BELEŠKE O POEZIJI MOMČILA NASTASIJEVIĆA (predgovor zbirke Pet lirskih krugova - Ljubomir Simović)  1980.  1.  U vreme posle prvog svetskog rata, kad se naša poezija široko otvara evropskim uticajima, kad se brzo modernizuju i pesnička forma, i leksika, i senzibilnost, i način mišljenja, pesničko delo Momčila Nastasijevića ostaje dvostruko arhaično: oslanjajući se na narodno pesništvo i na srednjevekovnu književnost, ono ostaje vezano isključivo za našu pesnički tradiciju. Tako u vreme kad pesnici u poeziju unose bučni jezik tehnike, reklama i novina, Nastasijević u nju vraća manastirsku tišinu koju zrače reči kao: rab, pojati, naveki; kad u pesme ulazi brzi i iskidani ritam grada i gradskog govornog  jezika, Nastasijević se vraća arhaičnoj intonaciji pastoralne i crkvene pesme. Očito, Nastasijević ostaje daleko od naših modernih međuratnih pesnika. U to isto vreme kod nas se piše i vrlo tradicionalistička poezija, ali je Nastasijević od tih tradicionalista još udaljeniji nego od modernista. On u našem pesništvu tog doba, pa i u našem pesništvu uopšte, stoji kao usamljena i čudna pesnička ličnost, čiji je položaj neverovatno paradoksalan: Nastasijević je, na primer, upotrebljavao reči i intonacije arhaičnije nego tradicionalisti, ali je ostao aktuelniji, pa i noviji, nego mnogi modernisti. Razlike između Nastasijevića i njegovih savremenika su mnogobrojne. Najupadljivija je razlika u sintaksi i leksici i, uopšte, u shvatanju jezika. Ne manje je upadljiva i razlika u strukturi stiha i pesme. Što je još važnije, Nastasijevićevo shvatanje egzistencije, puno straha i očajanja, stoji vrlo daleko od shvatanja naših tadašnjih pesnika. Gotovo svi su oni, posle krvavog svetskog rata, bili puni nekih pobuna ili egzaltacija – telesnih, intelektualnih, nacionalnih, kosmopolitskih, socijalnih, revolucionarnih, literarnih ... Nastasijević je možda jedini naš pesnik koji taj svetski rat, i promene koje su nastupile posle njega, nije ni primetio. On u dvema svojim pesmama vidi kako sahranjuju dvojicu vojnika, a gde su ti vojnici poginuli, i za šta, Nastasijević ne zna. (Borislav Mihajlović kaže da je Nastasijević „dezaktuelizovan, van epohe“; Miodrag Pavlović piše da je „Nastasijevićeva vizija sveta ... neistorijska“.) Nastasijević istoriju ne vidi ni kao scenu, ni kao atmosferu, ni kao kontekst, ni kao sadržaj; on gleda golu egzistenciju, i užasava se tog što vidi. U trenutku kad Miloš Crnjanski, na primer, svoje Stražilovo počinje ovakvim, apolonskim, autoportretom:  

Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom,

 Nastasijevićev autoportret, u pesmi Nagrada, izgleda sasvim drugačije:  

O, šta je ujed, otrov tvoj, zmijo, šta,

samome sebi kad izlučim se u sičan?

 

Taj strah od sebe, i strah od egzistencije uopšte, kod Nastasijevića je stalan, i stalno veoma intenzivan, i u tom strahu on ne samo da ne može da se uteši, nego ne može ni da se izrazi istorijom. On čak i ne živi u istoriji, i ne zna za istorijsku dimenziju egzistencije; on do nje, jednostavno, ne može da stigne, jer stoji kao ukopan pred uništavajućim besmislom egzistencije same. Strah od postojanja – možda bi bolje bilo reći: užas – i vera koja u tom užasu pokušava da se rodi, stoje u osnovi Nastasijevićevog pesništva. „Dezaktuelizovan“ u istorijskom smislu, Nastasijević je mnogostruko aktuelan u psihološkom

2.  Nastasijević je u početku vedar pesnik. U ciklusu Jutarnje, u predelu prepunom cveća, čuje se zvuk pastirske frule, svetli dragana, rumene se pastoralni uranci. Pesme ovog ciklusa opevaju ljubav u cvetnoj, panteistički doživljenoj prirodi. Upadljivi su erotska vrelina ovih pesama, i njihova gusta, sočna, gladna i žedna, čulnost. Devojka, u pesmi Zora, svojim erotizmom oživljava celu prirodu:  

Usnama pupolj u svetanju mami, nedrima trešnje u zrenje.

 U pesmi San u podne oseća se  

.....u poljupcu prezrele breskve slast.

 Pesma Grozd kipi od živopisnih erotskih slika:  

I tvoje telo, dragano, ljubavlju prezri, napukne.

 Ni smokva slađi ne cedi sok,

ni grozd iz prisoja.

 U navedenim stihovima dva puta srećemo prezrelost, blistavu reč na kojoj se oseća senka truljenja. Erotska zrelost je dostigla vrhunac, i na tom vrhuncu se primakla granici druge jedne oblasti, smrti. U pesmi Defina, kojom se ovaj vedri ciklus završava, pesnik prelazi tu granicu, otkriva erotičnost smrti, i erotiku i pohotu presudno vezuje za umiranje i smrt:

 Kad neljubljeno mre, tmolo je vazduhom

na strast.

 „Tmoli dah“ te neutažene strasti „sablasno mami u tamu“, i umiranje i truljenje. U Nastasijevićevoj Priči o nedozvanoj gospođi i gladnom putniku događa se to isto: zagrobni zadah izaziva pohotu. U jesen, kaže Nastasijević, „plodovi kobno bi tupkali o zemlju sve do poslednjeg, a po ulicama tecijaše nešto na zagrobni zadah. To je umiralo gospođino voće. Varoški nosevi podrhtavahu pohotom na to“. Pojava tog teškog, tmolog, zagušljivog erotizma, raskošno procvalog u senci smrti, prva je značajna komplikacija u Nastasijevićevom pesništvu. Njegov doživljaj erotike složeniji je od doživljaja koje izražavaju ljubavne pesme drugih pesnika njegovog doba. Zanimljivijom od drugih pesama tog vremena čini se u izvesnom smislu Pesma Miloša Crnjanskog, u kojoj krvave ruke dželata izazivaju u ženama pohotu: „pune tužnog milja“ koje te krvave ruke u njima bude, žene se patetično raspasuju, „padaju na kolena“, nude se, i žudno mole da ih te krvave ruke zagrle. (Isti motiv, samo posmatran sa ženske tačke gledišta, i utoliko zanimljiviji, neći ćemo, nekoliko decenija kasnije, u pesmi Krvnikslovenačke pesnikinje Svetlane Makarovič.) U Crnjanskovom doživljaju erotike, koji je ponekad teatralan, ima rafinmana, složenosti, i sadržajnih i plodnih slutnji nekonvencionalnog osećanja i zadovoljstva. On zna, kako piše Žorž Bataj, „da su prezasićenom duhu ponekad neophodne mračne okolnosti da bi doživeo vrhunac uživanja“. Tih „mračnih okolnosti“, koje su dobar začin erotskom doživljaju, ima čak i u Crnjanskovoj memoarskoj prozi, u Komentarima uz Liriku Itake, ali su te okolnosti „mračne“ isključivo u moralnom smislu, i tek toliko da oštrije začine doživljaj. Nastasijević, međutim, ide mnogo dalje. On otkriva tamnu, duboku, magnetsku vezu između erotike i smrti. Smrtna groza i umiranje kod njega nisu samo začin i podsticaj erotskom doživljaju. Erotika i smrt su, otprilike, jedna drugoj majka. Nastasijević kao da sluti neku tamnu dubinu u kojoj se erotika i smrt stapaju u jedno. U izvanrednoj pesmi Trag, u trenutku erotskog buktanja i vreline, pesnik oseća strepnju, jezu i studen.  O odnosu erotike i smrti kod Nastasijevića može se govoriti i na osnovu Batajevog razmatranja o kontinuitetu i diskontinuitetu bića, u kome on pretpostavlja da se kontinuitet bića, prekinut rođenjem, ponovo uspostavlja smrću. Povremeno, kratkotrajno, uspostavljanje kontinuiteta, kroz gubljenje sebe, gubljenje individualnosti, on vidi u erotskom vrhuncu, u kome se uspostavlja zaborav sebe toliko intenzivan i potpun, da se može uporediti sa samozaboravom do koga dovodi smrt. Da li Nastasijević sluti to isto? U pesmi Jedinoj on piše:  

I dublje li nas nema, dublje se otvori spasenje.

 Slutnja da nestajanje vodi u spasenje, možda nije ništa drugo do verovanje da se čovek, umirući, ili padajući u „malu smrt“ na vrhuncu erotskog uzbuđenja, od diskontinuiteta spasava u kontinuitetu. U svakom slučaju, nesumnjivo je da se već u čednom pastoralnom pejzažu ciklusa Jutarnje pojavljuje jedna značajna, duboka komplikacija, da se na horizontu ovog vedrog sveta, pojavljuje jedno tamno i složeno pitanje. Pesnik je ovim učinio važan korak; zakoračio je, kako bi s odobravanjem rekao Laza Kostić, u ono što se „ne zna“.

3.  Sledeći važan koran Nastasijević će učiniti u ciklusu Večernje. U ovom ciklusu mi još uvek ostajemo u pastoralnom pejzažu, još uvek prepunom mirisa i boja, ali je taj pejzaž već nešto tamniji. Pre svega, nad njim se oseća senka večeri, sa svim zebnjama i tamnim slutnjama koje veče i inače unosi u čoveka. Gotovo u svakoj pesmi pominje se smrt: „device mru“, biljke „toplo umiru“; pesnik dragoj „ne celuje usne no čelo“; pesniku „mre ... na ruci nevesta“. U jednoj pesmi sahranjuju vojnika (Truba) , u drugoj pesnik razgovara sa senkm umrle sestre (Sestri u pokoju). Svet postaje neizvesniji i složeniji: u pesmi Poznoj, umesto čednih veza, pojavljuju se „boj“, „greh“ i „blud“. U jednoj od najsugestivnijih pesama ovog ciklusa, u pesmi Večernja, pojavljuju se „strah, osama“ i svet, do malopre poznat i prisan, odjednom postaje nepoznat, tuđ i neprijateljski. Travka, na primer, više nije svakodnevna, poznata, obična travka, već – „sen iz neznani“! Najdramatičniji trenutak, međutim, nalazimo u pesmi Sestri u pokoju, kojom se ovaj ciklus završava. Pesnik, prislužujući kandilo umrloj sestri, osetivši u sobi prisustvo njene seni, pita tu sen:  

Ni tamo, seni, zar pokoja, No pokoj tražiš međ’ nama ...

 To je isto ono strašno pitanje koje postavlja Bodler u pesmi Kosturi kao kopači. Formulišući ovo pitanje, Nastasijević je, po mom osećanju, prvi put veliki pesnik: njegov strah se sad prostire u oba sveta.     VEČERNJA   Klone u dan gorama u ruj. Samotna uzdrhta breza i tvoje telo. Prikloni glavu ramenu mom, gorama u ruj.  Strah, osama me, uza me ti. Zaspala travka, sen iz neznani, samotnu me o čuj.  Klone o klone,

sve samlja ona domaku okeana pesma ova lagana.  Bona, kad klone dan, prikloni glavu ramenu mom, gorama u ruj.     SESTRI U POKOJU   Subota, mori me tuga, prisluži, mamo.  Ruže što u muci, da umine, vezla, k’o mrlje krvi na zidu tamom lape. Prisluži, mamo.  U kutu gde bona pevušila, na stručak nade kad mirisalo, žica je, ču li, prsnula. Prisluži mamo.  Ni tamo, seni, zar pokoja, no pokoj tražiš međ’ nama, nedužnu gde te bolelo, sejo, gde bela prominu.  Il’ se od bola posvetlila, po kap nam ulja za lek iz neznani, miljem da svetli kandilo, bol tvoj gde živ još ostao, sejo, gde bela prominu.  Subota, mori me tuga, prisluži, mamo.   4.  Taj strah se rađa iz osećanja besmislenosti egzistencije, a tu besmislenost Nastasijević duboko oseća. U celoj njegovoj poeziji neće se naći radosna reč za rođenje: on pominje

„rodnu kob“, „rodnu zled“, „rodnu grozu“. Čovek je „rođaju žrtva“, život je „groza od iskona“. Prema pesmi Božjak, život ne može da opravda čak ni porođajne muke. Raspet između rođenja koje je „groza“ i „kob“, i smrti iza koje nema obećanog pokoja, shvatajući život kao „grozu od iskona“, i osećajći samoga sebe kao „otrov“ i „sičan“, Nastasijević će, u pesmi Grobnoj, očajnički kriknuti potrebu da iz tog začaranog kruga života i smrti nekuda pobegne:  

Van iza rođaja negde i mrenja!

 Do ovog uzvika pesnika dovodi strah od postojanja, strah od smrti, ali i snažno osećanje greha. U trima Nastasijevićevim pesmama, Poznoj, Jedinoj i Grobnoj, koje se ukazuju kao tamna, tajanstvena, zagonetna celina, prepuna nekih tamnih ponora iz kojih katkad sevnu neke apokaliptične svetlosti koje svaku krivicu osvetljavaju nepodnošljivo, do dna, nalazimo dramatično, i sa velikom sugestivnošću iskazano osećanje greha. U pesmi Poznoj, u pokajanju pred nekom svetinjom koju čak i „dodir pokajni“ skrnavi, pesnik traži oproštaj „za bol“, „za greh“, „za blud“, i strasno moli za večnu kaznu:  

Daj da za kapljom tebe Žeđa me bez utola na veki.

 U pesmi Grobnoj osećenje greha dostiže vrhunac. Grešniku, bukvalno, gori pod nogama:  

I stopa gde prione mi, Jara je ozdo,

Zapahne vrelo pluće.

 „Jara“ bije od nedotrulih kostiju koje se razgaraju pod zemljom:  

I kosti, Te do kostiju me opeku,

Gomila su žara.

 Te svete, još nedotrule ženske kosti, koje se razgaraju, peku verovatno u smislu kajanja, u smislu griže savesti, i ta jara koja iz njih bije ne samo da ne dâ da se zastane i predahne (predaha nema čak ni u pakajanju), nego goni negde izvan ljudskog, izvan egzistencije: „iza rođaja negde i mrenja“. Kao da grešnik pristaje da poništi ceo život, i celo postojanje, ne bi li s njima zajedno poništio i svoj neuništivi i nepodnošljivi greh.

5.  Kako bekstvo iz kruga rođenja i smrti nije moguće, pesnik će se vratiti onom što mu preostaje, a to je smrt. U pesmi Pogled on otkriva da je „nesitom utol mrenje“, a ne život,

može da utoli glad i žeđ čoveka nesitog smisla, ljubavi, vedrine. U pesmi Roditelju on otkriva da se čovek smrću može osloboditi groze i kobi rođenja:  

Mrenjem za života Skidam sa sebe slepi rođaja znak.

 U pesmi Božjak (odlučujući: „da ne rodim sina“) pesnik odbija da učestvuje u nastavljanju života. U pesmi Roditelju to odbijanje je još odlučnije:  

I ne kao ti Strmoglav oplođenju

Slepo na pir. No voljom, te ne sazdala me,

Put otvaram, evo. Sebi za uništenje,

Nerođenima za mir.

 Ovakav stav je veoma blizak stavovima ranobudističkih pesnika-prosjaka, koji se takođe odriču rađanja i nastavljanja života. Međutim, razlika između ovih pesnika i Momčila Nastasijevića pokazuje se već prilikom ovog naglašavanja elementa volje u Nastasijevićevoj pesmi. U odluci „da ne rodim sina“, tj. u odricanju od života, on ne nalazi onaj nepokolebljivi, apsolutni mir, mir bez straha i bez nade, do koga stižu prvi Budini sledbenici. Iako se odriče rađanja, on se ne odriče volje, a volja je izraz ličnosti, tj. diskontinuiteta, tj. nesmirenja, pa prema tome i straha i nade. A dok postoje nada i strah, potpunog odricanja, i smirenja u odricanju, bar u budističkom smislu, nema. Dok Budini prosjaci smireno, zajedno sa svojim bogovima, tonu u ništavilo, Nastasijević, tj. evropski pesnik, uzbuđeno manifestuje svoje, evropsko, osećanje ličnosti. Ta ličnost, koja je „slepo“ dovedena u svet na čiji besmisao nije pristala (i koja se buni upravo protiv tog degradirajućeg „slepila“, protiv slučajnosti), pokušava da svoju smrt, svojom voljom iskoristi kao oslobođenje od tog nametnutog besmisla. Ona svoje umiranje usmerava, daje mu zadatak, cilj i smisao – smisao barem u odnosu na besmisao rođenja. Čak bi se moglo reći da je, u jednom trenutku, smrt sve što čovek ima i čime raspolaže. Međutim, imati bilo šta, pa makar to bila i „samo“ smrt, znači ne odreći se ničega. To dokazuju i stihovi koje će Nastasijević, idući svojom linijom odricanja života, napisati u pesmi Radosno opelo:  

Parkama hodom ovim Razoravam prelo,

 čime će njegovo odricanje dobiti izvestan prometejski prizvuk. A taj prizvuk se čuje na velikoj daljini od pribranih glasova budističkih prosjaka.   6.

 Umesto reči umiranje i smrt, koje se najčešće čuju u pesmama o kojima smo upravo govorili, jednim delom Nastasijevićeve poezije dominiraju reči rana i bol. U pesmi Dve rane Nastasijević piše:  

kroz ranu... prizivlju se biti.

 U pesmi Nagrada:  

Peče ta rana. Njome i samo njome,

sve dublje živ.

 U Radosnom opelu:  

Iz gorke rane dubini provrem u vrelo.

 U pesmi Iz osame:  

Vedrinu iz tla bola, znaj, siše ovde koren bol.

 U pesmi On, upravo „iz neprobol-dubine“ izranja Hristos, ili neko ko je reminiscencija na Hrista; izranja, „svima da je za lek“. U jednoj od svojih najvažnijih i najboljih pesama, u Molitviiz ciklusa Bdenja, Nastasijević kaže:  

dubina se otvori gde bolelo,

 i strasno moli za taj spasonosni „bol“, koji sa tačke s koje se nije videlo ništa, vodi u dubinu, u znanje i otkrovenje. Pesnik u toj molitvi s radošću prihvata ono što je ranije s gnušanjem odbijao – muku postojanja, predivo suđaja, rastočenje – i s najvećom strašću traži:  

Pakao, meni, oče, boljezan, draču na put. Rastoči, o rastoči raba.

 Sve molitve u srpskoj poeziji dolaze iz nesreće, lične ili nacionalne. Nastasijević moli iz

radosti, iz ushićenja. I dok svi u svojim molitvama moli za pomoć i oproštaj, on moli za pakao, za kaznu, jer zna, u jednom od najvedrijih stihova srpske poezije, da je:  

dublje dno duši no stradánju!

 Ovaj buntovnik protiv suđaja iz Radosnog opela, u Molitvi kaže:  

Tiho po muci brodim smerni rab.

 „Tiho“ ne znaću ućutkano u pokornosti i porazu, nego smireno u znanju i razumevanju. Muka nije smanjena (pesnik po njoj „brodi“, dakle ona je more, okean, pučina), ali ona više nije opasna, jer nije besmislena. Nastasijević u dvema pesmama (Gospi i Dve rane) vidi kako se „negde na zvezdi“, ili u nekoj rajskoj „dolini“, u miloglasje, romor i ljubav pretvara ono što je „ovde dole“ mucanje, škrgut zuba i mržnja. Evropski pesnik koji je u jednom trenutku očajničke slutnje napipao neznanu stazu koju su utabale bose noge ranobudističkih pesnika-prosjaka, vraća se, s velikom verom, evropskom vidiku, hrišćanstvu. U pesmi Reči iz osame on će otkriti „videlo Boga“, i u Bogu će, on, koji se odlučio „da ne rodi sina u ovoj grozi od iskoni“, iako „bezdetan“, otići „na istinu“ praćen sinovima i kćerima. Pod okriljem Boga Nastasijević sluti, umesto srodstva po krvi, srodstvo po stradanju i znanju, srodstvo po postojanju, srodstvo po Bogu. Na toj liniji ukazuje se i njegova veza sa Pohvalom stvaranju Franje Asiškog, na koju nas upućuje Miodrag Pavlović, koji tu vezu dokazuje navodeći stihove iz Nastasijevićeve Molitve iz ciklusa Odjeci. Ta veza je tačno uočena, i može se dokazivati i na mnogo široj osnovi. Tradicija inspirisanja Pohvalom stvaranju i inače je vrlo velika u srpskoj, pa i u hrvatskoj poeziji. Tragove ove pohvale nalazimo, na primer, u slepačkoj pesmi Na saborima sjedeći:  

Mili Bože, pomozi svakome, Svakom bratu i dobrom junaku,

Koji ore, pa sirote rani, I sirote, i crva i mrava.

 Te tragove nalazimo i kod hermetičkog i zaumnog Kodera, čak i kod borbenog, gnevnog i nepomirljivog Đure Jakšića („moje tice lepe, jedini drugari“) – sve do pesnika novijeg vremena, Raičkovića i Danojlića. Kod Hrvata te tragove nalazimo kod Nazora (koji, u pesmi Blagoslov, blagosilja „sestru nam smrt“), kod Tina Ujevića (pesma Stablo po zimi), kod Antuna Branka Šimića („životinje i biljke naša su rodbina“, kamen je „brat“), ili kod Vesne Parun („Masline, sestre moje pokraj mora“). Međutim ni kod koga to prihvatanje sveopšteg srodstva o kome peva Pohvala stvaranju nije tako duboko i tako dosledno kao kod Nastasijevića. U pesmi Mirovanje drveća on drveće oslovljava sa „druzi“, „mili druzi“ i „braća moja“. On i govori umesto nemog drveća, on krikne iz bola koji nemo drveće oseća. Na kraju, on postaje posrednik između nemog drveća i „visina“, to jest bića koja čovek u visinama sluti. O ovom srodstvu govore i stihovi pesme Tuga u

kamenu. U pesmi Reči iz osame pesnik svoju reč zaveštava kamenu i zverima. Primera u kojima se izražava to sveopšte srodstvo i bratstvo nalazimo i u Nastasijevićevim prozama, koje su prepune izvrsne poezije. Nema mere blagosti koju nalazimo u ovoj rečenici iz Zapisa o darovima moje rođake Marije:  

„Imadneš li samo za koga, podnesi svaku muku, i milje će ti se preobratiti“.

 U Lagarijama po noći nalazi se ova raskošna cvetna scena:  „A cvetalom voću, jer mi zuji u doček, dovikujem: Nevestinski ste mi lepe, mile sestre ...“

 U Lagarijama stoji i ova bela, svetačka rečenica:  

„ovako čedan zar nisam svima rod?“

 Nije, međutim, u svim Nastasijevićevim pesmama i pričama sve ovako svetački čisto i jasno. Ko je jednom okusio kao „otrov“ i „sičan“, nikakvom himnom neće potpuno isprati iz usta taj ukus. I ni u jednom znanju se ne može smiriti neko ko je, kao Nastasijević, u pesmi Hram, napisao:  

„To zadnju premašiti je metu u bezdan sebe ko krenu.

 Iz prozračnih himničkih visina Pohvale stvaranju Nastasijević se spušta na zemlju. Na zemlji se, umesto „cvetalog voća“ koje mu sestrinski i nevestinski „zuji u doček“, pojavljuje čeljust koja hoće da ga proguta. Nastasijevićeva poezija dobija svoju socijalnu, i svoju etičku komponentu. U tom smislu, posebno je značajan, ciklus Reči u kamenu, koji je, čini mi se, najambicioznije zamišljen Nastasijevićev pesnički poduhvat.   7.  Ciklus Reči u kamenu je i obimom najveće Nastasijevićevo pesničko delo: sastoji se od četrnaest pesama. Ciklus je široko zamišljen: govoreći o čoveku i njegovom mestu u svetu, i čovekovom odnosu prema Bogu, o sudbini samog Boga, i o sudbini čoveka koji je Boga izgubio, Nastasijević slika dramu koja se simultano odvija na nekoliko scena: na nebu, u paklu, u sobi, na bludničkoj postelji, na raskršću sa raspećem. Ciklus je dramatičan. Dramatičnim ga čine pre svega oštre polarizacije: vrag – Bog, presitost – glad, dan – noć, danik – noćnik, nečisto – prečisto, nalićje – lik, starac – devojka. U prvoj pesmi, koja se odvija na dvema najvećim scenama, na nebu i u paklu, postavljena je osnova celog ciklusa: prema ovoj pesmi, još se ne zna ko je u ratu između Boga i Satane pobednik a ko poražen, ni ko je za koga pristavio paklene kotlove. Ne zna se da li je pakao Božje ili đavolje delo, ni da li je sredstvo Božje ili đavolje kazne. Prema onom što

se, u drugoj pesmi, zbiva na zemaljskoj sceni, čini se da je pobeda Satane izvesnija. U toj pesmi Nastasijević vidi kako  

brat brata jede, druga drug.

 Jede, a pojedene

Nemanska već utroba ih vari Zle u goru krv.

 Po Nastasijeviću, zlo je potpuno: i oni koji jedu, i oni koje jedu, podjednako su zli. Žrtve postoje, ali nema nevinih: i žrtve su „zle“. Izlaza iz tog zemaljskog pakla nema: pesnik vidi kako raste „između životā po zid“, vidi kako „ključ ključa“ ide „mimo bravu“ i, u petoj pesmi, jednoj od najvažnijih, u kojoj krvari ruka uzalud pokušavajući da razbije „bravu“, on vidi „sustalog Boga“. (U prozi Godine pominje se „malaksali Bog“.) očito, Bog je „sustao“ i „malaksao“ u borbi sa nesustalim, ornim, pobedničkim đavolom. I upravo sa tog dna otvara se jedan prostran i utešan vidik:  

Široko nebo umoru, daljina blaga skapanju,

topla li zemlja majka.

 Ovu strofu Petar Milosavljević čita i razume drugačije. Ona kaže da ona „može da se shvati kao razrešenje u njegovom (Nastasijevićevom, Lj.S.) sistemu mišljenja jedino moguće, kao uklanjanje svih protivrečnosti: široko nebo, koje je mamilo beskrajnu glad će nestati; nestaće i primamljivost beskraja, „daljine blage“: zemlja će se tek tad ukazati kao topla majka: mir će se u rastočenju u njoj postići“. Međutim, Nastasijević u ovoj strofi vaskoliki svet doživljava kao veliko ušće i sveopštu utehu. Nebo nije „nestalo“, nego je promenilo značenje. Nije to više hrišćansko nebo. U trenutku kad je Bog „sustao“, čoveku se otvaraju nebo, daljina, i topla zemlja. Sa oborenog, pobeđenog i „sustalog Boga“, Nastasijević podiže pogled u jedan beskrajno veliki panteistički vidik. U desetoj pesmi ovog ciklusa, u kojoj vidimo „krst sa raspećem“, Nastasijević kaže da raspeće nije ni kazna, ni poslanje, već izbor, stav i opredeljenje:  

Sina ne raspeste vi, raspeo se sam.

 Takvo opredeljenje danas je pod znakom pitanja:  

O, zar za dalja raspeća nevinoga ne.

 

Kako više nema nevinih (zli su čak i oni koji su pojedeni, koji su žrtve), više nema ni raspeća pa, prema tome, ni spasenja. Nastasijević u ovoj pesmi naglašava etički sadržaj čuvene religijske scene. Tog sadržaja u svetu više nema, i svetom se širi čudovišnost i neprirodnost: modrokrvi starac „naruči ... vina i devojku“; na dojci, koju miluje njegova „smežurana ruka“, „ne tuknu ... novorođenče“. Erotika je postala roba, i nema više ni onu pastoralnu sočnost i bujnost, ni onu mističnu i zagonetnu vezu sa smrću. Ona je postala neprirodna, nakazna i neplodna. Ciklus se završava stihovima koji odzvanjaju beznadežno i tupo:  

I to pa to, i sve to.

   I  I bude, na vodu čudu, gojazna glad, beskrajem nebo, nebo zar? teško priklopi svarenje.  I jeste,  tma kotlova u kotlu. Boga li radi pristavi vrag, vraga li Bog?    III  To tma kad muva pauku, presitosti je ogladneti za glađu.  I pohoti to bolovati za skrnavljenjem.  Zadnju jer ne dovariv čistote kap, lazi, nemoćna plazi nz brda ova, niz trbuhe, u mlaka svanuća.

   VI  I kažu, za kap dve mirisnog ulja po telu tovar je potrgano ruža.  I što u plemenitoj larvi gine leptirak,  tmolini ložnica je, puti njinoj.  Pa ne užegne u ljubav ovu laž.  XIV  I to pa to, i sve to.  Na kužne međe prečista bude, kad stala.  Nečista kap čedno se otkinula i pala.  S mesecem to tiho tek izmili setna budala.  I to pa to, i sve to.     8.  Možda bi moglo da se kaže da se ciklus Reči u kamenu nalazi negde na putu prema istorijskoj viziji, ali da Nastasijević nije video dovoljno razloga da na putu do te vizije

istraje. Da on čuva određenu distancu prema istoriji, nije teško utvrditi. Teže je odrediti zašto on tu distancu čuva? Da li je zato što na nivou istorije ne vidi ništa drugo do spremnosti da „brat brata jede, druga drug“? Ili zato što misli da se suštinski problemi egzistencije ne rešavaju na nivou istorije, nego na nivou religije? Ili možda zato što su mu psihološki problemi teži, pa otud i važniji, nego istorijski? Pitanja bi, u istom pravcu, mogla da se ređaju unedogled. Bilo kako ta pitanja postavljali, dobijaćemo uvek isti odgovor, samo je pitanje kako ćemo taj odgovor razumeti. Mislim na odgovor koji se nalazi u pesmi Osama na trgu, koja i po sadržaju i po pesničkoj vrednosti zauzima posebno mesto u Nastasijevićevom pesništvu. Već na početku pesme Nastasijević slika nepodudarnost svog puta sa putevima zajednice:

 To kuda neprohod im, čudno mi se otvori put. To kuda stupaj ih laki,

stuknem, brale.

 Videći kako na trgu:  

Plač i smeh vrve u vrevi, bukću kao smola,

 pesnik želi da tu nepodudarnost otkloni, da se priključi toj bučnoj i buktećoj gomili, da s njom podeli tu sudbinu sastavljenu od plača i osmeha –  

I ja bih u vrevi da vrvim, -

 ali tek što je osetio tu želju, on oseća i nemogućnost da se ona ostvari:  

Osama na trgu me snađe.

 Ta nemogućnost tj. „osama“, nije samo plod socijalnog, istorijskog ili psihološkog nesporazuma. Do nje dolazi po nekoj dubljoj i jačoj logici pesnikovog zadatka, i po logici sudbine koja iz tog zadatka proističe. U odnosu na ljude sa kojima bi želeo da podeli plač, osmeh i vrevu, to jest njihovu ljudsku sudbinu, pesnik ostaje stranac i tušin. On je  

tišina njinom huku:  

kud oni šestarim, sa rujnih lica štijem lobanje kob.

 

Osama tamo gde je najveća gužva, tišina tamo gde su vreva, galama i huk, „lobanje kob!“ tamo gde je sve zajapureno („rujno“) od pokreta, od jela i pića, od blizine i množine drugih tela! Čitajući ovu pesmu, imamo utisak da smo se našli na nekom trgu koji je čas mediteranski sunčan i bučan, čas sablasno smračen i prazan. Kao da vesela raskalašna gomila sa Rubensovog Kermesa odjednom ispuni neki prazan De Kirikov trg, i isto tako brzo nestane sa njega. Trg se u ovoj sjajnoj pesmi puni i prazni, smenjuju se praznina i punoća, tišina i vreva, vrelina gomile i ledena senka osame. Na ovoj čudnoj sceni odvija se velika drama odnosa čoveka i društva, prolaznosti i stamenosti, života i smrti, obnevidelosti i vidovitosti. Ukleti usamljenik, koji današnji huk unapred čuje kao sutrašnju tišinu, i koji ispod današnjih rujnih lica već vidi belu golotinju sutrašnje lobanje, izdvojen je iz gomile, i iz istorije, upravo tom svojom vidovitošću. Ova pesma podseća na pesmu Vidovitosti Veljka Petrovića, u kojoj čovek, vidovit za sve nesreće:  

... preko svih voda, stena, gora, kroz zavese, bedeme i mandala, on vidi svaku suzu kad je pala, jasno, ko noću kaplju meteora.

 On vidi suze i neisplakane ...

 Kao ovaj vidokvnjak Veljka Petrovića, koji vidi ne samo prošle i sadašnje, nego i buduće „neisplakane“, suze, što, „ko večna jesen o prozor mu tuku“, tako je i Nastasijevićev vidovnjak svojom vidovitošću izdvojen i usamljen. On je sam na trgu, kao što je sam u svojoj vidovitosti. Tu svoju vidovnjačku usamljeničku sudbinu on prihvata i, na tom trgu koji predstavlja granicu između dva sveta, života i smrti, sadašnjosti i budućnosti, tu gde je sve pokret i „promin“, on želi da se skameni:  

Kamen da sam na veki.  

Po mojoj senci da mere Smiraje i svitanja

Na trgu.

 Motiv pretvaranja u kamen vrlo je čest u Nastasijevićevoj poeziji. Nalazimo ga i u pesmama Reči u kamenu, Tuga u kamenu, Misao, Gluhote. Moguća značenja tog pretvaranja u kamen su brojna. Znamo, po Čajkanoviću, da „kamen ima moć da privuče, veže sa sebe svaku dušu“, i da je kameni grobni spomenik imao za „prvobitan cilj da pokojnikovu dušu veže za sebe“. Kamen je, očito, imao dvostruku funkciju: bio je novo „telo“ pokojnikovoj duši i, čuvajući tu dušu u sebi, sprečavao ju je da, bludeći, nanosi štetu živima. Bio je, dakle, granica između živih i mrtvih. Znamo takođe da Deukalion i Pira, posle potopa, od kamenja stvaraju nove ljude, novo čovečanstvo – kamen je dakle simbol obnove. Ovome je blizu i tvrdnja u Jevanđelju po Mateju da Bog može „i od kamenja ovoga podignuti djecu Avramovu“. S druge strane, imamo obrnut proces: Bog, ili Sveti Sava, u našim narodnim verovanjima, za kaznu grešnike pretvaraju u kamenje:

kamen je simbol grešnosti, ukletosti i Božje osvete i kazne. Ovim pitanjem bavi se i Miodrag Pavlović u ogledu Natpis na mramornom stubu na polju Kosovu, u kome, ističući „magijsku i kultnu potenciju kamena“, kaže, između ostalog, da „kamen postaje neka antena preko koje opšte živi sa mrtvima“. Za ovu Nastasijevićevu pesmu karakteristično je to što se u njoj skamenjuje onaj koji istovremeno vidi oba sveta, današnjicu i sutrašnjicu, život i smrt. Pesnik kao da želi da postane onaj centar koji se u indijskoj tradiciji naziva „Dijamantsko Telo“ i koji je, po Džilu Pursu, „mirna tačka oslobođena emocionalnog uznemirenja svakodnevne egzistencije“. Pesnik u ovoj pesmi postaje neka sveobuhvatna tačka gledišta. Postaje magijski kamen (Kamen Mudrosti, Kamen Temeljac, Stena Živih Voda), sličan onoj mramornoj ploči na „bregu smrti“ iz Dučićeve pesme Natpis, s koga oči „na oba sveta gledaju“. Pesnik je u Nastasijevićevoj poeziji promenio nekolio uloga: u Fruli je bio pastoralni svirač, u Gospi neka vrsta trubadura, u Gluhotama molčalnik, vrač i bajaličar, u Mirovanju drveća poluhrišćansko-polupaganski sveštenik. U Osami na trgu on dobija najsloženiju i najtežu ulogu: skamenjen na granici između prošlosti i budućnosti, između vere i sumnje, straha i nade, greha i svetosti, između svitanja i smiraja, između života i smrti, između ovog i onog sveta, on, na osnovu oba vidika koja vidi, postaje mera, opomena i putokaz.

 9.      Možda čak i pre nego motivi, ideje i, uopšte, sadržaji Nastasijevićeve pozije, pažnju privlači njegov neobičan i zagonetan jezik. Taj jezik je u relativno malom broju pesama prešao neverovatno veliki razvojni put. U početku, Nastasijević se oslanjao na jezik narodne lirske poezije, iz koje je uzimao intonacije, leksiku, sintaksičke obrasce. Tu folklornu intonaciju brzo će zameniti drugi jedan ton, koji podseća na ton naše srednjevekovne i crkvene rečenice. Umesto „frulo“, „dragano“, „žuborli vodo, izvore“, začuće se „Isaije likuj“ i „pomjani“. Naravno, ni tu neće biti kraj. U nekim pesmama, pre svega u ciklusima Gluhote i Reči u kamenu, Nastasijevićev jezik će se razviti u neočekivanom pravcu – zatvoriće se u gotovo potpunom, neprobojnom hermetizmu. Zapaženo je da Nastasijević taj hermetizam postiže velikom redukcijom jezičkog materijala. Mnogi kritičari smatraju da u toj redukciji stradaju najviše glagoli. (Radomir Konstantinović upotrebljava izraz „stradanje glagola“, zatim i „sistematsko odbijanje glagola“). Zapaženo je takođe i da Nastasijević, izbegavajući glagole, upotrebljava imenice umesto glagoslskih konstrukcija, kao i da poimenčava glagole. Iz toga se, dalje, izvlače vrlo dalekosežni zaključci o statičnosti, nepokretnosti i nepromenljivosti, pa prema tome i konzervativnosti, ne samo Nastasijevićevog jezika, nego i njegovog shvatanja sveta.     Redukovanje glagola je, međutim, u Nastasijevićevoj poeziji povremeno i prividno. Ono nije veće od redukovanja drugih vrsta reči: Nastasijević često izostavlja i imenice – i u službi subjekta, i u službi objekta – zatim zamenice, naročito odnosne, kao i sveze, predloge itd. U svakom slučaju, to redukovanje glagola nije „sistematsko“. Naprotiv: moglo bi se čak reći da njegove pesme naprosto vrve od glagola! Najčešće, to su upravo najeksplozivniji, najdinamičniji, najdramatičniji glagoli, kao: brizgati, zaplamteti,

buknuti, navaliti, izvirati, prevršiti, razjedati, zamahnuti, lopiti, rastočiti, bujati, vrveti, zatrubiti, zahoriti, kriknuti, razgarati, opeći, pregoreti, bubriti, izlučiti, zagorčati, udarati, riknuti, tvrdnuti, zdruzgati, spržiti, zariti se, peći, lediti, shoriti se, stuknuti, mlaviti, zaseći, raspeti se, provreti, vinuti, prasnuti, vršiti, itd. Osim toga, Nastasijević glagole koristi u njihovom najaktivnijem stanju, u stanju u kome su prepuni energije – u prezentu i imperativu („brizgaj, o brizgaj, vrela“, „poklecni, nogo, posrni“, „zagorčaj, zagorčaj, zacrni“, „pest okrvavi“, „udrite, nisam kriv“, „pecite, žege“, „ledite, ciče“; samo u prvoj strofi u pesmi Iz osame naređano je: ostani, teci, rasti, zahuji, cvetaj; itd). Dramatičnost glagola Nastasijević često povećava bilo epitetima („silovito prostreli“, „silovito zatrubi“, „strahobno zahori“), bilo aliteracijom („vrve u vrevi“. Nastasijević ume uz pomoć glagola visoko da podigne ton cele strofe, kao u prvoj pesmi ciklusa Reči u kamenu, u kojoj prva strofa počinje stihom „I bude“, a druga stihom „I jeste", tako da se obe strofe, kao ošinute bičevima glagola, naglo podižu uvis.     Polemišući sa Konstantinovićevom osudom Nastasijevićevog jezika kao anti glagoskog, Petar Milosavljević tačno kaže: „Izostavljanje glagola... je samo drugačiji vid njihovog prisustva ... Izostavljanjem jednog jedinog glagola ... Nastasijević je učinio da osetimo prisustvo više njih odjednom.“ Ovu tvrdnju Milosavljević dobro ilustruje stihovima:  

Korak ih povazda u lov.

 Ali ovim se ne može objasniti sve ono što se u Nastasijevićevoj poeziji događa s glagolima. Glagol je nekad izostavljen jer se, jednostavno, podrazumeva, kao u pesmi Đurđevci. U primeru iz Reči u kamenu:  

Stameno između životā po zid,

 odsustvom glagola naglašena je beznadežna „stamenost“ zidova koji nas okružavaju. U nekim primerima, kao u pesmi Suton, glagol se samo odlaže:  

krila li to? Nenadno mahnu na tamu.

 Pesnik je iznenađen i uplašen nekim „nenadnim“ pokretom. U prvom iznenađenju i stahu, za njega je bitno da sazna šta je to iznenada mahnulo, šta je izvor eventualne pretnje. On dolazi do glagola tek kad je došao do daha, kad je došao sebi, kad se pribrao, tj. tek u drugom stihu. Karakteristično je izostavljanje glagola u drugoj pesmi Gluhota:  

I za kap samo, i za kap,

neizrečje je ovo u reč,

 smakom potopilo bi stvora,

smakom tvar.

 Izostavljanje glagola u prvoj strofi može da ima čak dva obrazloženja. Prvo, pesnik ne govori o radnji koja se zbiva, nego o radnji koja postoji samo kao mogućnost: praznina na mestu glagola kao da nije ništa drugo nego nevidljivi oblik konjuktiva! Drugo, izostavljanje glagola u ovom primeru moglo bi se objasniti i strahom da imenovanje radnje može da bude i njeno priznanje. Zanimljiv je još jedan primer iz Gluhota:  

Lepota jer zaslepi me,

i nem.

 Mogao je Nastasijević reći „zanemim“, ili „ostanem nem“, što bi sve bilo previše opisno. On ne slika radnju, nego rezultat radnje, trenutak kad se radnja iznenadno i dramatično završila. Pesnik, zaslepljen lepotom, ostaje nem, kao što bi ostao skamenjen, ili gromom ošinut. Upravo odsustvom glagola naslikana je silovitost i iznenadnost radnje. Pridev „nem“ još podrhtava od energije glagola koji ga je rodio. Sličan je i primer iz osme pesme Reči u kamenu:  

dublje tim leka mi ne.

 Glagol „nema“ („dublje tim leka mi nema“) ublažio bi rečenicu. „Nema“ bi ovde bilo razvučeno, pitomo, rečenica bi s njim postala mlaka, plačna, molećiva. Odrečna rečca „ne“, umesto mlakog „nema“, oštrija je, odsečnija, i ne dozvoljava prigovor. Kao da se u rečci „ne“ čuva usijani vrh, usijana suština glagola koji je nestao. Osim toga, rečca „ne“, kao i pridev „nem“ u prethodnom primeru, daje strofi jampsku intonaciju, što znači veću dramatičnost i napetost.  Prema tome, bilo bi previše jednostavno kazati da Nastasijević glagole izostavlja. Kazati da glagoli u njegovoj poeziji stradaju, bilo bi kratkovido i pogrešno. Nastasijević glagole upotrebljava raznovrsno, sa puno jezičke mašte, i s puno osećanja za dramatičnost izraza. Upravo u korišćenju glagola pokazuje se koliko je Nastasijevićeva jezička invencija neobična i bogata, i koliko je veliko njegovo pesničko majstorstvo.     10.  Samo redukovanjem pojedinih delova rečenice ne može se objasniti hermetizam Nastasijevićevih pesama. Praznine u pesmi se ne pojavljuju samo na mestima odsutnog subjekta ili objekta, ili nekog drugog dela rečenice. One se pojavljuju i zato što

Nastasijević na poseban način gradi pesničku sliku, i pesmu uopšte. Karakteristična je, u tom smislu, strofa kojom počinje ciklus Reči u kamenu:  

I bude, na vodi čudu, gojazna glad,

beskrajem nebo, neba zar?

teško priklopi svarenje.

 Nekoliko elemenata otežava razumevanje ove strofe: paradoks, eliptičnost, inverzija, intonacija, koja se tokom strofe tri puta menja. Najviše teškoća stvara to što svaki stih visi u nekoj praznini. Ciklus ovom strofom počinje nekako sa svih strana, razređeno i rasuto, haotično. Moglo bi, s prilično uverljivosti, da se kaže da je ovako intoniran početak ciklusa psihološki motivisan: već sama intonacija izražava izvesnu uznemirenost i paniku. Ovim naglim skraćenjima perspektive, stvara velika, prostrana, nejasna slika koju ćemo upamtiti kao džinovski okvir celog ciklusa: voda, beskraj, nebo. Nastasijević ovu sliku stvara tako velikom brzinom da jezik jedva stiže da registruje bar njene ključne elemente. Ali već u sledećoj strofi, u kojoj se pogled spušta na ono što je bliže, pa prema tome i jasnije, sve se zbija u nedvosmislenu sliku velike gustine i kompaktnosti:  

I jeste, tma kotlova u kotlu.

Boga li radi pristavi vrag, vraga li Bog?

 Slika „tma kotlova u kotlu“ nesumnjivo je reprezentativan primer gustine, punoće, kompaktnosti, pa i sugestivnosti pesničke slike. Jedna ogromna slika (tma kotlova) cela je stala u ciglo četiri reči. Međutim, Nastasijevićeva tehnika skraćivanja perspektive, tehnika redukcije pesničke slike, predstavlja posebno zanimljiv, i posebno zagonetan, pesnički izum. Sliku, ili misao, Nastasijević često daje u velikim skraćenjima, u brzim asocijacijama. On često daje tek osnovni obris slike, ili osvetli samo suštinsku tačku u njoj: sve ostalo ostaje u tim zagonetnim prazninama (ili „belinama“, kako kaže Svetlana Velmar Janković), čija bi potencijalna moć trebalo da bude veća od značenjske moći jasno i nedvosmisleno ispisanih veza između pojedinih delova pesničke slike, ili pojedinih delova rečenice, stiha ili strofe. Nastasijević eliminiše jedne, a pri tom pokušava da poveća nosivost drugih, preostalih delova stiha i rečenice. Praznine koje se na taj način pojavljuju katkad su tako velike, da malobrojne preostale reči nemaju snage da svoj smisao emituju preko cele praznine i da ga dobace do prve sledeće, vrlo daleke, reči. Njihovo emitovanje katkad slabi i prekida se, ili naše čitalačke antene ne mogu da ga primaju, tako da pesma ponekad postaje beznadežno hermetična. U tom smislu posebno je zanimljiv ciklus Gluhote.