АнтологијаСРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Милош ЦрњанскиДРУГА КЊИГА СЕОБА

„Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних деласрпске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и

компаније Microsoft®

Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела.Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке.

Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање илибрисање делова текста. Носиоци пројекта не одговарају за преправке и

дистрибуцију измењених дела. Оригинално издање дела налази се на Веб сајтуwww.ask.rs.

2010.

АнтологијаСРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Милош ЦрњанскиДРУГА КЊИГА СЕОБА

Садржај

I АЛИ СВЕ ЈЕ ТО САМО ОМАМА ЉУДСКИХ ОЧИЈУII НЕСРЕЋА ИХ ЈЕ ТОГ ПРОЛЕЋА, У ТЕМИШВАРУ, СТИГЛА НЕОЧЕКИВАНО...

III ЗАМУКЛА ЈЕ ПЕСМА ПОД БАГРЕЊЕМ У МАХАЛИIV ИСАКОВИЧ, МЕЂУТИМ, ОДЕ, КУД ГА ЖЕЉЕ ВУКУ...V ИШАО ЈЕ ТАКО У ВАРОШ У КОЈУ НИЈЕ БИО ПОШАОVI БЕЛИ ЗЕЦ И ЦРНИ АЈГИР НА ПУТУVII НЕЋЕ ВИШЕ ВИДЕТИ СВОЈУ ПЛАНИНСКУ СЕРВИЈУVIII ПО СЕЋАЊУ СЕ ХОДА КАО ПО МЕСЕЧИНИIX КРАЈ ЊЕГА КОРАЧА, САМО ЊЕГОВА СЕН КОЈА ГА ПРАТИX ИЗМЕЂУ ЖИВИХ И МРТВИХ СВЕ СЕ ВЕЗЕ ПРЕКИДАЈУ...XI НЕ ПОСТОЈИ ТА ЖЕНА СА ЗЕЛЕНИМ ОЧИМАXII ОСТАЋЕ САМО ГРОБОВИXIII ДОК ЈЕ ЖИВ ХОЋЕ ДА ЗАСПИ НА ЊЕНОЈ РУЦИ ИСПОД БАГРЕМАXIV ЈЕГО БЛАГОРОДИЈЕ БИЛО ЈЕ НЕСПРЕТНО САМО СА ЖЕНАМАXV УМ ЧОВЕКОВ НЕ МОЖЕ ТО ВИШЕ ДА СХВАТИXVI НИКО НЕ ЗНА ЈОАНА ТЕКЕЛИЈУXVII ОДЕ ИСАКОВИЧ ИЗ ЦАРСТВУЈУШЧЕ ВИЈЕНЕXVIII БИВШИ СРБИН А САД РУСXIX СЕЛЕ СЕ, ЈАДНИ, У РОСИЈУ, А СМЕЈУ СЕ, И ПЛАЧУXX ПУТ У РОСИЈУ ВОДИО ЈЕ У ВИСИНУXXI У РОСИЈИ У ПАВЛОВОМ СНУXXIII РОСИЈСКА КОМАНДА БИЛА ЈЕ: АТАКА, АТАКА, АТАКА!XXIV РАЈЕВКА ЈЕ БИЛА ПУНА БАГРЕЊА И ЗУЈАЊА ПЧЕЛАXXV ТРОФИМ ИСАКОВИЧ ТРАЖИ У КИЈЕВУ СВОЈУ ДЕЦУXXVI ЧУДА ПРИРОДЕ И ЉУДСКОГ ЖИВОТАXXVII ЧЕСТЊЕЈШИ ИСАКОВИЧ КОД ИМПЕРАТРИЦЕXXIII СЕОБЕ СЕ НАСТАВЉАЈУ ВЕЧНО

ДРУГА КЊИГА СЕОБА

IАЛИ СВЕ ЈЕ ТО САМО ОМАМА ЉУДСКИХОЧИЈУ

Било једном једно краљевство, у срцу Европе, које сезвало: Хунгарија.

У том краљевству текле су реке богате рибом, а дуж тихрека простирале су се бескрајне, зелене равни. Лети су се теравни претварале у жарке пустиње, а зими у ледено море,покривено снегом. Људи су ослушкивали, у мраку, урлик вукова.

Хунгри, који су становали на тој равни, а који се бехудоселили из Азије, причали су да коњик из њихове земље можеда одјаше на Исток, а да данима не сусретне људско биће.Њихову земљу, веле, затварају, као венци, високе планине, алисе и те планине, према Истоку, отварају као нека врата. А послеопет настају бескрајне равни.

Кадикад се, на тој равници, укаже по неко усамљено дрво,багрем, или врба, па и неки коњаници који брзо ишчезну. Догодисе да коњик угледа и неке куле и градове, шта ли, али и тонестане на видику. Појаве се лети и неки свилени чадори,палме, али све је то само омама људских очију, фатаморганаваздуха и облака. Небо се после, опет, спусти на ту празнуземљу као плава завеса.

Све до краја XVIII века, у том краљевству ратови су биличести. Турци су били допрли до Вијене, и отерани опет натраг доБеограда, а дуж путева белеле су се и сушиле људске лобање икости. У одступници до Беча, последњи су били Расцијани, а упретходници до Београда, први, они. Под командом аустријскихђенерала, који су имали велике, тророге шешире, украшененојевим перјем, Расцијани су сачињавали такозвану „мађарску“коњицу, која је јахала на малим, али брзим, дурашним,брњашима.

Кад су ратови прошли, тај народ се населио по попаљенимтурским караулама, покрај скела на рекама, и око Темишвара,који је био главни град на југу краљевства и који је биообновљен по нацрту францеских официра, као нека звезда, одкамена.

Расцијани нису признавали, над собом, никаквог закона, семаустријског ћесара, али у време кад ова прича почиње, упролеће 1752. године, они су се бунили и против ћесара. Хтелису да се из Аустрије одселе, у Русију.

Град Темишвар, иако се звао град на Тамишу, није био наТамишу, него на његовој притоци, Бегеју, управо на барамаБегеја. Бегеј је био пуштен у градске ровове и био је пун крекетажаба, ноћу. Од реке му оста само старо, шпанско, име ирасцветани врбаци.

Темишвар је био дело људске, а не божије руке, исастављен од самих каменитих звезда, утврђења градских. Тезвезде су, при опсади града, мамиле војске у унакрсну ватрутопова и биле су чувене по томе. Свака од тих звезда била је исама, као неки свет за себе, а све, заједно, као неко острво.

Испред градских капија, простирале су се зелене утрине, гдесу ђенерали вежбали војску. У утврђења су били узиданиогромни топови, и риком тих топова, почињали су турски ратови.Сад се, преко равни, разлевао звук темишварских звона. Био јемир.

Варош, између тих утврђења, била је тесна и за њу је билоостало мало места. На то мало места фратарски ред капуцина иисусоваца био је подигао своје цркве, са барокним фасадама, авојска, Команду места. Око Команде прилепило се билонеколико трактира и школа, као и Театар који је био чувен.Поред цркава била је палата команданта тврђавефелдмаршал‑лајтнанта баруна фон Енгелсхофена. Он се бешенаселио, просто, у највећу касарну, над малом пијацом, поред

цркве капуцина, где је Темишвар изгледао као мала сликаВијене. Због раскошног живота војске, варош је била добиланадимак „малог Беча“.

Фелдмаршал‑лајтнант Франц Карл Леополд барун фонЕнгелсхофен био је тада већ јако остарио, али је двор у Вијениимао у њега највише поверења, на крају турских ратова. Он јевише волео Петроварадин од Темишвара, али је те годинедошао био у Темишвар због немира, и да буде ближе војницима,Расцијанима, који су Темишвару задавали толико брига.Енгелсхофен се беше населио у тврђави, изнад војних тамница,откуда је могао, и голим оком, да види улаз и излаз пукова, истраже пред капијама. Његови прозори били су виши од фасадакапуцина, пуних крстова и анђела, а отварали су видик и премаутринама, где су хусарска одељења имала школу јахања.Енгелсхофен је патио од маније кречења и санитета. Као икарбола. Он је био закречио и Команду места. Једино су на њој,црни, остали двоглави орлови Хабсбурга.

На тој висини, са трећег спрата, старифелдмаршал‑лајтнант је могао да све догледа. Био је оставиозатворене све салоне Команде и настанио се у две одаје исподкрова. Одатле је могао да види чак и село, које је, пре, билотурска Махала, а сад било насељено његовим Расцијанима. Онје био јако наклоњен тим својим војницима.

А село Махала, где су се биле сместиле њихове породице, иније имало изглед правог села. Није нимало личило на сликуТемишвара. Било је то бедно насеље, напуштено од Турака, убаруштинама, са погорелом палисадом, порушеним кулама, изидовима, са много брлога. Леп је на Махали био само дуг редогромних, расцветаних, багремова. Они су били зарасли караулеи колибе Расцијана и њихове земунице, као и њихове кровове,покривене трском. И мада је беда у Махали морала бити велика,ноћу се из тог српског села стално чула песма.

Цвет багремов био је те године дошао тако нагло да је тебедне куће од блата покрио као нека бела, мирисна киша одцветова. И док су се људи у Махали покривали гуњевима ипоњавама, село је било покривено, ноћу, губером од белог,мирисног цвећа. Као неким везом од небесног бехара.

Трску, траву, и баруштине у Махали, багремов цветпретварао је у сребруштину небесну, која се белела до звезда.То јест, до овејка звезда, које је тај народ звао Кумовом Сламом.Расцијани су, у то доба, толико волели све што је светло, младои ново, да су имали обичај да поскакују према новом Месецу ида му довикују као безумни: „Здрав здрављаче, нов новљаче!“

Ето, крај те Махале, и Темишвара, прошла су била, једногдана, у пролеће године 1752, црна, путничка кола и ушла у град,кроз капије, које су чувале тобџије.

У тим колима која су дошла из Вијене, седео је човек кога јеДвор био изабрао да у Темишвару заведе, међу Расцијанима,реда. Двор је био почео губити поверење које је дотле имао уфелдмаршал‑лајтнанта баруна фон Енгелсхофена. Двор је хтеода укине статус тог народа, који је био, како се у Бечу говорило,„arma in arma“. Царство је било решено да од Расцијана, који судотле били само војници ћесара, начини сељаке, камералненаполичаре, господе краљевства хунгарскаго. Али је то билолакше решити, него спровести.

Енгелсхофен је био скептик, да се од војника да истесатидобар сељак. Још више, да ће Расцијани хтети да будунаполичари, у улози земљорадника.

Њему је изгледало опасно, што су у Темишвар доведенирасцијански пукови из рата, да их ту разоружају и разделе покомитатима Хунгарије. Он је, завијено, одбио да он, лично,касира, са профозима, бивше подунавске, сербске пукове, и дарасцијанске официре расподели, силом, у регуларе. Урескрипту, који је добио, писало је да нежењене војнике има

просто да расели, а неколико официра, који су намерни да себуне, да повеша.

Енгелсхофен, који је све кречио – и куће, и штале, и латрине– одговарао је да се тако не управља људима и да ће тедраконске мере отерати те верне војнике ћесара, у царстворосијске императорке. Он је Вијени скретао пажњу на то, да јеђенерал Шевич, који је у Росију отишао из војске аустријске, већи до сада одвео неколико официра, својих рођака, и да семољакање за апшит, из аустријске војске, наставља. Али уВијени нису слушали Енгелсхофена.

Сматрало се да он није успео да наметне подунавскимпуковима униформе, које Аустрија заводи, а да није успео ни даих натера да своје мртве, кроз варош, не носе откривене, догробља. Нити да ушоре своја села.

Зато је у поменутим, црним, путничким колима, из Беча,освануо, у Темишвару, пред вратима Енгелсхофена,оберкригскомисар Гарсули, и ту је ова прича почела.

Била су то мала, брза, црна, путничка кола, тако рећи самоједан сандук, постављен црним, свиленим велуром. Сандук, којије висио са четири велика точка. Са четири дебела каиша. Али јебио, за толике људе, уједно и црна судбина.

Гарсули се био зауставио пред вратима Енгелсхофена, међустарим топовима и пирамидама топовских ђулади, али је биоотишао на јутрење у цркву капуцина. Кад се, после, указа отуда,појави се као човек педесетих година, омалена раста, трбушат,ходајући раскреченим ногама, газећи на пете. Био је насмејан ичинио се весео. Врх својих раскошних, венецијанских, ципела исвоје дустабане дизао је са земље као са чавала. Штапом, којије премештао из руке у руку, пипао је по степеницама, и спуштаопете тек после малог врдања. Ноге му беху пократке. А листовиподнадули.

Гарсули је носио црне килоте, од велура, и свилене чарапе.Изгледало је као да чини један корак напред, а два назад.Смешио се на свакога, а веслао је рукама, као што се на Крфувесла. Црни капут, са два репа, као у ласте, пливао је око њега.

Био је то човек са лепим, римским цртама лика, али као удетета. У бледилу лица, његове крупне, црне очи чиниле су сејош црње и на њима је била као магла. Носио је кику,среброкосу. А на нос је стално дизао наочали, као да их облачии свлачи. Није пропустио никога да прво, кроз наочали, погледа.

Иако је Енгелсхофену било јављено о доласкуоберкригскомисара, старац није сматрао да треба да га дочека,него му је поручио да изволи горе, на трећи спрат, код њега. Налицу Гарсулија јасно се опажала, због тога, срџба.

Енгелсхофен је становао сам самцит – са својим хусаром –на трећем спрату Команде, у једној уској одаји, окреченој бело,са алковом, у ком му је стајала постеља. Он је имао свега једнунаслоњачу, а за Гарсулија донета је једна обична столица.Гарсули се попео до Енгелсхофена, сав црвен, у боји која семењала од црвенила рака до модрине ћурана.

Енгелсхофен га је дочекао седећи и није устајао.Фелдмаршал‑лајтнант је био без капута, у простој, швапској,кошуљи, пушећи на дуг, швапски камиш. Извинио се, мрмљајући,да је стар, да га боле ноге и понудио је госта троношцем као дадочекује свог чизмара.

Гарсули прелете погледом ту одају и тесни алков где је билапостеља, а прелете, кроз прозор, погледом, и утврђења, иутрину, која се надалеко видела. У соби Енгелсхофена није билоничега сем једне сабље коњаника и неких зарђалих, огромних,кључева. На окреченим, дебелим, зидовима било је пунопаукова. Код постеље, пак, стајао је пар огромних јахаћихчизама. Гарсули љутито помисли: „Ни распећа нашег ГосподинаИсукрста нема.“

Гарсули је био Грк, са Крфа, али је био веран синјединоспасавајуће цркве Рима.

Пошто га је фелдмаршал‑лајтнант дочекао тако, ни Гарсулиније имао обзира према њему и предаде му писма као с неба пау ребра. Био је то строг укор са највишег места и Гарсули је знаошта пише у тим писмима. Укор је био „ex Consilio Bellico“ и тежакудар за старог војника. Један од оних удараца који скраћујуживот, а који се, у старости, више не очекују, не схватају, незаслужују.

Енгелсхофен је, у међувремену, био прочитао писмо па га јебио испустио из руку. Старац остаде пресамићен, пребледео, икао да је дрхтао. Њему се, у ствари, наређивало да Темишварима да преда Гарсулију. На писму су били велики, црни печати икалиграфски потпис грофа Јозефа фон Хараха, ратног другаЕнгелсхофеновог. Што је Енгелсхофена нарочито заболело,било је да је то баш Харах потписао. „И Харах је то потписао“ –понављао је Енгелсхофен, али у себи, немо. Гарсулија је самопогледао презриво.

Гарсули се начини као да никад није лука ни јео, нимирисао, али је Енгелсхофен знао ниско порекло тог дворјанина,као и то да Гарсули има умешане прсте у све то. Гарсули је,међутим, почео да говори и тумачио је свој долазак у Темишвар,као догађај врло важан. Вели, о томе зна и царица. Њена јежеља да се тај народ, који је заузео толику територијукраљевства хунгарскаго, сведе на праву меру. Обезобразили сусе, вели, ти Расцијани, и нису заслужили наклоностЕнгелсхофенову. Шта би они хтели, вели, зар се може изамислити да буду као нека држава у држави. Status in stato?

„У Бечу се зна, сигурно, да је турским ратовима одзвонило.Рата више неће бити. Та гомила више није ни потребна. Па некаиду откуда су и дошли.“

„У сваком случају“, говорио је Гарсули, „у Вијени је решенода се Расцијани населе на територију Хунгарије и под хунгарскекамералне законе. Имаће да обрађују земљу. Он ће их населитиу села, где су куће назидане у реду, као по концу, према лењиругеометара. А Расцијани ће имати и да приме католичку цркву.Официри ће бити премештени у регуларне пукове. Војници ћебити претворени у сељаке. Радиће земљу, као што је раде иХрвати и Хунгри. „Не може бити изузетака у царству, ВашеВисокоблагородство.“

Цео овај део Европе, имаће да се европеизира. Он то, вели,понавља. Администрација има да буде немачка и наређења дадолазе из Беча. Он, Гарсули, жели, прво, да види официрскезатворе и све оне официре који су у њима. Нарочито жели давиди оне који се налазе под истрагом: браћу Исаковиче икапетана Пишчевича који је увртео у главу да оде у Росију.

Њихова су имена на листи ђенерала Шевича и они суступили тако рећи као дезертери, у војску Њеног ИмператорскогВеличества Елисавете Петровне. У Енгелсхофеновом извештају,вели, видео је, са запрепашћењем, да се на списку Шевичаналазе читаве породице официрске, из тог некад Подунавског,ландмилицијског пука. У Бечу сматрају да је онај ко је саветоваода се тим официрима изда апшит из војске, морао сићи с ума.Он, Гарсули, лично, жели да се види с тим официрима. Да се сањима мало поразговара. Он је уверен да ће их, после тога,проћи воља да траже отпуст у Росију. А, сем тога, жели и то, дасутра, на егзерциришту, та ландмилиција, пред њим, парадира.А жели да види и Махалу, где је дошло до нереда.

Док је Грк брбљао све то, Енгелсхофен се био повукао јошдубље у свој алков и наслоњачу. Као што се био, последњихдана, повукао и од Темишвара. Као што није више одлазио уТеатар, није хтео да се меша ни у овај посао Гарсулија.Енгелсхофен је ћутао. Није скидао ока са Грка, али је ћутао.Имао је ледене, плаве очи, које су гледале кроз густе облакедима из камиша.

Енгелсхофен је био дужи од шест стопа. Кад је јахао, ноге суму допирале коњу до колена. Кад је седео, једва је било могућеобићи га. А имао је главу као у коња.

Док је Грк брбљао као чегртаљка, стари Шваба помисли, усеби: „Оберкригскомисар, ето, није ништа бољи, него некакамерална газиблата. Тај човек мора да је имао гладног оца, паје сав саздан у зависти. Мора да су га родитељи спремали запопа, па говори кроз нос, а само је случајно залутао у војску идочепао се Двора. Да би њему, Енгелсхофену, ето, загорчаопоследње дане.“

Гарсулија је, међутим, ћутање старца доводило до беснилаи он је почео да галами, као пред својим писарима. У један мах,дохватио је штап као да хоће да одалами старца, али га је самоспустио на патос између себе и Енгелсхофена, ваљда да биоделио два света. Кад се мало умири, поче мало тише, гласом,умиљатим, венецијанског шкопца:

„Треба онемогућити, пре свега, да ти Срби служе као братијау истим пуковима. Да се читаве породице, и сродства, населетако у иста села. Они се, Расцијани, крећу као братства, рођаци,фамилије, а у томе је опасност. Као овце они нагрћу једно задругим, свуда. Сад су наумили да се одселе у Росију. Ко зна штаће измислити сутра.“

Енгелсхофен је, међутим, био викнуо свог хусара, који му једремао пред вратима. Наредио му је да сиђе доле доканцеларија и да каже да ће оберкомисар доћи у затвор, давизитира.

Затим је почео, сам, без ичије помоћи, да се облачи ичешља. Ни тада не вадећи камиш из уста.

Гарсули, јетко, само се накашља и шмркну мало бурмута, избурмутице коју је држао као да је флаута.

„Не ваља“, вели, „што је фелдмаршал‑лајтнант те официреузео само у кућни затвор. Он мисли да је требао да их пошаљекод профоза. И да их окује, ако устреба.“

Енгелсхофен се осмехну. При помисли да Грк и не сања даје он ишао код тих официра и у затвор, да са њима одигра,увече, партију фараона. Шта би тек рекао Грк, помисли, да знада им је било допуштено да иду и у Театар, са својим женама.

„Прегледао сам“, говорио је Гарсули, „акта која су остала, одоберста Вука, илити Волкана, што ће рећи Волфганга,Исаковича, из прошлог рата. То је, у ствари, читав историјатпобуна и издаја. Требало их је повешати још за време рата наФранцеза. А, сем тога, па баш и да оду у Росију? Тим боље,остаће овде прост и неук народ, па ће бити лакше са њима.Милом, или силом, ја сам решен – а то је и жеља царичина – дауредим овај крај краљевства. Копаће се канали, по системугрофа Мерци. Према францеским плановима. Ум човеков неможе да трпи да све те планове, израђене по логици, омете тагомила косматих, урличућих Срба.“

„Сам Бог је решио“, узвикивао је Гарсули, „да се из Европеистерају Турци, а и ти Расцијани, ако треба, са њима. Животовде има да се уреди према памети, према реду који у Црквивлада, а нарочито има да се исуше ове многе баре и мочваре.Ова подунавска ландмилиција, што још живи по земуницама, иколибама, са својим овцама, свињама, и женама, има да иде укамералне територије. Ја то понављам: МОРА. Имаће да сепривикну и науче камералним законима. И вармеђскимзаконима. Ношење незакованих мртвачких сандука језабрањено. То мора да престане. МОРА.“

Енгелсхофен се ћутке облачио и мислио, у себи: „Имамодакле папагаја. Жалосно је да царевина, због оваквих, губитолико ваљаних војника.“ А шта друго остаје тим Расцијанима,кад је тако, него да се селе ма куда? Да су њега, Енгелсхофена,питали, он би био саветовао да им се оставе обичаји при

сахрани. Они су дошли у царевину да ратују, а не да будунаполичари комитатима и спахијама. Не треба дирати у војника.Тај занат је сам по себи довољна несрећа. Војник је сам по себимученик, и није човек као други људи. Кад му се нареди, војникће по глави, и рођеног оца, али та заповест је жалосна. Ако тиРасцијани воле да носе своје црвене гуњеве, па шта онда? Онби им то дозволио, и на парадама. А ако ће да сахрањују својемртве и голе, шта то смета? Он, Енгелсхофен, дозволио би им тои насред Беча. Ако своје мртваце носе кроз варош и цмачу, пашта онда? Не траже они то и од Бечлија. Уосталом, што се тичемртваца, човек кад умре, умре као и животиња. Све те приче озагробном животу само су прича, да се плаше деца. То је да себабе лакше исплачу. Људи се множе као и мишеви, и голубови,којих увек има. Ако је Харах баш решио да те подунавске пуковекасира, могао је то да сврши одмах после рата, а не сада. Људису оболели, осиромашили, побенавили, од чекања награда иисплата. Шта им је требало да шаљу овог шкопца да људиматумачи да је лепо изићи из царевине и прећи у камералнуземљу, где се струже стрњика. А што се тиче Махале, он,Енгелсхофен, неће ићи да види село које се уређује по лењиру,ни шорове што се исправљају према концу. Луд је тај грофМерци и ти геометри и капуцини, што би хтели да човекапретворе у анђела. А човек је велика стражњица. „Стражњица“ –додаде полугласно, тако да га Грк са запрепашћењем погледа.

Енгелсхофен је, међутим, био завршио своје облачење истарачком љубазношћу указа Грку врата. Пропустио га је даизиђе, мрмљајући учтиво: „Изволите, bitte sehr. Wohlgeborener,Sondergeliebter und Geehrter Herr.“

„Каква сељачина“, поче и Грк монолог у себи. „Зато он волиРасцијане и зато их брани од свакога. Није ни он бољи. То јесамо сеља са Рајне, Шваба, простак, и боље би било да су мудали у руке мотику, место Темишвара. Зато он нама сталноопонира? Зато он не одговара на наше рескрипте? Цео ћесарскијуг краљевства налази се у опасности. Какве су у њега саморучурде и ножурде. Сељачина.“

Док је силазио уз Енгелсхофена, Грк је био притиснут узазид, тако да је, својим велуром, опајао зид степеништа. Био јекао ношен, уз крупног Енгелсхофена, као нова млада, једвадодирујући тле ногама. Био је сав бео од креча. И мирисао је одкарбола.

„Сељак је то. Колика му је само носина, као у коња. А из њекао да вири коњска четка.“

Зграда у којој је фелдмаршал‑лајтнант барун фонЕнгелсхофен становао, била је окренута вароши само са једнестране. Са те стране то је била раскошна фасада, у барокномстилу, као да је била пренета, на точковима, из Беча. Aли надругој страни, имала је једно крило још из турских ратова и ту јебила сва мрачна, са прозорима у гвозденим решеткама. Тај деокуће још се осветљавао из пушкарница, а ложио кроз стареземљане пећи, цепаницама, споља. Неколико соба са патосомизгризеним од пацова и мишева, ту, служило је за затвореофицира. У тај део Команде улазило се из малог, зазиданог,дворишта, иза цркве, где је још стајала једна стара батерија, којасе није употребљавала. Са те стране утврђења могло седогледати до свих егзерциришта, као и са прозораЕнгелсхофена. Кад би Сунце одскочило, официрима је билодозвољено да ту изиђу, из затвора, и да поседе на клупама.Жена Енгелсхофеновог профоза била је ту засадила неколикосунцокрета и покрила зид мрежом ладолежа. Двориште, у кругу,између старих, топовских, ђулади, од камена, било је излизаноод чизама затвореника, који су ходали ту да опруже ноге. Тајтраг затвореника био је стар већ сто година.

Ваздух, и ветар, и Сунце, допирали су, ту, са зеленихегзерциришта, која су се пружала унедоглед, на тој страниТемишвара. На њима су се, по цео дан, па и сада, могли видетиескадрони коњице, која прелази у кас, па галоп, и јуриша.Непомично, и црвено, стајали су пешадијски полкови српских„шережана“, да би се, изненада, помакли, претворили у колону,која маршира, и мења облик, као на некој табли шаха. Пешадија

је, те године, била, први пут, униформисана, па је, издалека,имала боје цветних леја.

На то мало, каменито, двориште дошли су даклеЕнгелсхофен и Гарсули, где их је већ чекала групицаГарсулијевих писара, која је била послата у Темишвар, преГарсулија. Енгелсхофенови официри се нису нимало трудили дабуду љубазни према тим, бечким, концепистима и аудиторима.Уза зид било је постављено свега неколико чамових дасака, каоклупа.

Гарсули је затражио да се доведу официри, ту, из затвора.Вели, он воли да ради у миру, и на свежем ваздуху, и да се, сазатвореницима, разговара. Вели, он никада не заборавља да серади о људима који су, за Ћесаревину, стекли пуно рана.

Тако је, док се Гарсули шетао, око топовских ђулади и дужбедема, профоз отишао да доведе, прво, четири Исаковича, којису били оптужени да су се уписали у списак руског ђенералаШевича и да су затражили апшит из војске, да би се одселили уРосију.

Енгелсхофен је тврдио да је цела ствар била законскиодобрена и да су се ти људи уписали у руску војску, тек кад судобили апшит из војске аустријске. Он је чак заступао мишљењеда су власти саме подстрекивале те официрске породице, да сеселе у Росију.

Гарсули је тврдио да су се Исаковичи, прво, уписали усписак који је ђенерал Шевич однео са собом у Росију, па да су,тек после тога, замолили да им ћесарка да апшит, да могунапустити аустријску војску. Он је сматрао да их требаразместити у регуларне полкове и задржати, ако не пристану, узатвору.

Исаковичи су се бранили да је, њима, после толико годиначасне, и верне, војне службе, у Ћесаревини, речено да ћеландмилицијски полкови да се касирају, па ако на то не пристају,

да могу ићи куд им је драго. Ђенерал Шевич дошао је из Росије,до њих, јер је са њима у сродству и јер је и сам из аустријскевојске отпуштен у војску императорке Елисавете Петровне. Онису тврдили да су апшит, из аустријске војске, добили у реду и дасу се, после тога, мирне душе, могли уписати у Шевичеву листу,коју је однео са собом, у Росију. Они се дакле већ сматрајуофицирима руске војске и моле да им се дозволи да се одселе иотпутују.

Енгелсхофен се свега тога гадио и, кад је сео, уза зид, наједну клупу, није имао нимало воље да помаже Гарсулију. Кад суиз затвора изведени затвореници, окренуо је главу и наставиода одбија густе димове на свом, швапском, камишу.

Гарсули је прелетео погледом, овлаш, официре и понудиоим љубазно да седну. Он је, тог јутра, решио да се разговара сањима на неком чудном језику, који је био мешавина немачког,словинског, који је у Млецима био научио, и руског, који је саКрфа добро знао. Посматрао је, испод ока, Исаковиче, и, док суони обарали поглед, Гарсули се смешкао. Био је наредио да имсе донесу камиши и рекао им је да могу пушити, и у његовомприсуству. Гарсули је сео на једно ђуле топовско, и с времена навреме устајао и, као паун, шетао.

Вели: „Мње за свагда пријатно седит на воздуху пролетном.Пролетњи ветар је тако умилан. А Сунце, нас људе, тако лепогрије; како нас лепо грије! Њему се“, вели, „затвореници чинемало бледи, барусави, неочешљани, и ненамирисани. То неваља. Официр треба да буде уредан и испеглан, и у затвору. Данису играли звонара у затвору?“

Последње речи Гарсулијеве изазваше грохотан смех писараи официра, а биле су једна, јако скарадна, алузија на игру, којаје у то доба била уобичајена, и међу официрима, у аустријскомзатвору.

Играти звонара, у затвору, значило је потплатити профозада им врата остави отворена, тако да су затвореници могли да

се посећују. Они би се скупили у једну одају и тамо би изтроношца од дрвета – у ком је стајао кабао за нужду – извадиликабао, а троножац донели у средину. Затим би друштво ималода поседа уоколо, око троношца. У рупу, где је био кабао, ималису сад играчи да спусте своје удове, а на уд да привежу конац,или неку врпцу. Те врпце би висиле, под троношцем, који би сетада покрио.

Игра се састојала у томе да један од играча има, доле, дазавуче руку и цимне једну врпцу, на „три“, Дерући се претходно„један, два, три“. Мајсторија је била у томе да се сви играчираздеру, као да им кожу с леђа деру, а онај, који цима, да погоди,кога је цимнуо. Урнебес би био велики и сваки се кревељио. Свису писали по један, бечки, цванцик, а каткад – кад се игралохазардно – по један талир ћесарски. Ако би онај, који цима,погодио, све је носио, ако није, играло се даље и цимао је идући.Тако се, у затворима, време, некако, прекраћивало.

Кад је оберкригскомисар то поменуо, насмејаше се чак изатвореници. Само је Енгелсхофен погледао Гарсулијапрезриво, па је и пљунуо.

Гарсули је, међутим, почео да хода испред Исаковича каонека шеталица на сату и почео да им чита буквицу. Вели, он јежелео, засада, само да их види. Желео је да чује, из њиховихуста, да ли је то, заиста, тачно да су се они, својеручно, уписалина тај списак Шевичев, или их је неко други – можда рођацињихови – уписао. Вели, нигде се тај списак, у Бечу, није нашао,те и нема доказа њихове кривице. Он признаје да је тај рускиђенерал имао ћесарску дозволу, али само за оне који су апшитиз војске већ раније били испросили. А не да толике добре ичестите људе мами на клизави пут исељенички. Он верује дањима, сад кад су све то чули, и видели, није ни на крај паметиапшит из војске просити. Он ће им, зато, сад, прочитати „Einesan dem Herrn General Feldmarschall‑Lieutnant Freyherrn vonEngelshofen erlassenes Resciript“ – па кад им то прочита, они

има, без даљега, да иду кући, а биће у регуларне полковепремештени.

За тренутак, Гарсули је застао и подигао наочали, да ихбоље види. Исаковичи су ћутали.

Први, пред Гарсулијем, био је мајор Јурат Исакович, други,прве класе лајтнант Петар Исакович, трећи мајор ТрифунИсакович, а последњи, прве класе капетан, јего благородијеПавел Исакович Влкович. Код имена овога, последњег, у актима,хофкригсрат фон Малер био је изричито напоменуо да јеадоптиран од оберста Вука Исаковича. Адоптиран, Павел јетобоже био дупли Исакович и нарочито га треба помиловати, акоје то могуће.

Пошто их је неко време, тако, одмеравао погледом, Гарсулипоче сад да им, изблиза, очи у очи, лицем у лице, говори,млатарајући рескриптом из Беча, који је држао у руци.

Вели, они знају да су Расцијани, који су се из Турске овамопре шесет година доселили, подељени били у три војена округа:Сегедински, Арадски и Петроварадински. Они знају да Срби утим окрузима држе 45 укрепљених мест. Они знају како језавршио провизор дворски, Јосиф Јоанович, који је имаонекакије преписки са, из Росије дошавшим, књаземКантакузеном. Нека се дакле узму у памет. Њима је билообјављено, још пре три године, да ће ландмилицијске, сербскијеполки бити касировани. И да ће они сви имати да будурасподељени у регуларне полки Ћесаревине. То тако има дабуде, јер то тражи височајши интерес в ползу господарствааустријскога. Они ће сад морати у ново назначена воениа местапреселитсја. Њима је било дато доста времена, од три года, дадом свој и грунт распродаду. А остали има да потпадну подкамеру Венгерску. „Па шта би сад хтели?“

То им је питање довикнуо у лице, тако страшном дерњавом,промењеним гласом, колутајући, грозно, очима, да су се они

свакако препали. У потпуној тишини, која је била завладала,Гарсули их затим позва да устану, узе рескрипт, и поче читати.

У рескрипту, из Беча, писало је, црно на бело, да се, преманаредби датој грофу Гајсруку, команданту Осека, премештају, ито:

„Мајор Јурат Исакович у Сирмијски хусарски,

Перве класе лајтнант Петар Исакович у Славонски хусарски,

Мајор Трифун Исакович у Бродски пехотни,

Перве класе капетан Павел Исакович Влкович уГрадишћански пехотни полк.“

Затим, као да је хтео да их опомене, додао је вичући: „exConsilio Bellico“.

Разрогаченим очима прошао је, још једном, пред њима ирекао им да сад могу ићи, кући. Био је сигуран да нико неће ниланути.

Право, тако, прође крај најмањег међу братенцима, мајораЂурђа, који је био растом не само најмањи, него и најдебљи.Био је то човек набијен месом, као општински брав, и толикоутегнут, и угрејан, да није могао да дише, него је као роктао.Међутим, Ђурђе је био славна јуначина и такав, а најмлађи. Лепкао Циганче.

Ђурђе је био узео став „мирно“ пред тим Венецијаном,црвен као рак, притегнув сабљу уз бут. Својим белим зубима,као низом бисера, он се церио, не би ли се умилио томстрашном човеку. Пошто је он био у војсци испредњачио, анајбоље, међу њима, знао немецки, браћа су га изабрала да он,у њихово име – ако буде потребно – говори. Међутим, сад јеЂурђе стајао занемео, и ни у нос. У себи, Ђурђе је осећао да

браћа очекују да нешто каже Гарсулију, али он само промрмља:„Море, оно ми је брат, ко ми је добру рад“ – и не рече ни речи.

Лајтнант Петар Исакович, који је био идући, био је међуњима, по жени, најбогатији и, ваљда зато, најпоноситији. Био јето леп, витак официр, који још није био превалио ни тридесету, астајао је пред Гарсулијем прав као јела. (Гарсулијево имеизговарали су неки и „Гарчула“, а он се на то љутио и исправљао„Гарсули, Гарсули“.) У реду, Петар је стајао као укопан, са рукомна сабљи, пребледео, са кожом као мајске руже. А и његоварука, на сабљи, била је бледа, као од воска. Међутим, ноздре суму биле румене и као да је дахтао од љутине. Чинило се као дахоће нешто да каже. Али кад Грк прође, он се само осмехну ипромрмља Ђурђу, тако да га је и Гарсули – ако је хтео – могаочути: „Зар Шокац да те ућутка, оца му?“ Премештајући се затим,лено, с ноге на ногу.

Трифун је био међу њима најстарији, по годинама, инајсиромашнији. Био је то човек глават, космат, запуштен,помало и одрпан. Гарсули је знао да Трифун има неколико рана,али уместо да то изазове сажаљење, код Грка је то изазваложељу да га мучи. Зар такав несрећник, па да се буни?

Трифун је стајао погурен, са неком кривом, турском сабљому руци, велике главе, бркат, а из уста су му мало вирили дуги,коњски, зуби. Био је то отац шесторо деце и уморан од живота инесреће која га је пратила, свуд. Мало риђ, висока чела, саносем као коњски жвал, Трифун је био од оних људи који судобри, али изгледају тако, да их се свако клони. Обишао га је ипрепао се од њега и Гарсули. Нарочито су га биле запрепастилекрупне, сиве, водене, Трифунове очи.

Најдуже је Гарсули био застао код Павла Исаковича. Он јемеђу њима био највиши, а није био узео чак ни став премапропису у војсци. Био је то човек виши главом од Ђурђа, малокривоноги дугајлија, са косом која се сјала као потамнело злато.У недоумици ваљда, Павле је био скинуо, у врућини, својофицирски, тророги, шешир. Танког, орловског носа и плавих,

тамних очију, са осмехом који је био јако топао, изнад извијенихусана, Павле је за Гарчулу био читав доживљај. Гледао га језачуђено.

Иако дугих стопа, и ногу, тај човек је стајао пред њим, ипак,врло лако, отмено, и, кад је Гарсули пришао, Павел је брк својпогладио. „Прави лепотан“, помисли Гарсули.

У том тренутку, кад је Гарсули већ мислио да је свесвршено, тај Исакович проговори, на немачком, одлично. Вели,он не зна шта ће његова браћа радити, али, што се њега тиче,он не мисли од своје намере одустајати. Он је чврсто решен дапромени царством. Он и није више официр ћесарски, негокапетан у војсци императорке Елисавете Петровне и задржанмимо закона и његовог права. Њему је речено да ће битикасирован и да може ићи куд му је воља и он је апшит, из војске,добио, без икакве кривице. Његово се име налази на спискуђенерала Шевича и однето је у Росију. Не може, вели, њега нико,више, овде, премештати, и то у пехоту. Из коњице у пехоту.Откуд то може бити да коњик оде у пешаке? Нема тога и нећетога бити, док је Сунца и Месеца на свету. Не прави се пешак одкоњика. Где то може да буде?

Неколико тренутака у дворишту наста велика тишина.Гарсули је и сам био као занемео. Да му је једно од онихтоповских ђулади пало на главу, ни то га ваљда не би било такопогодило.

Јего благородије Павел Исакович Влкович, дабогме, нашаосе, после таквог разговора са оберкригскомисаром Гарсулијем,иза катанца – и то у оковима. А парада, тогда подунавскеландмилиције, сутрадан, почела је у слутњи још горихинсубординација.

На зеленом егзерциришту, које се пружало, унедоглед,испод Енгелсхофеновог стана, полк подунавске ландмилиције,који је имао да се касира и који је изведен пре Сунца, имао је, наГарсулија, дуго да чека.

Полк негда славног оберста Вука, што ће рећи Влка,Волфганга, Исаковича, био је спао на неколико стотина војника.Они су били формирани у колону, заогрнути својим црвеним,сербским, гуњевима. Издалека, чинили су се једна права,црвена, линија.

Изблиза, та колона била је прилично шарена, јер многи одтих војника, из турских и францеских ратова, није више имао нисвог војничког клобука, ни пиштоља, ни сабље, па ни пушке.Било их је, на ногама, и са опанцима. Ипак, та линија, накоманду, кретала се још, чврста, као неки црвени зид. Иза ње, дона крај плавог видика, било је само два реда јабланова, добарутана.

Гарсули се, тог дана, возио, на параду, са Енгелсхофеном, увеликим, Енгелсхофеновим колима, са четири коња. Он јеугледао полк на утрини, чим су кола изишла под сводом капијепринца Евгенија Савојскога. И све док није стигао до параде,није више ником дао мира. Он се окретао и вртео окоЕнгелсхофена и довикивао и својој пратњи у идућим колима.„Палавичини“, довикивао је свог официра у идућим колима,„видите ли оне људе пред нама? Какви лепи људи, какви лепи,стасити људи! Можете ли да их замислите, кад буду орали, наоним пољанама, иза барутана? А одатле, до града, мислим даископам канале. Мислим да продужим Бегеј до Јозефштата.“

Он је однекуда, ваљда из Венеције, од неког адмирала,упртио огромни дурбин, који скоро и није скидао с носа. Поштосе Енгелсхофен чинио невешт на сву ту дреку, он се обртеједном другом официру, из пратње, која га је пратила.

„Гроф Гајсрук, гроф Гајсрук“, дерао се као џелебџија, „етоВам наполичара за Вашег оца. Можете да их натоварите јошвечерас у шлепове и спустите до Бечкерека. Три стотинеседамдесет и осам момака. Три стотине и седамдесет и осамчврстих клипана.“

Гарсули, у ствари, није употребио ту реч, која би, у његовимустима, била безазлена. Он је употребио много гору реч. А био јепознат у војсци по својим, опсценим, шалама. Хтео је и сада даизазове код хусара и кирасира, који су пратили кола, што вишесмеха.

Кад су, међутим, кола команданта стигла ближе испршенимредовима подунавске милиције, Гарсули спусти свој дурбин идохвати се свог лорњона. Прелетао је погледом људе као дазавирује у ред буба и паукова. Кроз јеку војничких труба, кроздреку команди, колона је за то време почела да се лелуја имаршује ближе павиљону, који је био подигнут крај новог друма,на ком су кола стала. Полк је ударао ногама, као да се земљатресла, и савијао се око павиљона као нека, џиновска,сказаљка. Гарсули је гласно одобравао, као да је то била његовазаслуга.

Колона је начинила кару око малог, узвишеног, дрвеног,павиљона и кад се Гарсули попе, по ћилиму који је био простртпо чамовим даскама, он је, око себе, видео таласе стотинецрвених гуњева, клобука, шубара, главурди, ручурди, ножурди, иносева, из којих је, као дим, избијала пара. Нашао се у облацимамириса од лоја, зноја, лука, коже, и барута. За тренутак му сеучинило као да се та гомила, над њим, склапа. И он себеспомоћно осврну, да види, где је оставио Енгелсхофена.Смирио се кад га угледа, како већ седи иза њега, у колутовимагустог дима.

Павиљон су, сапери, били украсили сунцокретима и гомиласе беше стиснула све до те леје цвећа. Они у првим редовимамуку су мучили да се одупру леђима, онима што су гуралипозади. Само су официри били у тој гомили на коњима иГарсули познаде, међу њима, мајора Ђурђа и Трифуна. Трифунје био командант параде тог дана и Гарсули, са запрепашћењем,виде да се око Трифуна, поред жутог барјака, са црним,двоглавим орловима, вију и два барјака од црвеног и плавогмуслина.

За тренутак, Гарсули прелете погледом и слику иза својихлеђа, као да се прашта, и виде, у позадини утврђења, форове,топове, торњеве Темишвара, као прилепљене на плаветнилонеба. Улево, у даљини, назирале су се палисаде, и шумицабагрења, и у њој село Махала. Сунце је било одскочило и натрави заблиста роса. На небу није било ни једног јединогоблачка.

Парада је почела размештањем писарских столова, аката,фисцикула. По столовима размештаху мастионице, а једанофицир приводио је столу, Исаковиче. Гарсули се био сместио исео до Енгелсхофена, и рече:

„Зар то није чудно да се данас, овде, опет, сретнемо насдвојица, где сам Вас први пут срео, пре тридесет и пет година.Мали је број био оних који су се вратили из Турске. Свега трихиљаде од тринаест хиљада. Па и то је лежало овде, по трави, удроњцима, у крвавим покровцима, у измету, од општег пролива.Видим, ено тамо, лево, гробља. А ето над нама, још увек, тоСунце које нас тако лепо грије. То Сунце које је моћније него инајвећа бомба из топа. Како нас лепо грије. Тамо, испод оногредута, ја сам Вас, као млад човек, први пут видео, у пратњипремилостивог цара Леополда. Предавали сте кирасире грофуХараху. Ја сам био балавац тада, али се ето сећам свега тога. Аето сад Вас гледам, већ као врло старог старца. И све то нијеимало никаква смисла, сем овог Сунца. Све прође а то Сунцесија. Како нас лепо грије. Нема ничег лепшег на свету од једноговаквог пролетњег дана.“

Енгелсхофен одмери погледом Грка и рече сухо: „Ја се несећам тога.“

Енгелсхофен је међутим уживао, ипак, у слици која му себеше ту указала. Та егзерциришта и ти темишварски видицибили су део и његовог живота. Били су као неки разбијенипрозор кроз који је он, ипак, могао да сагледа своју прошлост. Ната егзерциришта био је дошао као млад официр, а са тих,зелених, утрина треба сад да се врати у Беч где га нико његов не

чека. Овде ће га неко време још спомињати, као и тог кривоногогГрка, а после ће га заборавити и неће му знати ни имена. Оваварош иза њега, са тим високим, црквеним, торњевима, остаћекао и то Сунце, које тај брбљиви Грк толико спомиње, а он ћеотићи. Не само у Беч, него и у гроб.

Сунце, које је Гарсули волео због својих дебелих,реуматичних колена, Енгелсхофен је осећао још више, јер је биоједном ногом већ у гробу. Он је гледао та сунцем обасјанаегзерциришта, свестан да их можда последњи пут гледа. ГомилаСрба, са својим барјацима, коњима, копљима, шубарама ицрвеним гуњевима, у његовим ноздрама није смрдела –напротив, имала је мирис црвених булки. Енгелсхофен је уживаоу њиховим, геометријским покретима, у њиховој стаситости, унемој покорности те гомиле, која је ударцима табана одговаралана громогласне команде својих старешина. Иза њих, у даљини, ион је видео ред јабланова, а затим плаветнило неба, али то јекод њега будило само тугу. Сунце је било одскочило, али он језнао да га неће гледати, како одскаче, још много пута. Пошто јеморао да нешто каже Гарсулију, који се стално вртео око њега,Енгелсхофен је извадио свој швапски камиш из уста и довикнуому: „Можете да поручите, од мене, грофу Хараху, да је маторимагарац. Доћи ће време, кад ће се, у Бечу, кајати, да су овеневине људе отерали у Росију. Ви стално измишљате неке концеда, по концу, поравнате њихове шорове и села. Било би боље дасте поручили, из Вестфала, три стотине и седамдесет и осамтешких кобила и да сте их послали на Францеза. Био би токоњички полк, нимало гори од Харахових кирасира. Није правода ове људе, ни криве ни дужне, терате са њихових огњишта.Али, ви, тамо, на Двору, увек сте били велика дупета.“

Затим, нагнувши се над балустраду павиљона, старац сеиспрси и довикну Исаковичима, који су стајали око застава.„Данас ћу делити дупли профунт, и, за сваки швадрон, буревина.“ А кад се задовољство разли по војничким редовима,испод павиљона, као што се жито заталаса преко булки, старацразмахну својим тророгим шеширом и раздера се немецки:

„Серби! Три пута, виват, за маторог Енгелсхофена!“ И машућисвојим перушкама и сам се дерао, самом себи, одавајући почаст,као да је нека краљица. Срби су то разумели као знак да јевољно, за тренутак, изићи из редова, као кад се, пред улазак убитку, врши нужда, па су урликали од задовољства. „Vivat!“„Vivat!“ „Vivat!“

Сунце, зелена пољана, разиграни коњи, гомила војника, којасе дерала, срећна, задовољна, преварили су и Гарсулија. Он је,за тренутак, имао осећај да су га аудитори и профозиТемишвара лагали, кад су му шапутали о бури која му сеспрема. Све те приче пандура, о пуцњави по касарнама ипаљењу стогова, у близини барутана, мора да су измишљотина,да би се, улагивањем код њега, правила каријера. Ти Срби, закоје су му рекли да ће се пре иселити, и вратити у Турску, негошто ће дозволити да им се у мртваце дира, стајали су садпокорно и весело, ето, ту, испред њега, и сврставали се, преманаређењу својих официра. Гарчула је зато дао знак грофуПалавичинију да почне да чита рескрипт о касирању пука, и биоје уверен да ће сви они покорно, и без поговора, пристати да сеиз утврђења и редута, око Махале, преселе на имања мађарскихспахија, где ће бити као и други сељаци што су, али се вишенеће моћи селити. Нити ће бити војници.

Гарсули није био глуп човек. Он је знао да, један човек, имасамо ограничене могућности. Њему је било стало да се легалнопитање у реду реши, а шта ће бити после, о томе некаЕнгелсхофен лупа главу. Гарсули је имао наређење да серескрипт из Беча има да прочита људима, и, на српском,протумачи. А да ли ће они, после, слушати, или ће их вешати, тоније била његова брига. То је била брига Енгелсхофена. Гарсулије гледао да се све то мирно сврши, док се рескрипт чита, а ако,после, буде било протеста, то има да решава канцеларија. Он јеимао, са собом, двадесетак писара.

Кад је, дакле, видео да је његова пратња сва смештена окоњега, на даскама и клупама павиљона, и кад је био завршен

церемонијал изношења застава, Гарсули је устао и стао испредЕнгелсхофена. Сав у црном сомоту, са белим рукавицама долаката, и црним, нојевим, пером за шеширом, Гарсули јепривукао пажњу целе те гомиле, која је већ знала да јој сенешто, судбоносно, припрема. За тренутак, Грк је високо дигаорескрипт, замотан, и сав испреплетан црним шепутима, са којихсу висили велики, црни, воштани печати. Затим се, колико гаглас доноси, на немачком, продера: „На моју команду, све, у ставмирно!“

За тренут, заиста, све се било умирило и стајало каоукопано. Иза њега, варош, утврђења, бедеми, ровови пуни воде,и жаба, црквени торњеви, топови, све се било као скаменило. Ниједна врана није прелетела, преко Темишвара, док је Гарсулиодмотавао писмено. На даскама павиљона, који је био истесан упредвечерје параде, официри, кирасири, аудитори, све јестајало немо и укрућено. Једино је Енгелсхофен остао седећи,па се накашљавао. Непомично су стајали, око павиљона, ихусари, са исуканим сабљама. Само су се коњи, машући главом,бранили од мува. Кожа би им, с времена на време, задрхтала имуве би се дигле и разлетеле са ситних рана. Испред павиљона,са раскреченим ножурдама, у ставу мирно, стајало је тристотине и седамдесет и осам људи, у црвеним гуњевима. Никосе није мицао међу њима. Била је толика тишина, да се удаљини чуло једно звоно, ситно, ситно. Те године је било многогрозница и на гробљима је, скоро сваки дан, било по неколикосахрана. За тренут, стојећи непомично са рескриптом Кригсратау руци, Гарсули је имао утисак да је на његову команду и табескрајна, зелена, утрина постала непомична, и ред јабланова удаљини, испред плавог неба. За тренутак, осетив како га Сунцепали по образима, он је био подигао главу и покушао да погледау Сунце, широм раширеним зеницама. Одмах затим, склопио јеочи и продерао се: „На моју команду, све, вољно.“ Пошто је биодигао глас сувише високо, испаде као кад кукуриче промукаопетао.

„Читајте, Палавичини“, рече, тихо, своме помоћнику, који јебио свукао рукавице, па их је сад опет, брзо, навлачио. „Пазите,само лагано.“ Потом је Гарсули сео.

Док је гроф Палавичини читао рескрипт о касирању пука савеликом титулом у почетку, Гарсули је посматрао оне који су мубили најближи, испод павиљона. Били су остали отворених уста.

Већина тих људи разумела је немачки језик, којим јерескрипт био написан, али као што су паписте, међу њима,разумели латински, у католичкој цркви. Као што су унијати, мећуњима, разумели, кад се спомињао Христ, или страшни суд, иливечност, па су и сами понављали, за свештеником, „in saeculasaeculorum“, али нису знали, сасвим сигурно, шта после? – такосу и ови, шизматици, знали немачки. Сви су разумели, кад јегроф читао „Ihro Kaiserlich Königliche Majestät“ и „beiderdemnächst resolvierten endichen Regulierung dererSlavonischen Grantz Regimenten“ – само нису знали шта то уствари значи. Слутили су да је, најзад, дошло оно најгоре, иостали су убезекнути, јер је, најзад, ето, дошло. Стајали суотворених уста. Брада им је била спала.

Према наређењу из Беча, гроф Палавичини, после свакогпоглавља, имао је да рескрипт тумачи, и српски. И он се трудиода и то изврши, како је знао и умео, јер је славонски говорио.Али га је мало ко разумео. Видело се да људи почињу дазапиткују и да се комешају.

Мајор Трифун Исакович, који је, тог дана, командоваопарадом, ушао је био у гомилу и покушао да људе ућутка. Али јенемир растао. Гарсули није био невешт и приметио је да стварине иду како је мислио. Био се дигао са фотеље и прелетео јепогледом по гомили, као да је хтео да је погледом заплаши. Утренутку кад гроф Палавичини помену да је, отсад, забрањенода мртве износе у отвореном сандуку, и, да мора, отсад, да ихсахрањују у закованом сандуку, неко му нешто, из гомиле,довикну. Гроф се био збунио. Наређење је, из Беча, гласило даје забрањено носити мртваца, кроз варош, у откривеном сандуку,

и да мртвачки сандук има да се поклопи и закује, чим погребпође из куће. Гроф је, међутим, рекао да се не сме спуститизаклопљен у земљу.

Журећи се да што пре пређе преко наређења, за које јемислио да изазива протест, гроф се залете и на брзу рукупротумачи да се они, као војници, одсад, просто укидају и да имада раде земљу. Има да буду насељени на спахијске и„вармеђске“ земље и да раде као и остали сељаци, дајући „напола“ свом господару, и „десетак“ за цркву. Не смеју, безодобрења, да напусте земљу, на коју се пресељавају. Кад је тогроф изустио, зачу се један оштар звиждук, као што се џелебџиједозвиждавају и, одмах затим, узвици: „Нећемо да будемопавори!“

Наста комешање међу редовима и неки почеше да се гурају,ближе павиљону. Гроф је био застао у читању и осврнуо се,тражећи, погледом, Гарсулија.

Дрека је, међутим, расла, и све се чешће чуло: „Нећемо дабудемо павори!“ Ту реч, „павори“, били су отегли и она је почелада се, све више, пролама, из гомиле. Међу официрима, упавиљону, настаде, исто тако, немир и видело се како Гарсулипозва к себи једног, младог, хусара, коме нешто рече на ухо.Хусар, затим, стрча са дрвених степеница, и одјури, на коњу.

У гомили избезумљених људи, на пољани, видео се мајорТрифун, како млатара рукама, бије оне који вичу, и како ихраспоређује. Његов братенац, дебели, мали, мајор Ђурђе,убацивао је оне који су били истрчали из редова, у редове, каоџакове. Али се „нећемо да будемо павори“ сад већ орило, каоурн