Parlamentarizam i Demokratija

АЛФА УНИВЕРЗИТЕТФАКУЛТЕТ ЗА ЕКОНОМИЈУ И ПОЛИТИЧКЕ НАУКЕ

СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет: Политичка теоријаТема: Парламентаризам и демократија

Ментор: Студент:Проф др Александар Прњат Јована Зарић 105/2012

Београд, 2013.

ФАКУЛТЕТ ЗА ЕКОНОМИЈУИПОЛИТИЧКЕНАУКЕ

САДРЖАЈ

1. ПАРЛАМЕНТАРИЗАМ И ДЕМОКРАТИЈА.................................................. 22. ОДНОС ПАРЛАМЕНТАРИЗМА И ДЕМОКРАТИЈЕ................................... 2

2.1. Симултани развој парламентаризма и демократије............................ 22.2. Одређење парламентарног система...................................................... 32.3. Демократија и етика политичког представништва

(репрезентација)..................................................................................... 42.4. Везе између грађана и политичара у представничким

демократијама......................................................................................... 52.5. Однос легислатуре и егзекутиве........................................................... 62.6. Парламентаризам и стабилност демократије...................................... 7

3. ФУНКЦИЈЕ ПАРЛАМЕНТА У ДЕМОКРАТИЈИ......................................... 83.1. Политички утицај парламената (легислатуре).................................... 83.2. Легитимацијска функција парламента................................................. 93.3. Нормативно-законодавна функција парламента................................. 93.4. Функција повезивања........................................................................... 103.5. Избор и опозив владе........................................................................... 103.6. Усвајање буџета.................................................................................... 103.7. Одлучивање о порезима....................................................................... 113.8. Политичка репрезентација различитих социјалних група............... 113.9. Представљање националних и других мањина................................. 113.10. Контролне функције парламената...................................................... 12

4. ЛИТЕРАТУРА................................................................................................. 13

1


1. ПАРЛАМЕНТАРИЗАМ И ДЕМОКРАТИЈА

Процес парламентаризације политичких система је данас обухватио већину земаља, а парламент је у тој мери постао важан за савремену демократију, па се она најчешће и са правом назива парламенатарна или представничка демократиј.

Тема о парламентаризму је посебно важна за нове демократије, настале након урушавања социјализма и успостављања вишепартијског плурализма у тзв транзиционим или посткомунистичким друштвима. Многа друштва средње, источне и југоисточне европе су се суочиле, како каже Драго Зајц са потребом и нужношћу репарламентаризације у оквиру ширег процеса друштвене и политичке модернизације.1

Аргументи које наводи професор Васовић у прилог значаја и моћи парламента су: прво, нема убедљивих емпиријских основа да је парламент изгубио свој утицај и функционалност; друго, парламент је задржао неке од виталних функција представљања; треће, парламент је постао још значајнија арена за одређене дебате; четврто, посланици су постали активнији; пето, специјализовани одбори су постали агилнији. Аргументи за тезу о слабљењу и маргинализацији парламента су: прво, парламент губи контролу над законодавним процесом; друго, партије доминирају парламентом; треће, повећана сложеност процеса одлучивања доводи нужно до јачања извршне власти; четврто, парламенти су недовољно адаптирани процесима глобализације; пето, моћ парламената је опадала са повећањем утицаја бирачког тела; шесто, законодавни процес је квантитативно увећан и преоптерећује посланике и парламент...2

Парламент као легитимна грана власти обављају и данас врло значајне функције(законодавство,представљање,надгледање), које су битне за промоцију и одржавање демократије и добре владавине.

2. ОДНОС ПАРЛАМЕНТАРИЗМА И ДЕМОКРАТИЈЕ

2.1. Симултани развој парламентаризма и демократије

Настанак и развој модерних националних држава показује да су ус-постављање и успон парламентаризма и унапређење савремене представничке демократије тесно повезани.

Историја парламентаризма представља најбитнији део историје демократије у модерним временима. Прва значајнија ограничења краљевске власти у 1 Драго Зајц,Развој парламентаризма,ФДВ Љубљана,2004,стр 79-103, наведено према Вукашин Павловић, „Дилеме и изазови парламентаризма“ , Факултет политичких наука,Чигоја штампа Београд 2007, стр 732 Васовић, Вучина, 2006, САВРЕМЕНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ, И, Београд стр 94,95, наведено према Вукашин Павловић, „Дилеме и изазови парламентаризма“ , Факултет политичких наука,Чигоја штампа Београд 2007, стр 74.

2


апсолутним монархијама дошла су из протопарламентарног поља првих скупштина сталежа, које су се зачеле још у феудално доба. Њихова функција је првенствено била саветодавна. Таквих саветодавних и консултативних облика окупљања било је у више феудалних земаља. Уосталом саме речи парламент и парламентаризам долазе од француске речи парлер, говорити, што указује на почетну функцију ових облика окупљања као места где се разговарало и саветовало о неким важним државним пословима. У другим језицима наилазимо на термине скупштина, сабор, конвент, конгрес, сејм и слично које, по правилу, означавају окупљање неких представника на једном месту.

Процес успостављања парламентаризма у Енглеској трајао је неколико векова. Запоцео је са усвајањем велике повеље слободе (Manga Carta Libertatum) 1215.год.3

Непоштовање обавеза из Велике повеље слободе довело је четири деценије касније (1265.) до скупа који се најчешће назива догађајем који означава настанак првог енглеског парламента, јер је окупио представнике не само крупних феудалних и црквених сталежа, него и представнике ситног племства, као и слободне грађане, представнике градова.4

Успостављање парламентаризма као редовног облика власти у енглеској биће резултат славне резолуције из 1688. год. Након тога,према оцени Васовића,започиње фаза која "протиче у знаку супрематије Парламента као основног политичког центра и стецишта најутицајнијих кругова владајућих класа аристократије и буржоазије".5

2.2. Oдређење парламентарног система

Дефиниције парламентарног система крећу се између две екстремне аналитичке позиције. На једној страни су схватања која придају парламентарном систему дугу листу пропозиција, карактеристика или заједничких институционалних критеријума комбинованих са есенцијалним социјално-структуралним одликама. На другој, супротној страни, су схватања по којима постоји само једна једина дефинишућа карактеристика парламентарног система, наиме полагање рачуна и одговорност (тхе аццоунтабилитy) владе парламенту,

3 Тај дуготрајни процес успосатвљања парламнетаризма започео је још за време окрутне владавине Јована Без Земље,који је због широке побуне својих слојева слободних људи био принуђен да 15.јуна.1215.одрзи саастанак,и после 4 дана жучне расправе морао да прихвати захтеве феудалаца формулисаних у документу-Велика повеља слободе, наведено према Вукашин Павловић, „Дилеме и изазови парламентаризма“ , Факултет политичких наука,Чигоја штампа Београд 2007, стр 764 До овога скупа је дошло након устанка барона, који су са ритерима и слободним грађанима победили краљеву војску, а вођа тог покрета племић Симон де Монфор сазвао је 1265. године саветовање на коме су поред крупних феудалаца и црквених великодостојника присуствовала и по два ритера (ситна племића) из сваке грофовије, као и по два представника свих градова., наведено према Вукашин Павловић, „Дилеме и изазови парламентаризма“ , Факултет политичких наука,Чигоја штампа Београд 2007, стр 76.5 Вуцина Васовиц,Саврмене демократије,стр 314, наведено према Вукашин Павловић, „Дилеме и изазови парламентаризма“ , Факултет политичких наука,Чигоја штампа Београд 2007, стр 76-77

3


која захтева да влада има подршку или поверење парламента да би опстала на власти, и која даје право парламенту да промени владу која је остала без такве подршке.6

Разуман компромис између ове две екстремне аналитичке позиције представља Лајпхартово одређење по коме се парламентарни систем може дефинисати са три фактора:

Прво, влада је одговорна парламенту; што значи да парламент може да смени владу гласањем о неповерењу (промена владе може значити њену оставку или расписивање нових избора).

Друго, у парламентарном систему председник владе (уобичајено назван премијер) није биран директно од гласача, као у председничком систему, већ уместо тога бира га парламент.

Треће, парламентарне владе (кабинети) су колективна, односно, колегијална тела, по чему се разликују од егзекутиве оличене у једној особи, као што је то случај у председничким системима.7

Овде треба приметити да стриктна примена ова три принципа има за последицу да се Швајцарска не може укључити на листу држава са парламентарним системом, јер се у њој влада бира на фиксни период од четири године и не може бити промењена гласањем о неповерењу. Слична резерва важи и за Израел, у коме се преседник владе од 1996. бира на директним изборима.8

У новије време постоје и другачији приступи у одређивању парламента и парламентаризма. Они се не задовољавају одговорима на питање шта парламенти јесу већ шта чине и раде, какве су им функције.

2.3. Демократија и етика политичког представништва (репрезентација)

Репрезентација је, каже Карл Фридрих, један од основних аспеката модерне владавине.9

Политичка етика се, као што је познато, бави стандардима понашања који су одговарајући за политички живот и односе се како на оне који су у власти, тако и на грађане који делују у свом цивилном капацитету као бирачи и учесници у политичким процесима у најширем смислу те речи. За разлику од тога, етика представништва (репрезентације) или парламентарна односно законодавна етика бави се стандардима понашања који се односе на оне који су 6 Klaus Von Beyme,Parlamentari democracy,London ,2000,стр 2, наведено према Вукашин Павловић, „Дилеме и изазови парламентаризма“ , Факултет политичких наука,Чигоја штампа Београд 2007, стр 77.7 Arend Lajphart,Модели демократије,ЦИД,Подгорица,2003,стр 153, наведено према Вукашин Павловић, „Дилеме и изазови парламентаризма“ , Факултет политичких наука,Чигоја штампа Београд 2007, стр 77-78.8 Siaroff, Alan, 2003, „Varieties of Parliamentarianism in the Advanced Industrial Democracies“,International Political Science Review (2003) стр 153., наведено према Вукашин Павловић, „Дилеме и изазови парламентаризма“ , Факултет политичких наука,Чигоја штампа Београд 2007, стр 78.9 David Judge,& David,Earnshaw, The European Perlament, New York , 2003,стр 9., наведено према Вукашин Павловић, „Дилеме и изазови парламентаризма“ , Факултет политичких наука,Чигоја штампа Београд 2007, стр 79.

4


изабрани представници и који носе формалну одговорност за доношење закона у политичком систему државе. Та врста етичке одговорности варира од земље до земље, али и унутар политичког система једне исте земље, како у историјском смислу, тако и у погледу политичких могућности изабраних представника да утичу на процес владавине. Унутар једног одређеног политичког система немају сви изабрани представници исте могућности утицаја, то јест, различити представнички положаји носе са собом различите квантуме политичке моћи, а тиме и различите нивое одговорности. Имајући све ово у виду, могло би да се формулише следеће генерално правило у погледу етике представништва (репрезентације), односно парламентарне или законодавне етике: што је већа политичка моћ парламентарних представника, то већа треба да буду етичка ограничења у односу на потенцијалну злоупотребу те моћи.

По оправданом мишљену Џона Ура, етичке импликације парламентарне репрезентације, и уопште представничке демократије, највидљивије су у језику, нормативном моделу и пракси републиканизма. Републиканизам је онај нормативни и теоријски концепт који је историјски гледано увек унапређивао моралне аспирације народне самовладавине и деловао као нека врста концептуалне савести демократије. Као што му и само име показује, републиканизам држи питање јавног домена, реч publica, као морални центар заједнице која сама собом управља.10

Можемо закључити да дебата о месту етике у савременом политичком животу може бити схваћена као дебата о супротстављеним разумевањима републиканизма. Расправа о моделу политичке етике представља важну линију подела и супротстављања у познатој дебати између либерала и комунитаријанаца. Либерали, а нарочито либертаријанци, имају тенденцију да фаворизују рестриктивне или минималне погледе на етичке квалитете пожељне међу јавним, односно политичким званичницима.

2.4. Везе између грађана и политичара у представничким демократијама

Демократија је она врста политичког режима у коме институционална пра-вила такмичења (компетиције) између кандидата за овлашћене јавне политичке функције чини оне који владају одговорним и одговарајућим расподели политичких преференција (избору) међу свим компетентним грађанима.11

За позитивну политичку теорију један од важних проблема је да иден-тификује основ по коме су политичари одговорни грађанима и предусретљиви (респонсивни) у односу на њихове захтеве. Три су таква основа најчешће у

10 John,Uhr.,Democracy and Etics of Responsentation,London,1999,стр 12, наведено према Вукашин Павловић, „Дилеме и изазови парламентаризма“ , Факултет политичких наука,Чигоја штампа Београд 2007, стр 79-8011 Kitscelt, Herbert, 2000, „Linkages Between Citizens and Politicians in Democratic Polities“ стр 845., наведено према Вукашин Павловић, „Дилеме и изазови парламентаризма“ , Факултет политичких наука,Чигоја штампа Београд 2007, стр 82.

5


питању, а њима одговарају и три модела или типа односа између политичара и грађана:

харизматски тип везе клијентелистички однос и програматска веза.Харизматски карактер власти се, по Веберу, заснива „на изузетној

преданости светости или хероизму, или узорним особинама неке особе и поретку који је ова открила или створила“.

Клијентелизам као модел везе између политичких представника и грађана укључује реципроцитет и волунтаризам, али исто тако експлоатацију и доминацију. Он успоставља логику размене са асиметричним, али обострано корисним трансакцијама.

Трећи тип односа између политичких представника и грађана представља програматска веза. Политичке партије у овом моделу нуде пакете (програме) практичних политика које обећавају да ће спроводити уколико буду изабране да врше власт. Оне обезбеђују компензацију бирачима само индиректно и без селективних подстицаја и стимулација.

2.5. Однос легислатуре и егзекутиве

Мада у већини савремених држава, поготову оних које се сматрају демократским, влада мит о подели и равнотежи власти између законодавне, извршне и судске, у пракси и реалном политичком животу то није тако.Прво, у разматрањима о парламентаризму примењени су модели новог институционализма, који претпостављају рационалност на страни законодаваца (легислаторс) и њиховог изборног тела (цонституентс).Друго, у пракси парламентаризма усвојен је модел односа послодавац – агент у решавању проблема са којима се суочавају законодавци . По том моделу, улогу политичког послодавца имају парламенти, а агента извршиоца влада и управа и друге агенције и регулаторна тела под њеном контролом.Овиме долазимо до треће, можда најважније, групе разлога који се тичу реално промењеног односа парламентарне, односно законодавне гране власти у односу на егзекутиву, то јест извршну власт. Реч је о све већој реалној улози, а често и стварној доминацији, извршне власти над парламентом као најважнијим институционалним изразом законодавне гране власти.

Померање тежиста овлашћеног креирања политике са парламената на извршну власт теоријски се тумачи и образлаже тзв хипотезом утицаја. Та хипотеза садржи неколико важних момената. Први је да извршна власт може рационално антиципирати очекивања и реакцију законодавног тела у односу на иницијативе егзекутиве. Други моменат хипотезе утицаја указује на реални раскорак који постоји измедју усвајања одредјене политике и остваривања њених исхода. Трећи најзначајнији моменат у хипотези утицаја односи се на процес који се означава као логика делегирања утицај.

6


2.6. Парламентаризам и стабилност демократије

Добар парламент и снажна парламентарна традиција су од битног значаја за стабилност сваког демократског политичког поретка. Парламент је централна стабилизирајућа тачка свих демократских система, па и оних који се не подводе под категорију парламентарних система, као што је то случај са председничким и полупредседничким моделима.

Може се указати на четири групе релевантних независних варијабли у објашњењу када и зашто долази до нестабилности демокраских режима.

Прва група се односи на институционалне варијабле и указује на елементе рангиране од типа политичког режима, па до концентрације политичке моћи унутар режима.

Другу групу сачињавају друштвене варијабле, од демократског историјског бекграунда до актуелних социјалних расцепа.

Трећу групу чине такозване посредујуће варијабле, које су лоциране између макро-политичких и макро-социјалних група, и односи се на природу партијског система, нивое власти и коалициону стабилност.

Четврта и последња варијабла односи се на међународну укљученост и окружење12

Међу варијаблама из прве групе најзначајнија је она која се исказује хипотезом да су председнички и полупредседнички системи много склонији нестабилности него парламентарни системи.У ред институционалних варијабли улази и хипотеза да су федералне државе много мање стабилне од унитарашњих држава.13

Постоје три хипотеза код друштвених варијабли: земље са мање интензивним расцепима И сукобима стабилније су од

земаља са вишеструким социјалним расцепима.14

држава са успешном и просперитивном економијом стабилније су од држава у којима је економија слаба И лоше функционише

земља са демократски богатијим историјским,културним И цивилним бекграундом стабилније су од земаља са недемократским историјским И културним наследјем.15

Трецу групу чини тзв посредујуће варијабле.Прва је варијабла флагменетираности.Њу исказује хипотеза која гласи да су партијски системи са високим нивоом фарагментираности много мање стабилни од оних које

12 Abraham Diskin,Hanna Diskin,& Reuven Y.Hazan,International Science Review 2005,стр 291-292, наведено према Вукашин Павловић, „Дилеме и изазови парламентаризма“ , Факултет политичких наука,Чигоја штампа Београд 2007, стр 8713 Abraham Diskin,Hanna Diskin,& Reuven Y.Hazan,International Science Review 2005,стр 292, наведено према Вукашин Павловић, „Дилеме и изазови парламентаризма“ , Факултет политичких наука,Чигоја штампа Београд 2007, стр 87 14 Abraham Diskin,Hanna Diskin,& Reuven Y.Hazan,International Science Review 2005,стр 293, наведено према Вукашин Павловић, „Дилеме и изазови парламентаризма“ , Факултет политичких наука,Чигоја штампа Београд 2007, стр 87.15 Abraham Diskin,Hanna Diskin,& Reuven Y.Hazan,International Science Review 2005,стр 294

7


карактерише низак ниво фрагментираности.16 Друга ваијабла се формулише по следећем облику: високо поларизовани партијски системи су много мање стабилни од партијских система у којима постоји низак ниво политичке И идеолошке поларизације.17 Трећа гласи :политички системи са краткотрајним владама И фрагилним коалицијама су много мање стабилни од политичких система где постоји релативна дуготрајност владе.18

На крају,последња варијабла се односи на стану укљученост,а хипотеза којом се исказје ова варијабла гласи:Државе које имају висок ниво умешаности страних сила су много мање стабилне од земаља са ниским нивоом укључивања страног фактора и медјународног окружења у домаће,односно пословне унутрашње политике.

3. ФУНКЦИЈЕ ПАРЛАМЕНТА У ДЕМОКРАТИЈИ

Сви парламенти, без обзира на разлике у уставном дефинисању њихових положаја и улога, имају велики број функција које су од битног значаја за стање и развој демократије у једној земљи. То је и разумљиво, јер су, као што смо видели, парламентаризам и демократија тесно повезани.

3.1. Политички утицај парламената (легислатуре)

Две типологије доминирају у компаративним проценама политичког утицаја легислатуре. Једну је формулисао 1979. Год Мајкл Мезеј, као капацитет парламента да ствара политику. Другу је фомулисао 1990.Филип Нортон као способност парламента да утиче на политику.

Према Мезеју, парламенти се могу разврстати у следеће три категорије:a) Јаке легислатуре могу да модификују или одбаце предлоге извршне властиb) Легислатуре са скромном моћи стварања политике могу да модификују

али не и да одбаце предлоге владеc) Легислатуре које не могу ни да модификују ни да одбаце предлоиге

извршне власти спадају у групу оних који или имају врло мало или немају уопште моћи да стварају политику.19

16 Abraham Diskin,Hanna Diskin,& Reuven Y.Hazan,International Science Review 2005,стр 295, наведено према Вукашин Павловић, „Дилеме и изазови парламентаризма“ , Факултет политичких наука,Чигоја штампа Београд 2007, стр 817 Abraham Diskin,Hanna Diskin,& Reuven Y.Hazan,International Science Review 2005,стр 295, наведено према Вукашин Павловић, „Дилеме и изазови парламентаризма“ , Факултет политичких наука,Чигоја штампа Београд 2007, стр 8818 Abraham Diskin,Hanna Diskin,& Reuven Y.Hazan,International Science Review 2005,стр 295, наведено према Вукашин Павловић, „Дилеме и изазови парламентаризма“ , Факултет политичких наука,Чигоја штампа Београд 2007, стр 88 19 David Judge,&David,The European Parlament. стр 11, наведено према Вукашин Павловић, „Дилеме и изазови парламентаризма“ , Факултет политичких наука,Чигоја штампа Београд 2007, стр 89-90

8


Према Филипу Нортону капацитет парламента ствара и развија алтернативне политике , разликује парламенте који праве политику од парламената који утичу на политику.20

3.2. Легитимацијска функција парламента

Легитимација власти у основи значи оправдање И подршку коју нека власт Има међу онима на које се односи .Некада се на власт и владаре гледало као на представнике божије силе,па је религија у начелу имала важну улогу у легитимисању одређеног типа власти.У савременим државама које су демократске власт је легитимна ако има најширу подршку народа. Та легитимност и подршка се најчешће проверава И потврђује на изборима за представнике у парламенту.У саставу парламената треба сразмерно да буду заступљене жене,представници националних мањина, представници региона и локалних самоуправа, као И представници неких посебних група (као што су лица са специјлним потребама,припадници ЛГБ популације и других маргинализованих група).21

Другим речима парламент треба да одржава друштвену разноликост становништва.

3.3. Нормативно - законодавна функција парламента

Законодавна функција је један од основних функција парламнента.Као што констатује В.Васовиц, законодавна функција спада у основне делатности парламента и регулисана је добрим делом устава.22

Процес доношења закона је онај процес у коме се најјасније огледа снага или слабост неког парламента. Као што смо напред видели, парламенти се разликују по томе колико и како могу да утичу на стварање практичне политике која се утврђује и исказује у законима. Предлоге закона, по правилу, припрема и подноси парламенту изврша власт, влада. Парламенти са јаком уставном и политичком позицијом могу да одбаце законске предлоге владе, да их модификују, па чак и да сами иницирају и формулишу предлоге закона. Позиција умерено јаких парламената креће се од тога да могу да модификују, али не и одбаце законске предлоге владе, до тога да могу и да их одбаце, али не могу да формулишу сопствене предлоге закона.

У политичким системима са слабим парламентом, владе често владају уредбама и другим подзаконским актима, заобилазећи на тај начин парламент и умањујући му значај. То се дешава понекад и у државама са умерено јаким парламентом, када се користе неке ванредне и кризне ситуације.

20 David Judge,&David,The European Parlament. стр 1221 Маријана Пајванциц,Парламентарно право,Интерпарламентарна унија,Београд, 2006, стр 13-3522 Вуцина Васовиц,Савремене демократије,стр 92, наведено према Вукашин Павловић, „Дилеме и изазови парламентаризма“ , Факултет политичких наука,Чигоја штампа Београд 2007, стр 91

9


3.4. Функција повезивања

Односи парламентараца крећу се у распону између два опречна модела. Изабрани чланови парламента су слободни да заступају оно што индивидуално мисле И лићно сматрају да је најбоље решење у расправама о законима И другим предлозима владе.Да би обезбедиле послушност и политичку дисциплине многе партије прибегавају пракси унапред обезбеђењих оставки свих својих посланика

“Народни спосланик је слободан да, под условима одређеним законом, неопозиво стави своје мандате на располагање политичкој странци на чији предлог је изабран за народног посланика.23

3.5. Избор и опозив владе

Кроз механизам о (не)поверењу ,парламент може и да обори владу .Обарање владе може да доведе до двоструког исхода:

формирања нове владе расписивања нових избора.

У случају спречености председника републике ,председник скупштине замењује председника републике.Устав Србије саржи такво решење,с тим да је председник Народне скупштине у таквој ситуацији дужан да распише изборе за новог председника најкасније у року од три месеца.24

3.6. Усвајање буџета

Процес доношења и усвајања буџета , као и повремених ребаланса буџета,од стране парламнета је најзначајнији вид демократске контроле у области јавних финанасија.У буџету морају бити приказани сви приходи и расходи којима се финансирају влада и органи из њене надлежности.Према решењу које садржи Устав Србије, Народна скупштина такође разматра и предлог завршног рачуна буџета, по прибављеном мишљењу Државне ревизорске институције. Народна скупштина бира и гувернера који руководи Народном банком Србије.25

3.7. Одлучивање о порезима23 Устав Републике Србије,Слузбени гласник,Београд 2006,цлан 102,став други, наведено према Вукашин Павловић, „Дилеме и изазови парламентаризма“ , Факултет политичких наука,Чигоја штампа Београд 2007, стр 9324 Устав Републике Србије,цлан 95, наведено према Вукашин Павловић, „Дилеме и изазови парламентаризма“ , Факултет политичких наука,Чигоја штампа Београд 2007, наведено према Вукашин Павловић, „Дилеме и изазови парламентаризма“ , Факултет политичких наука,Чигоја штампа Београд 2007, стр 9425 Устав Републике Србије,цлан 95, наведено према Вукашин Павловић, „Дилеме и изазови парламентаризма“ , Факултет политичких наука,Чигоја штампа Београд 2007, наведено према Вукашин Павловић, „Дилеме и изазови парламентаризма“ , Факултет политичких наука,Чигоја штампа Београд 2007, стр 95

10


Посматрајући настанак И развој парламентаризма могло би, без претеривања да се каже да је парламент као институција настао да би се ограничила власт апсолутних монарха да намећу порезе својим поданицима.

Данас је та функција проширена са области опорезивања на област контроле јавних расхода.

3.8. Политичка репрезентација различитих социјалних група

Упостављање и развој парламентаризма омогућили су да различите најважније, социјалне класе, слојеви и групе буду представљени у политичком животу државе. У првим фазама развоја парламентаризма у много већем броју су били заступљени представници богатијих и виших социјалних група и слојева. Са развојем представничке демократије и ширењем активног и пасивног бирачког права повећавало се и учешће представника нижих друштвених класа и слојева.26

У суштини парламент је најважнија, ако не и једина политичка институција савремене државе која омогућава релативно широко представља различитих друштвених слојева.

3.9. Представљање националних и других мањина

Један од постулата представничке демократије је правило: један човек, један глас. То правило је било константа у развоју парламентаризма на либералним основама.

Међутим,са усложњавањем савремених држава постављена су на нов начин и права националних и других мањина и то тако да се уважава потреба њиховог посебног третирања, и као колективних , а не само индивидуалних потреба.

Поред уважавања права националних мањина и етничких група, савремени демократски политички системи посебну пажњу посвећују обезбеђењу равносправности полова.

3.10. Контролне функције парламената

Парламенти су од свог настанка па до данас имали значајне контролне функције.Видели смо напред да је једна од важних надлежности и функција парламента да бира владу. Чињеница да парламент може да покреће питање неповерења и да обара владу најречитије говори о снази и важности контролне функције

26 Карл Фридрих,Конституционална демократија,стр 238, наведено према Вукашин Павловић, „Дилеме и изазови парламентаризма“ , Факултет политичких наука,Чигоја штампа Београд 2007

11


законодавног тела у односу на главни, а често и највиšи орган изврšне власти.У Републици Србији постоје два главна облика изврšне власти:

председник Републике и Влада.

Према Уставу Србије, Народна скупšтина има право да разреšи дужности председника Републике, мада се он бира на директним изборима.

Облици контроле изврšне власти могу бити врло различити по форми: захтевање подноšења извеšтаја и експозеа, формирање анкетних одбора, институт постављања посланичких питања, и доноšење парламентарних интерпелација по одређеним питањима.

У већини савремених демократских политичких система постоје и директне контролне функције парламента у односу на посебно осетљиве органе државне управе, а то су апарати примене или претње примене физичке силе, као šто су војска и службе полицијске и војне безбедности.

Цивилну контролу војске и полиције парламенти могу да остварују формирањем и радом посебних скупšтинских одбора који се баве овом облаšћу.Контролна функција Народне скупšтине Републике Србије у односу на судски део власти своди се само на бирање и разреšавање судија Уставног суда, Врховног касационог суда, председнике судова, судије, јавне тужиоце и њихове заменике.

12


ЛИТЕРАТУРА

1. Вукашин Павловић, „Дилеме и изазови парламентаризма“ , Факултет политичких наука,Чигоја штампа Београд 2007.

2. Устав Републике Србије, Слузбени гласник,Београд 20063. John,Uhr.,Democracy and Etics of Responsentation,London,19994. Arend Lajphart,Модели демократије,ЦИД,Подгорица,20035. Klaus Von Beyme,Parlamentari democracy,London ,2000.6. Драго Зајц,Развој парламентаризма,ФДВ Љубљана,2004

13

Documents

Parlamentarizam i Demokratija