Izvod iz knjige “Filozofski aspekti modernog olimpizma“, Ljubodrag Simonović, „Lorka“, Beograd, 2001. E-mail: comrade@sezampro.rs

OLIMPIZAM I MODERNA TELESNA KULTURA

Građanski teoretičari po pravilu pokrivaju polje telesne kulture sa izrazom "sport" da bi prikrili karakter sporta kao konkretne istorijske pojave i sprečili stvaranje osnova za uspostavljanje kritičke distance prema sportu sa aspekta (istinske) telesne kulture. Kuberten je mnogo određeniji: za njega je "sport telesna kultura u pravom smislu", a između sporta i telesne kulture se mogu uspostaviti samo "teorijske razlike". Kuberten: "U teoriji, telesna kultura se razlikuje od sporta; u praksi, nikada ne može biti dobrovoljne telesne kulture (intenzivne, razume se, jedine o kojoj ovde treba da bude reči i koja je odgovor shvatanju M. Herbera) bez uplitanja sportskog elementa." (1) Sport po Kubertenu nema uporište u kulturi, već je čisti izraz socijalno darvinističkog i progresističkog duha kapitalizma i kao takav je sredstvo za stvaranje "novog čoveka" čiji dolazak simbolično nagoveštava kraj starog i nastanak "pozitivnog sveta" u kome je ukinuto kulturno nasleđe civilizacije. Kubertenov olimpizam nije pokret naprednog građanstva koje je, inspirisano duhom prosvetiteljstva i idealima Francuske građanske revolucije, težilo da stvori novi svet, već imperijalističkih krugova koji nastoje da se obračunaju s emancipatorskim nasleđem građanskog društva XIX veka i da pokore svet. Kubertenove olimpijske igre izraz su "mondijalističkog" duha imperijalističkog kapitalizma i kao takve su obračun s kulturnim bićem antičkih olimpijskih igara, kao i s olimpijskim idejama i pokretima koji su nastali u modernom dobu - koji se zasnivaju na antičkim kulturnim tradicijama i na emancipatorskom nasleđu građanskog društva (Dover, Šartan, Grci, Bruks, Leseps, Gruse... ). Iz Kubertenove olimpijske doktrine nedvosmisleno sledi da sport spada u sferu rata i vojne obuke i da je glavno sredstvo za obračun s pacifističkom svešću. Stav Karl Dima, vernog tumača Kubertenove doktrine i nastavljača njegovog dela: "Sport je rat!" ("Sport ist Krieg!") (2) - na najadekvatniji način izražava suštinu Kubertenove olimpijske ideje. Ne treba smetnuti s uma da je Kuberten krenuo ka olimpijskim vrhovima s usklikom "Rebronzer la France!" da bi pokrenuo francusku buržoaziju u nove osvajačko-pljačkaške pohode. Kolonijalni pohod bez "dobre sportske pripreme" predstavlja po Kubertenu "opasnu nepromišljenost". (3) Nije slučajno što je Engleska kao vodeća kolonijalna sila, u kojoj ima mesta samo za "jake ličnosti", bila glavno izvorište Kubertenovog olimpijskog nadahnuća. Isto tako, nije slučajno da je Kuberten u krvavim borbama na antičkom olimpijskom borilištu i u srednjovekovnim turnirima obesnih velikaša pronašao izvorište za "viteški ideal" kome buržuj treba da teži. Rat na sportskom polju trebalo je da očuva militarističke tradicije ratničke aristokratije i da ih "prevaziđe" belicioznim i progresističkim duhom monopolističkog kapitalizma. Biti u stanju "gledati smrti u oči", koja se pojavljuje u obliku čoveka svedenog na "protivnika", jedna je od najvažnijih osobenosti Kubertenovog "novog čoveka", a sposobnost i spremnost čoveka da ubije čoveka predstavlja najviši izazov za njegovu "utilitarnu pedagogiju". Za razliku od onih građanskih ideologa koji smatraju da je rat neposredno izvorište sporta, za Kubertena je to sam život u kome dominira bespoštedna borba za opstanak i apsolutizovani princip učinka. Olimpizam je "kult postojećeg sveta", što znači slavljenje odnosa koji dovode do borbe između ljudi, rasa i nacija : rat na bojnom polju samo je jedan od njihovih pojavnih oblika. U sportu se takmičenje svodi na borbu za opstanak i dominaciju koja u potpunosti odgovara vladajućem duhu kapitalističkog poretka: jači idu dalje, slabiji otpadaju. Eliminacija "protivnika" pobedom koja se ostvaruje postizanjem većeg rezultata kapitalistički je oblik "mirnodopske" prirodne selekcije. U sportu je "osamostaljen" beliciozni duh kapitalizma koji, putem moderne olimpijske predstave, nastoji da vaskrsne duh antičke robovlasničke aristokratije, kao i "viteški duh" krvožedne srednjovekovne vlastele. Militarizacija tela, duha, međuljudskih odnosa i odnosa između nacija i rasa najviši je "kulturni" oblik u kome se pojavljuje vladajući beliciozni duh. Otuda je militaristička estetika vladajući oblik u kome se pojavljuje sportski spektakl.

Kubertenova olimpijska doktrina predstavlja obračun s pokretima telesne kulture koji su stvoreni u modernom društvu i koji nemaju ni beliciozni ni militaristički karakter. U njoj su osakaćeni i uništeni emancipatorski impulsi slobodarskog telesnog aktivizma koji će se, inspirisani duhom prosvetiteljstva i filantropskog pokreta, razviti nakon Francuske građanske revolucije. Treba praviti razliku izmedju slobodnog telesnog aktivizma kao spontanog i nesputanog ispoljavanja i razvoja autentičnih ljudskih potreba i sposobnosti - kao neotuđivog prava čoveka i građanina, i sporta kao institucionalnog otelotvorenja osnovnih principa kapitalističkog društva u "čistom" obliku - sa kojim se stvara lojalni i upotrebljivi podanik. U prvom slučaju radi se o telesnom aktivizmu koji je usmeren na stvaranje sveta "po meri" čoveka razvojem njegovih univerzalnih stvaralačkih moći; u drugom slučaju radi se o stvaranju "civilizovanog" zverinjaka uništavanjem slobodarskog dostojanstva i stvaralačke ličnosti čoveka. Istinska telesna kultura i sport su nespojivi. Sa razvojem kapitalističkog društva izvorni impulsi slobodarskog telesnog aktivizma građanstva osakaćeni su u obliku institucionalizovane "fizičke kulture" koja se svodi na telesni dril sa kojim se uništava eros, čula, um, mašta, u krajnjem, ličnost čoveka. Zvanična "socijalistička" teorija fizičke kulture, beznadežno ostajući u ideološkom horizontu građanskog društva, nije bila u stanju da radikalizuje odnos izmedju fizičke kulture i sporta, pogotovu ne i da dođe do pojma slobodarskog telesnog aktivizma koji će biti otvoreni izazov uspostavljenom poretku. Što se tiče teze da je sport svojevrsni "esperanto" (Žirado), ona je neprihvatljiva jer jezik proizvodi kulturno biće čoveka, omogućava oplemenjivanje međuljudskih odnosa i uspostavljanje kritičko-menjalačkog odnosa prema postojećem svetu nepravde i neslobode, dok sport uništava kulturu, stvara od ljudi "protivnike", održava stanje stalnog rata između nacija, uništava kritički odnos prema vladajućem poretku nepravde i u potpunosti integriše čoveka u postojeći svet. Umesto susreta kultura, na sportskim terenima se, putem mišićavih tela fanatizovanih jurišnika, vodi rat između nacija i rasa. Sport je otelotvorenje "mondijalističkog" duha kapitalizma i kao takav je sredstvo za uništenje kulturnih tradicija čovečanstva i za stvaranje globalnog varvarizma. Moderni olimpizam odbacuje emancipatorsko nasleđe renesansne telesne kulture, koja se razvija u italijanskim gradovima, koja je doprinela uspostavljanju "duhovne autonomije" (Jeger) ličnosti u odnosu prema hrišćanskoj depersonalizovanoj "duši". Radi se o ponovnom otkrivanju tela, erosa, afekata i čula, pri čemu se kao uzor pojavljuje antički princip "lepog i dobrog" (kalokagathia). Govoreći o "usavršavanju ličnosti" u renesansnoj Italiji, Burkhart konstatuje da je ideal "svestranog čoveka" (l' uomo universale) bio najviši vrednosni izazov. (4) U tom kontekstu dolazi, u prvoj polovini XV veka, do razvoja gimnastike kao pedagoške discipline. Na dvoru Frančeska Gonzage u Mantovi, Vitorino de Feltre otvara školu u kojoj je "bila izjednačena gimnastika (kao i svaka plemenitija tjelovježba) sa znanstvenom podukom". (5) Istovremeno, razvija se pokret, čiji je jedan od rodonačelnika Petrarka, koji je usmeren ka prirodi i oslobađanju i razvoju prirodnog bića čoveka, u kome se ogleda i humanističko nasleđe Galenove telesne kulture. Kubertenova doktrina obračun je i s tzv. "narodnom" telesnom kulturom koja je bila vezana za egzistencijalni ciklus života koji se zasnivao na radu. Takmičenje kosaca, takmičenje u kroćenju konja, šišanju ovaca i slične discipline primeri su koji ilustruju povezivanje takmičenja sa radnim aktivnostima. Narodna telesna kultura nije bila samo oblik telesnog jačanja, razvoj radnih sposobnosti i odmor od rada, već i oblik duhovne integracije zajednice i oblik erotskog opštenja. Ona je bila oblik proizvođenja društva kao zajednice ljudi u najneposrednijem i najživotnijem obliku. U tom kontekstu pojavljuje se kolo kao jedan od najviših oblika igre do koga se u istoriji doseglo. U narodnim svetkovinama dominira duh zajedništva kroz očuvanje kulturnih tradicija. Telesne vežbe i nadmetanja postaju demonstracija ne samo radne, već i biološke i duhovne snage zajednice. Slavljenje postojećeg sveta nije slavljenje belicioznog duha i pljačkaškog poretka, kao što je to slučaj s Kubertenovim olimpizmom, već je slavljenje života koji se zasniva na radu u zajedništvu. Svetkovine se odvijaju u prirodi i izražavaju prirodni i radni ciklus života, za razliku od modernih olimpijskih igara koje imaju veštački (četvorogodišnji) ritam i odvijaju se u veštačkom prostoru.

Priroda nema status "protivnika", kao što je to slučaj kod Kubertena, niti je odnos prema prirodi posredovan nezajažljivim eksploatatorskim duhom i od čoveka otuđenom naukom i tehnikom, već naturalnom proizvodnjom, kolektivističkim duhom, telesnom snagom i radnom veštinom. Još je Tomas Mor u "poljskim radovima" dece video kako "praktičnu vežbu", tako i "priliku za jačanje tela". (6) I Rusoova filozofija telesnog zasniva se na naturalnoj proizvodnji i pripremi za radnu kao osnovnu životnu aktivnost. (7) Furije je otišao još dalje. Zalažući se za to da "rad postane sport" on predlaže uspostavljanje (poljoprivrednog) "radnog turnira gdje će svaki atlet pokazati svoju snagu i okretnost, istaknuti se pred ljepoticama koje će na kraju radne smjene donijeti ručak ili užinu". (8) Što se tiče Marksa, on se u "Kapitalu" zalaže za oživotvorenje Ovenovog "fabričkog sistema" iz koga je ponikla "klica vaspitanja budućnosti, koje će za svu decu iznad izvesnog doba starosti spajati proizvodni rad s nastavom i gimnastikom, i to ne samo kao metod za povećavanje društvene proizvodnje nego i kao jedini metod za proizvođenje svestrano razvijenih ljudi." (9)

Kuberten i Ruso

Kubertenova olimpijska doktrina predstavlja odbacivanje emancipatorskog nasleđa Rusoove filozofije koja je jedan od najvažnijih misaonih izvorišta moderne telesne kulture. Za razliku od Rusoa koji polazi od čoveka kao slobodnog i razumnog bića koje je u stanju da, rukovodeći se svojom izvornom ljudskom prirodom - "nema iskvarenosti u srcu čoveka" - stvori svet u kome će ljudi biti slobodni, Kuberten teži da ukine građansko društvo i uspostavi "civilizovani" zverinjak u kome je uspostavljena tiranija parazitskih klasa nad radnim slojevima. U Rusoovom prirodnom poretku ljudi se rađaju slobodni; u Kubertenovom društvenom poretku ljudi se rađaju kao gospodari ili robovi zavisno od toga kojoj klasi, rasi i polu pripadaju. Dok Ruso u prirodi vidi prostor koji oplemenjuje čoveka, Kuberten u društvu vidi prostor u kome do najvišeg izražaja dolazi agresivna "životinjska" priroda čoveka. Rusoov "divljak" otelotvorenje je ljudskih vrlina; Kubertenov "novi čovek" je nad-zver lišena ljudskih osobenosti. U Rusoovom "prirodnom poretku", u kome su "svi ljudi jednaki", "zajednički poziv" ljudi je "pre svega biti čovek"; (10) u Kubertenovoj olimpijskoj doktrini "zajednički poziv" je uništiti sve ono što čoveka čini čovekom. Za razliku od Kubertenovog čoveka koji može da bude gospodar ili rob, Rusoov Emil "ne pokazuje puzavu i ropsku pokornost roba, niti govori u zapovedničkom tonu gospodara" jer "on zna vrlo dobro da je uvek svoj vlastiti gospodar". (11) Otuda Ruso traži da se iz rečnika dece izbace izrazi "pokoravati se i zapovedati", (12) koji predstavljaju conditio sine qua non Kubertenove pedagoške prakse. Biti "svoj vlastiti gospodar" tako što će se živeti od vlastitog rada i biti u jedinstvu sa svojim prirodnim bićem, najviši je princip Rusoove pedagogije i osnovni uslov slobode. Na toj osnovi Ruso dolazi do "svog" čoveka koji nije ni gospodar, ni rob, već samosvojna individua. Istovremeno, u svetlu Rusoove filozofije otkriva se izvorište i prava priroda Kubertenove "elitističke" koncepcije. Dok Kuberten polazi od kolektiviteta, koji se pojavljuje u obliku rase (nacije) i klase, da bi stvorio "gospodarsku rasu" koja će ognjem i mačem da pokori svet, Ruso polazi od individue koja se pojavljuje u obliku emancipovanog građanina koji nastoji, na temelju sopstvenog rada i "društvenog ugovora" (contrat social), da stvori građansko društvo. To je za Kubertena najneprihvatljiviji deo Rusoove teorije: ne prava čoveka i građanina, već "pravo jačega" i očuvanje poretka privilegija moćnih neprikosnoveni je osnov društvene integracije. Pored toga, Kubertenov "novi čovek" nije svoj gospodar i zato što je produžena ruka procesa evolucije koji je dostigao svoj najviši nivo razvoja u kapitalističkom "progresu" koji se služi čovekom kao sredstvom za uklanjanje prepreka na svome putu. Ruso je blizak duhu novostvorenog građanstva koje želi da započne novi život koji se temelji na produktivističkom aktivizmu pojedinaca, a ne na osvajanju i pljački. Umesto borbe koja se svodi na tiraniju moćnih nad slabijima, Ruso se zalaže za borbu putem radne aktivnosti sa kojom se uklanjaju

prepreke koje se pojavljuju pred čovekom u njegovom nastojanju da obezbedi opstanak. Rusoov Emil sposoban je za svaki rad jer su njegovi organi "tačno i dobro uvežbani; cela mehanika veština njemu je već poznata". (13) Ruso traži da "održimo telo u njegovoj delatnosti i udove u njihovoj gipkosti i da ruke nesprestano formiramo za rad i za upotrebe koje su čoveku korisne." (14) Dok Ruso nastoji da vaspita čoveka da bude samostalna i nezavisna ličnost koja je u stanju da svojim radom obezbedi svoju egzistenciju, Kuberten nastoji da osakati čoveka i da od njega stvori parazita koji je u stanju da preživi jedino pljačkom drugih. Ruso uči Emila da pravi alatku sa kojom će obezbediti sebi egzistenciju i na taj način postati slobodan čovek; Kuberten od detinjstva naoružava buržuja borilačkom (ubilačkom) tehnikom sa kojom će da podjarmi druge i na taj način obezbedi opstanak: sport treba da posluži pripremanju buržoaske mladeži za pljačku i ubijanje radnika i "nižih rasa". Budući da je sveo ljudsku zajednicu na zverinjak, logično je da su za Kubertena borilački ("krvavi") sportovi najvažnije sredstvo za vaspitanje mladih, s tim što se sa njima sakati "životinjska" priroda čoveka. Kod Rusoa radni pokret proizvodi radno telo koje odlikuje pokretljivost i prilagodljivost; kod Kubertena borilački pokret proizvodi ratničko telo koje odlikuje telesna čvrstina i eksplozivna snaga. Umesto takvog razvoja tela koje pruža mogućnost za razvoj univerzalnih radnih (potencijalno stvaralačkih) moći čoveka kao individue, Kuberten nastoji da militarizuje telo buržuja koje postaje oruđe monopolističkog kapitala za pokoravanje sveta i kao takvo je simbolično otelotvorenje njegove ekspanzionističke moći. Otuda vojne parade i industrijske izložbe predstavljaju najviše izazove za Kubertenovu estetiku. Kod Rusoa, kao i kod Kubertena, vaspitanje ne podrazumeva normativni apriorizam, već spontano sledi iz životnog aktivizma u kome dominira borba protiv "prepreka" (Starobinski): doživljavanje sveta ostvaruje se produktivističkim aktivizmom koji postaje osnovni način saznavanja sveta i odnosa prema njemu. Rusoov "divljak" nije fanatik, poput Kubertenovog pozitivnog čoveka, već razumno biće koje se rukovodi prosvetiteljskim umom koji podrazumeva samoinicijativnost, radoznalost, egzaktnost, pronicljivost, praktičnost, spontanost... Kuberten se, poput Rusoa, ne zalaže za pedagogiju koja se usvaja "učenjem", već insistira na okolnostima, što znači na životnoj sredini koja neposredno i "spontano" utiče na formiranje ličnosti deteta posredstvom njegovog životnog aktivizma. Dok se kod Rusoa radi o "povratku prirodi" koje treba da dovede do usavršavanja ljudske prirode na osnovu poštovanja individualnih sklonosti deteta, Kuberten nastoji da od ljudskog društva stvori životinjsko carstvo, a od buržuja "civilizovanu" zver. Kod Kubertena telesne vežbe i sport ne služe da oplemene čoveka, već da razviju u njemu agresivni i nezajažljivi egoizam i da ga naoružaju za bespoštednu borbu za opstanak. Dok Ruso u prvi plan stavlja usavršavanje telesnih osobenosti i individualnih sklonosti, i na toj osnovi ličnosti čoveka, Kuberten u prvi plan stavlja "disciplinovanje" čoveka, što znači potiskivanje individualnih sklonosti, represiju nad telom i podređivanje razvoja čoveka modelu lojalnog i upotrebljivog podanika. Kod Rusoa su prisutni najvažniji elementi Kubertenove "utilitarne pedagogije" - hrabrost, izdržljivost, samoinicijativnost - ali način njihove realizacije ne stvara od ljudi neprijatelje i ne okreće čoveka protiv prirode (tela), kao što je to kod Kubertena, već stvara od ljudi prijatelje i usmerava čoveka da poštuje prirodu i svoje prirodno biće. Ruso je odlučni protivnik nadmetanja i daje prednost čovekoljublju pred slavoljubljem: "Naročito neka daleko bude svaka sujeta, svako nadmetanje, svako slavoljublje i svako osećanje koje nas goni da se poredimo s drugima. Jer takva se poređenja nikad ne čine, a da se u nama ne pojavi izvesno osećanje mržnje protiv onih koji nam osporavaju prvenstvo..." (15) U tom kontekstu nema ni nastojanja da se čovek "takmiči" sa prirodom i da je "pobeđuje", iz čega proističe i Rusoov odnos prema telu. Osnov "sreće" nije obračun sa svojim prirodnim bićem (telom), već slobodni i spontani razvoj tela, duha, čula, uma, veština... Priroda, život i sloboda dati su u jedinstvu. Za Rusoa "povratak prirodi" znači odbacivanje aristokratskog i hrišćanskog nasleđa koje sputava čoveka: prirodni pokret postaje sinonim za slobodni pokret. "Povratak prirodi" nije bekstvo, već priprema za život u društvu: priroda postaje saveznik čoveka u borbi protiv ancien régime-a. Radi se o nastojanju da se čovek oslobodi šablonizovanog ponašanja koje ubija u njemu životnost, a to znači

da se od detinjstva osamostali i da kroz sopstveni životni aktivizam i iskustvo koje na taj način stiče razvije svoju ličnost. Oslobođenje od duhovnog tutorstva, sticanje karaktera samostalne i slobodne ličnosti predstavlja osnovnu intenciju Rusoovog "povratka prirodi". Ruso je bio svestan da je oslobađanje tela represivnih pravila ponašanja, kao i ograničenog prostora, jedna od osnovnih pretpostavki za oslobađanje i razvoj ljudskog duha i stvaranje slobodne ličnosti. Putem slobodnog pokreta čovek se spaja sa prirodom i oplemenjuje se kao kulturno i prirodno biće, budući da priroda nije za čoveka samo neposredni egzistencijalni prostor, kao što je to za životinju, već i prostor u kome on realizuje svoju radnu veštinu i duhovne moći. Ono što je najvažnije, "povratak prirodi" znači ponovno uspostavljanje jedinstva čoveka sa svojim prirodnim bićem koje je raskinuto sa razvojem civilizacije : priroda je pravi čovekov svet. Kod Kubertena priroda je prostor u kome se odvija nesputana borba za mesto pod suncem i u tom smislu osnov društvenog strukturiranja. On se, poput Rusoa, ne oslanja na institucije, ali njegovo "prirodno stanje" odgovara zverinjaku, dok Rusoov "povratak prirodi" podrazumeva neiskvarenu ljudskost (humanog "divljaka") koja se zasniva na egzistencijalnom jedinstvu čoveka sa prirodom. Ruso nastoji da čoveka oslobodi stega feudalne civilizacije i razvije njegove plemenite osobenosti; Kuberten nastoji da "oslobodi" svog "novog čoveka" emancipatorskog nasleđa čovečanstva i stvori "civilizovano" varvarstvo. Umesto slobodnog telesnog pokreta, koji spontano sledi mimetičke impulse sa kojima se susreće u prirodi, Kuberten insistira na represivnom modelu pokreta čija je priroda uslovljena socijalno darvinističkim i progresističkim duhom vladajućeg poretka. Kuberten se odnosi prema prirodi posredstvom od čoveka otuđene tehničke sfere kao savladanim silama prirode koje u rukama buržoazije postaju ne samo sredstvo za potčinjavanje čoveka, već i za eksploataciju prirode. Rusoova koncepcija zasniva se na naturalnoj proizvodnji i manuelnom radu, što znači da nema od čoveka otuđene tehničke i naučne sfere koja posreduje između čoveka i prirode. Veština koju čovek stiče ne postaje moć sa kojom čovek nastoji da ovlada i iskorišćava prirodu, već da ostvari potpuno jedinstvo sa njom. Emil ne teži da postane "gospodar i posednik" prirode, već da živi u prirodi koristeći se svojim prirodnim osobenostima. Veština postaje najvažniji oblik životnog aktivizma koji podrazumeva jedinstvo prirodne sredine i prirodnog bića čoveka. Dominira jedinstvo čoveka i veštine koja omogućava oplemenjivanje njegovog prirodnog bića.. Između čoveka i prirode nema civilizacijskog posredovanja: sama priroda proizvodi mimetičke impulse koje čovek spontano upija svojim čulima i oni uslovljavaju njegovo (prirodno) ponašanje. Ne apriorno znanje i u tom kontekstu naučena veština, već prirodne okolnosti predstavljaju neposredni izazov čijim savladavanjem čovek stiče iskustvo i razvija svoje ljudske moći u vidu veštine koja mu pruža mogućnost da slobodno dela. Ljudski pokret po svom karakteru je prirodni pokret kojim čovek ostvaruje jedinstvo sa svojim prirodnim bićem i razvija svoje prirodno biće. Što se tiče saznavanja sveta i sticanja predstave o prostoru, Ruso zaključuje: "Jedino kretanjem naučimo da izvan nas ima još drugih stvari, i samo svojim vlastitim kretanjem zadobijamo predstavu o prostoru." (16) Radost života ostvaruje se kroz slobodni telesni pokret. Kubertenu je strana ideja o "vlastitom kretanju" čoveka, budući da je njegov život podređen fatalnom hodu evolucije živog sveta koja je svoj najviši razvoj dostigla u kapitalističkom "progresu". Kod Kubertena ne dominira kretanje čoveka u prirodi, već pokret čoveka protiv čoveka i pokret koji predstavlja obračun sa sopstvenim prirodnim bićem - koji je realizacija kasarnskog telesnog drila "usavršenog" sa principom "većeg napora" koji se svodi na (samo)sakaćenje čoveka i njegovo podređivanje modelu "pozitivnog čoveka". Dok je kod Rusoa prostor bezgraničan, a vreme beskonačno, u sportu je prostor ograničen, a vreme je "zbijeno" u sate, minute, sekunde, desetinke, stotinke... i predstavlja pulsiranje životnog bila kapitalizma. U Rusoovoj doktrini ne dominira progresistička logika, već logika naturalne proizvodnje : čovekov odnos prema prirodi uslovljen je njegovim egzsitencijalnim potrebama, a ne procesom kapitalističke reprodukcije i brzinom obrta kapitala. Emil ne teži većem rezultatu: brzina kao takva, sa kojom se ne pospešuje izvesnost opstanka, nema za njega nikakav značaj. Za razliku od Rusoa, Kuberten ne teži povratku prirodi, već nastoji da stvori posebne

sportske prostore koji treba da budu kultna mesta na kojima se slavi vladajući duh postojećeg sveta koji je otelotvoren u sportu. Sportski tereni su kapitalistički oblik degeneracije i destrukcije prirode, isto kao što je "sportista" kapitalistički oblik degeneracije i destrukcije čoveka. I pored toga što insistira na vladavini zakona evolucije, Kuberten ne sagledava čoveka u jedinstvu sa prirodom, već polazi od suprotnosti duha i materije, duše i tela, čoveka i prirode. Telo postaje, kao neposredna priroda, "protivnik" s kojim se treba obračunati pre svega tako što će se blokirati prirodni odbranbeni mehanizmi i ono naterati na samouništenje. Ruso insistira na međuzavisnosti tela i duha - duh oplemenjuje telo i telo oplemenjuje duh : "Drukčije je s divljakom: nevezan ni za kakvo mesto, nemajući nikakvog propisanog posla, ne pokoravajući se nikome, ne poznavajući drugoga zakona do svoje volje, primoran je da unapred dobro razmisli o svakom činu u svom životu. On neće učiniti nijedan pokret, nijedan korak, a da pre ne ispita posledice. Zato, ukoliko se njegovo telo više vežba, utoliko se više prosvetljava njegov duh; njegova snaga i razum rastu uporedo i izobražavaju se uzajamno." (17) I dalje: "Kako je u stalnom kretanju, primoran je da posmatra mnoge stvari i da pozna mnoge posledice; izmalena teče veliko iskustvo, svoju pouku dobiva od prirode a ne od ljudi;... (...) Tako se uporedo vežba i njegovo telo i njegov duh. Budući da on uvek radi po svojoj pameti, a ne po pameti drugih, to on stalno udružuje telesni i duševni napor. Što postaje snažniji i jači, to biva pametniji i razložniji. To je pravi put da jednoga dana stekne ono što se drži da je nezdruživo, i što su gotovo svi veliki ljudi udružili, naime telesnu i duševnu jačinu, razum jednoga mudraca i snagu jednog atleta." (18) Kuberten je lišio čoveka duše i uma. Dok je kod Rusoa uspostavljen odnos: skladno razvijeno telo - istraživački duh i samostalni um, kod Kubertena je uspostavljen odnos: mišićavo telo - bespoštedni borilački karakter. Kuberten priprema telo i duh za osvajanje, a ne za "upotrebu prirodnih oruđa". Što se tiče duha, to nije duh čoveka kao slobodne ličnosti, već duh vladajućeg poretka koji se unosi u čoveka putem životnih "okolnosti" koje ga primoravaju da se bori za opstanak. Ruso nastoji da vaspita čoveka kao samosvojnu ličnost; Kuberten polazi od rasnog, klasnog i patrijalhalnog modela pod koji nastoji da podvede čoveka. Kuberten ne teži da stvori razumne ljude koji će samostalno donositi sudove, već kolonijalne fanatike. Rusoovog Emila prirodne okolnosti usmeravaju da razvija svoje telo i um; Kubertenovog buržuja usmeravaju okolnosti u društvu, koje je svedeno na zverinjak, da razvija bespoštedni borilački karakter i odgovarajuću (pozitivnu) svest. Telo nije integralni deo ličnosti čoveka, već je oruđe "duha" za postizanje antiljudskih ciljeva. Ukoliko Rusoov stav da "veliki i snažni udovi ne donose ni srčanost ni genijalnost" (19) uporedimo sa osnovnim Kubertenovim pedagoškim postulatom mens fervida in corpore lacertoso, jasno je da se Kuberten i Ruso nalaze u bitno različitim vrednosnim ravnima. To nedvosmisleno potvrđuje i Rusoova odredjenje Emila kao "potpunog čoveka" koji je radno i misaono biće "puno ljubavi" čiji je razum usavršen pomoću osećanja (20) - koji je sušta suprotnost Kubertenovom "novom čoveku". Za razliku od antičke telesne kulture u kojoj dominira harmonični razvoj univerzalnih telesnih i mentalnih moći deteta, u sportu je institucionalizovan dualizam između duha i tela: telo postaje sredstvo za postizanje većeg rezultata, a fanatizovani "duh" bič poretka sa kojim treba naterati telo da postigne zadati cilj po cenu njegovog uništenja. Ono što čini "tajnu" antičke telesne kulture, i što je čini superiornom u odnosu prema Kubertenovoj telesnoj kulturi i sportu, je odnos čoveka prema svome telu koji je posredovan slikom kosmosa u kome su svi delovi u jedinstvu sa celinom i gde je čovek integralni deo prirode: jedinstvo čoveka sa kosmosom osnov je jedinstva čoveka sa svojim telom. Rusoova filozofija sledi holistički pristup odbacujući estetski apriorizam i dajući mu prirodnjačku dimenziju: telo Emila razvija se u skladu sa njegovim prirodnim osobenostima i odgovara prirodnoj sredini. Osnov Kubertenovog odnosa prema telu (prirodi) je potpuna podređenost čoveka ekspanzionističkoj moći monopolističkog kapitalizma i na njemu zasnovanom "progresu", na čemu se zasniva njegov "kult intenzivnih mišićnih vežbi", princip "većeg napora", kao i apsolutizovani princip učinka koji se izražava u maksimi citius, altius, fortius: odnos čoveka prema svome telu u sportu simboličan je izraz odnosa kapitalizma prema prirodi. Kubertenova "utilitarna pedagogija" dovela je do kraja

koncepciju koja u obračunu "duha" s "telom" vidi osnov vaspitanja čoveka. Umesto nastojanja da se oplemeni nagonska priroda čoveka, kao što je to slučaj u helenskoj i Rusoovoj pedagogiji, u sportu je telesni i mentalni razvoj deteta podređen stvaranju "sportiste", što se svodi na sistematsko sakaćenje deteta i usmeravanje telesnog i mentalnog razvoja ka postizanju većeg rezultata (rekorda).

Kuberten i filantropski pokret

Moderna olimpijska doktrina predstavlja obračun s kulturnim nasleđem filantropskog pokreta koji se, inspirisan prosvetiteljskim pedagoškim idealima, razvio u Nemačkoj u osvit i nakon Francuske građanske revolucije. Prvi korak u njegovom razvoju je načinio Johan Bernard Bazedov koji je 1774. godine u Desau osnovao javnu školu u kojoj je, pored uobičajenih naučnih predmeta, bilo uvedeno i telesno vaspitanje. On je uticao na Guc Muca da napiše knjigu "Gimnastika za mlade" ("Gymnastik für die Jugend" ,1793.), koja je bila prva celovita teorijska koncepcija telesnog vaspitanja u Nemačkoj i koja će postati glavni oslonac filantropske pedagoške misli i prakse. Guc Muc polazi od stava, da je već stotinama godina polazište u vaspitanju maksima "u zdravom telu zdrav duh" i na njoj zasniva svoju gimnastiku: osnovni cilj "sistema vežbi" je postići telesnu izdržljivost, snagu, zdravlje i lepotu. (21) Pored tih izazova, Guc Muc u telesnom vaspitanju vidi i sredstvo za dizanje duhovnog i moralnog nivoa kod mladih, i razvoj patriotskog duha koji je trebalo da doprinese prevazilaženju feudalne rascepkanosti i izvrši nacionalnu integraciju Nemaca. (22) Polazeći od Rusoa, Guc Muc dolazi do zaključka da je civilizacija dovela do degeneracije izvornog telesnog i duhovnog bića čoveka: što je bliži prirodnom stanju, utoliko je čovek telesno superiorniji u odnosu prema civilizovanom čoveku. Otuda on u "primitivnom čoveku" vidi ideal "telesnog savršenstva" kome moderni čovek treba da teži. Držeći se socijalno darvinističkog evolucionizma, Kuberten je "utvrdio" da je čovek sve savršeniji što je udaljeniji od svoje "lenje" životinjske prirode, s tim što je bela rasa u borbi za opstanak i dominaciju uspela da očuva "čistotu" svoje rasne krvi i postane "gospodarska rasa" koja predstavlja najviši i konačni stupanj u razvoju ljudskog roda. Guc Mucova gimnastika nastoji da čoveka što više približi prirodi i na taj način njegovom ljudskom biću; Kubertenova pedagogija nastoji da čoveka što više udalji od prirode i na taj način od ljudskog. Kod Kubertena ne dominaraju prirodne prepreke koje se pojavljuju u okviru životne aktivnosti čoveka, već borba između ljudi za opstanak i dominaciju koja je posredovana kvantitativnim kriterijumima, a to pre svega znači nastojanjem parazitske "elite" da obezbedi pljačku radnih slojeva. U toj borbi čovek se ne otuđuje samo od svog ljudskog, već i od prirodnog bića. Kubertenov "civilizovani" zverinjak nije kopija životinjskog sveta, već pribavljanje prirodnjačkog legitimiteta društvu u kome vlada duh monopolističkog kapitalizma. Guc Muc nastoji da od gimnastike stvori sredstvo za izgradnju nacionalnog karaktera Nemaca i za njihovu duhovnu i političku integraciju. Kao što je kod Rusoa priroda saveznik u borbi protiv ancien régime-a, tako je kod Guc Muca priroda saveznik u borbi protiv feudalne rascepkanosti i u stvaranju nacionalne države Nemaca. On u nacionalnoj emancipaciji vidi osnovni uslov građanske i ljudske emancipacije svojih sunarodnika. Umesto Kubertenovog "besmrtnog duha antike", koji doživljava reinkarnaciju putem modernih olimpijskih igara, kod Guc Muca "zdrav duh" građanina, do koga se dolazi putem telesnog vežbanja, postaje reinkarnacija slobodarskog duha "starih Germana". To više nije Rusoov "divljak", već romantizovana predstava predaka koja nije samo slobodarski i zdravstveni, već pre svega nacionalni izazov. U tom kontekstu Guc Muc insistira na njihovim karakternim osobinama kao što su, pored "zdravlja" i "snage", "vernost" i "hrabrost". Povratak prirodi ne znači vraćanje zverinjoj prirodi čoveka, već vraćanje izvornoj nacionalnoj samobitnosti, a vraćanje prirodnom pokretu postaje vraćanje izvornoj nacionalnoj snazi. Gimnastika postaje sredstvo za povratak Nemaca prirodnom životu, što znači onim životnim uslovima u kojima su živeli njihovi preci, i za njihovo telesno i duhovno (karakterno) jačanje po principu mens sana in corpore sano.

Priroda se pojavljuje kao organska spona sa precima putem koje se ostvaruje kontinuitet nacionalne egzistencije i jedinstvo nacionalnog bića. Savladavanje prirodnih prepreka treba da omogući čoveku da očvrsne i vrati se svom izvornom nacionalnom biću. Izvorni prirodni pokret osnov je stvaranja izvornog nacionalnog tela i duha (karaktera) i kao takav je integrativna delatna snaga u odnosu prema duhovnoj rascepkanosti nemačkog nacionalnog bića. Prirodnost se poistovećuje sa životnošću, nezavisnošću, neiskvarenošću... Umesto u borbi na život i smrt, kao što je to kod Kubertena, "zdrav duh" se razvija u savladavanju prirodnih prepreka na način koji razvija prirodne osobenosti i veštinu. (23) Umesto borilačkih sportova - hodanje, trčanje, skakanje, bacanje i druge slične telesne vežbe postaju najvažniji segmenti njegove gimnastičke obuke. U njima ne dominira osvajačko-pljačkaški duh buržuja, već duh izvorne prirodne nezavisnosti emancipovanog građanina koji nastoji da se oslobodi stega feudalne civilizacije, stvori građansko društvo i ostvari nacionalnu integraciju. Guc Muc, poput Rusoa, povezuje sticanje zdravlja sa poštovanjem prirodnih zakona (ne i prirodne selekcije i "prava jačega") i prirodnog bića čoveka. Životna snaga zasniva se na harmoničnom razvoju svih ljudskih moći koje čoveku omogućuju samostalan život : sa telesnim vežbama se treba postići takav razvoj tela koji omogućava sticanje veština sa kojima čovek može da obezbedi opstanak. Kuberten je zdravlje namenio "slabima": ono što njegov buržuj treba da stekne je osvajačko-tlačiteljski karakter i odgovarajuće telo. Guc Muc postavlja pitanje: "Da li se može kultivisani čovek približiti telesnom savršenstvu primitivnog čoveka a da ne postane divljak?", (24) i zaključuje da "ideal ne može i ne sme biti primitivna germanska divljačnost", već "germanska telesna čvrstina i snaga, hrabrost i muškost spojene sa kulturom srca i duha". (25) Pozivajući se na Rusoa, Guc Muc konstatuje da i najviši duhovni razvoj bez izgradnje tela predstavlja samo pola čoveka. (26) On preokreće maksimu mens sana in corpore sano i, oslanjajući se na Demokrita, konstatuje da je u nezdravom telu nezdrav duh. (27) Iz telesne slabosti proističe nervoza, slabost i bolest: "Što je telo slabije, to više komanduje..." - navodi Guc Muc Rusoa. (28) Kod Guc Muca dominira relacija telo-duh, a ne telo karakter, međutim on pod duhom podrazumeva i karakterne osobenosti čoveka, kao što je hrabrost. On stavlja u prvi plan "zdravlje sa muškom snagom i spretnošću, sa izdržljivošću, hrabrošću i postojanošću duha spojenih u muškom karakteru". (29) Gimnastičke vežbe predstavljaju "najvažniji deo vaspitanja mladih; telesno očvršćavanje, jačanje, okretnost, lepa građa, hrabrost, prisebnost duha u opasnosti i na tome izgrađena ljubav prema otadžbini je njihov cilj". (30) Po Guc Mucu, "jedini pravi vrhovni cilj gimnastike je harmonija između duha (Geist) i tela (Leib)". (31) Polazeći od antičkog uzora, Guc Muc u "dobro građenom telu" vidi izraz "lepote duha", (32) što je strano Kubertenovoj doktrini. Guc Muc se i ovde drži šablona mens sana in corpore sano: u lepom telu - lep duh. Kuberten je odbacio maksimu mens sana in corpore sano i proglasio maksimu mens fervida in corpore lacertoso za ideju-vodilju njegove pedagoške doktrine: što je mišićavije telo - to je borbeniji duh. Gimnastika je za Guc Muca i sredstvo za borbu protiv dosade. (33) Polazeći od Rusoovog Emila, Guc Muc u telesnim vežbama, kao obliku kultivisanja snaga koje upravljaju njime, vidi sredstvo za kultivisanje inteligencije (34): telo je "mašina na kojoj tkamo vesele niti misli..." (35) Na prirodu Guc Mucove koncepcije upućuje i njegovo navođenje kritičkih komentara o gimnastici koji potiču iz antičkog doba. Radi se, pre svega, o Euripidovom fragmentu u kome on kaže: "Medju hiljadu zla u Grčkoj soj atletičara je najgori." (36) Guc Muc navodi i antičku izreku, tako aktuelnu u današnjem vremenu: "Čovek se bavi gimnastikom da bi živeo, ali ne živi da bi se bavio gimnastikom". (37) Istovremeno, on podseća da je Galen bio izričito protiv atletske gimnastike i da je gimnastiku delio na "ratničku", "štetnu atletsku" i "pravu medicinsku", (38) kao i da je Platon pravio razliku između "plesne gimnastike" (Tanzgymnastik) i "borilačke gimnastike" (Kampfgymnastik). (39) Međutim, Guc Muc, poput Kubertena, u gimnastici ne vidi samo sredstvo za jačanje tela, već pre svega sredstvo za stvaranje "budućih branilaca otadžbine". On suprotstavlja mušku snagu ženskoj "slabosti" (40) i odbacuje muziku kao vaspitno sredstvo jer u njoj vidi "žensko". Istovremeno, Guc Muc svodi telo na "mašinu" i na taj način se obračunava s igračkom

prirodom čoveka. Njegova "gimnastička veština" (Turnkunst), poput Kubertenovog telesnog drila, postaje svojevrsna vojnička obuka : militarizacijom tela postiže se militarizacija duha. Turneri su simbolični predstavnici nacije, a rezultat (pobeda) koji postižu nije izraz njihovog ličnog dostignuća, već nacionalne snage. Dok Kuberten nastoji da sa svojom "utilitarnom pedagogijom" od buržoaske omladine Evrope stvori "gospodarsku rasu" koja će da pokori svet, Guc Muc nastoji da stvori "mladog građanina sveta" (Junge Weltbürger) koji će "tako da bude telesno vaspitan, da može da ostane moralan". (41) Kada je reč o borilačkim oblicima telesnog vežbanja, Guc Muc upućuje na hrvanje i u njemu vidi sredstvo za izgradnju borbenog nacionalnog karaktera "branilaca otadžbine", ali ne osvajačko-tlačiteljskog, na kome insistira Kuberten, već odbranbeno-slobodarskog. U svojoj studiji iz 1817. "Turnerska knjiga za sinove otadžbine" ("Turnbuch für die Sohne des Vaterlandes") Guc Muc detaljno razrađuje veštinu hrvanja, (42) uz objašnjenje da je njen osnovni smisao "obuka branilaca otadžbine". Guc Mucova socijalna teorija baca posebno svetlo na njegov koncept telesne kulture i ukazuje na postojanje nepremostivog jaza između njegove i Kubertenove doktrine. Dok Kuberten podržava poredak koji se zasniva na zločinačkoj eksploataciju dece, Guc Muc se zalaže za društvenu pravdu i ustaje protiv toga da deca "radne narodne klase" već sa 10 godina odlaze da zarade hleb napuštajući školu i izlažući se "ropskom radu". (43) Elitistički duh Kubertenovog olimpizma uslovljava njegov nepomirljivi odnos prema Pestalocijevoj doktrini. Za razliku od Pestalocija koji teži "narodnom odgoju" (Volkserziehung) i na razvoju odgovarajućih "temeljnih principa" (Grundsätze), (44) Kuberten insistira na klasnom pristupu: njegova "utilitarna pedagogija" nastoji da stvori "gospodarsku rasu", s jedne, i "masu" potčinjenih, s druge strane. Pestaloci insistira na tome da "mora nanovo da se uspostavi narodni duh gimnastike". (45) Za Pestalocija čovek nije zver, već slobodno igračko biće. On upućuje na bogatstvo izvorne ljudske igračke prirode i traži da se detetu od malih nogu obezbedi "slobodan mnogostrani igrački prostor" za njegovu telesnu aktivnost i potrebu kretanja, (46) istovremeno insistirajući na tome da je telo deteta "hram svetoga duha", a ne "tamnica duše". (47) Umesto telesnog drila koji se svodi na (pred)vojničku obuku, Pestaloci insistira na "prirodnoj gimnastici" (Naturgymnastik) koja je samo osnova za razvoj "umetničke gimnastike" (Kunstgymnastik). (48) On nastoji da izgradi harmonično razvijenog čoveka, i insistira na njegovom telesnom, intelektualnom, estetskom, moralnom i stručnom usavršavanju. (49) U tom kontekstu, umesto boksa, po Kubertenu najvažnijeg sredstva za vaspitanje mladih, Pestaloci ukazuje na "neprestanu težnju za kretanjem" kod dece i na njihovu potrebu da se "igraju sa svojim telom". (50) Poput Rusoa, Pestaloci se suprotstavlja parazitskom mentalitetu vladajuće klase i pokušava da vaspita dete za život u kome će biti u stanju da obavi sve ono što će mu pružiti mogućnost da postane samostalna ličnost. Nezavisnost koja se obezbeđuje egzistencijalnim aktivizmom, u kome dominira sposobnost čoveka da svojim radom obezbedi sebi egzistenciju, predstavlja najviši izazov za telesnu kulturu. Otuda se kod Pestalocija "narodni duh gimnastike" ne potvrđuje samo na narodnim svečanostima, već i u školi i na radu u polju. (51) Pestaloci insistira na "neraskidivoj celovitosti" koju je čovek dobio od prirode, pri čemu su srce, duh i telo samo pojavni oblici te celine. Otuda sledi da razvoj jednog dela neraskidivo povezan s razvojem ostalih delova tela: "organsko jedinstvo" osnov je nezavisnosti i slobode. (52) Kuberten stvara pedagogiju za parazitske klase i zato nastoji da razvije borilački karakter i mišićavo telo na račun radnih sposobnosti, kao i na štetu razvoja intelekta, duha, emocija, erosa... Umesto harmoničnog razvoja organizma (čoveka), kod Kubertena dominira hipertrofija jednog, i atrofija drugog "dela" čoveka, što samo odgovara socijalnom (klasnom) položaju i (osvajačko-tlačiteljskim) "dužnostima" koju buržoazija ima. Kod Kubertena je prisutno instrumentalizovanje čoveka radi ostvarivanja kapitalističke ekspanzije - to su strogi okviri Kubertenove "utilitarne pedagogije". Sprečavajući buržoasku mladež da razvije svoje produktivističko-stvaralačke sposobnosti, Kuberten od njih stvara osakaćene parazite koji ne mogu da prežive drugačije nego pljačkom radnih slojeva. Poput Ničeovog "natčoveka", Kubertenov buržuj rob je svoje nesposobnosti da sam obezbedi sebi egzistenciju. Otuda "pobuna masa" ne znači za buržuja samo gubljenje privilegovanog društvenog

položaja, već i gubitak egzistencije. Poput Rusoa, Guc Muca i Pestalocija, i Fit polazi od toga da upotreba telesnih vežbi ne deluje samo na telo, već i na duh. (53) Fit insistira na istovremenoj izgradnji tela i duha i zato se zalaže za maksimu mens sana in corpore sano. (54) On teži telesnom zdravlju do koga se dolazi kretanjem i telesnim vežbanjem i u tom kontekstu razmatra delovanje telesnih vežbi na funkcionisanje procesa u organizmu i na razvoj ekstremiteta i mišića, kao i na funkcionisanje zglobova. Po njemu, sa telesnim vežbama treba izgraditi dobar telesni stav i postići "muškost" pokreta, ali i lep telesni oblik čiji je najviši izazov izgled vojnika. (55) Otuda Fit umesto na telesnoj pokretljivosti i stvaralačkom telu, insistira na telesnoj čvrstini i na maksimi mens sana in corpore sano. I kod Fita je uspostavljeno prvenstvo telesnog pred duhovnim, iako ne i primat telesnog nad duhovnim. On polazi od toga da telesne vežbe ne slabe, već da jačaju potrebu za duhovnim i intelektualnim aktivnostima i pri tome se poziva na Rusoa: snaženjem tela deteta snaži se i njegov razum. (56) Odbacivanjem maksime mens sana in corpore sano i uvođenjem maksime mens fervida in corpore lacertoso, Kuberten je ukinuo odnos između tela i duha u čemu je sadržana i mogućnost uspostavljanja odnosa između tela i uma. On svodi telo na mišiće i uspostavlja odnos između razvoja mišića i borbenog karaktera, što rezultuje eksplozivnom mišićnom snagom koja je simbolični izraz ekspanzionističke moći monopolističkog kapitalizma. Pored toga, Fit u antičkim gimnazijama, umesto u olimpijskim igrama kao što to čini Kuberten, pronalazi uzor za stvaranje sistema telesnog vežbanja u modernom dobu. (57) Za razliku od Kubertena, Fit pravi razliku između "viteških vežbi" (ples, jahanje, mačevanje...) koje su privilegija aristokratije, i "gimnastičkih vežbi" (hrvanje, trčanje, skakanje, bacanje, balansiranje, plivanje...) koje su pravo građanstva, i na taj način razgraničava aristokratsku od građanske telesne kulture. Za razliku od Kubertenovog "mondijalističkog" olimpijskog duha koji se obračunava s kulturnim tradicijama naroda, Fit nastoji da od gimnastičkih priredbi stvori "narodnu svetkovinu" (Volksfest), pri čemu će muzika i odgovarajući dekor biti iskorišćeni za stvaranje svečarske atmosfere. U tom kontekstu Fit, poput Guc Muca, predlaže organizovanje predstava sličnih antičkim olimpijskim igrama i rimskim igrama u amfiteatru, ali "u malom". (58) Zvanični "otac" gimnastičkog pokreta (Turnbewegung) u Nemačkoj, Jan, bio je jedan od onih pedagoga koji je pokušao da putem telesnog vežbanja stvori nacionalni karakter Nemaca. Imajući u vidu izrazito nacionalistički i militaristički duh koji dominira u Janovim delima, moglo bi se reći da je Kubertenova "utilitarna pedagogija" najbliža njegovoj "turnerskoj" pedagogiji. Međutim, između njih postoji bitna razlika : Janova doktrina nema osvajačko-tlačiteljski, već nacionalno-oslobodilački karakter. Polazeći od Guc Mucove knjige "Turnerska knjiga za sinove otadžbine", Jan piše svoje delo "Nemačko narodno turnerstvo" ("Deutschen Volksturnens") i 1811. godine u Hazenhajdeu (Hasenheide) u Berlinu gradi prvo vežbalište (Turnplatz) na kome su mladi praktikovali trčanje, bacanje, skakanje i penjanje. Radi se o "narodnim vežbama" (volkstumliche Übungen), svojevrsnoj predvojničkoj obuci, koje su priprema za "narodni rat" (Volkskrieg) protiv francuske dominacije i za ujedinjavanje Nemaca u jednu državu. (59) "Duh osnovnih pravila" sa kojima se rukovode turneri sadržan je u principu: "Krepak, slobodan, veseo, i pobožan." ("Frisch, frey, fröhlich, und fromm"). To je, po Janu, oznaka za "carstvo turnera". (60) Umesto za "krepkost", Kuberten se zalaže za "mišićavo telo"; umesto za "slobodu", za neograničeno tlačenje porobljenih; umesto za "veselost", za fanatičnu usresređenost na postizanje zadatih kolonijalnih ciljeva ; umesto za "pobožnost", za razvoj tlačiteljske "volje za moć" koja se zasniva na nezajažljivoj gramzivosti. Janova teza iz 1815. godine, da je "duša turnerskog bića narodni život, a on uspeva jedino na otvorenom, na vazduhu i na svetlosti", (61) nedvosmisleno upućuje na to da se kod Jana radi o razvoju slobodarskog nacionalno-populističkog pokreta, koji predstavlja suštu suprotnost Kubertenovom plutokratskom elitizmu i kolonijalnom fanatizmu. Aristokrata Kuberten je, rukovodeći se kapitalističkim "progresom" i nezajažljivom pohlepom buržoaske "elite", odbacio osnovne principe aristokratske telesne kulture. Govoreći o oblicima telesne kulture u modernom dobu koji su prethodili sportu, Hopf navodi Ajhbergovu analizu

aristokratskog vežbanja koje je predstavljalo "učenje specifičnog držanja tela, nežnih izražajnih pokreta, pristojnosti". Cilj telesnog vežbanja bio je "učenje unapred datih obrazaca, dakle, radilo se o zadržavanju ili usmeravanju odredjenih tokova pokreta". Nasuprot tome stajao je "svaki nedvorski običaj, seljačka nespretnost" i "iskosa je gledano na svakog ko neumereno i jednostrano upražnjava samo jednu telesnu delatnost". "Pozitivnim vrednostima, meri i formi, suprotstavljaju se negativne vrednosti, ne-mera i ne-forma". Radilo se o "zadržavanju reda i mere, na koje je trebalo paziti, ali ih ne preći". (62) Po Mekalunu, Kuberten je "bilo da je prihvatio ili odbacio red i meru u svojoj aristokratskoj baštini sasvim sigurno nije prestao da ceni vrednost junaštva koje nije video u gimnastici već samo u sportu". (63) Pogled na promenu kanona vežbanja pokazuje da su filantropi "najpre preuzimali tradicionalne kanone plemićkih vežbi, koje su obuhvatile igranje, jahanje, vešto skakanje i mačevanje, i pokušavali da ih ukomponuju u svoje "nove sisteme gimnastičkih telesnih vežbi". Pored toga su uveli nove vežbe, koje su bile orijentisane prema grčkom uzoru i narodnom vežbanju". Hopf dalje konstatuje da se "aristokratsko i filantropsko telesno vežbanje - ma koliko da je tradicionalno - radikalno razlikuje od onoga što mi nazivamo sportom. Ono se temelji na "geometrijsko-formalnom pojmu lepote, orijentisanom na ples"". Hopf se poziva na Ajhbergov zaključak da se Fajt "trudio da pretvori klizanje, koje je tada ulazilo u modu, "u zaista lepu umetnost" (Fajt) i dopunjuje Ajhberga konstatacijom da "ovde dolazi do izražaja građanski moment, otkrivanje prirodne lepote". To se jasno vidi iz Klopštokove ode klizanju. "Doživljaj klizanja" je čvrsto vezan s "dubokim osećanjem za lepotu zimskih predela, ujutru, kao pri svetlosti meseca". Filantropi su u pojam lepote uneli novi duh. Oni "statičkom idealu savršenstva" suprotstavljaju "dinamički" što se izražava u "upotrebi reči usavršavanje". (64) Što se tiče merenja učinka u onom smislu u kome je pristuno u današnjem sportu, ono se "sprovodi kod filantropa postepeno". Postoje samo "pojedinačni podaci o učinku, a u početku su ih po aristokratskoj tradiciji smatrali kuriozitetom". Filantropi stoje "još bliže merenju u starijem smislu - kao meri koje se treba pridržavati". Po Ajhbergu, filantropi su "samo početak prelaska telesnog vežbanja u sport". Put ka sportu u Nemačkoj je bio "relativno dug i završen je tek pobedom sporta nad vežbanjem (Turnbewegung, prim.aut.), dakle tek početkom ovog veka". Što se tiče konkurencije, filantropi su takmičenje koristili "kao sredstvo odgoja - i ovo je nešto novo", ali je bilo potrebno "još oko sto godina da ideja o takmičenju potpuno pobedi vežbanje i time postane sport". Hopf navodi mišljenje Krokova da filantropi predstavljaju "istorijski početak" prelaska telesne kulture u sport u Nemačkoj. Po Ajhbergu, radi se o "procesu rastuće kvantifikacije učinka, povezanog s predstavom neograničenog povećanja učinka". (65) Ovde bi trebalo dodati da Klopštok klizaljke naziva "krilima na stopalima" čime se, u poetskom obliku, sugeriše način prevazilaženja postojećeg sveta i put u budućnost. (66)

Mens fervida in corpore lacertoso

Kuberten je odbacio jednu od najvažnijih intencija tradicionalnih oblika telesne kulture: težnju ka izgradnji zdravog tela i na toj osnovi zdravog duha. Po Kubertenu princip mens sana in corpore sano je "prosto higijensko uputstvo koje se, kao i sva ostala uputstva te vrste, temelji na obožavanju mere, obuzdavanju, potčinjavanju zlatnoj sredini...", ali, "sport je strasna aktivnost". (67) Kuberten se suprotstavlja shvatanju po kome je osnovni cilj sporta telesno i mentalno zdravlje ljudi : to je oblast koja je rezervisana za telesnu kulturu i odnosi se na "slabe". On odbacuje princip zdravlja jer njega ne zanima čovek, već razvoj vladajućeg poretka i u tom kontekstu stvaranje pozitivnog čoveka koji je otelotvorenje ekspanzionističke moći kapitalizma. Otuda Kuberten na mesto maksime mens sana in corpore sano stavlja maksimu mens fervida in corpore lacertoso i nju proglašava za vrhovni princip njegove "utilitarne pedagogije" - koja je namenjena "gospodarskoj rasi". Njemu ne pada na

pamet da se pozove na Hipokrata, "oca medicine", koji se, poput Galena u antičkom Rimu, oštro suprotstavljao boksu ne samo kao borbi koja je nedostojna čoveka, već i kao aktivnosti koja je pogubna za mentalno zdravlje ljudi. I na primeru boksa može se videti da je Kuberten pravo čoveka na zdravlje i život podredio pravu poretka na opstanak. Kod Kubertena dominira političko instrumentalizovanje tela: sport (telesne vežbe) služi kao sredstvo vladajuće "elite" za proizvođenje karaktera i svesti uzornog građanina (pozitivnog čoveka). Telo u "borilačkom naponu" (Kuberten) otelotvorenje je vladajućeg duha kapitalizma i simbol njegove postojanosti. Otuda Kuberten odbacuje gipkost udova, mekoću pokreta i eleganciju i proglašava "gvozdeno telo", kome odgovara "gvozdeni karakter", za najviši cilj sporta i telesnog vežbanja (drila). Istovremeno, odbacujući princip metron ariston Kuberten, koji se neprestano poziva na "besmrtni duh antike", pokazuje koliko mu je stalo do antičke kulturne baštine. U svakom slučaju, Kubertenova maksima mensa fervida in corpore lacertoso predstavlja konačno napuštanje shvatanja po kome je telesno i mentalno zdravlje osnovni cilj telesnog vežbanja i sporta. Maksima mens fervida in corpore lacertoso nema narcistički karakter. Smisao "vajanja tela" nije sticanje "boljeg izgleda", kao što je to u savremenom body-building-u, već izgradnja "gvozdenog tela" kome odgovara fanatična "gvozdena volja". Mišićavo telo sportiste u borilačkom naponu ima simboličan karakter: ono je otelotvorenje ekspanzivne i nemilosrdne prirode vladajućeg poretka i njegova propaganda. Kuberten se obračunava s maksimom mens sana in corpore sano, ali tako što je u novoj maksimi mens fervida in corpore lacertoso sačuvao njenu antiemancipatorsku bit. Ona je jedan od oblika u kome se pojavljuje nastojanje vladajućeg poretka da mobiliše određene društvene slojeve za ostvarivanje njegovih ciljeva, i podrazumeva uravnilovku karaktera i svesti po modelu lojalnog i za postavljene ciljeve upotrebljivog podanika. Za ideologe liberalizma maksima "u zdravom telu zdrav duh" bila je poziv novonastalim buržoaskim skorojevićima da se sa što većim žarom posvete sticanju što veće dobiti. Bio je to borbeni poklič sa kojim je sve gramziviji buržuj kretao kako u novu pljačku "svojih" radnika, tako i u pljačku kolonijalizovanih naroda. "Hrabrost", "odlučnost", "beskompromisnost", "spremnost na rizik" - postaju glavne odlike tog, u suštini, osvajačko-tlačiteljskog duha kome nije nedostajala ni genocidna crta. Što se tiče "zdravog duha" sportiste, on podrazumeva fanatičnu volju koja je u stanju da natera organizam na samouništenje. Radi se o dehumanizovanoj i denaturalizovanoj svesti koja odgovara destruktivnoj prirodi kapitalizma koja je uobličena u "tehničkoj civilizaciji": imitiranje "savršenog rada" mašina postaje najviši "pedagoški" izazov. Očigledno je da se ne određuje šta je "zdravo telo" prema medicinskim, nego prema vrednosnim (ideološkim) kriterijumima. Ono što je za naciste bilo "zdravo telo" i "zdrav duh", za žrtve nacističkog terora bilo je oruđe za uništavanje i varvarski duh. Iako građanska teorija uporno ponavlja tezu "u zdravom telu zdrav duh", nije "zdravo telo" to iz koga izvire "zdrav duh", već je agresivni i nemilosrdni duh malograđanina ono što određuje telesno "zdravlje". Osnovni smisao sporta nije stvaranje "zdravog tela", već proizvodnja pozitivnog karaktera i svesti, što znači očuvanje uspostavljenog poretka dominacije: "vladati u glavama" osnovni je princip Kubertenove olimpijske filozofije. Istovremeno, sport ne podrazumeva samo proizvođenje određene svesti, već pre svega određenih međuljudskih odnosa koji su otelotvorenje socijalnog darvinizma i progresizma. Maksima mens fervida in corpore lacertoso isključuje obrazovanje i intelektualni razvoj, što jasno proističe iz Kubertenovog stava da "nije duh taj koji stvara karakter, već je to telo", koji je došao do svog punog izražaja u nacističkoj pedagogiji - čija je suština uobličena u Hitlerovom postulatu da je "telesno zdrav čovek s dobrim, čvrstim karakterom, ispunjen odvažnošću i snažnom voljom, vredniji za narodnu zajednicu nego jedan umni slabić". (68) Anti-intelektualizam predstavlja jedan od kamena temeljaca Kubertenove "utilitarne pedagogije". Obračunavajući se s duhovnim nasleđem starogrčke civilizacije, da bi mogao da je instrumentalizuje kao sredstvo za verifikovanje svoje koncepcije, Kuberten tvrdi da se stari Grci "malo posvećuju razmišljanju, a još manje knjigama". Istovremeno, "zdrav" duh buržuja izvan je područja dobra i zla i u tom smislu datost ("činjenica") koja se ne može dovesti u pitanje. Na taj način odbačeni su osnovni postulati starogrčke paideia-e,

kao i Platonova vaspitna koncepcija po kojoj "spremno telo ne može svojom valjanošću učiniti dušu dobrom i izvrsnom, dok, obrnuto, izvrstan duh može pomoći telu da se usavrši". (69) Međutim, nije telo, već je priroda konkretnog telesnog aktivizma ono što uslovljava karakter i svest čoveka, što znači njegov odnos prema drugim ljudima i prema samome sebi. Za Kubertena "mišići postaju vaspitač" samo ukoliko se njihov razvoj zasniva na borbi između ljudi i na telesnom drilu sa kojim se potiskuje i degeneriše igračka priroda čoveka. Nije slučajno što Kuberten ne predlaže da se telo i karakter čoveka razviju radom, umetničkim angažmanom, folklorom, planinarenjem i drugim aktivnostima koje podrazumevaju telesni napor u kome dominira saradnja između ljudi kao razumnih i stvaralačkih bića, već putem (francuskog) boksa kao otelotvorenja bezumnog i ubilačkog agonalnog telesnog aktivizma. Imajući u vidu da Kuberten ukida božanski svod i da svodi olimpizam na "kult postojećeg sveta", moglo bi se očekivati da će on, poput Ničea, imati više poštovanja prema telu. Međutim, Kuberten, deleći fanatizam jezuita, brani srednjovekovni običaj mučenja sopstvenog tela i proglašava ga za jedan od najvažnijih principa njegove "utilitarne pedagogije". U članku posvećenom telesnom vaspitanju u XX veku, iz novembra 1902. godine, Kuberten konstatuje da srednjovekovno mučenje tela ima "humaniji" i "plemenitiji" uzrok nego što se to, u pojedinim književnim delima, prikazuje. Radi se, naime, o "potrebi duše da muči telo da bi ono postalo pokornije". Kao uzor za pedagogiju XX veka Kuberten nudi primer "svetog" Kolombana koji "u ponoć silazi na zaleđeno jezero" i "šiba se koprivama" i to u prvom redu ne zato da bi "obezbedio mesto na nebu", već "da bi očuvao u sebi divnu energiju iz koje je njegovo delo proisteklo i pružilo mu ohrabrujuću predstavu." (70) Kuberten je blizak hrišćanskom učenju: telo nije integralni deo ličnosti, već izvor zla sa kojim se treba obračunati. Radi se o usmeravanju seksualne energije, putem telesnog drila, u agresiju protiv sebe (princip "većeg napora" i izgradnja mazohističkog karaktera) i putem sporta u agresiju protiv drugih ljudi (izgradnja borbeno-sadističkog karaktera). Međutim, olimpijski telesni dril bitno se razlikuje od hrišćanskog asketizma. Trpljenje telesne patnje ("disciplinovanje tela") nije oblik ispaštanja zbog "grešnih misli", niti je način slabljenja tela kao "tamnice duše", već je osnovni način stvaranja "gvozdenog tela" i "gvozdenog karaktera" i dobijanja "viška" energije neophodne za tlačenje radnih "masa" i osvajanje sveta. Umesto "pobede" duha nad telom, u kojoj se iskazuje superiornost božanskog nad ovozemaljskim svetom, dolazi do "pobede" vladajućeg poretka ("progresa") nad duhom i telom. I kada je u pitanju odnos čoveka prema svome telu, Kuberten samo primenjuje svoj univerzalni princip vladanja putem nasilja sa kojim se uklanja sve ono što može da ugrozi stabilnost poretka i "progres". Tlačenje predstavlja vrhovni i univerzalni princip života uzornog buržuja koji on revnosno primenjuje i kada je u pitanju njegovo telo razvijajući na taj način sado-mazohistički karakter: nasilje nad svojim telom i uništenje ljudskog u sebi osnovna je pretpostavka za tlačenje drugih. Umesto oplemenjivanja prirodnog bića čoveka putem kulturnog aktivizma, na čemu se zasnivala antička paideia, Kuberten se sa svojom "utilitarnom pedagogijom" obračunava s kulturom i prirodnim bićem čoveka nastojeći da od njega stvori dresiranu zver. Zato Kuberten odbacuje telesni aktivizam koji je utemeljen u nacionalnim kulturama. Radi se, pre svega, o narodnim igrama (plesovima) u kojima je telesni pokret izraz duhovnog pokreta i u kojima dominira pokret čoveka ka čoveku (homo homini homo), umesto pokreta čoveka protiv čoveka (homo homini lupus) koji dominira u sportu - koji je neposredno utemeljen u "borbenom karakteru" i predstavlja obračun sa stvaralačkim i slobodarskim bićem čoveka. U tom kontekstu, spremnost na smrt postaje najviši oblik podređivanja vladajućem poretku: umesto "igračke" olimpijskih bogova, čovek postaje igračka kapitalizma. Kuberten insistira na tome da se kod sportista razvije religiozni duh, koji je postojao kod antičkih atleta, ali se on ne zasniva na poštovanju vrednosti koje prevazilaze postojeći svet, već na fanatičnom potčinjavanju vladajućem poretku koji se bespoštedno obračunava kako s kritičkim umom, tako i s duhovnošću. Kubertenov religio athletae podrazumeva potpunu "posvećenost" sportista, kao predstavnika svojih nacija i rasa, belicioznom i progresističkom duhu, na kome se

zasniva kapitalizam, koji se pojavljuje u sportu u "čistom" obliku. Zato Kuberten proglašava novac "najgorim neprijateljem" olimpizma i sporta uopšte, a profesionalne sportiste naziva "cirkuskim gladijatorima". Sportista mora da prihvati svoju simboličnu ulogu u modernoj paganskoj predstavi na kojoj čovečanstvo treba da izrazi svoju potpunu pokornost duhu koji vlada svetom - koji ima apsolutistički karakter i sa kojim nema pogađanja. Uplašen da će sa neminovnim razvojem profesionalizma njegov rigidni amaterizam biti prevaziđen a njegova "slava" potamneti, Kuberten na kraju života pravi radikalni zaokret i daje isti onaj status profesionalcima koji je tokom čitave njegove olimpijske karijere bio rezervisan isključivo za amatere. (71) Kada se ima u vidu priroda njegove olimpijske doktrine, jasno je da Kubertenovo naknadno "prihvatanje" profesionalizma predstavlja strano telo u njegovoj filozofiji. Otuda je neprihvatljivo nastojanje savremenih "olimpijskih zvaničnika" da opravdaju profesionalizam i komercijalizovanje sporta pozivanjem na Kubertenovu "izvornu olimpijsku ideju". Kubertenov princip "upoznati sebe, vladati sobom, pobediti sebe" sledi osnovnu intenciju Dekartovog mehanicističkog shvatanja odnosa tela i duše koje dolazi do izražaja i u njegovom stavu, iz "Pisma Arnoldu", da "duša stoji u onom odnosu prema telu" u kome "gravitacija stoji u odnosu prema telu". (72) Dok kod Dekarta čovek, kao "misleća stvar" (res cogitans), može da postoji bez tela, (73) kod Kubertena čovek može da postoji bez uma. Suština Kubertenove maksime mens fervida in corpore lacertoso je takav način razvoja mišića kojim će se potisnuti igračka priroda čoveka, dovesti do stvaranja borilačkog karaktera, uništiti kulturna svest i stvoriti "čisti materijal" (Hitler) na koji će biti nakalemljena određena (osvajačko-tlačiteljska) svest. Dekart svodi telo na "mašinu" ali je ona, budući da ju je stvorio bog, "neuporedivo bolje uređena" i ima "izvrsnije pokrete" nego bilo koja mašina koju je stvorio čovek. (74) Kuberten je lišio telo svih onih osobenosti koje izlaze izvan šablona pozitivnog sveta koji se zasniva na "progresu". Umesto tela kao specifične mašine u čijoj se "izvrsnosti" ogleda superiornost božanskog duha, kod Kubertena dominira model tela koji je otelotvorenje progresističke i ekspanzionističke prirode kapitalizma. Kuberten je razbio kako antički, tako i srednjovekovni duhovni svod. Vladajući model tela više ne odgovara određenom kulturnom obrascu, već je neposredno otelotvorenje vladajućeg poretka: pozitivnom društvu odgovara pozitivno telo. U vezi sa tim, telesni pokret nije autentični izraz prirodnog ili božanskog bića čoveka, već je pojavni oblik osvajačko-tlačiteljskog karaktera koji je neposredni proizvod životnih "okolnosti" u kojima dominira "pravo jačega" i kvantitativno sravnjivanje. Očigledno je da nije mišićavo telo to koje stvara (podanički) karakter, kako to tvrdi Kuberten nastojeći da prikrije manipulaciju čovekom, već je to bespoštedni telesni dril. Telo nije integralni deo čoveka i osnovna mogućnost doživljavanja njegove ljudske punoće (Ničeova "vlastitost"), već je oruđe za postizanje neljudskih ciljeva. Umesto jedinstva telesnog (prirodnog) i duhovnog, što je osnov antičke kalokagathia-e i osnovna mogućnost telesnog kao kulturnog pokreta, Kuberten je "ujedinio" potiskivanje i sakaćenje prirodnih potreba čoveka sa uništavanjem duha. Princip mens fervida in corpore lacertoso nije samo sredstvo za dehumanizovanje, već i za denaturalizovanje čoveka.

Olimpizam i "filozofija učinka"

I pored toga što daje prvorazredni značaj principu "većeg napora", Kuberten ne zastupa "filozofiju učinka" (Leistungsphilosophie) koja će se razviti na temelju nastojanja da se uspostavi neprikosnovena dominacija progresističkog principa citius, altius, fortius, već insistira na socijalno darvinističkom principu kao glavnoj integrativnoj duhovnoj snazi i osnovi društvenog reda. Uprkos tome, Kubertenovo geslo "važno je dobro se boriti" ne može da izbegne sravnjivanje učinka putem kvantitativnih kriterijuma, jer je on kako osnov za određivanje "pobede" nad "protivnicima", tako i "pobede" nad sobom. Kvantitativno sravnjivanje postaje "objektivni" kriterijum po kome se vrši raspodela mesta na društvenoj lestvici moći koja se pojavljuje u obliku Arnoldove elitističke "teorije piramide": potrebno je da se stotinu ljudi posveti telesnoj kulturi da bi se pedesetoro bavilo sportom;

potrebno je da se pedesetoro bavi sportom da bi se dvadesetoro specijalizovalo; potrebno je da se dvadesetoro specijalizuje da bi petoro bili sposobno za "zadivljujuće junaštvo" (prouesses étonnantes). (75) Piramida uspeha ukazuje na hijerarhijsko ustrojstvo Kubertenove "prirodne selekcije" i na mehanicističku logiku "takmičenja" koja odgovara tržišnoj "utakmici" i "industrijskom" društvu. Ono što je najvažnije, kvantitativno sravnjivanje postaje oblik u kome se ispoljava dominacija "progresa" nad čovekom i potvrđuje njegova neprikosnovenost i večnost. Kuberten i ovde mistifikuje pojave: kvantitativno sravnjivanje nije istorijski proizvod, već je "činjenica" koja se ni na koji način ne može dovesti u pitanje i kao takvo je sredstvo za vaspitanje potčinjenih da prihvate nejednakost u društvu kao neminovnost. Istovremeno, rekord nije bitan kao ljudsko dostignuće, već kao način dokazivanja "progresivne" prirode poretka, a time i narastajuće snage "gospodarske rase". Budući da nema bilo kakvih zdravstvenih ili moralnih ograda progresističkim principima "većeg napora" i citius, altius, fortius, jasno je da "usavršavanje" čoveka, koje se zasniva na njima, vodi njegovom (samo)uništenju. U tom kontekstu, u Kubertenovoj "utilitarnoj pedagogiji" nema ideje o optimalnom naporu, koja predstavlja jedan od osnovnih principa modernog sportskog treninga i koja se zasniva na efikasnosti, kao što nema ni razlikovanja između zamora i premora, što znači između normalnog telesnog napora i prekomernog opterećenja koje uništava organizam i vodi u smrt. Kubertenov princip "većeg napora", kao osnov "prevazilaženja" životinjskog u čoveku, podrazumeva deerotizovanje čoveka, uništavanje spontanosti, kreativnosti, mašte, ukratko, potiskivanje igračke prirode čoveka i stvaranje "pozitivnog čoveka". Otuda proističe dinamika "većeg napora": što je veće mučenje tela, to je veće potiskivanje primarnih (seksualnih) nagona iz čega proističe veća borilačka energija koja, opet, povratno deluje na još veći obračun s erosom. Krug se zatvara. Kuberten insistira na "usavršavanju" ličnosti, ali njegova sportska pedagogija odbacuje princip univerzalnog razvoja telesnih moći čoveka i insistira na jednostranosti i jednoobraznosti. Umesto gipkosti i pokretljivosti, najviši izazov njegove "utilitarne pedagogije" postaje proizvodnja "gvozdenog tela" kome odgovara bespoštedni "gvozdeni karakter". Umesto hrišćanske "tamnice duše", telo postaje gvozdena pesnica sa kojom "progres" uklanja prepreke na svome putu. Uništavanje prirodnosti i ljudskosti i dobijanje od čoveka "čistog materijala" (Hitler) od koga će biti stvorena nova "gospodarska rasa" koja će biti u stanju da pokori svet, najvažniji je cilj Kubertenove pedagogije. Sport i telesni dril postaju načini proizvodnje telesno i mentalno degenerisanih ljudi koji su spremni na (samo) uništenje da bi se postigao zadati cilj - i u tome pronalaze "zadovoljstvo". Otuda sportisti predstavljaju telesni i karakterni obrazac koji je uzor za vaspitanje mladih i u tom kontekstu su mitološko otelotvorenje najviših vrednosti postojećeg sveta. Uprkos tome što kritikuje postojeći svet u kome vlada "uzaludna muka", Kuberten se ne suprotstavlja nauci i tehnici, nosećim stubovima kapitalizma, već želi da od njih stvori ekskluzivno sredstvo buržoazije za obezbeđivanje neprikosnovene vlasti nad čovekom i prirodom. Njegov princip "većeg napora", sa kojim treba prevazići "lenju" životinjsku prirodu čoveka, utemeljen je u ekspanzionističkoj moći kapitalizma koja se zasniva na razvoju nauke i tehnike: mehanizacija tela postaje najviši oblik u kome se pojavljuje proces evolucije živih bića. Za razliku od antičkog tehne u kome nema razdvajanja prirode i čoveka i koje podrazumeva umetničko oblikovanje, sportska tehnika je kapitalistički oblik ovladavanja prirodom i kao takva je obračun s prirodnim bićem i stvaralačkom prirodom čoveka. Savladavanje sportske tehnike svodi se na potiskivanje i sakaćenje izvornih igračkih, duhovnih, umnih i telesnih sposobnosti čoveka i njegovo podređivanje dehumanizovanom i denaturalizovanom "progresu" koji postaje viša sila čiji fatalni hod čovek može da uspori, ali ne i da zaustavi: sport simbolizuje pobedu "tehničke civilizacije" nad čovekom. Budući da priroda kapitalizma neposredno uslovljava prirodu sporta i da je u sportu u potpunosti zaokružen proces kapitalističke reprodukcije, čovek u sportu nije samo radna snaga, kao što to tvrde Habermas i Rigauer, (76) već i oruđe za rad i sirovina od koje, putem kapitalistički degenerisane nauke i tehnike, treba stvoriti "rekordere". Na temelju dominacije apsolutizovanog principa učinka, u sportu se od

zdravog telesnog naprezanja došlo do životno riskantog poduhvata, pri čemu rekord nije ljudsko dostignuće, već rezultat naučnih laboratorija, dok je čovek samo sredstvo za postizanje rezultata (rekorda). Od "lepog", "slobodnog", "prirodnog", došlo se do ružnog, ropskog, mehaničkog - destruktivnog, što u potpunosti odgovara pozitivističkoj intenciji Kubertenove doktrine po kojoj je sport najvažnije sredstvo za stvaranje jednoobraznih pozitivnih ljudi koji su potpuno i beznadežno integrisani u postojeći svet. "Vrhunsko" u sportu podrazumeva glorifikovanje poretka, a ne čoveka. Postizanje sve većih rezultata osnovni je način dokazivanja sposobnosti poretka da "ide napred". Ne kvalitet ljudskog življenja (sloboda, pravda), već kvantitativni pomaci postaju osnovni način legitimizovanja poretka. U tom kontekstu "istorija" atletike, "kraljice sportova", postaje linerano uvećavanje brojeva kojima su pridodata imena obezličenih "rekordera". U antici je uspostavljena borba izmedju ljudi za pobedu, ali ne i borba ljudi protiv prirode. Isto je i sa renesansom, aristokratskom kulturom, kao i sa prosvetiteljskom i filantropskim doktrinom. Tek je u kapitalističkom društvu, u kome je sve podređeno logici profita i progresističkom principu učinka, uspostavljena borba ljudi protiv prirode, što će doći do izražaja i u sportu. Sve brže kretanje kroz prostor, koje se zasniva na razvoju tehnike kao savladanim i (zlo)upotrebljenim silama prirode, postaje kapitalistički način "pobede nad prirodom", što pre svega znači nad telom koje je neposredna priroda za čoveka. Pri tom, brzina kretanja nema značaj kao izraz razvoja ljudskih moći, već kao simbolični pokazatelj razvojne snage vladajućeg poretka. Rekordi, koji se mere sekundama, desetinkama i stotim delovima sekunde imaju za čoveka apstraktnu vrednost. Istovremeno, rekord, kao tržišna vrednost sportskog rezultata, nije samo mera otuđenja čoveka od sebe, već i mera otuđenja čoveka od prirode i mera uništavanja sopstvenog prirodnog bića. U Kubertenovoj olimpijskoj doktrini prostor i vreme su zadate i od čoveka nezavisne veličine. Kubertenov odnos prema sportskom prostoru izraz je shvatanja da kapitalistički svet predstavlja najviši oblik u razvoju evolucije i da je moguće njegovo "usavršavanje", ali ne i promena. Otuda je sportski stadion najautentičniji prostor kapitalizma. On simbolizuje potpuno i konačno zatvaranje čoveka u duhovni horizont kapitalističkog sveta i u tom smislu je moderni paganski hram na kome se, u vidu "sportskog takmičenja" i "telesnih vežbi", vladajućem duhu destrukcije prinosi na žrtvu slobodarsko dostojanstvo čoveka i vera u pravedni svet. Kretanje kroz prostor osnov je čovekove samobitnosti i slobodarske samosvesti: prvo je bio pokret. Ono po čemu se ljudsko kretanje razlikuje od mehaničkog i životinjskog je to što ono podrazumeva odnos prema postojećem svetu i kretanje prema novim svetovima, što znači njegova slobodarska i vizionarska dimenzija. Svodeći čoveka na oruđe "progresa", Kuberten vraća njegovo kretanje ispod nivoa životinjskog kretanja dajući mu mehaničku dimenziju. On ukida samosvojni pokret čoveka, sa kojim se on odnosi prema svetu i pokazuje svoju posebnost, i putem sporta i telesnog drila nameće mu model pokreta koji odgovara prirodi kapitalističkog poretka. Kubertenova euritmija bliska je antičkoj : čovek treba da sraste sa postojećim svetom i postane njegov organski deo. Dehumanizovanom i denaturalizovanom svetu, koji se temelji na kapitalističkoj destrukciji, odgovara dehumanizovano i denaturalizovano telo i destruktivni pokret. Dinamika telesnog pokreta u sportu uslovljena je "tempom života" koji diktira dinamika kapitalističkog reprodukovanja i predstavlja obračun s prirodnim ritmom pokreta. "Savršeni ritam pokreta", najviši funkcionalni i estetski izazov, koji se nekada pronalazio u životinjskom svetu, sada se pronalazi u svetu robota. Pokazalo se da je Kubertenov "novi čovek", poput Hitlerovog "natčoveka" (nad-zver), bio samo prelazni oblik ka stvaranju "Rambo"-a (ubica-idiot), odnosno, "terminator"-a (čovekoliki robot-destruktor) koji je otelotvorenje ekocidnog duha današnjeg kapitalizma. Sport postaje način izvođenja čoveka iz živog sveta i njegovo prevođenje u svet mašina. Kubertenov "progres" nije kretanje napred, već se svodi na beskonačno i sve intenzivnije kretanje u krug, koje se pojavljuje na sportskoj stazi, koje treba da zaustavi istoriju i spreči čoveka da iskorači iz postojećeg sveta - dovodeći do njegovog uništenja. Sport postaje kapitalistički ringišpil smrti koji se sve brže vrti. Kuberten je odbacio emancipatorsko nasleđe tradicionalnih oblika telesne kulture i time telesni

pokret koji teži razvoju međuljudskih odnosa i jedinstvu čoveka sa prirodom. "Razvoj ljudskih moći" putem sporta postao je sistematsko uništavanje stvaralačkih moći čoveka; "borba za slobodu" putem sporta je stranputica koja vodi ka daljem razvoju destruktivnih procesa; "aktiviranje masa" putem sporta svelo se na uspostavljanje kontrole nad ljudima u "slobodnom (neradnom) vremenu" i na stvaranje masovnog idiotizma; "igračka tehnika" je postala sredstvo za sakaćenje čoveka i stvaranje hordi savremenih Frankenštajna... Vladajuća tendencija u "razvoju" sporta ukazuje na vladajuću tendenciju u "razvoju" savremenog sveta: umesto da kapitalizam stvara mogućnosti za "skok iz carstva nužnosti u carstvo slobode" (Engels), on uništava klicu novum-a koja je stvorena u građanskom društvu i dovodi čoveka u sve veću zavisnost od sve ugroženije životne sredine. Sport nije samo obračun s kulturom, već i s životom.

x x x

Fusnote (1) P.d.Coubertin,"Le sport et la morale",Revue Olympique,fèvr.1910.g.U:P.d.C. Textes...,I tom,402.s.Pod.P.d.C.Sledeći Tisijea,Žorž Heber osuđuje olimpijske igre kao "međunarodni vašar mišića koji nema vaspitnu vrednost".(Georges Hebert,Le Sport contre l' éducation physique,94.s.Paris,Vuibert,1925.) (2) Carl Diem,Olympische Flamme,86.s. (3) Pierre de Coubertin,"Sport et la Société moderne",u:Pierre de Coubertin,Textes choisis,I tom,617.s. (4) Uporedi:Jakob Burkhart,Kultura renesanse u Italiji,82.s.Dereta,Beograd,1991. (5) Uporedi:Jakob Burkhart,isto,119.s. (6) Tomas Mor,Utopija,98.s.Kultura,Beograd,1964. (7) Žan-Žak Ruso,Emil ili o vaspitanju,36.s.Valjevo-Beograd,1989. (8) Uporedi:Charles Fourier,Civilizacija i novi socijetarni svijet,161.s,kurz.Ch.F. Školska knjiga,Zagreb,1980. (9) K.Marx-F.Engels,Dela,I tom,21.knj.428.s. (10) Žan Žak Ruso,Emil ili o vaspitanju,17.s. (11) Isto,167.s. (12) Isto,74.s. (13) Isto,217. s. (14) Isto,186.s. (15) Isto,250.s. (16) Isto,47.s. (17) Isto,112.s. (18) Isto,113. (19) Isto,258.s. (20) Isto:222.s. (21) GutsMuths,Gymnastik für die Jugend, Vorrede,XVII.Schneppenthal,1793. (22) Uporedi:Arnd Krüger,Sport und Politik,13.s.Fackelträger Verlag,Hannover, 1975. (23) GutsMuths,Gymnastik für die Jugend,9.s. (24) Isto,2.s. (25) Isto,66.s. (26) Isto,74.s. (27) Isto,75.s. (28) Isto,98.s.

(29) Isto,138.s. (30) Isto,145.s. (31) Isto,197.s. (32) Isto,233.s. (33) Isto,245.s. (34) Isto,249.s. (35) Isto,252.s. (36) Isto 274.s. (37) Isto,275.s. (38) Isto,274.s. (39) Isto,271.s. (40) GucMuts,Turnbuch für die Sohne des Vaterlandes,66.s.Frankfurt,a.M.1817. (41) GutsMuths,Gymnastik für die Jugend,140.s. (42) GucMuths,Turnbuch für die Sohne des Vaterlandes,185.s.i dalje. (43) Isto,20,21.s. (44) Uporedi:Elisabeth Blochmann(Hrsg.),Pestalozzis Einletung auf den Versuch einer Elementargymnastik,Julius Beltz Verlag,Weinheim,1962. (45) Isto,7.s. (46) Isto,15.s. (47) Isto,7.s. (48) Isto,21.s. (49) Isto,27, 28.s. (50) Isto,19. (51) Isto,16.s. (52) Isto,17.s. (53) Uporedi:G.U.A.Vieth, Encyklopädie der Leibesübungen,12.s. (54) Isto,22.s. (55) Isto,16,17,18.s. (56) Isto,19.s. (57) Isto,23.s. (58) Isto,28.s. (59) Uporedi:Arnd Krüger,Sport und Politik,14.s. (60) Jahn Friedrich Ludwig ,Die Deutsche Turnkunst,233.s.Berlin,1816. (61) Uporedi:Ernst Bloch,Das Prinzip Hoffnung,33-42 Kapitel,Prvi deo,524.s. Werkausgabe,Suhrkamp Edition,Frankfurt am Main,1977. (62) Upor.Vilhelm Hopf,"Polja",174.s.april,1982,br.278. (63) MacAloon J,This Great Symbol,109.s.Pod.M.J.University of Chicago Press, Chicago,1984. (64) Uporedi:Vilhelm Hopf,"Polja",174.s.april,1982,br.278. (65) Isto,174.s. (66) Klopschtok,"Der Eislauf".Dok se između filantropskog i Kubertenovog koncepta telesne kulture još i mogu pronaći zajedničke tačke (nacionalizam, militarizam,seksizam,muskularizam...), to je gotovo nemoguće kada se radi o odnosu između Kubertenove olimpijske doktrine i tzv."plesnog pokreta" (Novere, Delsart, Laban, Heber, Dalkroz, Dankanova itd.) koji svoje izvorište ima u renesansi i čiji je razvoj bio podstaknut "novim senzibilitetom" nastupajuće građanske klase i borbom za emancipaciju žene. Za njega je karakteristično da ne polazi od celokupnosti emancipatorskog nasleđa građanske civilizacije, već od određenih parcijalnih polazišta i vodi čoveka u getoizaciju. On se nije konfrontirao s uspostavljenim svetom i nije bio deo pokreta koji je težio novoj civilizaciji, u kojoj je jedino i moguće realizovati njegov humanistički naboj, i po pravilu je bio pod patronatom bogatih mecena. "Plesni pokret" sveo se na beznadežni pokušaj da se na temelju

i u okviru neljudskog sveta (ili bekstvom u prirodu, što se svodi na isto) čoveku pruži mogućnost da ispolji svoje izvorne ljudske osobenosti i na taj način humanizuje postojeći svet, i završio je u getoizaciji i komercijalizaciji. Njegova humanistička intencija nije nikada dobila slobodarski karakter. On je doprineo stvaranju iluzije da je moguće "slobodno" ispoljavanje autentične ljudskosti u društvu u kome dominiraju odnosi, procesi i vrednosti koji dehumanizuju i denaturalizuju čoveka - a da se ne dira u njegove osnove. Umesto borbe za iskorenjivanje uzroka neslobode i destrukcije ljudskog(prirode),on se usmerava ka pronalaženju takvih načina "igre" koji u postojećem svetu treba da pruže mogućnost čoveku da dosegne do svog igračkog bića. Otuda je jedna od njegovih osnovnih osobenosti da insistira na "spontanosti" - ne ulazeći u to da je "sloboda" čoveka u neslobodi samo iživljavanje neslobode ili "zveckanje lancima" - bez obzira šta sam (fanatizovani, otuđeni, zaglupljeni) čovek misli o tome. "Slobodna igra" postaje kompenzacija za neslobodni život, svojevrsni (beznadežni) pokušaj bekstva iz života i kao takva "oaza sreće" (Fink). U svakom slučaju, "slobodna igra" dobija svoje određenje u odnosu prema životu u kome nema ni igre ni slobode. Ono što čini njegovu pravu vrednost je to što predstavlja nemirenje sa uništavanjem ljudskog i što je doprineo stvaranju i razvoju ideja koje se temelje na emancipatorskom nasleđu čovečanstva i kao takve su inspiracija za one koji teže prevazilaženju represivne civilizacije i stvaranju civilizacije slobode. (67) Pierre de Coubertin,"Une Campagne de 35 ans",kod:MacAloon J,This Great Symbol,108,109.s. (68) Adolf Hitler,Mein Kampf,u:Ljubodrag Simonović,Olimpijska podvala,Treće dopunjeno izdanje,106.s. (69) Uporedi:Verner Jeger, Paideia,355.s.i dalje. (70) Uporedi:Pierre de Coubertin,"L' éducation physique au XXe siècle:la peur et le sport",u:Pierre de Coubertin,Textes choisis,I tom,374.s. (71) Uporedi:Jean-Marie Brohm,Jeux olympiques a Berlin,162,163.s.Editions Complexe,Bruxelles,1983. (72) U:Norman Kemp Smith(ed.),Descartes,Philosophical Writings,"Letter to Arnauld",263.s,fusnota,The Modern Library-New York,1958. (73) Descartes,"Meditations on First Philosophy",isto,237.s. (74) Uporedi:Descartes Rene,Discours de la méthode,81.s.Informatypeservice, Paris, 1973. (75) U:"Historia", broj 595,str.53. (76) Vidi o tome detaljnije:Ljubodrag Simonović,Sport,kapitalizam,destrukcija,8-31.s.Lorka,Beograd,1995.

x x x