujevića nego i istorijska fotografija za naše novinarstvo. Kragujević je umeo da sa svojom kamerom zabeleži obične trenutke iz života, da ih izdvoji i da im da veliki značaj, da postanu trajni, da ih mi prepoznajemo u našem svakodnevnom životu.

Ova nam fotomonografija pokazuje veliku riznicu fotogafija koju je stvorio Stevan Kragujević. U njoj je objavljeno više stotina fotografija a materijala ima i za novu knjigu pa se možemo nadati da ćemo rad Stevana Kragujevića moći da pratimo i u nekim narednim knjigama.

Mnogi teoretičari fotografije, posebno Suzan Sontag, govorili su da novinskoj fotografiji fali legenda, “glas koji nedostaje slici”. Gledajući fotografiju nekog dečaka, mi ne možemo, bez legende, znati da li je taj dečak iz Vijetnama, Kambodže ili iz neke južnoameričke zemlje. A veza između fotografije i legende je veoma važna. Ona je, na žalost, vrlo labava, pa postoje mogućnosti da se legendama manipuliše. Dešava se da vam iste fotografije sa različitim legendama govore nešto sasvim drugo.

Za ovu fotomonografiju je karakteristično da su uz fotografije pažljivo odabrani i odgovarajući tekstovi. Osim preciznih legendi u knjizi se nalaze i malo duži tekstovi koji joj daju posebnu aromu. Istakla bih tekst o devojčici Đerđiki koji mi je potvrdio da je Roland Bart, poznati teoretičar fotografije, bio potpuno u pravu kada je pokušao da nam ispriča priču o fotografiji svoje majke na kojoj je ona najvernije prikazana, fotografiji koja čuva samu suštinu, centar doživljaja majke. Bart je pokazao kako se može ispričati jedna divna, intimna ljudska priča o odnosu majke i

sina. Isto tako, u Kragujevićevoj fotomonografiji imamo lepu priču o tome kako je jedna devojčica, kada je polazila u školu, slučajno upoznala gospodina Kragujevića, tada mladog fotografa, koji ju je fotografisao na šetalištu u Senti. Ta fotografija ju je stalno podsećala na detinjstvo i rodni grad. Sve to predstavlja jednu zanimljivu priču, kao na filmu. Posebno je zanimljivo pismo nekadašnje devojčice upućeno Kragujeviću, nakon više decenija, u kojem ona analizira svoju fotografiju i na osnovu niza detalja prepoznaje tačno vreme nastanka fotografije. Isto je radio i Rolan Bart koji je gledao fotografiju svoje majke. Dakle, fotografije nam nude neiscrpne mogućnosti, ne samo da saznamo kakvo je nekada bilo vreme, kako su se ljudi oblačili, kako su se ponašali, kakve su automobile vozili, kakvi sun nam bili gradovi, nego nam može ispričati i veoma intimne priče o našem vlastitom životu. I zato hvala izdavaču ove lepe knjige. Hvala i porodici Kragujević u kojoj su pažljivo sačuvane dragocene fotografije.

Dr Milanka Todić,

profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu Iz knjige Borivoja Mirosavljevića Antologija fotografije Vojvodine, knjiga četvrta, Novi Sad, 2003, Str. 238. Borivoj Mirosavljević

Koristim priliku da se zahvalim gospođi Tanji Kragujević, koja mi je pružila nesebičnu

pomoć, i bez čije, veoma značajne podrške, ne bi bilo ove knjige. Tanja je u ovu knjigu unela svoju dušu, bila je nadahnuće ovoga što je stvoreno. Verovatno je ova knjiga samo početak revitalizacije bogatog Stevinog fotografskog zaveštanja. Ogroman majdan Stevinih radova, koji se nalaze u porodici Kragujević, kao i u “Tanjugu”, a posebno u “Politici” u kojoj je najduže radio, može da posluži za štampanje novih knjiga, možda još i boljih od ove koju danas promovišemo. Iz knjige Borivoja Mirosavljevića Antologija fotografije Vojvodine, knjiga četvrta, Novi Sad, 2003, Str. 239. Tanja Kragujević PRVO LICE ŽIVOTA

Moj otac, Stevan Kragujević (1922-2002), fotografijom se bavio više od šest decenija. Duže, recimo, od mog života. Njegova "Vojvođanka", prva kolor fotografija objavljena u našim iluStrovanim časopisima ("Duga", br. 313) nastala je tri godine pre mog rođenja.

U ranim počecima, kao provincijski fotografski učenik i pomoćnik, oslanjao se na goli život - hleb i pekmez od šljiva. U kasnijim godinama, na podršku koja je rasla, a ponajviše, ipak, na sopstvenu upornost, ljubav i trud.

Stevu, naprosto, za tih šest decenija i koju godinu više, nije bilo moguće videti bez fotoaparata, najčešće njegove lajke. Njegove poslednje fotoreportaže objavljene su posthumo, nadživele su ga za neku nedelju, ili mesec. Nosio je u sebi tu hitrinu i zapovest unutrašnjeg žara, reporterski i umetnički instinkt: mislio je da ga ništa ne može i ne sme preteći.

Ceo radni vek proveo je u Politici, na najjavnijoj od svih scena medijskog prostora u nas. U obrazloženju Nagrade za životno delo Udruženja novinara Srbije, koju je dobio 1996, stoji da je, između ostalog, doprineo imidžu ovog lista. Verovatno jeste. Jer i kao fotograf i kao fotoreporter, bio je nesebični promoter jedne profesije za koju se ne zna da li svoj sjaj crpi iz unutrašnje

ozarenosti i energije svog aktera i prenosi je na njegova dela, ili ta ozarenost potiče iz magije zanata, namenjenog čitanju očiglednosti koja je večito u sadejstvu sa svojom skrivenom, unutrašnjom šifrom.

Ali, u to nema sumnje, slikati, kako je, bez kompleksa, starinskim terminom Steva označavao svoj poziv, biti slikan i učestvovati u doživljaju koju "slika" pruža, nosilo je u minulom veku izvesnu, ne malu harizmatičnost. Za Stevu je ona bila tako prirodna i tako spontano doživljena da se svuda osećao građaninom sveta. I u rodnim sokacima, i među državnicima, u svetu kulture, spektakla – i u samoći, pod zvezdama popadalim u trsku na reci, među kestene, u brazdu crnice.

Krčio je put kroz dunavski led, neugažen sneg, leteo helikopterima, mlaznjacima, padao pod točkove automobila, polomio katkad ruku, kadkad nogu, čučao ispod tribina, ali se najčešće spretno uspinjao na stabla, stubove ili postamente, na krovove i kubeta, gde bi se osećao kao kod kuće, i kad god bi ga nečija kamera u takvim prilikama ulovila, on je, sa aparatom u ruci, naprosto zračio. Najčešće je ta začaranost bila shvaćena, i prenosila se dalje.

Govorio je dva jezika, srpski i mađarski, a ponajviše je govorio jezikom svog dela, bivajući ambasador svog zanata, svog zavičaja, zemlje, dobre volje, druželjublja. Njegove ode Senti nisu drugo do poema suživota i zajedništva.

Kad nije trčao, put od kuće do Politike i nazad pretvarao je u promenadu sa bezbrojnim zastancima. Ljudi bi ga presretali sa poverenjem, tražili da im pošalje ovaj ili onaj fotos, ili bi on sam otvarao svoju akten-tašnu, verujući da fotografije koje bi iz nje vadio mogu da pobede zaborav, premoste procepe i prazninu - da predstavljaju poruke iz tajnih depozita ljudske duše, u kojima je, među pomešanim kartama života i smrti, pobednik uvek ona - slika.

Živeo je u doba kada je fotografija bila jednako veliki događaj kao i ono o čemu je svedočila. Danas živimo digitalnu označenost, brzinu, neopipljivost, medijski tok, fluktuaciju, koja je i sama paradigma ubrzanja i nezaustavljivosti one realnosti koja je usmerava i o kojoj svedoči. Steva je obeležio znatan komad istorije, više od pola veka, sa početnom stanicom gde su i njegove sodadžije ("Susret", 1938), ili "Vodonoše" (1945), ali i tamo gde ga je kamera Stevana Labudovića ovekovečila sa legendom fotografskog i filmskog snimanja na Balkanu, Miltonom Manakijem (1882-1964), na bitoljskom peronu, početkom leta 1958.

Za istoriju najčešće kažu da se ponavlja. Ali, kao i život pojedinca, i ona ima svoju neponovljivost - svoje trenutke. A tu je Steva bio na svom terenu. U poslovnom životu, na zadatku, pred izazovom, u privatnom - pred motivima i temama, neskriveno lirski raznežen. Imao je više od jednog života, jer je život voleo gde god je on, u svojim traumatičnim ili harmoničnim trenucima, iskrsavao pred njegovim okom. Prilazio mu je srcem, i on mu se otvarao. I u javnim i u manje javnim epizodama, fotograf ili fotoreporter bivali su tada nosioci jedne umetnosti u kojoj ne postoji alter ego, u kojoj sve i svi čine prvo lice života.

Načinio je i ostavio, pa i sačuvao, više stotina hiljada fotografija. To ne govori, međutim, u prilog Stevine rasipnosti. Naprotiv, njegova profesionalna Strogost poznata je i po igri koju je za sebe smislio: na jednu situaciju, ili jedan portret, morao bi utrošiti samo tri ili četiri kvadrata filma. Ako se u ta tri snimka ne postigne cilj, mislio je, tada ne vredi ni cela rolna. Tog pravila, možda pre izazova, koji je sebi postavio, Steva se držao gotovo celoga života.

Prostor večnosti stoga apoStrofira čitavo jedno bogatstvo, u njegovoj raznorodnosti i raznolikosti, poput enciklopedije koju je moguće dopunjavati i dopisivati u različitim pravcima. Da njen autor nije učinio ništa više nego što je pouzdano dešifrovao i potkrepio početke jedne duge i bogate fotoreporterske priče (fotos "Na omladinskoj pruzi" u časopisu "Naša fotografija", 1947; potom i "Fragmenti sa auto-puta", u istom časopisu, 1950) učinio bi za dokumentacioni fundus jugoslovenske fotografije, verujem, mnogo.

Ovom knjigom neke nepoznanice su otkrivene, neke nove zagonetnosti možda i nehotice postavljene. I to je život - o njemu je nemoguće znati sve.

Ali, učinjen je pre svega gest profesionalnog poštovanja i duga spram onoga prema čemu se i sam Steva ophodio kao prema suštom blagu – a to je pokušaj da bude sačuvan, kao dokument ili kao lirska ispovest, jedan svet slika o onome što je u jednom času i jednoj epohi, bio svet, ali i jedna lična, neponovljiva priča o njemu.

Jer i fotografija, taj čuvar pamćenja, nemoćna je, ako je sama zaboravljena. Neznanje o nestalom, kako kaže jedan mudri pesnik, "podriva realnost sveta// gura u pakao prividâ//đavolsku mrežu dijalektike/ koja proglašava da nema razlike između supstance i priviđenja".

Bez fotografije, između prošlosti i budućnosti sveta otvaraju se vratnice kovitalanju fantazamâ, progonjenih naprslinama našeg identiteta.

Jer i kada je najprozračnija, najeteričnija, fotografija je oslonjena na prvu i poslednju materiju mnogoStrukih stvari koje modeluje raznovrsnost živih i životnih oblika.

Ona svet drži na okupu mnogorukim i mnogolisnim stablom nedvosmislenih vizuelnih poruka, sa koga nam, sa pouzdanošću DNK analize, stižu anamneze vremena, jednako kao i vesti o neumitnosti naše sudbine, o zanosu i čudu običnog ljudskog života.

Tanja Kragujević Iz knjige Antologija fotografije Vojvodine, Borivoja Mirosavljevića, knj. 4. Novi Sad, 2003, Str. Str. 239.-249. Takođe i u knjizi malih eseja Tanje Kragujević Talog nedovršenog, Književna opština Vršac, 2010, Str. 53-57. Dušan Đurić SLIKE KOJIMA SE VERUJE

U Stevinu blizinu prvi put sam stigao daleke, pradavne 1936. godine kada sam se iz Tavankuta preselio u Kanjižu. To nije tako blizu Stevine Sente, ali sam dolazio bar jednom mesečno, kad moji roditelji, učitelji, otputuju čak u Sentu da uzmu svoju platu.

Pošao sam u školu kad je Steva već bio onaj mali sa fotoaparatom. Bio je mlad, još golobrad, ali nije bio mali – rastom, a kasnije i delom.

Dragi put smo bili u blizini na raznim novinarskim zadacima. Bio je neprimetan, ali sam u “Politici” uvek primetio, naročito u nedeljnim brojevima, da je i Steva bio tamo gde se nešto novo, značajno i zanimljivo događa. Te 1936. godine dogodilo se nešto mnogo značajnije od mog preseljavanja u Kanjižu. Te godine rođen je “Lajf”, sjajna iluStrovana revija koja je okupila sjajne fotografije i otvorila Stranice za – već tada se moglo reći – lajfovsku fotografiju, uhvaćenu iz prikrajka, bez poziranja; i “Luk” – “Pogled” je tražio slično: uhvatiti ljude u različitom raspoloženju: u radosti, u bolu, nasmejane i zgrčene od bola; ne verujemo da je Steva, tako mlad, i tako daleko od prestonice nove fotografije, čuo za te zahteve; ali znam da je to svim svojim čulima osećao i u srećnom i dugom i uzbudljivom životu izražavao.

Ovde – među majstorima fotografije – hoću da izrazim jedno malo neslaganje sa definicijom koja kaže da slika koju vidimo u novinama brže informiše nego stotine reči. Znam da je tako, a moje malo neslaganje je u tome što smatram – a Stevine slike će me potvrditi – da slika nije samo da se gleda.

Uverenja sam da je slika – da se čita. Ako ne svaka, čita se dobra fotografija… za čoveka koji ume da čita slike!

Uzdignutiji čitaoci ne vole fraze. A fraze nisu samo reči rečenice. Bezbroj je fotografija koje su likovna fraza, bez duše i značaja. U toj kolekciji – nema Stevinih slika. Čak ni protokolarnih. Frazi se ne veruje. A Stevinim slikama se veruje bez ostatka, bez iole sumnje, jer je fraza jezik koji on nije hteo – nije ni mogao po svom biću – ni da uči ni da pokušava. On je sa Strane razume, ali je ne prihvata, odbija da se uključi u frazerski hor foto-udvorice.

Možda ćete mi zameriti što ću reći da Steva nije po zanimanju bio fotoreporter. Jer, mislim da je bio nešto više – da je bio novinar, novinarčina čija je specijalnost foto-hronika, foto-svedočenje. On svoje novosti zapisuje na celuloidnu traku, na svoje štedljivo čuvane kvadrate – bez

reči. On informiše pomoću rečitih fotografija; one su verodostojni svedoci. Snimao je, kako kažu na Akademiji, fotografije koje su uvek sada i ovde. A majstorstvom je postigao da mnoge fotografije više nisu onakve kakve su bile u trenutku snimanja, pa su ostale kao dokument na jedno nekadašnje “sada”, na vreme koje je davnoprošlo, na prizore koje je izmenila nova tehnika, koja je pastoralnu čistotu pretvorila u ekološki opasna područja.

Fotoreporter je spoj dveju Stručnosti: novinarske i fotografske. Novinarstvo je Stevi usavršilo kriterijum za brzu i tačnu procenu teme, događaja, ličnosti, grupnih ponašanja.

Fotografsko umeće mu je omogućilo da i pre ulaska u novine napravi najbolji izbor prostora i trenutka: da okom kamere kojim upravljaju njegovo duhovno oko i njegov nepogrešiv refleks – i što da ne - njegov novinarski senzibilitet – zahvati ono što je u trenutku suštinsko, a što će ostati kao trenutak produžen u nedogled kao trajan beleg jednog vremena i mnogih događaja.

Jedan američki Stevin kolega, Harold Evans, definiše: “Samo delić sekunde može od genijalne fotografije da načini prosečnu; od velike običnu”. Steva je umeo da oseti taj delić sekunde. Slično kao rodonačelnik svetske foto-reportaže

Francuz Anri Kartije-Breson koji je, kako kaže, video Peking u malim isečcima stotog dela sekunde, ali su te fotogfafije plod jednog saznavanja i jednog kratkog iznenađenja.

Steva je u i u rodnoj Senti video ljude i prizore u malim isečcima stotog dela sekunde, a Bresonovo razmišljanje zamenio je tako što je Sentu upio u svoj krvotok, ugradio u svoja osećanja, smestio u svoju dušu.

U njegovoj kolekciji su državnici i kubikaši, patrijarsi i čobani, vladarski automobili i dugačka kola natovarena kukuruzom, svetske fontane i panonski đeram sa valovom za umorne konje; ovde je istorija, velika i mala, iz druge polovine veka koji je dugo, dugo bio naše danas i ovde; sada te godine oživljavamo uz podsticaj Stevinih fotografija koje još jednom dokazuju – da vreme prohuji, a svedočenja stvarnosti ostaju.

Tako sam video – ne u stotom delu sekunde – ovo snažo svedočenje i o vremenu i o ljudima, ali i o svedoku koji nam je ostavo ovaj značajan istorijski spomenar.

Veliki “Lajfov” reporter Džon Filips, kaže da društvo posmatra kroz zamišljen pogled, finoću izraza, diskretnu osećajnost, ali i kroz neravnopravnost odnosa, neveselu sudbinu…

I sa nekoliko snimaka moguće je shvatiti atmosferu po kojoj se poznaje ceo jedan vek. Ponovo sam potražio šta je od toga “upamtila” Stevina kamera… Upamtila je veliko bogatstvo… a ovde bih naveo samo nekoliko primera iz ove knjige… Prolaznost – kuće – trščare u senci stoletnih jablanova prošlost – skela na ogledalu Tise i parnjača koja se probija kroz snežnu pustoš putem koji

obeležavaju samo bandere prirodnost – neužurbani red gusaka koje prelaze asfalni put bez saobraćaja, put koji vijuga

između salaša ponos – onaj pekar pored dvadesetak naraslih hlebova od 5-6 kila, sa obaveznom

pupuškom za decu ushićenje – devojke oko glumca Žerara Filipa šeretluk – Branko Ćopić na književnoj večeri vrelina – asfalteri na 50 stepeni smirenost – prelja usred stada na proplanku između brda majstori – Orson Vels i Sergej Bondarčuk, razdragani brižnost – Indira Gandi izbliza bol – žena na štakama, u plaču moć – Moamer Gadafi protokol – Jovanka Broz sa grčkom Kraljicom, ali van protokola znoj lica svog – kubikaši informativnost – dve dame na asflatu među višespratnicama nespojivost – Dobrica Ćosić i Milan Panić kontrast – tri seljaka u šarenicama i opancima pod džinovskom maketom devet atomskih

kugli

elegancija – glumica iz Pešte koju je snimio 1942.godine u Senti ozbiljnost - alasi krpe stari čamac na obali Tise komunikacija – šest senćanskih mostova od 1873. do 1989. susret generacije – Steva i Milton Manaki, 1958. nasleđe – majka, sin, unuk zanos – siromašni ali srećni – mladi u dobrovoljnom radu na obnovi Sente 1944. ko će koga – Tito fotografiše reportere koji ga snimaju kako im konkuriše kataStrofa – fotografije vagona pretvorenih u nerazgovetni krš razočarenje – Mihajlo Lalić u preispitivanju gluma – pored desetak fotografija glumaca, naših i Stranih, najviše glume video sam na

slici srdačnog zagrljaja Tita i Brežnjeva Neću reći ništa novo, to je već objašnjeno u knjizi: Stevina skromnost i moralnost! Nasuprot američkim fotoreporterima koji su u Vijetnamu plaćali da bi snimali ubijanje

“žutih”, nasuprot Evro-mirovnjacima koji su po deset dolara plaćali dečacima da pretrče preko prostora na nišanu snajperista, Steva je podigao – pred svečanom tribinom – dečaka da se mališan pozdravi sa Titom.

Taj snimak su imali svi osim – Steve. Steva je žrtvovao snimak za dečakov doživljaj. Ovo ponavljam u vreme kad etika i kolegijalnost nisu na velikoj ceni u ovoj našoj profesiji.

Dušan Đurić, novinar

Iz knjige Antologija fotografije Vojvodine, Borivoja Mirosavljevića, knj. 4. Novi Sad, 2003, Str. 240-242. Predrag Preža Milosavljević NEPREVAZIĐENI BATA-STEVA

O fotoreporterima se retko govori i piše, a još ređi je slučaj da fotoreporter govori o svom

kolegi. Međutum, kada je reč o Stevi Kragujeviću, tada se mora nešto reći. Njega, verovatno, nisu svi voleli u “Politici” jer njega nije bilo lako pratiti ali je sigurno da su ga svi morali poštovati.

Bio je zaljubljenik u svoj posao. Imao je dve velike Strasti, porodicu i fotografiju. Za fotografiju se opredelio još u ranoj mladosti i ostao joj veran do kraja života, baš kao i svojoj porodici sa neskrivenim zanosom i ljubavlju.

Kada sam stupio u Foto službu “Politike”, davne 1964. godine, moj prvi kontakt je bio upravo sa Stevom koji je tada bio šef i fotoreportera i fotolaboratorije. On je snmao bukvalno sve: od radio programa, reklama, dnevnih događaja, beogradske hronike, do skupštinskih zasedanja i praćenja Tita. Njegov doprinos fototeci i filmoteci “Politike” je nemerljiv. U pitanju su hiljade filmova i desetine hiljada fotografija. Tu mu niko nije bio ravan i teško da će ga neko u budućnosti prevazići. Od fotoaparata se nikad nije razdvajao a bio je spreman da sve oko sebe zabeleži kamerom i sačuva od zaborava. Iako se obično kaže da dneve novine žive jedan dan Stevin ogroman opus živi i živeće i nakon njegove prerane smrti.

Još u staroj Foto službi “Politike”; u Cetinjskoj ulici, Steva je okačio nekakav krojački metar sa kojim su svi fotoreporteri morali da mere parčiće filmova sa kojima su bili zaduženi pre snimanja, kao i nakon snimanja kada su uz te filmove obavezno predavali u već prebogatu filmoteku, i napisane legende o snimljanim filmovima, za fotodokumentaciju.

Od 1979. godine radio sam, u već transformisanoj Foto službi, kao fotodokumentarista. Uz postepenu decentralizaciju, preko “IluStrovane Politike” i “Ekspresa”; koji su se prvi osamostalili, pa do maksimalnih dvadesetak redakcija, sa isto toliko urednika fotografije i blizu stotinu fotoreportera. Slobodno mogu reći da su mnoge mlade kolege imale sreću da su jedno vreme radile zajedno sa Stevom Kragujevićem ili Bata-Stevom, kako smo ga od milošte zvali. Od njega su, ako su hteli, mogli mnogo da nauče. I sada, uoči velikog jubileja, stote godišnjice “Politike”, svi znamo da je i naš Steva utkao sebe i ostavio duboke tragove u skoro svim listovima ove naše velike kuće, “Politike”, pa i mnogo šire, u njegovoj i našoj Vojvodini.

Predrag Preža Milosavljević,

šef Foto službe “Politike” Iz knjige Borivoja Mirosavljevića Antologija fotografije Vojvodine, knjiga četvrta, Novi Sad, 2003, Str. 242. Milinko Stefanović BLAGO KOJE TREBA IZUČAVATI

Poštovane dame i gospodo, Govoreći o delu poštovanog kolege Stevana Kragujevića moji su prethodnici istakli gotovo

sve vrednije značajke, a ja bih se najpre složio sa uvaženim kolegom Đurićem, koji nam je rekao da pravi fotoreporter mora imati novinarski pristup u kojem će iskazati, u najpunijem smislu, pismenost, poznavanjem sintakse fotografije, iz koje će se, potom, iščitavati i van prostora i van vremena u kojem mi sad govorimo. Ipak je, za moje sagledavanje, kao fotoreportera, Stevan Kragujević bio ono što je obavezujući protokol, fotograf, prvo i pre svega. Kilometri snimljivene filmske trake, koje je Steva ostavio kao svoju neizmerljivu i nesagledivu baštinu, zahtevaju posebno, drugačije vrednovanje, i to nije samo za jednu knjigu. Ipak, i ova knjiga, koja je pred nama, zaslužuje posebnu pažnju. Zahvaljujući profesionalnom poštenju, bratskom i prijateljskom odnosu fotografa i novinara Borivoja Mirosavljevića i ljubavi koju je rođeno dete, pesnikinja, poetesa Tanja Kragujević, zajedno sa njim unela u ovu knjigu, - ova knjiga poput prethodnih deset knjiga Borivoja Mirosavljevića u ediciji fotomonografija “Zlatno oko” postavlja neuporedivo više pitanja nego što daje odgovore. Ovo je više monografija o nama nego što je knjiga o Stevi Kragujeviću. Koliko ćemo uspeti da iz ove knjige sagledamo svu tu višeznačnost, koju je jedan novinar-fotoreporter po obavezi morao svakodnevno da iznese na naslovnoj Strani najznačajnije novine ovog prostora. Prelep odgovor je dat i u ovoj knjizi. Ako bismo povezali tekst profesora dr Ištvana Selija, u kojem nam daje političko i sociološko sagledavanje moći jedinke u vremenu, potom opažanje etnologa Budimira Potočana i faksimile pisma nekadašne dovojčice Đerđike, Biserke Ćurčić, bili bismo, misim, na tragu duhovne potke sa kojom je ulazio Steva Kragujević u sva ova profesionalna tkanja. Priča o Biserki- Đerđiki nije samo legenda, ona neuporedivo više definiše i Stevana i fotografiju, iznoseći sve ono što je arhetipsko, fetišističko, sve ono što fotografija sobom nosi, taj kvantum značenja koji je neprevodiv. Ta priča, koja je predivno plasirana, govori o onome što se dešavalo ovih vremena, što se dešava danas, da je negde duša skrivena tu, i ovi ratovi su pokazali da oni koji dobijaju ili gube čuvaju fotografije. Ova knjiga otvara pitanje: koliko je nas, koji se bavimo fotografijom, pa i drugim Strukama, spremno da uđe u iščitavanje fotogfaija koje su nam prethodne generacije ostavile u nasleđe. Tek da bi se, nekako vratio dug ogromnoj armiji onih koji u ovoj opštoj zagađenosti sveta nastoje da se stane na put daljem zagađivanju.

Na kraju, postavlja se pitanje potrebe fotografa, fotoreportera. Da li će oni stajati na najvišoj ili najnižoj tački . Stevanove fotografije najbolje govore da je on znao sa koje će tačke snimati. Svojevremeno je na zadatke odlazio zajedno sa glavnim urednikom svog lista, a ja se danas

zahvaljujem, u ime Struke, gospodinu Ribnikaru (Darko Ribnikar, - prim. TK) i gospodinu Mišiću (Milan Mišić, prim. TK) , koji su svojim prisustvom uveličali ovaj naš skup. Uveren sam da Stevanove izložbe tek predstoje.

Milinko Stefanović, novinar – fotoreporter, predsednik Foto saveza Jugoslavije

Iz knjige Borivoja Mirosavljevića Antologija fotografije Vojvodine, knjiga četvrta, Novi Sad, 2003, Str. 243. Borivoj Mirosavljević SVETLOPISNA ISTORIJA

(…) Knjigom o Stevi Kragujeviću učinili smo prvi korak ka čuvanju blaga naših fotoreportera, a istovremeno i slika o ljudima koji su celog svog radnog veka sa fotoaparatom stvarali našu svetlopisnu istoriju.

Borivoj Mirosavljević, autor fotomonografije Stevana Kragujevića Prostor večnosti

Antologija fotografije Vojvodine, knjiga četvrta, Novi Sad, 2003, Str. 243.

PROMOCIJA FOTOMONOGRAFIJE “PROSTOR VEČNOSTI”, POSVEĆENE FOTOREPORTERU STAVANU KRAGUJEVIĆU, U GRADSKOJ BIBLIOTECI U NOVOM SADU, 30. ARILA 2003.GODINE U 19 SATI Ana Lazukić FOTOREPORTERI SU LJUDI TRENUTKA

Ceo radni vek sam provela pred velikim auditorijom pa sam verovala da više nemam tremu. A sada, ponovo je osećam, jer treba da govorim o kolegi fotoreporteru koji je ceo život posvetio poslu sa kojim sam se i ja bavila sve do odlaska u penziju. Fotoreporteri su ljudi trenutka. Oni ne mogu da planiraju svoj posao. Rade ga u trenutku kada se nešto značajno događa.

Stevu Kragujevića sam upoznala pre tridesetak godina, kada su ga svi zvali Štica. On se u novinama na mađarskom jeziku potpisivao Ištvan Kertes. Ja sam znala da su izuzetno lepe fotografije, sa vojvođanskim motivima, snimali i objavlivali u novinama na mađarskom jeziku, Julije, odnosno Đula Brežan i Geza Barta. Mnogi nisu znali ko se krije iza imena Ištvan Kertes koje se najčešće pojavljivalo ispod divnih slika Tise, Sente i karakterističnih vojvođanskih motiva. Saznala sam da je autor tih lepih fotografija Stevan Kragujević tek nakon više godina, kada sam ga lično upoznala na raznim događajima, najčešće u Skupštini u Beogradu, kada je snimao za svoj list “Politiku”.

Često su me pitali: da li fotoreporteri imaju nekakve privilegije, posebno ja, kao žena-fotoreporter? Možda je privilegija samo prisustvo mnogim značajnim događajima. Međutim, ja mislim da je fotoreporterski posao prilično mukotrpan i da ga mogu uspešno obavljati samo izuzetno sposobni, dobro obučeni i snalažljivi. Meni, kao ženi-fotoreporteru, niko nije posebno pomagao, pogotovo mi nisu pomagale kolege, fotoreporteri. Oni me uopšte nisu tretirali kao ženu, nego kao i svakog svog kolegu, fotoreportera, konkurenciju! Morala sam dobro da se laktam, da se u raznim gužvama i kritičnim trenucima, izborim za poziciju koja dozvoljava makar minimalne uslove za snimanje. Često su govorili da žena ne može biti dobar fotoreporter pa sam ja morala da razbijem takve predrasude, ulažem više truda od mojih kolega, i dokažem da mogu da budem bolja od njih. Ceo radni vek protekao mi je u takvom dokazivanju, a sada među fotoreporterima ima žena i mladih devojaka, koje uspešno obavljaju taj posao.

Mislila sam, kad odem u penziju, da barem godinu dana neću uzeti fotoaparat u ruke. Nisam izdržala. Bez njega nikad nikud nisam išla. Nosim ga i na pijacu, sa zembiljom, jer ne želim da me nešto iznenadi bez fotoaparata. Imam noćne more, sanjam neke uzbudljive događaje, a ja sam bez fotoaparata! Budim se sa nekakavim osećanjem krivice jer mi fotoaparat nije bio u ruci!

Čika Steva (tako smo ga zvali jer je bio stariji od nas) često je dolazio u Novi Sad i mi smo uvek nastojali da od njega steknemo neko iskustvo. On je stizao ne samo da besprekorno izvrši svoj zadatak, nego je uvek uspostavljao i vedre kontakte sa kolegama. Sećam se, jednom prilikom smo zajedno snimali izgradnju Mosta slobode na Dunavu kod Novog Sada. Penjali smo se na visoke kranove i spuštali na dno Dunava. Steva me je prijatno iznenadio jer mi je posle nekoliko dana poslao fotografije na kojima sam ja snimljena u obavljanju fotoreporterskog posla. Slike su mi veoma drage i čuvam ih među najdražim uspomenama. To je jedan od retkih slučajeva da mi fotreporteri sami sebe snimamo. On je na najlepši način iskazao svoju kolegijalnu solidarnost i skrenuo nam pažnju da i o svom radu treba sa sačuvamo dokumentaciju.

Ana Lazukić, novinar-fororeporeter “Mađar soa”

Iz knjige Borivoja Mirosavljevića Antologija fotografije Vojvodine, knj. 4. Novi Sad, 2003,

Str. 248.

Tanja Kragujević VITEZ FOTOGRAFIJE

Moj otac je mnogo putovao, sretao bezbroj ljudi, smatrao da su mu svi ljudi na svetu

prijatelji, pogotovo njegove najbliže kolege, fotoreporteri. Skoro svakodnevno je slao fotografije, znanim i neznanim ljudima, sticao je nove prijatelje, pridobijao je ljude za ono što radi u svojoj teškoj profesiji, pridobijao ih je srcem i širio krug ljudi koje je poznavao. Uz fotografije je to prijateljstvo činilo, a čini i danas, najveće bogatstvo u našem životu, u životu naše porodice. Jer, da nije tako ni vi danas ne biste bili ovde, u tako velikom broju, niti bi naša Senta, na tako veličanstven način, pozdravila ovu fotomonografiju autora gospodina Borivoja Mirosavljevića, na promociji pre dve nedelje, a na vrlo lep i dostojanstven način su se kolege iskupile i na beogradskoj promociji.

Veze koje je uspostavljao moj otac sada su prešle na mene pa sam vrlo uzbuđena i u tome na poseban način uživam. U svakom čoveku koga sretnem prepoznam delić onoga što je stvarao moj otac.

Kada smo pre nedelju dana imali promociju u Beogradu, ona je izazvala lepu pažnju. Mada je toga dana bilo mnogo značajnih događaja, odazvale su se kolege u impozantnom

broju. I na Stranicama “Politike”, u kojoj je moj otac proveo skoro ceo radni vek, objavljena je ova promocija na istaknutom mestu.

Svi pregaoci, bez obzira na kom su polju, prozaisti, esejisti, kritičari, pesnici, fotografi, reporteri, slikari, svi oni požele u jednom trenutku, da ono što su celog života radili, što je rasuto po brojnim novinama, časopisima, publikacijama, penekad mnogo toga nestane u etru, da vide jednom to, u nekom selektivnom smislu objedinjeno, među koricama, u knjizi. Knjiga ostaje, ipak, fenomen koji na neki način nadjačava ovu brzinu, ovu prolaznost, pa čak, rekla bih, i tu eteričnost medija, koji nam pred očima promaknu za nekoliko sekundi, pa nismo ni svesni šta smo to, zapravo, čuli i videli. Takvu jednu knjigu je, moram da priznam, priželjkivao i moj otac. On je dobro poznavao svog dragog kolegu, gospodina Borivoja Mirosavljevića, bio je upoznat sa njegovim radom, sa serijom njegovih knjiga koje su počele da uživaju, i te kako, jedan veliki ugled, pa je davao zdušnu kolegijalnu podršku autoru, ne samo fotomonografija već i antologija fotografije. Podrška se sastojala i u navođenju imena kolega koji zaslužuju da budu u tim knjigama. Istovremeno, intimno u duši maštajući, moj otac je i sam osećao želju da se pojavi u jednoj takvoj knjizi. Ja sam sasvim sigurna, da danas ne bi bilo srećnijeg čoveka od mog oca da je mogao, umesto mene, da bude danas ovde, da vas pozdravi, i da nešto od primeraka ove knjige, koje smo primile ja i moja majka, dođe i u njegove ruke.

Ova knjiga se pojavila godinu dana nakon odlaska mog oca. Ona je zajedno sa našim pričama, našim sećanjima, dostojan reprezentant onoga što je moj otac uradio za šest decenija druženja sa kamerom. Sama činjenica o protoku tolikog vremena, daje mi za pravo da moga oca upoređujem sa vitezovima. On je za mene vitez sa kamerom. Toliko godina je proveo još samo sa mojom majkom, što označava krunske, kapitalne ljubavi i izvore energije koji su mogli da uslove njegovo bavljenje fotografijom, beskonačno napornim poslom, u smislu fotoreporterstva i žurnalistike, od rane mladosti do kraja života. Njegove poslednje fotoreportaže bile su pripremljene i pre godinu dana razaslate raznim beogradskim i drugim redakcijama u Novom Sadu i Subotici. Dakle, moj otac je i sa osamdeset godina bio aktivan fotoreporeter. Radio je ono što je voleo i u šta je verovao. A verovao je u jednu specifičnu misiju fotografije i svoje profesije i tome je ostao veran, apsolutno, do kraja života.

Sačiniti izbor za ovako obimnu knjigu, ovako velikog formata, gospodinu Borivoju Mirosavljeviću sigurno nije bilo lako, jer je mog otac za svojih šest decenija intenzivnog rada načino desetine hiljada, pa možda i više, fotografija. Bio je to zaista težak posao i ja nisam mogla, deleći brige autora, da zamislim kakav će prilaz imati ova knjiga. Umesto mog oca ja sam imala tremu. Sada, moram da iskažem jednu veliku zahvalnost, jednu veliku radost, moje majke i svoju ličnu, zbog toga što sam ovu knjigu doživela kao enciklopedijski zahvat u raznovrsnost kojom je

moj otac, zahvaljujući svojoj čudesnoj profesiji, koja se svega dotakne i svuda kao treće oko bude prisutna, označio sve u čemu je učestvovao.

Moj otac je šest decenija radio u novinarstvu i živeo u Beogradu. Međutim, on je za sve vreme ostao Vojvođanin i slobodno se može reći da je bio na privremenom radu u Beogradu. To što je taj privremeni rad trajao tako dugo samo svedoči o tome da je on voleo svoj žurnalistički posao, svoje fotoreportaže. Najviše je snimao vojvođanske motive i sarađivao sa svim redakcijama u Vojvodini, ističući na prvom mestu svoju Sentu. Kad bi ga neko sada pitao koji mu je najdraži pseudonim od svih koje je koristio, verujem da bi on rekao – Stevan Kragujević Senćanin.

On je Sentu stavljao, uvek, ispred i iznad svega. To pokazuje i ova knjiga. Bio je potpuni zaljubljenik u svoj zavičaj, svoje rodno mesto, koje je rodno mesto i jednog Jovana Muškatirovića, Jovana Đorđevića, Stevana Sremca, vrlo značajnih stvaralaca kojima se divio i želeo da ceo svet o njima nešto sazna, arhitekte Vladimira Nikolića, izuzetne prosvetiteljske ličnosti Joce Vujića, “najplemenitijeg dobrotvora srpskog naroda”, pa i gospodina šumadijskog episkoga Save, retke ličnosti u svetu kulture i duhovnosti.

Bio je ponosan na činjenicu da je Senta bila jedan od prvih kulturnh i prosvetiteljskih centara o čemu svedoči Srpska čitaonica u Senti, zatim Gimnazija na čijem čelu je jedno vreme bio gospodin akademik Ištvan Seli, koji je učino veliku čast svojim prilogom u ovoj knjizi. Međutim, nisu samo znamenitosti privlačile moga oca. On je bio čovek života. Večito je nastojao da ulovi odlučujući, neponovljivi, trenutak života. Vojvodina je bila neiscrpan majdan njegovih inspiracija od najranijih dana bavljenja ovom profesijom. To su fotografije Sente koje više nema. Na izložbi i promociji knjige u Beogradu pitali su me šta su to kubikaši. Bili su frapirani fotografjom koju su tek tada prvi put videli. Na njoj su snimljeni ljudi koji rade izuzetno teške fizičke poslove koje sada rade najsavremenije mašine. Videti samo tu fotografju, znači sagledati uvod u jedno veliko poglavlje vojvođanskog života, života grada koji je na reci, a moj otac je bio zaljubljen koliko u grad toliko i u reku. Ne postoji takva odežda koju bi Tisa obukla a da je moj otac tako obučenu nije snimio: da li su to kesteni, koji cvetaju kao u ovo doba godine, ili je to jesen kada je onaj krupni kestenov list opao, da li je to zelena Tisa ili Tisa pod snegom, zaleđena…. Igre inja i leda bile su očeva sanjarija. On je sebi dopuštao, naravno, da sanja i mašta, kroz svoju fotografiju. Voleo je susrete sa običnim ljudima što je urodilo bezbrojnim fotoreportažama od kojih je gospodin Mirosavljević odabao čitav niz za ovu knjigu. Voleo je senćansku pijacu, naročito golubare, ljude svih drugih profesija i zanata, divio se svim ljudima koji vole svoj posao, koji su u njemu bili iStrajni koliko je i on bio iStrajan. Te veze sa ljudima je uspostavljao lako i brzo jer su se neverovatno dobro razumeli. Svakom je pričao o onome što voli i čemu se posvećuje. Koga god bi sreo na ulici, čak i kada mu se nije mogao setiti imena, imao je običaj da kaže: “Ovo je moj prijatelj”.

Bio bi izuzetno srećan da je mogao da vidi ovu knjigu. Znam koliko je bio radostan kada je znameniti fotograf Novosađanin gospodin Geza Barta doživeo tu čast i to zadovoljstvo da mu je štampana fotomonografija. Prilikom susreta sa kolegama govorio je da je gospidin Barta sa svojom knjigom proživao spokojan i mirin nekoliko poslednjih meseci svoga života jer je znao šta je u životu uradio. Imao je u rukama jedan neprocenjivi uzvratni božanstveni dar, rekla bih knjigu za uzglavlje. Međutim,moj otac još nije bio spreman da miruje. Govorio je: ako ne radiš – nemaš ništa. Neko bi pomisalio na nekakav lukrativan smisao toga. U tom pogledu moj otac zaista nije imao ništa. Čak nije imao ni automobil. Imao je samo stančić u Senti i svoje vidike, na senćanske silose, utovar-istovar žita, na svoju Tisu… Putovao je autobusom, unapred je kupovao kartu do Sente i obožavao da sedne na neko od prvih sedišta da bi imao obezbeđen vidik. Svi šoferi i kondukteri koji voze na liniji Beograd-Senta bili su njegovi dragi prijatelji. Od njih je dobijao prve i sveže informacije, a put od Beograda do Sente bio je njegovo carstvo. Kad je govorio “ako ne radiš – nemaš ništa, nemaš čemu ni da se nadaš”, on je, ustvari, govorio o onome što mu je ispunjavalo dušu. Bile su to veze sa ljudima, taj uzvratni dar koji sam spomenula, te stotine adresa, pisama, susreta na ulici. Kada sam bila student i sa ocem odlazila od kuće, ja sam morala da ga napustim, jer nisam imala vremena za sve njegove susrete i razgovore na ulici. On je sve znao da isplanira, svugde da stigne na vreme i sve da postigne što je naumio. Kada je govorio “nemaš čemu da se

nadaš”, njemu je najveće bogatstvo bilo zajedništvo, druženje, pisma koja je slao i koja je dobijao i ta veza sa celim svetom. Vi ste dokaz da sve to traje i da je imalo smisla…

Ja se zahvaljujem gospodinu autoru ove knjige, na zaista dragocenom prilogu za upoznavanje svega onoga što je mog otac ostavio u fotožurnalizmu tokom proteklih šest decinija i što je ostvario kao jedan poseban pogled na ljude, naročito ljude ovog kraja, gajeći to zaljubljenički, do kraja života.

Tanja Kragujević, književnica

Iz knjige Borivoja Mirosavljevića Antologija fotografije Vojvodine, knj. 4. Novi Sad, 2003,

Str. 248- 250. Dr Dušan Popov BLISKI DEO DRUŽINE FOTOREPORTERA

Moram najpre da se obratim našoj dragoj Tanji. Toliko nas je uzbudila njena lepa priča,

sjajna priča, o njenom ocu Stevanu Kragujeviću. Ovo je bila toliko lepa priča, pravi mali izgovoreni esej.

Meni je uvek žao kad ovako čujemo spontano usmeno izgovorene besede, kao što je sada Tanja izgovorila, a o tome ne ostane zabeleženi trag. Može Tanja to i da napiše, možda je već napisala, ali u ovakvoj atmosferi to je neponovljivo. Žao mi je što gospođa Leposava, majka Tanjina, supruga i verna ljuba našeg Stevana, nije mogla da dođe zbog bolesti i starosti. Želeo bih da Tanja prenese naše pozdrave mami i da kaže da bi nam bilo drago da je i ona ovde bila.

Poštovani prijatelji, veliki majstor fotografije Borivoj Mirosavljević opet nas je obradovao jednom lepom i

luksuzno uređenom monografijom posvećenom našem poznatom fotoreporteru, sada već legendarnom Stevanu Kragujeviću. Moj kolega Bora je zaista neumoran. Sa mnogo smisla i ljubavi on već godinama otkriva zapletene lepote i vrednosti fotografije, pruža nam uživanje, prenosi na nas oduševljenje za crno-bela i kolor svedočanstva raznih životnih situacija i likova, podseća nas na preživljene dramatične dane i ispunjava nas emocijama, kao što je slučaj i sa ovom knjigom “Prostor večnosti”, i u prethodnih deset knjiga.

Bora je 1955. godine, na konkursu, primljen za novinara u “Dnevnikovoj” kući. U Novosadskoj hronici otkrivao sam da ima ne samo dobro novinarsko pero, već i jedan poseban kvalitet – da se izrazi kroz fotografiju. I, kad smo jednom pravili reportažu o životu novosadskih Roma, njegove su fotografije više govorile nego opširni, dugački tekstovi njegovih kolega. Goluždravi, prljavi, musavi Romčići, uprkos velikog siromaštva, nosili su neku životnu vedrinu. Postali su antologijski radovi sa međunarodnim oreolima.

Kao i prethodne tri knjige Antologije fotografije Vojvodine i ovu je Bora Mirosavljević uradio sa velikom ljubavlju, bez trunke surevnjivosti prema uspešnom kolegi, sa željom da nam ga prikaže u punoj svetlosti blica, da prodre u dušu i osećanja, ispovesti samog Kragujevića, prisećanja njegovih najbližih, njegove kćerke, supruge, utisci kolega i zemljaka iz njegove rodne Sente, a sve to iluStrovano sjajnim snimcima, daje jednu bogatu oplemenjenu sliku koja pruža upečatljiv doživljaj.

Sa Stevanom Kragujevićem sretao sam se, kao novinar, na raznim manifestacijama, događanjima, gde je obojicu dovodio novinarski zadatak. I sam sam, kao i on, bio akreditovan i u Saveznoj i Republičkoj Skupštini. Gledao sam kako on, spretni fotoreporter, bez nametljivosti primetne kod nekih njegovih kolega, diskretno i profesionalno snima ljude u funkciji, hvatajući one trenutke kad su opušteni, prirodni, bez ukrućenosti.

Kako vidim iz knjige, u tom opusu slavnog reportera, dominira ličnost predsednika Tita. To je danas već davna istorija, ali je to bilo ono vreme. Tito se i sam amaterski bavio fotografjom

pa je znao da ceni i fotoreportere, da pokaže i svoje simpatije prema fotoreporteru “Politike”, našeg najstarijeg, najuglednijeg našeg srpskog dnevnika. Kragujević je zabeležio bezbroj Titovih susreta sa državnicima iz svih krajeva sveta, glumcima, umetnicima, što obogaćuje ovu sjajnu mnografiju. Na jednom neobičnom fotosu, na samom početku knjige, Kragujević, posred blata, kala i lokava, stoji na stolici, koja se ogleda u vodi, i sa te pozicije snima ambijent u kojem se našao. Osetio sam taj snimak kao simboliku. On se kao reporter izdizao iznad stvarnosti ali ne da bi je potcenio nego da bi je bolje sagledao i nama i njegovim čitaocima, uverljivo dočarao. I na jednoj drugoj slici, valjda u nekom veselom novogodišnjem raspoloženju, Steva je sa šarenom kapom na glavi i sa svojom lajkom u ruci, iznad svih kolega fotoreportera, ali se oseća da je bliski deo te družine.

Našli smo se nas dvojica, na istom poslu, o desetogodišnjici Drugog zasedanja Avnoja, 1953. godine u Jajcu. On je pratio aktivnosti Tita jer su se za njih najviše, tada, interesovali čitaoci “Politike”, a ja sam kao mlad novinar “Dnevnika” (imao sam tek dvadeset i koju godinu), želeo da budem što bliže, da bih čuo komentare Tita i njegovih saradnika, njihova sećanja na Jajca iz 1943. I tada se desilo: gde god je Kragujević u svom objektivu uhvatio Tita našao sam se i ja.

Steva je, s pravom, bio ljut na mene, ali ne onako, kako bih rekao, neprijateljski ili s mržnjom, nego sa izvesnim simpatijama. Reko mi je: “Slušaj dečko, što mi kvariš slike? Kako ja sad da stavim potpis ispod slike u “Politici”: s leva na desno su Milovan Đilas, Aleksandar Ranković, Josip Broz Tito, nepoznati mršavi mladić u beretki i kaputu pravljenom od ćebeta, pa onda Edvard Kardelj, i Blažo Jovanović. Šta će mi reći glavni urednik? Ko je taj dečko…?”

Tako se jedan pravi profesionalac, kakav je bio Steva, sukobio sa jednim mladim kolegom koji je, takođe, želeo da bude profesionalac.

Moje iskrene čestitke kolegi Mirosavljeviću, hvala i Tanji što je pomagala Bori da napravi ovako lepu knjigu, “to neprolazno paperje (citiram sada njenu pesmu iz knjige “Divlji bulevar”) na potiljku majušne, okom obljubljene kćeri u sočivu magične kutije”.

Dr Dušan Popov,

novinar i publicista Iz knjige Borivoja Mirosavljevića Antologija fotografije Vojvodine, knj. 4. Novi Sad, 2003,

Str. 250 – 251. Goran Malić SVEDOČANSTVO O BOGATOM I ISPUNJENOM ŽIVOTU

Fotografije su mnogobrojne, ima ih po svemu sudeći, nekoliko stotina. (…) Zbog toga, zbog tog obilja materijala, ovu knjigu istovremeno treba smatrati građom.

Ona, ta građa, je u ovim koricama definisana na jedan način, ovaj koji je pred nama, ali ona pruža još, pa i mogućnost da jednog dana bude tematski profilisana, na primer … na senćanske fotografije, ili na pejzaže, mahom vojvođanske, ili samo na fotografije u boji, ili samo na portrete ličnosti koje su obeležile drugu polovinu proteklog veka, ili… da ne nabrajamo, već da zaključimo da bi se od tog materijala mogle napraviti mnoge posebne knjige.

* On, Stevan Kragujević. Svako ko je pratio našu društvenu scenu zapažao je: njegova vitka figura promiče

skupovima, tribinama, tv-ekranima. A kroz njegove fotografije promiču likovi političara, državnika, radnika, glumaca, pisaca, kosmonauta, Stranih gostiju… On je prošao kongrese, muzičke i filmske festivale, prijeme i dvorove… Prve tri decenije druge polovine dvadesetog veka, u našem prostoru, ne mogu se zamisliti bez svedočenja Kragujevićevih fotografija. (…)

Možda je odlika tematski vrlo širokog spektra uslovljena i njegovom ličnošću: njom dominira radoznalost a ne fah-oko. A možda je i vreme tako diktiralo. On je slikao sve što se kao zadatak redakcije pred njega postavljalo – društvene događaje na prvom mestu, pa sajmove, modu, građevinarstvo, proteste i demonStracije…. Pred njegovim dvookim objektivom – najčešće se vidi sa roleifleksom – promicala su, kao kakav defile, sva poznata lica: političari nesvrstanog sveta Bliskog i dalekog Istoka, zapadni i Rusi, kraljice i kraljevi, prinčevi, princeze i lordovi, od kojih će jedan – model sa njegove slike – kasnije i sam postati zvezdano ime na nebu svetske modne fotografije – Lord Snoudon.

Obilje lica. Pa ipak, knjiga nas navodi na zaključak da u njoj postoje dve centralne ličnosti; jedan je sam autor ovih fotografija, Stevan Kragujević, druga je njegov bez sumnje najomiljeniji model, bar nam ova knjiga sugeriše takav utisak – Josip Broz Tito. Moglo bi se, da se ima više vremena, da napiše čitava socio-fiziognomska studija izraza, poza, pokreta i govora tela na osnovu njegovih slika našeg tadašnjeg predsednika, nesumnjive istorijske ličnosti – pedesetih godina, pa do one poslednje, snimljene u Igalu, 1979.

Ovim se ne misli ništa loše reći, nije ovo negativna kritika, već se samo ukazuje, posredno, koliku su dominaciju u našim životima imale te dve ličnosti tokom druge polovine 20. veka. Svaka u svojoj oblasti: Tito na poznat način, a čika Steva sa svojim fotografijama na Stranicama “Politike”.

Imala je “Politika”, razume se, i druge fotoreportere, mnoge vrsne, nećemo im sad pominjati imena, nije prilika za upoređenje te vrste, a uostalom, pominje ih on u svojim sećanjima, evo ih u knjizi. Pominjemo ih stoga da istaknemo jedno vrlo podesno okruženje u kojem je Kragujević rastao i ispekao zanat fotoreportera i novinara. Ne možeš biti veliki ako si među malima! Ili, tačnije: Možeš, ali si onda samo malo veći. On je u tom društvu imao sa kim da se takmiči, i da pri tom uvek bude među vodećima. Često i vodeći!

(…) Ova knjiga jeste vrlo informativna. Ona je vredno svedočanstvo o jednoj epohi, ali i o

punom, bogatom i izražajnom životu jedne od istaknutih ličnosti savremenog srpskog novinarstva (iman pri tom na umu oba jezika sa kojima se Stevan Kragujević služio, i čijoj štampi je doprinosio). Istovremeno, ona je i dokaz o njegovom postojanju i udelu u savremenoj fotografiji, prevashodno novinskoj. Kroz nju se zaista može saznati i ono što je radio, i stvorio, ali,i kakav je bio, i kakav je u srcima onih koji su ga upoznali, poznavali i voleli, i ostao.

Goran Malić, istoričar fotografske umetnosti Iz knjige Borivoja Mirosavljevića Antologija fotografije Vojvodine, knj. 4. Novi Sad, 2003,

Str. 251 – 253.

Đorđe Bukilica SAGA O FOTOREPORTERU

Knjiga Borivoja Mirosavljevića o Stevanu Kragujeviću

Hronično uporan i marljiv Borivoj Mirosavljević stiže da, pored monografija o vojvođanskoj fotografiji, pripremi i štampa ediciju o jednom o naših značajnijih srpskih fotoreportera.

Senćanin Stevan Kragujević obreo se u Beogradu sa već izučenim fotografskim zanatom, zaposlio u Tanjugu a potom u “Politici” gde je završio svoju plodnu karijeru. Na stotine hiljada negativa čine njegovu zaostavštinu, većinom u “lajka formatu”. Sa čuvenom “Lajkom” u rukama bio je prepoznat u mnogim situacijama i cenjen među kolegama.

Načinio je obilje snimaka o običnim ljudima, na radnim akcijama, u fabrikama, hrabro je odradio i napravio antologijske snimke na demonStracijama 1968. godine i pred belgijskom ambasadom (jednu fotografiju sa studentskih demonStracija u Novom Beogradu koristio je Živojin Pavlović za naslovnu Stranu svoje knjige “Ispljuvak pun krvi”), uradio je brojne i nezaobilazne reportaže sa važnih političkih skupova, snimo mnoge značajne umentičke ličnosti kao što su bili Iv Montan, Orson Vels, Mario del Monako, Jul Briner, Sergej Bondarčuk. Sa Kragujevićevim fotografijama Josipa Broza Tita mogla bi se napraviti posebna edicija.

(…) Mirosavljević je uradio veliki posao sabravši izdašnu arhivu Stevana Kragujevića i na

tome mu valja biti zahvalan. Podvig je bez premca u našoj fotografskoj periodici.

Politika, 9. maj 2003.

Tekst je zastupljen i u knjizi Antologija fotografije Vojvodine, Borivoja Mirosavljevića, knj. 4. Novi Sad, 2003, Str. 244. Goran Malić SLIKA DO SLIKE

Borivoj Mirosavljević, Prostor večnosti: Stevan Kragujević, Foto kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003, 288 Str.

Knjiga o Stevanu Kragujeviću (1922-2002), istaknutom fotoreporteru, donosi fotografije i dokumente o njegovom bogatom životu i radu. Svako ko je pratio našu društvenu scenu zapažao je njegovu vitku figuru kako promiče skupovima, tribinama, tv-ekranima. Prve tri decenije druge polovine 20. veka, u našem prostoru, ne mogu se zamisliti bez svedočenja njegovih fotografija. Kragujevićev tematski opseg je izuzetno širok, što je tipično za fotoreporterski milje pedesetih i šezdesetih godina. Slikao je sve što se kao zadatak redakcije pred njega postavljalo: kongrese, prijeme i dvorove, festivale, modu, sajmove, proteste i demonStracije... Pred njegovim dvookim objektivom - najčešće snima roleifleksom - promicala su sve poznata lica: političari nesvrstanog sveta, zapadni i ruski, kraljice i kraljevi, princeze i lordovi, ali i radnici, glumci, pisci, kosmonauti... Imala je "Politika" i druge fotoreportere, mnoge vrsne. Bilo je vrlo podesno okruženje u kojem je Kragujević rastao i pekao novinarski zanat. On je u tom društvu imao sa kim da se takmiči, a da pri tom uvek bude među vodećima.

Pored fotoreporterskih, ima i lirskih iskoraka u Kragujevićevim fotografijama, "slika za svoju dušu". Tematski gledano, to su predeli, žanr-scene i portreti. Upečatljive su Motiv iz Bosne, Gacko polje, Kubikaši, Vodonoša i neke druge. Ponešto od odsjaja tog duha može se videti i na njegovim fotografijama u boji, naročito pejzažima i ambijentalnim ili žanr-portretima, pretežno snimljenim u Vojvodini, najviše u njegovoj rodnoj Senti.

U delovima knjige koji donose intervjue, kao i pisma upućena priređivaču, uočava se kvalitet primarne istorijske građe. To su sećanja koja Kragujević iznosi o događajima i, naročito, ljudima, opisujući ne samo karaktere, već i njihove zasluge za razvoj Struke fotografske u nas u prvim godinama posle Drugog svetskog rata. Pisan sveže, nepretenciozno, taj deo ima lepe odlike epistolarne literature, izvorne i žive, iskreno izrečene. To su vrlo dragocena svedočanstva iz prve ruke - sećanja ne samo jednog učesnika mnogobrojih slika i prizora već u mnogim slučajevima i aktera, pa i izazivača nekih od opisanih događaja.

Knjigu u celini odlikuje velika količina i zbijenost materijala, što bi grafičari rekli, "nema mnogo vazduha". Ne bi bila manje dobra i da je građa oštrije selektovana, da nije tako koncizno nanizan ogroman broj slika (možda preko 700, ako ne i više!?), pa je iskorišćen gotovo svaki kvadratni santimetar beline papira. S druge Strane, treba razumeti priređivača kome nije bilo lako da se odluči - sva ta mnogobrojna građa činila mu se jednako važnom, jer dopunjuje globalnu sliku o njegovom junaku.

Borivoj Mirosavljević i ovom knjigom, kao i sa deset prethodnih, jednako dragocenih, ali i sa nebrojeno tekstova objavljenih u periodici, zdušno i sa punim poletom - kakav i dolikuje čoveku koji već pola veka sagoreva u svojoj oblasti - afirmiše fotografiju kao jedan značajan segment kulture i društva. Građa koju sakuplja, oblikuje i objavljuje, postaje nezaobilazna, i nije daleko dan kada će njegove knjige biti citirane, jer su za mnoge pojave, ili zaboravljene ličnosti, jedino svedočanstvo.

G. M.

(G. Malić) Časopis Refoto, 17, 2003, Str. 10.

Borivoj Mirosavljević MAESTRO IZ SENTE STEVAN KRAGUJEVIĆ FOTOGRAFISAO ISTORIJU UVEK POUZDANA MOTKA

Smrzavao se u snegu, ispadao iz automobila, bio na nišanu snajperista, slikao Tita i najuticajnije planetarne državnike, filmske i sportske zvezde – lane preminuli bard jugoslovenske fotografije

Dok je pripremana promocija fotomonografije “Prostor večnosti”, izdata povodom godišnjice smrti jednog od najpoznatijih posleratnih jugoslovenskih fotoreportera, Senćanina rodom Stevana Kragujeviića Štice (1922-2002) u Tanjugovom međunarodnom pres-centru u Beogradu organizatorima se javila urednica kulturne rubrike jedne naše ugledne televizije:

- Poslaću odmah ekipu da snimi promociju, ali vas molim da mi obezbedite gospodina Kragujevića da dođe u studio da bismo uživo snimili njegovu izjavu!

Da je kojim slučajem mogao da čuje molbu svoje koleginice Steva bi se stigurno prevrnuo u svom večnom staništu na senćanskom groblju. Međutim, njegovi prijatelji hladno su prokomentarisali:

- Eto, ko kaže da je Steva umro? On je i mrtav, živ među nama!

Dečak u kratkim pantalonama, dok se sa svojom budućom suprugom Lepom igrao u prašini senćanskog šora, sigurno nije ni sanjao da će mu najveći deo života proći u društvu najveće svetske elite. Da bi kupio prvi sat prisilio je sebe da mesec dana jede samo pekmeza i hleba. Tek posle pola veka mukotrpnog rada, zahvaljujući izvrsnim fotografijama slikanim za Tanjug i “Politiku”, predsednik Tito ga je nagradio skupocenim satom. Naviknut na večitu štednju i čuvanje vrednih stvari, Kragujević ni Titov poklon nije nosio, da se tako lep sat ne bi ofucao!

Kelege sklone alkoholu nisu ga volele jer Steva nije pripadao onima koji lako čašćavaju i vole da budu čašćeni. Nazivali su ga “stipsom “ i “prečaninom”, sa karakterističnom čuvarnom “lalinskom osobinom” da ceni i čuva svoje. Možda je baš ta osobina bila presudna i za nastanak monografije kakvu, u dosadašnoj istoriji naše žurnalistike, nema niti jedan fotoreporter! Svi su oni snimali dugo i mnogo, ali se, osim Sreve Kragujevića, do sada niko nije pobrinuo da ostavi takvo životno delo. Prava je šteta što Stevan Kragujević nije doživeo da vidi svoj “autoportret” (inače jedanaestu knjigu u unikatnoj kolekciji “Zlatno oko”), sačinjen od preko 730 crno-belih fotogafija.

Govoreći na promociji fotomonografije u Novom Sadu, dr Dušan Popov, nekadašnji urednik “Dnevnika”, ispičao je kako se pre više decenija sreo da Kragujevićem na jubilarnoj proslavi Avnoja:

- Bio sam izveštač sa tog skupa i kao mlad novinar uvek sam nastojao da budem blizu najodgovornijih ljudi, da bih čuo šta govore. Stevi je to smetalo pa se u jednom trenutku i naljutio na mene, govoreći da mu kvarim slike, seća se Popov. Objasnio mi je: “Kako u novinama da piše ispod slika ko je na njima? Ne mogu valjda na napišem da su sleva na desno: Tito, Kardelj, pa nepoznati novinar, do njega Ranković i Đilas.”

Steva Kragujević se maksimalno posvetio svom pozivu, obavljajući ga krajnje profesonalno. U želji da postigne perfekciju u zanatu često je zaboravljao na sebe. Zato je više puta skupo platio tu “zaslepljenost”. Smrzavao se u snegu, ispadao iz automobila, bio na nišanu snajperista! O tome svedoče njegove kolege kojima je Steva Kragujević ostao u večnom sećanju. Imao je nadimak Štica, još od vremena dečjih igara sa mališanima drugih naroda kojima je lakše bilo da ga zovu Štica nego Stevica. Međutim, Dušan Đurić, autor velike “Novinarske enciklopedije”, ima svoje metaforično tumačenje, izrečeno na promociji Stevine knjige u Beogradu:

- Štica je dugačka, jaka, elastična motka koja se koristi za potiskvanje čamca u plitkoj vodi i za privezivanje čamca kada se iz njega lovi riba. Najpre se štica zabode u dno reke ili jezera, a potom za nju priveže čamac da se iz njega bezbedno može pecati. I naš kolega Steva je bio vitak, snažan i pouzdan. Baš kao štica.

Borivoj Mirosavljević “Dnevnik”, 15. maj 2003.

Takođe i u knjizi Borivoja Mirosavljevića Antologija fotografije Vojvodine, knjiga četvrta, 2003, Str. 255.

Borivoj Mirosavljević

KAROLJ ANDRUŠKO, SA FOTOGRAFIJOM DO TRIJUMFA Karolj Andruško je rođen u Senti 27. juna 1915. U rodnom mestu je završio osnovnu školu,

zatim Trgovačku školu i zanat grafičara, slovoslagača, pa je ceo radni vek proveo po štamparijama u Novom Sadu, Subotici, Senti, Osijeku i Beogradu. Istovremeno se kao samouki slikar, grafičar, bavio likovnom umetnošću i učestvovao na preko 700 izložbi u zemlji i inoStranstvu sa oko 8.000 velikih grafika i preko 3.000 ulja na platnu i lesonitu.

U svom slikarskom poslu veoma je uspešno koristio pomoć fotografije, i fotografa, pa je iznedrio, osim velikog broja slika, čitavu biblioteku zanimljivih mini knjiga i hiljade originalnih obeležja vlasnika knjiga – ekslibrisa. Najzapaženija mu je kolekcija mini knjiga svih gradova u kojima su do sada održane Olimpijade, zatim većih gradova u nekadašnjoj Jugoslaviji, od Bleda do Ohrida. Dobitnik je velikog broja nagrada.

BIBLIOTEKA NA DLANU Senćanin Karolj Andruško je jedan od mnogih likovnih umetnika koji u svom stvaralaštvu

koriste fotografiju i njene neograničene mogućnosti u pružanju pomoći raznim umetnicima u ostvarivanju njihovih duhovnih kreacija.

Kada je pronađena kamera opskura, mračna komora, slikari su prvi iskoristili njene blagodeti da bi lakše i vernije na svojim platnima i crtežima oslikali odabrani motiv iz prirode. A kada je svetlost dana ugledala i prva fotografija, pre više od 160 godina, slikari su se zabrinuli za svoju egzistenciju očekujući od fotografije žestoku konkurenciju. Fotografija je u svom dosadašnjem bitisanju doživela razne tgransformacije i pokazala da je ne treba meriti sa slikarstvom, jer je ona bliža životu nego umetnost. Slike dobijaju svoj identitet sa gledaocem, njegovim sudbinama i predrasudama.

Ruku pod ruku Dugačka je lista likovnih umetnika svih profila koji su shvatili značaj i moć fotografije

prihvatajući je kao prijatelja i korisnog saradnika. Jedan od njih je i Karolj Andruško, slikar autodidakta iz Sente, koji je baš zahvaljujući druženju sa fotografijom postao poznat, u svetskim razmerama, kao realizator zapaženih linoreza i najmanjih knjiga na svetu koje se čitaju pomoću mikroskopa ili drugih specijalnih optičkih pomagala.

- U ranoj mladosti upoznao sam mog zemljaka fotografa Stevana Kragujevića. On me je fotografisao sa mojim kolegama u srednjoj školi u Senti i od tada sam zavoleo fotografiju sa kojom se družim kroz ceo život. Amaterskom kamerom snimam motive iz prirode koje potom uz pomoć izrađenih fotografija pretvaram u ulja na platnu, linoreze ii neke druge slikarske tehnike. A u tom posredovanju mnogo su mi pomogle i perfektne fotografije koje su snimili Kragujević, Maćaš Nemet, Gabor Ifju, Bora Vojnović i drugi poznati fotoreporteri.

Da bi potkrepio svoje reči Andruško nam je pokazao veliku kolekciju fotografija u kojoj sui radovi spomenutih autora. Panoramski snimci Sente poslužili su mu za izradu velike grafike -linoreza a od serije Kragujevićevih fotografija, među kojima je i nezaboravni snimak kubikaša sa Tise, štampana je mini knjiga sa reprodukcijama drveraza sa dimenzima od samo 4 puta 5 santimetara.

- To je samo jedna od preko 220 mini knjiga koje sam realizovao, - objašnjava Andruško. – Na velikom broju izložbi prikazane su moje mini knjige o Senti, Tiskom cvetu, Šandoru Petefiju, Kanarskim oStrvima, srpskim manastirima, čuvenim putovanjima iStraživača Tibora Sekelja… Od svih je najmanja knjiga “Motika” čije su dimenzije 5 puta 5 milimetara pa se može čitati i listati samo pomoću specijalnih optičkih pomagala! U knjizi iste veličine objavljene su i Andruškove iluStracije za poemu “Jama” Ivana Gorana Kovačića.

Na dlanu jedne ruke može da stane čitava biblioteka fantastičnih Andruškovih mini knjiga. Njihova realizacija u štampariji nezamisliva je bez pomoći fotografije, odnosno ofset štampe kojoj je fotografski film osnova za precizno štampanje. Andruško to dobro zna jer je i sam izučio štamparski zanat i tim poslom se bavio sve do odlaska u penziju. Mostovi simboli zajedništva

Senćanski slikar, grafičar, Karolj Andruško izradio je, uz pomoć fotografija prepoznatljivih motiva, veliki broj ekslibrisa. Prema njegovoj evidenciji ima ih preko 4.300 a među poznatim imenima, kojima je uradio obležja vlasništva knjiga, pod rednim brojem 1783. iz 1973. godine je Ivo Andrić, naš nobelovac. Za svoj rad Andruško je iskoristio fotografije mosta preko Drine kod Višegrada kao i crkve i džamije. Autor linoreza objašnjava svoje opredeljenje:

- Mostovi su često prisutni u mom stvaralaštvu. Ja ih vidim kao simbole zajedništva, kao spone među narodima. Zato sam teško podneo Stravične slike razaranja mosta u Mostaru i tri novosadska mosta u proteklom ratu.

Kao potomak kubikaša Andruško je i sam, dok nije izučio grafički zanat, radio teške fizičke poslove kubikaša na raznim gradilištima širom naše zemlje. Čitav jedan slikarski opus posveto je svojim drugovima kubikašima i kompletnu izložbu poklonio “prestonici kubikaša” Temerinu. Bela Gabor je, pišući o Andruškovom “romanu u slikama”, posvećenom kubikašima, zaključio da je ovaj istaknuti umetnik “podigao spomenik već izumrlim zanimanjima, koja su nekad značila jedini opstanak siromašnim Temerincima”.

Na sličan način Andruško se odužio i svojim Senćanima kada je priredio veliku tematsku izložbu slika posvećenu 300. godišnjici čuvene Senćanske bitke. I Temerinci i Senćani su mu dodelili najviše priznanje – Oktobarske nagrade.

Borivoj Mirosavljević “Dnevnik”, 27. septembar 2003.

Takođe i u knjizi Borivoja Mirosavljevića Antologija fotografije Vojvodine, Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, knjiga četvrta, 2003, Str. 18-19. Dušan Đurić STEVA

Steva je u rodnoj Senti video ljude i prizore u malim isečcima stotog dela sekunde, a Bresonovo razmišljanje zamenio je tako što je Sentu upio u svoj krvotok, ugradio u svoja osećanja, smestio u svoju dušu.

U njegovoj kolekciji su državnici i kubikaši, patrijarsi i čobani, vladarski aubomobili i dugačka kola natovarena kukuruzom, svetske fontane i panonski đeram sa valovom za umorne konje; ovde je istorija velika i mala, iz druge polovine veka koji je dugo, dugo bio naše danas i ovde; sada te godine oživljavamo uz podsticaj Stevinih fotografija koja još jednom dokazuju da vreme prohuji, a svedočenja stvarnosti ostaju.

Dušan Đurić

“Dnevnik”, 13. marta 2004. Takođe i u knjizi Borivoja Mirosavljevića, Ljudi sa tri oka, Antologija fotografije

Vojvodine, knj. 5. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2004, Str. 48.

Vasa Pavković REAGOVANJA U CRNO-BELOM SVETU

“Prostor večnosti”, Stevan Kragujević, fotografije, Novi sad, 2003. Uvek je tako bilo i tako će vazda biti – često se nešto dalje od očiju šire javnosti pojavljuju

knjige izuzetne vrednosti, urađene sa posvećenošću koja, budući da nije karakteristična za nas, i zbunjuje i ozaruje lica. Knjiga čiji je sastavljač Borivoj Mirosavljević, a izdavač Foto i kino savez Vojvodine i koja je posvećena doajenu srpske i jugoslovenske fotografije Stevanu Kragujeviću upravo je takvo delo.

Načinjena u čast stopedesetogodišnjice otvaranja prvog profesionalnog fotografskog ateljea u Vojvodini i godišnjice smrti velikog fotoreportera Stevana Kragujevića, ova knjiga je mnogo više od monografije o jednom umetniku. Ona je svojevrsna, složena “ostavština za budućnost” i dokumentarna hronika o jednom vremenu koje se sve brže udaljuje od nas, a da njegove istorijske konsekvence nismo u stanju da odredimo i okvalifikujemo na pravi način.

Mada su crno-bele fotografije centralni i suštinski deo knjige Prostor večnosti, vrlo važni su i tekstualni prilozi, između ostalih autobiografija Stevana Kragujevića, napisana u Senti januara 2002, nešto pre njegove smrti, prozni zapis Ištvana Selija, topli, lirski ostvrt pesnikinje Tanje Kragujević, kćeri velikog fotografa, eseji Jovice Aćina i Draginje Ramadanski, kvalitetni faksimili dokumenata novinskih i revijalnih Stranica sa fotoreportažama Stevana Kragujevića.

Naravno da ovom Strasno rađenom knjigom dominiraju crno-bele fotografije, svojevrsna hronika karijere umetnika, ali i života u velikoj Jugoslaviji, od kraja Drugog svetskog rata do olovnih devedesetih godina proteklog veka, dakle do krize i raspada zemlje, ratova i sankcija. Dok listamo Prostor večnosti, dakle, posmatraćemo rane ravničarske pejzaže na fotografijama Stevana Kragujevića, potom žanr-scene iz doba obnove i izgradnje, pastoralne prizore sa severa Bačke. Naglo u knjigu prodiru holivudski glamurozne scene i portreti glumaca koji su pesećivali Jugoslaviju i družili se sa Titom, scene buđenja domaće eStrade, pa haotični prizori policijskih obračuna sa studentima 1968. godine, da bi u poglavlju Treći čovek Stevan Kragujević postao “dvorski fotograf”, u najboljem smislu reči, čovek koji je fotografisao skoro sve vođe nesvrstanih zemalja, što portretima, što u scenama susreta s Titom i uopšte grupnim druženjima. Potom dolaze na red Hruščov i Brežnjev, Nikson i Robert Kenedi, Brant i Gadafi, Inidra Gandi i mnogi drugi usmerivači svetske istorije, kao meta fotoaparata Stevana Kragujevića, pa posmatrajući ove majstorske fotografije, vaskrsavamo jedno doba i njegov duh koegzistencije i utopijske nade.

Najčešći cilj Kragujevićevih “škljocanja” bio je Josip Broz Tito, i u ovoj knjizi možemo posmatrati promene u figuri i liku harizmatičnog vođe druge Jugoslavije, ali i fascinantne scene grupnih dočeka širom zemlje, prizore na sednicama i kongresima, video-scene: od kozaračkog kola, poseta poljima i fabričkim halama do Titove smrti. Slede zatim fotosi prizora iz potonjeg života nestale zemlje, ispunjene najraznovrsnijim primerima fotografija oštrog oka i invencije Stevana Kragujevića, plodova njegove sposobnosti da se nađe na pravom mestu, da reaguje u najboljem trenutku, suvereno beležeći kataStrofe i elementarne nepogode, idilične scene sa obala voljene Tise, zanatske svečanosti, ili portretišući umetnike koji su obeležili vek za nama: Andića, Ćopića, Lalića, Vujakliju, Stojana Vujičića… Ukratko, i za ovu priliku: fotomonografija posvećena Stevanu Kragujeviću jeste knjiga kakve se retko prave i ona dokumentarnim i umetničkim vrednostima ostaje trajan beleg u vremenu i našoj istoriji.

Davno, kao dečak, čitajući Politiku ili IluStrovanu Ppolitiku, i posmatrajući s ushićenjem snimke Stevana Kragujevića, o kome tada nisam znao baš ništa, činilo mi se da je on maletene svuda prisutan kao nekakav čarobnjak, koji svet čini realnijim tako što ga fotografiše. Posle mnogo godina, posmatrajući ovu knjigu, potvrdio sam da je ta rana slutnja bila tačna.

Vasa Pavković “Politika ekspres”, 21. juni 2004.

Takođe i u knjizi Borivoja Morisavljevića Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 5, Novi Sad, 2004, Str. 244.

Raša Popov PUTOVANJE KROZ SUŠTINU Reč na predstavljanju četvrte knjige Antologije fotografije Vojvodine, u SPENS-u, Novi Sad, 12. februara 2004. u 12 časova

Dragi prijatelji, ovde je jedna knjiga suštine. Ja sam razmišljao: šta je to kada celoga života, jedan čovek, koji se bavi skidanjem slika sa stvarnosti, bira šta mu je najbolje. A onda dođe jedan ekspert, koji od šezdesetoro onih koji su celog života birali, izabare najbolje, reprezentativne, njihove najsuštinskoje slike. Dobijamo putovanje kroz suštinu.

(…) Kruna ove knjige je fotografija Stevana Avguština: nit belih gusaka ide prema crnom vrbaku. I na kraju, da kažemo ko je miljenik ove knjige. To je Stevan Kragujević, pokojni fotoreporter i foto umenitk “Politike”, Senćanin koji je slikao svoj rodni grad, Tisu, oblake. Slikao je za dušu.

Iz knjige Borivoja Mirosavljevića Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 5, Novi Sad,

2004, Str. 225-227. Prof. Svetozar Radonjić

KRATKA ISTORIJA GRADA SENTE

(…)

Treba znati da je Senta dala istaknute sportiste, lekare, novinare, književnike.

Slavu današnje Sente pronose i akadamik Steva Riačković, koji je ovde proveo najlepše dane svoje rane mladosti i koji je veličanstvenim stihovima opevao svoju ljubav prema našoj reci Tisi.

Tu su još i Tanja Kragujević (možda još jedan naš budući akademik), pa Matija Bećković, čuveno ime naše književnosti.

Među njima se, na svoj način, posebno ističu dva velika zaljubljenika u Sentu, Andruško Karolj i Kragujević Stevan - Štica.

Ovu bogatu kulturno-istorijsku baštinu čuvaju, prezentuju i dalje unapređuju danas postojeće senćanske kulturne ustanove: Muzej, Istorijski arhiv, Biblioteka i Dom kulture.

Prof. Svetozar Radonjić - Crni, 2000. god.

(1932-2003)

Preneto sa internet prezentacije Agencije M SOFT Senta, 2012.

DANI SEĆANJA Stevan Kragujević 17. april 2002 – 17. april 2012.

Tanja Kragujević

DŽENTLMEN U KALJAČAMA

Za mene, otac je bio majstor posebne umetnosti, dirigent, koji je upravljao tihim jatima čudesnih ptica od papira. Uzbudljive, katkad dramatične vesti iz sveta, na podlogama od crno-bele hartije, pratile su me tokom celog detinjstva i mladosti – tokom celog očevog života. Verovala sam im, poistovećivala se sa njima.

Ko uostalom ne bi verovao tim tako neposrednim svedočanstvima, isečcima života! Odrastala sam okružena njima, ubeđena da nikada nismo mi sami svet, već da je svet, njihovim

posredstvom, nastanjen u nama. Sa svojim časovima uspona, trijumfa, nesreće, katkad i kraha. Ponekad bi fotosi preplavili našu zemljanu, panonsku, letnju kuhinju u rodnoj Senti, ponekad

predsoblje u beogradskom stanu. Još vreli od izrade, ali i od težine, ili sjaja, svojih poruka. I danas mi nedostaje miris hemikalija, u kome su izrađivani, i crnobela boja, koja do poslednje

nijanse dočarava izraz, zbivanje, treptaj događajnosti. Otac je sobom pronosio čitavu starinsku školu zaokruženosti, potpunosti profesije, ali i dinamiku

koju traži moderni medij. Bio je diplomata - u kaljačama. Njegove kape, šeširi, šubare i šalovi, mogli bi ispuniti neki rekvizitarijum za boravak na otvorenom, u surovim klimama zimskog Dunava, leda i vetrova, ali i zadovoljiti svaki dres-kod koji se očekivao od skupštinskog reportera, ili uzvanika na prijemima, koji je imao svoje službene akreditacije od 1949, sve do penzionisanja.

Bio je verni i elegantni promoter lepote, a katkad i grube nasušnosti svog zanata. Snalažljiv, i korektan među konkurentima, u mnoštvu kamera. Ali i uljudan, sa harizmom zaljubljenika u profesiju, kome su se povinovale i krunisane glave – grčki kraljevski par, početkom pedestih, bez reči se pomerio u kadar koji je ublažio refleks stakla u svečanom vozu na putu od Skopja. Nije govorio, sem mađarskog, nijedan jezik, ali su njegove profesionalne želje, izražene osmehom i gestom, poštovali svi - od prvog predsednika Ujedinjenih nacija Trige Lija, Žerara Filipa, Žozefine Beker… Bio je prijatelj sa Džonom Filipsom, legendom fotosnimanja “Lajfa”, i napisao mu omaž, povodom smrti, a sporazumevali su se i uvažavali – delom kamere. Gotovo bez reči.

Otac je bio ne samo kreator uzbudljivog zapisa, već i samome sebi sekretar, poštar, kurir, i šef. Čitava agencija. I, uvek, prijatelj poštovalaca fotografije.

Volela sam naše šetnje do Glavne pošte, jer je svake večeri, oko sedam, slao svoje epistole i fotose, onima koji su od njega tražili kopiju objavljenog snimka ili dodatne informacije. Oko devet uveče odlazili bismo po tek odštampan primerak “Politike”, u izdanju za unutrašnjost. Ništa ga u tom rasporedu napornih dnevnih sati nije moglo omesti. Fotografija je bila vladarka našeg života, i majka i ja smo to saučesnički odobravale.

Taj ispunjeni trenutak, za koji je vredelo dati od sebe sve. Izjutra biti na nekom poljoprivrednom dobru, na gradilištu, aerodromu, uveče na koncertu, ili vrhunskoj teatarskoj predstavi.

Kako vreme teče, shvatam da je otac, u stvari, bio u službi mnogo moćnije Strane medija. Nije voleo prazan hod, prazan prostor. Mostovi su, počev od onog prvog, porušenog 1941, u Senti,

bili njegov lajtmotiv, njegova opsesija. Premostiti ono veliko nepoznato, čiji deo postajemo i sami, u vremenu, i saopštiti nešto, verno i

tačno, sa poetikom tajnog životnog daha, velikom nepoznatom koje se rađa, nakon nas – tako je on razumeo magiju etra.

Možda je samo na filmu, i na snimku, etar u stvari premoć, višekruno preimućstvo snimka na kvadratićima filma. Snimka načinjenog srcem, okom, i vrhunskim znanjem zanata.

Ne samo kamerom - već duhom kamere. Sobom samim, i tim trećim okom, sred stvarnosti sveta. Jednom, za sva vremena.

Tanja Kragujević .

“Politika” povodom desetogodišnjice odlaska Stevana Kragujevića, u Dodatku Kultura, umetnost nauka, 15. aprila 2012

DANI SEĆANJA, SENTA, 17. APRIL 2012. IZLOŽBA O ŽIVOTU I RADU STEVANA KRAGUJEVIĆA KULTURNI CENTAR SENTA, ČITAONICA Tanja Kragujević ČITANJE FOTOGRAFIJE

Darovi, i uzdarja

Prvu svoju izložbu 100 fotografija Steve Kragujevića, dvadeset godina rada 1936- 1956, moj otac je održao u Senti, a u proleće 2000 – bio je prisutan na poslednjoj.

Važan mi je podatak koji stoji u nazivu Stevinog prvog izlaganja, po kome se vidi da je svoje profesionalne početke Stava vezavao za 1936. godinu – kada je bio četrnaestogodišnji dečak.

U maloj varoši tridesetih, kada je Štica učio zanat kod g. Martina Ronaija, fotografija u Senti nije bila retkost. Ali, bila je eksluzivnost - fenomen, koji je animirao posvećenike, u isti mah privlačio opštu pažnju, i ostajao kao važan dokument u ličnim albumima i arhivama grada. Mogu samo da zamislim, danas, pregledajući bogato foto-nasleđe svog oca, sa koliko je uzbuđenja svoj dečački status siromašnog zanatskog pomoćnika, Steva čistim zaljubljeništvom pretvarao u celoživotnu posvećenost. Jer, čitav višedecenijski luk, više od šezdeset godina, ispisan je na njegovim fotografijama, a isto toliko dugo, i bogato, on je vezan i za rodni grad.

Kada se pogleda more Stevinih snimaka načinjenih u Senti, ili fotoreportaža njoj posvećenih, moglo bi se pomisliti da je njihov autor tu proveo ceo svoj život - da nikada nije ni napuštao svoj grad. No, bez obzira na to što ga je krajem četrdesetih profesionalna karijera odvela u prestonicu, u njegovom fokusu, i u njegovom srcu, Senta je bila i ostala posvećeni prostor. Bio je tu kod kuće, svima znani Štica - a eto, i danas možemo reći – bio je i ostao, Stevan Kragujević Senćanin.

Jednom sam sažela svoju biografiju u jedan stih – rođena u crnobelom snimku. Jer i moj prvi dan života, obeležen je kamerom, u senćanskoj bolnici, u naručju i osmehu majke.

A danas, kada gledam čitavu jednu, još raniju fotostoriju, nastalu verovatno zaslugom Ilonke, mlade učenice u Jakšićevom salonu, sa kojom su moji roditelji delili dane zanatskog naukovanja u oskudnim prilikama četrdesetih, ja na tim veselim mladalačkim licima i u mršavim prilikama u Jakšićevom dvorištu, u tom obligatnom poslovanju za majstoricu – čišćenju, spremanju drva za loženje, branju ižđikljale trave – u tim drvenim kolicima kojima otac, kao u dečijoj igri, vozi tanušnu svoju izabarnicu - ne vidim tegobnost, već začaranost - samo ljubav. A tu sam negde već i ja, pomišljam, u njihovim ozarenim licima. U oblaku tog isijavajaćeg zanosa.

Kada razgledam i do danas sačuvane snimke nepoznatih Senćana, koje je kao mladi zanatlija Steva morao načiniti na zahtev svog majstora Danila Jakšića, stojeći na uglu ulice, ili gradskom trgu, kako bi sutradan fotografije g. Jakšić stavio u izlog fotoradnje i tako privukao buduće mušterije, ne vidim nevoljki odgovor ovom neugodnom zadatku, mladog čoveka koji bi više voleo da bude negde drugde i radi nešto drugo - već čitavu galeriju likova, od kojih je svaki ponaosob jedan mozaik priče o našoj varoši. O našem gradu.

Vidim mnoštvo izuzetnih portreta, od kojih, kako to već fotografija ume reći, stoji čitava priča. Mladić u pocepanoj majici, gotovo još zadihan, protrčao centrom u svojoj muci; čovek sa paorskim šeširom, u njemu neudobnoj gradskoj odeći; žena povezana crnom maramom, obavijena svojom crnom, nama nepoznatom, tvrdom nevoljom; devojčice razdragane svojim nedeljnim kupama sladoleda…

Reći da je fotografija dvoStruki ogled sa nepoznatim malo je.

Kada vidim senćanski korzo, kojim g. Vaš vozi bicikl, vidim u pozadini i njegovu kafanu. Šta bih ja mogla danas, na početku trećeg milenijuma, znati o kafani g. Vaša, i izgledu korzoa krajem četrdesetih, onog, prošlog veka, da nije tog fotosa. A bicikl je eto, sa ravnog dela, kraj Malog parka, već zagazio i na kaldrmu. Na sledećem kvadratu filma vide se čak, u krupnom planu, samo njena dva-tri izdvojena kamena. I ništa više. Tri ista, jedan različit, malo okrnjen, možda kopitom konja.

Šta je hteo reći ovaj ćutljivi, i neobični snimak? Dočarava, svakako, uz svu svoju tajnovitost, i smisao fotografije za govor nemosti, evo,

čak i obične, senćanske kaldrme, koja će postati šetalište, mesto okupljanja viđenih njenih žitelja, ali i gostiju, sportista, umetnika, ili putnika namernika, kojima su izazov, ili obaveza nalagali da dođu u grad, na varošku pijacu, kod lekara, ili da upišu decu u škole.

Tako nijansa u viđenom, sluh za postojanje jednog kamena, koji je drugačiji, u masi istih, otvara posebno minijaturno poglavlje u istoriji senćanskih ulica.

Ali, i meni lično govori mnogo. Kao da je deo i moje lične biografije. Jer zbog te sekundice drugačijeg, tog okreta u percpeciji, verujem da sam prava očeva kćer - da bez tog obrta u sledu slika, te percepcije, ne bih bila pesnik.

U mnoštvu dilema koje me obuzmu pred svakim snimkom, u razmišljanjima treba li ih predati na dalje čuvanje, rukovodi me upravo ta dvoStruka priča fotografije.

Čak i kada ne prepoznajem lica, uvek je na Stevinim snimcima moguće rekonStruisati dublje značenje, neki detalj iz povesti grada. Žena koja je ispunila prostor svog pendžera, pravi je ram za vojvođansko slikarsko platno. Kada posmatram grupu mladih u srcu grada, vidim raskošno lepu mladost, ali, tu je već i fotoalbum istorije grada – Foto-Etika, podno Gradske kuće, reklame za bioskopske predstave čak i tada, ranih četrdesetih, gradski park, a u pozadini štamparija “Udarnik”. Devojke i topole, devojke-topole, i jednako vitak, pa i višlji, zagonetni stub. Steva je, za svaki slučaj, dopisao: “Šlajsa, pumpa za navodnjavanje”. Uz tek pokošena žitna polja, dodao je za mašine u punom hodu – “samovezačice”. A potom, tu je i sva raskoš kukuruznih berbi, uvezana u džakove, sa zaspalim beračima na njima, što čekaju vozove i utovar svog blaga.

U jednom mom novijem otkriću, eto i benzinske pumpe, deluje nekako svetski, u centru male varoši, a samo dva dokona benzinska ranika, što igraju šah u njenoj senci, saopštavaju koliko je ovde, u predelu čeza i dvokolica, kolske zaprege i neizostavnog bicikla, automobliski saobraćaj još uvek retkost. Eto i lepo obučenih Senćana, došlih da u nedeljnoj šetnji načine počast svom gradu. Među njima, i Franja Brindl, vlasnik “Foto-Etike”.

Srušeni senćanski most 1941. otac je snimio kao devetnastogodišnji mladić. Kraj mosta je figura jednog nepoznatog muškarca, snimljenog s leđa, ali gotovo pogurenog od tereta ovog prizora.

Sa tim istim teretom u duši svakako je ovaj snimak i načinjen. Taj utučeni čovek bio je, bez sumnje, Steva sam, iznutra. Možda je zbog tog snimka voleo da snima svaku naznaku rasta, cvetanja. Jedna poslastičarnica, četrdesetih, sa dve-tri zaboravljene netaknute šampite, i dve

prodavačice, u pozadini, a na zidu, plakat na mađarskom – sa porukom - iskoreniti nepismenost. Onaj već fotosom proslavljni Stevin raznosač novina, zbunjen pažnjom fotografa i fokusiranog objektiva, uvodnik u bezbrojne snimke koji beleže donošenje novosti, događaj, rađanje grada, dobio je uz dve prodavačice šampita, svoje jednako vredne i važne drugarice.

Rađanje njegovog grada u Stevinom oku, duši, i kameri, bilo je svakodnevno, netremično. On ga je video u svemu - u procvetalim jorgovanima, rodi što se vratila u opustelo stablo, u golubarima na Živinskoj pijaci, u asfaltiranju ulica, polaganju prvih cevi gradske kanalizacije, a uvek i posebno, u Obnovi i bezbrojim farbanjima mosta, tog najslikanijeg luka na planeti, da kažem u šali, kojeg je Stevan ovekovičio u svim fazama, u svim bojama.

Sve je za njega, ulovljeno okom kamere u Senti, značilo pomak, stvaranje, “iskorenjivanje nepismenosti” – jer je zapravo značilo otimanje od zaborava.

Tu je, na njegovim snimcima, i zamah bacača koplja, šahovski turnir, plivači, stonoteniseri, jedna mala čitateljka nad rastvorenom knjigom. Otvaranje muzeja, izložbi – u dugoj

vremenskoj koroni, koja otvara grad kao veliku čitanku jedne istorije, viđene objektvno, kamerom, ali i toplo, osunčano, njim samim iznutra.

Ništa ne bih znala o karikaturisti i umetniku Reže Vitmanu (Wittmann Rezső), koji se potpisivao sa Gatto Nero, da otac nije ostavio film sa snimljenom njegovom prvom izložbom, i radovima koje je i kasnije, u svojim fotoreprodukcijama, stavljao na uvid Senćanima, a na kojima su zauvek ostali zabeleženi duhoviti crteži istaknutih sugrađana prethodne epohe.

Fotosi i pisma koje su razmenjivali senćanski poznati fotograf Ferenc Hajošević i moj otac, fotografišući jedan drugog, i dopisujući se – čak i onada kada su ih prostori i vreme odvojili – jedno je od Stevi tako svojstvenih poglavlja romana o prijateljstvima i zavičuju, o ljubavi koju je ceo život negovao. Akvarelista amater Nestor Slavnić, vajar Ištvan Tot, učesnici senćanske likovne kolonije, radovi Milana Konjovića, gospodin Geza Tripolski u grupi posetilaca dok predstavlja prvu muzejsku postavku… Zgrada Srpske čitaonice, koje više nema. Otmenost Gimnazije, mlada porodica profesora Selija, budućeg akademika. Jedan dečak sa cvećem u naručju - još jedna budućnost ovekovečena fotosima: gospodin Svetozar Vuković, budući episkog šumadijski, dopisni član akademije nauka - ali i jedna lična priča, zajednička mladost u ulici Žarka Zrenjanina, i doživotno prijateljstvo.

Pa berba grožđa, u porodici Jovanović, u istoj ulici Stevine mladosti, potom i svi oni susedi, od sedih starina do bebe u naručju, u jendeku Zmaj Jovine, ispred kuće njegove Lepe. A ko nije, omamljen bagremom, u jendeku sedeo, nikada nije pravog senćanskog vazduha jeo i pio. Ko nije lipe i jorgovane grlio, i taj je mnogo iz bedekera ljubavi senćanskih propustio.

Svaki Stevin snimak je posebnost identiteta Sente. Gotovo sve ih je Stevan, u svojim beogradskim arhivima i sačuvao. Ja ih samo postepeno vraćam, tamo gde pripadaju. U jednoj anegdoti iz mladih dana, Steva priča kako ga je majstor Martin Ronai, kada je

jednom zakasnio na dnevni posao, uz tri vruća šamara zauvek naučio tačnosti. Nikada od tada Steva nije bio bez sata, pa i čitave kolekcije satova.

Imao je, šta više, i onaj, jedini pravi, najzanačajniji sat - u sebi. Čitava buduća karijera novinskog fotoreportera, vrhunskog profesionalca, to dokazuje. Ali,

i smisao za onaj trenutak kad jato belih gusaka prelazi čokanski put. I kad voćka cveta, kad se rađa iza oblaka sumračno sunce zimskog predvečerja u vojvođanskom sokaku.

Bio je uvek gde treba, u zlatnoj sekundi - vremena, svog oka, i svog srca. Svoje lične i profesionalne naravi.

Unutrašnji sat ga je pokretao i vodio. Samo tako, verujem, mogu nastati dela za koja imamo običaj da kažemo da su rađena sa dušom.

Jednom se, u mladosti, sa gazdom, g. Danilom Jašićem, Steva zadesio u Martonošu, na tamošnjoj svadbi koju je trabalo snimiti. I, ostavši dugo u noć na slavlju, prespavao je čas polaska kući. No poučen već obavezama i tačnosti, Steva je izjutra, usplahiren, dohvatio neki bicikl, pa za vozom! Stigao je taman da dočeka gospodina Jakšića na stanici, sav oznojan, ali otmeno, i sa rečima: “Dozvolite da preuzmem Vaš prtljag”.

Ja nemam toliko reči, koliko je Stevinih fotografija. I priča o njima, o nama svima. Žurim, evo, za njegovim vozom. Za onim oblakom pare, proStranim poput ravnice cele. I ja bih, nagnuta nad njegovim kovertama, filmskim rolnama i fotosima, na dugim trakama

njegovih puteva, koji su počinjali od Sente, i tu se vraćali, želela da ga sustignem, na nekoj od stanica. I kažem, sa zahvalnošću: “Dozvoli da preuzmem tvoj prtljag, Tata!”

Stevan je umeo da daruje. I činio je to stalno, svakodnevno. Danas mu je, ne prvi put, ali za jedan važan datum, pažnjom i sećanjem Senćana, na dar

uzvraćeno. Tanja Kragujević

Senta, 17. april 2012.

Dr Draginja Ramadanski ČUDO FOTOGRAFIJE

Stevan Kragujević spada u ljude o kojima je teško govoriti u prošlom vremenu. Teška srca to činimo, već deset godina odlažući perfekat, govoreći o sugrađaninu koji kao da je uvek sa nama, kao večita najaktuealnija novost našeg grada, kao večiti počasni gost.

Šta odlikuje Stevana Kragujevića kao fotografa? Bio je to spoj profesionalne sabranosti i napojmljive bezazlenosti. On je verovao u čudo fotografije. To je možda i najvažnije - ne oboleti od razorne skepse. Prema svom pozivu zadržao je isti odnos - poverenja, ljubavi i radoznalosti, - kao neko ko tek počinje da upoznaje čari te zahtevne profesije. Uz ogromno znanje, iskustvo, čulo, darovitost – odlikovala ga je, odlikuje ga, svežina, krepkost, bodrost, zadivljenost i oduševljenje prema moćnom mediju, čiji je prvosveštenik.

Kako je lepo, reći ćemo za prizor koji nigde više ne postoji osim na njegovoj fotografiji. On zaslužuje da mu se divimo, da razgovaramo o njemu kao autoru, darodavcu večnosti uprkos fizičkom nestajanju. On je taj koji je umeo da vidi, da prebaci velove tajne, ali i da ih Strgne.

Fotograf teško da je odgovoran što je stvarnost ovakva ili onakva. Međutim, njegove zasluge za uviđanje naravi stvarnosti su presudne. U jednom trenutku, naime, stvarnost se bez ostatka seli na fotografiju, koja postaje jedino mesto njenog trajanja. Bez tih papirnatih svedoka – naši životi su bespogovorno poništeni.

Znao je Stevan Kragujević da fotografija može da bude i lažni svedok, znao je za trikove svoga zanata, znao je da se lopta može naknadno ubaciti u gol koji nikada nije dat. I opet se nije snuždio i razuverio u smislenost te mimoletnosti, utrkujući se sa relativnošću ljudskog ukusa. Bio je poklonik života - zacelo bi spustio svoj objektiv i prvo uzeo u ruke neko uplakano dete. Znao je da postavi granicu svojstvenu profesionalnom kodeksu: slika, ali ne po svaku cenu.

Ovo je izbor iz bogatog opusa koji je dokumetaran, reporterski, ali jednim svojim diskretnim, luksuznim viškom, ali tim nesumnjivije – umetnički. Kroz izložbu provejava refren da su u njegovom životu postojale tri ljubavi - supruga Leposava, kći Tanja i kamera "lajka". Ova izložba, i ovaj poklonički susret, dokazuju da ih je bilo još... Jedna je Senta. Jedna je Tisa. Jedan je korzo. Jedan je kej. Toj jedinstvenosti, sada vidimo, doprinosi zapravo on.

Odabrane fotografije svojom temom, motivima, orkeStracijom, upiru u suštinu čoveka. Stevan Kragujević je nepogrešivo pokazivao najlepše naše lice izvodeći ga iz zvanične uštogljenosti, predočavajući njegovu skrivenu ljupkost i šarm. To nisu manekeni, to su ljudi u akciji, sa toplim, širokim osmesima. To su slike sreće a ne njene imitacije. Uostalom, Stevan Kragujević i da je hteo ne bi umeo drugačije. Taj pomalo starovremski i samonikli gospar od reči, stila i manira, koji nije voleo sudbinu kao udes već kao - sreću.

Meni su najdraži zakuci u kojima stanuje flamanski smisao za male, kamerne formate, ozarene tajnom svakodnevne sabranosti čoveka. Gde se prikrada lovac na malenkosti i tananosti, na ono skrajnuto, gde se lovi najređi i najneuhvatljiviji plen.

Pohvaliću se da sam imala čast da učestvujem u jednoj poznoj, možda i poslednjoj, fotosesiji čika Štice. Čuvala sam ovaj način obraćanja za poverljive trenutke, poput ovoga sada. MaeStro je došao nenajavljen, sa svojim čuvenim zembiljem, na čijem dnu je spavala jednooka čarobnica. Što se mene tiče, nije se mogao pogoditi lošiji, raStrzaniji dan. Kao da ništa od toga nije primetio, nije ga se ticalo. On je bio na zadatku, zahvaćen svojom visokom Strašću. Zapričali smo se, ja sam počesto navraćala do kuhinje i nazad, i u tim, za mene nevidljivim trenucima, on je čarao. Mora da je imao skriveni fotošop, u sopstvenom srcu i oku. Serija portreta koja je tada nastala razletela se na neke za mene važne adrese. Najposle, ko god bi po službenoj dužnosti tražio fotos moje malenkosti, dobijao je neku od tih mojih dvojnica. Ne znam šta su mislili, ali meni se dopadalo da me ljudi vide duševnim očima Stevana Kragujevića.

Za kraj bih rekla da je ova naša izmaštana, neblazirana Senta, sa potpisom Stevana Kragujevića, potrebna Senćanima, ali ne samo njima. Proglasimo je i tehnički otvorenom, mada je to njeno početno, suštinsko i neotuđivo svojstvo.

Draginja Ramadanski Senta, 17. april 2012.

Horváth Zsolt

ZENTA ELSŐ IGAZI FÉNYKÉPÉSZE

A Zentai Alkotóházban tegnap nyílt meg Stevan Kragujević neves zentai fotóriporter születésének 90. és halálának 10. évfordulója alkalmából megrendezett kiállítás. A Dudás Gyula Múzeum- és Levéltárbarátok Köre szervezésében megrendezett tárlatmegnyitón Zenta első igazi fényképészének a munkásságát dr. Draginja Ramadanski egyetemi tanár és Tari László helytörténet-kutató méltatta, édesapja művészetéről és a kiállított képekről pedig lánya, Tanja Kragujević költő mesélt. A megemlékezés folytatásában egy, Stevan Kragujevićtyel készült televíziós beszélgetést is levetítettek.

Tari László méltatásában elmondta, hogy Kragujević sok évtizedes munkásságával beírta magát Zenta város történetébe, se előtte, és sokáig utána sem lesz valaki, aki felül tudná múlni azt a pillanat megfogó képességet és művészi érzékét, amivel ő rendelkezett a fotóművészet terén.

Stevan Kragujević 1922. február 4-én született Zentán, iskoláit is itt végezte. A fényképész szakmát a Rónay fényképésznél tanulta ki, a mestervizsgát pedig Danilo Jakšić fényképésznél tette le, akinek akkoriban a legjobban felszerelt fotóműhelye volt a Vajdaságban. 1943-ban nyitott önálló üzletet Zentán, a háború után Belgrádba költözött, és előbb a Tanjug, majd a Politika napilap munkatársaként tevékenykedett. Tíz önálló és számtalan közös kiállítása volt, és egy saját könyvet is kiadott. Több napi- és hetilapnak, így a Magyar Szónak is fotóriportere volt. A Zenta igazi arcát az ő fotóiból ismerhettük meg, s példátlanok és pótolhatatlanok azok a képei, amelyeket az elmúlt század negyvenes éveiben készített a Tisza-parti városról, a különféle rendezvényekről és a zentaiakról , de a háború utáni munkássága is rendkívüli, mivel számtalan dokumentumképen örökítette meg városunk mindennapjait, természeti szépségeit – mondta Tari László méltatásában.

Horváth Zsolt Magyar Szó, internet izdanje

2012. április 18., 04:03

STEVAN KRAGUJEVIĆ, VIKIPEDIJA, ČLANAK POSTAVLJEN DECEMBRA 2013

Stevan Kragujević Из Википедије, слободне енциклопедије

Stevan Kragujević

Stevan Kragujević, portret

Rođen: 4. februar 1922.

Senta (Kraljevina SHS)

Preminuo: 17. april 2002.

Beograd (SRJ)

Stevan Kragujević (Senta, 4. februar 1922 — Beograd, 17. april 2002), jedan od najznačajnijih jugoslovenskih i srpskih fotoreportera i fotoumetnika.

Zanat i profesionalni rad

Fotografijom se počeo baviti kao četrnaestogodišnjak. Učio je zanat u Senti, kod Martina Ronaija i Danila Jakšića. U toku rata, Stevan je nastavio sa učenjem i napredovanjem. Družeći se sa iskusnim Gezom Bartom, u Novom Sadu, u njegovoj fotoprodavnici nabavio je jedanod prvih kolor filmova, i koristio ga samo za najdragocenije snimke. Tako je 1943. godine nastao i fotos “Guščarice”, mlade žene sa korpom i guskama, u vojvođanskom sokaku. Snimak je, pod nazivom “Motiv iz vojvođanskog sela”, publikovan na naslovnoj Strani časopisa “Duga”, broj 313, koji je tako, 1950. godine, postao prvi naš iluStrovan časopis sa naslovnicom u koloru.

Bio je prvi fotoreporter Direkcije za informacije pri Predsedništvu SFRJ, koju je vodila, kao predstavnik za propagandu u inoStranstvu, Eva Biro, a na čijem se čelu nalazio Vladimir Dedijer. Tada je nastao, između ostalog, i prvi oficijelni portret Predsednika Tita, koji je 1950. godine načinio Kragujević, a koji je bio namenjen Stranim ambasadama i dopisnicima. Snimak je sačuvan u Kragujevićevoj arhivi. Stevan je tokom kasnije karijere načinio bogat fond snimaka Predsednika Tita, prateći njegova putovanja u zemlji, posete radnim kolektivima, susrete sa Stranim državnicima, radnicima, umetnicima, građanima, ili mladima, ali je, pored zvaničnih, osvario i niz antologijskih, neoficijelnih snimaka. Mnogi su ga, zbog svega toga, smatrali Titovim ličnim fotografom – što on nije bio.

Nakon tog perioda od 1949. do 1951. godine, je član elitnog tima fotoreportera Tanjuga od 1951. do 1953. godine, a od 1953. do penzionisanja, 1982. godine, fotoreporter i urednik fotografije dnevnog lista "Politika". Tokom rada u "Politici", posebno u njenom novijem periodu modernizacije (prelaskom u novu, današnju zagradu) obavljao je i druge značajne poslove - bio je rukovodilac Fotolaboratorije i Fotoslužbe ove kuće. Više godina je bio je šef fotoslužbe, prenosio iskustvo na mlađe kolege, organizovao dinamičan dnevni i noćni rad fotoredakcije, a posebno doprineo visokoj svesti o značaju čuvanja filmova i osnivanju bogate fotodokumentacije. Do odlaska u penziju bio je i urednik fotografije, koji je doprineo uvođenju novih rubrika u “Politici”, osobito onih koji su isticale punu vrednost i važnost fotografije (“U slici i reči”).

Stevan, okom slikara i grafičara

Karikatura Bene Kušara, 1951.

Karikatura Nikole Martinoskog, 1953.

Karikatura Reže Vitmana (Gatto Nero), 1943.

Fotodokumentacija

Svojim bogatim delom sačinio je jedinstvenu dokumentarnu hronologiju o razvoju Jugoslavije, svedočeći, kao fotoreporter, o svim značajnim događajima iz politike, kulture, umetnosti i sporta. Prisustvovao, kao akreditovani novinar, od 1949. godine, sve do penzionisanja, svim događanjima u Skupštini Jugoslavije, partijskim kongresima i kongresima Sindikata, prvomajskim paradama i obeležavanju Dana mladosti, osnivanja Pokreta nesvrstanih (Brioni, 1956.); i o studentskim nemirima1968. godine, ili o prirodnim kataStrofama i udesima (zemljotres u Skoplju 1963.).

Galerija njegovih vrsnih portreta političara, državnika i krunisanih ličnosti polovine prošlog veka, koje su posećivale tadašnju Jugoslaviju (Nehru, Naser, Indira Gandi, Hruščov, Robert Kenedi, britanska kraljica Elizabeta, grčki kraljevski par), ali i mnoge druge istaknute figure sveta nauke, književnosti, filma i sporta (američki kosmonaut Nil ArmStrong, operska zvezda Mario del Monako, šahovski mag Robert Fišer, glumci Lorens Olivije, Žerar Filip, Iv Montan, Elizabet Tejlor, Orson Vels, Jul Briner), kao i brojni umetnici i legende domaće scene, muzičari, glumci, slikari i književnici – nobelovac Ivo Andrić, Branko Ćopić, Desanka Maksimović, Dobrica Ćosić, Vasko Popa -, čine posebnu poluvekovnu hronogiju života i zbivanja u nekada velikoj, zajedničkoj zemlji. Ne retko, ovi susreti pretvarali su se u životna

Kragujevoćeva prijateljstva ( akademik dr Seli, književnici i prevodioci Stojan Vujičić, Zoltan Čuka, slikari Božidar Jakac, Lazar Vujaklija, Ilija Vitolić, Libero Markoni, Išvan Tot, Andruško Karolj, vajarke Vida Jocić, Mira Sandić, istoričar umetnosti Oto Bihalji Merin, i drugi ) a kontakti sa brojnim umetnicima, koji su želeli upravo portrete sa njegovim autorskim potpisom,(dirigent Đura Jakšić, kompozitor i gitarista Jovan Jovićić, violinista Branko Pajović, novinar Loni Davičo (zaslužan za Stevanov dolazak u „Politiku“) te pesnici Dušan Radović, i Oskar Davičo, stvarali su neponovljivu priču o međusobnoj podršci, saradnji i razumevanju.

Izložbe Učestvovao je na brojnim međunarodnim i jugoslovenskim izložbama, a bio je autor i posebnih, autorskih, najčešće posvećenih rodnoj Senti. Prva njegova samostalna izložba Sto fotografija Stevana Kragujevića održana je u rodnom gradu Senti, od 28. aprila do 5. maja 1956. Poslednja izložba, u Muzeju grada Sente, marta 2000, nadomak jubilarnih 65 godina Stevanovog bavljenja fotografjom – simbolično je zaokružila njegovo delo.

Cenjen rad O Stevanu Kragujeviću su pisali: akademik prof. dr Išvan Seli, majstor fotografije i antologičar fotografije Borivoj Mirosavljević, istoričari fotografske umetnosti prof. Dr Milanka Todić i Goran Malić, istoričar umetnosti Atila Pejin, književnici Živojin Pavlović, Jovica Aćin, Draginja Ramadanski i Vasa Pavković, publicisti Momčilo Stefanović, Dušan Đurić, Budimir Potočan, istaknuti novinari, savremenici i kolege: Borko Gvozdenović, Milinko Stefanović, Đorđe Bukilica, Stevan Labudović,Dragan Mitrović, Predrag Milosavljević, Ana Lazukić, Ištvan Nemet, Milorad Mitrović i drugi.

Jedna od najznačajnijih knjiga o životu i radu Stevana Kragujevića, objavljena je posthumno, i obeležila je godišnjicu odlaska ovog vrsnog fotoreportera i foumetnika. Fotomonografiju Prostor večnosti, fotomonografija o životu i radu Stevana Kragujevića priredio je Borivoj Mirosavljević, a u ediciji “Zlatno oko” objavio Foto i kino savez Vojvodine, Novi Sad, 2003, uz podršku Skupštine opštine grada Sente. Knjiga je promovisana aprila 2003. godine u Senti, Beogradu i Novom Sadu, uz prateće izložbe sa akcentima na najvažnijim fotosima i momentima iz života i rada Stevana Kragujevića.

Autorski rad u izdanjima Knjige sa radovima Stevana Kragujevića

Turnir nacija, IX šahovska olimpijada, Dubrovnik, 1950. Izdanje Šahovskog saveza Jugoslavije, 1950.

Tanja Kragujević: Vratio se Volođa. Edicija “Prva knjiga”, Matica srpska, Novi Sad, 1966. Sa fotosima Stevana Kragujevića.

Momčilo Stevanović: Titov putokaz. Fotografije: Stevan Kragujević. Dečje novine, Gornji Milanovac, 1977.

Momčilo Stefanović, Stevan Kragujević: Ljubav bez granica. Tito i pioniri. Izdavač: NIRO “Mladost”, Beograd. Suizdavač: Savet Saveza pionira Jugoslavije. Oprema: Nenad Čonkić. Beograd, 1980.

Mirko Arsić, Dragan R. Marković: 68.Studentski bunt i društvo. Fotografije: Stevan Kragujević'. Novinska organizacija “Prosvetni pregled”, Beograd, IStraživačko-izdavački centar SSO Srbije. Urednici: Milivoje Pavlović, Velimir Ćurguz Kazimir. Recenzenti: Dušan Janjić, Karel Turza. Grafička i likovna oprema: Brano Gavrić. Fotografije Stevan Kragujević. Beograd, 1984.

Kragujević. Senta koje više nema. Sa stihovima Tanje Kragujević iz zbirke "Pejzaži nevidljivog". Povodom 300-te godišnjice bitke kod Sente. Kulturno-obrazovni centar "Turzo Lajoš" i štamparija "Udarnik", Senta, 1997.

Značajna izdanja sa radovima

SKOPJE, 1963. Urednik: Jovan Popovski. Crtež na ovitku izradio Vasilije Popović-Cico. Fotografije: Kiro Georgievski, Blagoja Drnkov, Kiro Bilbilovski, Cvetko Ivanovski, Slave Kaspinov, Edo Meršinjak, Kočo Nedkov, Foto “Nova Makedonija”, Nikola Bibić, Jovan Ritopečki, Gogo Popov, Aleksandar Minčev, Steva Kragujević, Drago Rendulić Izdavač: Agencija za fotodokumentaciju, Zagreb, 1963.

YUGOSLAV FEDERAL ASSEMBLY. Belgrade, 1965. Board of Editors: Živan Mitrović, Branko Kostić, Dragoljub Đurović. Editor: Dragoljub Đurović. Photographs by: Miodrag Đorđević, Stevan Kragujević. Lay-out by: Ante Šantić. Translated by: DR Marko Pavičić. Published by: “Mladost”, Beograde, Maršala Tita 2. Štampa: Grafičko preduzuće “Slobodan Jović”, Beograd.

SKUPŠTINA SFRJ, Beograd, 1978. Izdaje: Sekretarijat za informacije Skupštine SFRJ. Pripremili i uredili Aleksandar Petković, Dragoljub Đurović. Sarađivali: Branko Kostić. Željko Škalamera (na tekstu o zgradi Skupštine SFRJ). Fotografije: Miodrag Đorđević, Ivo Eterović, Stevan Kragujević, Tomislav Peternek, Žorž Skrigin, Tanjug. Tehniči urednik Sveta Mandić. Izdavač: “Turistička štampa “, Beograd. Štampa: Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd.

TITO U PRIRODI I LOVU. Izdavač: Izdavačko inStruktivni biro, Zagreb. Monogorafiju pripremilo Beogradsko lovačko društvo, Beograd.1980.

TITO. ILUSTROVANA BIOGRAFIJA. Uvod: Pavle Savić. Tekst: Rajko Bobot. Recenzent: Jovo Kapičić. Umetnički urednik Miodrag Vartebedijan. Fotografije:Branibor Debeljković, Ivo Eterović, Džon Filips, Historijski arhiv Bjelovar, Radovan Ivanović, Duško Jovanović, Stevan Kragujević, Mirko Lovrić, Dimitrije Manolev, Muzej grada Beograda, Muzej revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije, Milan Pavić, Miloš Rašeta, Žorž Skrigin, Aleksandar Stojanović, Filmoteka Osjek, Foto Tanjug, Žirovrad Vučić. Izdavaći: Jugoslovenska revija. Beograd, Vuk Karadžić, Beograd. Štampa: Mladinska knjiga, Ljubljana, 1980, 1981.

TITO U KRUŠEVCU. Bagdala, Kruševac, 1981. Đorđe Kablar: Crvena kolonija. Povodom 40. godišnjice pobede nad fašizmom. Senta. Deo

fotografija snimio Stevan Kragujević. 1985. PISAC U FOTOGRAFIJI. IVO ANDRIĆ 1892-1975. Povodom izložbe Muzeja grada Beograda i

Salona fotografije. Izdavač: Muzej grada Beograda, posebna izdanja, 1985. Radovan Popović: Ivo Andrić, Život. Autori fotografija: Piotr Barqcz, Foto Tanjug, Mladen

Grčević, RTV Beograd, Vojni muzej JNA, Arhiv grada Beograda, Đorđe Popović, Dimitar Manolev, Stevan Kragujević, Rade Milojković, A. Aškania, Nikola Bibić, Budim Budimovski, Vojislav Beloica, Arhiv Josipa Broza Tita, Gvozden Jovanić, i drugi, neoznačeni autori. Zadružbina Ive Andrića, Beograd, 1988.

Živojin Pavlović: Ispljuvak pun krvi. Biblioteka Zabrane! Kolo 1, knjiga 1. Urednik Miroslav Dereta, Dijana Dereta. Grafički atelje Dereta. Likovno grafička oprema: Živojin Pavlović, Miroslav Dereta, Neboša Rogić. Fotografija – korice, Stevan Kragujević. Beograd, 1990.Fotografije u knjizi: Stevan Kragujević, T. Peternek, D. Konstantinović, S. Sulejmanović, Ž. Pavlović, P. Otoranov

Dragan Vlahović, Nataša Marković : Jovanka Broz – Život na dvoru. Fotografije Dragutin Grbić i Stevan Kragujević. Biblioteka “Misterije politike”. Akvarius, Novi Beograd, 1990.

Tija voda. Edicija "Istorija poljoprivrede, salaša i sela", XI knjiga. Glavni urednik prof. dr Veselin Lazić. Izdavač: Kulutrno-istorijsko društvo "Proleće na čenejskim salašima", PČESA, Novi Sad, 1995.

Komšija pa Bog. Edicija "Istorija poljoprivrede, salaša i sela", XII knjiga. PČESA, Novi Sad, 1996. Glavni urednik Prof. dr Veselin Lazić. Urednici: Prof. dr Miloš Marjanović, Milan Grujić, književnik. Izdavač: Kulutrno istorijsko društvo “Proleće na čenejskim salašima”. Štampa: Mala knjiga, Novi Sad, Bulevar Vojvode Stepe 137. Novi Sad, oktobar 1996.

Pavlović, Živojin: Ispljuvak pun krvi, Dnevnik ' 68. Dnevnici, knjiga treća. Prometej, Novi Sad, Kwit podium, Beograd, 1999.

Petar Terzić: Sremac. Izdavač: Kulturno-obrazovni centar "Turzo Lajoš", Senta, 2002. Petar Terzić: Srpska čitaonica u Senti 1868-1957. Izdavač : PP Rapido, Senta, i Kulutrno-

obrazovni centar "Turzo Lajoš", Senta, 2002. Borivoj Mirosavljević : Vojvodina. Predeli i ljudi. Dnevnik, novine i časopisi. Novi Sad, 2005.

Antologije, zbornici, leksikoni

Dragoljub Milivojević: “Politika” - svedok našeg doba 1904-1984. Narodna knjiga, Prosveta, Beograd, 1984.

DVA VEKA SRPSKOG NOVINARSTVA. Institut za novinarstvo, Beograd, 1992. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 1. Foto, kino i video savez

Vojvodine, Novi Sad, 2000. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 2, Foto, kino i video savez

Vojvodine, Novi Sad, 2001. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 3, Foto, kino i video savez

Vojvodine, Novi Sad, 2002. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojovidne, knjiga 4, Foto, kino i video savez

Vojvodine, Novi Sad, 2003. TANJUG, FOTO. 60 GODINA POSTOJANJA. Priredio Živorad Vućić. JP Novinska agenicija

Tanjug. Beograd, 2003. STO FOTOREPORTERA POLITIKE. Vek Politike, 1904 – 2004. Publikacija povodom izložbe u

Holu “Politike”, Beograd, 2004. Dušan Đurić: NOVINARSKI LEKSIKON, YU Marketing pres, Kompanija Novosti,

Beograd, 2003. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 5, Foto, kino i video savez

Vojvodine, Novi Sad, 2004. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 6, Foto, kino i video savez

Vojvodine, Novi Sad, 2005. Goran Malić: Letopis srpske fotografije, 1939-2008. Fotogram, Beograd, 2009. Miško Šuvaković: ISTORIJA UMETNOSTI U SRBIJI, XX VEK. Drugi tom. Realizmi i modernizmi

oko hladnog rata. O fotografiji: Jelena Matić/Fotografija socijalističkog realizma. Orion art, Beograd, 2012.

Legat Stevana Kragujevića Zaslugom i voljom Tanje Kragujević, kćerke Stevanove, u Muzeju istorije Jugoslavije je formiran izuzetno vredan deo zaostavštine Stevana Kragujevića. Legat za sada broji blizu 6.000 originalnih negativa i oko 1.500 fotografija, korpus knjiga i kataloga o Kragujeviću i onih sa njegovim fotografijama, kao i nekoliko desetina predmeta i dokumenata koji svedoče o njegovoj profesiji fotoreportera, ali i o saradnji i prijateljstvu sa brojnim istaknutim savremenicima iz Jugoslavije i sveta.

Među snimcima koji na ovaj način obogaćuju fond fotografija Muzeja istorije Jugoslavije su snimci aktivnosti predsednika Josipa Broza Tita u zemlji, brojni portreti ostalih političara koji su obeležili drugu polovinu 20. veka, ali i snimci Studentskih demonStracija 1968. i političkih događaja u poslednjoj deceniji postojanja Jugoslavije.

Nagrade i priznanja Stevan Kragujević dobitnik je mnogih nagrada za svoju novinsku i umetničku fotografiju. Tu, između ostalih spadaju:

Srebrna medalja grada Sente, oktobar 1967. Srebna medalja grada Sente, oktobar 1978. Zlatna medalja Sente, 8. oktobar 1982. Priznanje “Politike” - Zlatni sat, 25. januar 1973. Spomen plaketa i diploma grada Beograda (trideset godina slobode, u znak priznanja za rad i

zalaganje u izgradnji Beograda 1944-1974). Plaketa za 25 godina rada u novinarstvu Saveza novinara Jugoslavije Plaketa za 25 godina neprekidnog rada u NIP “Politika” 25. januar 1978. Zlatna medalja povodom jubileja “Politike”, 1944-1984.

BEFU ’85 I WORLD BIENNAL OF PHOTOGRAPHY, BELGRADE, 19-october. 2nd November 1985.

Zlatna značka “Politike”, povodom 80 godina Fotoslužbe “Poltke”, 1. februar 1987.

Kao posebna priznanja:

Zlatni sat Josipa Broza Tita, 27. decembar 1979. Nagrada grada Sente, Pro Urbe, 9. septembar 2001. Nagrada “Svetozar Marković” Udruženja novinara Srbije, 13. juni 1996, za životno delo, “za

stotine hiljada fotoreporterskih zapisa istorijske vrednosti i odanost profesiji”.