1

Милош ЦрњанскиСЕОБЕДРУГА КЊИГА

2

IАЛИ СВЕ ЈЕ ТО САМО ОМАМА ЉУДСКИХ ОЧИЈУ

Било једном једно краљевство, у срцу Европе, које сезвало: Хунгарија.У том краљевству текле су реке богате рибом, а дуж тихрека простирале су се бескрајне, зелене равни. Лети су се теравни претварале у жарке пустиње, а зими у ледено море,

покривено снегом. Људи су ослушкивали, у мраку, урликвукова.Хунгри, који су становали на тој равни, а који се бехудоселили из Азије, причали су да коњик из њихове земљеможе да одјаше на Исток, а да данима не сусретне људскобиће. Њихову земљу, веле, затварају, као венци, високепланине, али се и те планине, према Истоку, отварају као некаврата. А после опет настају бескрајне равни.Кадикад се, на тој равници, укаже по неко усамљенодрво, багрем, или врба, па и неки коњаници који брзоишчезну. Догоди се да коњик угледа и неке куле и градове, шта

ли, али и то нестане на видику. Појаве се лети и некисвилени чадори, палме, али све је то само омама људскихочију, фатаморгана ваздуха и облака. Небо се после, опет, спусти

на ту празну земљу као плава завеса.Све до краја XVIII века, у том краљевству ратови су биличести. Турци су били допрли до Вијене, и отерани опет натрагдо Београда, а дуж путева белеле су се и сушиле људскелобање и кости. У одступници до Беча, последњи су билиРасцијани, а у претходници до Београда, први, они. Подкомандом аустријских ђенерала, који су имали велике, тророге

шешире, украшене нојевим перјем, Расцијани сусачињавали такозвану „мађарску“ коњицу, која је јахала намалим, али брзим, дурашним, брњашима.Кад су ратови прошли, тај народ се населио попопаљеним турским караулама, покрај скела на рекама, и окоТемишвара, који је био главни град на југу краљевства и који3

је био обновљен по нацрту францеских официра, као неказвезда, од камена.Расцијани нису признавали, над собом, никаквог закона, сем

аустријског ћесара, али у време кад ова прича почиње, упролеће 1752. године, они су се бунили и против ћесара.Хтели су да се из Аустрије одселе, у Русију.Град Темишвар, иако се звао град на Тамишу, није биона Тамишу, него на његовој притоци, Бегеју, управо на барамаБегеја. Бегеј је био пуштен у градске ровове и био је пункрекета жаба, ноћу. Од реке му оста само старо, шпанско, имеи расцветани врбаци.Темишвар је био дело људске, а не божије руке, исастављен од самих каменитих звезда, утврђења градских. Тезвезде су, при опсади града, мамиле војске у унакрсну ватрутопова и биле су чувене по томе. Свака од тих звезда била је исама, као неки свет за себе, а све, заједно, као неко острво.Испред градских капија, простирале су се зелене утрине, где су

ђенерали вежбали војску. У утврђења су били узиданиогромни топови, и риком тих топова, почињали су турскиратови. Сад се, преко равни, разлевао звук темишварскихзвона. Био је мир.Варош, између тих утврђења, била је тесна и за њу јебило остало мало места. На то мало места фратарски редкапуцина и исусоваца био је подигао своје цркве, са барокнимфасадама, а војска, Команду места. Око Команде прилепилосе било неколико трактира и школа, као и Театар који је биочувен. Поред цркава била је палата команданта тврђавефелдмаршал-лајтнанта баруна фон Енгелсхофена. Он се бешенаселио, просто, у највећу касарну, над малом пијацом, поредцркве капуцина, где је Темишвар изгледао као мала сликаВијене. Због раскошног живота војске, варош је била добиланадимак „малог Беча“.Фелдмаршал-лајтнант Франц Карл Леополд барун фонЕнгелсхофен био је тада већ јако остарио, али је двор у Вијениимао у њега највише поверења, на крају турских ратова. Он јевише волео Петроварадин од Темишвара, али је те године4

дошао био у Темишвар због немира, и да буде ближевојницима, Расцијанима, који су Темишвару задавали толикобрига. Енгелсхофен се беше населио у тврђави, изнад војнихтамница, откуда је могао, и голим оком, да види улаз и излазпукова, и страже пред капијама. Његови прозори били сувиши од фасада капуцина, пуних крстова и анђела, а отваралису видик и према утринама, где су хусарска одељења ималашколу јахања. Енгелсхофен је патио од маније кречења исанитета. Као и карбола. Он је био закречио и Команду места.Једино су на њој, црни, остали двоглави орлови Хабсбурга.На тој висини, са трећег спрата, стари фелдмар-шал-лајтнант је могао да све догледа. Био је оставио затворенесве салоне Команде и настанио се у две одаје испод крова.Одатле је могао да види чак и село, које је, пре, било турскаМахала, а сад било насељено његовим Расцијанима. Он је биојако наклоњен тим својим војницима.А село Махала, где су се биле сместиле њиховепородице, и није имало изглед правог села. Није нималоличило на слику Темишвара. Било је то бедно насеље,

напуштено од Турака, у баруштинама, са погореломпалисадом, порушеним кулама, и зидовима, са много брлога.Леп је на Махали био само дуг ред огромних, расцветаних,

багремова. Они су били зарасли карауле и колибе Расцијана ињихове земунице, као и њихове кровове, покривене трском. Имада је беда у Махали морала бити велика, ноћу се из тогсрпског села стално чула песма.Цвет багремов био је те године дошао тако нагло да је тебедне куће од блата покрио као нека бела, мирисна киша одцветова. И док су се људи у Махали покривали гуњевима ипоњавама, село је било покривено, ноћу, губером од белог,

мирисног цвећа. Као неким везом од небесног бехара.Трску, траву, и баруштине у Махали, багремов цветпретварао је у сребруштину небесну, која се белела до звезда.То јест, до овејка звезда, које је тај народ звао КумовомСламом. Расцијани су, у то доба, толико волели све што јесветло, младо и ново, да су имали обичај да поскакују према5

новом Месецу и да му довикују као безумни: „Здравздрављаче, нов новљаче!“Ето, крај те Махале, и Темишвара, прошла су била, једног дана, у

пролеће године 1752, црна, путничка кола иушла у град, кроз капије, које су чувале тобџије.У тим колима која су дошла из Вијене, седео је човек когаје Двор био изабрао да у Темишвару заведе, међуРасцијанима, реда. Двор је био почео губити поверење које једотлеимаоуфелдмаршал-лајтнантабарунафонЕнгелсхофена. Двор је хтео да укине статус тог народа, који јебио, како се у Бечу говорило, „arma in arma“. Царство је билорешено да од Расцијана, који су дотле били само војницићесара, начини сељаке, камералне наполичаре, господекраљевства хунгарскаго. Али је то било лакше решити, негоспровести.Енгелсхофен је био скептик, да се од војника да истесатидобар сељак. Још више, да ће Расцијани хтети да будунаполичари, у улози земљорадника.Њему је изгледало опасно, што су у Темишвар доведенирасцијански пукови из рата, да их ту разоружају и разделе покомитатима Хунгарије. Он је, завијено, одбио да он, лично,

касира, са профозима, бивше подунавске, сербске пукове, ида расцијанске официре расподели, силом, у регуларе. Урескрипту, који је добио, писало је да нежењене војнике имапросто да расели, а неколико официра, који су намерни да себуне, да повеша.Енгелсхофен, који је све кречио – и куће, и штале, илатрине – одговарао је да се тако не управља људима и да ћете драконске мере отерати те верне војнике ћесара, у царстворосијске императорке. Он је Вијени скретао пажњу на то, да јеђенерал Шевич, који је у Росију отишао из војске аустријске, већ

и до сада одвео неколико официра, својих рођака, и да семољакање за апшит, из аустријске војске, наставља. Али у

Вијени нису слушали Енгелсхофена.Сматрало се да он није успео да наметне подунавскимпуковима униформе, које Аустрија заводи, а да није успео ни6

да их натера да своје мртве, кроз варош, не носе откривене, догробља. Нити да ушоре своја села.Зато је у поменутим, црним, путничким колима, из Беча, освануо,

у Темишвару, пред вратима Енгелсхофена, обер-кригскомисар Гарсули, и ту је ова прича почела.Била су то мала, брза, црна, путничка кола, тако рећисамо један сандук, постављен црним, свиленим велуром.Сандук, који је висио са четири велика точка. Са четиридебела каиша. Али је био, за толике људе, уједно и црнасудбина.Гарсули се био зауставио пред вратима Енгелсхофена, међу

старим топовима и пирамидама топовских ђулади, али јебио отишао на јутрење у цркву капуцина. Кад се, после, указаотуда, појави се као човек педесетих година, омалена раста,

трбушат, ходајући раскреченим ногама, газећи на пете. Био јенасмејан и чинио се весео. Врх својих раскошних, венецијан-ских, ципела и своје дустабане дизао је са земље као сачавала. Штапом, који је премештао из руке у руку, пипао је постепеницама, и спуштао пете тек после малог врдања. Ноге мубеху пократке. А листови поднадули.Гарсули је носио црне килоте, од велура, и свиленечарапе. Изгледало је као да чини један корак напред, а дваназад. Смешио се на свакога, а веслао је рукама, као што сена Крфу весла. Црни капут, са два репа, као у ласте, пливао јеоко њега.Био је то човек са лепим, римским цртама лика, али као удетета. У бледилу лица, његове крупне, црне очи чиниле су сејош црње и на њима је била као магла. Носио је кику, среброкосу.

А на нос је стално дизао наочали, као да ихоблачи и свлачи. Није пропустио никога да прво, крознаочали, погледа.Иако је Енгелсхофену било јављено о доласкуоберкригскомисара, старац није сматрао да треба да га

дочека, него му је поручио да изволи горе, на трећи спрат, кодњега. На лицу Гарсулија јасно се опажала, због тога, срџба.7

Енгелсхофен је становао сам самцит – са својим хусаром– на трећем спрату Команде, у једној уској одаји, окреченојбело, са алковом, у ком му је стајала постеља. Он је имаосвега једну наслоњачу, а за Гарсулија донета је једна обичнастолица. Гарсули се попео до Енгелсхофена, сав црвен, у бојикоја се мењала од црвенила рака до модрине ћурана.Енгелсхофен га је дочекао седећи и није устајао.Фелдмаршал-лајтнант је био без капута, у простој, швапској,

кошуљи, пушећи на дуг, швапски камиш. Извинио се, мрмљајући,да је стар, да га боле ноге и понудио је гостатроношцем као да дочекује свог чизмара.Гарсули прелете погледом ту одају и тесни алков где јебила постеља, а прелете, кроз прозор, погледом, и утврђења, иутрину, која се надалеко видела. У соби Енгелсхофена нијебило ничега сем једне сабље коњаника и неких зарђалих,

огромних, кључева. На окреченим, дебелим, зидовима било јепуно паукова. Код постеље, пак, стајао је пар огромнихјахаћих чизама. Гарсули љутито помисли: „Ни распећа нашегГосподина Исукрста нема.“Гарсули је био Грк, са Крфа, али је био веран синјединоспасавајуће цркве Рима.Пошто га је фелдмаршал-лајтнант дочекао тако, ниГарсули није имао обзира према њему и предаде му писмакао с неба па у ребра. Био је то строг укор са највишег места иГарсули је знао шта пише у тим писмима. Укор је био „ex Consilio

Bellico“ и тежак удар за старог војника. Један од онихудараца који скраћују живот, а који се, у старости, више неочекују, не схватају, не заслужују.Енгелсхофен је, у међувремену, био прочитао писмо пага је био испустио из руку. Старац остаде пресамићен,

пребледео, и као да је дрхтао. Њему се, у ствари, наређивалода Темишвар има да преда Гарсулију. На писму су биливелики, црни печати и калиграфски потпис грофа Јозефа фонХараха, ратног друга Енгелсхофеновог. Што је Енгелсхофена

нарочито заболело, било је да је то баш Харах потписао. „И8

Харах је то потписао“ – понављао је Енгелсхофен, али у себи,немо. Гарсулија је само погледао презриво.Гарсули се начини као да никад није лука ни јео, нимирисао, али је Енгелсхофен знао ниско порекло тогдворјанина, као и то да Гарсули има умешане прсте у све то.Гарсули је, међутим, почео да говори и тумачио је својдолазак у Темишвар, као догађај врло важан. Вели, о томе знаи царица. Њена је жеља да се тај народ, који је заузео толикутериторију краљевства хунгарскаго, сведе на праву меру.Обезобразили су се, вели, ти Расцијани, и нису заслужилинаклоност Енгелсхофенову. Шта би они хтели, вели, зар семоже и замислити да буду као нека држава у држави. Status in

stato?„У Бечу се зна, сигурно, да је турским ратовимаодзвонило. Рата више неће бити. Та гомила више није нипотребна. Па нека иду откуда су и дошли.“„У сваком случају“, говорио је Гарсули, „у Вијени јерешено да се Расцијани населе на територију Хунгарије и подхунгарске камералне законе. Имаће да обрађују земљу. Он ћеих населити у села, где су куће назидане у реду, као по концу,

према лењиру геометара. А Расцијани ће имати и да примекатоличку цркву. Официри ће бити премештени у регуларнепукове. Војници ће бити претворени у сељаке. Радиће земљу, као

што је раде и Хрвати и Хунгри. „Не може бити изузетака уцарству, Ваше Високоблагородство.“Цео овај део Европе, имаће да се европеизира. Он то, вели,

понавља. Администрација има да буде немачка инаређења да долазе из Беча. Он, Гарсули, жели, прво, да видиофицирске затворе и све оне официре који су у њима.Нарочито жели да види оне који се налазе под истрагом: браћу

Исаковиче и капетана Пишчевича који је увртео у главуда оде у Росију.Њихова су имена на листи ђенерала Шевича и они суступили тако рећи као дезертери, у војску ЊеногИмператорског

ВеличестваЕлисаветеПетровне.УЕнгелсхофеновомизвештају,вели,видеоје,са9

запрепашћењем, да се на списку Шевича налазе читавепородицеофицирске,изтогнекадПодунавског,ландмилицијског пука. У Бечу сматрају да је онај ко јесаветовао да се тим официрима изда апшит из војске, мораосићи с ума. Он, Гарсули, лично, жели да се види с тимофицирима. Да се са њима мало поразговара. Он је уверен даће их, после тога, проћи воља да траже отпуст у Росију. А, семтога, жели и то, да сутра, на егзерциришту, та ландмилиција,

пред њим, парадира. А жели да види и Махалу, где је дошлодо нереда.Док је Грк брбљао све то, Енгелсхофен се био повукаојош дубље у свој алков и наслоњачу. Као што се био, последњих

дана, повукао и од Темишвара. Као што није вишеодлазио у Театар, није хтео да се меша ни у овај посаоГарсулија. Енгелсхофен је ћутао. Није скидао ока са Грка, алије ћутао. Имао је ледене, плаве очи, које су гледале кроз густеоблаке дима из камиша.Енгелсхофен је био дужи од шест стопа. Кад је јахао, ноге су му

допирале коњу до колена. Кад је седео, једва јебило могуће обићи га. А имао је главу као у коња.

Док је Грк брбљао као чегртаљка, стари Шваба помисли, у себи:„Оберкригскомисар, ето, није ништа бољи, него некакамерална газиблата. Тај човек мора да је имао гладног оца, па

је сав саздан у зависти. Мора да су га родитељи спремализа попа, па говори кроз нос, а само је случајно залутао у војскуи дочепао се Двора. Да би њему, Енгелсхофену, ето, загорчаопоследње дане.“Гарсулија је, међутим, ћутање старца доводило добеснила и он је почео да галами, као пред својим писарима. Уједан мах, дохватио је штап као да хоће да одалами старца, али

га је само спустио на патос између себе и Енгелсхофена, ваљдада би оделио два света. Кад се мало умири, поче малотише, гласом, умиљатим, венецијанског шкопца: „Треба

онемогућити, пре свега, да ти Срби служе каобратија у истим пуковима. Да се читаве породице, и сродства,

населе тако у иста села. Они се, Расцијани, крећу као10

братства, рођаци, фамилије, а у томе је опасност. Као овцеони нагрћу једно за другим, свуда. Сад су наумили да сеодселе у Росију. Ко зна шта ће измислити сутра.“Енгелсхофен је, међутим, био викнуо свог хусара, којиму је дремао пред вратима. Наредио му је да сиђе доле доканцеларија и да каже да ће оберкомисар доћи у затвор, давизитира.Затим је почео, сам, без ичије помоћи, да се облачи ичешља. Ни тада не вадећи камиш из уста.Гарсули, јетко, само се накашља и шмркну мало бурмута, из

бурмутице коју је држао као да је флаута.„Не ваља“, вели, „што је фелдмаршал-лајтнант теофицире узео само у кућни затвор. Он мисли да је требао даих пошаље код профоза. И да их окује, ако устреба.“Енгелсхофен се осмехну. При помисли да Грк и не сањада је он ишао код тих официра и у затвор, да са њима одигра,

увече, партију фараона. Шта би тек рекао Грк, помисли, да знада им је било допуштено да иду и у Театар, са својим женама.„Прегледао сам“, говорио је Гарсули, „акта која суостала, од оберста Вука, илити Волкана, што ће рећи

Волфганга, Исаковича, из прошлог рата. То је, у ствари, читависторијат побуна и издаја. Требало их је повешати још завреме рата на Францеза. А, сем тога, па баш и да оду уРосију? Тим боље, остаће овде прост и неук народ, па ће битилакше са њима. Милом, или силом, ја сам решен – а то је ижеља царичина – да уредим овај крај краљевства. Копаће секанали, по систему грофа Мерци. Према францескимплановима. Ум човеков не може да трпи да све те планове,

израђене по логици, омете та гомила косматих, урличућихСрба.“„Сам Бог је решио“, узвикивао је Гарсули, „да се изЕвропе истерају Турци, а и ти Расцијани, ако треба, са њима.Живот овде има да се уреди према памети, према реду који уЦркви влада, а нарочито има да се исуше ове многе баре имочваре. Ова подунавска ландмилиција, што још живи поземуницама, и колибама, са својим овцама, свињама, и11

женама, има да иде у камералне територије. Ја то понављам:МОРА. Имаће да се привикну и науче камералним законима.И вармеђским законима. Ношење незакованих мртвачкихсандука је забрањено. То мора да престане. МОРА.“Енгелсхофен се ћутке облачио и мислио, у себи: „Имамодакле папагаја. Жалосно је да царевина, због оваквих, губитолико ваљаних војника.“ А шта друго остаје тим Расцијанима,

кад је тако, него да се селе ма куда? Да су њега, Енгелсхофена,питали, он би био саветовао да им се оставеобичаји при сахрани. Они су дошли у царевину да ратују, а неда буду наполичари комитатима и спахијама. Не треба диратиу војника. Тај занат је сам по себи довољна несрећа. Војник јесам по себи мученик, и није човек као други људи. Кад му сенареди, војник ће по глави, и рођеног оца, али та заповест јежалосна. Ако ти Расцијани воле да носе своје црвене гуњеве, па

шта онда? Он би им то дозволио, и на парадама. А ако ћеда сахрањују своје мртве и голе, шта то смета? Он, Енгелсхофен,

дозволио би им то и насред Беча. Ако својемртваце носе кроз варош и цмачу, па шта онда? Не траже онито и од Бечлија. Уосталом, што се тиче мртваца, човек кад

умре, умре као и животиња. Све те приче о загробном животусамо су прича, да се плаше деца. То је да се бабе лакшеисплачу. Људи се множе као и мишеви, и голубови, којих увекима. Ако је Харах баш решио да те подунавске пукове касира,

могао је то да сврши одмах после рата, а не сада. Људи суоболели, осиромашили, побенавили, од чекања награда иисплата. Шта им је требало да шаљу овог шкопца да људиматумачи да је лепо изићи из царевине и прећи у камералнуземљу, где се струже стрњика. А што се тиче Махале, он,

Енгелсхофен, неће ићи да види село које се уређује полењиру, ни шорове што се исправљају према концу. Луд је тајгроф Мерци и ти геометри и капуцини, што би хтели да човекапретворе у анђела. А човек је велика стражњица. „Стражњица“– додаде полугласно, тако да га Грк са запрепашћењемпогледа.12

Енгелсхофен је, међутим, био завршио своје облачење истарачком љубазношћу указа Грку врата. Пропустио га је даизиђе,мрмљајућиучтиво:„Изволите,bittesehr.Wohlgeborener, Sondergeliebter und Geehrter Herr.“„Каква сељачина“, поче и Грк монолог у себи. „Зато онволи Расцијане и зато их брани од свакога. Није ни он бољи.То је само сеља са Рајне, Шваба, простак, и боље би било дасу му дали у руке мотику, место Темишвара. Зато он намастално опонира? Зато он не одговара на наше рескрипте? Цеоћесарски југ краљевства налази се у опасности. Какве су уњега само ручурде и ножурде. Сељачина.“Док је силазио уз Енгелсхофена, Грк је био притиснут узазид, тако да је, својим велуром, опајао зид степеништа. Био јекао ношен, уз крупног Енгелсхофена, као нова млада, једвадодирујући тле ногама. Био је сав бео од креча. И мирисао јеод карбола.

„Сељак је то. Колика му је само носина, као у коња. А изње као да вири коњска четка.“Зграда у којој је фелдмаршал-лајтнант барун фонЕнгелсхофен становао, била је окренута вароши само са једнестране. Са те стране то је била раскошна фасада, у барокномстилу, као да је била пренета, на точковима, из Беча. Aли надругој страни, имала је једно крило још из турских ратова и тује била сва мрачна, са прозорима у гвозденим решеткама. Тајдео куће још се осветљавао из пушкарница, а ложио крозстаре земљане пећи, цепаницама, споља. Неколико соба сапатосом изгризеним од пацова и мишева, ту, служило је зазатворе официра. У тај део Команде улазило се из малог,

зазиданог, дворишта, иза цркве, где је још стајала једна старабатерија, која се није употребљавала. Са те стране утврђењамогло се догледати до свих егзерциришта, као и са прозораЕнгелсхофена. Кад би Сунце одскочило, официрима је билодозвољено да ту изиђу, из затвора, и да поседе на клупама.Жена Енгелсхофеновог профоза била је ту засадила неколикосунцокрета и покрила зид мрежом ладолежа. Двориште, укругу, између старих, топовских, ђулади, од камена, било је13

излизано од чизама затвореника, који су ходали ту да опруженоге. Тај траг затвореника био је стар већ сто година.Ваздух, и ветар, и Сунце, допирали су, ту, са зеленихегзерциришта, која су се пружала унедоглед, на тој страниТемишвара. На њима су се, по цео дан, па и сада, могливидети ескадрони коњице, која прелази у кас, па галоп, ијуриша. Непомично, и црвено, стајали су пешадијски полковисрпских „шережана“, да би се, изненада, помакли, претворилиу колону, која маршира, и мења облик, као на некој таблишаха. Пешадија је, те године, била, први пут, униформисана, па

је, издалека, имала боје цветних леја.На то мало, каменито, двориште дошли су даклеЕнгелсхофен и Гарсули, где их је већ чекала групицаГарсулијевих писара, која је била послата у Темишвар, преГарсулија. Енгелсхофенови официри се нису нимало трудилида буду љубазни према тим, бечким, концепистима и

аудиторима. Уза зид било је постављено свега неколикочамових дасака, као клупа.Гарсули је затражио да се доведу официри, ту, иззатвора. Вели, он воли да ради у миру, и на свежем ваздуху, ида се, са затвореницима, разговара. Вели, он никада незаборавља да се ради о људима који су, за Ћесаревину, стеклипуно рана.Тако је, док се Гарсули шетао, око топовских ђулади идуж бедема, профоз отишао да доведе, прво, четириИсаковича, који су били оптужени да су се уписали у списакруског ђенерала Шевича и да су затражили апшит из војске, даби се одселили у Росију.Енгелсхофен је тврдио да је цела ствар била законскиодобрена и да су се ти људи уписали у руску војску, тек кад судобили апшит из војске аустријске. Он је чак заступаомишљење да су власти саме подстрекивале те официрскепородице, да се селе у Росију.Гарсули је тврдио да су се Исаковичи, прво, уписали усписак који је ђенерал Шевич однео са собом у Росију, па дасу, тек после тога, замолили да им ћесарка да апшит, да могу14

напустити аустријску војску. Он је сматрао да их требаразместити у регуларне полкове и задржати, ако не пристану, у

затвору.Исаковичи су се бранили да је, њима, после толикогодина часне, и верне, војне службе, у Ћесаревини, речено даће ландмилицијски полкови да се касирају, па ако на то непристају, да могу ићи куд им је драго. Ђенерал Шевич дошаоје из Росије, до њих, јер је са њима у сродству и јер је и сам изаустријске војске отпуштен у војску императорке ЕлисаветеПетровне. Они су тврдили да су апшит, из аустријске војске,

добили у реду и да су се, после тога, мирне душе, моглиуписати у Шевичеву листу, коју је однео са собом, у Росију.Они се дакле већ сматрају официрима руске војске и моле даим се дозволи да се одселе и отпутују.Енгелсхофен се свега тога гадио и, кад је сео, уза зид, наједну клупу, није имао нимало воље да помаже Гарсулију. Кад

су из затвора изведени затвореници, окренуо је главу инаставио да одбија густе димове на свом, швапском, камишу.Гарсули је прелетео погледом, овлаш, официре ипонудио им љубазно да седну. Он је, тог јутра, решио да серазговара са њима на неком чудном језику, који је биомешавина немачког, словинског, који је у Млецима бионаучио, и руског, који је са Крфа добро знао. Посматрао је, испод

ока, Исаковиче, и, док су они обарали поглед, Гарсулисе смешкао. Био је наредио да им се донесу камиши и рекаоим је да могу пушити, и у његовом присуству. Гарсули је сео наједно ђуле топовско, и с времена на време устајао и, као паун,

шетао.Вели: „Мње за свагда пријатно седит на воздухупролетном. Пролетњи ветар је тако умилан. А Сунце, нас људе,

тако лепо грије; како нас лепо грије! Њему се“, вели, „затвореницичине мало бледи, барусави, неочешљани, иненамирисани. То не ваља. Официр треба да буде уредан ииспеглан, и у затвору. Да нису играли звонара у затвору?“Последње речи Гарсулијеве изазваше грохотан смехписара и официра, а биле су једна, јако скарадна, алузија на15

игру, која је у то доба била уобичајена, и међу официрима, уаустријском затвору.Играти звонара, у затвору, значило је потплатитипрофоза да им врата остави отворена, тако да су затвореницимогли да се посећују. Они би се скупили у једну одају и тамоби из троношца од дрвета – у ком је стајао кабао за нужду –

извадили кабао, а троножац донели у средину. Затим бидруштво имало да поседа уоколо, око троношца. У рупу, где јебио кабао, имали су сад играчи да спусте своје удове, а на удда привежу конац, или неку врпцу. Те врпце би висиле, подтроношцем, који би се тада покрио.Игра се састојала у томе да један од играча има, доле, дазавуче руку и цимне једну врпцу, на „три“, Дерући сепретходно „један, два, три“. Мајсторија је била у томе да сесви играчи раздеру, као да им кожу с леђа деру, а онај, којицима, да погоди, кога је цимнуо. Урнебес би био велики и

сваки се кревељио. Сви су писали по један, бечки, цванцик, акаткад – кад се играло хазардно – по један талир ћесарски.Ако би онај, који цима, погодио, све је носио, ако није, игралосе даље и цимао је идући. Тако се, у затворима, време, некако,

прекраћивало.Кад је оберкригскомисар то поменуо, насмејаше се чак изатвореници. Само је Енгелсхофен погледао Гарсулијапрезриво, па је и пљунуо.Гарсули је, међутим, почео да хода испред Исаковичакао нека шеталица на сату и почео да им чита буквицу. Вели, он

је желео, засада, само да их види. Желео је да чује, изњихових уста, да ли је то, заиста, тачно да су се они, својеручно,

уписали на тај списак Шевичев, или их је некодруги – можда рођаци њихови – уписао. Вели, нигде се тајсписак, у Бечу, није нашао, те и нема доказа њихове кривице.Он признаје да је тај руски ђенерал имао ћесарску дозволу, али

само за оне који су апшит из војске већ раније билииспросили. А не да толике добре и честите људе мами наклизави пут исељенички. Он верује да њима, сад кад су све точули, и видели, није ни на крај памети апшит из војске16

просити. Он ће им, зато, сад, прочитати „Eines an dem HerrnGeneral Feldmarschall-Lieutnant Freyherrn von Engelshofenerlassenes Resciript“ – па кад им то прочита, они има, бездаљега, да иду кући, а биће у регуларне полкове премештени.За тренутак, Гарсули је застао и подигао наочали, да ихбоље види. Исаковичи су ћутали.Први, пред Гарсулијем, био је мајор Јурат Исакович, други, прве

класе лајтнант Петар Исакович, трећи мајорТрифун Исакович, а последњи, прве класе капетан, јегоблагородије Павел Исакович Влкович. Код имена овога,

последњег, у актима, хофкригсрат фон Малер био је изричитонапоменуо да је адоптиран од оберста Вука Исаковича.Адоптиран, Павел је тобоже био дупли Исакович и нарочито гатреба помиловати, ако је то могуће.Пошто их је неко време, тако, одмеравао погледом, Гарсули поче

сад да им, изблиза, очи у очи, лицем у лице, говори, млатарајући

рескриптом из Беча, који је држао у руци.Вели, они знају да су Расцијани, који су се из Турскеовамо пре шесет година доселили, подељени били у три војенаокруга: Сегедински, Арадски и Петроварадински. Они знају даСрби у тим окрузима држе 45 укрепљених мест. Они знајукако је завршио провизор дворски, Јосиф Јоанович, који јеимао некакије преписки са, из Росије дошавшим, књаземКантакузеном. Нека се дакле узму у памет. Њима је билообјављено, још пре три године, да ће ландмилицијске, сербскије

полки бити касировани. И да ће они сви имати дабуду расподељени у регуларне полки Ћесаревине. То тако имада буде, јер то тражи височајши интерес в ползу господарствааустријскога. Они ће сад морати у ново назначена воениаместа преселитсја. Њима је било дато доста времена, од тригода, да дом свој и грунт распродаду. А остали има дапотпадну под камеру Венгерску. „Па шта би сад хтели?“То им је питање довикнуо у лице, тако страшномдерњавом, промењеним гласом, колутајући, грозно, очима, дасу се они свакако препали. У потпуној тишини, која је била17

завладала, Гарсули их затим позва да устану, узе рескрипт, ипоче читати.У рескрипту, из Беча, писало је, црно на бело, да се, према

наредби датој грофу Гајсруку, команданту Осека, премештају, и то:„Мајор Јурат Исакович у Сирмијски хусарски, Перве класе лајтнантПетар Исакович у Славонскихусарски,Мајор Трифун Исакович у Бродски пехотни, Перве класе капетан

Павел Исакович Влкович уГрадишћански пехотни полк.“Затим, као да је хтео да их опомене, додао је вичући: „ex Consilio

Bellico“.Разрогаченим очима прошао је, још једном, пред њима ирекао им да сад могу ићи, кући. Био је сигуран да нико нећени ланути.Право, тако, прође крај најмањег међу братенцима, мајора

Ђурђа, који је био растом не само најмањи, него и

најдебљи. Био је то човек набијен месом, као општински брав, итолико утегнут, и угрејан, да није могао да дише, него је каороктао. Међутим, Ђурђе је био славна јуначина и такав, анајмлађи. Леп као Циганче.Ђурђе је био узео став „мирно“ пред тим Венецијаном, црвен као

рак, притегнув сабљу уз бут. Својим белим зубима, као низомбисера, он се церио, не би ли се умилио томстрашном човеку. Пошто је он био у војсци испредњачио, анајбоље, међу њима, знао немецки, браћа су га изабрала даон, у њихово име – ако буде потребно – говори. Међутим, садје Ђурђе стајао занемео, и ни у нос. У себи, Ђурђе је осећао дабраћа очекују да нешто каже Гарсулију, али он самопромрмља: „Море, оно ми је брат, ко ми је добру рад“ – и нерече ни речи.Лајтнант Петар Исакович, који је био идући, био је међуњима, по жени, најбогатији и, ваљда зато, најпоноситији. Биоје то леп, витак официр, који још није био превалио нитридесету, а стајао је пред Гарсулијем прав као јела.18

(Гарсулијево име изговарали су неки и „Гарчула“, а он се на тољутио и исправљао „Гарсули, Гарсули“.) У реду, Петар је стајаокао укопан, са руком на сабљи, пребледео, са кожом каомајске руже. А и његова рука, на сабљи, била је бледа, као одвоска. Међутим, ноздре су му биле румене и као да је дахтаоод љутине. Чинило се као да хоће нешто да каже. Али кад Гркпрође, он се само осмехну и промрмља Ђурђу, тако да га је иГарсули – ако је хтео – могао чути: „Зар Шокац да те ућутка, оца

му?“ Премештајући се затим, лено, с ноге на ногу.Трифун је био међу њима најстарији, по годинама, инајсиромашнији. Био је то човек глават, космат, запуштен, помало

и одрпан. Гарсули је знао да Трифун има неколикорана, али уместо да то изазове сажаљење, код Грка је тоизазвало жељу да га мучи. Зар такав несрећник, па да се буни?Трифун је стајао погурен, са неком кривом, турскомсабљом у руци, велике главе, бркат, а из уста су му маловирили дуги, коњски, зуби. Био је то отац шесторо деце иуморан од живота и несреће која га је пратила, свуд. Мало

риђ, висока чела, са носем као коњски жвал, Трифун је био одоних људи који су добри, али изгледају тако, да их се свакоклони. Обишао га је и препао се од њега и Гарсули. Нарочитосу га биле запрепастиле крупне, сиве, водене, Трифунове очи.Најдуже је Гарсули био застао код Павла Исаковича. Онје међу њима био највиши, а није био узео чак ни став премапропису у војсци. Био је то човек виши главом од Ђурђа, малокривоноги дугајлија, са косом која се сјала као потамнелозлато. У недоумици ваљда, Павле је био скинуо, у врућини, свој

официрски, тророги, шешир. Танког, орловског носа иплавих, тамних очију, са осмехом који је био јако топао, изнадизвијених усана, Павле је за Гарчулу био читав доживљај.Гледао га је зачуђено.Иако дугих стопа, и ногу, тај човек је стајао пред њим, ипак, врло

лако, отмено, и, кад је Гарсули пришао, Павел јебрк свој погладио. „Прави лепотан“, помисли Гарсули.У том тренутку, кад је Гарсули већ мислио да је свесвршено, тај Исакович проговори, на немачком, одлично.19

Вели, он не зна шта ће његова браћа радити, али, што се његатиче, он не мисли од своје намере одустајати. Он је чврсторешен да промени царством. Он и није више официрћесарски, него капетан у војсци императорке ЕлисаветеПетровне и задржан мимо закона и његовог права. Њему јеречено да ће бити касирован и да може ићи куд му је воља ион је апшит, из војске, добио, без икакве кривице. Његово сеиме налази на списку ђенерала Шевича и однето је у Росију.Не може, вели, њега нико, више, овде, премештати, и то упехоту. Из коњице у пехоту. Откуд то може бити да коњик одеу пешаке? Нема тога и неће тога бити, док је Сунца и Месецана свету. Не прави се пешак од коњика. Где то може да буде?Неколико тренутака у дворишту наста велика тишина.Гарсули је и сам био као занемео. Да му је једно од онихтоповских ђулади пало на главу, ни то га ваљда не би билотако погодило.Јего благородије Павел Исакович Влкович, дабогме, нашао се,

после таквог разговора са оберкригскомисаром

Гарсулијем, иза катанца – и то у оковима. А парада, тогдаподунавске ландмилиције, сутрадан, почела је у слутњи јошгорих инсубординација.На зеленом егзерциришту, које се пружало, унедоглед, испод

Енгелсхофеновог стана, полк подунавске ландмилиције, који јеимао да се касира и који је изведен пре Сунца, имао је, наГарсулија, дуго да чека.Полк негда славног оберста Вука, што ће рећи Влка, Волфганга,

Исаковича, био је спао на неколико стотинавојника. Они су били формирани у колону, заогрнути својимцрвеним, сербским, гуњевима. Издалека, чинили су се једнаправа, црвена, линија.Изблиза, та колона била је прилично шарена, јер многиод тих војника, из турских и францеских ратова, није вишеимао ни свог војничког клобука, ни пиштоља, ни сабље, па нипушке. Било их је, на ногама, и са опанцима. Ипак, та линија, на

команду, кретала се још, чврста, као неки црвени зид. Иза20

ње, до на крај плавог видика, било је само два реда јабланова,до барутана.Гарсули се, тог дана, возио, на параду, са Енгелсхо-феном, у великим, Енгелсхофеновим колима, са четири коња.Он је угледао полк на утрини, чим су кола изишла под сводомкапије принца Евгенија Савојскога. И све док није стигао допараде, није више ником дао мира. Он се окретао и вртео окоЕнгелсхофена и довикивао и својој пратњи у идућим колима.„Палавичини“, довикивао је свог официра у идућим колима,

„видите ли оне људе пред нама? Какви лепи људи, какви лепи,стасити људи! Можете ли да их замислите, кад буду орали, наоним пољанама, иза барутана? А одатле, до града, мислим даископам канале. Мислим да продужим Бегеј до Јозефштата.“Он је однекуда, ваљда из Венеције, од неког адмирала, упртио

огромни дурбин, који скоро и није скидао с носа.Пошто се Енгелсхофен чинио невешт на сву ту дреку, он сеобрте једном другом официру, из пратње, која га је пратила.„Гроф Гајсрук, гроф Гајсрук“, дерао се као џелебџија, „ето Вам

наполичара за Вашег оца. Можете да их натоварите

још вечерас у шлепове и спустите до Бечкерека. Три стотинеседамдесет и осам момака. Три стотине и седамдесет и осамчврстих клипана.“Гарсули, у ствари, није употребио ту реч, која би, уњеговим устима, била безазлена. Он је употребио много горуреч. А био је познат у војсци по својим, опсценим, шалама.Хтео је и сада да изазове код хусара и кирасира, који супратили кола, што више смеха.Кад су, међутим, кола команданта стигла ближеиспршеним редовима подунавске милиције, Гарсули спустисвој дурбин и дохвати се свог лорњона. Прелетао је погледомљуде као да завирује у ред буба и паукова. Кроз јекувојничких труба, кроз дреку команди, колона је за то времепочела да се лелуја и маршује ближе павиљону, који је биоподигнут крај новог друма, на ком су кола стала. Полк јеударао ногама, као да се земља тресла, и савијао се око21

павиљона као нека, џиновска, сказаљка. Гарсули је гласноодобравао, као да је то била његова заслуга.Колона је начинила кару око малог, узвишеног, дрвеног,

павиљона и кад се Гарсули попе, по ћилиму који је биопрострт по чамовим даскама, он је, око себе, видео таласестотине црвених гуњева, клобука, шубара, главурди, ручурди,

ножурди, и носева, из којих је, као дим, избијала пара. Нашаосе у облацима мириса од лоја, зноја, лука, коже, и барута. Затренутак му се учинило као да се та гомила, над њим, склапа.И он се беспомоћно осврну, да види, где је оставиоЕнгелсхофена. Смирио се кад га угледа, како већ седи изањега, у колутовима густог дима.Павиљон су, сапери, били украсили сунцокретима игомила се беше стиснула све до те леје цвећа. Они у првимредовима муку су мучили да се одупру леђима, онима што сугурали позади. Само су официри били у тој гомили на коњимаи Гарсули познаде, међу њима, мајора Ђурђа и Трифуна.Трифун је био командант параде тог дана и Гарсули, сазапрепашћењем, виде да се око Трифуна, поред жутогбарјака, са црним, двоглавим орловима, вију и два барјака од

црвеног и плавог муслина.За тренутак, Гарсули прелете погледом и слику иза својихлеђа, као да се прашта, и виде, у позадини утврђења, форове,

топове, торњеве Темишвара, као прилепљене на плаветнилонеба. Улево, у даљини, назирале су се палисаде, и шумицабагрења, и у њој село Махала. Сунце је било одскочило и натрави заблиста роса. На небу није било ни једног јединогоблачка.Парада је почела размештањем писарских столова, аката,

фисцикула. По столовима размештаху мастионице, аједан официр приводио је столу, Исаковиче. Гарсули се биосместио и сео до Енгелсхофена, и рече: „Зар то није чудно да се

данас, овде, опет, сретнемо насдвојица, где сам Вас први пут срео, пре тридесет и пет година.Мали је број био оних који су се вратили из Турске. Свега трихиљаде од тринаест хиљада. Па и то је лежало овде, по трави,

22

у дроњцима, у крвавим покровцима, у измету, од општегпролива. Видим, ено тамо, лево, гробља. А ето над нама, јошувек, то Сунце које нас тако лепо грије. То Сунце које јемоћније него и највећа бомба из топа. Како нас лепо грије.Тамо, испод оног редута, ја сам Вас, као млад човек, први путвидео, у пратњи премилостивог цара Леополда. Предавали стекирасире грофу Хараху. Ја сам био балавац тада, али се етосећам свега тога. А ето сад Вас гледам, већ као врло старогстарца. И све то није имало никаква смисла, сем овог Сунца.Све прође а то Сунце сија. Како нас лепо грије. Нема ничеглепшег на свету од једног оваквог пролетњег дана.“Енгелсхофен одмери погледом Грка и рече сухо: „Ја сене сећам тога.“Енгелсхофен је међутим уживао, ипак, у слици која му себеше ту указала. Та егзерциришта и ти темишварски видицибили су део и његовог живота. Били су као неки разбијенипрозор кроз који је он, ипак, могао да сагледа своју прошлост.На та егзерциришта био је дошао као млад официр, а са тих,

зелених, утрина треба сад да се врати у Беч где га нико његовне чека. Овде ће га неко време још спомињати, као и тог

кривоногог Грка, а после ће га заборавити и неће му знати ниимена. Ова варош иза њега, са тим високим, црквеним,

торњевима, остаће као и то Сунце, које тај брбљиви Грк толикоспомиње, а он ће отићи. Не само у Беч, него и у гроб.Сунце, које је Гарсули волео због својих дебелих, реуматичних

колена, Енгелсхофен је осећао још више, јер јебио једном ногом већ у гробу. Он је гледао та сунцем обасјанаегзерциришта, свестан да их можда последњи пут гледа.Гомила Срба, са својим барјацима, коњима, копљима, шубарама

и црвеним гуњевима, у његовим ноздрама нијесмрдела – напротив, имала је мирис црвених булки.Енгелсхофен је уживао у њиховим, геометријским покретима, у

њиховој стаситости, у немој покорности те гомиле, која јеударцима табана одговарала на громогласне команде својихстарешина. Иза њих, у даљини, и он је видео ред јабланова, азатим плаветнило неба, али то је код њега будило само тугу.23

Сунце је било одскочило, али он је знао да га неће гледати, какоодскаче, још много пута. Пошто је морао да нешто кажеГарсулију, који се стално вртео око њега, Енгелсхофен јеизвадио свој швапски камиш из уста и довикнуо му: „Можетеда поручите, од мене, грофу Хараху, да је матори магарац.Доћи ће време, кад ће се, у Бечу, кајати, да су ове невинељуде отерали у Росију. Ви стално измишљате неке конце да, поконцу, поравнате њихове шорове и села. Било би боље да степоручили, из Вестфала, три стотине и седамдесет и осамтешких кобила и да сте их послали на Францеза. Био би токоњички полк, нимало гори од Харахових кирасира. Нијеправо да ове људе, ни криве ни дужне, терате са њиховихогњишта. Али, ви, тамо, на Двору, увек сте били великадупета.“Затим, нагнувши се над балустраду павиљона, старац сеиспрси и довикну Исаковичима, који су стајали око застава.„Данас ћу делити дупли профунт, и, за сваки швадрон, буревина.“ А кад се задовољство разли по војничким редовима, испод

павиљона, као што се жито заталаса преко булки, старац

размахну својим тророгим шеширом и раздера се немецки:„Серби! Три пута, виват, за маторог Енгелсхофена!“ И машућисвојим перушкама и сам се дерао, самом себи, одавајућипочаст, као да је нека краљица. Срби су то разумели као знакда је вољно, за тренутак, изићи из редова, као кад се, предулазак у битку, врши нужда, па су урликали од задовољства.„Vivat!“ „Vivat!“ „Vivat!“Сунце, зелена пољана, разиграни коњи, гомила војника, која се

дерала, срећна, задовољна, преварили су и Гарсулија.Он је, за тренутак, имао осећај да су га аудитори и профозиТемишвара лагали, кад су му шапутали о бури која му сеспрема. Све те приче пандура, о пуцњави по касарнама ипаљењу стогова, у близини барутана, мора да су измишљотина,

да би се, улагивањем код њега, правила каријера. Ти Срби, закоје су му рекли да ће се пре иселити, и вратити у Турску, негошто ће дозволити да им се у мртваце дира, стајали су садпокорно и весело, ето, ту, испред њега, и сврставали се, према24

наређењу својих официра. Гарчула је зато дао знак грофуПалавичинију да почне да чита рескрипт о касирању пука, ибио је уверен да ће сви они покорно, и без поговора, пристатида се из утврђења и редута, око Махале, преселе на имањамађарских спахија, где ће бити као и други сељаци што су, алисе више неће моћи селити. Нити ће бити војници.Гарсули није био глуп човек. Он је знао да, један човек, има само

ограничене могућности. Њему је било стало да селегално питање у реду реши, а шта ће бити после, о томе некаЕнгелсхофен лупа главу. Гарсули је имао наређење да серескрипт из Беча има да прочита људима, и, на српском,

протумачи. А да ли ће они, после, слушати, или ће их вешати, тоније била његова брига. То је била брига Енгелсхофена.Гарсули је гледао да се све то мирно сврши, док се рескриптчита, а ако, после, буде било протеста, то има да решаваканцеларија. Он је имао, са собом, двадесетак писара.Кад је, дакле, видео да је његова пратња сва смештенаоко њега, на даскама и клупама павиљона, и кад је биозавршен церемонијал изношења застава, Гарсули је устао и

стао испред Енгелсхофена. Сав у црном сомоту, са белимрукавицама до лаката, и црним, нојевим, пером за шеширом,

Гарсули је привукао пажњу целе те гомиле, која је већ зналада јој се нешто, судбоносно, припрема. За тренутак, Грк јевисоко дигао рескрипт, замотан, и сав испреплетан црнимшепутима, са којих су висили велики, црни, воштани печати.Затим се, колико га глас доноси, на немачком, продера: „Намоју команду, све, у став мирно!“За тренут, заиста, све се било умирило и стајало каоукопано. Иза њега, варош, утврђења, бедеми, ровови пуниводе, и жаба, црквени торњеви, топови, све се било каоскаменило. Ни једна врана није прелетела, преко Темишвара, док

је Гарсули одмотавао писмено. На даскама павиљона, којије био истесан у предвечерје параде, официри, кирасири,

аудитори, све је стајало немо и укрућено. Једино јеЕнгелсхофен остао седећи, па се накашљавао. Непомично сустајали, око павиљона, и хусари, са исуканим сабљама. Само25

су се коњи, машући главом, бранили од мува. Кожа би им, свремена на време, задрхтала и муве би се дигле и разлетеле саситних рана. Испред павиљона, са раскреченим ножурдама, уставу мирно, стајало је три стотине и седамдесет и осам људи, у

црвеним гуњевима. Нико се није мицао међу њима. Била јетолика тишина, да се у даљини чуло једно звоно, ситно, ситно.Те године је било много грозница и на гробљима је, скоросваки дан, било по неколико сахрана. За тренут, стојећинепомично са рескриптом Кригсрата у руци, Гарсули је имаоутисак да је на његову команду и та бескрајна, зелена, утринапостала непомична, и ред јабланова у даљини, испред плавогнеба. За тренутак, осетив како га Сунце пали по образима, онје био подигао главу и покушао да погледа у Сунце, широмраширеним зеницама. Одмах затим, склопио је очи ипродерао се: „На моју команду, све, вољно.“ Пошто је биодигао глас сувише високо, испаде као кад кукуриче промукаопетао.„Читајте, Палавичини“, рече, тихо, своме помоћнику, који је био

свукао рукавице, па их је сад опет, брзо, навлачио.

„Пазите, само лагано.“ Потом је Гарсули сео.Док је гроф Палавичини читао рескрипт о касирању пукаса великом титулом у почетку, Гарсули је посматрао оне којису му били најближи, испод павиљона. Били су осталиотворених уста.Већина тих људи разумела је немачки језик, којим јерескрипт био написан, али као што су паписте, међу њима,

разумели латински, у католичкој цркви. Као што су унијати, мећуњима, разумели, кад се спомињао Христ, или страшнисуд, или вечност, па су и сами понављали, за свештеником, „in

saecula saeculorum“, али нису знали, сасвим сигурно, штапосле? – тако су и ови, шизматици, знали немачки. Сви суразумели, кад је гроф читао „Ihro Kaiserlich Königliche Majestät“ и

„bei derdemnächst resolvierten endichen Regulierung dererSlavonischen Grantz Regimenten“ – самонису знали шта то у ствари значи. Слутили су да је, најзад, 26

дошло оно најгоре, и остали су убезекнути, јер је, најзад, ето,дошло. Стајали су отворених уста. Брада им је била спала.Према наређењу из Беча, гроф Палавичини, после свакогпоглавља, имао је да рескрипт тумачи, и српски. И он сетрудио да и то изврши, како је знао и умео, јер је славонскиговорио. Али га је мало ко разумео. Видело се да људи почињуда запиткују и да се комешају.Мајор Трифун Исакович, који је, тог дана, командоваопарадом, ушао је био у гомилу и покушао да људе ућутка. Алије немир растао. Гарсули није био невешт и приметио је даствари не иду како је мислио. Био се дигао са фотеље ипрелетео је погледом по гомили, као да је хтео да је погледомзаплаши. У тренутку кад гроф Палавичини помену да је, отсад,

забрањено да мртве износе у отвореном сандуку, и, да мора,отсад, да их сахрањују у закованом сандуку, неко му нешто, изгомиле, довикну. Гроф се био збунио. Наређење је, из Беча,

гласило да је забрањено носити мртваца, кроз варош, уоткривеном сандуку, и да мртвачки сандук има да се поклопии закује, чим погреб пође из куће. Гроф је, међутим, рекао дасе не сме спустити заклопљен у земљу.Журећи се да што пре пређе преко наређења, за које је

мислио да изазива протест, гроф се залете и на брзу рукупротумачи да се они, као војници, одсад, просто укидају и даима да раде земљу. Има да буду насељени на спахијске и„вармеђске“ земље и да раде као и остали сељаци, дајући „напола“ свом господару, и „десетак“ за цркву. Не смеју, безодобрења, да напусте земљу, на коју се пресељавају. Кад је тогроф изустио, зачу се један оштар звиждук, као што сеџелебџије дозвиждавају и, одмах затим, узвици: „Нећемо дабудемо павори!“Наста комешање међу редовима и неки почеше да сегурају, ближе павиљону. Гроф је био застао у читању иосврнуо се, тражећи, погледом, Гарсулија.Дрека је, међутим, расла, и све се чешће чуло: „Нећемода будемо павори!“ Ту реч, „павори“, били су отегли и она јепочела да се, све више, пролама, из гомиле. Међу официрима,

27

у павиљону, настаде, исто тако, немир и видело се какоГарсули позва к себи једног, младог, хусара, коме нешто речена ухо. Хусар, затим, стрча са дрвених степеница, и одјури, накоњу.У гомили избезумљених људи, на пољани, видео се мајорТрифун, како млатара рукама, бије оне који вичу, и како ихраспоређује. Његов братенац, дебели, мали, мајор Ђурђе,

убацивао је оне који су били истрчали из редова, у редове, каоџакове. Али се „нећемо да будемо павори“ сад већ орило, каоурнебес.Енгелсхофен је био извадио камиш из уста, али није биоустао. Био се само нагао, над балустраду, и намргодио.Гарсули је, међутим, био устао и пребледео. Дижући испуштајући свој лорњон, он се окрете Енгелсхофену ипросикта кроз зубе: „Herr Feldmarschallieutnant, па ово јеребелија!“Десном руком, као да је хтео да отклони нештонепријатно, био је отурио грофа Палавичинија и узео му јерескрипт, незавршен, из руку. Процедио је кроз зубе заповестда му се припреме кола. Стајао је загледан у ту гомилу, којасе, испод павиљона, сад, гурала као пијана, у којој се видело

како неке везују и како им у уста шубаре гурају. Неко је, међутим,изгледа, дао миг хусарима који су стајалираспоређени око павиљона, са исуканим сабљама, и они супочели, јашући, да, коњима, потискују оне, који се бехусувише приближили павиљону. Изгледа да је то било, Србе, још

више избезумило. То је била, уосталом, погрешка, и затошто су хусари били исувише близу и што су те гомиле и самејахале коње, у рату, и проводиле живот око коња. Као што суобарале овнове, и волове, да их роваше, обориле су, зачас, ихусаре, заједно са коњима. Тек тада је настала права лудорија.Отимали су сабље хусарима, који нису били, још, омирисалибарут, ни крв људску, у биткама. Тукли су их, пљоштимице,

њиховим, сопственим, сабљама и изували им чизме.Поплашени коњи почели су да јуре по утрини. Кад су почели28

да преврћу и кола, неки хусари почеше да пуцају, из пиштоља.У ваздух. Од страха.Видев око себе то море избезумљених лица, разјапљенихуста, закрвављених очију, и, кад удахну први мирис пиштоља,

Гарсули, хитро, притрча својим колима, опкољен официрима,аудиторима, писарима. Сви су бежали. Сви су били устукнулипред том набујалом, црвеном, реком, која је ваљала, каопоплава, коње, барјаке, пушке, кл