PATOFIZIOLOGIJA

-skripta za praktični ispit-

B&N 2013

  2 

1. Eksperimentalna hipotermija – princip izvođenja i tumačenje  Održavanje stalne temperature tela kod homeotermnih životinja je bitan preduslov za obavljanje normalnih vitalnih funkcija. Čovek je homeotermna životinja zahvaljujući grupi refleksnih odgovora koje integriše hipotalamus da održi telesnu temperaturu u vrlo uskim granicama uprkos velikih varijacija u temperaturi spoljašnje sredine. Termoregulacioni odgovori u čoveka uključuju: - autonomne, - somatske, - endokrine i - bihevioralne promene. Termoreceptori, smešteni u koži (prvenstveno za hladno), dubokim tkivima, kičmenoj moždini i drugim moždanim regionima uključujući hipotalamus (prvenstveno za toplo), “čitaju” temperaturu tela i šalju informacije u hipotalamus. Hipotalamus upoređuje temperaturu tela sa baždarnom tačkom i pokreće termoregulaciono podešavanje aktivacijom mehanizama povratne sprege. · ako je temperatura tela ispod baždarne tačke, zadnji hipotalamus aktivira mehanizme za stvaranje toplote (povećan metabolizam, drhtanje, vazokonstrikcija krvnih sudova kože…); · ako je temperatura tela iznad baždarne tačke, prednji hipotalamus aktivira mehanizme za odavanje toplote (vazodilatacija krvnih sudova kože, znojenje). Hladnća pokreće refleksne odgovore preko zadnjeg simpatičkog dela hipotalamusnog termostata (centar za hladno) a toplota preko prednjeg parasimpatičkog dela (centar za toplo). Ovaj kontrolni sistem sadrži 3 bitna činioca: -Receptori za detekciju unutračnje temp. -Efektorni mehanizmi (vazomotori, metabolički efektori) -Integrativne strukture koje uporedjuju temperaturu sa baždarnom tačkom Poremećaji termoregulacije mogu biti opšti i lokalizovani (opekotine, smrzotine) Čovekov organizam podnosi lakše i brže se aklimatizuje na nisku temp. (do -60C – uzeti uslovno jer postoji velika razlike izmedju suve i vlažne hladnoće, sa vetrom ili bez, psihičkog stanja, odevenosti, opšteg stanja organizma, intoksikacije (etanolom), starosti (bebe zbog velike površine tela i stari zbog smanjenog bazalnog metabolizma, slabije podnose hladnoću)) Toplota do 50C je prihvatljiva, a to se objašnjava koagulacijom peoteina i inhibicijom rada ćelijskih enzima na visokim temp. Hipotermija predstavlja unutrašnje sniženje telesne temp. ispod 35C. 1. Faza stimulacija ima za cilj akumulaciju toplote i smanjeno odavanje iste: periferna vazokonstrikcija (bledilo), drhtanje, ubrzano disanje do hiperventilacije, povišen BP, ubrzana cirkulacija, pojačan opšti metabolizam, hiperfunkcija nadbubrežne žlezde i tireoidee. 2.Faza inhibicije/depresije: insuficijencija termoregulacionog centra, pad telesne temperature, bledilo kože zamenjuje svetlo crvena bolje (posledica skretanja krive disocijacije Hgb ulevo, zbog smanjenog iskorišćavanja kiseonika u tkivima i venska krv je zasićena kiseonikom), respiratorne aritmije po tipu Čejn Stoksovog disanja, smanjen MV, pad krvnog pritiska, ekstrasistole pre fibrilacije komora, gubi se kornealni refleks, izrazita hiperkalijemija (kod eksperimentalne životinje dovodi do smrti u jakim grčevima), hipoglikemija i smanjenje rezervi glikogena, hipoproteinemija, povećanje azotovih jedinjenja u krvi, diureza na početku povećana (poremećena tubularna reapsorpcija) zatim sasvim prestaje (20C), smanjenje sekrecije endokrinih žlezda, inhibicija CNSa, psihičke smetnje, gubitak svesti i smrt (paraliza centra za disanje, edem mozga, fibrilacija komora). A) Imerziona hipertenzija Ovaj model predstavlja eksperimentalni prikaz hipotermije kod čoveka. Izvodi se potapanjem pacova u ledenu vodu čime se postiže maksimalno odvođenje toplote kondukcijom (u normalnim uslovima značaj kondukcije je zanemarljiv). Zbog postojanja i prve i druge faze hipotermije predstavlja najbolji model za proučavanje patoloških promena nastalih u hladnoći.

  3 

Uočavamo cijanotičnu boju kože, drhtanje i bradikardiju, kornealni refleks izostaje. Izmerena rektalna temperatura je snižena. Ogledna životinja: pacov B)Asfiktička hipotermija Izvodi se stavljanjem pacova u posudi sa šlifovanim zatvaračem u frižider. U ovom modelu hipotermija se postiže smanjenjem termogeneze, jer je životinja u hipoksičkim uslovima, kao i povećanjem termolize zbog niske temperature okoline. Da bi se izbegla hiperkapnija u posudu se stavlja adsorber za CO2. Rashladjivanje nastaje brzo, jer se u ovom modelu preskače prva faza hipotermije. Uočavamo cijanotičnu boju kože, drhtanje i bradikardiju, kornealni refleks izostaje. Izmerena rektalna temperatura je snižena. C)Medikamentozna hipotermija se postiže intraperitonealnim ubrizgavanje litičkog koktela po Laboritu. Isključivanjem vegetativnih funkcija koje učestvuju u održavanju termalne homeostaze pojačavaju se mehanizmi termolize, a smanjuju termogeneze. To je posledica davanja hlorpormazina, glavnog sastojka koktela. Davanjem narkotičkog sredstva i antihistaminika se preskače faza ekscitacije (neželjeno dejstvo) i pacov se direktno uvodi u drugu fazu hipotermije. Kroz 30-40min dolazi do pada rektalne temperature, u cilju bržeg uvođenja u hipotermiju pacova potapamo u ledenu vodu. Uočavamo cijanotičnu boju kože, drhtanje i bradikardiju, kornealni refleks izostaje. Izmerena rektalna temperatura je snižena. 2. Dejstvo sniženog barometarskog pritiska i asfiksije na organizam – princip izvodjenja

i tumačenje Čovek može da živi u uslovima P=31-45 atmosfera. Promene u organizmu koje nastaju prilikom smanjenja atmosferskog pritiska mogu biti u smislu sniženja i povišenja. Mogu biti zahvaćeni pojedini organi – lokalne povrede, ili ceo organizam – opšte povrede. Te promene mogu nastati naglo – akutne ili postepeno – hronične. I.Naglo smanjenje atmosferskog pritiska povećava zapreminu vazduha u šupljim organima i dešava se pri uzletanju aviona, pri nagloj dekompresiji putničke kabine (pilotska=visinska bolest), kao i pri penjanju alpinista na visoke planine >3000m (planinska bolest). Patofiziološki mehanizam nastanka visinske bolesti je pad parcijalnog pritiska kiseonika koji izaziva hipoksičku hipoksiju i pojavu respiratorne alkaloze usled hiperventilacije i hipokapnije. Lokalne promene su posledica širenja gasova u šupljim organima - barotraume: distenzija creva i želuca (nadutost, grčevi, flatulencija), ukoliko postoji opstrukcija Eustahijeve tube dolazi do ispupčenja bubne opne, krvarenja, aerootitisa, aerosinusitis. Ukoliko sila pritiska gasa u šupljem organu prevaziđe elastičnu silu njegovog zida nastaju rupture. Opšte promene se javljaju tokom naglog pada atm.pritiska i manifestuju se subatmosferskim oblikom dekompresione bolesti∗ i poremećajima nastalim zbog smanjenog parcijalnog pritiska kiseonika. Kompenzatorni efekti: hiperventilacija, povećanje konc. 2,3-DPG-a u eritrocitima, povećana sinteza eritropoetina, povećan MV, centralizacija krvotoka. K.slika: cijanoza i disfunkcija organa posebno osetljivih na hipoksiju (CNS). Dekompenzacija: insuficijencija kompenzatornih mehanizama (prestanak funkcije hemoreceptora u karotidnim arterijama), paraliza respiratornog, a potom i KVS centra.  II.Postepeno smanjenje atm.pritiska se postiže tokom dugotrajnog boravka na većoj nadmorskoj visini (smanjen parc.pritisak kiseonika) aktivacijom kompenzatornih mehanizama: hiperventilacija, reaktivna eritrocitoza (povećano oslobadjanje eritropoetina i posledično povećanje eritropoeze i

                                                        ∗ Pri određenom atm.pritisku određena količina gasova je rastvorena u telesnim tečnostima tako da postoji ravnoteža izmedju količine gasa u tečnosti i količine gasa u okolnoj atmosferi. Ako se atm.pritisak naglo smanji ravnoteža biva narušena. Usled oslobađanja gasa rastvorenog u telesnim tečnostima i tkivima stvaraju se mehurići koji zbog sila površinskog napona imaju težnju da se spoje u jedan. Tako dovode do mehaničkih oštećenja tkiva i ćelija i embolija krvnih sudova. Najvažniji značaj za razvoj dekompresione bolesti ima N. Rastvara se u najvećoj količini, metabolički je inertan (ne metaboliše se) a pošto je i liposolubilan dovodi do oštećenja u masnom tkivu i zglobovima (bol), kostima (nektoza), mijelinskom omotaču (poremećaj funkcije nerava), CNS (poremećaj ravnoteže, motorike, govora, epileptifirmni napadi, paralize)…Blaža forma: artralgija, prurigo, osip, cijanoza (zbog venske hiperemije nastale ostrukcijom vena mehurićima), limfadenopatija (zbog mehurića) do nekoliko dana. Teža forma: opšti nespec.simptomi , poremećaj f-je PNSa i CNSa, gasna embolija (najčešće a.pulmonalis)

  4 

povećanje količine Hgb u krvi), povećan MV, raste i difuzni kapacitet pluća (povećava se protok kroz pluća), reaktivna angiogeneza koja omogućava povećano iskorišćavanje kiseonika. Ukoliko ove promene perzistiraju dugo može doći do opterećenja desnog srca i razvoja cor pulmonale. Ogledna životinja: pacov Pre i posle izvodjenja ogleda životinji se izmeri rektalna temp, srčana frekvencijam, pritisak kiseonika u tkivu (pulsna oksimetrija). Pacov se stavlja u barokomoru i izlaže naglim sniženje atm.pritiska na ,,visini” 6000m. Patofiziološke promene imaju dve faze: nadražajnu i paralitičku: Resp.sis: tahipnea i hiperpnea, potom dispnea i respirtorna alkaloza dovodi do grčeva u mišićima KVS: na početki tahikardija sa porastom pritiska, potom bradikardija i pad pritiska CNS (najosetljiviji na hipoksiju): povećana razdražljivost, a potom pospanost, slabost i grčevi Autonomne reakcije: nevoljna mikcija i defekacija Pad telesne temperature

3. Značaj puta ulaženja hemijskih materija u organizam – princip izvodjenja i tumačenje

Da bi određena hemijska materija ispoljina štetno dejstvo potrebno je da dostigne određenu koncentraciju u ćeliji. Na putu do ćelije nalaze se prirpdne prepreke – epiteli, membrana samih ćelije... Promene u organizmu koje nastaju dejstvom ovih materija su intoksikacija ili trovanje, njihovo dejstvo zavisi: hemijske prirode agensa, puta ulaska, doze, mehanizma delovanja materije, životnog doba, pola, opšteg stanja organizma. Putevi ulaženja:

• koža (intaktna ili oštećena) • sluzokoža GIT-a - najčešće • sluzokoža respiratornog sistema – najefikasnije zbog velike površine i zaobilaska

jetre • sluzokoža urinarnog trakta • konjungtiva • genitalije • putem uboda (insekti, injekcije) ili ujeda

Ogledna životinja: 2 pacova (istog pola i starosti) U ovom ogledu upoređujemo promene u organizmu nastale dejstvom iste supstance – etilen-diamino-tetrasirćetna kiselina (EDTA) date u istoj dozi ali na različit način. EDTA ima osobinu da viševalentne katjone (Ca2+) vezuje i gradi nejonizovane u vodi rastvorljive komplekse. Kada se primeni brzo smanjuje koncentraciju Ca2+ u plazmi i upravo se na hipokalcijemiji bazira njegovo toksično dejstvo. Čak je i blaga hipokalcijemija letalne prirode (<2,14mmol/L). Jednom pacovi se putem gastri;ke sonde aplikuje rastvor EDTA (20mg/kg) a drugom ista doza parenteralno. Životinja koja je dobila i.v. dozu pokazuje uznemirenost, uočava se pojavava generalizovanih grčevai brzo nastupa smrt usled asfiksije. Kod životinje koja je dobila EDTA per os nema nikakvih manifestnih promena (apsorpcija iz GIT-a je sporija pa toksično dejstvo ne dolazi do izražaja). Patofiziološke posledice hipokalcijemije (usled smanjenog praga akcionog potencijala i povećane neuromišićne nadražljivosti):

Tetanija Hiperrefleksija Konfuzija Karpopedalni spazam (znak akušerske šake) bronhospazam, laringospazam abdominalni grčevi toničko-klonički grčevi (grand mal tipa) produžen QT interval

  5 

4. Enzimska inhibicija kao mehanizam intoksikacije organizma (organofosfati) Za demonstraciju ovog mehanizma koristi se delovanje organofosfatnih jedinjenja (derivati fosforne i tiofosforne kiseline) na organizam. U ovu grupu jedinjenja spadaju i izuzetno snažni bojni otrovi (VX, soman, tabun, sarin) i sredstva koja se široko primenjuju u poljoprivredi (paration, malation...). Prodor ovih materija se odvija preko GIT-a, respiratornog trakta i kože. Trovanje može nastati kod neadekvatno zaštićenih radnika i lica koja unesu kontaminiranu hranu. Mehanizam dejstva: Inhibicija enzima acetilholinesteraze (ACh) i butirilholinesteraze. Enzim ACh u aktivnom centru ima 2 mesta za koje se ACh vezuje: anjonsko (vezuje N) i esterazno (vezuje se karbonilna grupa). Organofosfati dovode do fosforilacije esteraznog mesta u aktivnom centru i tako stvaraju vrlo stabilan kompleks. ACh se nagomilava u holinergičkim sinapsama u PNS-u i CNS-u i do trovanja ACh-om. Zbog vrlo velike rasprostranjenosti holinergičkih receptora doći će do promene gotovo svih funkcija u organskim sistemima (završeci svih praganglijskih i postganglijskih holinergičkih vlakan, somatskih motornih vlakana u neuromišićnoj spojnici, vlakna koja inervišu znojne i suzne žlezde i nadbubrežnu žlezdu – periferni efekti; neke sinapse u CNS-u-centralni efekti). Muskarinski efekti (delovanje ACh na muskarinske receptore): lučenje suza, pljuvačke i znoja, pojačana sekrecija bronhijalnih žlezda praćena kašljem, poremećaj vida (sužene zenice i poremećaj akomodacije na blizinu), bradikardija, stimulacija sekrecije i peristaltike u GIT-u, učestalo i nekontrolisano mokrenje Nikotinski efekti: otežana koncentracija, poremećaj svesti, depresija centra za disanje i rad srca, fascikulacije i klonički grčevi mišića, dispnea, cijanoza Eksperimentalna životinje: beli miš Eksperimentalnoj životinji se ubrizga i.p. rastvor parationa. Nakon pojave prvih manifestacija (dispnea, hipersalivacija, suzenje, toničko-klonički grčevi, uzdignut rep, paraliza, apnea, hiperemija konjungtiva, mioza, fotofobija, egzoftalmus, paraliza akomodacije)uzima se krv za analizu. Smrt eksperimentalne životinje nastupa brzo usled asfiksije koja je posledica opstrukcije disajnih puteva (bronhospazam + obilna sekrecija), paralizom disajne muskulature i depresijom centra za disanje. Kada odredimo aktivnost holinesteraze uočavamo vrednosti čak ispod 20% normalne aktivnosti.

5. Mehanizam dejstva i posledice intoksikacije etanolom po organizam – princip izvodjenja i tumačenje

Etil alkohol se posle unošenja u organizam apsorbuje u nepromenjenom obliku (već počinje u usnoj duplji, nastavlja se u želucu, a najveća je u tankom crevu), brže se apsorbuje ako se unese na prazan želudac a masna hrana i mleko je usporavaju. Posle apsorpcije se distribuira u sva tkiva. Najveći deo unetog alkohola se metaboliše u jetri, a zavisno od količine i prethodnog (eventualno hroničnog) konzumiranja, mogu se uključiti različiti enzimi. Alkoholna dehidrogenaza (ADH): (citoplazmatski enzim sa Zn); katalizuje oksidaciju alkohola, steroida, vit. A. Alkohol se metaboliše uglavnom u jetri (jetrina ADH); druga tkiva koja sadrže ADH su sluznica GIT, mrežnjača, kora bubrega, testis, materica; Količina zavisi od genetike i faktora sredine. MEOS (mikrosomski sistem oksidacije etanola/oksidaze glatkog endoplazmatskog retikuluma/citohrom P-450 oksigenazni sistem): metaboliše brojne supstance i ksenobiotike; Katalaza - najmanja količina alkohola se metaboliše ovim putem Dejstvom sva 3 enzima nastaje acetaldehid koji se dalje metaboliše acetaldehid dehidrogenazom (ALDH) u citoplazmi i mitohondrijama (postoji više formi ovog enzima u zavisnosti od etničke grupe) i nastaje acetil-CoA i acetat kao i NADH i ATP. Kod hroničnih etiličara moguća je indukcija sinteze i aktivacije MEOS enzima do 20% čime se postiže, u određenom stepenu, tolerancija na alkohol. Međutim zbog tog ubrzanog metabolizma, hronični alkoholičari su manje osetljivi na lekove (ksenobiotike...) Alkohol izaziva brojne metaboličke i funkcionalne poremećaje u organizmu. Pomera metaboličke procese ka redukovanim jedinjenjima zbog stvaranja NADH i ATP-a (piruvat-> laktat; oksalacetat-> malat) time dolazi do kočenja glukoneogeneze, smanjenja oksidacije masnih kiselina i laktatne acidoze. Povećane sinteza acetil-CoA dovodi do povećane sinteze masnih kiselina i hiperlipidemije -> masna

  6 

jetra. Zbog smanjenog apetita dolazi do ,,privida” sitosti pa nastaje hipoglikemija koja je signal za stvaranje ketonskih tela –> ketoacidoza. Dugotrajno uzimanje alkohola dovodi do oštećenja jetra: masna promena -> alkoholni hepatitis -> ciroza Klinička slika akutne intoksikacije alkoholom: dominiraju efekti na nervni sistem, delovi nervnog sistema bivaju oslobođeni inhibitorske kontrole od strane viših delova. Kao posledica dezinhibicije prvo se remete mentalni procesi kao i mehanizam samokontrole. Stadijum Koncentracija u krvi Znaci Pripitosti 0,5-1,5‰ tahikardija, povećanje TA, vazodilatacija, euforija,

dezinhibicija, seksualna agresivnost Umerenog pijanstva 1,5-3,0‰ smanjenje pažnje, moći koncentracije, dremljivost,

poremećaj vida, lokomotorna inkoordinacija (pijan hod)

Teškog pijanstva 3,0-5,0‰ Izrazita lokomotorna inkoordinacija, ataksija, padanje u sad, pad TA, periferna cijanoza (paraliza vazomotora), povraćanje, nevoljna defekacija i mikcija, rigidnost ekstenzora ekstremiteta, hipoglikemija, konvulzije, hipotermija

Komatozno preko 5,0‰ stupor, koma, gubitak senzibiliteta, hiporefleksija, bradi i hiperpnea, midriaza, kasni refleks na svetlost, smrt

Eksperimentalna životinja: beli pacov Nakon registrovanja osnovnih fizioloških parametara životinji se per sondam ubaci 10mL 50% rastvora alkohola i posmatraju se efekti u toku 1h po davanju. Svakih 15-30min se iz repne vene izvadi krv za određivanje koncentracije alkohola. Kontinuirano registrujemo krvni pritisak, disanje i temperaturu. Prvo uočavamo stimulatorne a kasnije inhibitorne promene lokomotorne aktivnosti, ponašanja i fizioloških parametara. Interesantno je da se kod eksperimentalne životinje znaci intoksikacije javljaju pri koncentracijama koje su 2-5x veće nego kod ljudi.

6. Značaj puta prolaska električne struje za posledice po organizam Pod električnom strujom podrazumevamo usmereno kretanje naelektrisanih čestica. Da bi došlo do ovakvog kretanja potrebno je da postoji zatvoreni električni strujni krug. Električna struja može da ošteti organizam, bilo da je reč o atmosferskom bilo o tehničkom elektricitetu∗. Učinak električne struje zavisi od jačine struje (količina elektriciteta koja protekne u jedinici vremena; izražava se u Amperima), a jačina struje zavisi od napona izvora (V) i otpora potrošača i vodova (R). I= V/R Efekti struje ne zavise samo od njenog intenziteta već i od mesta prolaska kroz organizam (čak i kada je reč o niskonaponskoj struji, intenziteta koji se kreće u mA, koja prolazi kroz srce, može dovesti do fatalnog ishoda jer dovodi do zastoja srca ili fibrilacije). Proticanje struje kroz organizam može dovesti do različitih efekata: -fizioloških -terapijskih -patofiziološkij                                                         ∗ Struje može biti niskonaponska i visokonaponska, jednosmerna i neizmenična. Dejstvo niskonaponske jednosmerne struje je patofiziološki beznačajno, jer je intenzitet struje mali da bi izazvao neka veća oštećenja Dejstvo neizmenične struje je značajnije jer je osoba u dodiru sa strujom i preko 1000 V (4 x su češća oštećenja koja nastaju u kontaktu sa niskonaponskim postrojenjima)  

  7 

Ove promene mogu da budu: -ograničene -lokalne -opšte Eksperimentalna životinja: pacov Pacov se povezuje u strujno kolo postavljanjem elektroda potkožno. Elektrode se postavljaju sukcesivno u sledeća 3 rasporeda i posmatraju se efekti. Struja u ogledu je smanjena. Draženje se vrši tokom 1-2s neizmeničnom strujom frekvencije 50Hz, jačine 80mA.s I. Na zadnje ekstremitete – ovaj model ilustruje lokalno dejstvo struje. Uočavamo sledeće primene: nevoljna mikcija, defekacija i kontrakcije mišića donjih ekstremiteta. II. Na suprotne ekstremitete (jedna elektroda na zadnju desnu šapu, druga na prednju levu šapu) – ovaj model ilustruje sistemsko dejstvo struje. Na putu prolaska struje nalaze se vitalni organi. Uočavamo pojavu aritmija, dispnee, u jednom trenutku možemo zapaziti kratkotrajnu apneu zbog grča mišića grudnog koša i kratkotrajan prestanak rada srca. III. Jedna elektroda na potiljak, druga na pod usne duplje – dolazi do sistemskog efekta: javlja se opistotonus (hipertonus antigravitacione muskulature), konvulzije, bradiaritmija sa elevacijom ST segmenta (znak ishemije), apnea...

7. Spoljašnji znaci zapaljenja Zapaljenje (inflamacija) je nespecifična odbrambena reakcija koja nastaje kao odgovor organizma na oštećenje ili smrt ćelija. Drugim rečima: bez obzira na etiološki faktor tkivo odgovara na isto način. Razvija se u vaskularizovanom tkivu oko mesta tkivnog oštećenja. Niz biohemijskih i celularnih promena koje nastaju ima za cilj da ograniči štetno dejstvo uzročnika i ubrza procese reparacije. Obično se razvija kao lokalna reakcija ali u organizmu mogu da nastupe i opšti poremećaji. Spoljni znaci zapaljenja su bili opisani još na pošetku naše ere (Celzus): rubor (crvenilo), calor (porast lokalne temperature), tumor (otok), dolor (bol) i functio laesa (poremećaj funkcije). Tim znacima se može dodatio i važno biohemijsko zbivanje: proteoliza. -Rubor se objašnjava hiperemijom:

I faza (5-10min po dejstvu patogena): kratkotrajna vazokonstrikcija kao reakcija na nadražaj, a zatim dilatacija malih krvnih sudova usled dejstva raznih medijatora zapaljenske reakcije koji se oslobađaju iz mastocita (histamin, histaminu slične supstance, serotonin, aktivirani komplement (C3a i C5b), bradikinin, neki prostaglandini (PgE1, PgE2), kiseli produkti, trobocitni faktor aktivacije (PAF)).

II faza (dostiže max za 3-4h po dejstvu patogena) dolazi do povećanja vaskularne propustljivosti (zbog oštećenja (direktnog ili indirektnog) i/ili medijatora zapaljenja koji deluju na endotel (kinini!∗)), tečnost izlazi iz krvnih sudova u tkivo koje postaje rastresito. Dolazi do promene u ekspresiji adhezivnih molekula na endotelnim ćelijama koji omogućavaju ulazak neutrofila u tkivo.

U toku zapaljenja aktivna hiperemija prelazi u pasivnu zbog oslabljenog tonusa krvnih sudova, povećanog permeabiliteta i pritiska nastalog eksudata na venske sudove. Tada umesto crvenila zapažamo cijanozu. -Tumor nastaje usled hiperemije, kada dolazi do izlaska tečnosti i uobičajenih elemenata krvi i usled bubrenja koloida tkiva. Pvećanje propustljivosti kapilara dovodi do ulaska proteina plazme u ekstrakapilarni prostor (prvo manji

                                                        ∗ Posebno značajani! Nakupljaju se zbog proteolitičke aktivnosti u ognjištu zapaljenja. Izazivaju kontrakciju glatke muskulature i vazodilataciju sa posledičnim porastom permeabiliteta. Oslobađaju se iz kininogena dejstvom kalikreina koji je prethodno aktiviran XII faktorom koagulacije (Hageman) i proteazama iz lizozoma leukocita.

  8 

molekuli:albumini, pa globulini i na kraju fibrinogen). Proteini za sobom vuku vodu- nastaje edem. Fibrinogen se u prisustvu oštećenog tkiva taloži u vidu fibrinske mreže koja zapušava limfne sudove i u znatnoj meri otežava drenažu eksudata. -Calor nastaje usled aktivne hiperemije i porasta metaboličkih procesa u zapaljenju. (ovo se može koristiti kod dijagnoze nekih oboljenja npr: kod apendicitisa postoji razlika izmedju aksilarne i rektalne temperature za oko 1°C) -Dolor nastaje kao posledica nadražaja perifernih završetaka senzitivnih nerava, koje može vršiti sam patološki agens, medijatori zapaljenja (kinin i histamin; koji uzrokuju hiperaleziju), joni vodonika i drugi joni koji nastaju i gomilaju se ili usled pritiska edematoznog tkiva. Zbog relativne ishemije koja se javlja usled smanjenog dopremanja kiseonika i hranljivih materija a ujedno zbog povećane potrebe tkiva za istim, prelazi se u anaeroban metabolizam kada dolazi do nakupljanja laktata i H jona koji nadražuju nociceptivna vlakna. - Functio laesa nastaje usled otoka, bola, poremećaja lokalne cirkulacije i promena u biohemijskom okruženju ćelija. Ovi znaci se najizrazitije ispoljavaju kod akutnih zapaljenja kože i sluzokože (npr: angina). Eksperimentalna životinja: kunić 24h pre izvodjenja ogleda, potrebno je natrljati desno uho kunića krotonovim uljem (hemijski agens za izazivanje zapaljenja – flogistički agens). Uho je izabrano kao mesto pogodno za uočavanje promena, dok drugo uho predstavlja kontrolu. Zapažaju se sledeće promene: Uho na kome je izazvano zapaljenje je crveno, toplo, otečeno, na dodir osetljivo i opušteno (tzv. antalgični položaj- ,,neprirodni” položaj koji životinja zauzima kako bi smanjila ili promenila bol) što ukazuje da je došlo do poremećaja funkcije.

8. Uloga faktora difuzije u zapaljenju – princip izvodjenja i tumačenje Povećanje propustljivosti tkiva (NE! krvnih sudova) i olakšano širenje zapaljenja nastaje usled faktora difuzije. Faktori difuzije nalazimo u spermatozoidima (akrozomalna reakcija), mnoge tumorske ćelije (olakšava širenje i metastaziranje), nekim bakterijama (stafilokok, pneumokok), zmijskom i pčelinjem otrovu... Vezivno tkivo se sastoji od fibroznih elemenata, krvnih sudova, nerava i osnovne supstance koja je homogena i pihtijasta i igra ulogu zaštitne barijere protiv prodora bakterija, naročito kod oboljenja koja pogađaju vezivno tkivo, npr: reumatoidni artritis. Osnovna supstanca se sastoji, između ostalog, od hijaluronske kiseline koja predstavlja supstrat za dejstvo hijaluronidaze, enzima koji poseduju neke bakterije. Hidrolizom hijeluronske kiseline smanjuje se viskoznost osnovne supstance (prelazi iz gel u sol stanje) otvarajući put bakterijama i njihovim toksinima. Ogledna životinja: pacov U obrijani predeo trbuha pacova se intradermalno sa leve strane ubrizga 0,1mL rastvor kineskog tuša u fiziološkom rastvoru, a sa desne ista količina rastvora kineskog tuša i suspenzije stafilokoka. Posle 30min uočavamo da je papula sa leve strane ostala nepromenjena, jasno ograničena i crna. Sa druge strane dolazi do širenja boje difuzno od mesta ubrizgavanja čime dokazujemo da je pod dejstvom hijeluronidaze došlo do povećanja propustljivosti u tkivu.

9. Eksperimentalna fagocitoza – preparat Fagocitoza predstavlja sposobnost ćelija da obuhvate i svare razne ćelije, mikroorganizme i čestice. To je jedan od ključnih događaja u zapaljenju. Podela fagocita (Mečnikov): -makrofagi (monociti (mobilni), histiociti, retikuloendotelne ćelije (slezine, limfnih žlezda, pluće, jetre, kostne srži) – fagocituju delove ili cele ćelije...

  9 

-mikrofagi (neutrofili, eozinofili i bazofili (slaba moć fagocitoze)) – fagocituju mikroorganizme i sitne ćelije Mikrofagi se ne umnožavaju na mestu zapaljenja, već dolaze procesom migracije, dok se makrofagi (bilo da su tkivni ili iz krvi) mogu se razmnožavati. Zato u početku zapaljenja preovladjuju mikrofagi koji kasnije propadaju. Fagocitoza se odvija u 4 faze:

1) Hemotaksa- neutrofili mogu da se kreću u odsustvu stimulacije (random pokretljivost) ili pod uticajem određenih faktora (hemotaksa). Hemotaksa je fenomen u kome pokretne ćelije usmeravaju svoje kretanje na osnovu gradijenta određenih hemotaktičnih supstanci (komplement (C3a,C5a,6,7), endotoksini, produkti aktiviranih limfocita, IL-1..). One deluju preko površinskih receptora izazivajući: usmereno kretanje neutrofila, pojačanu adhezivnost, degranulaciju, pojačan metabolizam kiseonika...

2) Opsonizacija – uloga opsonina je da u kontaktu sa mikroorganizmima pomaže njihovu ingestiju od strane fagocita. Vrši se vezivanjem specifičnih At za membranu mikroorganizma ili komponenata komplementa ili oba.

3) Ingestija – Neutrofili obuhvataju i uvlače opsonizovan (i tako ,,obeležen”) mikroorganizam stvarajući fagozom.

4) Intracelularno uništavanje – Dolazi do degranulacije i oslobadjanja sadržaja granula leukocita u fagozom. Opisana su 2 antibakterijska mehanizma: kiseonik zavisan (mijeloperoksidaza i stvaranje H2O2 - ,,respiratorni prasak”) i kiseonik nezavisan

Nedostatak izvesnih faktora slabi fagocitozu (nedostatak vitC, tiamina i piridoksana), dok neki faktori deluju inhibitono: anestetici, antiseptična sredstva... Ogledna životinja: zamorac Za ogled je prvo potrebno pripremiti oprane ptičje eritrocite. Iz krilne vene petla uzme se oko 10mL krvi, stavi u defibrilator i meša 5min. Defibrilisana krv se potom centrifugira 10min na 2500 obrtaja u min. Serum se otpipetira, a ćelijski elementi se properu nekoliko puta i razblaže fiziološkim rastvorom. Eritrociti ptice se uzimaju zato što imaju jedro da bi se tako razlikovali od eritrocita zamorca koji ga nemaju. Pre ogleda, potrebno je da se zamorcu ubrizga intraperitonealno 10mL bujona u cilju izazivanja eksudacije u abdominalnoj šupljini. 12h nakon toga, zamorcu se ubrizga intraperitonealno 1mL opranih ptičjih eritrocita. Potom se Pasterovom pipetom uzima eksudat i pravi razmaz na pločicama koji se prelije May-Grünwald bojom koja stoji 2min. Pločice se ispere destilovaom vodom i potom prelije Giemsinim rastvorom koji ostaje 15ak min. Nakon toka se ispere destilovanom vodom i posmatra pod imerzijom. Na mikroskopskom polju se vide eritrociti ptice koji imaju jedra, polimorfonuklearni leukociti i monociti u raznim fazama fagocitoze i poneki eritrocit zamorca. Bitno je uočiti fagocitovane eritrocite u leukocitima, ostatke eritrocita (jedro) u leukocitu ili umanjene eritrociti zbog početnog dejstva enzima.

*č im ugledamo eritrocite sa jedrom znamo da je u pitanju eksperimentalna fagocitoza!

  10 

10. Analiza eksudata/Transudata (Rivaltina proba) - Rivaltina proba je test za kvantitativno razlikovanje eksudata od transudata. - Zasniva se na činjenici da eksudati za razliku od transudata sadrže izvesne belančevine koji u prisustvu glacijalne sirćetne kiseline koagulišu. - U dva cilindricna suda se stavi oko 100 ml destilovane vode, doda se dve tri kapi ove kiseline i to se pomeša ( to je pripremeljeno na prakticnom ), pa se u ovu mešavinu doda 1-2 kapi tečnosti koja se ispituje ( sipanje u centar rastvora ). - Ako kap koja pada na dno ostavlja plavičasto-beli trag kao gusti dim od cigareta onda je u pitanju eksudat ( kod zapaljenja, malignih bolesti ) a ako nema zamućenja onda je u pitanju transudat. * o eksudatu govorimo kada se u tečnosti nadje preko 30 g proteina po litru. ( tj mogu se naci samo albumini i globulini bez fibrin ) specificna tezina eksudata je 1020 * transudat se može javiti kod ciroze jetre, oštećenja bubrega. malnutricije , opekotina…specificna tezina transudata je 1012

11. Određivanje pH gnoja i seruma – princip izvodjenja i tumačenje Aktivna hiperemija u zapaljenskom ognjištu prelazi u vensku hiperemiju (vidi pitanje 7). Vene su pritisnute edemom i drenaža krvi je otežana. Zbog povećanog metabolizma u ognjištu zapaljenja dolazi do nakupljanja metaboličkih produkata (CO2...), a iz istog razloga je i neophodna veća količina kiseonika i hranljivih materija. Zbog nedostatka kiseonika dolazi do prelaska na anaerobne procese koji dovode do acidoze u zapaljenskom ognjištu, pre svega zbog glikogenolize (i stvaranja laktata). Što je manje glikogena u tkivu, acidoza je slabija. U početku procesa zapaljenja lokalna acidoza je kompenzovana, ali zbog brze potrošnje alkalne rezerve ona vrlo brzo postaje dekompenzovana. Koncentracija H jona brzo raste i najveća je u centru zapaljenskog ognjišta (pH oko 6-6,5). Za izvođenje ogleda se koristi porcelanska pločica sa udubljenjem i univerzalni indikator. U jedno udubljenje se stavi kap seruma, a u drugo kap gnoja. Potom je potrebno uroniti indikator u kap seruma, odnosno gnoja i uporediti dobijenu boju sa odgovarajućom skalom boja na kutiji indikatora koja odgovara određenom pH. Zapaziti da je pH gnoja (pH oko 6) niža od pH seruma (pH oko 7,4).

12. Tipovi temperaturnih krivulja kod groznice Normalan opseg temperature čoveka je 35,8°C-37,2°C 37,2°C -38°C subfebrilnost (tuberkuloza) 38-41°C febrilnost (infektivne bolesti, septična stanja) hiperpireksija > 41°C (teška oboljenja, npr: tifus, tetanus, encefalitis, meningitis) Obično su akutna oboljenja praćena visokom temperaturom, a subakutna i hronična nižom. Groznica predstavlja opštu reakciju organizma na dejstvo infektivnih ili drugih štetnih agenasa. Karakteriše se poremećajem termoregulacije sa povišenjem temperature. Groznica nastaje dejstvom endogenih pirogena (IL1 (monociti i makrofagi), IL6 i TNF-α) koji se stvaraju na mestu oštećenja tkiva i krvlju se prenosi do termoregulacionog centra – nc.preopticus hipotalamusa. U neuronima hipotalamusa se indukuje sinteza PGE2 čime se smanjuje osetljivost termoregulacionih neurona, a povećava baždarna tačka. Time se pokreće niz reakcija koja ima za cilj da podigne temperaturu do nivoa koji je zadat u termoregulacionom centru. Postoje 3 stadijuma groznice:

1. incrementi- stadijum povećanja temperature. Kod nekih oboljenja je postepen, kod drugih nastaje naglo. Produkcija toplote je povećana, a odavanje smanjeno. Bolesnik drhti, cvokoće, koža je bleda, naježena, subjektivno postoji osećaj hladnoće.

  11 

2. fastigii- stadijum održavanja toplote. Karakteriše se povećanom produkcijom i odavanjem toplote. Tahikardija i tahipnea.∗

3. decrementii ili stadijum opadanja temperature koji može biti postepen- litički ili nagao – kritički (izvesna opasnost za bolesnika jer iziskuje brzo prilagođavanje organizma na nove uslove). Karakteriše se smanjenom produkcijom i pojačanim odavanjem toplote. Subjektivno osećanje vrućine.

Na osnovu varijacija temperature u toku dana:

a) febris continua – visoka temperatura čije kolebanje u toku 24h nije veće od 1°C. Npr: krupozna pneumonija, abdominalni tifus

b) febris remittens – temperaturne razlike su veće od 1°C ali ona ne pada ispod 37°C. Npr: razna septička stanja

c) febris intermittens – tzv. isprekidana groznica koja u toku dana pada na subfebrilni ili čak normalan nivo.

Na osnovu varijacije temperature u toku bolesti:

a) monofazna – postepen ili nagli početak, stadium fastigii obično tipa continua sa stepeničastim padom temperature na normalnu vrednost

b) bifazna – dve faze temperature sa jednim kratkotrajnim periodom niže temperature između njih. Karakteristična za: morbile, variole, denge (kod koje je ,,sedlasta”)

c) rekurentna – smenjivanje perioda febrilnosti i afebrilnosti (makar 2 perioda afebrilnosti i makar 3 febrilna stanja). U odnosu na dužinu trajanja tih perioda, rekurentna temperatura se dalje deli na:

a. febris intermittens kod malarije. Visoka temperatura se održava kraće vreme, a periodi afebrilnosti traju 1-2 dana (mogu i duže, u zavisnosti od tipa malarije)

b. febris recurrens – sa dužim periodima pireksije i apireksije (5-10 dana). Kod povratnog tifusa.

c. febris undulans – periodu pireksije su nepravilnog trajanja i ponavljaju se posle izvesnog perioda afebrilnosti. Tzv. Pel Ebstein temperature, talasaste temperature.Npr: tuberkuloza, Hodžkin, limfogranulomatoza.

                                                        ∗ Za svaki 1°C povećanja temperature brzina otkucaja se povećava 8x 

  12 

  13 

13. Eksperimentalna aktivna hiperemija – princip izvodjenja i tumačenje

Aktivna (arterijska) hiperemija je reverzibilan poremećaj lokalne cirkulacije koji se odlikuje povećanim dovodom arterijske krvi uz normalno oticanje iz tkiva. Uvek je praćena povećanom metaboličkom aktivnošću zahvaćene regije. Vazodilatacija arterijskih krvnih sudova može biti posledica delovanja različitih etioloških faktora: mehaničkih, termičkih, hemijskih, bioloških. -mioparalitička arterijska hiperemija – kao posledica dejstva etiološkog faktora na mišićne ćelije krvnog suda -neuroparalitička arterijska hiperemija – kao posledica dejstva etiološkog faktora na vazomotore

• Postoje brojni primeri arterijske hiperemije u fiziološkim okolnostima: postdigestivna-postprandijalna arterijska hiperemija u oblasti splanhnikusa, praćena umerenom anemijom mozga.

• Ukoliko se arterijska hiperemija odvija u krvnim sudovima smanjene elastičnosti i otpornosti (aneurizme, ateroskleroza) naglo povećanje hidrostatskog pritiska može dovesti do rupture krvnog suda sa posledicama hemoragije čiji ishod zavisi od lokalizacije i veličine rupturiranog krvnog suda.

• Postishemička hiperemija se javlja po uklanjanju uzroka nastale ishemije (npr.tumora). • Na bazi patološkog suženje krvnog suda razvija se kolateralna hiperemija (pozitivna adaptivna

reakcija). • Vikarna hiperemija – kod uklanjanja jednog parnog organa (bubreg) hiperemija se javlja u

zdravom kako bi on odgovorio povećanim zahtevima organizma.

  14 

Manifestacije arterijske hiperemije: -svetlo crvena voja hiperemičnog tkiva -povišenje temperature tkiva ili organa -povećanje obima organa -povećanje intenziteta metaboličkih procesa -povećanje osetljivosti -povećanje turgora (jedrine) -povećanje funkcije tkiva ili organa Ogledna životinja: kunić Cilj ogleda je da se polaže delovanje različitih etioloških činilaca na nastanak aktivne hiperemije.

1. Uho kunića protrljati prstima (mehaničko dejstvo) 2. Uho kunića staviti 3-5 min u toplu vodu (toplotno dejstvo) 3. Uho kunića premazati ksilolom (hemijsko dejstvo)

Pre svakog ogleda sačekati da crvenilo nestane. Drugo uho nam služi kao kontrola. Uočavamo sve manifestacije arterijske hiperemije.

14. Eksperimentalna pasivna hiperemija – princip izvodjenja i tumačenje U osnovi venske (zastojne, pasivna, kongestivna) hiperemije leži uvek patološki prices. To je poremećaj lokalne cirkulacije koji se karakteriše smanjenim oticanjem venske krvi iz tkiva ili organa, pri čemu je dotok krvi arterijama na početku nepromenjen. Uvek se manifestuje pojavom cijanoze, promenama lokalne temperature, otokom, bolom kao i poremećajem funkcije. Uzroci smanjenog oticanja krvi venama: -prepreka unutar samih vena (tromb, strano telo, embolus) -kompresija vene spolja (tumor, gravidni uterus, ožiljak, edem) -oslabljen srčani rad (srčana dekompenzacija) Smanjeno oticanje krvi iz tkiva ili organa ima za posledicu povećanje hidrostatskog pritiska koji potom smanjuje efektivni priliv arterijske krv, to dovodi do hipoksije i prelaska na anaerobni metabolizam. Dolazi do nakupljanja intermedijarnih metabolita (laktat...) i nastaje lokalna metabolička acidoza koja dovodi do destrukcije ćelija. Rezultat je oslobađanje vazoaktivnih i proteolitičkih supstanci koje povećavaju propustljivost kapilara i tako dovode do još većeg zadržavanja krvi u tkivu i nastanka edema. Sam edem dovodi do kompresije vena i još više otežava vraćanje na normalne uslove cirkulacije. Ukoliko venska hiperemija duže traje može doći do poremećaja i paralize vazomotora i nastanka prestaze i staze:

Prestaza – iregularan tok i smer cirkulacije u malim krvnim sudovima, pri čemu neki kapilari sadrže pretežno plazmu, a drugi uobičajene elemente bez određenog rasporeda.

Staza – potpuni prestanak strujanja krvi u krvnim sudovima pri čemu krv ostaje u tečnom stanju. Reverzibilna je i po uklanjanju uzročnika ima karakter prestatične cirkulacije, ali se naziva poststazom.

Ukoliko se uzrok staze na vreme ne ukloni može doći do nekroze ćelija i tkiva. Vezivno tkivo, rezistentno na acidozu u tkivu, proliferiše. Ovaj mehanizam leži u osnovi ciroze jetre ili atrofije kože potkolenice u posttrboznom sindromu. Ogledna životinja: kunić Cilj ogleda je da se opišu promene nastale izazivanjem pasivne hiperemije uha zeca podvezivanjem ušne vene. Plutani zapušač stavljamo tako da centralna dovodna arterija bude u žlebu kako bi arterijski dotok ostao nepromenjen. Uho se čvrsto veže u korenu da se vene potpuno komprimuju. Potrebno je 1-2h da se razvije venska hiperemija, a ukoliko ogled traje duže, može se razviti i staza. Na uhu u kome vlada pasivna hiperemija zapažamo:

  15 

-prepunjenost krvlji -cijanozu usled slave oksigenacije i sporije perfuzije tkica -lokalna hipotermija -edem Drugo uho nam služi kao kontrola.

15. Eksperimentalna tromboza – princip izvodjenja i tumačenje Po Kelleru. Tromboza predstavlja intravaskularno zaživotno zgrušavanje krvi. Može biti arterijska ili venska, lokalna i diseminovana. Za nastanak tromba neophodno je istovremeno prisustvo najmanje 2 od 3 faktora koji sačinjavaju Virhovljevu trijadu:

Oštećenje zida krvnog suda (arterioskleroza, zapaljenski endoarteritis ili tromboflebitis, hipoksija. reaktivni oblici kiseonika, autoantitela...) – jedini faktor koji samostalno može dovesti do tromboze!!!

Hiperkoagulabilna stanja zbog trombocitoze ili povećanja drugih faktora koagulacije, odnosno usled smanjenja inhibitora koagulacije. Mogu biti primarna (urodjena; nedostatak 1 ili više faktora koagulacije) i sekundarna (KVS oboljenja, maligni tumori, postpartalno, posle velikih operacija)

Poremećaj normalnog toka krvi (laminarnog) - ako dodje do vrtložnog toka ili zastoja može doći do tromboze jer dolazi do kontakta endotela sa trombocitima. Ovo se dešava u varikozno proširenim venama i prestazi...

Prilikom mikrolezija endotela trombociti dolaze u kontakt sa otkrivenim kolagenim vlakinima, tada adheriraju za zid krvnog suda. Ubrzo dolazi do degranulacije trombocita, oslobađa se tromboksan A2 koji snižava koncentraciju cAMP-a u intaktnim trombocitima i uzrokuje njihovo nakuljanje∗. Patološka koagulacija krvi ne mora da započne adhezijom trobocita za kolagena vlakna, već agregacijom aktiviranih trombocita – BELI TROMB. Nastaje najčešće u na mestu egzulceracije ateromatozne ploče aorte, koronarnih i karotidnih arterija. Tromboza koronarnih arterija je najčešći uzrok nastanka infarkta miokarda. Tromb, kod infarkta miokarda, se može formirati i u šupljini leve komore na mestu lezije endokarda – PARJETALNI TROMBI. Utvrđeno je da u nekim hiperkoagulabilnim stanjima dolazi do spontanog stvaranja tromboksana A2, trombociti se mogu aktivirati i dejstvom biogenih amina (adrenalin, noradrenalin, serotonin, histamin), proteolitičkim enzimima (trombin, tripsin, elastaza), delićima lateksa, bakterijskim toksinima... Kod arterijske tromboze primarni značaj imaju trombociti koji reaguju sa kolagenom, a kod venske troboze nastali po stvaranju trombina u zastojnom području. Trombocitno suženje venskih sudova dovodi do porasta distalnog venskog pritiska i nastanka venske hiperemije (vidi pitanje 14). Trombocitno suženje arterijskih sudova (vidi pitanje 16, ista priča kao kod arterijske embolije) Sudbina tromba: -Propagacija – dalji rast -Embolija – može da se otkine i da se zaglavi u krvnom sudu daleko od mesta nastanka -Disolucija – može da se razloži fibrinolitičkom aktivnošću -Organizacija i rekanalizacija – ukoliko se ne razloži, dolazi do urastanja krvnih sudova i veziva tako da se razvijaju vezivne kvržice Ogledna životinja: laboratorijski beli pacov

                                                        ∗ endotelne ćelije u normalnim uslovima stvaraju prostaciklin, bradikinin, aktivator plazminogena- antikoagulanse koji povećava koncentraciju cAMP-a; Zbog oštećenja endotelnih ćelija, on se stvara manje. 

  16 

Rastvor trombina se ubrizga u venu ušne školjke ili repnu venu pacova. Nastupa otežano disanje (dispnea), cijanoza, uznemirenost, konvulzije i smrt usled prestanka cirkulacije izazvane mehaničkom opstrukcijom denog srca trombnim masama. Na obdukciji uočavamo krvne ugruške u plućnim venama i levom srcu bez tečne krvi.

16. Eksperimentalna embolija – princip izvodjenja i tumačenje Pod embolijom se podrazumeva nagla opstrukcija krvnog suda (najčešće arterije ili kapilara) endogenim (tromb (vidi pitanje 15), masne kapi (liposukcije, prelomi dugih cevastih kostiju), gasovi (azot kod dekompresivne bolesti – vidi pitanje 2), paraziti, ćelije malignih tumora) ili egzogenim (vazduh (pri povredi šupljih vena), masne materije (jatrogeno, injekcijom uljanih rastvora u cirkulaciju), strano telo (projektili)...) embolusom. Embolus je slobodna, intravaskularna masa koja može biti čvrsta, tečna ili gasovita i koju krv nosi na mesto udaljeno od nastanka iste. Oni se zaustavljaju u krvnim sudovima kroz koje nisu u stanju da prodju, što dovodi do parcijalne ili potpune okluzije. Ako dovede do opstrukcije u organima od vitalnog značaja (cerebralne arterije, pulmonalne arterije ili koronarne arterije) može biti smrtonosna. Prema smeru kretanja embolusa: -ortogradna embolija – najčešća, u smeru krtanja krvi (tipičan primer: plućna embolija trombom iz iz vena donjih ekstremiteta) -retrogradna embolija – kretanje suprotno od smera kretanja krvi, nastaje pod uticajem kašlja (koji povećava intratorakalni pritisak i uzrokuje nastanak retrogradnog pulsnog ralasa) ili insuficijencije trikuspidalnog ušća (kada se pri sistoli pritisak u desnoj komori poveća i uzrokuje pozitivan venski puls koji embolus prenosi do hepatičkih vena) -paradoksalna embolija – izuzetno retka. Podrazumeva prenošenje embolusa iz venske u arterijsku cirkulaciju koje se dešava u slučajevima kada je pritisak u denom srcu veći od pritiska u levom + U slučaju perzistirajućeg foramena ovale, pretkomorskog (ASD) i komorskog (VSD) septralnog defekta i kod perzistentnog ductusa arteriosusa. Arterijska embolija dovodi do akutnog ili subakutnog sindroma ishemije, zavisno od toga kako i za koje vreme se može uspostaviti kolateralna cirkulacija. Dobro razvijena kolateralna cirkulacija može da snabde ishemično područje, posebno u stanjima kod kojih nisu povećane potrebe tkiva. Međutim , pri povećanom zahtevu za kiseonik i hranljive materije mogu nastati simptomi ishemije (ilustrovati na primeru stabilne angine pektoris) Još veći problem nastaje zbog refleksnog spazma (predpostavlja se da nastaje nadražajem simpatikusa od strane novosintetisanih kiselih produkata anaerobnog metabolizma) koji umanjuje kolateralni krvotok. Ukoliko se pravovremeno ne uspostavi cirkulacija može doći do nekroze. Najčešći izvor periferne embolije se nalazi u levom srcu (kod reumatskih mana srca, mitralne stenoze sa treperenjem pretkomora, infarkta miokarda, subakutnog bakterijskog endokarditisa...). Akutna masivna embolija pluća nastaje najčešće kao posledica tromba iz donjih ekstremiteta, karlice i desnog srca. Nastaje kada je onemogućeno više od 60% plućne cirkulacije. Usled opstrukcije i refleksne vazokonstrikcije javlja se popuštanje desne komore koja radi protiv povećanog pritiska (afterload), dok leva komora radi ,,na prazno” što vodi naglom padu UV i konačno do prestanka srčanog rada. Simptomi: dispnea (sa cijanozom ili bez), bol u grudima, tahikardija, sinkopa, psihomotorna uznemirenost (usled hipoperfuzije CNS-a) i hipotenzija. Simptomi embolije su 5P:

• Pain - oštar, munjevit bol • Pulsness - gubitak perifernog pulsa • Paleness - koža odgovarajućeg regiona je bleda, hladna, ubrzo cijanotična • Parestezije (mravinjanje po koži) • Paraliza mišića

Ogledna životinja: laboratorijski beli pacov Izvodimo eksperimentalnu, egzogenu, vazdušnu emboliju. Prvo se rep pacova drži u toploj vodi da postane hiperemičan (znaci hiperemije pitanje 13) pa se u repnu venu ubrizga 2-3mL vazduha.

  17 

Vrlo brzo nastaje teška dispnea, konvulzije i skoro trenutna smrt usled prestanka rada srca (ulazak velike količine vazduha u srčanu šupljinu onemogućava ulaženje krvi u srce). Posle egzitusa, obdukciju radimo pod vodom, kako bi uočili pojavu penušave krvi i mehurića vazduha poreklom iz srčanih šupljina.

17. Anafilaktički šok – princip izvodjenja i tumačenje Reakcije preosetljivosti podrazumevaju stanja specifično izmenjene – pojačane reaktivnosti organizma na Ag spoljašnje sredine u toku kojih dolazi do oštećenja organizma. Reakcije preosetljivosti mogu nastati usled nekontrolisanog ili nenormalnog odgovora na strane Ag ili autoimunskog odgovora na sopstvene Ag. Po prvom dospevanju alergena u organizam nastaje primarni imunski odgovor tzv. aktivna senzibilizacija. Po ponovnom dospevanju alergena u senzibilisani organizam nastaju reakcije preosetljivosti. Prema Kumbsu i Gelu se grupišu u 4 tipa (neki smatraju da postoji i 5.), prema mehanizmu oštećenja tkiva:

I. Rani tip preosetljivost (Alergije) je brza reakcija krvnih sudova i glatke muskulature posredovana IgE At i mastocitima, često praćena zapaljenjem. Razvija se kod nekih osoba, stvaranjem At protiv Ag iz spoljašnje sredine (polen, neka hrana, lekovi...), nakon susreta sa njima. Nastala At senzibilišu mastocite, tako da nakon sledećeg susreta sa istim Ag dolazi do njihove degranulacije. Kliničke i patološke manifestacije nastaju nakon oslobadjanja medijatora iz mastocita (amini - dilataciju krvnih sudova i kontrakciju glatkih mišića, metaboliti arahidonske kiseline – kontrakcija glatkih mišića i citokini – indukuju zapaljenje)

*Anafilaktička reakcija (izazvana lekovima (penicilin), nekom hranom (kikiriki), ubodom pčele). Spada u red najdramatičnijih alergijskih sindroma. To je sistemska reakcija koju karakterišu edemi (i u larinksu) i pad krvnog pritiska izazvan vazodilatacijom perifernih krvnih sudova i padom perifernog otpora - distributivni šok. Ova sistemska reakcija je izazvana masivnom degranulacijom mastocita u odgovoru na sistemsko prisustvo Ag i može ugroziti život.

II. Citotoksični – mehanizmi kojima nastaju oštećenja kod ovog tipa, potpuno odgovaraju fiziološkim mehanizmima kojima se organizam brani od infektivnih mikroorganizama. B limfociti se aktivišu Ag koji su eksprimirani na ćelijskoj membrani. Aktivirani, sintetišu specifična At IgG i IgM koja se vezuju za membranske Ag posle čega počinje efektorska faza (opsonizacija i olakšana fagocitoza, aktiviranje sistema komplementa i ADCC reakcije). U ovu grupu bolesti spadaju: transfuziona reakcija, fetalna eritroblastoza i razne autoimunske bolesti (pemfigus vulgaris, reumatska groznica...)

III. Posredovana imunskim kompleksima/ Arthusov tip nastaje kada se At vežu za cirkulišuće,

solubilne Ag stvarajući imunokomplekse. Kada iz nekog razloga ovi imunokompleksi ne mogu biti uklonjeni aktivnošći fagocita (kod perzistentnih infekcija, npr.) oni se talože u krvnim sudovima, indukuju zapaljenje i tako dovode do oštećenja tkiva. U ovu grupu bolesti spadaju: SLE, poliarteritis nodoza, poststreptokokni glomerulonefritis, serumska bolest i eksperimentalni model Arthusova reakcija.

IV. Ćelijski/Kasni tip predstavlja grupu bolesti izazvanih T ćelijama. Rezultat su kasnog tipa

preosetljivosti u kojoj učestvuju TH1 limfociti koji oslobađaju citokine i izazivaju inflamaciju. Do ove reakcije može doći tokom autoimunosti ili odgovora na Ag okoline. Bolesti ove grupe su: reumatoidni artritis, MS, kontaktna preosetljivost, hronične infekcije (tuberkulinski oblik, granulomatozni oblik), HCV i HBV infekcije...

V. tip preosetljivosti je vrlo sličan II tipu, mehanizam stvaranja At je isti, ali njihov efekat na

tkivo i ćeliju se razlikuje. Naime, At koja nastaju se vezuju za receptore (TSH R kod Gravesove, ACh R u mijasteniji gravis) i tako utiču na njihovu funkciju (aktivacija ili inhibicija).

Ogledna životinja: senzibilisani zamorac Senzibilizacija životinje se vrši ubrizgavanjem 0,1mL konjskog seruma ili ovoalbumina potkožno, jedanput nedeljno u toku 3 nedelje pre izvođenja ogleda.

  18 

Nakon 3 nedelje senzibilisanoj životinji se ubrizga 1mL konjskog seruma ili ovoalbumina parenteralno. Ubrzo se uočava pojava tahipnee, zatim ekspiracione dispnee, životinja podiže glavu naviše, kašlje, štuca. Svi ovi znaci su posledica spazma glatke muskulature bronha, nagomilavanja endobronhijalnog sekreta, edema...može nastati i asfiksija. Uporedo nastaju i poremećaji KVS-a: kratkotrajna tahikardija je praćena kolapsom usled naglog pada pritiska (zbog vazodilatacije i pada perifernog otpora) – šok! Usled hipoksije dolazi do snižavanja telesne temperature, toničko-kloničkih grčeva, nevoljne mikcije i defekacije, konvulzija... Obdukcioni nalaz: Otvaranjem grudnog koša pluća ,,iskaču" zbog akutnog povećnja količine vazduha usled prethodne dispnee. Uočavamo znake akutnog emfizema: pluća su bleda, sa tačkastim krvarenjima. Respiratorni putevi su ispunjeni sukrvičastom penom. Po otvaranju abdomena uočavamo pojačanu peristaltiku creva usled nadražaja glatke muskulature.

18. Schultz-Dale-ov ogled – analiza zapisa Anafilaktička reakcija na izolovanom crevu (anafilaksa i drugm tipovi preosetljivosti-pitanje 17) Ovaj ogled pokazuje da se anafilaktička reakcija može odigrati i na izolovanim organima. At koja učestvuju u ovom tipu reakcije preosetljivosti (IgE) imaju sposobnost da se svojim Fc fragmentima vežu za receptore odgovarajućih vrsta ćelija pa se zato još zovu i citotropna At. Za ovaj ogled izdvajamo završni segment ileuma zamorca koji je prethodno senzibilisan na određeni Ag. Da bi dokazali da se citotropna At ne nalaze u krvi već na odgovarajućim ćelijama, izolovan organ se ispera kako bi se odstranili svi sastojci krvi. Tek tada organ postavljamo u in vitro optimalne uslove, u sud sa Tirodovim rastvorom u koji se uvodi kiseonik pod određenim P na T= 37°C pomoću vodenog kupatila. Jednim krajem se veže izdvojeni ileum za stakleni držač, a drugim se pero za registrovanje poveže sa kimografom. Crevo i spontano pokazuje male kontrakcije – bazalna peristaltika. Kada se u rastvor u koji je uronjeno crevo doda alergen na koji je životinja prethodno bila senzibilisana, odigrava se reakcija Ag-At na površini ćelije, a njen odraz su anafilaktičke manifestacije na segmenu izolovanog organa koje posmatramo kako na samom organu tako i na hartiji kimografa. Dolazi do snažne kontrakcije. Potom se sistem ispira, a postupak se ponavlja 3 puta. Kontrakcija tankog creva koja nastaje je svaki put slabija usled desenzibilizacije – sva vezna mesta za Ag na At su zauzeta. Posle toga dadajemo histamin da proverimo da li je organ i dalje vijabilan. Pošto dolazi do snažne kontrakcije, potvrđujemo da su Ag zauzeli sva vezna mesta.

19. Obrnuta alergijska reakcija Ova reakcija predstavlja primer II tipa preosetljivosti (tipovi preosetljivosti-pitanje 17). Homologi Ag su oni koji potiču iz iste životinjske vrste. Heterologi Ag su oni koji potiču iz različite životinjske vrste. Ako se imunizacija vrši ovim Ag, At koja nastaju nazivaju se homologa odnosno heterologa.

  19 

Obrnuta alergijska reakcija se dobija kada se serum u kome su sadržana heterologa At prenese u cirkulaciju zdrave životinje čije je tkivo poslužilo kao izvor Ag. Tako dolazi do Ag-At reakcije u organu iz koga Ag vode poreklo. Ogledne životinje: kunić i pacov Prvo se izvrši kastracija pacova, izdvojeni epididimis se isitni u fiziološkom rastvoru kako bi se dobila homogena suspenzija. Homogenat tkiva se ubrizga subkutano kuniću 3 u toku 3 uzastopna dana. Kunić se tako senzibiliše na spermatozoide pacova. Nakon senzibilizacije se izdvoji serum kunća. Normalan pacov se kastrira, isprepariše se epididimis i uzima se sekret koji se potom razblaži u fiziološkom rastvoru. Kap tog razblaženog sekreta se stavlja na ljuspicu i namešta iznad udubljenja pločice u vidu viseće kapi i posmatra se pod mikroskopom. Pod mikroskopom uočavamo normalno pokretanje spermatozoida. Nakon dodavanja kapi seruma senzibilisanog zeca u kome su prisutna At na spermatozoide pacova dolazi do reakcije Ag-At, što se pod mikroskopom uočava kao usporeno kretanje.

20. L.E. ćelije – analiza preparata Lupus eritematodes je sistemsko autoimunskooboljenje. Najčešće zahvata samo kožu (diskoidni), a kao sistemski zahvata brojne organe (bubreg, serozne membrane, zglobove, srce). Morfološke promene koje nastaju su uglavnom posledica taloženja imunskih kompleksa – vaskulitis, nefritis, artritis, perikarditis... Promene na koži su vrlo karakteristične, crvenilo i ospa lokalizovane na obrazima i nosu, oblika leptira. LE (lupus eritematodes) ćelije su fagociti (neutrofili ili makrofagi) sa fagocitovanim imunskim kompleksima. Fagocitovan materijal gura jedro fagocita na periferiju i daje karakterističan izgled LE ćeliji. LE faktor su antinukleusna antitela (pripadaju Ig svih klasa) na dezoksiribonukleohiston. Strogo patognomonično (specifično samo za tu bolest) za SLE je nalaz Sm At. Na praktičnom ispitu je potrebno pronaći ovu ćeliju.

  20 

21.Određivanje reumatoidnog faktora u serumu bolesnika i tumačenje nalaza Reumatoidni faktor (RF) je antiimunoglobulinsko At na izmenjeni IgG. Ima ga 4% zdravih ljudi i 60-80% obolelih od reumatoidnog artritisa. Reumatoidni artritis je sistemsko-zapaljensko oboljenje vezivnog tkiva, nepoznate etiologije sa dominantnom slikom proliferativnog sinovitisa, progresivno hroničnog toka. Češće oboljevaju žene. Oštećenje zgloba je po tipu Artusovog fenomena (tipovi preosetljivosti-pitanje 17) RF se otkrica reakcijom aglutinacije sa česticama lateksa. Suspenzija lateksa sa apsorbovanim humanim IgG na sebi se pomeša sa rastućom koncentracijom ispitivanog seruma. Ako u serumu ima RF dolazi do aglutinacije – pojava belih grumuljica. Kao kontrolu koristimo reakciju sa komercijalnim lateks RF negativnim serumom.

22. Određivanje antinukleinskih antitela u serumu bolesnika i tumačenje nalaza

Antinukleinska antitela (ANA) su antitela na različite komponente ćelijskog jedra (proteinske i neproteinske). Prema vrsti imunofluorescencije jedra zaključuje se koja bit o bolest mogla biti. ANA se mogu podeliti na:

1) Na DNK 2) Na dezoksiribonukleoprotein (DNP) 3) Na histone 4) Na kisele jedarne proteine

Cilj vežbe je ispitati da li u serumu ima ANA metodom direktne imunofluorescencije, a potom po tipu fluorescencije odrediti koja su to ANA i za koju bolest karakteristična.

23. Analiza kristala u sinovijskoj tečnosti

Sinovijska tečnost je proizvod sinovijske membrane i nalazi se u zglobnoj šupljini. U različitim patološkim stanjima dolazi do promena u njenom izgledu i sastavu. Sinovijska tečnost za analizu se dobija punkcijom zgloba. Pojava kristala u sinovijskoj tečnosti su posledica metaboličkih poremećaja (giht, pseudogiht). Giht se odlikuje stvaranjem kristala u zglobu zbog povišenog nivoa urata u serumu. Može biti primarni - kao posledica još nepoznatog inicijalnog mehanizma i sekundarni usled povećane razgradnje purina (leukemije, multipli mijelim...) ili smanjenog izlučivanja urata (hronična insuficijencija bubrega). Mokraćna kiselina je finalni produkt razgradnje purina i normalno se u serumu nalazi 6-7mg/dL. Pseudogiht = hondrokalcinoza je metabolička artropatija koja nasraje zbog taloženja kalcijum-pirofosfata dihidrata u zglobovima. Često se vide kalcifikacije hrskavice pa otuda i naziv. Posmatranje mikroskopskog nativnog preparata sinovijske tečnosti je diferencijalnodijagnostički značajno za odvajanje gihta od drugih artropatija. Ukoliko se uoče igličasti kristali koji ne prelamaju svetlost – to su urati, znači da je reč o gihtu. Ukoliko, međutim, uočimo kratke štapiće oblika romba koji dvostruko prelamaju svetlost, reč je o pseudogihtu.

24. Tip celularnosti sinovijske tečnosti – analiza preparata

Sinovijska tečnost je proizvod sinovijske membrane i nalazi se u zglobnoj šupljini. U različitim patološkim stanjima dolazi do promena u njenom izgledu i sastavu. Sinovijska tečnost za analizu se dobija punkcijom zgloba.

  21 

Normalno ima do 3 000/m3 ćelija (tečnost je bezbojna), a u zapaljenju i do 10 000/m3. Prema dominantnoj vrsti ćelija razlikujemo 3 vrste celularnosti na preparatu obojenom May-Grünwald Giemsom:

a) Preovlađuju granulociti (>50% su Neu), tenost je žute boje b) Pored granulocita uočavamo i pokoju plazma ćeliju c) Pored granulocita i limfocita uočavamo i ćelije lokalnog porekla (monociti, plazmociti,

fagociti...) *Sinovijalna tečnost može biti još hemoragična (crvena) i gnojna (žuto-zelena; kod bakterijskih infekcija, npr: tuberkuloze) Za pripremanje preparata potrebno je sinovijsku tečnost pomešati sa EDTA i centrifugirati. Iz taloga se potom napravi razmaz i boji po MGG. Mikroskopiranjem se određuje tip celularnosti. *Nekad se mogu videti i ,,ragociti” – RA ćelije, polimorfonukleari sa tamnim granulama i ako ih je preko 70% verovatno (ne sigurno) se radi o reumatoidnom artritisu.

25. Eksperimentalna sinusna bradikardija – analiza zapisa

EKG-om ispitujemo srčanu aktivnos, mereći električne impulse koji dolaze od srca. EKG se standardno registruje u 12 odvoda (6 registruje potencijale sa ekstremiteta (registruje sve potencijale koji se šire u frontalnoj ravni), a 6 sa prekordijuma (registruje sve potencijale koji se šire kroz horizontalnu ravan)). Pre registrovanja EKG-a potrebno je izbaždariti elektrokardiografsku hartiju. Jačina strije je 1mV, a brzina kretanja trake je 25mm/s. Na EKG-u je potrebno odrediti:

ritmičnost (posmatraju se sukcesivni R zupci, ako je razmak jednak tada je srčana radnja ritmična; kod sinusnog ritma (pod dejstvom impulsa iz SA čvora) posle svakog P talasa sledi QRS kompleks)

frekvenciju (određuje se deljenjem broja 1500∗ sa brojem mm koji se nalazi između 2 uzastopna R talasa∗∗)

srednju električnu osovina srca (određuje se pomoću triosnog ili šestoosnog sistema koja se dobija ukrštanjem svih 6 odvoda frontalne ravni; koristi se Ajnthovenov zakon (I+III=II); fiziološki opseg je između -30° i +120°)

Sinusna bradikardija je stanje kada srce radi pod dejstvom SA čvora, ali frekvencijom manjom od 60Hz. Eksperimentalno bradikardiju možemo izazvati draženjem vagusa, davanjem ACh, digitalisa... ACh je neurotransmiter parasimpatikusa koji se vezuje za muskarinske (M2) receptore u srcu i ispoljava četvorostruko inhibitorno dejstvo. Ima negativno: -hronotropno -batmotropno -dromotropno -inotropno dejstvo. Ogledna životinja: zec ili pacov

                                                        ∗ to je broj mm koje traka pređe za 60s ako je brzina trake 25mm/s ∗∗ Brže se može odrediti tako što se uoči jedan R talas koji se poklapa sa debljom linijom na traci ako se sledeći R talas nalazi u okviru prvih 5 malih kvadrata, srčana frekvencija je oko 1500/5=300, u okviru 10 malih kvadrata 1500/10 = 150 i tako redom. 

  22 

U položaju supinacije uraditi kontrolni EKG snimak u 3 standardna odvoda (I, II, III). Ubrzigati, potom, lagano intravenski rastvor ACh. Zapaža se produženje QRS intervala i TP intervala, zatim smanjenje zupca P i povećanje talasa T. Takođe kod davanja ACh može doći do aktivacije sekundarnih i tercijarnih pejsmejkera zbog smanjene razdražljivosti SA čvora.

26. Eksperimentalna komorna ekstrasistolija – analiza zapisa EKG – videti pitanje 25. Ekstrasistole su poremećaji ritma koje se karakterišu preranom kontrakcijom celog srca ili dela srca. U odnosu na mesto nastanka mogu biti: -komorne (mogu nastati u provodnom ili radnom delu komore) -natkomorne (sinusne, pretkomorne i pretkomorno-komorne) Eksperimentalno se mogu izazvati električnim draženjem srca, mehaničkim draženjem kateterom, dacanjem kofeina i adrenalina... Adrenalin je naurotransmiter simpatikusa koji ispoljava svoje dejstvo na srce vezujući se za β2 receptore i usled povećanja intracelularnog cAMP-a dovodi do povećanja intracelularnog Ca2+ i nastanka prevremene kontrakcije u ćeliji. Adrenalin ispoljava četvorostruko pozitivno dejstvo. Ima pozitivno: -hronotropno -batmotropno -dromotropno -inotropno dejstvo.

  23 

Ogledna životinja: zec ili pacov U položaju supinacije uraditi kontrolni EKG snimak u 3 standardna odvoda (I, II, III). Ubrzigati, potom, lagano intravenski rastvor adrenalina. Teorijski bi prvo trebalo da dodje do sinusne tahikardije, međutim usled refleksnog uticaja baroreceptora dolazi do bradikardije. Zapaža se pojava ventrikularnih ekstrasistola, sa karakterističnim proširenim i deformisanim QRS kompleksom koji nema veze sa zupcem P. Ukoliko je ekstrasistola nastala u desnoj komori zapažamo QRS kompleks M oblika sa 2 R zupca, koji je pozitivan u I a negativan u II odvodu i obrnuto pri nastanku ekstrasistole u levoj komori. Vrlo često dolazi i do inverzije T zupca i smanjenja voltaže QRS kompleksa što je znak insuficijencije srca.

27. Promene na EKG-u u eksperimentalnoj hiperkalijemiji – analiza zapisa EKG – videti pitanje 25. K je glavni intracelularni katjon jer mu je konc. 150-160 mmol/L. U ECT = 3,5-5,0 mmol/L. Fiziološka količina K se održava zahvaljujući postojanju ravnoteže između unosa (hranom) i ekskrecije (urinom, fecesom i znojenjem) Ekskreciju K povećavaju: -povećana konc. Na i anjona u tubularnoj tečnosti -metabolička alkaloza -povećano lučenje mineralokortikoida -hiperosmolarnost Uloga K: · Održavanje mirovnog membranskog potencijala

  24 

· Transmisija nervnih impulsa · Održavanje srčanog ritma · Održava odgovarajuću osmolarnost ICT · Neophodan je za deponovanje glikogena u jetri i mišićima

Hiperkalijemija je stanje u kome je serumska konc.K veća od 5,5mmol/L. Ona može nastati usled:

1. povećanog unosa 2. smanjenog bubrežnog izlučivanja (kod bolesti bubrega, bolesti nadbubrežne žlezde, pri

primeni diuretika koji štede K) 3. prelaskom K iz ICT u ECT (kod masivnih povreda, acidozi, deficitu insulina, hipoksiji,

intoksikaciji digitalisom...) Glavna patofiziološka posledica hipokalijemij je povećanje neuromišićne razdražljivosti (zbog hipopolarizovanosti membrane)!!!∗ Kliničke manifestacije: Skeleetni mišići: trnjenje usana i prstiju, uznemirenost, abdominalni grčevi, dijareja (teška hiperK se manifestuje slabošću i smanjenim tonusom mišića). Srce: je najosetljivije na promene konc.K+. Usled trajne depolarizacije dovodi do usporenog provođenja impulsa i otežane kontrakcije srca. Poremećaje srčane radnje možemo zapaziti na EKG-u:

Umerena hiperK: ubrzava repolarizaciju – visoka voltaža T talasa, skraćen QT interval Teška hiperK: depresija ST segmenta, zaravnjenje i proširenje P talasa uz produžen PQ

interval (zbog usporenog provođenja kroz pretkomore), produžen QRS (zbog usporenog provođenja kroz komore), pojava aritmija (bradiaritmije, ventrikularna fibrilacija i asistolija)

Ostalo: Uključivanjem kompenzatornih mehanizama za suzbijanje hiperK povećava se ekskrecija preko bubrega i aktivacija Na/K pumpe. Da bi se održala elektronegativnost, ulazak K je praćen izlaskom jona H usled čega nastaje acidoza! Preko negativne povratne sprege K povećava lučenje aldosterona, insulina i kateholamina. Ogledna životinja: zec ili pacov Anestezirana životinja se veže za operacioni sto, elektrode se postave na sva 4 ekstremiteta i onda se uradi kontrolni EKG snimak u 3 standardna odvoda (I, II, III). Potom se lagano intravenski ubrizgava rastvor KCl-a. Povećanje T zupca je prvi znak hiperK. Ako nastavimo sa daljim ubrizgavanjem KCl, uočavamo znake teške hiperK na EKG-u (opisane ranije).

                                                        ∗ U težim oblicima hiperK iznad 6mmol/L dolazi do gubitka neuromišićne podražljivosti (neuromišićna neresposivnost) 

  25 

28. Promene na EKG-u u uslovima akutne intoksikacije kobaltom EKG – videti pitanje 25. Pojedini elektroliti (Co2+, Ba2+, Cs2+) imaju inhibitorno dejstvo na srčani rad. Kobalt spada u oligoelemente koji se normalno nalaze u tragovima u serumu. On ulazi u sastav vitamina B12. Da bi se ispoljili znaci trovanja potrebno je uneti 25x veću koičinu od dnevnih potreba. Negativan učinak Co2+ na srčani rad:

Dovodi do kompetitivne inhibicije Ca2+ (eksperimentalno je pokazano da količina od 10-4 do 10-2 izaziva smanjenje tonusa srčanog mišića)

Metabolički poremećaji u miokardu nastaju kao posledica stvaranja helata, koji inaktivirju koenzim neophodan za oksidativnu dekarboksilaciju piruvata u acetil-CoA i α-ketoglutarat u sukcinat.

Ogledna životinja: pacov U položaju supinacije uraditi kontrolni EKG snimak u 3 standardna odvoda (I, II, III). Ubrzigati, potom, lagano intraperitonealno ili intrakardijalno rastvor kobalt-sulfata. Neposredno po intrakardijalnom ili 5-10min po intraperitonealnom ubrizgavanju rastvora dolazi do izrazite elevacije ST segmenta, slično onome koji se viđa u odvodima koji su u neposrednoj blizini zone nekroze kod infarkta miokarda. Potom nastaju aritmije. Pored direktnog dejstva na miokard, Co2+ dovodi do akutne vazodilatacije, te zbog smanjenog perifernog otpora i smanjenog venskog priliva u srce, smanjuje se i perfuzija miokarda kao i normalna perfuzija drugih organa.

  26 

29. Eksperimentalna dehidratacija – tumačenje ogleda Ukupna količina vode iznosi 60% telesne težine muške osobe od 70kg (ženska osoba zbog više masnog tkiva ima nešto manje vode 55%). Stalnost ukupne količine vode u organizmu (izohidroza) i stalnost osmotskog (izoosmija) i elektrolitnog (izojonija) sastava telesnih tečnosti su osnovni preduslov za odvijanje svih životnih procesa. U velikoj mri od normalnog stanja telesnih tečnosti zavisi i acidobazna ravnoteža. Celokupna telesna voda je raspoređena u 2 funkcionalna odeljka: ekstracelularni (ECT;plazma, intersticijalni prostor, limfa, tečnost potencijalnih prostora, transcelularna tečnost) i intracelularni (ICT). Osmolarnost, enzimsku aktivnost i elektroneutralnost telesnih tečnosti održavaju elektroliti (jonizovane čestice sa pozitivnim ili negativnim naelektrisanjem koje se u električnom polju kreću ka katodi ili anodi). Tabela: Glavni elektroliti u serumu ELEKTROLIT [mmol/L] vrednosti u serumu Na 132-144 K 3,6-4,8 Cl 97-108 Ca 2,4-3,0 Glavni činilac koji kontroliše lokalizaciju i količinu telesnih tečnosti su sile osmoze, a kretanje vode, nutritivnih faktora i produkata metabolizma rezultat je razlike koloidno-osmotskog pritiska. Dehidratacija predstavlja smanjenje količine telesne vode praćeno promenom u elektrolitnom sastavu. Može nastati usled povećanog gubitka vode ili smanjenog unosa.

1. Izotonijska dehidratacija – usled gubitka čiste plazme ili ECT. Smanjena je količina ECT, ali osmolarnost ostaje nepromenjena. Nastaje: posle krvarenje, ekstremnog znojenja, smanjenog unosa...

2. Hipertonijska dehidratacija - smanjenje zapremine ECT i povećanje osmolarnosti. Nastaje posledična hipernatrijemije. Nastaje usled: nedovoljnog unošenja, pojačanog gubitka vode

  27 

preko pluća (neosetnog; u groznici, infekciji respiratornog trakta...), profuznog znojenja, dijaree (naročito kod dece), poliuričnih sindroma (hiperkalciurija, terapija manitolom...)

3. Hipotonijska dehidratacija – smanjenje zapremine ECT i smanjenje osmolarnosti. Nastaje posledična hiponatrijemija. Nastaje usled: ekstrarenalnog gubitka Na (povraćanje, dijarea, opekotine...), 2° renalnog gubitka Na (Adisonova bolest, metabolička alkaloza...nefropatije sa gubitkom soli...), malnutricije.

Unošenje vode Količina [mL] Gubitak vode Količina [mL] U vidu tečnosti 1000-1500 Mokraćom 1000-1500 Hranom 700 Stolicom 100 Metabolička voda 300 Neosetni gubitak

plućima 500

/ Neosetni gubitak kožom

500

UKUPNO 2000-2500 UKUPNO 2000-2500 Posledice smanjenja ECT - dehidratacije:

• pulsus parvus • hipotenzija (hipovolemijski šok, ortostatska hipotenzija) • smanjenje turgora kože • suve sluznice • kolabirani venski krvni sudovi • tahikardija (u sklopu kompenzatornih napora organizma da normalizuju TA) • oligouria ili anurija

Posledice smanjenja ICT (smežuravanje ćelija):

• polidipsija (stimulacija centra za žeđ) • pojava groznice (usled poremećaja termoregulacionog centra) • znaci dehidratacije CNS-a (kognitivni poremećaji, konfuznost, poremećaji stanja svesti (do

kome), intracerebralno krvarenje) • smanjenje zapremine Er (smanjenje MCV i povećanje MCHC)

Ogledna životinja: pacov Pacovu se iz srca izvadi 0,1-0,5 mL krvi, a potom se intraperitonealno ubrizga 10-15 mL hipertoničnog glukoze. Posle 30min se ponovo izvadi krv radi analize elektrolita. Po ubrizgavanju glukoze dolazi do transudacije tečnosti iz ekstracelularnog prostora u peritonealnu šupljinu, tako da se količina ubrizgane tečnosti udvostruči. Uočavamo znake dehidratacije: suva i topla koža, suv jezik i sluznice, neznatna količina koncentrovanog urina, gubitak koordinacije pokreta. Pošto se ovom metodom izaziva drastična dehidratacija po pravilu oko 1-2h dolazi do grčeva i smrti životinje.

30. Eksperimentalna hipokalcemija – tumačenje ogleda Ca je najzastupljeniji metal u organizmu. U krvi se nalazi u 3 oblika: jonizovanom (1,13-1,30mmol/L), nejonizovanom vezanom za proteine, vezan za citrate. Fiziološka količina Ca: 2,14-2,53mmol/L Na količinu Ca u plazmi utiču: · koncentracija proteina (upravno proporcionalna; koncentracija biološki aktivnog jonizovanog

Ca je nepromenjena) · alkaloza smanjuje konc. jonizovanog Ca (jer postoji stalna kompeticija izmedju H i Ca za

vezna mesta na proteinima) · povećana koncentracija slobodnih masnih kiselina uzrokuje povećano vezivanje jonizovanog

ca za proteine, a time i hipokalciemiju. Funkcije Ca: · Gradivni element kostiju i zuba

  28 

· Koagulacija krvi · Kofaktor brojnih enzimskih procesa · Sekundarni glasnik · Uključen u održanje mirovnog membranskog potencijala, transmisiju nervnih inpulsa · Kontrakcija mišića · Procesi transporta

Hipokalcemija je stanje kada je konc. Ca u serumu manja od 2,14mmol/L ili konc. jonizovanog Ca manja od 1,13mmol/L. Najčešći uzroci: hipoparatireodizam, hipovitaminoza D, pojačano izlučivanje u nefronu.... Posledice hipokalciemije: · smanjen prag akcionog potencijala sa -> povećana neuromišićna razdražljivost · Teška hipokalciemija:

tetanija hiperrefleksija karpopedalni spazam (znak ,,akušerske šake”) bronhospazam abdominalni grčevi sistemski toničko-klonički grčevi (tipa grand mal)

· Blaga hipokaciemija: Chvostekov znak (kontrakcija mišića lica pri perkusiji grana n.facialisa) Trousseau-ov znak – kontrakcije mišića ruku usled ishemije (manžetna za

merenje TA se koristi) Erbov znak – pojačana nadražljivost mišića u odgovoru na električnu

stimulaciju Ogledna životinja: pacov Eksperimentalnu tetaniju izazivamo ubrizgavanje EDTA, koji ima veliki afinitet za Ca, vezuje ga stvarajući nejonizovani kompleks i tako dovodi do smanjenja jonizovanog Ca u serumu. Neposredno po intrakardijalnom ubrizgavanju EDTA dolazi do uznemirenosti životinje, pojedinačnih kontrakcija njuške i ekstremiteta, dispnee, generalizovanih toničko-kloničkih grčeva i eventualno smrti životinje.

31. Eksperimentalni edem – tumačenje ogleda O telesnim tečnostima – pitanje 29. Edem predstavlja nagomilavanje tečnosti u tkivu. Postoji nesklad u ulasku i vraćanju tečnosti upreko kapilarne membrane, tako da je transudacija mnogo veća od apsorpcije. Edem je simptom nekog oboljenja: kongestivna srčana insuficijencija, ciroza jetre, venska insuficijencija nogu, Kvinkeov edem (anafilaktički; pitanje 17.) Mehanizmi nastanka: · Onkodinamski: smanjenje koloidno-osmotskog pritiska plazme (opekotine, malnutricija...) · Hemodinamski: usled povećanja opšteg ili lokalnog kapilarnog pritiska (srčana

insuficijencija, začepljenje vena...pitanje 14) · Angiomuralni: usled povećane propustljivosti kapilara (zapaljenje (pitanje 7), opekotine...) · Limfodinamski: usled začepljenja limfnih sudova

U zavisnosti od gravitacije mogu biti: gravitacijski (testasti) i nezavisni od gravitacije (elastični, mesnati) Nastanak edema se može indukovati izvesnim hemijskim supstancama: histaminom, teškim metalima, formalinom, nekim bakterijama... Ogledna životinja: pacov

  29 

U ogledu ubrizgavamo 3% formalina pacovu pod aponeurozu leve šape, posle 24h na mestu ubrizgavanja se može konstatovati edem.

32. Poremećaj diureze – analiza zapisas Diureza je izlučivanje vode mokračom. Normalna količina urina iznosi 1,5-2L dnevno. Poremećaji diureze mogu se manifestovati kao: -smanjeno izlučivanje vode (oligourija <500mL/dan) -povećano izlučivanje vode (poliurija >2L/dan) anurija-prestanak lučenja mokraće retentio urinae – zadržavanje već stvorene mokraće Poremećaji diureze mogu biti:

1. Prerenalni 2. Renalni 3. Postrenalni

U ovom eksperimentu ispitujemo dejstvo određenih faktora na diurezu. Ogledna životinja: ženka psa Fiksiranoj anesteziranoj životinji se uvodi kateter u mokraćnu bešiku, koja se potom isprazni. Tada možemo pristupiti registrovanju minutne diureze u kapima, a zapis se registruje na Bekmanovom pisaču. Prvo registrujemo normalnu diurezu. I.Eksperiment: Preko gastrične sonde psu se daje 25-30mL vode po kg telesne mase. a zatim se opterećenje tečnošću nastavlja davanjem i.v. 1-2mL fiziološkog rastvora/min. Diureza se posle opterećenja povećava 4-5x. *Pod sličnim uslovima i sa istim rezultatom, proba po Volardu se izvodi i kod ljudi. Zdrava osoba koja per os unese 1-1,5L vode treba više od polovine da izluči za 3-4h, pri čemu specifična težina u bar jednom uzorku mora da bude 1003 ili manja, a osmolarnost 80mOsm/L ili niža. ADH je hormon koji se se luči u nc.supraopticusu i nc.paraventricularisu u hipotalamusu i transportuje se do neurohipofize gde se izlučuje u krv. Deluje na distalne i sabirne tubule bubrega i utiče na povećanje volumena mokraće. II.Eksperiment: Glomerularni kapilarni pritisak se kreće oko 65mmHg i obezbeđuje normalnu diurezu. Bubrežna filtracioni pritisak je relativno nezavisan od određenog opsega promene pritiska sistemske cirkulacije. Bubrežna cirkulacija je regulisana po sistemu povratne sprege u opsegu promena sistemskog pritiska od 80-200mmHg. Ovaj sistem povratne sprege se bazira na funkciji renin-angiotenzin-aldosteron-Na sistema.∗ Ako sistemski TA padne blizu 40-50mmHg nastaje anurija, pošto visina pritiska u glomerulu postaje niža od onkotskog pritiska belančevina plazme, pritiska bubrežnog intersticijuma i intratubularnog pritiska. Životinji se i.v. daje 1,5-2mg ACh na kg telesne mase u v.femoralis.                                                         ∗ Hipotenzija smanjuje GFR i tako istovremeno izlučivanje Na i vode što registruje makula denza koja prenosi signal do jukstaglomerularnog aparata što je stimulus za izlučivanje renina. 

  30 

Dejstvo ACh pitanje 25. Vrlo brzo po ubrizgavanju dolazi do naglog prekida lučenja mokraće zbog naglog pada TA. Anurija traje 10-15 min, koliko traje i dejstvo ACh. U toku tog vremena holinesteraza razloži ACh pa se uspostavlja normalna diureza. Funkcionalno stanje bubrega je slično onome koje se razvija u bubregu u toku stanja šoka. Ako bi ovo stanje potrajalo došlo bi do razvoja akutne bubrežne insuficijencije (anurije, hiperhidratacije, hiperazotemije, hiperkalijemije). III.Eksperiment: Postoje izvesne teškoće u izvođenju odgleda, jer hipertenzivne supstance (adrenalin, NA, vazopresin, angiotenzin II) imaju višestruko dejstvo. Naime, manje količine adrenalina i.v. dovode do povećanja diureze, dok veće do smanjenja. Psu ubrizgamo adrenalin 30-40 µg/kg, što obezbeđuje povećanje TA za oko 60-100mmHg zbog vazokonstrikcije a.afferens i posledične oligourije. Dejstvo adrenalina traje kratko zbog MAO i COMT. IV.Eksperiment: Električnim draženjem psa u ingvinalnom predelu (oba n.femoralisa) istovremeno putem elektroda preko ovlažene kože dovodimo do refleksne anurije u toku nekoliko min, ona perzistira neko vreme i posle prekida draženje. Mehanizam refleksne anurije se objašnjava time što se impulsi sa senzitivnih vlakana ili iz direktno pogođenih živaca prenose na bubrežne krvne sudove posredstvom simpatikusa. U klinici je poznato da razni bolni nadražaji na kaudalnim partijama našeg tela (povrede, nefrolitijaza…) mogu iznenada dovesti do anurije. V.Eksperiment: Normalna reapsorpcija vode se odigrava u bubrezima zahvaljujući hiperosmolarnosti intersticijalne tečnosti medule koja iznosi 1200-2500mOsm/kg vode. Međutim ako se u tubulu nađu veće količine osmotski aktivnih čestica, voda će se u povećanom obimu zadržavati u tubulima sabirnih kanalića što ima za posledicu poliuriju. Vrste poliurija:

1. Glikozurična (videti pitanje 33.)– nastaje kao posledica znatne hiperglikemije kada se prekorači bubrežni prag za glukozu (bubrežni prag za glukozu je 10mmol/L) i ona se pojavljuje u mokraći praćena poliurijom.

2. Azotemička – prati pojedine vrste bubrežne insuficijencije. Za ovaj efekat je odgovorna urea, koja ako se pojačano izlučuje dovodi do smanjenja redifuzije u medulu koja je saturisana ureom pa nastaje osmotska poliurija.

3. Natriuretička – nastaje kao poslediva povećanog opterećenja natrijumom ili kao posledica hiperaldosteronizma.

4. Terapijska osmotska poliurija se zasniva ili na sprečavanju reapsorpcije Na (blokiranjem aldosteronskih efekata u cilju smanjenja edema) ili unošenjem osmotski aktivnih supstanci koje se ne metabolišu, filtriraju se, ali ne reapsorbuju (manitol).

Posledice bez obzira na nastanak mogu biti: dehidratacija, hipernatriurija, hiperkaliurija.... 1)Životinji se daje i.v. 1mL 50% glukoze/kg telesne mase. Vrlo brzo dolazi do nagle pojave poliurije koja za 5-6x prevazilazi obim izlučivanja pre injekcije. Efekat traje 10ak min.

  31 

Glukoza se može dokazati Felingovom reakcijom (videti pitanje 33.) 2) Životinji se ubrizga i.v. 5-10mL rastvora ovoalbumina, čija je molekulska masa 35000 (filtrabilan je). Dobijeni uzorak urina testiramo na prisustvo proteina, probom sa sulfosalicilnom kiselinom. Zamućenje je dokaz proteinurije! Nastala ovoalbuminurija (proteonurija) predstavlja preglomerularni tip proteinurije.

33. Glikozurija – dokazivanje prisustva i analiza preparata - Glukoze u urinu normalno nema. Ona se javlja u urinu u patloskim stanjima kada glukoza u krvi ( plazmi ) predje 10 mmol/l. – glikozurija ( benigno kongenitalno stanje koje ne zahteva lecenje ). - glukozu u urinu odredjujemo Felingovom reakciom. princip: - 2 ml rastvora Felinga I i 2 ml rastvora Felinga II pomesati u istom odnosu, pa zagrevati na spiritusnoj lampi do kljucanja. nakon hladjenja epruvete, pola sadrzaja preneti u drugu epruvetu sto ce posluziti kao kontrola, a u ostatak sadrzaja dodati oko 1ml urina, i to ponovo zagrevati do kljucanja. - reakcija je pozitivna ukoliko se stvori bakar oksid ( ciglo – crvena boja ), sto nastaje kao posledica oksidacije bakra.

34. Proteinurija – kvalitativno i kavantitativno odredjivanje i analiza rezultata

Proteinurija je pojava proteina u urinu iznad 150 mg/l na 24 h. normalno se u urinu moze naci do 50 mg/l proteina koji poticu od mukoproteina i enzima ( proteini molekulske mase ispod 70 kD ). kod patoloskih stanja u urinu se najcesce nalaze albumini koji imaju molekulsku masu 72 kD. glomeruli propustaju proteine ispod 70 kD. Proteinurija moze biti:

  32 

1. prerenalna – kod procesa ispred samog bubrega, uzrokuju je bolesti srca, cirkulatornog aparata i hipertenzija ( povecava se koncentracija filtrabilnih protein u plazmi ). zbog primarne bolesti dolazi do poremecaja glomerularne filtracije.

2. renalna – posledica nefritisa, nefroskleroze, nefroze, TBC bubrega

- glomerularna proteinurija – pojava proteina u mokraci iz krvnog seruma npr kod nefroze. - tubularna proteinurija – pojava protein male relativne molekulske mase koji poticu iz tubula kao beta dva mikroglobulin – npr kod vilsonove bolesti, edemske nefropatije..

3. postrenalna – zbog uplale mokracne besike, uretera, prostate, uretre….moze biti: - hilurija – postoji fistulozni spoj izmedju limfnih sudova i urinarnog trakta. zbog drenaze limfe u UGT gube se proteini. - sekretorna proteinurija iz urinarnih puteva – povecava se ekskrecija IgA ili Tamm-Horsvallovog proteina.

- Kvalitativene metode – daju podatke o prisustvu/ odsustvu proteina u urinu - - proteini u urinu se ispituju kuvanjem i probom sa sulfosalicilnom kiselinom. princip rada: uzimaju se tri epruvete. u prvu epruvetu se stavi samo urin ( 1 – 2 ml ) i ona sluzi kao kontrola. u drugu epruvetu se stavi ista kolicina urina i doda nekoliko kapi sulfosalicilne kiseline. treca epruveta sa urinom ( 1-2 ml ) se zagreva na plameniku do kljucanja. epruvete ostaviti da stoje 10 minuta a onda posmatrati promene. rezultati se opisuju deskriptivno pomocu pluseva: - jedan plus – u epruveti se pojavljuje zamucenje ali se vremenom gubi. - dva plusa – u epruveti se pojavljuje zamucenje i vremenom se ne gubi. - tri plusa – u epruveti se pojavljuje zamucenje i talog i vremenom se ne gubi. Proteini koji imaju svojstvo da zagrevanjem na 40-60 stepeni koagulisu, a daljim zagrevanjem do 100 stepeni ponovo rastvore nazivaju se Bens – Dzonsovi proteini. oni se dokazuju testom kuvanja i njihovo prisustvo u urinu ukazuje na prerenalnu proteinuriju. -Kvantitativne metode – daju podatke o kolicini proteina u urinu - 1. Esbahova metoda – u albuminometar se do oznake U stavi urin, a do oznake R reagens i sve to ostavi da stoji 24h na sobnoj temperature da se istalozi. vrednost se izrazava u g/l tj u promilima 2. Metoda po Kvileckom – ova metoda se razlikuje od predhodne po tome sto se dodaje 10 kapi feri hlorida, zatvori se, promucka se i greje na 72 stepena 15 minuta. rezultati se ocitavaju direktno sa albuminometra u g/l. na kraju vezbe se ocitava visina taloga – napomena: stvorice se gustina na vrhu ali to se ne ocitava*. 3. Pardijeva metoda – ne izvodi se. posledice proteinurije – edem, smanjena sposobnost imunog sistema. - Prema tezini poremecaja proteinurija se deli na:

• blaga • srednja • teska – nefrotski dindrom – preko 3.5 g/l

35. Hemoglobinurija – dokazivanje prisustva i analiza rezultata Molekulska masa hemoglobina je 68 kD. Hemoglobinurija moze biti:

1. prerenalna – usled prerenalne hemolize eritrocita 2. renalna – ukoliko dodje do renalne hemolize kao sto je kod infarkta bubrega. 3. postrenalna – kao sto je kod kalkuloze u postrenalnim strukturama kao i usled tumora, tada se

oslobadjaju eritrociti. medjutim ako je urin hipoosmotski dolazi do ulaska tecnosti u eritrocite i njihovog prskanja usled cega dolazi do oslobadjanja hemoglobina.

Hemoglobin u urinu se dokazije benzidinskom reakcijom. princip reakcije: - u epruvetu se stavi ista kolicina vodonik peroksida i benzidinskog reagensa ( po 2 ml ) nakon cega se dodaje 1-2 ml urina. - reakcija je pozitivna ako se u epruveti pojavi svetlo zelena boja sto je posledica oksidacije benzidinske kiseline od strane vodonik peroksida.

36. Patoloski sediment urina - analiza preparata

  33 

Sediment urina predstavlja talog organizovanih i neorganizovanih elemenata koji se mogu naci u urinu posle duzeg stajanja ili posle centrifugiranja. u okviru organizovanih sedimenata se mogu videti eritrociti, leukociti, epitelne celije, cilindri, bakterije, spermatozoidi, gljivice, paraziti a u okviru neorganizovanih se vide kristali, organske i neorganske supstance ili njihove soli. - cilindri su valjkaste structure nastale koagulisanjem proteina. - cilindrurija – pojava cilindara u urinu. - cilindri nastaju u distalnim i sabirnim tubulima. obavezni sastojak cilindara je protein ( Tamm – Horsfallov protein ), pa je proteinurija preduslov za njihov nastanak. najprostiji cilindri su hijalini, ( nisu znak bolesti ) a pored njih mogu biti i vostani i celijski ( oslikavaju uznapredovalu bubreznu insuficijenciju ) – u zavisnosti od vrste celija kojom su prekrivrni mogu biti leukocitni (pijelonefritisi ), eritrocitni ( maligna hipertenzija, vaskulitisi ), epitelni ( kod glomerulonefritisa ) i granulirani (javljaju se usled napornog vezbanja ). - normalan nalaz sedimenata u urinu: - na velikom uvelicanju – 1-2 eritrocita, 3-4 leukocita, 2-3 epitelne celije - na malom uvelicvanju – nema hijalinih cilindara * ponekad se moze naci po koji spermatozoid, dlacica, kapljica masti, zrno skroba. - abnormalan nalaz sedimenata u urinu: - paraziti, bakterije, razliciti cilindri i veci broj celija krvi i epitelnih celija nego sto je dozvoljeno. ** svezina eritrocita moze da ukaze na mesto oboljenja – ukoliko su bledi i smezurani onda krv potice iz visih delova urotrakta, a ako su svezi i crveni onda ukazuju na krvarenje u donjim delovima urotrakta. - eritrociturija se karakterise crvenim i zamucenim urinom a hemoglobinurija crvenim i bistrim urinom. - cilindroidi – gusta sluz valjkastog izgleda – poticu iz uretre i prostate. - pseudocilindri – precipitati soli. - Gliters cells – leukociti koji imaju penusavo jedro – su patognomonicne za akutni pijelonefritis. - leukociturija ( najbrojniji su neutrofili ), ako je masivna naziva se piurija. ide zajedno sa bakterijama i uzrok je zapaljenja bubrega i urinarnih puteva.

37. Poremecaji f izickih osobina mokrace ( spoljasnji izgled, pH, specificna tezina ) – odredjivanje i tumacenje

Fizicke osobine urina:

- odredjivanje osobina posmatranjem: 1. boja – normalno je svetlo zuta dok se u patoloskim stanjima moze javiti kao: a) belicast – povecan broj leukocita u urinu – piurija – npr kod gnojnog zapaljenja. koji deo urotrakta je oboleo se odredjuje pomocu tri case urina: - belicast urin u prvoj casi – oboljenje uretre – npr. gonoreja - belicast urin u prvoj i drugoj casi – npr. oboljenje prostate i epididimisa - belicast urin u prvoj, drugoj i trecoj casi – oboljenje proximalno od vrata besike. b) beo i mlecnog izgleda – prisustvo limfe u urinu – hiurija- javlja se kod uroloskih infekcija i parazitoza – sistozoma. c) crven – zamucen – prisustvo eritrocita - bistar – prisustvo hemoglobin - hematurija – prisustvo krvi – mogu biti: 1. kalkulozne – bolne i provocirane 2. neoplasticne – maligna transformacija – bezbolna i neprovocirana. 2. izgled – bistrina – normalno je bistar a patoloski je zamucen – proteinurije 3. miris – normalno je specifican - a patoloski moze biti: - neprijatan miris – bakterijska infekcija - miris badema – trovanje cijanidima - kiselkast miris – dijabetska ketozacidoza. - merenje urinometrom po Fogelu – za specificnu tezinu - 4. specificna tezina – normalna je od 1012 do 1035 i to je normostenurija. a patoloski moze biti: - hiperstenurija – kod dehidratacije i povecane sekrecije ADH - hipostenurija – kod dijabetesa insupidens

  34 

- izostenurija – kada plazma i urin imaju istu specificnu tezinu i to ukazuje na potpuni prestanak funkcije tubulskog sistema. princip rada: - u menzuri se nalazi plovak na kome treba da se ocita vrednost specificne tezine na sledeci nacin: na sobnoj temperaturi od 20 stepeni se dobijena vrednost sabere sa 1000 a na vecim temperaturama se razlika temperatura oduzima a na nizim obrnuto. 5. ph urina se odredjuje preko indicator traka – normalna vrednost se krece od 4.5 do 8.0 a u uzem smislu 6.2 do 6.8. patoloski nalaz: - kiseliji – usled koriscenja voca - bazniji – kod besa. ** nitriti su dobri indikatori za urinarne infekcije – prvenstveno kod dece.

38. Eksperimentalna hipertenzivna kriza – tumacenje zapisa krvnog pritiska i respiracije

- Hipertenzivna kriza predstavlja nagli porast krvnog pritiska koji se ogledno izvodi intravenskim davanjem adrenalina cije je dejstvo trenutno. - Ogledna zivotinja je pas. - nacin rada – pas se uvodi u opstu anesteziju i poveze sa sistemom za infuziju. registruju se vrednosti krvnog pritiska i srcana frekvencija na pocetku ogleda. intravenskim putem se daje adrenalin ( 5mg/kg ) i prate promene u krvnom pritisku i disanju. - rezultati: srcana frekvencija je povecana a frekvencija disanja smanjena iz sledeceg razloga: - adrenalin deluje na beta 1 receptore koji se pretezno nalaze na srcu i krvnim sudovima, pojacavaju brzinu rada srca i povecavaju krvni pritisak sto zahteva vecu kolicinu kiseonika. - adrenalin takodje deluje na beta 2 receptore koji se pretezno nalaze na plucima ( bronh i bronhije ), i izaziva sirenje bronhija i usporava disanje.

39. Eksperimentalna hipotenzivna kriza – tumacenje zapisa krvnog pritiska i respiracije - Hipotenzivna kriza predstavlja nagli pad krvnog pritiska koji se ogledno izvodi intravenskim davanjem acetilholina. - Ogledna zivotinja je pas. - Postupak rada: pas se uvodi u opstu anesteziju i poveze sa sistemom za infuziju. vrednosti krvnog pritiska i srcane frekvencije se registruju na pocetku ogleda nakon cega se intravenski daje acetilholin ( 50 mg/kg) i prate promene u krvnom pritisku i disanju. - rezultati ogleda: dolazi do pada srcane frekvencije i ubrzanog disanja. dejstvo acetilholina se ostvaruje na sledeci nacin:

  35 

- vezuje se za svoje receptore i to M2 receptore koji se pretezno nalaze na srcu i dolazi do inhibicije srcane funkcije. dolazi do aktivacije G protein, otvaranja kalijumskih kanala i inhibicije adenilat ciklaze. - vezuje se i za M3 receptore koji se pretezno nalaze na glatkoj muskulaturi ( kontrakcije ) i zlezdama ( stimulacija sekrecije ) sto kao posledicu ima ubrzano disanje. acetilholin se oslobadja iz zavrsetaka desetog kranijalnog zivca – n. vagus.

40. Poremecaji respiracije – analiza zapisa ( ogledno povecanje stetnog prostora, stenoza traheje, refleksna apnea, acidoza i alkaloza )

1. Dejstvo povecanog mrtvog prostora na disanje

- mrtvi prostor cini vazduh koji se udise ali ne ucestvuje u razmeni gasova. anatomski mrtvi prostor se prostire od nosa do zavrsetka terminalnih bronhiola a fizioloski mrtvi prostor ventilirane a ne perfundovane alveoli. fizioloski mrtvi prostor se moze povecati usled npr embolije pluca kada krv ne stize do alveola i nema razmene gasova. - ogledna zivotinja je pas - postupak ogleda – pas se uvodi u opstu anesteziju i poveze sa sistemom infuzije. registruje se frekvencija disanja pre i posle stavljanja maske sa crevom na njusku. - rezultat povecanja mrtvog prostora je tahipnea i hiperpnea (slika na 144oj strani u praktikumu) one se javljaju kao posledica hipoksije a ne kao posledica hiperkapnije ( CO2 je 20 puta difundabilniji od O2 ). hipoksija aktivira respiratorni centar preko perifernih hemoreceptora koji se nalaze u krvnim sudovima ( glomus karotikum i aortikum ). 2. Ogledna stenoza dusnika - stenoza dusnika je patolosko stanje koje dovodi do otezanog disanja. javlja se kao akutna (zapaljenje usled ulaska stranog tela ) ili hronicna ( usled kompresije od strane tumora, limfoma) - ogledna zivotinja je pas - postupak ogleda – pas se uvede u opstu anesteziju i poveze sa sistemom za infuziju. registruje se frekvencija disanja pre i posle opstrukcije cevi na masci sto je jednako stenozi traheje. - rezultat ogleda je blaga a nakon toga i jaka tahipneja i hiperpneja ( slika na 145oj strani u praktikumu ) – nastaju kao posledica hipoksije i hiperkapnije koje nastaju usled ne dolaska novog vazduha u alveoli. hipoksija deluje preko perifernih receptora a hiperkapnija direktno na centralne receptore koji su smesteni u produzeno mozdini ( inspiracijski i ekspiracijski centar – retikularna formacija, apneusticki i pneumotaksicni centri – pons ) 3. Refleksna apneja – potpuni prekid disanja

  36 

- predstavlja trenutan i kratkotrajni ( 10s ) odbranbeni mehanizam koji sprecava udisanje potencijalno stetnih stvari ( amonijak, etar..). refleksna apneja je fizioloska, dok centralna i periferna predstavljaju patolosko stanje. - ogledna zivotinja je pas - postupak ogleda – pas se uvede u opstu anesteziju i poveze sa sistemom za infuziju. registruju se frekvencije disanja zivotinje pre i posle katkotrajnog izlaganja parama amonijaka. - rezultat ogleda je apneja nakon normalnog disanja. nakon apneje se javlja tahipneja i hiperpneja ( slika na 145oj strani praktikuma ). apneja se javlja svojevoljno zbog neprijatnog mirisa, ukusa i slicno, a kada ta neprijatnost prodje dolazi do tahipnee i hiperpnee (hiperventilacija ) usled hiperkapnije. 4. uticaj metabolicke acidoze na disanje. - metabolicka acidoza je sistemski poremecaj koji se karakterise smanjenjem pH zbog smanjene koncentracije bikarbonata u plazmi. takodje je smanjen PCO2. nastaje usled: a) smanjenog izlucivanja jona vodonika ( bubrezna insuficijencija, hipoaldosteronizam ) b) povecano unosenje ili stvaranje vodonikovih jona ili gubitka HCO3 ( ketoacidoza kod diabetes melitusa, laktatna acidoza kod soka, trovanje, gubitak HCO3 preko bubrega i GIT-a) - ogledna zivotinja je pas - postupak ogleda – pas se uvede u opstu anesteziju i poveze sa sistemom za infuziju. registruje se frekvencija disanja zivotinje pre i posle intravenskog davanja sircetne kiseline. promene koje su nastale su sledece : - prvo dolazi do aktivacije bikarbonatnog pufera plazme, a nakon toga se aktiviraju intracelularni puferi tj puferi, pa organski puferi ( prvo pluca pa bubrezi ). nakon toga dolazi do hiperventilacije usled aktivacije centralnih receptora pomocu viska CO2 u cilju eliminisanja kiselih produkata. - rezultat ogleda je hiperpneja i tahipneja ( slika na strani 146 u praktikumu ). * za rad enzima potrebna je optimalna pH od 6.8 do 7.8 5. uticaj metabolicke alkaloze na disanje - metabolicka alkaloza je acido bazni poremecaj koji se karakterise povecanjem pH zbog povecanja koncentracije bikarbonata u plazmi. dolazi do porasta PCO2 i nastupa kompezatorna hipoventilacija. nastaje usled: a) gubitka vodonikovih jona na nivou GIT-a ( povracanje i dijareja ) i bubrega (hiperaldosteronizam, kusing, hipoparatiroideizam) b) retencije bikarbonata – unos alkalija u organizam, transfuzija vecih kolicina krvi.. - ogledna zivotinja je pas - postupak ogleda – pas se uvodi u opstu anesteziju i poveze sa sistemom za infuziju. registruje se frekvencija disanja zivotinje pre i posle intravenoznog davanja natrijum bikarbonata. - rezultat ogleda je brahipneja i hipopneja – hipoventilacija ( slika na strani 147 u praktikumu ).

  37 

41. Odredjivanje kiselosti zeludacnog soka pri poremecajima sekrecije i

tumacenje analiza Uvod: - koncentracija slobodne HCL-a ( luce je parijetalne celije zeluca ) u uzorcima zeludacnog soka, kao i totalni aciditet odredjuju se titracijom pomocu NaOH u prisustvu dva indikatora: 1. metal oranz – dvobojni indicator koji je u jako kiseloj sredini crvene boje a u slabo kiseloj i u neutralnoj sredini zute boje 2. fenolftalein – jednobojni indicator koji je u kiseloj i neutralnoj sredini bezbojan a u baznoj sredini je crveno – ljubicaste boje. Princip rada: - na pocetku reakcije u Erlenmajerovoj bocici se nalazi HCl. u nju se dodaje nekoliko kapi oba indikatora i dobija se crvena boja. nakon toga se vrsi titracija: - prvo se crvena boja menja u narandzastu i to nam pokazuje slobodnu HCL. nakon toga se nastavlja titracija i dobija se nijansa zute boje a nakon toga ( posle jedne kapi ) se dobija crvena boja i to nam pokazuje ukupnu HCL. Izracunavanje: - slobodna HCL – gleda se zapremina NaOH koja je utrosena za promenu crvene boje rastvora u narandzastu – dobijena zapremina se pomnozi sa 10 i dobijamo koncentraciju HCL-a. - ukupna HCL – gleda se zapremina NaOH koja je utrosena za promenu crvene boje rastvora preko narandzaste i zute do ponovne crvene – dobijena zapremina se pomnozi sa 10 i dobijamo koncentraciju ukupne HCL. - vezana HCL – dobija se kada se od ukupne oduzme slobodna HCL. ***ovaj nacin izracunavanja se primenjuje kada se u Erlenmajerovoj bocici na pocetku reakcije nalazi 10 ml zeludacnog soka, a ako se nalazi 100 onda nema mnozenja sa 10. Normalne vrednosti: - slobodna HCL – 15 – 55 mmol/l - ukupna kiselost – 30 – 70 mmol/l. - U zavisnosti od kolicine HCL koja se luci, postoji sest stanja:

1. hiperhlorhidrija – povecana kolicina HCL-a u zelucu – javlja se kod ulkusa duodeni, Colinger-Elisonovog sindroma ( BAO/MAO > 0.6 )…

2. hipohlorhidrija – smanjena kolicina HCL-a u zelucu – javlja se kod hronicnog ostecenja sluznice zeluca, radioterapije, koriscenja nekih lekova ( aspirin ) …

  38 

3. pseudohlorhidrija - je lazna ahlorhidrija – javlja se kod emocionalnog stresa.. 4. ahlorhidrija – potpuni nedostatak HCL-a u zelucu – javlja se kod hronicnog atroficnog

gastritisa, benigni i maligni tumori zeluca… 5. ahilia gastrica – nedostatak pepisnogena i HCL-a 6. normohlorhidrija – uredan nalaz lucenja HCL-a

42. Tumacenje krivulje kiselosti zeludacnog soka

Rezultati koji se dobijaju titracijom se mogu prikazati graficki u vidu krivulje. ona se konstruise tako sto se na apcisu nanosi vreme koje je proteklo od uzimanja prvog uzorka zeludacnog soka a na ordinatu se unosi kolicina rastvora NaOH koncentracije 100 mmol/l. koja je potrebna za titraciju slobodne HCL-a i totalnog aciditeta u 100ml zeludacnog soka. uvek se konstruisu dve krivulje :

1. krivulja slobodne HCL 2. krivulja totalnog aciditeta

- konstruisu se 4 grafika sa strane 107 i 108 i praktikuma. - hiperhlorhidrija - hipohlorhidrija - pseudohlorhidrija - normohlorhidrija. *** BAO – bazalna sekrecija HCL-a - sekrecija HCl – a u bazalnim uslovima. normalne vrednosti se krecu od 2-4 mmol/h ( kod muskarca maximalno moze do 10 mmol/h a kod zena za trecinu manje ) *** MAO – maksimalna sekrecija sluzokoze zeluca izazvana sekretogenim svojstvima. normalne vrednosti se krecu od 15 – 35 mmol/h. Zeludacni sok cine unutrasnji factor zeluca, pepsin, HCL, muku, sluz. kiselost pretezno potice od HCL a u manjoj meri od organskih kiselina npr mlecna. HCL u zeludacno soku se moze naci kao slobodna i vezan HCL. slobodna HCL je disosovana u zeludacnom soku i ostvaruje sve funkcije ove kiseline u zelucu. vezana HCL je ona koja je vezana za proteine i glikoproteine.

  39 

43. Odredjivanje mlecne kiseline pri poremecajima zeludacne sekrecije

Princip rada: - uzimaju se dve epruvete – jedna je slepa proba a druga je za ogled. u obe epruvete se stavi po dva mililitra Ufelmanovog reagensa ( tamno plava boja ) a u drugu se doda jos dva mililitra (nekoliko kapi ) zeludacnog soka u kome se nalazi mlecna kiselina. reakcija je pozitivna ukoliko se boja promeni iz tamno plave u zutu a negativna ukoliko dodje do obezbojavanja ili smanjenja inteziteta plave boje. - primeri bolesti gde se javlja mlecna kiselina u zeludacnom soku su benigni i maligni tumori zeluca, atroficni gastritis…tj bolesti gde se javlja ahlorhidrija – potpuni nedostatk HCL-a u zelucu. - mlecna kiselina se stvara kao posledica kolonizacije zeluca bakterijama, povecane razgradnje ugljenih hidrata i povecanog nastanaka laktata a sve to usled nedostatka HCL-a

44. Određivanje aktivnosti amilaze u mokraći i tumačenje rezultata Amilaza je metaloenzim koji za svoju aktivnost zahteva Ca2+. Pretežno se nalazi u pljuvački i pankreasnom soku. Amilaza iz pljuvačke započinje razgradnju skroba (α-1-4 veze glukoze u skrobu), da bi ona bila nastavljena u duodenumu amilazom pankreasnog soka. Skrob se razlaže do maltoze preko serije međuproizvoda – dekstrina. Normalna vrednost na 37°C je < 321 U/L Koncentracija amilaze je snižena kod uznapredovalih formi hroničnog pankreatitisa, a povišena je kod: teške ostrukcije creva, akutnog i hroničnog pankreatitisa, parotitisa, kod nekih tumora. Ukoliko je očuvana funkcija bubrega, amilaza, kao mali molekul, se može registrovati u urinu. 20-30h nakon početka akutnog pankreatitisa nivo amilaze u serumu dostiže pik, posle toga koncentracija opada, ali se njen povišen nivo javlja u mokraći (slika!). Zato je u akutnom pankreatitisu najvažnije odrediti amilazu u serumu u početku bolesti, a kada njen nivo padne, treba pratiti nivo u urinu. U toku akutnog pankreatititisa povećava se i nivo lipaze koja je visoko specifična za pankreas tako da se češće koristi, a činjenica da zadržava visok nivo i do 2 nedelje (amilaza 4 dana) nam omogućava bolje praćenje bolesti. α-amilaza katalizuje hidrolizu 2-hloro-4-nitrofenol-maltotriozida (CNPG-3) u 2-hloro-4-nitrofenol (CNP). Katalitička koncentracija se upravo određuje prema stvorenoj količini CNP-a merenog na talasnoj dužini 405nm. α-amilaza CNPG3 CNP + maltoza Postupak:

1. Odpipetirati u kivetu 1mL reagensa A i 10µL urina 2. Izmućkati sadržaj kivete i staviti kivetu i fotometar 3. fotometar sam izračunava koncentraciju amilaze prema određenoj formuli, mereći

apsorbanciju na 1min u periodu od 3min  *Napomena: Saliva i koža sadrže α-amilazu tako da nikad ne treba pipetirati ustima i treba izbegavati kontakt kože sa reagensima. 

45. Dokazivanje i odredjivanje bilirubina, urobilinogena i i urobilina u urinu kod

opstrukcijske zutice - koriscenjem pojedinih metoda moguce je dokazati prisustvo bilirubina, urobilinogena i urobilina u urinu i time dobiti informaciju o mogucem tipu zutice. - bilirubin je glavni pigment zuci zutozelene boje i ne sadrzi gvozdje. nastaje razgradnjom eritrocita tj hemoglobin u slezini i jetri. - hemoglobin se cepa na hem i globin, od hema se odvaja gvozdje i nizom reakcija prvo se dobija biliverdin a nakon toga bilirubin. bilirubin se putem krvi vezan za albumin prenosi do jetre i to je slobodni ili indirektni bilirubin. u jetri se odvaja od proteina i u glatkom ER konjuguje sa

  40 

glukuronskom kiselinom uz pomoc enzima glukuronil transferaze, a zatim se sa zuci izlucuje u crevo kao direktni ili konjugovani bilirubin ( rastvorljiv u vodi ). u crevima nastaje urobilinogen koji se delimicno resorbuje i vraca u jetru dok se veci deo izlucuje mokracom ili se dalje transformise u debelom crevu u sterkobilin ( urobilin ) koji daje braon boju stolici. - povecanje bilirubina i njegovih derivate u serumu dovodi do hiperbilirubinemije sto je preduslov za pojavu zutice - icterus ( zuta prebojenost koze i sluzokoza ). - prema lokalizaciji osnovnih poremcaja zutica se deli na :

1. prehepaticnu ili hemoliticnu – nastaje zbog povecanog razaranja eritrocita ( kao kod transfuzije pogresne krvi, infekcija, zmijski otrov u krvi…) nalaz: povecan indirektni bilirubin u serumu zbog nemogucnosti jetre tj hepatocita da konjuguju sav indirektni bilirubin.

2. hepaticna, parenhimatozna, hepatocelularna – nastaje usled ostecenja hepatocita ( hepatitis..) sto kao posledicu ima nemogucnost prihvatanja, konjugacije i sekrecije bilirubina. kod novorodjencadi ova zutica nastaje kao posledica fizioloske hemolize eritrocita i smanjenog nivoa enzima glukuronil trensferaze u krvi. za par dana se ova zutica povlaci. ovo za posledicu ima nastanak kernicterusa – zbog propustljivosti hematoencefalne barijere kod novorodjencadi. nekonjugovani bilirubin napada bazalne ganglije. nalaz: povecan i direktni i indirektni bilirubin u serumu.

3. posthepaticna, mehanicka, opstruktivna ili zastojna zutica – nastaje zbog mehanicke opstrukcije tj zbog nemogucnosti odvodjenja konjugovanog bilirubina iz jetre u crevo. moze biti :

• intrahepaticna – izazvana razlicitim lekovima, estrogenim hormonima… • ekstrahepaticna – kamenovi u zucnim putevima, karcinom glave pankreasa…

nalaz: povecan nivo konjugovanog bilirubina u krvi.

1. Dokazivanje prisustva bilirubina u urinu - reakcija po Rosinu. - alkoholni rastvor joda je snazno oksidaciono sredstvo koje vrsi oksidaciju bilirubina u biliverdin, koji je zelene boje. reakcija je pozitivna ako se na dodirnoj povrsini urina i Rosinovog reagensa formira zelen prsten. - u urinu se jedino moze naci konjugovani bilirubin zato sto je nekonjugovani vezan za albumine i ne filtrira se glomerulskom filtracijom, a konjugovani se pomocu glukuronil transferaze prevodi u hidrosolubilnu supstancu koja je sad dostupna filtraciji. - nalaz bilirubina u urinu moze da ukaze na posthepaticnu konjugovanu zuticu i na hepaticnu zuticu.

2. Dokazivanje prisustva urobilinogena u urinu – Erlihova proba - u epruvetu se sipa tri do pet mililitara urina, a onda doda nekoliko kapi erlihovog reagensa. ako se pojavi crvena boja tek po zagrevanju mesavine mokrace i reagensa, onda je kolicina urobiliinogena koja se nalazi u mokraci normalna. ukoliko se crvena boja ne pojavi ni posle zagrevanja znaci da u mokraci nema urobilinogena, a ukoliko se crvena boja pojavi spontano bez zagrevana znaci da je kolicina urobilinogena u mokraci povisena. - u fizioloskim uslovima dnevna kolicina izlucenog urobilinogena putem urina iznosi do 4 mg. povecana kolicina urobilinogena u urinu ukazuje na prehepaticnu ili hepaticnu zuticu. naime zbog povecane kolicine bilirubina koji nastaje u jetri, povecana kolicina dolazi i do creva. iz creva se 20 % urobilinogena ( nastao od bilirubina ) resorbuje u venu porte a nakon toga i filtrira kroz bubrege. kako je veca kolicina urobilinogena u crevima veca je i kolicina resorbovanog urobilinogena pa samim tim je veca i kolicina urobilinogena u u urinu. - odsustvo ili smanjena koncentracija urobilinogena u urinu ukazuje na opstruktivnu zuticu – zbog opstrukcije izvodnih puteva ( extra – i intrahepaticnih ) nema oticanja bilirubina u creva pa samim tim nema sta da se resorbuje do vene porte a zatim i do bubrega.

3. Dokazivanje prisustva urobilina u urinu – Slezingerova proba. - u epruvetu se u jednakim kolicinama pomesaju urin i Slezingerov reagens koji se pre upotrebe mora promuckati. nakon homogenizacije sadrzaj epruvete se filtrira kroz filter

  41 

papir u drugu epruvetu. ukoliko se u epruveti nalazi urobilin, filtrate ce pokazati zelenu fluoroscenciju. epruveta se posmatra na tamnoj podlozi. - urobilin se resorbuje iz creva. od te kolicine 95 % odlazi nazad u zuc a samo 5% odlazi u urin. - ukoliko nema urobilina u mokraci onda nam to govori da se radi o opstrukcijskoj zutici.

46. Određivanje aktivnosti alkalne fosfataze u serumu kod opstruktivne žutice Alkalna fosfataza (ALP) je prisutna u gotovo svim ćelijama i zato je nedovoljno speifična za dijagnostiku. Normalne vrednosti: ♂ do 115 U/L ♀ do 105 U/L Postoji 4 izoenzima: -tkivno nespecifična (jetra, kost, bubreg) -intestinalna -placentalna -germinativnih ćelija Nivo ovog enzima je povišen kod rahitisa, osteoblastnog sarkoma, hiperparatireodizma, opstruktivne žutice, Pagetove bolesti, nekih tumora…i u nekim fiziološkim stanjima: trudnoća (povišen je izoenzim iz placente u II i III trimestru), rast kostiju, zarastanje preloma ALP katalizuje u alkalnoj sredini prenos fosfatne grupe 4-nitrofenilfosfata na 2-amino-metil-1-propanol (AMP), oslobađajući pri tom 4-nitrofenol, koji je žute boje. Aktivnost ALP-a se određuje na osnovu brzine stvaranja 4-nitrofenola. ALP 4-nitrofenilfosfat + AMP AMP-fosfat + 4-nitrofenol Postupak:

1. Pripremiti u epruvetu radni reagens (AMP, 4-nitrofenilfosfat, pH=10,4) – 1mL 2. Dodati ispitivani serum 20µL 3. Aspirirati sadržaj iz epruvete u protočnu kivetu fotometra 4. Fotometar meri apsorbancu uzorka (talasna dužina 405nm), a potom čita u vremenskom

intervalu od 1min u naredna 3min 5. Iz brzine promene apsorbance u vremenu izdračunava se aktivnost ALP-a

47. Hipohromna anemija – analiza preparata

- Uzroci nastanka hipohromnih anemija su:

• smanjeno unosenje gvozdja sto je veoma retko za nase krajeve • poremecaj resorpcije gvozdja – javlja se kod ahlorhidrije i hipohlorhdrije ( HCL je neophodna

za resorpciju Fe jer prevodi trovalentni feri jon koji je nerastvorljiv u vodi u dvovalentni fero jon )

• akutno i hronicno krvarenje ( 2-4 ml na dan ) – krvarenje iz GIT-a, menstruacioni ciklus.. • povecane potrebe za gvozdjem – trudnoca, rast…

- karakteristike hipohromne anemije • hipohromija – mala kolicina hemoglobin • mikrocitoza – sitni eritrociti • anizocitoza – varijacije eritrocita u velicini • poikilocitoza – varijacije u obliku

  42 

• anulocitoza – oblik prstena sa centralnim rasvetljenjem • eritropenija – smanjen broj eritrocita • smanjen hemoglobin, hematokrit, MCV, MCH, MCHC

- najzastupljenija hipohromna anemija je sideropenijska u svim uzrasnim grupama i svim geografskim podrucijima. uzrok njenog nastanka je nedostatk Fe koji ulazi u sastav hemoglobina. * talasemije – kvantitativni poremecaji sinteze globina – nasledjuju se autozomno dominantno. - nacin rada – pregledanje razmaza krvi pod imerzionim objektivom – uvecanje 100 puta. - ogledna zivotinja je kunic kome se 7 dana pre ogleda svakodnevno ispusta postupno sve veca kolicina krvi ( na kraju do 20 ml ). nakon sedmog dana se kunic uzima krv iz marginalne ushne vene i 1 – 2 kapi se stavi na plocicu. nakon toga se vrsi bojenje po Mej Grinvald Gimzi. **** najbitnija karakteristika za prepoznavanje ove anemije je anulocitoza – pojava anulocita

48. Hemoliticka anemija – analiza preparata

- Hemoliticke anemije nastaju kao posledica razgradnje ( hemolize ) eritrocita. mogu biti :

1. korpuskularne – uzrok hemolize je u samim eritrocitima: • poremecaj sinteze hemoglobin:

- anemija srpastih celija – kvalitativni poremecaj - talasemije – kvantitativni poremecaj

• urodjeni enzimski defekti: - piruvat kinaze – obezbedjuje ATP - glukozo 6 fosfat dehidrogenaze

• urodjen poremecaj membrane eritrocita: - nasledna sferozitoza – poremecaji u citoskeletu - nasledna eliptocitoza

2. ekstrakorpuskularne – uzrok hemolize je van eritrocita: - toplota, hemijski agensi, infekcije, mars hemoglobinurije ( usled dugog hodanja dolazi do ostecenja eritrocita zbog udaranja stopala o tvrdu podlogu) , trauma….

- kao posledica razgradnje povecana je i sinteza eritrocita ( eritropoeza ). blage hemolize se nece primetiti jer se produkcija u kostnoj srzi moze povecati do 8 puta. problem moze nastati usled aplazije kostne srzi zbog cega nastaju aplasticne anemije gde je izrazeno skretanje u levo crvene krvne loze, prisustvo eritroblasta i retikulocita. - nacin rada – pregled razmaza periferne krvi pod imerzionim objektivom – uvecanje 100 puta. ogledna zivotinja je pacov kome se svakog dana 3-4 puta dnevno ubrizga po 10 mg fenil hidracina. zatim se pacovi iz srca izvadi 0.5 ml krvi i stavi na mikroskopsku plocicu ( 1-2 kapi ). bojenje se vrsi po MGG-u. - karakteristike preparata:

• izrazeno je skretanje eritrocitne loze u levo, zastupljena je polihromazija (razlicita zastupljenost hemoglobina u eritrocitu ), kao i eritroblasti sa jedrom !

• sferozitoza – mali loptasti eritrociti bez centralnog rasvetljenja – kod nasledne sferozitoze

• Hajncova telasca – loptasti eritrociti u cijoj se citoplazmi nalaze granule sagradjene od denaturisanih i istalozenih protein – kod deficita glukozo 6 fosfat dehidrogenaze pri cemu se javlja oksidativni stress.

• shizociti – fragmenti raspalih eritrocita pri mehanickoj hemolizi

** osnovni uzrok nastanka hemolitickih anemija je povecana razgradnja eritrocita. takodje bitnu ulogu igra i smanjenje zivotnog veka eritrocita koje je normalno 120 dana.

49. Toksicna anemija – analiza preparata - Razliciti toksicni faktori mogu dovesti do destrukcije maticnih celija kostne srzi kada govorimo o toksicnoj aplasticnoj anemiji ili do toksicne hemolize ili do toksicne hemoliticke – aplasticne anemije. - toksicne anemije najcesce nastaju usled delovanja benzola, aniline, fenola, toksicnih boja kao i derivate olova. - nacin rada – pregled periferne krvi pod imerzionim objektivom uzrokovano olovnim trovanjem – uvecanje 100 puta. ogledna zivotinja je pacov kome se 3-5 dana pre vezbe ubrizga u dva navrata 0.5 ml

  43 

petoprocentnog rastvora olovo nitrata. nakon toga se uzima 0.5 ml krvi iz srca pacova i stavi na mikroskopsku plocicu ( 1-2 kapi ). bojenje se vrsi metodom MGG. - karakteristike preparata:

• vide se znaci hemolize • hipohromija – bledi su zbog nedostatka hemoglobin • makrocitoza – uvecani su • bazofilno punktirani eritrociti – u citoplazmi se vide tamno plave granule – vise od

300 na jednom eritrocitu sto je jasan znak trovanja olovom.

** zajednicke karakteristike svih anemija: - malaksalost, belede sluznice, pospanost, laka zamorljivost, tahikardija…

50. Perniciozna anemija – analiza preparata Perniciozna anemije je najcesca megaloblastna ( hiperhromna ) anemija. Nastaje zbog poremecaja u sintezi DNK-a odnosno u sazrevanju eritrocita. - vitamin B12 ( kobal – amin ) je jedan od najvaznijih nutritivnih cinilaca eritropoeze. usled njegovog manjaka u organizmu nastaje perniciozna anemija. nedostatk vitamina B12 moze nastati zbog: 1. neadekvatnog unosa vitamina B12 hranom 2. deficit unutrasnjeg faktora iz zeluca ( kastleov factor ) – luce ga parijetalne celije sluznice zeluca i neophodan je za resorbciju vitamina B12. vitamin B12 se vezuje za unutrasnji factor i transportuje se do terminalnog ileuma gde se vezuje za mikroresice i unosi u krvotok.. deficit unutrasnjeg faktora moze nastati usled hiruske intervencije, kongenitalnih anomalija, atroficnog gastritisa ( alkoholicari ). 3. pankreasne insuficijencije – nedostatak enzima za resorbciju vitamina B12 4. poremecaju u resorbciji u ileumu – npr kod limfoma creva 5. kompeticije sa bakterijama i parazitima – npr difilobotrium latum. - analiza preparata: - zastupljena je anizocitoza – preovladjuju makrocti tj megalociti ( krupni eritrociti u perifernoj krvi preko 10 – 12 mikrometara , oblik ragbi lopte) i megaloblasti ( krupni predhodnici eritrocita u kostnoj srzi ). - zastupljena je i poikilocitoza – eritociti razlicitog oblika – npr sfericni -veca je kolicina hemohlobina u pojedinacnim eritrocitima ( hiperhromana anemija ) medjutim zbog eritropenije manja je kolicina hemoglobina u citavoj krvi nego normalno. - pored eritropenije zastupljena je i leukopenija i trombocitopenija - u perifernoj krvi se mogu videti i hipersegmentovani granulociti –makropoliciti

  44 

- MCV pojedinacnih eritrocita je povecan dok je MCHC odnosno sinteza hemoglobina normalna ili povecana. - index bojenja je 1.1 – 1.3 – hiperhromnost.

51. Retikulocitoza – analiza preparata - retikulociti se normalno u velikom broju nalaze u kostnoj srzi, a u perifernoj krvi njihov broj je mali i iznosi svega 0.5 – 2 %. retikulocitoza je povecan broj retikulocita u perifernoj krvi. moze se javiti fizioloski u stanjima povecane potrebe za eritrocitima ( hipoksija ) – velika nadmorska visina, deca u period rasta… a i u patoloskim stanjima kao npr kod hemoliticke anemije, kod primene eritropoetina, u toku lecenja drugih anemija… - nacin rada – pregled razmaza krvi pod imerzionim objektivom – uvecanej 100 puta. ogledna zivotinja je kunic sa posthemoragijskom anemijom. na plocice za pravljenej krvnog razmaza stavi se 0.5% rastvor boje brilijant krezil palvog u apsolutnom alkoholu. napravi se razmaz i stavi u vlaznu komoru 5-10 minuta.( petrijeva solja oblozena vlaznim filter papirom ). nakon tog ase susi na vazduhu pa se na osusen preparat stavi kap imerzionog ulja i posmatra. - karakteristike: - ne razlikuju se od eritrocita ukoliko se primene Mej Grinvald Gimza bojenje, pa se zato koristi bojenje sa brilijant krezil plavim. tada se retikulociti vide kao krupne celije sa plavo zelenom mrezicom ( ostaci organela, prvenstveno ribozoma koji se boje plavo ). ** ukratko o anemiji: - anemija je stanje poremecaja crvene krvne loze gde postoji smanjenje koncentracije i kolicine hemoglobin u krvi, koje je najcesce praceno i smanjenjem broja eritrocita u krvi. dovode to tkivne hipoksije zbog smanjene sposobnosti krvi da prenosi kiseonik. - hematopoeza – process stvaranja novih krvnih celija. Uz pomoc hematoloskih indeksa se moze odrediti vrsta anemije: - normalne vrednosti : - MCV – 82 – 100 fL - MCHC – 31-35 g/dL - MCH – 27 – 32 pg - CI ( indeks bojenja koji zavisi od kolicine hemoglobin u eritrocitu ) – 0.85 – 1.15 – normohromnost, preko hiper – a ispod hipohromnost - hematokrit – 0.4 – 0.54 M. i 0.35 – 0.48 Z.

  45 

- hemoglobin – 130 -170 g/l M. i 115 – 160 g/l Z. - br eritrocita – 4.2 – 5.8 biliona M. i 3.7 – 5.2 biliona Z. - process eritropoeze strana 85 praktikum. normocitna anemija – smanjen br eritrocita a MCV, MCH, MCHC normalni makrocitna anemija – smanjem br eritrocita, MCV, MCH su poviseni a MCHC normalan mikrocitna anemija – br eritrocita,MCV, MCH su smanjeni a MCHC normalan mikrocitna hipohromna anemija – sve je smanjeno.

52. Odredjivanje patoloske leukocitarne formule i tumacenje rezultata Leukociti prestavljaju uoblicene elemente krvi. njihov broj je od 4 – 10 milijardi u litru krvi. u leukocite spadaju: - neutrofili – od 3 – 6 milijardi/ L ( 50 - 70 % ) - eozinofili – 0.15 – 0.30 milijardi/L ( 1 – 4 % ) - bazofili – 0.00 – 0.1 milijardi/L ( 0.4 % ) - limfociti – 1.5 – 4 milijardi/L ( 20 – 40 % ) - monociti – 0.3 – 0.6 milijardi/L ( 2 – 8 % ) poremecaj procentnog sastava bele krvne loze moze da ukaze na postojanje nekog oboljenja ( ne samo oboljenje krvi vec i neka druga oboljenja ) - neutrofilija – povecan broj neutrofila iznad 7.5 milijardi po litru krvi. neutrofilija oslikava sledeca oboljenja – infekcije ( lokalne i generalizovane ) – bakterije, virusi i gljivice, nekroze i upale ( giht, opekotine, povrede ), maligne tumore ( limfomi, melanomi, tumori mozga, zeluca, pankreasa..), emocionalne poremecaje, bolesti krvi ( hemolize, hronicna krvarenja..), nadrazaje ( hladnoca, toplota, bol..) kao i prisustvo nekih lekova i toksina u organizmu. - neutropenija – smanjen broj neutrofila ispod 1.5 milijardi po litru krvi. moze biti:

• umerena – od 1 – 1.5 milijardi • srednje teska – od 0.5 – 1 milijarda • teska – manje od 0.5 milijardi • agranulocitoza – mnogo manje od 0.5 milijardi

stanja koja oslikava su: splenomegalija ( moze nastati zbog ciroze jetre, leukemija..), koriscenje alkohola, koriscenje raznih lekova ( citostatici, fenoztijazin, aminopirin..), akutne virusne infekcije, HIV, hepatitis, … - eozinofilija – povecan broj eozinofila iznad 0.5 milijardi po litru krvi. javlja se kod sledecih stanja: alergijske reakcije, parazitarna oboljenja ( trihineloza, ehinokokoza..), maligni tumori (melanomi, tumori CNS-a, hockin, non – hockin limfomi..), kozne hronicne bolesti.. - eozinopenija – smanjen broj eozinofila ispod 0.1 milijarda u litru krvi. javlja se kod akutnih bolsti, primene kortikosteroida… - bazofilija – povecan broj bazofila iznad 0.1 milijardu po litru krvi. javlja se kod: infekcije ( virus influence, boginje..), alergija, malignih tumora ( hronicna mijeloidna leukemija..) i kod drugih oboljenja poput ulceroznog kolitisa, reumatoidnog artritisa… - bazofilopenija – smanjen broj bazofila. javlja se kod : prvog tipa preosetljivosti, infekcija, zapaljenja…. - monozitoza – povecan broj monozita iznad 5 milijardi kod odraslih i preko 7.5 kod dece. javlja se kod: malignih tumora, infekcija ( tuberkuloza, bruceloza..), krvnih bolesti… - limfocitoza – povecan broj limfocita iznad 4 milijarde. javlja se kod: bakterijskih infekcija ( veliki kasalj, sifilis..), virusnih infekcija ( hepatitis A, mononukleoza..), reakcija preosetljivosti, insuficijencije nadbubrega… - limfocitopenija – smanjen broj limfocita ispod 1.5 milijardi kod odraslih i ispod 3 milijarde kod dece. javlja se usled: smanjenog stvaranja limfocita ( aplasticna anemija..), povecane razgradnej limfocita ( zracenje, hemioterapija, kusingov sindrom…), povecanog gubljenja limfocita ( crevni tumori, limfomi….). * leukopenija – manje od 1.5 milijardi leukocita a agarnulocitoza manje od pola milijarde - princip rada: izbroji se 100 celija, odredi njihova vrsta i rasporede po grupama. nakon toga izracunati njihovu procentualnu zastupljenost i protumaciti nalaze ( normalno, poviseno, smanjeno ). na kraju prema dobijenim rezultatima odrediti oboljenje . - npr…utvrdili smo da se radi o eozinofiliji. na osnovu toga mozemo reci da je u pitnanju neka alergija ili parazitoza

  46 

.

53. Hronicna limfaticna leukemija – analiza preparata HLL je klonalna proliferacija limfocita. Broj limfocita u krvi povecan je u razlicitom stepenu. kao donja granica se uzima 5 milijardi po litru krvi. nastaje usled dejstva humanog T celijskog leukemijskog virusa koji pripada familiji retrovirusa. karakteristike bolesti su i splenomegalija, anemije, insuficijencija hematopoeze, limfadenopatija… - izvodjenje i tumacenje ogleda: na plocicu ( razmaz periferne krvi bolesnika obolelog od HLL-a) se stavi imerziono ulje i posmatra pod mikroskopom. nakon toga odrediti leukocitarnu formula. karakteristika HLL-a su Gumprehtove senke ( mrlje ) koje nastaju prilikom pravljenja preparata usled cega dolazi do razmrljavanja jedara malignih transformisanih limfocita jer im je smanjena otpornost na mehanicke nadrazaje.

  47 

54. Hronicna mijeloidna leukemija – analiza preparata HML – je klonalna mioproliferativna bolest nastala malignom transformacijom pluripotentne maticne celije hematopoeze. uzrok nastanka je jonizujuce zracenje, hemijske materije… karakteristike HML-a su izrazita leukozitoza ( preko 200 milijardi leukocita u litru krvi ), poremecaj leukocitarne formule, bazofilija, filadelfija hromozoma, pojava nezrelih granulocita u perifernoj krvi, splenomegalija, febrilnost, giht, kalkuloza…. - izvodjenje i tumacenje ogleda: na plocicu ( razmaz periferne krvi bolesnika obolelog od HML-a) se stavi imerziono ulje i posmatra pod mikroskopom. nakon toga odrediti leukocitarnu formula. karakteristika HML-a je postojanje svih razvojnih formi celija tj. ne postoji leukemijski zjap ( izostajanje sazrevanje prekusornih celija ).

  48 

55. Akutne leukemije – analiza preparata Akutna mijeloidna leukemija - nastaje malignom transformacijom i proliferacijom maticne hematopoezne celije ili progenitorne celije. uglavnom je bolest odraslih. pojavi AML-a prethodi displazija svih ili pojedinih krvnih loza u vidu preleukemijskih stanja. - najveci broj celija u ovoj leukemiji cine mijeloblasti. pored njih na preparatu se mogu videti i zreli leukociti ( broj ne mora biti povecan ). nema sazrevanja celija i ta pojava se naziva leukemijski zjap. - izvodjenje i tumacenje ogleda: na plocicu ( razmaz periferne krvi bolesnika obolelog od AML-a) se stavi imerziono ulje i posmatra pod mikroskopom. nakon toga odrediti leukocitarnu formula. karakteristika je leukemijski zjap tj nalaz normalnih leukocita i velikih mijeloblasta. Akutna limfoblastna leukemija - nastaje malignom transformacijom i proliferacijom maticne limfopoezne celije. bolest je decijeg doba, pocinje akutno bez preleukemijskih smetnji. uzroci nastanka su: hromozomske aberacije, poremecaji imuniteta, jonizujuce zracenje, virusi…. karakteristike bolesti su: anemija, neutropenija, trombocitopenija, leukostaza, hiperurikemija, prisustvo limfoblasta u krvi. - izvodjenje i tumacenje ogleda: na plocicu ( razmaz periferne krvi bolesnika obolelog od ALL-a) se stavi imerziono ulje i posmatra pod mikroskopom. na razmazu se vide zreli limfociti i limfoblasti. kod obolelih se moze videti snizen, normalan ili povisen broj leukocita ali najcesce je povisen. definitivna dijagnoza se postavlja biopsijom kostne srzi uz prisustvo vise od 30 blastnih celija. nakon toga odrediti leukocitarnu formula. **ALL i AML izazivaju slicne poremecaje jer obe vrse nagomilavanje malignih blast celija u kostnoj srzi i supresiju normalne hematopoeze. *** leukemije su tumori hematopoeznog tkiva i predstavljaju sindrom koji se odlikuje poremecajem razmnozavanja i sazrevanja hematopoeznih celija. predstavljaju klonske bolesti. faktori koji dovode do leukemija su: - endogeni: translokacija 9 – 22 odnosno filadelfija hromozoma - egzogeni: zracenej, hemioterapija, citostatici… prema duzini trajanja se dele na akutne i hronicne a prema vrsti celija od koje nastaju na mijeloidne i limfoidne leukemije.

  49 

56. Određivanje vremena koagulacije rekalcifikovane plazme u eksperimentalnoj koagulopatiji

-metoda po Howelu-

Princip: Vreme koagulacije se meri u plazmi, a ne u punoj krvi. Metoda se sastoji u dodavanju dekalcifikovanoj plazmi optimalne količine Ca. Citratna plazma (0,5mL Na-citrata i 4,5mL krvi) dobija se centrifugiranjem na 3000 obrtaja u toku 15min. U jednu epruvetu se sipa 0,1mL normalne plazme, 0,1mL fiziološkog rastvora NaCl i po dodavanju kalcijum-hlorida uključi se štoperica. Kada dođe do zgrušavanja zabeleži se vreme. Isti test se ponovi u drugoj epruveti sa ispitivanom plazmom. U normalnoj plazmi dolazi do koagulacije 1-3min. U plazmi bolesnika vreme je produženo i može biti uzrokovano poremećajem koagulac.faktora ili viška antikoagulac.faktora (antitrombin 3). Da bi se odredilo koji je uzrok u pitanju, potrebno je u 3.epruvetu sipati mešavinu plazme. Ukoliko je vreme zgrušavanja normalno uzrok poremećaja koagulacije kod bolesnika je nedostatak koagulac.faktora (koje smo dodali zajedno sa normalnom plazmom). Ako i dalje ne dođe do koagulacije, zagrevanjem epruvete ubrzavamo biohemijski proces i ako ni tad ne dođe do koagulacije uzrok je višak antitrombina 3.

57. Odredjivanje protrombinskog vremena u eksperimentalnoj koagulopatiji – po Kviku

- odredjivanjem protrombinskog vremena se ispituje spoljasnji put koagulacije krvi. - izvodjenje ogleda – u epruvetu se stavi 0.1 ml plazme i ostavi se par minuta u vodenom kupatilu da se zagreje. zatim se doda 0.1 ml tromboplastina ( factor III) i 0.1 ml kalcijum hlorida. pri davanju kalcijum hlorida pali se i stoperica i meri vreme koagulacije. - normalna vrednost protrombinskog vremena je od 11 -13 sekundi . ako je protrombinsko vreme produzeno onda nam to ukazuje na poremecaje u sintezi faktora koagulacije i to II, V, VII i X tj ukazuje na ostecenje organa koji ih proizvode ( jetra ). stanje se normalizuje davanjem vitamina K koji je neophodan za njihovu sintezu. takodje vreme moze biti produzeno i kod nedostatka fibrinogena. - odredjivanje protrombinskog vremena ima veoma znacajnu ulogu za pacijente na antikoagulantnoj terapiji. doziranje antikoagulanasa kao sto je varfarin se vrsi prema INR –u protrombinskog vremena.

  50 

INR predstavlja odnos bolesnikovog i normalnog protrombinskog vremena . normalne vrednosti se krecu od 0.9 do 1.1. ukoliko je INR vece od 1.1 dolazi do krvarenja a ukoliko je manje od 0.9 krv tezi da koagulise. PT je produženo: nedostatak vitK (najčešće; poremećena crevna flora…), početak ciroze jetre (potom se PTT produžava)… PTT je produženo kod uznapredovale ciroze jetre, kod hemofilije (PT je normalan, normalno je i vreme krvarenja; nastaje usled nedostatka faktora VIII (A) ili IX (B))…

58. Odredjivanje retrakcije koaguluma - retrakcija koaguluma zavisi iskljucivo od trombocita i njihove sposobnosti da proizvode ATP, pa samim tim ovim testom se ispituje funkcija trombocita u procesu koagulacije krvi. - princip reakcije – meri se kolicina istisnutog seruma iz formiranog koaguluma nakon zavrsene koagulacije. - izvodjenje – 5 ml venske krvi se stavi u epruvetu u koju se zatim stavlja stakleni stapic. epruveta se nosi u vodeni kupatilo i greje na temperature od 37 stepeni i posmatra kada ce doci do retrakcije koaguluma. sat nakon koagulacije stapic se izvadi iz epruvete ( na njemu se nalazi koagulum ) a kolicina istisnutog seruma se cita na graduisanoj epruveti. - normalne vrednosti su od 48- 64% od zapremine uzete krvi. ukoliko su vrednosti manje od 48% onda su u pitanju trombocitopatije ( ocuvan je broj trombocita ali postoje morfofunkcionalna ostecenja ) i trombocitopenije ( smanje broj trombocita ispod 100 milijardi ) a kada su vrednosti preko 64% onda su u pitanju teske anemije.

59. Određivanje prisustva heparina toluidin plavim

Toluidin plavo vezuje heparin. Heparin se veštački nalazi u krvi pacijenata na antikoagulantnoj terapiji. Potrebno je redovno ispitivati koncentraciju u krvi kako ne bi došlo do predoziranja. Antidot: protamin sulfat I epruveta II epruveta III epruveta 0,9mL plazme 0,9mL plazme 0,9mL plazme 0,1mL toluidin 1 0,1mL toluidin 2 0,1mL toluidin 3 0,1mL CaCl2 0,1mL CaCl2 0,1mL CaCl2 Od osnovnog rastvora toluidin plavog napravi se serija od 3 razblaženja koja se potom dodaju u epruvete, kako je prikazano u tabeli. Epruvete se ostave na sobnoj temperaturi 15min. U III epruveti je došlo do zgrušavanja: pri najvećem razblaženju, tj. najmanjoj koncentraciji toluidin plavog (a samim tim i pri najmanjoj koncentraciji heparina) postoji koagulacija. Koncentracija heparina odgovara koncentraciji toluidin plavog u III epruveti! TROMBOCITOPENIJA:

• zbog smanjene produkcije (aplastična anemija, mijeloproliferativne bolesti, nakon radijacije, smanjena konc. vitB12…)

• zbog povećane razgradnje (SLE, DIK, hemolitičke anemije…) TROMBOCITOZA (splenektomija, hronični inflamatorni procesi, maligne bolesti, početni stadijumi oboljenja jetre…)

60 . Poremecaji nastali usled ostecenja perifernog motornog neurona - tumacenje ogleda

- periferni motorni neuron je neuron cije se telo nalazi u sivoj masi prednjih rogova kicmene mozdine, sa izuzetkom n. facijalisa a aksoni idu do misicnih vlakana.

  51 

- motorna jedinica – motorni neuron u kicmenoj mozdini ( ili n. facijalis ) i sva misicna vlakna koja on inervise. ona predstavlja osnovnu morfofunkcionalnu jedinicu motornog sistema. sastoji se od cetri komponente :

• celijsko telo motornog neurona • akson motorog neurona koji se nalazi u sastavu perifernog neurona • neuromuskularna spojnica • misicna vlakna koja su inervisana tim neuronom

- oboljenja motorne jedinice mogu biti neuropatije ( dele se na neuropatije koje ostecuju tela i aksone nervnih celija ) i miopatije. - najcesci razlozi ostecenja perifernog motornog neurona su trauma, mijelitisi ( poliomijelitis ), neuritis, kompresivni sindromi… - periferni motorni neuron predstavlja eferentni krak refleksnog luka, pa njegovo delimicno ili potpuno ostecenje ima kao posledicu slabljenje ili gasenje refleksa ( hiporefleksija ili arefleksija ) slabljenje misicnog tonusa ( hipotonija ili atonija ). nemogucnost kontrakcije misicnih vlakana inervisanim od strane ostecenog nerva ima za posledicu delimicnu ili potpunu nemogucnost voljnih pokreta ( pareza ili paraliza ). ostecenje ima za posledicu i smanjenje obima misica ( hipotrofija ili atrofija ) i sledstvenu degeneraciju misicnih vlakana. atrofija nastaje usled neaktivnosti misica kao i zbog izostanka trofickog uticaja nerva na misic. misic gubi 50% svoje mase nakon 2 meseca a kasnije process atrofije je sporiji. -ogledna zivotinja je pas ili kunic – operativni zahvat se vrsi u potpunoj anesteziji. eksperimentise se na n. ischiadicusu po presecanju ovog zivca se zasiju misici, fascij i koza. - opis i tumacenje nastalih rezultata:

1. atonija – mlitavost misica – misici koje je inervisao n. ischiadicus po presecanju ne pruza nikakv otpor pri pasivnim pokretima fleksije i ekstenzije.

2. arefleksija – proverava se udarcem neuroloskog cekica po ahilovoj tetivi ostecenjog ekstremiteta – ne dobija se refleksni odgovor tj plantarna fleksija stopala.

3. paraliza pokreta – pri hodu se uocava da zivotinja vuce paralizovani ekstremitet po podu.

4. atrofija misica – inspekcijom i palpacijom i merenjem obima ekstremiteta se moze uociti atrogija ( sa 12.5cm obim je pao na 8 cm ).

5. promene reakcije atrofickih misica na elektricne drazi – nakon denervacije paralizovani misici pokazuju povecanje reobaze ( minimalna elektricna draz koja je u stanju da dovede do odgovora misica ) i hronaksije ( vreme potrebeno da draz inteziteta dvostruke reobaze deluje da bi doslo do odgovora misica ).

6. uocavaju se fascikulacije i fibrilacije – fascikulacije ukljucuju aktivaciju vise motornih jedinica i kao posledica toga se mogu videti trzaji koze, a fibrilacije nastaju kao posledica drazenja pojedinacnih misicnih vlakana i ne vide se golim okom, vec se mogu registrovati na EMG-u. u nastanak fascikulacija je ukljucen acetil holing je ova aktivnost moze da se ponisti d-tubokurarinom. fibrilacije nastaju usled pojave novih voltazno zavisnih Na i Ca kanala na membrani denervisanim misicnih vlakana.

- imajuci u vidu da je n. ischiadicus mesoviti nerv, pored motornih poremecaja zastupljeni su i senzitivni ( parestezija, hipalgezija, analgezija ) sto se moze proveriti ubodom igle ili dejstvom toplote ili hladnoce na odredjeni region koze.

61. Dejstvo povecane kolicine vancelijskog kalijuma na pojedinacne kontrakcije misica – tumacenje ogleda i zapisa

- koncentracija kalijuma u vancelijskom prostoru ima veoma znacajnu ulogu za kontrakcije misica. normalne koncentracije kalijuma su 4.2 mm/l ekstracelularno i 142 mm/l intracelularno. hiperkalijemija deluje na mirovni membranski potencijal, smanjuje ga i priblizava pragu (hipopolarizacija ). - patoloska stanja koja izazivaju hiperkalijemiju su:

• ostecenje celija i izlazak kalijuma u ekstracelularni odeljak ( npr kod opekotina )

  52 

• acidoza – dolazi do zamene jona kalijum i vodonika kako bi se odrzala homestaza organizma – intracelularni puferi se prvi ‘’ pale ‘’ na acidozu :DDD

• hipoaldosteronizam – Adisonova bolest – mala kolicina aldosterona ne uspeva da zameni kalijum sa natrijumom na nivo distalnih tubula bubrega pa se javlja normonatrijemija i hiperkalijemija. aldosteron deluje na glavne celije distalnih tubula bubrega.

• preveliko unosenje kalijuma u organizam

- izvodjenje vezbe – kalijum hlorid se daje u pravilnim vremenskim intervalima i belezi amplitude misicnih kontrakcija prilikom posrednog drazenja misica drazima istog inteziteta i frekvencije 0.5 herza. – amplitude se vece i ucestalije ( slika u praktikumu na strani 169. )

62. Poremecaj prenosenja talasa aktivnosti u zivcano misicnoj spojnici – tumacenje ogleda i analiza zapisa

- neuro-misicna spojnica ili sinapsa predstavlja model hemijske sinapse. kljucnu ulogu u prenosu signala ima acetil- holin koji se luci iz presinaptickih delova spojnice u sinapticku pukotinu a zatim se vezuje za svoje nikotinske jonotropne receptore na postsinaptickoj membrani. enzim koji razgradjuje acetilholin je (acetil)holin esteraza. poremecaji mogu nastati u presinaptickom delu spojnice tj dolazi do samanjene sinteze i lucenja acetilholina, u sinaptickoj pukotini tj dolazi do ubrzanog rada acetilholin esterase ili njene inaktivacije i na postsinaptickom delu spojnice kada dolazi do smanjenog broja nikotinskih receptra ili njihove neosetljivosti. -prvi ogled: normalna sinapsa - posredno ( elektroda se nalazi na nervu ) i neposredno ( elektroda se nalazi na misicu ) drazenje misica drazima istog inteziteta i frekvencije od 0.5 herza. – slika praktikum 167 strana. - zakljucak – amplitude su vece pri posrednom drazenju zato sto dolazi do oslobadjanja acetilholina i on deluje na sva misicna vlakna, a pri neposrednom drazenju dolazi do aktiviranja samo misicnih vlakana koja su dosla u kontakt sa elektrodom. -drugi ogled: izazivanje tetanus -tetanus se izaziva drazenjem misica preko elektroda postavljenih na misic frekvencijom 50-100 herca. zapis amplitude pre i posle izazivanja tetanusa praktikum strana 167. - zakljucak – amplitude posle tetanicke kontrakcije su vece nego pre tetanus i ta pojava se naziva posttetanicko olaksanje. olaksanje nastaje kao posledica zadrzavanja Ca u presinaptickom delu sinapse. zbog ucestalih nadrazaja Ca ne uspeva da se povuce u mitohondrije, vec ostaje slobodan i inicira stalno praznjnje Ach u sinapticku pukotinu sto uslovljava jace kontrakcije misica pa samim tim i vece amplitude. - treci ogled: dejtvo kurarea na amplitude misicnih kontrakcija. - misic se drazi drazima istog inteziteta i frekvencijom 0.5 herca pre i posle ubrizgavanja kurarea. slika amplitude je na slici na 168 strani u praktikumu. - zakljucak – kurare deluje na postsinapticke nikotinske receptore tj vrsi njihovu blokadu. do ovog zakljucka se dolazi na sledeci nacin: - pri posrednom drazenju misica kontrakcija izostaje dok pri neposrednom drazenju dolazi do kontrakcija malih amplitude.

  53 

- takodje primena neostigmina omogucava pojavu kontrakcija pri posrednom drazenju misica sto je takodje dokaz mehanizma delovanja kurarea.

63. Tumacenje EEG-a u eksperimentalnim epilepsijama - epilepsije su jedan od najcescih poremecaja u neuroloskoj praksi. one su posledica iznenadnog, eksplozivnog i privremenog praznjenja u sivoj masi mozga. napadi mogu biti simptomi nekog

  54 

patoloskog stanja ( hipoglikemija, hipokalcijemija, trauma, tumri..) ali mogu bit ii nepoznate etiologije ( idiopatske epilepsije ). simptomi zavise od vrste epilepsije i mogu biti u vidu pozitivnih znakova ( grcevi ) i negativnih znakova ( gubitak svesti, amnezija ). za epilepsije koje su pracene motornim manifestacijama kaze se da su konvulzije. Podela epilepsija:

1. Parcijalne ( fokalne ): • proste bez poremecaja svesti:

- motorni – sa grcevima - senzorni – blesak pred ocima - ostali

• slozeni sa poremecajima svesti – temporalni ili limbicki napad - predhodi im predznak tj aura u vidu mirisnih halucinacija ili automatskih radnji. napad prati stanje mentalne konfuzije.

2. generalizovani napadi • grand mal ili veliki napad

- prethodi aura ako je parcijalni napad sa sekundarnom generalizacijom. prolazi kroz tri faze: - tonicka faza- traje 15-20 s- nastaje gubitak svesti koga prate cijanoza, pena na ustima i umokravanje. - klonicka faza – traje 20-30 s – klonus predstavlja naizmenicnu kontrakciju fleksora i ekstenzora. - faza postiktalne depresije – pospanost, umor, bolovi u misicima koji traju satim.

• petit mal – mali napad - nekonvulzivni napad pracen odsutnoscu – srece se kod dece i traje 2-10 s

- ukoliko se napadi ponavljaju jedan za drugim govori se o epileptickom status – ugrozava zivot pacijenata. - elektrofiziologija epilepsija – pomocu elektroencefalografije ( EEG-a) se mogu registrovati elektrofizioloske abnormalnosti u periodima izmedju napada – interiktalna faza. za grand mal je karakteristicna pojava siljak talasa a za petit mal siljak talas kompleks. takodje se uocavaju i paroksizmi ostrih talasa. - idiopatski napad i nastaju zbog poremecaja ravnoteze izmedju nadrazajnih i inhibitornih transmitera. - slika u praktikumu na 177 strani

Pentilentetrazol –pentazol – kao sistemski konvulzant - brojene hemikalije su u stanju da nakon sistemske primene izazovu generalizovane epilepticke napade sa dominantnim motorickim poremecajima. mehanizam pomocu kojeg neke supstance ( bikukulin, stihnin ) dovode do napada su:

• potenciranje ekscitatorne neurotransmisije – preko receptora za A.K. • depresija inhibitorne neurotransmisije – preko glicinskih i GABA receptora

- molekularni mehanizam dejstva pentazola se sastoji u blokadi inhibitorne neurotransmisije posredstvom GABA-e. inhibicija je posledica vezivanja pentazola za posebno mesto u hloridnom kanalu koji ulazi u sastav GABA receptora i blockade protoka hloridnih jona kroz kanale. - izvodjenje ogleda – zivotinji se registruje EEG a nakon toga se ubrizga 90 mg/kg pentazola. - opis promena – nakon davanja pentazola dolazi do pojave pojedinacnih mioklonickih trzajeva koji se inteziviraju i vremenom pretvaraju u generalizovan tonicko klonicki napad. pragovna doza za klonicke grceve iznosi oko 50 mg/kg a za tonicko klonicke 90 mg/kg. napad se moze prekinuti davanjem 0.5 mg/kg diazepama ili 10mg/kg fenobarbitala.

64. Poremecaji nastali usled ostecenja centralnog motornog neurona – tumacenje ogleda. - decerebraciona rigidnost je stanje povecanog tonusa ekstenzorne musculature koja nastaje nakon presecanja mozdanog stable na spoju mezencefalona i ponsa. decerebraciona rigidnost je refleksni fenomen jer se gubi nakon presecanja zadnjih korenova kicmene mozdine. - u nastanku decerebracione rigidnosti vaznu ulogu ima aktivnost centara koji se nalaze u retikularnoj formaciji mozdanog stable. - u bulbarnom delu retikularne formacije nalazi se region cija stimulacija dovodi do inhibicije refleksne aktivnosti ekstenzora. stimulacija drugog dela retikularne formacije koja se nalazi vise lateralno i rostralno od inhibitornog regiona dovodi do pojacane refleksne aktivnosti ekstenzora.

  55 

- ovi regioni uticu na aktivnost spinalnih alfa i gama motoneurona . - prilikom presecanja mozdanog stable prekida se glavni deo ekscitatornih ulaznih puteva ka inhibitornom regionu retkularne formacije. takodje prekidaju se i neki ekscitatorni ulazni putevi ka ekscitatornom regionu u retikularnoj formaciji. medjutim ovaj region prima ekscitatorne signale i iz drugih delova mozga pa i dalje funkcionise. - tako se ravnoteza izmedju inhibitornih i ekscitatornih uticaja na alfa i gama motoneurone kicmene mozdine remeti i preovladjuju ekscitatorni uticaji. - povecana aktivnost gama motoneurona koji inervisu kontraktivne delove intrafuzalnih vlakana misicnih vretena dovodi do nadrazaja senzitivnioh zavrsetaka koji preko zadnjih korenova ulaze u kicmenu mozdinu i stimulisu alfa motoneurone sto dovodi do povecanja tonusa ekstenzorne musculature koje stoji u osnovi decerebracione rigidnosti. -mada poremecaj ravnoteze u retikulospinalnom sistemu igra glavnu ulogu u nastanku decerebracione rigidnosti vazna uloga u nastanku ovog fenomena pripada vestibulospinalnom sistemu. unilateralna destrukcija vestibularnih jedara a posebno Deitersovog znacajno smanjuje pa i prekida decerebracionu rigidnost na strani lezije. Deiteresovo jedro vrsi snazan ekstcitatorni uticaj na alfa i gama neurone kicmene mozdine. bez ekscitatornih impulsa koji pristizu iz ovih jedara povecana faciltacija sa retikulospinalnih neurona ne moze samo po sebi da odrzi rigidnost. - u odrzavanju stanja decerebracione rigidnosti vaznu ulogu igra i mali mozak. zapazeno je da lezija prednjeg lobusa cerebeluma povecava rigidnost a stimulacija smanjuje rigidnost. purkinijeve celije prednjeg lobusa malog mozga direktno inhibisu kako Deitersovo jedro tako i duboko jedro malog mozga – nucleus fastigius koje salje ekscitatorne impulse u Deitersovo jedro. kada se ukloni prednji lobus malog mozga Deitersovo jedro se oslobadja tonicke cerebelarne inhibicije a takodje se povecava njegova ekscitacija od strane fastigijalnog jedra koje se oslobadja od inhibicije. ovi faktori se kombinuju i preko vestibularnog puta dovode do povecanog nadrazaja motoneurona kicmene mozdine . - ogledna zivotinja je macka. - izvodjenje ogleda – vrsi se anestezija etrom. ispreparise se traheja i u nju se uvede kanila koja omogucava lakese ciscenje respiratornih puteva i eventualno uspostavljanje vestackog disanja. nakon toga se ispreparisu i podvezu obe karotidne arterije. zatim se izvrsi incizija koze glave pocev od korena nosa sve do vrata. odvoje se od svojih pripoja oba temporalna misica. trepanom se na temporalnoj kosti napravi otvor koji se prosiri Lierovim instrumentom pozadi do tentorijuma a napred do zadnje ivice orbite. s obzirom na to da kost intezivno krvari treba vrsiti pritisak na vertebralne arterije palcem i kaziprstom na krila atlasa da bi se izbeglo teze krvarenja. pre decerebracije potrebno je izvrsiti incizijum tvrde mozdanice. zatim se spatulom na nivou prednje ivice tentorijuma napravi presk kroz mozdano stablo. za to vreme se vrsi kompresija vertebralnih arterija. - neposredno nakon presecanja mozdanog stabla zivotinja zauzima karakteristican polozaj sa glavom zabacenom u nazad, ispruzenim i rigidnim ekstremitetima i podignutim repom. - ispitivanje preparata:

1. ispitati patelarni reflex i konstatovati da je pojacan 2. konstatovati da pomeranje glave na gore dovodi do pojacanja tonusa u prednjim

ekstremitetima. okretanje glave u stranu dovodi do pojacanja tonusa ekstremiteta na onoj strani na koju je okrenuto teme a slabljenja tonusa na onoj strani na koju je okrenuto lice.

3. zapaziti da su refleksi gutanja, kijanja i drugi refleksi na glavi ocuvani. reflex gutanja se ispituje tako sto se na koren jezika stavi nekoliko kapi vode ili alkohola. reflex kijanja se ispituje tako sto se uvlacenjem dlake u nozdrvu nadrazuje sluzokoza nosa. stipanje usne skoljke i lupanjem dlanom u dlan u blizini uha izazivaju se karakteristicni refleksni pokreti.

4. ispitati reakciju izduzivanja. pri pasivnoj fleksiji ekstremiteta konstatuje se jak otpor koji kada se savlada naglo opada.

5. zapaziti da nadrazaj izazvan stipanjem sape izaziva refleksne reakcije koje se karakterisu fleksijom nadrazenog ekstremiteta i ekstenzijom ekstremiteta sa suprotne strane.

65. Izvodjenje i tumacenje standardnih kardiovaskularnih testova funkcije ANS-a - autonomni nervni system inervise svaki organ u telu. on poseduje kompleksnu neuralnu organizaviju u mozgu, kicmenoj mozdini i na periferiji kao i somatski nervni system ali ostaje u velikoj meri van uticaja nase volje.

  56 

-periferni autonomni nervni system deli se na simpaticki, parasimpaticki i enteralni nervni system. simpaticki ( C8/T1 – L2/L3 ) i parasimpaticki ( S2 – S4, i jedra kranijalnih zivaca – III, VII, IX, X) deo autonomnog nervnog sisitema su blisko integrisani i regulisani od strane CNS-a. - izlazni autonomni putevi simpatickog i parasimpatickog nervnog sistema sastoje se iz dve vrste neurona – preganglijalnih i postganglijalnih. aksoni preganglijalnih neurona poticu iz CNS-a i mijelinizovani su. postganglijska vlakna su generalno ne mijalinizovana i zavrsavaju se na efektorskim organima. parasimpaticki preganglijski neuroni imaju duga vlakna a postganglijeske celije sa kojima su u vezi locirani su blizu ili cak na ciljnim tkivima. sa druge strane postganglijski aksoni SNS-a krecu iz paravertebralnih ganglija i zavrsavaju na vecoj udaljenosti na odgovarajucem ciljnom organu. - mali mozak isto ima vaznu ulogu u autonomnoj regulaciji tj nucleus fastigi. - neurotransmiterski system ANS ukljucuje holinergicni ( acetilholin ), adrenergicni (noradrenalin, adrenalin i dopamine ) kao i non adrenergicni, non holinergicni system (serotonin, VIP, supstanca P , NO …). stimulacijom postganglijskih simpatickih vlakana oslobadjaju se noradrenalin osim na nivou znojnih zlezda gde se oslobadja acetilholin, a parasimpatickih acetilholin. sva preganglijska vlakna na svojim krajevima oslobadjaju acetilholin. simpatikus svoje efekte ostvaruje vezivanjem noradrenalina za adrenergicke ( alfa i beta receptore ) a parasimpatikus za holinergicke ( nikotinske i muskarinske ) receptore. - fizioloski odgovor na stimulaciju SNS-a ukljucuje – ubrzanje rada srca, povisava krvni pritisak. pojacava znojenje, piloerekciju, dilataciju pupile, bronhodilataciju, perifernu vazokonstrikciju, hiperglikemiju, inhibiciju peristaltike, konstrikciju interstinalnih svinktera, oslobadjanje renina i noradrenalina u cirkulaciju i ejakulaciju. aktivacijomPNS javlja se bradikardija, periferna vazodilatacija, konstrikcija pupile, bronhokonstrikcija, povecanje peristaltike, povecanje sekrecije egzokrinih zlezda, kontrakcije mokracne besike i odrzavanje erekcije. - autonomni poremecaji mogu se podeliti na:

1. primarne: • akutni – cista pandizautonomija • hronicni – autonomni poremecaji u okviru Parkinsonove bolesti

2. sekundare: • kongenitalne – deficijencija NGF • hereditarne – familijarna amiloidna neuropatija • metabolcke – dijabetes mellitus • imflamatorne – transferzalni mijelitis • infektivene – tetanus • paraneoplasticne – tumori mozga • hiruske – vagotomija • traumatske • toksicne • posturalni tahikardni sindrom

-procena ocuvanosti funkcije ANS-a vrsi se klinickom evaluacijom i labaratorijskim testovima. cilj labaratorijskog ispitivanja je da otkrije autonomni poremecaj, kvantifikuje njegovu ozbiljnost, indetifikuje tip ( sudomotorni, adrenergicni i kardiovasklularni ) i distribuciju deficita i ustanovi mesto autonomne lezije ( preganglijska ili postganglijska ). -najjednostavniji za labaratorijsko testiranje su kardiovaskularni testovi po Juvingu. postoji 5 testova i oni se koriste za procenu ocuvanosti PNS-a ( Valsalva manevar, test dubokog disanja i test ustajanja iz lezeceg polozaja ) i SNS-a ( handgrip test i test ortostatske hipotenzije ). pridruzeni i podjednako korisceni testovi su: cold pressure, mental stress i hiperventilacioni test. zbog nedovoljne pouzdanosti smao jednog testa ispitivanje funkcije uvek podrazumeva koriscenje baterije testova.na osnovu dobijenih podataka vrsi se procen ocuvanosti funkcije ANS-a. -testiranje – ucestvuje student kome bi u lezecem polozaju odredjivali srcanu frekvencu i krvni pritisak. izmedju svakog testa pravila bi se pauza od 3-5 min tj do stabilizacije ispitivanih parametara. Testovi:

• handgrip – od studenta se trazi da maksimalno stisne gumenu lopticu a zatim da popusti do 50 % od maximalne kontrakcije. potrebno je da odrzi ovaj stepen kontrakcije u roku od 5 minuta. voljna misicna kontrakcija uzrokovce povecanje i sistolnog i dijastolnog krvnog pritiska kao i povecanje srcane frekvence. fizioloskim odgovorom smatra se rast dijastolnog pritiska iznad 16

  57 

mmHg, vrednosti izmedju 11 – 15 mmHg su granicne a ispod 10 mmHg su patoloske.

• ortostatska hipotenzija – studentu se izmeri pritisak u lezecem polozaju (najmanje 15 minuta lezanja ) a zatim mu se kaze da naglo ustane. meri mu se pritisak posle 1, 3 i 5 minuta i posmatraju vrednosti. pad sistolnog pritiska za vrednosti do 10 mmHg smatra se fizioloskim, vrednosti izmedju 11-19 mmHg su granicne a preko 20 mmHg su patoloske. do ove patologije mogu dovesti kako neuroloski tako i neneuroloski poremecaji ( aortna stenoza. infarct miokarda…)

• cold pressure – test stimulacije hladnocom – studentu se izmeri pritisak i srcana frekvenca a zatim mu se uz podlakticu prisloni plasticna flasa sa ledom. na dva minuta mu se odredjuje srcana frekvenca i krvni pritisak. u koliko u toku merenja dodje do rasta vrednosti ovih parametara test je negativan tj ne postoji autonomna disfunkcija. izostanak povecanja vrednosti jednog ili oba parametra moze da ukaze na autonimnu disfunkciju.

• mental stress – studentu se izmeri pritisak i srcana frekvenca a zatim mu se kaze da broji od 1000 i da dodaje po 17. brojanje ne mora da bude glasno ali mora da bude cujno. na dva minuta mu se odredjuje srcana frekvenca i krvni pritiska. ukoliko u toku merenja dodje do porasta vrednosti ovih parametara test je negativan tj ne postoji autonomna disfunkcija. izostanak jednom ili oba parametra moze da ukaze na autonomnu disfunkciju.

• hiperventlacioni test - studentu se izmeri pritisak i srcana frekvenca a zatim mu se kaze da duboko dise ali ne ubrzano. na dva minuta mu se odredjuje srcana frekvenca i krvni pritisak. ukoliko u toku merenja dodje do rasta ovih parametara test je negativan tj. ne postoji autonomna disfunkcija. izostanak povecanja vrednosti jednog ili oba parametra moze da ukaze na autonomnu disfunkciju.

 

66.ANALIZA STANDARDNIH TESTOVA FUNKCIJE STITASTE ZLEZDE – (KORISNO I ZA ISPIT) 

• STITASTA ILI TIREOIDNA ZLEZDA NAJVOLUMINOZNIJI ENDOKRINI ORGAN U LJUDSKOM ORGANIZMU,KOJI SINTETISE HORMONE: TIROKSIN TETRAJODTIRONIN – T4 I TRIJODTIRONIN T3. OVI HORMONI NEOPHODNI SU ZA NORMALAN RAZVOJ CENTRALNOG NERVNOG SISTEMA U TOKU INTRAUTERINOG ZIVOTA,KOD DECE ZA NORMALAN RAST SKELETA I SAZREVANJE , A KOD ODRASLIH ZA ODRZAVANJE NORMALNOG METABOLIZMA I KALORIGENEZU MNOGIH ORGANSKIH SISTEMA. 

• ZLEZDA JE SACINJENA OD NIZA VRECASTIH FOLIKULA OBLOZENIH CILINDRICNIM EPITELOM – TIREOCITIMA,UNUTAR FOLIKULA JE HOMOGENO OBOJEN KOLOID CIJI JE GLAVNI SASTOJAK GLIKOPROTEIN TIREOGLOBULIN. U INTERSTICIJUMU SU PARAFOLIKULARNE CELIJE KOJE LUCE KALCITONIN. JOD SE U ORGANIZAM UNOSI HRANOM I VODOM KAO NEORGANSKI I ORGANSKI. POTREBE ZA JODOM SU 1 MG NEDELJNO. UNESENI JOD SE APSORBUJE U GIT-U,TRANSPORTUJE KRVLJU DO ZLEZDE,SELEKTIVNO BIVA PREUZET OD STRANE TIREOCITA, FIKSACIJOM SE KONCENTRISE U ZLEZDI KAO JOD JON, A ZATIM SE OKSIDISE DEJSTVOM JODIDNE PEROKSIDAZE U ELEMENTARNI J. MOLEKULARNI JOD SE DELOVANJEM TRANSFERAZE VEZUJE ZA TIROZIN (ORGANIFIKACIJA JODIDA) DAJUCI MONOJODTIROZIN, I DIJODTIROZIN. VEZIVANJEM OVIH MOLEKULA NASTAJU JODOTIRONINI, T3 I T4. SVI OVI PROCESI SE ODVIJAJU U MOLEKULU TIREOGLOBULINA, ODAKLE SE OSLOBADJAJU U KRV T3 I T4 DELOVANJEM PROTEAZA I PEPTIDAZA. 

  58 

• SMATRA SE DA JE AKTIVNI HORMON T3 ,KOJI IMA 3 NIVOA DELOVANJA: 1.NA CELIJSKOJ MEMBRANI- STIMULISE NATRIJUMOVU PUMPU AKTIVIRANJEM NA-K-ATP-AZE 2.U CITOSOLU- POVECAVA BROJ I AKTIVNOST MITOHONDRIJA 3.U JEDRU SE T3 VEZUJE ZA NEHISTONSKE PROTEINSKE RECEPTORE,STO DOVODI DO STVARANJA VESNIKA RNK SA GENETSKIM SEKVENCAMA ZA KODIRANJE SINTEZE ODREDJENIH PROTEINA. 

• U REGULACIJI FUNKCIJE STITNE ZLEZDE DOMINIRA MEHANIZAM NEGATIVNE POVRATNE SPREGE HIPOFIZA- STITNJACA.SEKRECIJA T3 I T4 JE KONTROLISANA IZ HIPOTALAMUSA I HIPOFIZE.HIPOTALAMUS LUCI TRIPEPTID TRH KOJI PODSTICE OSLOBADJANJE TSH IZ ADENOHIPOFIZE. TSH KONTROLISE SVE FAZE SINTEZE HORMONA STITNJACE. 

• PRIRODA ENDOKRINIH POREMECAJA STITNJACE IMA 2 OSNOVNA VIDA:HIPERTIREOIDIZAM(TIREOTOKSIKOZA) I HIPOTIREOIDIZAM(MIKSEDEM) 

•  • HIPERTIREOIDIZAM JE SINDROM KOJI MOZE NASTATI NA RAZNE

NACINE.TRI GLAVNE KATEOGRIJE POREMECAJA DOVODE DO NJEGOVOG NASTANKA. PRVI I NAJCESCI: PRIMARNI- JESTE ONAJ KOJI UKLJUCUJE BOLESTI U KOJIMA JE POVECANO LUCENJE SAME STITNJACE (GRAWES-BASEDOWLJEVA BOLEST).DRUGA KATEGORIJA JE POVEZANA SASUBAKUTNIM TIREOIDITISOM I SINDROMOM HRONICNOG TIREOIDITISA SA STVARANJEM TIREOTOKSIKOZE. TRECA KATEGORIJA JE ONA TIREOTOKSIKOZA U KOJOJ JE IZVOR VISKA HORMONA VAN SAME ZLEZDE (STRUMA OVARIJUMA-SPECIJALIZOVANI TERATOM:STRUMU OVARIJUMA CINI ZRELO TKIVO STITASTE ZLEZDE KOJE MOZE BITI HIPERFUNKCIONALNO) 

• HIPOTIREOIDIZAM (STRUKTURNE ILI FUNKCIONALNE NEPRAVILNOSTI KOJE DOVODE DO SMANJENE SINTEZE HORMONA) MOZE BITI PRIMARNI (CESTO UDRUZEN SA POJAVOM ANTITIREOIDNIH ANTITELA KOJI BLOKIRAJU RECEPTORE U TIROIDEI ZA TSH) I SEKUNDARNI (KADA SE POMENUTA ANTITELA NADJU U NEKIM DRUGIM AUTOIMUNIM OBOLJENJIMA – SLE,PERNICIOZNA ANEMIJA) 

• PRIMARNI HIPOTIREOIDIZAM MOZE BITI I POSLEDICA TIREOIDTISA MEDJU KOJIMA NAJVECU GRUPU CINE LIMFOCITNI (AUTOIMUNI)TIREOIDITISI: 

• -HASHIMOTOVA STRUMA • -ATROFICKI TIREOIDITIS • -FOKALNI LIMFOCITNI TIREOIDITIS • ZAJEDNICKE ODLIKE OVE GRUPE OBOLJENJA:

HIPOTIREOIDIZAM (SMANJENJE KOLICINE T3 I T4),POZITIVNA ANTITIREODINA ANTITELANA MIKROSOME I TIREOGLOBULIN U SERUMU I INFILTRACIJA ZLEZDE MONONUKLEARNIM CELIJAMAUZ DESTRUKCIJU FOLIKULA I BUJANJE VEZIVNOG TKIVA. 

• TIREOIDNI HORMONI U PLAZMI SU VEZANI ZA PROTEINSKE PRENOSIOCE( TBG,ALBUMIN,TRANSTIRETIN) 99,95% T4 I 90,50% T3 I SLOBODNI (BIOLOSKI AKTIVNI) O,O5 %T4 I O,50% T3 

• TESTOVI FUNKCIJE STITNE ZLEZDE SU • -UKUPAN T3 I T4 • -SLOBODAN T4 • -TSH • -UNOS RADIOAKTIVNO OBELEZENOG JODA • -UNOS RADIOAKTIVNO OBELEZENOG HORMONA T3 (TEST

VEZIVANJA T3 NA SMOLU) 

  59 

• UNOS RADIOAKTIVNO OBELEZENOG JODA • BRZINA KOJM STITASTA ZLEZDAUPUMPAVA I POTOM

METABOLISE JOD ODSLIKAVA STEPEN NJENE AKTIVNOSTI,A MERENJE BRZINE UNOSA RADIOAKTIVNO OBELEZENOG JODA JE RASPROSTRANJEN POCETNI KORAK ODREDJIVANJA FUNKCIJE STITASTE ZLEZDE.PRVO SE DAJE ORALNA DOZA JODA J131A POTOM SE 

• -U RAZLICITIM VREMENSKIM INTERVALIMA (1 SAT,6 SATI,24 SATA,72 SATA) SPOLJNIM MERENJEM JE KOLICINA IZOTOPA 

• -SNIMA SE STITASTA ZLEZDA KAKO BI SE VIDEO RASPORED RADIOAKTIVNO OBELEZENOGJODA U TKIVU (HOMOGENO ,VRUCI CVOROVI,HLADNI CVORICI) 

• NEKI OD MOGUCIH REZULTATA: • RAVNOMERNO RASPROSTRANJEN JOD- GRAVESOVA BOLEST • HIPERFUNKCIONALNI CVORIC-ADENOM • SMANJEN UNOS JODA U STITASTU ZLEZDU- TIREOIDITIS • PREDNOSTI TESTA:PRIKAZUJE GRADJU I FUNKCIJU STITASTE ZLEZDE,MOZE

UKAZATI NA EKTOPICNO TIREOIDNO TKIVO ILI NA HLADNE CVORICE (VELIKI RIZIK ZA RAZVOJ MALIGNITETA) I MOZE PRIKAZATI CITAVO TELO ZA SVEGA JEDNOM DOZOM IZOTOPA 

• TEST RADIOAKTIVNO OBELEZENOG HORMONA T3 – TEST VEZIVANJA T3 NA SMOLU 

• ...ODREDJUJE RASPROSTRANJENOST RADIOAKTIVNO OBELEZENOG T3 IZMEDJU VEZUJUCE SMOLE I SLOBODNIH MESTA NA TBG U PACIJENTOVOJ PLAZMI 

• U NORMALNIM OKOLNOSTIMA ENDOGENI TIREOIDNI HORMON NE ZAUZIMA SVA VEZNA MESTA NA TBG.U SVRHU ODREDJIVANJA KOLICINE TBG ILI KOLICINE TIREODINOG HORMONA POZNATA KOLICINA RADIOAKTIVNO OZNACENOG T3 SE DODAJE SERUMU BOLESNIKA.RADIOAKT. OZNACENI T3 SE VEZE NA TBG OBRNUTO PROPORCIONALNO KOLICINI VEC VEZANOD T3 I T4.AKO JE NIVO ENDOGENOG T4 NIZAK ,MNOGA MESTA NA TBG CE BITI SLOBODNA ZA VEZIVANJE RADIOAKTIVNOSCU OZNACENOG T3 ,A AKO JE MNOGO T4 PRISUTNO ,MANJE MESTA NA TBG CE BITI SLOBODNO DA SE NA NJIH VEZE RADIOAKTIVNO OZNACEN T3. 

• REZULTATI SE ODBIJAJU MERENJEM PREOSTALOG T3 NAKON STO SU SVA MESTA NA TBG ZAUZETA.TA PREOSTALA AKTIVNOST (NEVEZANOG SLOBODNOG) RADIOAKTIVNO OBELEZENOG T3 SE ODREDJEJU POMOCU SMOLE.REZULTAT SE IZRAZAVA KAO POSTOTAK RADIOAKTIVNOSTI KOJA SE NIJE VEZALA NA TBG (NORAMLNE VREDNOSTI SE KRECU OD 24% DO 37%). VEZIVANJE NA SMOLU JE POVISENO KAD JE TBG SNIZEN ILI KADA SU T3 I T4 POVISENI. 

• PITANJA : • 1.ZENA U PETOJ NEDELJI TRUDNOCE SE ZALI NA NEPODNOSENJE TOPLOTE I

UBRZANI SRCANI RAD .NA FIZIKALNOM PREGLEDU LEKAR PORED OSTALOG OTKRIVA LAKO POVISENU NE BOLNU STITASTU ZLEDZDU I NORMALAN RITNICAN SRCANI RAD.VREDNOST TIROKSINA (T4) U SERUMU JE POVECANA DOK JE SERUMSKA VREDNOST TSH NORMALNA.KOJA TVRDNJA NAJBOLJE OBJASNJAVA LABORATORIJSKE NALAZE KOD OVE PACIJENTKINJE? 

• TACAN ODG:POVECAN TIREOIDNO-VEZUJUCI GLOBULIN; OBRAZLOZENJE : SLOBODNI TIREOIDNI HORMONI SU U FIZIOLOSKIM GRANICAMA (DA SU T3 I T4 POVECANI TSH BI BIO SMANJEN) 

• 2.ZENA 30 GOD,SA ISTORIJOM NEPRAVILNIH MENSTRUACIJA JE PRESTALA DA IMA MESECNA KRVARENJA (AMENOREJA),SA 23 GOD JE PRVI PUT ZATRUDNELA I RODILA DETE.U ZADNJE TRI GODINE BEZUSPESNO POKUSAVA DA ZATRUDNI,UGOJILA SE 3KG,LAKO SE ZAMARA.IMA NADUVENO LICE I NEPODNOSENJE HLADNOCE.HEMOGLOBIN IZNOSI 11,1,A MCV 90.FIZIKALNI PREGLED:OSREDNJE DIFUZNO POVECANJE STITASTE ZLEZDE.KOJI NALAZ CE SE NAJJVEROVATNIJE NACI KOD OVOG PACIJENTA? 

• TACAN ODG : NIZAK T3 ,NIZAK T4 I VISOK TSH (U PITANJU JE HIPOTIREOIDIZAM A KAO MEHANIZAM NEGATIVNE POVRATNE SPREGE IMAMO POVECANO LUCENJE TSH IZ ADENOHIPOFIZE) 

  60 

• 3.ZENA 49 GOD,ZALI SE NA UMEREN GUBITAK TM TOKOM PRETHODNIH 7 MESECI ,NA NEPODNOSENJE VRUCINE ,UBRZAN RAD SRCA,BLAGO PODRHTAVANJE RUKU.OTKRIVENO PRISUSTVO DIFUZNE GUSAVOSTI I EGZOFTALMUS.KOJI SE LAB NALAZ OCEKUJE? 

• TACAN ODG:POVISENA KONCENTRACIJA TIREOGLOBULINA U PLAZMI I SMANJENA KONCENTRACIJA TSH U PLAZMI. (U PITANJU JE GRAVESOV HIPERPARATIREOIDIZAM ; ZNAMO DA TIREOCITI PREUZIMAJU HORMONE SA TIREOGLOBULINA ,TAKO DA KOD HIPERFUNKCIJE ZLEZDE POVECAN JE TIREOGLOBULIN TAKODJE,A TSH JE SMANJEN ZBOG POVECANE KOLICINE T4) 

• 4.NAKON NEUROHIRURSKOG ZAHVATA POSTOJI MOGUCNOST JAVLJANJA HIPOFIZNE SLABOSTI.KOJI OD SL PAROVA HORMONA JE NAJVAZNIJE ODMAH NADOKNADITI,DA BI SE PREDUHITRIO NASTANAK PO ZIVOT OPASNIH SIMTOMA? 

• TACAN ODG:GLUKOKORTIKOIDI I TIREOIDNI HORMONI (ZBOG HIPOFIZNE INSUFIZIJENCIJE HIPOFIZE NEDOSTAJE NAM TSH DA NI SE OSLOBODILI TIREODINI HORMONI) 

• 5.PACIJENT SA ZNAKOVIMA I SIMPTOMIMA KOJI UPUCUJU NA HIPOTIREOIDIZAM IMA SMANJEN I TSH I T4 U SERUMU. INJEKICIJA TRH NE USPEVA DA DOVEDE DO OCEKIVANOG PORASTA TSH. KOJI OD NAVEDENIH RAZLOGA JE NAJVEROVATNIJE UZROK HIPOTIREOZE? TACAN ODG: SEKUNDARNI HIPOTIREOIDIZAM(TRH NE USPEVA DA DOVEDE DO POVECANJA TSH) 

• 6.DETE IMA VISINU ZA DVE STANDARDNE DEVIJACIJE ISPOD OCEKIVANOG PROSEKA VISINE ZA SVOJ UZRAST. ONO TAKODJE IMA USPORENO SAZREVANJE KOSTIJU I GUSU. ANALIZA GENETSKOG MATERIJALA JE TKRILA TACKASTU MUTACIJU(ZAMENA JEDNOG PARA BAZA) U RECEPTORU ZA TIREOIDNI HORMON. KOI OD SLEDECIH NALAZA BI BIO OCEKIVAN KOD OVOG PACIJENTA? D) POVISENA KONCENTRACIJA T4 U PLAZMI(NEMA EFEKTA NA NIVOU CELIJE,VISAK T4 POSTOJI ZBOG ISTIH RECEPTORA NA PERIFERIJI I U HIPOTALAMUSU I U HIPOFIZI,RECEPTORI SU POREMECENI I ONI REGISTRUJU KAO DA HORMONA NEMA,TAKO DA IMAMO POVISENJE T4 I AKO EFEKTA NEMA) 

• 7. ZENA,STARA 45 GODINA, JE PREGLEDANA ZBOG KONGESTIVNE SRCANE SLABOSTI.PORED DILATATIVNE KARDIOMIOPATIJE,POKAZUJE I SPORI GOVOR,USPORENE INTELEKTUALNE FUNKCIJE,UMOR,LETARGIJU,NE PODNOSENJE HLADNOCE,NEDOSTATAK POLETA,ZADEBLJANE CRTE LICA,PERIORBITALNI OTOK,SUVU I HRAPAVU KOZU I PERIFERNI OTOK. VREDNOST T4 OD 15,8 NMOL/L(SNIZENA) I TSH OD 20 MU/L(POVISENA).KOJA OD NAVEDENIH DIJAGNOZA ODGOVARA REZULTATIMA? TACAN ODG: MIKSEDEM 

• 8.TESTOVI FUNKCIJE TIREOIDNE ZLEZDE SPROVEDENI NA SERUMU 35 GODINE STARE ZENE OTKRILI SU POVISEN TSH,SMANJEN UKUPAN I SLBODAN T4,I SMANJEN T3. KOJI OD SLEDECIH KLINICKIH ZNAKOVA CE NAJVEROVANIJE BITI PRISUTAN KOD TOG PACIJENTA? TACAN ODG: DOBITAK NA TEZINI(SVI OSTALI ODGOVORI ODGOVARAJU HIPERTIREOIDIZMU,SAMO DOBITAK NA TEZINI HIPOTIREOIDIZMU) 

• 9.ZENA 40 GODINA, 4,5KG DOBITKA NA TEZINI TOKOM ZADNJI 6 MESECI. U ZADNJE VREMEN UMORNA,PROBLEMI SA PAMCENJEM. TA 90/60 MM HG,PULS 55,TEMPERATURA 35 STEPENI,REFLEKSI USPORENI.STITASTA ZLEZDA UVECANA,NIJE BOLNA NA PALPACIJU. T4 U SERUMU JE 70 NMOL/L(NORMALNO),A TSH 8MU/L(POVISEN),ANTIMIKROZOMALNA ANTITELA PRISUTNA.KOJA DIJAGNOZA JE NAJVEROVATNIJA? 

• TACAN ODG: HASIMOTOV TIREOIDITIS • 10.PACIJENT IZ BRDOVITIH PREDELA ZEMLJE SE ZALI NA UMOR,DOBITAK NA

TELESNOJ TEZINI,ZATVOR I NE PODNOSENJE HLADNOCE. FIZICKIM PREGLEDOM OTKIRVENA DIFUZNO POVECANA MASA U PREDNJEM DELU VRATA.KOJI OD ELEMENATA NEDOSTAJE U ISHRANI,STO JE NAJVEROVATNIJE DOVELO DO ZDRAVSTVENIH PROBLEMA OVOG PACIJENTA? TACAN ODG: JOD 

• 11.BOLESNIK SE ZALI NA NEPODNOSENJE VRUCINE,BLAGO PODRHTAVANJE SAKA,I UBRZAN SRCANI RAD. LABARATORIJSKI REZULTATI POKAZUJU DA JE SERUMSKI T4 POVISEN. REZULTATI TESTA UNOSENJA RADIOAKTIVNO OZNACENOG JODA SU PRIKAZANI. STA OD NAVEDENOG NAJBOLJE OBJASNJAVA

  61 

TE NALAZE A)GRAVESOVA BOLEST B)TRAJNO UZIMANJE TIROKSINA ZA SVRHU GUBLJENJA TEZINE C)NEOSETLJIVOST RECEPTORA ZA TIREOIDNI HORMON D)TOKSICNI ADENOM E)TUMOR HIPOFIZE KOJI LUCI TSH TACAN ODG: POD B  

•  •  •  

67. Određivanje proteinskih frakcija kod poremećaja metabolizma proteina

Proteini su makromolekulske organske supstance sa veoma mnogo funkcija u organizmu (rastenje, obnova tkiva, imunitet, utiču na raspodelu vode (koloidno osmotski pritisak), transport (vitamina, elektrolita, oligoelemenata, lekova, masnih kiselina…), koagulacija, održavanje pH (puferi)…). U zdravom organizmu njihova koncentracija je u fiziološkim granicama. U plazmi je identifikovano preko 300 različitih proteina: 65-85 g/L -albumini 45g/L -globulini 25g/L -fibrinogen 3g/L U nekim fiziološkim stanjima njihova konc. može biti promenjena (novorođenčad ima smanjenu ukupnu konc. proteina uz povišene albumine i globuline, gravidne žene količina albumina je smanjena, a alfa i beta globulini su povišeni…) Patološke promene konc. proteina nastaju usled: malnutricije, kod poremećaja varenja i apsorpcije, poremećaja sinteze i katabolizma, kod gladovanja i povećanog gubljenja proteina. Kod određenih patoloških stnja ne samo da može doći do promene koncentracije ukupnih proteina, pojedinih frakcija i stvaranja patoloških proteina (CRP, Bence-Jonesovi proteini, krioglobulin…). *Značaj određivanja frakcija proteina se može ilustrovati na primeru: Kod bolesti jetre i bubrega ukupni proteini su smanjeni, ali se razlikuju u pojedinim frakcijama! Rutinski se proteini određuju u krvi, mokraći, likvoru, amnionskoj tečnosti, pljuvački, fecesu…

  62 

Određivanje i odvajanje određenih proteinskih frakcija može se vršiti precipitovanjem, ultracentrifugiranjem, elektroforezom i imunološkim metodama. Elektroforetski proteini se odvajaju pod dejstvom homogenog električnog polja na osnovu razlika u molekulskoj masi i naelektrisanju. Izuzetak je poliakrilamid elektroforeza u kojoj se odvajanje vrši prema obliku čestice. Metode elektroforeze se razlikuju prema senzitivnosti podloge na kojoj se odvajaju. (pogledati tabelu iz praktikuma str. 71.) Ogled: elektroforeza proteina plazme na papiru (filtar papir Vatman) Izdvaja se 5 frakcija: · albumini · α1 globulini · α2 globulini · ß globulini · γ globulini

Proteini seruma su elektronegativni, zbog čega se u električnom polju kreću ka pozitivnoj elektrodi (anodi). Izuzetak su γ globulini koji su elektropozitivni i kreću se ka katodi. Albumini prelaze najduži put jer su najbrži, najelektronegativniji i imaju manju molekulsku masu. Zatim se odvaja α1, α2, ß i na kraju γ globulini. Pokretljivost proteina se menja pod uticajem pH vrednosti pufera u kome se vrši elektroforeza. pH vrednost pufera, na kojoj molekul proteina ima isti broj pozitivnih i negativnih naelektrisanja i zbog postignute elektroneutralnosti se ne kreće, predstavlja izoelektričnu tačku. U takbom obliku molekuli proteina su dipolarni ili zwitter joni. Da bi pokretljivost proteina u električnom polju bila veća, a samim tim i odvajanje frakcije bolje treba odabrati pufer tako da njegova pH bude što više udaljena od izoelektrične tačke. Najpogodniji pufer je veronal-natrijum pH=8-9. Izvođenje ogleda: Pomoću kapaljke stavi se kap seruma na papir 10cm od jednog kraja papirne trake. U postupku dobijanja proteinograma osušene trake se potapaju u rastvor bromfenol plavog ili amido crnog. Višak bolje se uklanja ispiranjem sirćetnom kiselinom, sve dok papir na delovima gde nisu odvojeni papiri ne bude beo. Da bi se intenzitet boje pojedinih frakcija pojačao, trake se nakon finalnog sušenja provlače preko para amonijaka. Kvantitativno određivanje odvojenih frakcija proteina vrše se:

1. denzitometrijom 2. metodom eluiranja

*Denzitogram je grafički prikaz procentualne zastupljenosti odvojenih frakcija proteina. Proteinska frakcija % albumini 60 α1 globulini 4 α2 globulini 8 ß globulini 12 γ globulini 16 Meroda eluiranja (odbojavanja): Zasniva se na prelasku boje sa papirne elektroforetske trake u rastvor NaOH.

  63 

Frakcija proteina se seku makazama i stave u odgovarajuće obeležene epruvete. Deo trake gde nema izdvojenih proteina (bele boje) se takođe iseče i stavi u epruvetu kao slepa proba. U svaku od epruveta se sipa po 7mL rastvora NaOH i stavi da stoji 15min na sobnoj temperaturi. Nakon toga kolorimetrijom se vrši merenje intenziteta boje rastvora koja je srazmerna koncentraciji proteina. Iz pročitanih vrednosti izračunaaju se relativni procenti proteina prema formuli:

ekstinkcija ispitivane frakcije proteina : zbir ekstinkcija svih frakcija proteina = x : 100

Koncentracija proteinskih frakcija u serumu koja se SI sistemu izražava u g/L se dobija kada se ekstinkcija podeli sa zbirom svih ekstinkcija.

Odstupanje od normalnog nalaza Patološko stanje

α1 kiseli glikoprotein malignitet

α2 glikoprotein nekroza, pneumonija

α2 makroglobulin oboljenje jetre, diabetes melitus

ß globulini hiperlipoproteinemija

ß globulini hipolipoproteinemija

γ globulini infekcija

γ globulini imunodeficijencija

U određenim patološkim stanjima se povećavaju pojedine klase Ig.

Povećanje IgG: autoimunske bolesti (SLE, hronični hepatitis…)

Povećanje IgA u zapaljenskim procesima u GITu i respiratornom traktu (Kronova bolest, tuberkuloza, bronhiektazija…)

Povećanje IgM u primarnoj bilijarnoj cirozi, virusnom hepatitisu…