"Pamtivek", Ljubomir Simović

СимовићЉубомир

2

УредникПредраг Марковић

Опрема Душан Шевић


Београд, 2010.

4


Родитељи мог оца, моји бака и деда, Станојка и Љубомир Симовић. Фотомонтажа, направљена дуто година после њихове смрти.За Симовиће се зна да су се из Херцеговине доселили у село Ташева, недалеко од манастира Милешеве. Не зна се колико су се дуго у њему задржали, али се зна да су се касније преселили на Златибор, и да су синови Илије Симовића, Петар и Љубомир, живели у Чајетини, у којој је Петар радио као практикант, а одакле ће се Љубомир, као државни чиновник, вероватно по службеној дужности, преселити у Бајину Башту.О боравку Симовића у Чајетини не зна се много, а и оно мало што се зна до мене је стигло пуким случајем. Наиме, пре много година, теле-фонирао ми је Драган Божовић, брат мог пријатеља Бошка Божовића, и рекао да је у антикварници, која се налазила у згради Југословенског драмског позоришта, случајно открио неку књигу која би могла имати везе са мојим прецима. Била је то четврта књига Целокупних дела Љубомира П. Ненадовића, штампана 1895, у Београду, у Парној ради-калној штампарији, „накладом Књижаре Љ. Јоксимовића“. На ок-руглом печату, чији се отисак налази на неколико места у књизи, пи-ше: „Краљ. срп. основна школа Чајетина“. Међутим, на унутрашњој страни корица налази се чврсто залепљен папир, на коме, руком неког судског писара, пише нешто што је привукло пажњу Драгана Божовића:„Ова књига нађена је у кошари браће Симовића. Основ из тач. 8 пара-граф 121 Кр. пост.На страни постојеће писање рукопис је окрив. Петра.Основ подозрења из тач. 2 параграф 121 Кр. пост.“А „постојеће писање“ на празној следећој страни, писано руком („би-сер-рукописом“, како рече Драган Божовић) окривљеног Петра, гра-фитном оловком, није ништа друго до списак чланова Напредњачке владе Стојана Новаковића.На насловној страни „свеске шестнаесте“ мој деда је написао: „Прочито Љ. И. Симовић.“ На још неколико места у књизи вежбао је свој потпис или је, како би рекао Змај, „пробао перо“.Та књига је засад једини траг о животу мог деде и његовог брата у Чајетини. Негде седамдесетих година прошлог века, у музеју „Старо село“ у Сирогојну купио сам џемпер од исландске вуне. Кад сам до-шао кући, у џепу сам нашао неку врсту сертификата, на коме је писа-

БИОГРАФИЈА

Љубомир Симовић је рођен 2. децем-бра 1935. године, од оца Драгише, ужичког обућара, и мајке Радојке, из сарајевске породице Цвијић. Рођен је у Ужицу, граду са средњовековном тврђавом, реком и турском Каменом ћупријом, са првом хидроелектраном у Србији, са реалном гимназијом и Саборном црквом св. Ђорђа преко пу-та ње, и са старом дрвеном црквом св. Марка нешто даље; са три фабрике: пушкаром, кожаром и ткачницом, са две касарне IV пешадијског пука „Сте-ван Немања”, са општинским и ок-ружним судом, банкама, поштом, же-лезничком станицом, болницом и јавним купатилом, са брашњавим во-деницама, и са исто тако брашњавим парним млином браће Шојат, препу-ним џиновских каишева који зује; са једним биоскопом, две штампарије и две (или три) књижаре, са пет пијаца, са Великим и Малим парком, и са мноштвом бакалница, колонијалних радњи, пекара, касапница, берберни-ца, липа, кафана, апотека, еснафских чесама и разноврсних занатских ра-дионица, од којих су најупадљивије биле бојаџијске. И са књижевном тра-дицијом, коју репрезентује Милутин Ускоковић, творац српског градског романа.У време песниковог детињства, шумске јагоде су се продавале у кр-буљицама, корпицама од беле брезо-ве коре , а лубенице су биле

5

Бака Станојка са децом, 1916. Снимак ауатроугарских војника

Бака Станојка и деда Љубомир Деда Ђорђо

6


ло да је тај џемпер исплела плетиља Милеса Симовић из Рожанства. Ништа о тим Симовићима из Рожанства, нити о њиховој евентуалној вези са мојим Симовићима, не знам. Али ми је од тога џемпер био топлији.Станојка, жена мог деде, потиче из породице Бучевац из Мокре Горе. Бучевци су се презивали Поповићи, и живели су у селу Бучју код Пљеваља, одакле су два Лазара, отац и син, бежећи од Турака, прешли у Мокру Гору. Да заметну траг, презиме Поповић су променили у Бучевац. На реци Камишини, крај водопада званог Скакавац, подигли су кућу и дућан. У том дућану су, користећи водену снагу Скакавца, израђивали џефердаре, парагане и кубуре, и цеви за пушке, које су се по њима звале „бучевке“.Млађи Лазар је са две жене имао пет синова: са првом Илију, а са дру-гом Васа, Арсенија, Алексу и Андрију. Међутим, ниједан од петорице синова није хтео да учи очев занат. И не само да напусте тај занат, него напусте и ону кућу и дућан. То место се данас зове Дућанина, а Бучевци се населе испод Поповог брда, на земљи коју им је доделио сердар Јован Мићић. Они су ту земљу искрчили и на њој се бавили земљорадњом. Међу њима ће се родити и Станојка, мајка мог оца, и моја бака.

Деда по мајци, Ђорђо Цвијић. Снимљено у Сарајеву, крајем деветнае-тог или на самом почетку двадесетог века.Ђорђо је био каменоклесар, и са тројицом своје браће имао је кућу крај православне цркве у Сарајеву, и мајдан камена на Требевићу, до кога је изградио и пут. (Ту сарајевску кућу сам, према маминим при-чама, описао у запису „Одговор о мајци“, у књизи Ковачница на Чаковини: „Ништа ми, чини ми се, није у сећању тако живо сачувано као та кућа коју никада нисам видео. Памтим басамаке, које нисам видео, папучлук, који нисам видео, диванану на ’Г’, сву у стаклу, и са акваријумом, коју никада нисам видео. Памтим велику башту иза куће, која је за време празника била пуна љуљашки и фењера. Коју такође никада нисам видео.“) Боравећи на усавршавању у Немачкој, Ђорђо је у Милхаузен Тирингу упознао шеснаестогодишњу Ану Клару Валтер, ћерку Вилхелмине Вахман и Рудолфа Валтера, са којом се, пошто ју је превео у православље, вероватно 1900. године, венчао. У браку са њом изродио је петоро деце. Најмлађе од њих, ћерка Радојка,

тамнозелене, или пругасте, и кад би се у њих зарио нож, то је одјекива-ло као сладак пуцањ.То Ужице одавно не постоји.У том Ужицу, које више не постоји, Симовић је завршио основну шко-лу, у којој се, каменом писаљком, писало по таблицама од шкриљца, за које су били привезани мали сунђер, за брисање, и крпица, за по-сушивање. Рачун се учио уз помоћ врбових дрваца и зрна пасуља, или помоћу рачунаљки, са белим и цр-ним, или белим и црвеним, кугли-цама, нанизаним на десет жица.Ни те таблице, ни те рачунаљке, одавно не постоје.У Ужицу је Симовић завршио средњу школу, а дипломирао је на Фило-лошком факултету у Београду, на групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик.Данас не постоје ни та књижев-ност, ни тај језик.Од јесени 1958. године, када му је ужички Клуб студената, у двестотинак примерака, штампао прву збирку песа-ма Словенске елегије, чије је поновљено и редиговано издање штампано и 1971, Симовић је објавио више песничких књига: Весели гробови (1961), Последња земља (1964), Шлемови (1967), Уочи трећих петлова (1972), Субота (1976), Видик на две воде (1980), Ум за морем (1982), Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској (1983), Ис-точнице (са цртежима Марија

7

Деда Љубомир и отац Драгиша Бака Ана (стоји)

8


биће моја мајка.С обзиром на то да се Босна и Херцеговина тада налазила у оквиру Аустроугарске монархије, мешовити бракови нису били реткост, по-готово у урбаним срединама. Један од тројице Ђорђове браће био је ожењен Мађарицом. Тако је кућа Цвијић у Сарајеву била, буквално, Европа у малом.

Сарајево, јесен 1903. године. Моја бака по мајци, Ана Цвијић (стоји), са сином Богољубом и јетрвом Станом, супругом Јована Цвијића, јед-ног од три Анина девера.

Са шеширом спуштеним на столицу, и са танким штапом, мој деда Љубомир се сликао са својим најстаријим сином, Драгишом. Снимљено у Бајиној Башти, 1911. године. (Исте године, у Сарајеву се родила моја мајка.)

После смрти Љубомира Симовића у заробљеничком логору у Добоју, 1916. године, бака Станојка је остала сама и самохрана, са синовима Драгишом (стоји, први слева), Радишом и Боривојем (који је рођен као посмрче, после очеве смрти), и са ћеркама Мицом, Цаном и Јеленом. Снимак аустроугарских војника, Бајина Башта, 1916. годи-не.Тата ми је причао да им је после очеве смрти све брзо пропало и нес-тало, укључујући и дедину библиотеку и, како је био и филателиста, сандук пун албума с поштанским маркама.У истом рату, пошто је изгубио руку, у Битољу је 1918, од шпанске грознице, умро и деда Ђорђо.

Бакина породица, у Немачкој, 17. маја 1928. године, на прослави злат-не свадбе њених родитеља.

Мама Радојка (стоји), са сестром Љубицом. Сарајево, 1. августа 1928. године.

Двадесет петог августа следеће, 1929. године, мама је склопила уговор о куповини шиваће машине Singer. Исте године посећивала је и кројачки курс који је фабрика Singer организовала у Ужицу. Мама

Маскарелија, 1983), Горњи град (1990, два издања), Игла и конац (1992) и Љуска од јајета (1998).Прво издање Источница („Градина”, Ниш, 1983), уништено је, пре него што је угледало светло дана. А када је, у априлу 1983, као додатак „Књижев-них новина”, ова књига ипак штампа-на, проглашена је за антикомунистич-ки и националистички памфлет. Хајку против Источница, која је кренула од-мах и није престајала годину дана, та-дашњи организациони секретар Цен-тралног комитета Савеза Комуниста Србије с поносом је оценио као „добро организовану”.Ни тај Централни комитет одавно не постоји.Избор из Симовићевог песништва објављен је у књигама Изабране песме (1980), Хлеб и со (1985, 1987), Источни-це и друге песме (1994) и Учење у мраку (1995).У заједничком издању Града-театра Будве и подгоричког „Октоиха”, у едицији „Награђени писци”, у којој се штампају дела добитника награде „Стефан Митров Љубиша”, објављено је, 1988, Симовићево трокњижје, које би се могло назвати ужичком песнич-ком трилогијом: Видик на две воде, Ис-точнице, Игла и конац.Песма Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској штампана је као библиофилско издање Јовице Вељовића, у Хамбургу, 1997. године.Симовић је написао четири драме: Ха-санагиница, Чудо у „Шаргану”, Путујуће

9Златна свадба

Мама (стоји) са сестром Љубицом

Мама на курсу фирме Singer Тата са фудбалерима

10


стоји шеста слева, испод слике краља Александра.(После мамине смрти, њена машина је уступљена ужичком Музеју, и изложена је у старој Јокановића кући.)

Тата је био веома везан за спорт, као члан управе Спорт клуба „Грађански“ и као фудбалски судија. Средином тридесетих година прошлог века, пред почетак неке утакмице, фотографисао се са фудбалерима (стоји, последњи здесна, у панталонама и кошуљи).

У оквиру Спорт клуба „Грађански“ постојала је и позоришна група, у којој је била и моја мама. (Она је била чланица и аматерских позори-шних дружина „Гаравац“ и „Абрашевић“, у којима су с њом играли и Ђорђе Караклајић, касније композитор, и Синиша Раваси, који ће по-сле рата играти главну улогу у филму „У планинама Југославије“.) Овај снимак је начињен после представе „Сеоског лоле“, у фебруару 1934. године. Мама, која се тада још презивала Цвијић, седи, друга здесна.

Тата (десно), са својим венчаним и мојим крштеним кумом, ужичким трговцем Војом Ристовићем „Цеком“. Ужице, средина тридесетих го-дина прошлог века.

У дворишту тече Бошка Алексића, у Ужицу, у улици војводе Маслаћа. То двориште памтим по обиљу цвећа, и по разнобојним стакленим куглама, у којима сам се огледао, а из којих ми се указивало неко плаво, црвено, жуто или зелено лице, које се ширило, сужавало и рас-плињавало, добијајући најневероватније облике. Никад нисам знао шта ме чека у тим куглама, кад се у њих загледам.Али вратимо се овој фотографији: ја стојим на столици, на којој седи тетка, крај које стоји мама.

На обали Ђетиње, у ужичком Великом парку, у коме су се недељом одржавали променадни концерти, и у коме се налазила чувена кафа-на, са великом терасом изнад реке. На обали седимо: један од наших кумова, Милан Вучетић, тата, у белој хаљини наша кума Лела, њен муж, наш кум, Војо „Цека“, мама и ја. Ова идилична слика, са јатом белих патака или гусака у реци, могла је бити снимљена 1937. године.

позориште Шопаловић и Бој на Косову. Драме су му извођене на многим на-шим сценама, као и у иностранству. Највише успеха постигло је Путујуће позориште Шопаловић, које је поста-вљено на сценама Пољске, Чешке, Сло-вачке, Француске, Швајцарске, Канаде и Белгије, као и у једном француском позоришту у Мароку, у Казабланки. Симовићеве драме су, иначе, извођене и у позориштима Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Македоније, које су у међувремену такође постале иностранство.По драми Бој на Косову снимљен је филм.Симовићеви есеји о српским песници-ма скупљени су у два издања књиге Ду-пло дно (1983, 1991), док су његови есеји, беседе, разговори, писма и оста-ли текстови на друге теме, укључујући и политичке, штампани у књигама Ко-вачница на Чаковини (1990) и Галоп на пужевима (1994; друго, допуњено, из-дање 1997).Дневник снова објављен је, под насло-вом Сневник, у часопису „Дело”, 1-2, 1987. Посебно издање Сневника, уз то и знатно допуњено, објављено је 1998. године.Два издања књиге Ужице са вранама („хроника, која је повремено роман, или роман, који је повремено хрони-ка”), штампана су током 1996. године.Симовићева Дела у пет књига обја-вљена су 1991. године.Преводи Симовићевих песама и

11“Сеоски лола”

Кум Војо и тата

На обали ЂетињеУ башти тече Бошка На главној улици

12


Подвлачим ово "идилична", јер ће убрзо планути рат, у коме ће кума Лела, 1941. године, погинути приликом велике експлозије у смедерев-ској тврђави.

На фудбалском стадиону у Ужицу, уочи неке фудбалске утакмице 1937. године, са фудбалерима Спорт клуба „Грађански“. Ја, са белим шеширићем, седим на фудбалу испред голмана.

Наужичкој главној улици, 1937. године, испред радње „Николић – Мијушковић“.

У дворишту кума Воја Ристовића „Цеке“, са рукама пуним крушака и јабука. Комшија Јеврем „Јешо“ Поповић, који ће у рату постати на-родни херој, сликајући мене, фотографисао је и своју сенку. Ужице, 22. септембар 1938.

Са мамом и са ујаком, Богољубом Цвијићем, у Сарајеву, 1939. године. Млади господин је ујни Ленки купио цвеће.

Весели ужички грађани, на санкама: напред седе кочијаш Ране Остојић, Пожежанин Милан Главоња и „покојни Љиге“, како су свог рано преминулог пријатеља мама и тата редовно звали. На задњем седишту четири господина са четири шешира: кум Војо, неко кога не познајем, тата и, са једном ногом на салинцу, кум Кале Бјеловић. (Стари Ужичани су се кумали и са својим старим сватовима.)

Зима уочи рата. Између маме и тате, у војничкој униформи и са бајо-нетом, стоји татин друг, Марко „Срце“. Испред њих стојимо мој брат Предраг и ја, руком заклањајући очи од зимског сунца.

Не знам чиме сам заслужио привилегију да се са Марком „Срцем“ сликам и сам. Од њега сам први пут чуо реч „таин“, и први пут видео, и пробао, војнички хлеб који се тако зове.

После погибије кума-Леле, кум Војо „Цека“ се, у фебруару 1942. го-дине, оженио по други пут. Он стоји у дну степеница, са рузмарином у реверу и руком у џепу. Крај њега је његова нова невеста, наша нова

драма штампани су у многим стра-ним антологијама и зборницима, у књижевним и позоришним часопи-сима, као и у посебним књигама.Симовић је добитник више књижев-них и позоришних награда. За збир-ку Шлемови добио је награде „Ђорђе Јовановић” и „Исидора Секулић”, 1968; за збирку Уочи трећих петло-ва „Змајеву награду” Матице српске, 1973; за збирку Видик на две воде награду „Бранко Миљковић”, 1980; за збирку Ум за морем награду „Ми-лан Ракић” Удружења књижевника Србије, 1982; за драму Бој на Косову Октобарску награду града Београда, 1989; за целокупно дело, Седмојулс-ку награду, 1990. (Ове две последње награде такође више не постоје). За збирку Горњи Град добио је БИГЗ-ову награду, 1990; за Дела у пет књи-га награду Библиос, 1992; за цело-купно дело, Златан крст кнеза Лазара, 1992; за целокупно песничко дело награду „Десанка Максимо-вић”, 1994; за књижевно стваралаш-тво, за чување и неговање српске речи, културе и обичаја, добио је Жичку хрисовуљу, 1995; за целокуп-но дело добио је и награду „Стефан Митров Љубиша”, Града-театра Будве, 1997; за роман-хронику Ужи-це са вранама додељена му је на-града „Исидоријана”, 1997.Стеријина награда за најбољи драм-ски текст додељена му је три пута: за Хасанагиницу, 1975, за Путујуће позориште Шопаловић, 1986, и за

13

Са фудбалерима СК “Грађански”

Сарајево 1939. Друштво на санкама

Бака Ана С јабукама и крушкама

14


кума, Ружа, коју ће сви од тог дана звати Ружа Цекина. На следећем степенику је сестра покојне куме Леле, кум Војова свастика, Дана, испред ње сам ја, па мој школски друг Кокан Боровић, па млађа сес-тра песника Славка Вукосављевића, а изнад ње Предраг, мама и Коканов отац, адвокат Јово Боровић.

Једна од ретких слика из рата. Тату су (трећи слева, са шеширом и лопатом) отерали на принудни рад у златиборско село Драглицу. Тамо није имао тежак посао: задужили су га да чува, да ујутру откључава и издаје, а увече прима и поново закључава, колица, лопате, ашове, бу-даке и пијуке. У међувремену је његов једини проблем била досада, коју је прекраћивао посматрајући сатима компликован и савршено организован живот једног мравињака, коме се до краја живота дивио и чудио.

На овој слици се види како, 1945, у ужичкој болници, рецитујем рање-ницима.Не сећам се шта сам им рецитовао – сигурно неку од нових родољу-бивих песама. Али се сећам да сам исте године, у препуној Соколани – у којој су, пошто градске електране још нису биле оспособљене за рад, шиштећи, гореле карбитуше – рецитовао песму Тасе Младеновића „После битке“. Неко, ко је руководио том приредбом, упутио ме је да, кад изговорим стих: „Куда? – згрчена рука, пита“, застанем, и руку драматично подигнем увис.

На прво летовање у животу ишли смо на Златибор, у лето 1945. или, вероватније, 1946. године. Сместили су нас у реквирирану вилу бео-градског адвоката Аце Павловића, која ће ускоро бити проглашена за Титову вилу. По цео дан смо проводили напољу, по златиборским су-ватима и рекама. На једном од тих свакодневних излета направљена је и ова фотографија. Ја седим у првом реду, пети слева, у белој ко-шуљи и тамном пуловеру. Трећи здесна је мој брат Предраг, који та-кође има белу кошуљу и таман пуловер.Мало које лице на овој фотографији могу да препознам, а још је мање имена којих могу да се сетим. Али се врло добро сећам једног детаља из исте године.Као што је вила адвоката Аце Павловића проглашена за Титову, тако

Чудо у „Шаргану”, 1993.Као представе у целини, Симовиће-ве драме су два пута биле победнице Стеријиног позорја: Путујуће позо-риште Шопаловић, у извођењу Југо-словенског драмског позоришта, у режији Дејана Мијача, 1986; Чудо у „Шаргану” у извођењу Српског на-родног позоришта из Новог Сада, у режији Егона Савина, 1993. године.Петнаестог децембра 1988. године Симовић је изабран за дописног, а 27. октобра 1994. године за редовног члана Српске академије наука и уметности. Приступну академску бе-седу, под насловом „Стерија међу маскама”, одржао је на Свечаном скупу Српске академије наука и уметности, 30. маја 1995. године. Беседа је објављена у „Гласу” ССCLXXVII Српске академије наука и уметности, Одељење језика и књижевности, књига 16.Једног лета, када је више него икад био заокупљен нестајањем свега око себе, пешачећи преко Јелове горе, песник је стигао до Кондера, врха у чијем се подножју налази удолина с малим језером, обраслим бамбусима. Колико је удолина с је-зером улегнута, толико је сам Кон-дер испупчен, као да је врху дато оно што је дну одузето. Као да је горње умешено од доњег. У пресеку те дубине и висине, воде и ваздуха, мрака и плаветнила, могао се наслутити неки центар, у коме се д о д и р у ј у н а ј м а њ е д в а с в е т а .

15Ујна Ленка, с руком на рамену ујка Богољуба

Ујак Милош Цвијић (са белим шеширом)

“Патрола” С Драгом, братом од ујака

16


је и Ужице, седмог јула 1946, за време Титове посете, проглашено за Титово Ужице. Моји другови и ја, који смо тог пролећа завршили ос-новну школу, у септембру смо попуњавали пријаве за упис у гимна-зију. На дну попуњене пријаве, лево од потписа, где се уписују место и датум, ми смо написали само Ужице. Није то, наравно, била никаква политичка демонстрација – од десетогодишњака се тако нешто није ни могло очекивати. Једноставно, нама се чинило – барем мени се чинило – недоличним да напишем Титово Ужице. Да сам умео, то бих тада објаснио као питање доброг укуса а не као политички гест... Пријаве смо предавали Мари Осиповој, професорки географије. А она нам је пријаве враћала, тражећи да испред имена Ужица упишемо бар слово Т са тачком.

У фебруару 1950. године завршио сам фотоаматерски курс и фотог-рафисао сам све што сам стигао. На овој фотографији су овековечени момци из нашег краја, који се зове Росуље. У првом плану леже Зарија Пенезић и Зоран Ђокић, а иза њих клече Граде Пенезић, мој брат Предраг, Владе „Штука“, Мико Ћиро, Ђорђе Златић, Граде „Манговац“ и Миша, један од двојице Београђана који су, са мајком и сестром, долазили на летовање код баке, наше комшинице, баба Луције. Сви из краја смо били заљубљени у њихову високу и црнокосу мајку.

У октобру 1953. године, мој друг, песник Стеван Несторовић и ја до-живели смо посебну почаст: послали су нас у Сремске Карловце, где се обележавала стогодишњица смрти Бранка Радичевића. Сећам се са каквим смо страхопоштовањем улазили у зграду Карловачке гимна-зије, и са каквим смо узбуђењем приступили Бранковом гробу на Стражилову. Све је било у знаку Бранкових стихова, који су били ис-писани свуда по граду. Тада смо склопили бројна познанства, са ђаци-ма из разних крајева, о чему сведочи и ова фотографија са Стражилова, на којој се, уз Стевана и мене, налазе Драгиша Илић из Ћуприје и ученице IV године Учитељске школе: Јелица Окановић, Драгица Андрић, Драгославка Филиповић, Дарица Узелац, Јока Пантош и Вера Лежајић.

Двадесет петог марта 1954. Ужице је имало несвакидашњу прилику да дочека и види четири великана српског театра: Добрицу Милутиновића,

Гледајући тај врх и то језеро, песник је помислио да би Кондер могао би-ти нека врста српског Rirab Lhunpa, тибетанске планине с које се могу видети „сва четири света”, и на којој бораве богови.Песник је био сигуран да су овај врх и његово језеро створили у овом крају многе легенде, и надао се да ће бар остатке тих легенди успети да нађе и забележи. Месецима се о томе распитивао код мештана, али није успео да нађе ништа. Људи су вековима напасали стада око овог језера, а да се никада нису упитали да ли то језеро можда има дупло дно. Вековима су волујска кола, на-товарена дрвима или сеном, гони-ли преко овог врха, а као да га ни-када нису видели, и као да се никада нису упитали шта се све с њега може открити погледу.Пошто није успео да нађе било какав траг било какве улоге Кондера у на-шој митологији, песнику је остало да претпоставља да је Кондер неки мож-да потпуно заборављени, или, што је много вероватније, неки још неоткри-вени, па према томе још непотроше-ни, Rirab Lhunpo. Песник се при том сетио да су стари тибетански записи тврдили да је Rirab Lhunpo четвртаст, а сетио се и да је неко о њему, поводом оваквог или онаквог његовог облика, записао: „Ако ја верујем да је окру-гао, за мене је он округао. Чак и када га не би било, за мене би он још увек био округао”.

17

Марко “Срце” и ја Зима уочи рата Кум Војова свадба

На принудном раду Посета рањеницима

18


Рашу Плаовића, Миливоја Живановића и Љубишу Јовановића. Љубиша Јовановић је гостовао у представи Станоје Главаш ужичког Народног позоришта, а сва четворица су наступили у тадашњем Дому ЈНА, где су говорили стихове и монологе из представа. Њихов боравак у Ужицу забележен је на овој фотографији, на којој се виде ужички глумац Фреди Фазловски, писац Милан Ђоковић, Миливоје Живановић, Ужичанка Олика Ђурђић, Добрица Милутиновић, Раша Плаовић и Војо Бојовић, тадашњи, бивши или будући – не сећам се тачно – председник ужичке општине. Љубиша Јовановић, који испред њих чучи, написао ми је посвету на полеђини фотографије: „Пријатељски и другарски поздрав пригодом гостовања у ‘Станоју Главашу’ дана 25. марта 1954. год. у Титовом Ужицу. Јовановић Љубиша.“

У јесен 1954. водили су нас на нашу једину екскурзију. Прво смо стиг-ли у Београд. Падала је киша, било је мрачно, хладно, суморно и не-гостољубиво, и ништа није обећавало да ће то бити град у коме бих желео да живим и после смрти. Нису нам показали ниједан музеј или галерију. Стрпали су нас у биоскоп „Звезда“, у коме смо гледали неки филм који смо и у Ужицу могли видети. На Калемегдану смо се сли-кали пред спомеником Захвалности Француској. Те вечери су нас укр-цали на неки пароброд, којим смо, низ Дував, отпловили до Прахова. Спавали смо на палуби, скупљени испод паробродског димњака, из кога је сукљао дим. Ујутру смо устали неиспавани, промрзли и чађави од оног дима и гара. Са брода смо гледали како поред нас промиче стари град Голубац, румунска села на левој обали, видели смо Трајанову таблу, Казан и литице Ђердапске клисуре. Из Прахова смо отишли у Бор, а из Бора у Ниш. Са ове екскурзије се сећам Месечевих пејзажа Бора и представе Досетљиве девојке Лопе де Веге у нишком позоришту. Сећам се да сам закључио да је Досетљива девојка ужичког позоришта, у којој су поред неодољиве Даре Чаленић играли сјајни глумци Реихан Демирџић, Богдан Девић и Слободан Матић, била много живља и бурнија од нишке.

Крајем августа 1955. умрла је бака Ана, и сахрањена је 1. септембра. Ја сам се истог дана уписао на Филозофски факултет (који ће касније бити преименован у Филолошки), на такозвану десету групу, у којој су

И песник је схватио да више уопште није важно да ли Кондер, као мито-лошки или географски појам, постоји или не постоји. Јер, ако нека планина не постоји, то не значи да на њој не мо-жемо да нађемо уточиште или поди-гнемо храм.

*У протеклој деценији, од 1998. до 2007. године, морала би се делатност академика Љубомира Симовића по-делити на неколико планова: ствара-лачки — нове књиге песама, нова вер-зија драме „Бој на Косову”, нови есеји о књижевницима и ликовним умет-ницима; рад у Српској академији на-ука и уметности - обавезе заменика секретара Одељења језика и књижев-ности, организовање научних скупо-ва; јавни рад - отварање изложби, сај-ма књига, Стеријиног позорја и обавезе члана књижевних, позориш-них и ликовних жирија; рад у управ-ним одборима Задужбине „Десанке Максимовић”, „Иве Андрића”, „Бран-ка Ћопића” и уметничким саветима Градске галерије у Ужицу и Фонда за афирмацију стваралаштва „Мића Поповић”.Књига песама Љуска од јајета (1998) садржи нове песме наговештене још у књизи Учење у мраку (1995), а књига Тачка (2001) се проширује и допуња-ва до другог издања у 2004. години. Али се обе ове збирке уклапају у нову целину (Песме. Књига друга, 2005). То заокружавање песничких целина

19Златибор, прво летовање Клинци из краја

Стражилово, октобар 1953. Великани у Малом парку

20


се учили Историја југословенске књижевности и српско-хрватски је-зик. (Касније ћу, у горкој шали, писати како ништа од онога што сам учио и студирао не постоји: ни југословенска књижевност, ни српско-хрватски језик.) Под „це“ сам уписао италијански.Међу бруцошима је било много оних који су, јавно или тајно, писали поезију и надали се књижевној каријери. Неки од нас су већ понешто и штампали у омладинским листовима. Сећам се једнога који је своје песме објављивао под громким псеудонимом Немир Чемерни.Пред почетак наставе поделили су нас у три групе, у којима смо учи-ли стилистику и анализу књижевних текстова. Ја сам се нашао у групи којој је предавао професор Радмило Димитријевић. Група је била састављена од паметног младог света, у коме сам стекао бројне прија-теље. Међутим, највише сам се зближио са Бранком Шушић, изузетно интелигентном девојком, у чијој је плавокосој глави било нечега хе-ленског. Заједно смо припремали испите, некад на факултету, некад на Бежанијској коси. Бранка је писала и веома зреле песме, које је једно време, из броја у број, штампала у „НИН“-у, о чему нико од нас није могао ни да сања. Објавила је и веома запажен циклус у тада елитном часопису „Дело“. А онда је одједном, не знам зашто, нестала са књижевне сцене.Бранка је живела у Мутаповој улици, крај Каленића пијаце, и једно време смо се виђали и после студија, док смо Нада и ја становали близу ње, у Тополској 7. Онда се Бранка удала и прешла у Нови Сад. Има већ скоро пола века како је нисам видео. Једва је видим и нази-рем и на овој нејасној фотографији, са Калемегдана, где смо се сли-кали седећи на зиду испред Природњачког музеја.

Првих година студија становао сам у Студентском граду, на Тошином бунару. Једно време цимер ми је био и мој ужички комшија Миле Косић, који је студирао на романској групи. Овде, на Бежанијској ко-си, рекреирамо се скачући један преко другог, што будним оком пра-ти Стеван Тасић, који је такође био припадник бројног ужичког кла-на.

Иако сам био све везанији за Београд, веза са Ужицем се није преки-дала. Није се ни могла прекинути, с обзиром на то да су ми у Ужицу живели родитељи. Осим тога, од те везе је зависило и моје школовање.

песник је чинио више пута досад, ис-тичући да је „добро када се писцу пружи могућност да у одређеним временским размацима направи не-какву рекапитулацију онога што је до-тад урадио. То му помаже да се оријен-тише, да провери своје резултате, да изоштри своје критеријуме... Кри-тички однос према сопственом текс-ту је део стваралачког процеса. Из-градња тог критичког односа, изградња критеријума, важна је исто толико ко-лико и изградња језика и стила”.У два маха, у 1999. и 2005. години, академик Љубомир Симовић је при-редио двотомна издања својих песама и објаснио да „То нису ни сабране, ни изабране песме. То су дефинитивне песме. За разлику од Сабраних песа-ма, објављених 1999, сада сам неке своје књиге прекомпоновао, тако што сам их организовао као јединствене тематске целине. Концентрација песа-ма око једне теме, или око једне дра-ме, била ми је важнија од хроноло-гије, и од тога како су неке од тих књига изгледале у првим издањима”. У интервалу између два објављивања сабраних песама, 2002. године, поја-виле су се и две нове књиге изабраних песама. Изборе су сачинили други ау-тори: Александар Јовановић (Најлеп-ше песме Љубомира Симовића) који је желео „да представи Симовићев песнички опус у целини” и Бранко Кукић (Среда у суботу) с намером „да прикаже само један његов ток”.Драму Бој на Косову песник је

21

Екскурзија

Бориса Кидрича 33

Бежанијска коса Са Бранком Шушић У чамцу на Ђетињи

22


Наиме, још као ђак сам почео да сарађујем у локалном листу „Вести”. За време студија склопили смо уговор, којим се редакција обавезала да ми током године, сваког месеца, шаље одређену суму, док је моја обавеза била да им то, током зимског и летњег распуста, одрађујем. Таквим уговором смо сви били задовољни, јер смо сви од њега имали користи. Ја сам своју обавезу својски одрађивао, о чему сведочи и ова фотографија, на којој се види како, у Малом парку у Ужицу, интервју-ишем шаховског велемајстора Драгољуба Јаношевића, уочи његове слепе симултанке на десет табли.

О тој сарадњи сведочи и ова фотографија са примадоном Београдске опере Радмилом Васовић (касније Бакочевић), коју сам, због сликања, интервјуисао радио у Великом парку.

У чамцу на Ђетињи, на плажи испод железничког моста, на којој смо проводили све летње дане, од јутра до вечери, „de la belle aube au triste soir“. (Било је то време обожавања Аполинера).

У Ужицу сам редовно одлазио на утакмице „Слободе“. Овде, на стади-ону „24. септембар“ (у крају који се пре рата звао Беглук), са комшија-ма Драганом Јараковићем, Љубишом Арсенијевићем (кумом од ста-рина) и Миком Ћиром бодрим наше љубимце – голмана Ненада Митровића, Мија Јовановића, Михаила Васовића, Миленка Ђурића, Кебла, Шонета, Мићу Бурова...Тада још није било телевизије, и ми смо фудбалске утакмице вишег ранга, као и утакмице наше репрезентације, пратили слушајући ра-дио-преносе. Наш јунак је био репортер Радио Београда Радивоје Раћа Марковић. Сећам се да сам у једном тренутку, слушајући пренос неке утакмице, открио неодољиву забаву: да оно што репортер говори схва-там буквално! („Митић Језеркића баца у ватру!“... „Валок погађа гла-вом стативу!“... „Пре утакмице, играчи су изашли на терен, да пробају траву!“)

Лето 1958. године провео сам у кампу Феријалног савеза, у Петровцу на Мору. На петровачкој плажи, са Мишом, шефом хотелског оркес-тра, и са Горданом Бошњаковић. Она на глави има поцепани филцани шешир, који је избацило море, и са којим смо се сви сликали.

радикално изменио: налазећи живље и прецизније изразе, скраћујући ду-жину сцена више је разоткрио ос-новну идеју; у објављеној новој вер-зији (2003) детаљно је објаснио свој поступак („Напомене о другој вер-зији”). Остале три драме - Хасанагини-ца, Чудо у „Шаргану”, Путујуће позори-ште Шопаловић - настављају свој позоришни живот из сезоне у сезону: нове поставке у Атељеу 212 и Народ-ном позоришту у Београду и Ужицу. Путујуће позориште Шопаловић је преведено на француски (два издања), затим на бретонски, енглески, пољски, чешки, словачки, бугарски, руски, ру-мунски, словеначки, македонски, ук-рајински, шпански и корејски језик. Мапа ове представе обухвата, већ се-дамнаест година, простор од Канаде и Мексика, преко Француске, Швајцарс-ке, Белгије, Пољске и Чешке до Јужне Кореје. Чудо у „Шаргану” је 2001. пре-ведено на француски језик и доживело је премијеру у Француској у јануару 2003. године.Нови есеји су објављени у прошире-ном издању књиге Дупло дно (2001) који осим песника обухватају драмс-ке писце — Нушића и Стерију, као и Доситеја. По мишљењу академика Симовића књига есеја о ликовним уметницима Читање слика (2006), је природни наставак и саставни део књиге Дупло дно. Обе се баве истим предметом: проблемима уметности, доживљајем и разумевањем уметнич-ких дела”.

Documents

"Pamtivek", Ljubomir Simović