1

2

Милош Црњански

СЕОБЕ ДРУГА КЊИГА

3

I АЛИ СВЕ ЈЕ ТО САМО ОМАМА ЉУДСКИХ ОЧИЈУ

Било једном једно краљевство, у срцу Европе, које се

звало: Хунгарија. У том краљевству текле су реке богате рибом, а дуж тих

река простирале су се бескрајне, зелене равни. Лети су се те равни претварале у жарке пустиње, а зими у ледено море, покривено снегом. Људи су ослушкивали, у мраку, урлик вукова.

Хунгри, који су становали на тој равни, а који се беху доселили из Азије, причали су да коњик из њихове земље може да одјаше на Исток, а да данима не сусретне људско биће. Њихову земљу, веле, затварају, као венци, високе планине, али се и те планине, према Истоку, отварају као нека врата. А после опет настају бескрајне равни.

Кадикад се, на тој равници, укаже по неко усамљено дрво, багрем, или врба, па и неки коњаници који брзо ишчезну. Догоди се да коњик угледа и неке куле и градове, шта ли, али и то нестане на видику. Појаве се лети и неки свилени чадори, палме, али све је то само омама људских очију, фатаморгана ваздуха и облака. Небо се после, опет, спусти на ту празну земљу као плава завеса.

Све до краја XVIII века, у том краљевству ратови су били чести. Турци су били допрли до Вијене, и отерани опет натраг до Београда, а дуж путева белеле су се и сушиле људске лобање и кости. У одступници до Беча, последњи су били Расцијани, а у претходници до Београда, први, они. Под командом аустријских ђенерала, који су имали велике, тророге шешире, украшене нојевим перјем, Расцијани су сачињавали такозвану „мађарску“ коњицу, која је јахала на малим, али брзим, дурашним, брњашима.

Кад су ратови прошли, тај народ се населио по попаљеним турским караулама, покрај скела на рекама, и око Темишвара, који је био главни град на југу краљевства и који

4

је био обновљен по нацрту францеских официра, као нека звезда, од камена.

Расцијани нису признавали, над собом, никаквог закона, сем аустријског ћесара, али у време кад ова прича почиње, у пролеће 1752. године, они су се бунили и против ћесара. Хтели су да се из Аустрије одселе, у Русију.

Град Темишвар, иако се звао град на Тамишу, није био на Тамишу, него на његовој притоци, Бегеју, управо на барама Бегеја. Бегеј је био пуштен у градске ровове и био је пун крекета жаба, ноћу. Од реке му оста само старо, шпанско, име и расцветани врбаци.

Темишвар је био дело људске, а не божије руке, и састављен од самих каменитих звезда, утврђења градских. Те звезде су, при опсади града, мамиле војске у унакрсну ватру топова и биле су чувене по томе. Свака од тих звезда била је и сама, као неки свет за себе, а све, заједно, као неко острво.

Испред градских капија, простирале су се зелене утрине, где су ђенерали вежбали војску. У утврђења су били узидани огромни топови, и риком тих топова, почињали су турски ратови. Сад се, преко равни, разлевао звук темишварских звона. Био је мир.

Варош, између тих утврђења, била је тесна и за њу је било остало мало места. На то мало места фратарски ред капуцина и исусоваца био је подигао своје цркве, са барокним фасадама, а војска, Команду места. Око Команде прилепило се било неколико трактира и школа, као и Театар који је био чувен. Поред цркава била је палата команданта тврђаве фелдмаршал-лајтнанта баруна фон Енгелсхофена. Он се беше населио, просто, у највећу касарну, над малом пијацом, поред цркве капуцина, где је Темишвар изгледао као мала слика Вијене. Због раскошног живота војске, варош је била добила надимак „малог Беча“.

Фелдмаршал-лајтнант Франц Карл Леополд барун фон Енгелсхофен био је тада већ јако остарио, али је двор у Вијени имао у њега највише поверења, на крају турских ратова. Он је више волео Петроварадин од Темишвара, али је те године

5

дошао био у Темишвар због немира, и да буде ближе војницима, Расцијанима, који су Темишвару задавали толико брига. Енгелсхофен се беше населио у тврђави, изнад војних тамница, откуда је могао, и голим оком, да види улаз и излаз пукова, и страже пред капијама. Његови прозори били су виши од фасада капуцина, пуних крстова и анђела, а отварали су видик и према утринама, где су хусарска одељења имала школу јахања. Енгелсхофен је патио од маније кречења и санитета. Као и карбола. Он је био закречио и Команду места. Једино су на њој, црни, остали двоглави орлови Хабсбурга.

На тој висини, са трећег спрата, стари фелдмар-шал-лајтнант је могао да све догледа. Био је оставио затворене све салоне Команде и настанио се у две одаје испод крова. Одатле је могао да види чак и село, које је, пре, било турска Махала, а сад било насељено његовим Расцијанима. Он је био јако наклоњен тим својим војницима.

А село Махала, где су се биле сместиле њихове породице, и није имало изглед правог села. Није нимало личило на слику Темишвара. Било је то бедно насеље, напуштено од Турака, у баруштинама, са погорелом палисадом, порушеним кулама, и зидовима, са много брлога. Леп је на Махали био само дуг ред огромних, расцветаних, багремова. Они су били зарасли карауле и колибе Расцијана и њихове земунице, као и њихове кровове, покривене трском. И мада је беда у Махали морала бити велика, ноћу се из тог српског села стално чула песма.

Цвет багремов био је те године дошао тако нагло да је те бедне куће од блата покрио као нека бела, мирисна киша од цветова. И док су се људи у Махали покривали гуњевима и поњавама, село је било покривено, ноћу, губером од белог, мирисног цвећа. Као неким везом од небесног бехара.

Трску, траву, и баруштине у Махали, багремов цвет претварао је у сребруштину небесну, која се белела до звезда. То јест, до овејка звезда, које је тај народ звао Кумовом Сламом. Расцијани су, у то доба, толико волели све што је светло, младо и ново, да су имали обичај да поскакују према

6

новом Месецу и да му довикују као безумни: „Здрав здрављаче, нов новљаче!“

Ето, крај те Махале, и Темишвара, прошла су била, једног дана, у пролеће године 1752, црна, путничка кола и ушла у град, кроз капије, које су чувале тобџије.

У тим колима која су дошла из Вијене, седео је човек кога је Двор био изабрао да у Темишвару заведе, међу Расцијанима, реда. Двор је био почео губити поверење које је дотле имао у фелдмаршал-лајтнанта баруна фон Енгелсхофена. Двор је хтео да укине статус тог народа, који је био, како се у Бечу говорило, „arma in arma“. Царство је било решено да од Расцијана, који су дотле били само војници ћесара, начини сељаке, камералне наполичаре, господе краљевства хунгарскаго. Али је то било лакше решити, него спровести.

Енгелсхофен је био скептик, да се од војника да истесати добар сељак. Још више, да ће Расцијани хтети да буду наполичари, у улози земљорадника.

Њему је изгледало опасно, што су у Темишвар доведени расцијански пукови из рата, да их ту разоружају и разделе по комитатима Хунгарије. Он је, завијено, одбио да он, лично, касира, са профозима, бивше подунавске, сербске пукове, и да расцијанске официре расподели, силом, у регуларе. У рескрипту, који је добио, писало је да нежењене војнике има просто да расели, а неколико официра, који су намерни да се буне, да повеша.

Енгелсхофен, који је све кречио – и куће, и штале, и латрине – одговарао је да се тако не управља људима и да ће те драконске мере отерати те верне војнике ћесара, у царство росијске императорке. Он је Вијени скретао пажњу на то, да је ђенерал Шевич, који је у Росију отишао из војске аустријске, већ и до сада одвео неколико официра, својих рођака, и да се мољакање за апшит, из аустријске војске, наставља. Али у Вијени нису слушали Енгелсхофена.

Сматрало се да он није успео да наметне подунавским пуковима униформе, које Аустрија заводи, а да није успео ни

7

да их натера да своје мртве, кроз варош, не носе откривене, до гробља. Нити да ушоре своја села.

Зато је у поменутим, црним, путничким колима, из Беча, освануо, у Темишвару, пред вратима Енгелсхофена, обер-кригскомисар Гарсули, и ту је ова прича почела.

Била су то мала, брза, црна, путничка кола, тако рећи само један сандук, постављен црним, свиленим велуром. Сандук, који је висио са четири велика точка. Са четири дебела каиша. Али је био, за толике људе, уједно и црна судбина.

Гарсули се био зауставио пред вратима Енгелсхофена, међу старим топовима и пирамидама топовских ђулади, али је био отишао на јутрење у цркву капуцина. Кад се, после, указа отуда, појави се као човек педесетих година, омалена раста, трбушат, ходајући раскреченим ногама, газећи на пете. Био је насмејан и чинио се весео. Врх својих раскошних, венецијан-ских, ципела и своје дустабане дизао је са земље као са чавала. Штапом, који је премештао из руке у руку, пипао је по степеницама, и спуштао пете тек после малог врдања. Ноге му беху пократке. А листови поднадули.

Гарсули је носио црне килоте, од велура, и свилене чарапе. Изгледало је као да чини један корак напред, а два назад. Смешио се на свакога, а веслао је рукама, као што се на Крфу весла. Црни капут, са два репа, као у ласте, пливао је око њега.

Био је то човек са лепим, римским цртама лика, али као у детета. У бледилу лица, његове крупне, црне очи чиниле су се још црње и на њима је била као магла. Носио је кику, среброкосу. А на нос је стално дизао наочали, као да их облачи и свлачи. Није пропустио никога да прво, кроз наочали, погледа.

Иако је Енгелсхофену било јављено о доласку оберкригскомисара, старац није сматрао да треба да га дочека, него му је поручио да изволи горе, на трећи спрат, код њега. На лицу Гарсулија јасно се опажала, због тога, срџба.

8

Енгелсхофен је становао сам самцит – са својим хусаром – на трећем спрату Команде, у једној уској одаји, окреченој бело, са алковом, у ком му је стајала постеља. Он је имао свега једну наслоњачу, а за Гарсулија донета је једна обична столица. Гарсули се попео до Енгелсхофена, сав црвен, у боји која се мењала од црвенила рака до модрине ћурана.

Енгелсхофен га је дочекао седећи и није устајао. Фелдмаршал-лајтнант је био без капута, у простој, швапској, кошуљи, пушећи на дуг, швапски камиш. Извинио се, мрмљајући, да је стар, да га боле ноге и понудио је госта троношцем као да дочекује свог чизмара.

Гарсули прелете погледом ту одају и тесни алков где је била постеља, а прелете, кроз прозор, погледом, и утврђења, и утрину, која се надалеко видела. У соби Енгелсхофена није било ничега сем једне сабље коњаника и неких зарђалих, огромних, кључева. На окреченим, дебелим, зидовима било је пуно паукова. Код постеље, пак, стајао је пар огромних јахаћих чизама. Гарсули љутито помисли: „Ни распећа нашег Господина Исукрста нема.“

Гарсули је био Грк, са Крфа, али је био веран син јединоспасавајуће цркве Рима.

Пошто га је фелдмаршал-лајтнант дочекао тако, ни Гарсули није имао обзира према њему и предаде му писма као с неба па у ребра. Био је то строг укор са највишег места и Гарсули је знао шта пише у тим писмима. Укор је био „ex Consilio Bellico“ и тежак удар за старог војника. Један од оних удараца који скраћују живот, а који се, у старости, више не очекују, не схватају, не заслужују.

Енгелсхофен је, у међувремену, био прочитао писмо па га је био испустио из руку. Старац остаде пресамићен, пребледео, и као да је дрхтао. Њему се, у ствари, наређивало да Темишвар има да преда Гарсулију. На писму су били велики, црни печати и калиграфски потпис грофа Јозефа фон Хараха, ратног друга Енгелсхофеновог. Што је Енгелсхофена нарочито заболело, било је да је то баш Харах потписао. „И

9

Харах је то потписао“ – понављао је Енгелсхофен, али у себи, немо. Гарсулија је само погледао презриво.

Гарсули се начини као да никад није лука ни јео, ни мирисао, али је Енгелсхофен знао ниско порекло тог дворјанина, као и то да Гарсули има умешане прсте у све то. Гарсули је, међутим, почео да говори и тумачио је свој долазак у Темишвар, као догађај врло важан. Вели, о томе зна и царица. Њена је жеља да се тај народ, који је заузео толику територију краљевства хунгарскаго, сведе на праву меру. Обезобразили су се, вели, ти Расцијани, и нису заслужили наклоност Енгелсхофенову. Шта би они хтели, вели, зар се може и замислити да буду као нека држава у држави. Status in stato?

„У Бечу се зна, сигурно, да је турским ратовима одзвонило. Рата више неће бити. Та гомила више није ни потребна. Па нека иду откуда су и дошли.“

„У сваком случају“, говорио је Гарсули, „у Вијени је решено да се Расцијани населе на територију Хунгарије и под хунгарске камералне законе. Имаће да обрађују земљу. Он ће их населити у села, где су куће назидане у реду, као по концу, према лењиру геометара. А Расцијани ће имати и да приме католичку цркву. Официри ће бити премештени у регуларне пукове. Војници ће бити претворени у сељаке. Радиће земљу, као што је раде и Хрвати и Хунгри. „Не може бити изузетака у царству, Ваше Високоблагородство.“

Цео овај део Европе, имаће да се европеизира. Он то, вели, понавља. Администрација има да буде немачка и наређења да долазе из Беча. Он, Гарсули, жели, прво, да види официрске затворе и све оне официре који су у њима. Нарочито жели да види оне који се налазе под истрагом: браћу Исаковиче и капетана Пишчевича који је увртео у главу да оде у Росију.

Њихова су имена на листи ђенерала Шевича и они су ступили тако рећи као дезертери, у војску Њеног Императорског Величества Елисавете Петровне. У Енгелсхофеновом извештају, вели, видео је, са

10

запрепашћењем, да се на списку Шевича налазе читаве породице официрске, из тог некад Подунавског, ландмилицијског пука. У Бечу сматрају да је онај ко је саветовао да се тим официрима изда апшит из војске, морао сићи с ума. Он, Гарсули, лично, жели да се види с тим официрима. Да се са њима мало поразговара. Он је уверен да ће их, после тога, проћи воља да траже отпуст у Росију. А, сем тога, жели и то, да сутра, на егзерциришту, та ландмилиција, пред њим, парадира. А жели да види и Махалу, где је дошло до нереда.

Док је Грк брбљао све то, Енгелсхофен се био повукао још дубље у свој алков и наслоњачу. Као што се био, последњих дана, повукао и од Темишвара. Као што није више одлазио у Театар, није хтео да се меша ни у овај посао Гарсулија. Енгелсхофен је ћутао. Није скидао ока са Грка, али је ћутао. Имао је ледене, плаве очи, које су гледале кроз густе облаке дима из камиша.

Енгелсхофен је био дужи од шест стопа. Кад је јахао, ноге су му допирале коњу до колена. Кад је седео, једва је било могуће обићи га. А имао је главу као у коња.

Док је Грк брбљао као чегртаљка, стари Шваба помисли, у себи: „Оберкригскомисар, ето, није ништа бољи, него нека камерална газиблата. Тај човек мора да је имао гладног оца, па је сав саздан у зависти. Мора да су га родитељи спремали за попа, па говори кроз нос, а само је случајно залутао у војску и дочепао се Двора. Да би њему, Енгелсхофену, ето, загорчао последње дане.“

Гарсулија је, међутим, ћутање старца доводило до беснила и он је почео да галами, као пред својим писарима. У један мах, дохватио је штап као да хоће да одалами старца, али га је само спустио на патос између себе и Енгелсхофена, ваљда да би оделио два света. Кад се мало умири, поче мало тише, гласом, умиљатим, венецијанског шкопца:

„Треба онемогућити, пре свега, да ти Срби служе као братија у истим пуковима. Да се читаве породице, и сродства, населе тако у иста села. Они се, Расцијани, крећу као

11

братства, рођаци, фамилије, а у томе је опасност. Као овце они нагрћу једно за другим, свуда. Сад су наумили да се одселе у Росију. Ко зна шта ће измислити сутра.“

Енгелсхофен је, међутим, био викнуо свог хусара, који му је дремао пред вратима. Наредио му је да сиђе доле до канцеларија и да каже да ће оберкомисар доћи у затвор, да визитира.

Затим је почео, сам, без ичије помоћи, да се облачи и чешља. Ни тада не вадећи камиш из уста.

Гарсули, јетко, само се накашља и шмркну мало бурмута, из бурмутице коју је држао као да је флаута.

„Не ваља“, вели, „што је фелдмаршал-лајтнант те официре узео само у кућни затвор. Он мисли да је требао да их пошаље код профоза. И да их окује, ако устреба.“

Енгелсхофен се осмехну. При помисли да Грк и не сања да је он ишао код тих официра и у затвор, да са њима одигра, увече, партију фараона. Шта би тек рекао Грк, помисли, да зна да им је било допуштено да иду и у Театар, са својим женама.

„Прегледао сам“, говорио је Гарсули, „акта која су остала, од оберста Вука, илити Волкана, што ће рећи Волфганга, Исаковича, из прошлог рата. То је, у ствари, читав историјат побуна и издаја. Требало их је повешати још за време рата на Францеза. А, сем тога, па баш и да оду у Росију? Тим боље, остаће овде прост и неук народ, па ће бити лакше са њима. Милом, или силом, ја сам решен – а то је и жеља царичина – да уредим овај крај краљевства. Копаће се канали, по систему грофа Мерци. Према францеским плановима. Ум човеков не може да трпи да све те планове, израђене по логици, омете та гомила косматих, урличућих Срба.“

„Сам Бог је решио“, узвикивао је Гарсули, „да се из Европе истерају Турци, а и ти Расцијани, ако треба, са њима. Живот овде има да се уреди према памети, према реду који у Цркви влада, а нарочито има да се исуше ове многе баре и мочваре. Ова подунавска ландмилиција, што још живи по земуницама, и колибама, са својим овцама, свињама, и

12

женама, има да иде у камералне територије. Ја то понављам: МОРА. Имаће да се привикну и науче камералним законима. И вармеђским законима. Ношење незакованих мртвачких сандука је забрањено. То мора да престане. МОРА.“

Енгелсхофен се ћутке облачио и мислио, у себи: „Имамо дакле папагаја. Жалосно је да царевина, због оваквих, губи толико ваљаних војника.“ А шта друго остаје тим Расцијанима, кад је тако, него да се селе ма куда? Да су њега, Енгелсхофена, питали, он би био саветовао да им се оставе обичаји при сахрани. Они су дошли у царевину да ратују, а не да буду наполичари комитатима и спахијама. Не треба дирати у војника. Тај занат је сам по себи довољна несрећа. Војник је сам по себи мученик, и није човек као други људи. Кад му се нареди, војник ће по глави, и рођеног оца, али та заповест је жалосна. Ако ти Расцијани воле да носе своје црвене гуњеве, па шта онда? Он би им то дозволио, и на парадама. А ако ће да сахрањују своје мртве и голе, шта то смета? Он, Енгелсхофен, дозволио би им то и насред Беча. Ако своје мртваце носе кроз варош и цмачу, па шта онда? Не траже они то и од Бечлија. Уосталом, што се тиче мртваца, човек кад умре, умре као и животиња. Све те приче о загробном животу само су прича, да се плаше деца. То је да се бабе лакше исплачу. Људи се множе као и мишеви, и голубови, којих увек има. Ако је Харах баш решио да те подунавске пукове касира, могао је то да сврши одмах после рата, а не сада. Људи су оболели, осиромашили, побенавили, од чекања награда и исплата. Шта им је требало да шаљу овог шкопца да људима тумачи да је лепо изићи из царевине и прећи у камералну земљу, где се струже стрњика. А што се тиче Махале, он, Енгелсхофен, неће ићи да види село које се уређује по лењиру, ни шорове што се исправљају према концу. Луд је тај гроф Мерци и ти геометри и капуцини, што би хтели да човека претворе у анђела. А човек је велика стражњица. „Стражњица“ – додаде полугласно, тако да га Грк са запрепашћењем погледа.

13

Енгелсхофен је, међутим, био завршио своје облачење и старачком љубазношћу указа Грку врата. Пропустио га је да изиђе, мрмљајући учтиво: „Изволите, bitte sehr. Wohlgeborener, Sondergeliebter und Geehrter Herr.“

„Каква сељачина“, поче и Грк монолог у себи. „Зато он воли Расцијане и зато их брани од свакога. Није ни он бољи. То је само сеља са Рајне, Шваба, простак, и боље би било да су му дали у руке мотику, место Темишвара. Зато он нама стално опонира? Зато он не одговара на наше рескрипте? Цео ћесарски југ краљевства налази се у опасности. Какве су у њега само ручурде и ножурде. Сељачина.“

Док је силазио уз Енгелсхофена, Грк је био притиснут уза зид, тако да је, својим велуром, опајао зид степеништа. Био је као ношен, уз крупног Енгелсхофена, као нова млада, једва додирујући тле ногама. Био је сав бео од креча. И мирисао је од карбола.

„Сељак је то. Колика му је само носина, као у коња. А из ње као да вири коњска четка.“

Зграда у којој је фелдмаршал-лајтнант барун фон Енгелсхофен становао, била је окренута вароши само са једне стране. Са те стране то је била раскошна фасада, у барокном стилу, као да је била пренета, на точковима, из Беча. Aли на другој страни, имала је једно крило још из турских ратова и ту је била сва мрачна, са прозорима у гвозденим решеткама. Тај део куће још се осветљавао из пушкарница, а ложио кроз старе земљане пећи, цепаницама, споља. Неколико соба са патосом изгризеним од пацова и мишева, ту, служило је за затворе официра. У тај део Команде улазило се из малог, зазиданог, дворишта, иза цркве, где је још стајала једна стара батерија, која се није употребљавала. Са те стране утврђења могло се догледати до свих егзерциришта, као и са прозора Енгелсхофена. Кад би Сунце одскочило, официрима је било дозвољено да ту изиђу, из затвора, и да поседе на клупама. Жена Енгелсхофеновог профоза била је ту засадила неколико сунцокрета и покрила зид мрежом ладолежа. Двориште, у кругу, између старих, топовских, ђулади, од камена, било је

14

излизано од чизама затвореника, који су ходали ту да опруже ноге. Тај траг затвореника био је стар већ сто година.

Ваздух, и ветар, и Сунце, допирали су, ту, са зелених егзерциришта, која су се пружала унедоглед, на тој страни Темишвара. На њима су се, по цео дан, па и сада, могли видети ескадрони коњице, која прелази у кас, па галоп, и јуриша. Непомично, и црвено, стајали су пешадијски полкови српских „шережана“, да би се, изненада, помакли, претворили у колону, која маршира, и мења облик, као на некој табли шаха. Пешадија је, те године, била, први пут, униформисана, па је, издалека, имала боје цветних леја.

На то мало, каменито, двориште дошли су дакле Енгелсхофен и Гарсули, где их је већ чекала групица Гарсулијевих писара, која је била послата у Темишвар, пре Гарсулија. Енгелсхофенови официри се нису нимало трудили да буду љубазни према тим, бечким, концепистима и аудиторима. Уза зид било је постављено свега неколико чамових дасака, као клупа.

Гарсули је затражио да се доведу официри, ту, из затвора. Вели, он воли да ради у миру, и на свежем ваздуху, и да се, са затвореницима, разговара. Вели, он никада не заборавља да се ради о људима који су, за Ћесаревину, стекли пуно рана.

Тако је, док се Гарсули шетао, око топовских ђулади и дуж бедема, профоз отишао да доведе, прво, четири Исаковича, који су били оптужени да су се уписали у списак руског ђенерала Шевича и да су затражили апшит из војске, да би се одселили у Росију.

Енгелсхофен је тврдио да је цела ствар била законски одобрена и да су се ти људи уписали у руску војску, тек кад су добили апшит из војске аустријске. Он је чак заступао мишљење да су власти саме подстрекивале те официрске породице, да се селе у Росију.

Гарсули је тврдио да су се Исаковичи, прво, уписали у списак који је ђенерал Шевич однео са собом у Росију, па да су, тек после тога, замолили да им ћесарка да апшит, да могу

15

напустити аустријску војску. Он је сматрао да их треба разместити у регуларне полкове и задржати, ако не пристану, у затвору.

Исаковичи су се бранили да је, њима, после толико година часне, и верне, војне службе, у Ћесаревини, речено да ће ландмилицијски полкови да се касирају, па ако на то не пристају, да могу ићи куд им је драго. Ђенерал Шевич дошао је из Росије, до њих, јер је са њима у сродству и јер је и сам из аустријске војске отпуштен у војску императорке Елисавете Петровне. Они су тврдили да су апшит, из аустријске војске, добили у реду и да су се, после тога, мирне душе, могли уписати у Шевичеву листу, коју је однео са собом, у Росију. Они се дакле већ сматрају официрима руске војске и моле да им се дозволи да се одселе и отпутују.

Енгелсхофен се свега тога гадио и, кад је сео, уза зид, на једну клупу, није имао нимало воље да помаже Гарсулију. Кад су из затвора изведени затвореници, окренуо је главу и наставио да одбија густе димове на свом, швапском, камишу.

Гарсули је прелетео погледом, овлаш, официре и понудио им љубазно да седну. Он је, тог јутра, решио да се разговара са њима на неком чудном језику, који је био мешавина немачког, словинског, који је у Млецима био научио, и руског, који је са Крфа добро знао. Посматрао је, испод ока, Исаковиче, и, док су они обарали поглед, Гарсули се смешкао. Био је наредио да им се донесу камиши и рекао им је да могу пушити, и у његовом присуству. Гарсули је сео на једно ђуле топовско, и с времена на време устајао и, као паун, шетао.

Вели: „Мње за свагда пријатно седит на воздуху пролетном. Пролетњи ветар је тако умилан. А Сунце, нас људе, тако лепо грије; како нас лепо грије! Њему се“, вели, „затвореници чине мало бледи, барусави, неочешљани, и ненамирисани. То не ваља. Официр треба да буде уредан и испеглан, и у затвору. Да нису играли звонара у затвору?“

Последње речи Гарсулијеве изазваше грохотан смех писара и официра, а биле су једна, јако скарадна, алузија на

16

игру, која је у то доба била уобичајена, и међу официрима, у аустријском затвору.

Играти звонара, у затвору, значило је потплатити профоза да им врата остави отворена, тако да су затвореници могли да се посећују. Они би се скупили у једну одају и тамо би из троношца од дрвета – у ком је стајао кабао за нужду – извадили кабао, а троножац донели у средину. Затим би друштво имало да поседа уоколо, око троношца. У рупу, где је био кабао, имали су сад играчи да спусте своје удове, а на уд да привежу конац, или неку врпцу. Те врпце би висиле, под троношцем, који би се тада покрио.

Игра се састојала у томе да један од играча има, доле, да завуче руку и цимне једну врпцу, на „три“, Дерући се претходно „један, два, три“. Мајсторија је била у томе да се сви играчи раздеру, као да им кожу с леђа деру, а онај, који цима, да погоди, кога је цимнуо. Урнебес би био велики и сваки се кревељио. Сви су писали по један, бечки, цванцик, а каткад – кад се играло хазардно – по један талир ћесарски. Ако би онај, који цима, погодио, све је носио, ако није, играло се даље и цимао је идући. Тако се, у затворима, време, некако, прекраћивало.

Кад је оберкригскомисар то поменуо, насмејаше се чак и затвореници. Само је Енгелсхофен погледао Гарсулија презриво, па је и пљунуо.

Гарсули је, међутим, почео да хода испред Исаковича као нека шеталица на сату и почео да им чита буквицу. Вели, он је желео, засада, само да их види. Желео је да чује, из њихових уста, да ли је то, заиста, тачно да су се они, својеручно, уписали на тај списак Шевичев, или их је неко други – можда рођаци њихови – уписао. Вели, нигде се тај списак, у Бечу, није нашао, те и нема доказа њихове кривице. Он признаје да је тај руски ђенерал имао ћесарску дозволу, али само за оне који су апшит из војске већ раније били испросили. А не да толике добре и честите људе мами на клизави пут исељенички. Он верује да њима, сад кад су све то чули, и видели, није ни на крај памети апшит из војске

17

просити. Он ће им, зато, сад, прочитати „Eines an dem Herrn General Feldmarschall-Lieutnant Freyherrn von Engelshofen erlassenes Resciript“ – па кад им то прочита, они има, без даљега, да иду кући, а биће у регуларне полкове премештени.

За тренутак, Гарсули је застао и подигао наочали, да их боље види. Исаковичи су ћутали.

Први, пред Гарсулијем, био је мајор Јурат Исакович, други, прве класе лајтнант Петар Исакович, трећи мајор Трифун Исакович, а последњи, прве класе капетан, јего благородије Павел Исакович Влкович. Код имена овога, последњег, у актима, хофкригсрат фон Малер био је изричито напоменуо да је адоптиран од оберста Вука Исаковича. Адоптиран, Павел је тобоже био дупли Исакович и нарочито га треба помиловати, ако је то могуће.

Пошто их је неко време, тако, одмеравао погледом, Гарсули поче сад да им, изблиза, очи у очи, лицем у лице, говори, млатарајући рескриптом из Беча, који је држао у руци.

Вели, они знају да су Расцијани, који су се из Турске овамо пре шесет година доселили, подељени били у три војена округа: Сегедински, Арадски и Петроварадински. Они знају да Срби у тим окрузима држе 45 укрепљених мест. Они знају како је завршио провизор дворски, Јосиф Јоанович, који је имао некакије преписки са, из Росије дошавшим, књазем Кантакузеном. Нека се дакле узму у памет. Њима је било објављено, још пре три године, да ће ландмилицијске, сербскије полки бити касировани. И да ће они сви имати да буду расподељени у регуларне полки Ћесаревине. То тако има да буде, јер то тражи височајши интерес в ползу господарства аустријскога. Они ће сад морати у ново назначена воениа места преселитсја. Њима је било дато доста времена, од три года, да дом свој и грунт распродаду. А остали има да потпадну под камеру Венгерску. „Па шта би сад хтели?“

То им је питање довикнуо у лице, тако страшном дерњавом, промењеним гласом, колутајући, грозно, очима, да су се они свакако препали. У потпуној тишини, која је била

18

завладала, Гарсули их затим позва да устану, узе рескрипт, и поче читати.

У рескрипту, из Беча, писало је, црно на бело, да се, према наредби датој грофу Гајсруку, команданту Осека, премештају, и то:

„Мајор Јурат Исакович у Сирмијски хусарски, Перве класе лајтнант Петар Исакович у Славонски

хусарски, Мајор Трифун Исакович у Бродски пехотни, Перве класе капетан Павел Исакович Влкович у

Градишћански пехотни полк.“ Затим, као да је хтео да их опомене, додао је вичући: „ex

Consilio Bellico“. Разрогаченим очима прошао је, још једном, пред њима и

рекао им да сад могу ићи, кући. Био је сигуран да нико неће ни ланути.

Право, тако, прође крај најмањег међу братенцима, мајора Ђурђа, који је био растом не само најмањи, него и најдебљи. Био је то човек набијен месом, као општински брав, и толико утегнут, и угрејан, да није могао да дише, него је као роктао. Међутим, Ђурђе је био славна јуначина и такав, а најмлађи. Леп као Циганче.

Ђурђе је био узео став „мирно“ пред тим Венецијаном, црвен као рак, притегнув сабљу уз бут. Својим белим зубима, као низом бисера, он се церио, не би ли се умилио том страшном човеку. Пошто је он био у војсци испредњачио, а најбоље, међу њима, знао немецки, браћа су га изабрала да он, у њихово име – ако буде потребно – говори. Међутим, сад је Ђурђе стајао занемео, и ни у нос. У себи, Ђурђе је осећао да браћа очекују да нешто каже Гарсулију, али он само промрмља: „Море, оно ми је брат, ко ми је добру рад“ – и не рече ни речи.

Лајтнант Петар Исакович, који је био идући, био је међу њима, по жени, најбогатији и, ваљда зато, најпоноситији. Био је то леп, витак официр, који још није био превалио ни тридесету, а стајао је пред Гарсулијем прав као јела.

19

(Гарсулијево име изговарали су неки и „Гарчула“, а он се на то љутио и исправљао „Гарсули, Гарсули“.) У реду, Петар је стајао као укопан, са руком на сабљи, пребледео, са кожом као мајске руже. А и његова рука, на сабљи, била је бледа, као од воска. Међутим, ноздре су му биле румене и као да је дахтао од љутине. Чинило се као да хоће нешто да каже. Али кад Грк прође, он се само осмехну и промрмља Ђурђу, тако да га је и Гарсули – ако је хтео – могао чути: „Зар Шокац да те ућутка, оца му?“ Премештајући се затим, лено, с ноге на ногу.

Трифун је био међу њима најстарији, по годинама, и најсиромашнији. Био је то човек глават, космат, запуштен, помало и одрпан. Гарсули је знао да Трифун има неколико рана, али уместо да то изазове сажаљење, код Грка је то изазвало жељу да га мучи. Зар такав несрећник, па да се буни?

Трифун је стајао погурен, са неком кривом, турском сабљом у руци, велике главе, бркат, а из уста су му мало вирили дуги, коњски, зуби. Био је то отац шесторо деце и уморан од живота и несреће која га је пратила, свуд. Мало риђ, висока чела, са носем као коњски жвал, Трифун је био од оних људи који су добри, али изгледају тако, да их се свако клони. Обишао га је и препао се од њега и Гарсули. Нарочито су га биле запрепастиле крупне, сиве, водене, Трифунове очи.

Најдуже је Гарсули био застао код Павла Исаковича. Он је међу њима био највиши, а није био узео чак ни став према пропису у војсци. Био је то човек виши главом од Ђурђа, мало кривоноги дугајлија, са косом која се сјала као потамнело злато. У недоумици ваљда, Павле је био скинуо, у врућини, свој официрски, тророги, шешир. Танког, орловског носа и плавих, тамних очију, са осмехом који је био јако топао, изнад извијених усана, Павле је за Гарчулу био читав доживљај. Гледао га је зачуђено.

Иако дугих стопа, и ногу, тај човек је стајао пред њим, ипак, врло лако, отмено, и, кад је Гарсули пришао, Павел је брк свој погладио. „Прави лепотан“, помисли Гарсули.

У том тренутку, кад је Гарсули већ мислио да је све свршено, тај Исакович проговори, на немачком, одлично.

20

Вели, он не зна шта ће његова браћа радити, али, што се њега тиче, он не мисли од своје намере одустајати. Он је чврсто решен да промени царством. Он и није више официр ћесарски, него капетан у војсци императорке Елисавете Петровне и задржан мимо закона и његовог права. Њему је речено да ће бити касирован и да може ићи куд му је воља и он је апшит, из војске, добио, без икакве кривице. Његово се име налази на списку ђенерала Шевича и однето је у Росију. Не може, вели, њега нико, више, овде, премештати, и то у пехоту. Из коњице у пехоту. Откуд то може бити да коњик оде у пешаке? Нема тога и неће тога бити, док је Сунца и Месеца на свету. Не прави се пешак од коњика. Где то може да буде?

Неколико тренутака у дворишту наста велика тишина. Гарсули је и сам био као занемео. Да му је једно од оних топовских ђулади пало на главу, ни то га ваљда не би било тако погодило.

Јего благородије Павел Исакович Влкович, дабогме, нашао се, после таквог разговора са оберкригскомисаром Гарсулијем, иза катанца – и то у оковима. А парада, тогда подунавске ландмилиције, сутрадан, почела је у слутњи још горих инсубординација.

На зеленом егзерциришту, које се пружало, унедоглед, испод Енгелсхофеновог стана, полк подунавске ландмилиције, који је имао да се касира и који је изведен пре Сунца, имао је, на Гарсулија, дуго да чека.

Полк негда славног оберста Вука, што ће рећи Влка, Волфганга, Исаковича, био је спао на неколико стотина војника. Они су били формирани у колону, заогрнути својим црвеним, сербским, гуњевима. Издалека, чинили су се једна права, црвена, линија.

Изблиза, та колона била је прилично шарена, јер многи од тих војника, из турских и францеских ратова, није више имао ни свог војничког клобука, ни пиштоља, ни сабље, па ни пушке. Било их је, на ногама, и са опанцима. Ипак, та линија, на команду, кретала се још, чврста, као неки црвени зид. Иза

21

ње, до на крај плавог видика, било је само два реда јабланова, до барутана.

Гарсули се, тог дана, возио, на параду, са Енгелсхо-феном, у великим, Енгелсхофеновим колима, са четири коња. Он је угледао полк на утрини, чим су кола изишла под сводом капије принца Евгенија Савојскога. И све док није стигао до параде, није више ником дао мира. Он се окретао и вртео око Енгелсхофена и довикивао и својој пратњи у идућим колима. „Палавичини“, довикивао је свог официра у идућим колима, „видите ли оне људе пред нама? Какви лепи људи, какви лепи, стасити људи! Можете ли да их замислите, кад буду орали, на оним пољанама, иза барутана? А одатле, до града, мислим да ископам канале. Мислим да продужим Бегеј до Јозефштата.“

Он је однекуда, ваљда из Венеције, од неког адмирала, упртио огромни дурбин, који скоро и није скидао с носа. Пошто се Енгелсхофен чинио невешт на сву ту дреку, он се обрте једном другом официру, из пратње, која га је пратила.

„Гроф Гајсрук, гроф Гајсрук“, дерао се као џелебџија, „ето Вам наполичара за Вашег оца. Можете да их натоварите још вечерас у шлепове и спустите до Бечкерека. Три стотине седамдесет и осам момака. Три стотине и седамдесет и осам чврстих клипана.“

Гарсули, у ствари, није употребио ту реч, која би, у његовим устима, била безазлена. Он је употребио много гору реч. А био је познат у војсци по својим, опсценим, шалама. Хтео је и сада да изазове код хусара и кирасира, који су пратили кола, што више смеха.

Кад су, међутим, кола команданта стигла ближе испршеним редовима подунавске милиције, Гарсули спусти свој дурбин и дохвати се свог лорњона. Прелетао је погледом људе као да завирује у ред буба и паукова. Кроз јеку војничких труба, кроз дреку команди, колона је за то време почела да се лелуја и маршује ближе павиљону, који је био подигнут крај новог друма, на ком су кола стала. Полк је ударао ногама, као да се земља тресла, и савијао се око

22

павиљона као нека, џиновска, сказаљка. Гарсули је гласно одобравао, као да је то била његова заслуга.

Колона је начинила кару око малог, узвишеног, дрвеног, павиљона и кад се Гарсули попе, по ћилиму који је био прострт по чамовим даскама, он је, око себе, видео таласе стотине црвених гуњева, клобука, шубара, главурди, ручурди, ножурди, и носева, из којих је, као дим, избијала пара. Нашао се у облацима мириса од лоја, зноја, лука, коже, и барута. За тренутак му се учинило као да се та гомила, над њим, склапа. И он се беспомоћно осврну, да види, где је оставио Енгелсхофена. Смирио се кад га угледа, како већ седи иза њега, у колутовима густог дима.

Павиљон су, сапери, били украсили сунцокретима и гомила се беше стиснула све до те леје цвећа. Они у првим редовима муку су мучили да се одупру леђима, онима што су гурали позади. Само су официри били у тој гомили на коњима и Гарсули познаде, међу њима, мајора Ђурђа и Трифуна. Трифун је био командант параде тог дана и Гарсули, са запрепашћењем, виде да се око Трифуна, поред жутог барјака, са црним, двоглавим орловима, вију и два барјака од црвеног и плавог муслина.

За тренутак, Гарсули прелете погледом и слику иза својих леђа, као да се прашта, и виде, у позадини утврђења, форове, топове, торњеве Темишвара, као прилепљене на плаветнило неба. Улево, у даљини, назирале су се палисаде, и шумица багрења, и у њој село Махала. Сунце је било одскочило и на трави заблиста роса. На небу није било ни једног јединог облачка.

Парада је почела размештањем писарских столова, аката, фисцикула. По столовима размештаху мастионице, а један официр приводио је столу, Исаковиче. Гарсули се био сместио и сео до Енгелсхофена, и рече:

„Зар то није чудно да се данас, овде, опет, сретнемо нас двојица, где сам Вас први пут срео, пре тридесет и пет година. Мали је број био оних који су се вратили из Турске. Свега три хиљаде од тринаест хиљада. Па и то је лежало овде, по трави,

23

у дроњцима, у крвавим покровцима, у измету, од општег пролива. Видим, ено тамо, лево, гробља. А ето над нама, још увек, то Сунце које нас тако лепо грије. То Сунце које је моћније него и највећа бомба из топа. Како нас лепо грије. Тамо, испод оног редута, ја сам Вас, као млад човек, први пут видео, у пратњи премилостивог цара Леополда. Предавали сте кирасире грофу Хараху. Ја сам био балавац тада, али се ето сећам свега тога. А ето сад Вас гледам, већ као врло старог старца. И све то није имало никаква смисла, сем овог Сунца. Све прође а то Сунце сија. Како нас лепо грије. Нема ничег лепшег на свету од једног оваквог пролетњег дана.“

Енгелсхофен одмери погледом Грка и рече сухо: „Ја се не сећам тога.“

Енгелсхофен је међутим уживао, ипак, у слици која му се беше ту указала. Та егзерциришта и ти темишварски видици били су део и његовог живота. Били су као неки разбијени прозор кроз који је он, ипак, могао да сагледа своју прошлост. На та егзерциришта био је дошао као млад официр, а са тих, зелених, утрина треба сад да се врати у Беч где га нико његов не чека. Овде ће га неко време још спомињати, као и тог кривоногог Грка, а после ће га заборавити и неће му знати ни имена. Ова варош иза њега, са тим високим, црквеним, торњевима, остаће као и то Сунце, које тај брбљиви Грк толико спомиње, а он ће отићи. Не само у Беч, него и у гроб.

Сунце, које је Гарсули волео због својих дебелих, реуматичних колена, Енгелсхофен је осећао још више, јер је био једном ногом већ у гробу. Он је гледао та сунцем обасјана егзерциришта, свестан да их можда последњи пут гледа. Гомила Срба, са својим барјацима, коњима, копљима, шубарама и црвеним гуњевима, у његовим ноздрама није смрдела – напротив, имала је мирис црвених булки. Енгелсхофен је уживао у њиховим, геометријским покретима, у њиховој стаситости, у немој покорности те гомиле, која је ударцима табана одговарала на громогласне команде својих старешина. Иза њих, у даљини, и он је видео ред јабланова, а затим плаветнило неба, али то је код њега будило само тугу.

24

Сунце је било одскочило, али он је знао да га неће гледати, како одскаче, још много пута. Пошто је морао да нешто каже Гарсулију, који се стално вртео око њега, Енгелсхофен је извадио свој швапски камиш из уста и довикнуо му: „Можете да поручите, од мене, грофу Хараху, да је матори магарац. Доћи ће време, кад ће се, у Бечу, кајати, да су ове невине људе отерали у Росију. Ви стално измишљате неке конце да, по концу, поравнате њихове шорове и села. Било би боље да сте поручили, из Вестфала, три стотине и седамдесет и осам тешких кобила и да сте их послали на Францеза. Био би то коњички полк, нимало гори од Харахових кирасира. Није право да ове људе, ни криве ни дужне, терате са њихових огњишта. Али, ви, тамо, на Двору, увек сте били велика дупета.“

Затим, нагнувши се над балустраду павиљона, старац се испрси и довикну Исаковичима, који су стајали око застава. „Данас ћу делити дупли профунт, и, за сваки швадрон, буре вина.“ А кад се задовољство разли по војничким редовима, испод павиљона, као што се жито заталаса преко булки, старац размахну својим тророгим шеширом и раздера се немецки: „Серби! Три пута, виват, за маторог Енгелсхофена!“ И машући својим перушкама и сам се дерао, самом себи, одавајући почаст, као да је нека краљица. Срби су то разумели као знак да је вољно, за тренутак, изићи из редова, као кад се, пред улазак у битку, врши нужда, па су урликали од задовољства. „Vivat!“ „Vivat!“ „Vivat!“

Сунце, зелена пољана, разиграни коњи, гомила војника, која се дерала, срећна, задовољна, преварили су и Гарсулија. Он је, за тренутак, имао осећај да су га аудитори и профози Темишвара лагали, кад су му шапутали о бури која му се спрема. Све те приче пандура, о пуцњави по касарнама и паљењу стогова, у близини барутана, мора да су измишљотина, да би се, улагивањем код њега, правила каријера. Ти Срби, за које су му рекли да ће се пре иселити, и вратити у Турску, него што ће дозволити да им се у мртваце дира, стајали су сад покорно и весело, ето, ту, испред њега, и сврставали се, према

25

наређењу својих официра. Гарчула је зато дао знак грофу Палавичинију да почне да чита рескрипт о касирању пука, и био је уверен да ће сви они покорно, и без поговора, пристати да се из утврђења и редута, око Махале, преселе на имања мађарских спахија, где ће бити као и други сељаци што су, али се више неће моћи селити. Нити ће бити војници.

Гарсули није био глуп човек. Он је знао да, један човек, има само ограничене могућности. Њему је било стало да се легално питање у реду реши, а шта ће бити после, о томе нека Енгелсхофен лупа главу. Гарсули је имао наређење да се рескрипт из Беча има да прочита људима, и, на српском, протумачи. А да ли ће они, после, слушати, или ће их вешати, то није била његова брига. То је била брига Енгелсхофена. Гарсули је гледао да се све то мирно сврши, док се рескрипт чита, а ако, после, буде било протеста, то има да решава канцеларија. Он је имао, са собом, двадесетак писара.

Кад је, дакле, видео да је његова пратња сва смештена око њега, на даскама и клупама павиљона, и кад је био завршен церемонијал изношења застава, Гарсули је устао и стао испред Енгелсхофена. Сав у црном сомоту, са белим рукавицама до лаката, и црним, нојевим, пером за шеширом, Гарсули је привукао пажњу целе те гомиле, која је већ знала да јој се нешто, судбоносно, припрема. За тренутак, Грк је високо дигао рескрипт, замотан, и сав испреплетан црним шепутима, са којих су висили велики, црни, воштани печати. Затим се, колико га глас доноси, на немачком, продера: „На моју команду, све, у став мирно!“

За тренут, заиста, све се било умирило и стајало као укопано. Иза њега, варош, утврђења, бедеми, ровови пуни воде, и жаба, црквени торњеви, топови, све се било као скаменило. Ни једна врана није прелетела, преко Темишвара, док је Гарсули одмотавао писмено. На даскама павиљона, који је био истесан у предвечерје параде, официри, кирасири, аудитори, све је стајало немо и укрућено. Једино је Енгелсхофен остао седећи, па се накашљавао. Непомично су стајали, око павиљона, и хусари, са исуканим сабљама. Само

26

су се коњи, машући главом, бранили од мува. Кожа би им, с времена на време, задрхтала и муве би се дигле и разлетеле са ситних рана. Испред павиљона, са раскреченим ножурдама, у ставу мирно, стајало је три стотине и седамдесет и осам људи, у црвеним гуњевима. Нико се није мицао међу њима. Била је толика тишина, да се у даљини чуло једно звоно, ситно, ситно. Те године је било много грозница и на гробљима је, скоро сваки дан, било по неколико сахрана. За тренут, стојећи непомично са рескриптом Кригсрата у руци, Гарсули је имао утисак да је на његову команду и та бескрајна, зелена, утрина постала непомична, и ред јабланова у даљини, испред плавог неба. За тренутак, осетив како га Сунце пали по образима, он је био подигао главу и покушао да погледа у Сунце, широм раширеним зеницама. Одмах затим, склопио је очи и продерао се: „На моју команду, све, вољно.“ Пошто је био дигао глас сувише високо, испаде као кад кукуриче промукао петао.

„Читајте, Палавичини“, рече, тихо, своме помоћнику, који је био свукао рукавице, па их је сад опет, брзо, навлачио. „Пазите, само лагано.“ Потом је Гарсули сео.

Док је гроф Палавичини читао рескрипт о касирању пука са великом титулом у почетку, Гарсули је посматрао оне који су му били најближи, испод павиљона. Били су остали отворених уста.

Већина тих људи разумела је немачки језик, којим је рескрипт био написан, али као што су паписте, међу њима, разумели латински, у католичкој цркви. Као што су унијати, мећу њима, разумели, кад се спомињао Христ, или страшни суд, или вечност, па су и сами понављали, за свештеником, „in saecula saeculorum“, али нису знали, сасвим сигурно, шта после? – тако су и ови, шизматици, знали немачки. Сви су разумели, кад је гроф читао „Ihro Kaiserlich Königliche Majestät“ и „bei derdemnächst resolvierten endichen Regulierung derer Slavonischen Grantz Regimenten“ – само нису знали шта то у ствари значи. Слутили су да је, најзад,

27

дошло оно најгоре, и остали су убезекнути, јер је, најзад, ето, дошло. Стајали су отворених уста. Брада им је била спала.

Према наређењу из Беча, гроф Палавичини, после сваког поглавља, имао је да рескрипт тумачи, и српски. И он се трудио да и то изврши, како је знао и умео, јер је славонски говорио. Али га је мало ко разумео. Видело се да људи почињу да запиткују и да се комешају.

Мајор Трифун Исакович, који је, тог дана, командовао парадом, ушао је био у гомилу и покушао да људе ућутка. Али је немир растао. Гарсули није био невешт и приметио је да ствари не иду како је мислио. Био се дигао са фотеље и прелетео је погледом по гомили, као да је хтео да је погледом заплаши. У тренутку кад гроф Палавичини помену да је, отсад, забрањено да мртве износе у отвореном сандуку, и, да мора, отсад, да их сахрањују у закованом сандуку, неко му нешто, из гомиле, довикну. Гроф се био збунио. Наређење је, из Беча, гласило да је забрањено носити мртваца, кроз варош, у откривеном сандуку, и да мртвачки сандук има да се поклопи и закује, чим погреб пође из куће. Гроф је, међутим, рекао да се не сме спустити заклопљен у земљу.

Журећи се да што пре пређе преко наређења, за које је мислио да изазива протест, гроф се залете и на брзу руку протумачи да се они, као војници, одсад, просто укидају и да има да раде земљу. Има да буду насељени на спахијске и „вармеђске“ земље и да раде као и остали сељаци, дајући „на пола“ свом господару, и „десетак“ за цркву. Не смеју, без одобрења, да напусте земљу, на коју се пресељавају. Кад је то гроф изустио, зачу се један оштар звиждук, као што се џелебџије дозвиждавају и, одмах затим, узвици: „Нећемо да будемо павори!“

Наста комешање међу редовима и неки почеше да се гурају, ближе павиљону. Гроф је био застао у читању и осврнуо се, тражећи, погледом, Гарсулија.

Дрека је, међутим, расла, и све се чешће чуло: „Нећемо да будемо павори!“ Ту реч, „павори“, били су отегли и она је почела да се, све више, пролама, из гомиле. Међу официрима,

28

у павиљону, настаде, исто тако, немир и видело се како Гарсули позва к себи једног, младог, хусара, коме нешто рече на ухо. Хусар, затим, стрча са дрвених степеница, и одјури, на коњу.

У гомили избезумљених људи, на пољани, видео се мајор Трифун, како млатара рукама, бије оне који вичу, и како их распоређује. Његов братенац, дебели, мали, мајор Ђурђе, убацивао је оне који су били истрчали из редова, у редове, као џакове. Али се „нећемо да будемо павори“ сад већ орило, као урнебес.

Енгелсхофен је био извадио камиш из уста, али није био устао. Био се само нагао, над балустраду, и намргодио. Гарсули је, међутим, био устао и пребледео. Дижући и спуштајући свој лорњон, он се окрете Енгелсхофену и просикта кроз зубе: „Herr Feldmarschallieutnant, па ово је ребелија!“

Десном руком, као да је хтео да отклони нешто непријатно, био је отурио грофа Палавичинија и узео му је рескрипт, незавршен, из руку. Процедио је кроз зубе заповест да му се припреме кола. Стајао је загледан у ту гомилу, која се, испод павиљона, сад, гурала као пијана, у којој се видело како неке везују и како им у уста шубаре гурају. Неко је, међутим, изгледа, дао миг хусарима који су стајали распоређени око павиљона, са исуканим сабљама, и они су почели, јашући, да, коњима, потискују оне, који се беху сувише приближили павиљону. Изгледа да је то било, Србе, још више избезумило. То је била, уосталом, погрешка, и зато што су хусари били исувише близу и што су те гомиле и саме јахале коње, у рату, и проводиле живот око коња. Као што су обарале овнове, и волове, да их роваше, обориле су, зачас, и хусаре, заједно са коњима. Тек тада је настал�