PEARL BUCK

DOBRA ZEMLJA.

PERL BAK *

SABRANA DELA

Preveo VLADIMIR DEDIJER

1967MATICA SRPSKA RAD.

Izdavačko preduzeće „Rad", Beograd Moše Pijade 12.IzdavaCko preduzeće Matice srpske. Novi Sad Trg Toze Markovića 2 .Nacrt za korice: Stevan Vujkov . Korektor: Rosa KrstićŠtampa: Štamparsko preduzeće .Kultura", Beograd Makedonska 4.

Osvanuo je Vang Lungov dan venčanja. U prvi mah, kada je otvorio oči i pogledao prema crnilu zavese oko svoje postelje, nije mogao da se seti zašto mu ova zora izgleda drukčija od svake druge. U kući je vladala tišina, samo se čuo slabi, zadihani kašalj njegovog starog oca, čija je soba bila na suprotnoj strani, a razdvajala ih je srednja soba. Starčev kašalj bio je svakodnevno prvi jutarnji šum. Vang .Lung bi ga obično slušao ležeći, a ustajao tek kada bi čuo da se kašalj približuje i da zaškripe drvene jarke na vratima očeve sobe.Ali, ovog jutra nije čekao. Skoči na noge i razvuce zavese oko postelje. Zora je bila mračno crveni kroz malu, četvrtastu rupu od prozora, na 3j se lepršala pocepana hartija, svetleo je komad neba bronzane boje. Vang Lung priđe prozoru i pocepa hartiju.:— Proleće je — mrmljao je i ovo mi više neTreba. Bilo ga je sramota priznati da želi da kuća danas izgleda uredna. Rupa je bila jedva koliko da mu uđe ruka, i on je proturi da oseti vazduh. Slabi, vetar duvao je blago sa istoka, vetar ćarlijav kiše. To je bio dobar znak. Poljima je bila ^bna kiša. Biće radosti! Juče je rekao ocu da ična zrna neće moći da ispune klasje ako ovo vo i jako

sunce produži. A izgledalo je baš da je nebo izabralo ovaj dan da mu poželi sreću, ja će doneti plod.

Vang Lung produži u srednju sobu, oblačeći uz put čakšire i vezujući oko snažnog struka pojas od plave pamučne tkanine. Gornji deo tela ostavi nag dok ne zagreje vodu da se okupa. Uđe u kolibu, koja je bila kuhinja, a naslanjala se na kuću, kad iz njenog sumraka, odmah iza ugla kod vrata, vo promoli glavu i priknu se duboko. Kuhinja je, kao i kuća, bila sagrađena od ćerpiča: veliko komade zemlje iskopano s njihovih polja i prekriveno slamom. Od te iste njihove zemlje, njegov ded je u mladosti napravio peć, sada već posle tolikih godina kuvamja svu crnu i izgorelu. Na vrhu ove zemljane peći stajao je duboki, okrugli gvozdeni kotao.Taj kotao poče da puni vodom, pomoću vrga, iz zemljanog ćupa koji je tu blizu stajao. Sipao je pažljivo, jer je voda bila skupocena. Kolebao se malo, pa zatim naglo podiže ćup i sasu svu vodu u kotao. Danas će se sav okupati. Niko nije video njegovo telo otkako je bio dete na krilu svoje majke, a danas će ga neko gledati, i želeo je zato da bude čist.Vang Lung ode iza peći u ugao kuhinje, probra pregršt slame i grančica i stavi ih pažljivo u peć, pazeći na svaki list. Potom starim kremenom i brusom kresnu, a plamen gurnu u slamu, i buknu vatra.To je bilo poslednje jutro što će morati da loži vatru. A otkako mu je majka umrla, ložio ju je svako jutro već šest godina. Ložio je vatru, grejao vodu, sipao je u ćasu i nosio u sobu, u kojoj je na postelji sedeo otac kašijucajući i tražeći obuću po podu. Svako jutro za tih šest godina starac je čekao sina da donese toplu vodu da mu olakša jutarnji kašalj. A sada se otac i sin mogu da odmaraju. Jer žena dolazi u kuću. Nikad se više Vang Lung neće dizati zorom, ni zimi ni leti, da loži vatru. On će sada moći da leži u krevetu i čeka da dobije ćasu tople vode, a ako zemlja bude puna ploda, biće u vodi i listića čaja. Tako je to bilo jednom pre više godina.A ako žena klone, njena deca će ložiti vatru, jer će mu ona mnogo dece izroditi. I Vang Lung zastade, i zamišljajući kako deca trče po njihovim trima sobama. Te tri sobe u polupraznoj kući, otkako je majka umrla, uvek su izgledale suviše za njih. Uvek su morali da se brane od rođaka koji nisu imali dovoljno prostora, a naročito im se ulagivao njegov stric sa svojom bezbrojnom gomilom dece.— Šta će dvojici inokosnih ljudi toliko prostora? Zašto otac i sin ne spavaju zajedno? Toplina mladićeva tela lečila bi starome kašalj.Ali otac je uvek odgovarao:— Čuvam krevet za unuka. On će mi grejati kosti pod stare dane.A sad će dolaziti unuci — unuk za unukom! Moraće da postave krevete pored zidova, pa i u srednjoj sobi. Kuća će biti puna postelja. Vatra se ugasi dok je Vang Lung razmišljao o tim krevetima u polupraznoj kući, a voda u kotlu poče da se hladi. Na vratima se ukaza tamna pojava starčeva. On je držao oko sebe nezakopčanu odeću, kašljao i isprekidano se jadao:

— Kako to da još nema vode da zagrejem pluća? Vang Lung se trže, i kad dođe sebi, bi ga stid.— Gorivo je vlažno — mrmljao je iza peći. — Ovaj vlažni vetar...Starac nastavi da kašlje, i nije prestajao sve dok voda ne proključa. Vang Lung nasu malo vode u času, otvori gleđosani ćup, koji je stajao na ivici peći, i izvadi iz njega desetak uvijenih, suvih listića i posu vodu. Starčeve se oči požudno otvoriše, ali odmah poče da se žali:— Zašto si takav rasipnik? Piti čaj je isto što i jesti srebro.— Došao je moj dan — odgovori Vang Lung s osmehom. — Pij i okrepi se!Stari zgrabi ćasu svojim smežuranim žuljevitim prstima. Gunđao je, stenjao i gledao kako se listići otvaraju i šire po vodi, ali se nije usuđivao da pije skupocenu tečnost.— Ohladiće se — reče Vang Lung.— Tako je, tako je — prihvati starac poplašeno i poče velikim gutljajima da pije čaj. Obuze ga neko životinjsko zadovoljstvo, kao dete kad se zanese u jelo. Ali ipak nije bio toliko rasejan da ne primeti kako Vang Lung bezobzirno sipa vodu iz kotla u duboko drveno korito.Starac podiže glavu i iskolači oči:— Toliko vode bilo bi dovoljno da se žito zaliva sve do žetve — reče osorno.Vang Lung nastavi da sipa vodu sve do poslednje kapi i ne odgovori ništa.— Šta ti je! — uzviknu stari ljutito.— Ćak od Nove godine nisam nijednom oprao celo telo — tiho odgovori Vang Lung.Bilo ga je sramota da prizna ocu da zbog žene hoće da bude čist. On požuri noseći korito u svoju sobu. Vrata su visila labavo na drvenim šarkama i ne zatvarahu se dobro. Starac odgega u srednju sobu, promoli nos kroz otvor i uzviknu:— Ne sluti dobru, ako dočekamo ženu ovako, s čajem u jutarnjoj vodi i tim pranjem.— To je samo za danas — odgovori Vang Lung. — Prosuću vodu na zemlju kad se umijem, te neće ostati neiskorišćena.Na ove reci starac zaćuta. A Vang Lung raskopča pojas i skide odelo. Pri svetlosti koja je ulazila kroz četvrtastu rupu na zidu, on iscedi jedan ubrus iz vrele vode i poče snažno da trlja svoje crno, mršavo telo. Mislio je da je vazduh topao, ali kada mu se koža ovlaži, bi mu zima. Zato poče da se kreće brže, neprestano kvaseći ubrus u vodi, sve dok mu se sa celog tela nije dizao oblak pare. Potom ode do sanduka koji je pripadao njegovoj majci i izvadi novu plavu odeću. Mislio je da će mu, možda, biti zima toga dana bez postavljenog zimskog odela, ali nije mogao da ga trpi na svom čistom telu. Ono je bilo pocepano i prljavo, a siva i trula postava virila je kroz rupe. Nije želeo da ga žena prvi put vidi odrpanog. Docnije će ona odelo popraviti i okrpiti, ali ne još prvog dana. Vang Lung navuče preko plavog pamučnog kaputa i čakšira drugi kaput od iste materije — svoju jedinu dugu haljinu, koju je nosio samo o praznicima, sve zajedno desetak dana, „ godini. Potom brzo rasplete dugi perčin koji mu je visio niz leđa i uze drveni češalj iz malog, rasklimatanog stola, pa poče da se češlja.Otac se opet primače i stavi usta na pukotinu od vrata:— Zar ja danas neću ništa dobiti da jedem? — požali se. — U mojim godinama kosti su ujutru kao voda sve dok se čovek ne nahrani.— Evo me — reče Vang Lung. Pleo je kosu brzo i lako i uplitao gajtan od crne svile kao ukras. Potom uvi perčin oko glave, podvi dugu haljinu i izađe, noseći korito s vodom. Bio je sasvim zaboravio na doručak. Trebalo je samo da saspe malo vode u žitnu kašu i da je da ocu. Što se samog njega ticalo, on nije mogao da jede. Teturajući se s kori-tom do praga, prosu vodu po zemlji kraj samih vrata, i tek tada se seti da je potrošio na kupanje svu vodu iz kotla i da će morati opet da podloži vatru. Obuze ga nastup ljutnje prema ocu.— Ta stara glava misli samo na svoje jelo i piće — gunđao je u vrata peći, ali glasno ne reče ništa. Bilo je to poslednje jutro što će morati da sprema starome jelo. Donese malo vode u jednom vedru iz bunara kraj vrata i nasu je u kotao. Voda brzo provri, i on je pomeša s kašom i odnese starom.— Biće, oče moj, večeras pirinča — reče. — A za sada evo ti žita.— U korpi je ostalo samo malo pirinča — odgovori starac, koji je sedeo za stolom u srednjoj sobi i jeo štapićima gustu kašu.— Ješćemo nešto manje nego za vreme praznika proleća — dodade Vang Lung. Ali starac nije slušao i slatko je srkao nad činijom.Vang Lung ode u svoju sobu i opusti zagrnutu idugu, plavu haljinu i razveza perčin. Zatim pređe ^rukom preko čela i obraza. Zar ne bi bilo bolje da «e ponovo obrije? Sunce tek što se rađalo. Imao je .Vremena da svrati u Ulicu berbera i da se obrije pre nego što ode u kuću u kojoj ga je čekala žena. Ako bude imao dovoljno para, tako će i učiniti.Vang Lung izvadi iz pojasa malu, masnu kesu od sive tkanine i prebraja novac. Bilo je u njoj šest srebrnih dolara i dve pregršti bakarnog novca. On još nije rekao ocu da je pozvao goste na večeru. Pozvao je brata od strica, onda strica, oca radi, i tri suseda seljaka koji su živeli s njime u selu. Nameravao je da to jutro donese iz grada svinjetine, jednu malu barsku ribu i pregršt kestena. Mogao bi da kupi malo bambusovih mladica s juga i nešto govedine, da je skuva s kupusom koji je odgajio u vrtu. Ali ovo samo u slučaju ako ostane para pošto kupi grahov zejtin i sojinu grušetinu. Kada bi obrijao glavu, onda možda ne bi mogao da kupi govedinu. Ipak se reši da obrije glavu.Bez ijedne reči ostavi starca i uputi se u rano jutro. Iako je zora bila tmurna, sunce je probijalo oblake na vidiku i svetlucalo po rosi koja se nahvatala na bujnoj pšenici i ječmu. Za trenutak se u Vang Lungu probudi seljak, i on se saže da vidi klasje. Bilo je prazno kao i ranije, i čekalo na kišu. Omirisa vazduh i zabrinuto pogleda u nebo. Kiša je bila tu, oblaci pritisli, a vetar ih gonio. Odluči se da kupi štapić tamjana i zapali u malom hramu boga zemlje, u čast današnjeg dana.Išao je krivudajući uskom stazom kroz polje. U blizini se dizao sivi gradski zid. Kroz vrata, kuda je morao da prođe, videla se velika kuća Hvan& u kojoj je devojka bila robinja od detinjstva. Istina, bilo je ljudi koji su govorili:

„Bolje je živetL sam nego venčati ženu koja je bila robinja u velikoj kući." A kada je on rekao ocu: „Zar ja nikada neću imati ženu?" otac mu odgovori: „U ova zla vremena kada venčanja toliko koštaju, i kada svaka žena žudi za zlatnim prstenjem i svilenim haljinama pre nego što hoće da pođe za čoveka, siromašku ne ostaje ništa drugo već da se oženi robinjom."I njegov se otac odluči i ode u kuću Hvanga^ i zapita ima li neka robinja napretek.— Ali nikako mladu robinju, a pogotovo lepu! — govorio je stari.Vang Lunga zabole što ona ne sme biti lepa; nije to mala stvar imati lepu ženu i primati čestitanja drugih ljudi zbog njene lepote. Ali otac, videvši neraspoloženje na njegovom licu, podviknu:— A šta ćemo raditi s lepom ženom? Mi moramo imati čeljade koje će voditi kuću i rađati decu, a istovremeno raditi u polju. Hoće li lepa žena pristati na to! Ona će uvek misliti o haljinama koje će joj najbolje pristajati licu. Ne, nikakva lepotica u našu kuću! Mi smo seljaci. Sem toga, ko je čuo da je lepa robinja ostala nevina u bogatoj kući? Svi su je mladi gospodari imali. Bolje je biti prvi ružnoj ženi nego stoti lepotici. Misliš li ti da bi lepa žena uživala u tvojim seljačkim rukama kao u nežnim rukama sina bogatog čoveka, i misliš li da bi tvoje od sunca pocrnelo lice smatrala lepim kao zlatnu kožu bogataša koji su je držali radi svog zadovoljenja?Vang Lung uvide da mu otac ima pravo. Ali je ipak morao da obuzda strasti pre nego što odgovori:— Ali nikako neću za ženu neku koja je rošava ili kojoj je rasečena gornja usna!— Videćemo šta može da se dobije — odgovori otac.Žena nije bila rošava, niti joj je gornja usna bila rasečena. Vang Lung je znao samo to i ništa više. S ocem je kupio dva pozlaćena prstena i srebrne minđuše, pa ih je stari odneo robinjinom gospodaru u znak veridbe. Osim toga, nije znao ništa o ženi koja je imala da postane njegova, sem da danas može da ode po nju.On zađe u hladnu pomrčinu gradske kapije, kroz koju su vodonoše sa kolicima, natovarenim velikim buradima, prolazili tamoamo preko celog dana, a voda prskala iz buradi po kaldrmi. Uvek je bilo sveže i klizavo kod tih vrata pod debelim zidom od zemlje i cigala — sveže čak i u letnjim danima, kada su prodavci lubenica prostirali po kamenu voće, rasečeno, tako slatko i privlačno u debelom hladu. Lubenica nije bilo, jer im još nije bilo vreme, ali pored zida stajale su korpe malih, tvrdih, zelenih breskvi, a prodavci su vikali:— Prve breskve proleća — prve breskve! Kupite, jedite, čistite svoja creva od zimskog otrova!Vang Lung pomisli:— Ako ona voli breskve, kupicu joj pregršt kad se vratimo. On još nije mogao potpuno da veruje da će pored njega biti i žena kada se tuda bude vraćao.Vang Lung okrenu desno kroz kapiju, i posle jednog trenutka nađe se u Ulici berbera. Malo je koga bilo tu pre njega u to rano doba, izuzev nekoliko seljaka koji behu uoči tog dana doneli proizvode u grad da bi prodali povrće na jutarnjoj pijaci i vratili se u polja na dnevni rad. Spavali su obično preko noći dršćući i čučeći nad korpama, koje su bile sada prazne kraj njihovih nogu. Vang Lung ih je izbegavao da ga ne bi ko prepoznao, jer mu danas nije bilo do njihovih šala. Niz celu ulicu stajahu berberi u dugom redu ispred malih dućana i Vang Lung se uputi najudaljenijem, sede na stolicu, i pokretom ruke dade znak berberinu koji je stajao i razgovarao sa susedom. Berberin odmah priđe i poče brzo da sipa toplu vodu iz ibrika, koji je stajao na mangalu, u tucanu posudu.— Da brijem sve? — upita berberin poslovno.— Glavu i lice — odgovori Vang Lung.— Da očistim uši i nozdrve? — pitao je dalje berberin.— Još koliko bih imao za to da platim? — poče oprezno Vang Lung.— Četiri groša — reče berberin i stade da provlači kroz toplu vodu jednu crnu krpu.— Daću ti dva — dodade Vang Lung.— Onda ću ti očistiti jedno uvo i jednu nozdrvu — dobaci brzo berberin. — Samo koju stranu hoćeš da ti očistim?I berberin se, dok je govorio, iskezi na suseda, a ovaj prsnu u grohotan smeh. Vang Lung, videvši da je pao u ruke nekog šaljivčine i osećajući se ponižen iz nekog nerazumljivog razloga, kao i uvek što se osećao prema tim varošanima — mada su bili sada samo berberi, dakle lica najniže vrste, brzo reče:— Radi kako hoćeš, radi kako hoćeš!Potom se prepusti sapunjanju, trljanju i brijanju. Pošto je berberin ipak bio plemenit čovek, udari Vang Lunga vesto više puta po ramenima i leđima da bi mu razmekšao mišiće. Ništa mu za to nije naplatio. Ovako je mudrovao dok je Vang Lungu brijao gornji deo čela:— Ovo ne bi bio ružan seljak kad bi hteo da odseče kosu. Nova moda nalaže da se perčin obrije.Brijač prozuja Vang Lungu tako blizu perčina da ovaj sav pretrnu:— Ne smem da ga odsečem dok ne pitam oca! — Berberin se nasmeja i izbrija ga oko perčina.Kad je bilo svršeno i novac izbrojan u berberinovu nabranu, od vode izjedenu ruku, Vang Lung je doživljavao užasne trenutke. Toliko novaca! Ali kada je ponovo išao niz ulicu po vetru koji je pirio po sveze izbrijanoj koži, pomisli:— Ovo je samo jedanput!Potom ode na trg i kupi kilu svinjetine. Gledao je mesara dok je uvijao meso u suv lotosov list, i zatim, premišljajući se, poruči još šestinu kile govedine. Kada je sve nabavio, čak i grahovu grušetinu, koja se upihtijana presijavala na listu, ode u voskarsku radnju i tamo uze dva štapića tamjana. Potom se uzrujan uputi kući Hvanga. Kada je bio već na samim vratima kuće, njega obuze strah. Kako je smeo da dođe? Trebalo je da pozove oca — strica — čak i najbližeg suseda Činga, ma kog bilo da mu čuva strah. Ranije nikad nije bio u velikoj kući. Kako srne da uđe s poslasticama u ruci, spremljenim 2a svadbu, i kaže: „Došao sam po ženu!"

Stajao je dugo pred vratima i piljio u njih. Dvokrilna vrata bila su zatvorena čvrsto, crno obojena i okovana gvožđem. Dva lava od kamena čuvala su stražu sa svake strane. Nije bilo ni žive duše. On se okrenu, šta da radi sada?^ Poče da ga napušta snaga. Odluči se da prvo kupi nešto za jelo. Od jutra ništa nije okusio — zaboravio je na glad. Zato uđe u jednu malu čajdžinicu i stavi prvo dva groša na sto, pa sede. Jedan prljav momak u crnoj, masnoj kecelji priđe, i on poruči:— Dve činije valjušaka!I kad ove prispeše, jeo ih je požudno i trpao u usta bambusovim štapićima, dok je dečak stajao vrteći groševe crnim palcem i kažiprstom.— Hoćete li još? — pitao je nemarno dečak. Vang Lung odmahnu glavom. Zatim se usudi dapodigne glavu i pogleda unaokolo. U maloj, mračnoj i pretrpanoj krčmi punoj stolova nije bilo nikoga poznatog. Svega je nekoliko ljudi jelo i pilo čaj. Bilo je to mesto za sirote ljude, među njima je Vang Lung izgledao lepo i čisto, gotovo bogataški, tako da jedan prosjak zacvili dok je prolazio pored njega:— Imaj srca, učitelju, udeli mi koji marjaš ... Gladujem!Još nikada Vang Lunga prosjak nije molio, niti ga je ikad iko nazvao „učiteljem". Zadovoljan, baci u prosjakov čanak dva mala novčića, koji predstavljahu peti deo groša, a prosjak trže ruku, nalik na crnu kandžu, i strpa novac u prnje.Vang Lung je sedeo a sunce se pelo. Dečak se muvao nestrpljivo oko njega.— Ako ništa više nećete da poručite — reče najzad bezobrazno — moraćete da platite kiriju za stolicu.Vang Lunga razbesne takav bezobrazluk. Podigao bi se odmah samo da se nije setio da mora da ide u kuću Hvang i traži ženu. A od te pomisli znoj mu probi celo telo kao da je radio u polju.— Donesi mi čaja — reče dečaku. Pre nego što je Vang Lung trepnuo, čaj je već bio tu, a momak bezobrazno zahtevao:— Gde je groš?I Vang Lung, na svoj užas, uvide da nema kud, već da mora iz pojasa da izvuče još jedan groš.— To je pljačka — mrmljao je zlovoljno. Tada ugleda kako ulazi u kafanu sused koga je pozvao na gozbu, popi čaj jednim gutljajem, izađe brzo kroz sporedna vrata i nađe se opet na ulici.— Moram pa moram — reče sam sebi očajnički, i polako se uputi velikim vratima.Ovog puta, pošto je podne prošlo, vrata behu ^otrorena, a čuvar je leškario na pragu čačkajući ručka bambusovim štapićima zube. Bio je to čovek, s velikim mladežom na levom obrazu, su visile tri duge crne dlake koje nije nikada .Kad naiđe Vang Lung, on se prodera, mikorpe, da je nekakav prodavač: hoćeš?le Vang Lung odgovori: Lung.Vang Lung? — nastavi vraIfMOO prema bogatim prijatelji*gospodarice.

>'sam — mucao je Vang Lung. Si došao — reče vratar praveći se *t zavrćući duge dlake na mladežu. vas ima jedna žena! — odgovori Vang mu se glas, i pored svih napora, jedva čuo. se zacereka. A, tako, ti li si taj — prsnu u smeh. — Rekli da očekuju danas jednog mladoženju. Ali teioh zbog korpe u ruci. Nosim nešto mesa — izvini se Vang Lung, da ga vratar povede. Ali se on ne pomeri. Vang Lung zapita zabrinuto:— Hoću li ući sam? Vratar napravi užasnuto lice:— Stari gospodar bi te ubio! Pošto vide da je Vang Lung i suviše naivan,*eče otvoreno:— Srebro je najbolji ključ. I najzad Vang Lungu bi jasno da taj čovek traži^pere.— Siromah sam čovek — poče Vang Lung da se izvlači.Daj da vidim šta imaš u pasu — odgovorivratar.I on se nasmeši kada Vang Lung u svojoj naivnosti zbilja stavi korpu na kaldrmu i podigavši haljinu, izvadi iz pojasa malu kesu i izruči u levu ruku sav novac koji je ostao od pazara. Bio je tu jedan srebrnjak sa četrnaest bakarnih groševa.— Uzeću srebro — reče vratar hladno, i pre nego što je Vang Lung mogao da se pribere, strpa novac u rukav i krenu kroz kapiju objavljujući glasno:— Evo mladoženje, evo mladoženje ...Vang Lung, i pored besa zbog onog što se malopre dogodilo i straha zbog toga bučnog objavljivanja njegovog dolaska, nije mogao drugo da uradi nego da uzme korpu i krene za vratarom, ne gledajući ni levo ni desno.Docnije se ničega nije mogao da seti šta se desilo u bogataškoj kući. Zajapuren, pognute glave, išao je iz dvorišta u dvorište, slušao kako se ispred njega razleže ovaj glas, i kikoću na sve strane. Odjednom, kad mu je izgledalo da je već prošao kroz stotinu dvorišta, vratar zaćuta i gurnu ga u jednu malu odaju. Tu ostade sam, a vratar uđe u neku sobu, i vrati se odmah da mu saopšti:— Stara gospodarica veli da možeš da izađeš pred nju.Vang Lung krenu, ali ga vratar zaustavi, prezrivo viknuvši:— Ne možeš ti da se pojaviš pred jednom velikom gospođom s korpom u ruci, i to s korpom svinjetine i grahove grušetine. A znaš li kako ćeš se pokloniti?— Pravo kažeš — poče Vang Lung zbunjeno. Ali se nije usuđivao da spusti korpu, jer se bojao da mu štogod ne ukradu. Nije mu išlo u glavu da postoje ljudi koji ne bi poželeli poslastice kao što su svinjetina, govedina i mala barska riba. Vratar primeti njegov strah i uzviknu prezrivo:— U kući kao što je ova takvim mesom hrane pse! — pa zgrabi korpu i baci je iza vrata, a Vang Lunga gurnu ispred sebe.

Išli su niz dugu, uzanu verandu, čiji su krovovi bili poduprti tankim stubovima ukrašenim rezbarinajzad stupiše u dvoranu kakvu Vang Lung ranije nije video. .U nju je moglo stati dvadesetak kuća kao njei još bi bilo mesta, tako je ona bila široka i visok njen krov. Podignuvši u čudu glavu da velike ukrašene i namalane grede iznad sebe, Lung se saplete o visoki prag, i zamalo da pad' ga vratar ne uhvati za ruku i viknu: Hajde, budi sad učtiv, i padni ničice pred gospodaricu.iPribirajući se sav posramljen. Vang Lung pogletlspred sebe i na postelji u sredini sobe opazi ' i vrlo staru gospođu; njeno malo, nežno telo Je odeveno u sjajnu pepeljavobisernu svilu, a niskoj klupi pored nje pušila se lula opijuma.ga pogleda sitnim, oštrim i crnim očima, projjivim kao u majmuna i upalim u mršavo i naliče. Kraj lule držala je jednom rukom, a glatžuta koža, kao pozlata na nekom kipu, prekrije njene sitne kosti. Vang Lung pade na kolena Ioni se sve do popločanog poda.Fodigni ga — naredi strogo stara gospođa itaru. — Ta klanjanja nisu potrebna. Je li došao tenu?— Jeste, presvetla — odgovori vratar.— A zašto on sam ne govori? — upita gospođa. ; — Zato što je budala, presvetla — odgovori vrar, igrajući se mirno dlakama na mladežu..„<'' To naljuti Vang Lunga i on mrko pogleda vra' lift.— Ja sam prost čovek, velika i presvetla goio — poče — pa ne znam kakve reći da upotreu vašem prisustvu. . Stara gospođa ga pogleda pažljivo, i sasvim ozJlfljno, kao da htede da kaže nešto, ali joj se ruka "na lulu, koju je jedna robinja pripremila. I da zaboravi na Vang Lunga, naže se i stade lausisavati. Njene oči izgubiše sjaj i zavesa zaftva pade na njih. Vang Lung se nije pokretao starice, sve dok se njene oči, lutajući, ne zana njemu.* Sotoni zcmlj«

17— Šta traži ovaj čovek tu? — zapita ona odjednom ljutito. Izgledalo je kao da je sve zaboravila. Vratarevo lice bilo je nepomično. On nije hteo ništa da kaže.— Čekam na ženu, velika gospođo — reče Vang Lung u velikom čudu.— 2enu, kakvu ženu? — poče starica, ali robinjica pored nje se saže, šapnu nešto i ona se pribra: — Ah, trenutno sam zaboravila — sitnica — ti si došao po robinju, zvanu Olan. Sećam se da sam je obećala nekom seljaku. A ti si taj seljak?— To sam ja — odgovori Vang Lung.— Zovi brzo Olanu — naredi stara gospođa svojoj robinji, kao da je jedva čekala da se svrši sa svim tim i ona ostane sama u tišini velike sobe sa lulom opijuma.Robinja se ubrzo vrati vodeći za ruku jedno snažno i dosta krupno stvorenje, obučeno u čist plavi pamučni kaput i čakšire. Vang Lung je brzo pogleda i odmah okrenu glavu. Srce mu je lupalo. To je bila njegova žena.— Priđi, robinjo — reče stara gospođa nemarno. — Ovaj čovek je došao po tebe.Zena stade pred gospodaricu pognute glave i prekrštenih ruku.— Jesi li spremna? — upita stara.Olan progovori sporo kao da joj je glas odjek:— Spremna sam!Vang Lung je tada prvi put čuo njen glas. Bio je dosta prijatan, ni jak, ni blag, otvoren i nezloban. Gledao je njena leđa dok je stajala ispred njega. Kosa joj je bila očešljana, a kaput Čist.A kada je video njene nestegnute noge, oseti trenutno razočaranje. Ali nije dugo mislio na to, jer je stara gospođa govorila vrataru:— Iznesi joj sanduk do kapije, pa neka idu. A zatim pozva Vang Lunga i reče mu:— Stani pored nje dok govorim.A kad Vang Lung priđe, ona mu kaza:— Ova žena je došla u našu kuću kad je bila dete od deset godina, i ovde je do sada živela sve do svoje dvadesete. Kupila sam je jedne godine kad Ze harala glad, a njeni roditelji došli na jug. jer nisu Bali šta da jedu. Oni su bili sa severa iz Santunga pratili su se tamo i više ništa o njima ne znam. Ti Uš da ona ima snažno telo i ispupčene jagodice l svi severnjaci. Dobro će da ti radi u polju, noyodu i sve drugo što želiš. Lepotica nije, ali tebi ne treba. Samo besposlenim ljudima posu lepe žene za razonodu. Osim toga, nije ni ali radi ono što joj se kaže, i ima dobru je znam, nevina je. Nije bila toliko ' — »je sinove i unuke, čak i da nije je bilo nečega, to je moglo biti i(Ali pored bezbrojnih i lepih teče po dvorištima, sumnjam ffr muškarac. Uzmi je i poĐobra je robinja, iako nešto titte želim da se umilim nebu radi time što ću dozvoliti da robinja dece svetu, ja bih je zadržala, jer nju dosta dobra. Ali ja uvek udajem ro) ih neko zatraži a gospodari ih ne žele. ženi reče:•Pokoravaj mu se i rađaj mu samo sinove. Doprvo dete da ga vidim. Razumem, presvetla gospodaricerece ropOni stajahu kolebajući se. Vang Lung se nela* osećao, jer nije znao da li sme da kaže štogod. — Haj dete sad već jednom — oseče se stara goi. Vang Lung se žurno pokloni i okrenu. 04an |njim, a za njom vratar noseći sanduk na ramenu, spusti u sobu u kojoj je Vang Lung ostavio Biju korpu, jer nije hteo da ga nosi, i nestade bez£f Potom se Vang Lung okrenu ženi i zagleda se u piju prvi put. Imala je široko, pošteno lice, zatubast Jgp, debele nozdrve, a usta velika. Njene oči behu tamnocrne boje i ispunjene nekom nejasnom •^Bgom. Bilo je to lice

koje uvek izgleda mirno i razno, kao da ne može da iskaže ništa i kad bi htelo. Ona mirno otrpe Vang Lungov pogled; nije se osećala nelagodno, niti mu je uzvratila, već je jednostavno čekala da se on nagleda. On se uveri da zaista nema nikakve lepote u njenom mrkom, običnom i strpljivom licu. Ali ona nije bila rošava, niti je imala rasečenu usnu. U njenim ušima opazi minđuše i na rukama grivne koje joj je kupio. Okrenu se sav srećan! Dakle, imao je svoju ženu.— Tu je sanduk, a tu korpa! — naredi osorno. Bez ijedne reči ona se saže, podiže jedan krajsanduka stavljajući ga na rame, i pokuša da se digne klecajući. On je posmatraše i odjednom reče:— Ja ću poneti sanduk, a ti korpu.Zatim baci sanduk na svoja leđa, ne brinući se za najbolju haljinu koju je imao na sebi, a Olan bez ijedne reči uze korpu za dršku. Tada se Vang Lung seti na stotinu dvorišta kroz koja mora da prođe i kako će smešno izgledati s takvim teretom.— Da ima neka sporedna vrata — promrmlja. Ona klimnu glavom posle kraćeg razmišljanja, kao da odmah nije razumela šta je hteo, i pođe kroz jedno malo zapušteno dvorište, obraslo travom, čiji je vodoskok bio zatrpan. Tu, ispod jednog krivog kruškovog stabla, nalazila su se stara okrugla vrata koja ona gurnu, i tako dospeše na ulicu. Bezizraznog širokog lica, gazila je žena ravnomerno svojim velikim nogama, kao da je tuda prolazila celog života. Na vratima grada on se zaustavi oklevajući. Jednom rukom potraži po pojasu groševe koje je ostavio, dok je drugom rukom držao sanduk na ramenu. Potom izvadi dva groša i kupi šest malih zelenih breskvi.— Uzmi i jedi! — reče oštro. Ona ih zgrabi požudno, kao što bi to učinilo dete. Držala je voće u ruci ne govoreći ništa. Kada je idući put pogledao Olanu, dok su išli ivicom duž žutih polja, ona je obazrivo grickala breskvu, ali čim primeti da je gleda, pokri voće rukom i prestade da žvaće.Tako su išli sve dok nisu stigli do zapadnog polja, gde je stajao hram posvećen zemlji. Bila je to mala zgrada, dizala se taman do ramena, a napravljena od sivih cigala i pokrivena crepovima. VangLungov deda, koji je obrađivao ta ista polja na kojima sada Vang Lung provodi svoje dane, sagradio je taj hram dovlačeći cigle na kolicima iz grada. Zidovi su bili olepljeni, a neki najmljeni seoski umetnik, jedne rodne godine, nacrtao je na belom zidu sliku brda s bambusovom šumom. Dugim vremenom kiše su sprale sliku, tako da su se sada nejasno videli samo bambusi, dok su brda sasvim iščezla.U samom hramu sedela su dva mala dostojanstvena zemljana kipa. Imali su odeću od crvene i pozlaćene hartije, a bog još i retke, opuštene brkove od prave dlake. Svake Nove godine, Vang Lungov otac kupovao bi crvenu hartiju, pažljivo šio i lepio nove haljine za božanski par. I svake godine sneg i kiša su šibali, i letnje sunce sijalo i upropašćavalo njihove haljine.Sada su, pak, haljine bile još nove, jer godina tek što je počela, i Vang Lung se ponosio njihovim stojnim izgledom. On uze korpu iz ženine ruke i ljivo potraži, ispod svinjetine, štapiće tamjana koje kupio. Plašio se da ih slučajno nije slomio, jer to bilo rđavo predskazanje; međutim, oni su ostali | jttavi, i kad ih nađe, pobode ih, jedan pored

drugog, ":<k nagomilani pepeo drugih štapića, jer se cela okolina klanjala tim malim kipovima. Zatim nespretno

»pali kresivom tamjan pomoću jednog suvog lista, ©ovek i žena stajahu jedno pored drugog, pred za* štitnicima svojih polja. Olan posmatraše kako se štapići tamjana žare, a potom gase, i kad se nahvata pepeo, ona se saže i kažiprstom ga otrese. Potom, Jtao preplašena zbog toga što je učinila, baci nem ^pogled na Vang Lunga. Bilo je nečega što mu se dopadalo u tim njenim pokretima. Učini mu se kao da dna oseća da tamjan pripada i njemu i njoj; i bi trenutak njihovog venčanja. Stajahu tu oni u potDj tišini, dok se tamjan pretvarao u pepeo. I poje sunce tonulo, Vang Lung baci sanduk na rame, tpođoše kući.Na vratima je stajao starac i uživao u posled■#jim zracima sunca. Nije se pokrenuo dok se Vang Lung približavao sa ženom. Bilo bi ispod njegovog

dostojanstva da obraća pažnju na snahu. Pravio se kao da pažljivo posmatra oblake i uzviknu:— Onaj oblak što visi o levom rogu mladog meseca miriše na kišu. Ali neće okišiti do sutra uveče. — Potom, kad vide kako Vang Lung uzima korpu od žene, uzviknu ponovo: — A, jesi li mnogo potrošio?Vang Lung spusti korpu na sto.— Biće večeras gostiju — reče kratko, odnese sanduk u sobu u kojoj je spavao i spusti ga kraj sanduka u kojem mu je bilo odelo. Neobičnim pogledom zagleda se u svoj teret.Ali starac priđe vratima i promrmlja:— Nema kraja rasipanju novca u ovoj kući. Potajno, međutim, veselio se što je sin pozvaogoste, ali je smatrao da je pametnije pred novom snahom samo zanovetati, da ne bi od prvog trenutka pošla rđavim putem. Vang Lung ne odgovori, već izađe napolje i unese korpu u kuhinju, a Olan je išla za njim. Vadio je iz korpe hranu, parče po parče, i stavljao na ivicu ohlađene peći, pa reče ženi:— Evo svinjetine, evo govedine i ribe. Znaš li da ih pripraviš?Nije gledao Olanu dok je govorio, jer to nije bilo na mestu. Ona odgovori svojim mirnim glasom:— Bila sam robinja u kuhinji otkako sam došla u kuću Hvang. Tamo se kuvalo meso za svaki obrok.Vang Lung klimnu glavom i ostavi ženu. Nije je video više sve dok gosti ne navališe; njegov stric, šaljivčina, prepredenjak i gladnica, zatim stričev sin, drski mladić od svojih petnaest godina, i neotesani seljaci, puni stida. Dvojica su bila iz sela, s njima je Vang Lung zamenjivao seme i radnu snagu za vreme žetve. Jedan je bio njegov

najbliži sused, Ćing, mali, tih čovek, koji je govorio samo kada je morao. Pošto su bili u srednjoj sobi i iz preterane učtivosti uzdržavali se da zauzmu mesta, Vang Lung ode u kuhinju i zamoli ženu da donese večeru. Bilo mu je milo kad mu ona reče: i — Ja ću dodavati činije, a ti ih stavljaj na sto, Jer ne želim da izlazim pred muškarce. \ Vang Lung oseti veliko zadovoljstvo što je ta žena njegova, i što se nije bojala da izađe pred njega, ali ne i pred druge muškarce. Uze činije iz njenih ruku na kuhinjskim vratima, stavi ih na sto u srednjoj sobi i pozva goste:— Jedite, striče moj, i braćo moja!A kad stric, oran za šalu kao i uvek, reče:— A zar nećemo videti tvoju mladu lepoticu? Vang Lung odgovori:— Mi još nismo postali jedno. Nije zgodno da je drugi ljudi vide dok ne budemo zbilja muž i žena.On ih nutkaše, a oni su jeli slatko i u tišini. Jedan je hvalio sivi sos od ribe, drugi dobro spremljenu svinjetinu, a Vang Lung je samo odvraćao:— Jadno je to jelo, nije dobro ni spremljeno... Ali u srcu svom bio je ponosan na ta jela; jerje žena meso začinila šećerom, sirćetom, vinom, sojihim sosom i vesto izvukla svu silinu mesa, da ni sam Vang Lung nikad nije okusio takva jela na stolovima svojih prijatelja.Te noći, dok su gosti dugo i dugo pili čaj, otezali Salama, žena je radila iza peći, a kad Vang Lung isprati i poslednjeg gosta i uđe u kuhinju, zateče je u gomili slame, kako se mrzne i spava pored vola. Kosa joj je bila puna slame. A kad viknu i probudi je, ona naglo podiže ruku u snu, kao da se brani od udarca. Najzad otvori oči i pogleda ga čudnovatim, ćutljivim pogledom, a njemu je izgledalo kao da ima dete pred sobom. On je uze za ruku i odvede u sobu u kojoj se tog jutra okupao zbog nje, i upali crvenu •veću na stolu. Pri toj svetlosti, kad se nađe sam pred ženom, naglo se zastide, i skoro je morao sam ■ebi reći:— Ta ona je moja žena. Stvar ima da se učini. fA I poče da se skida užurbano. Žena se skrivalai*a zavese i počinjala da se priprema za postelju. Vang Lung reče osorno:— Pre nego što legneš, ugasi svetlost!I leže, navuče debeli pokrivač preko leđa i napravi se da spava. Ali nije spavao. Svaki damar tela bio mu je budan. I kad se posle duže vremena soba zamrači i on začu sporo, tiho bauljanje žene pored sebe, telo htede da mu prsne od silne radosti. Promuklo se nasmeja i zgrabi je u mraku.II2ivot je sad bio blaženstvo. Iduće jutro ležao je u postelji i gledao ženu, koja je sada bila sasvim njegova. Ona ustade i skupi oko sebe raskopčanu odeću, prikopča je oko grla i struka, oblačeći se sporim pokretima. Potom stavi noge u obuću od tkanine i navuče je pomoću uzica koje su visile pozadi. Snop svetlosti iz male lampe pade joj na lice i on ga je video nejasno. Na njemu nije bilo promena. To iznenadi Vang Lunga. Osećao je kao da je protekla noć njega samog morala da izmeni; a sada se žena dizala iz njegovog kreveta kao da je to za nju bila svakodnevna stvar. Iz sumraka je dolazio jetki starčev kašalj, i on joj reče:— Odnesi prvo mom ocu ćasu tople vode za njegova pluća.Olan zapita istim glasom kao i juče:— Treba li da je zaspem listićima čaja?Ovo jednostavno pitanje zbuni Vang Lunga. Kako bi joj rado rekao: „Dabome da treba da bude listića čaja. Misliš li ti da smo mi prosjaci?" Kako bi voleo da ona pomisli da listići čaja kod njih ne znače ništa naročito. U kući Hvang, naravno, svaka je činija bila zelena od listića. Tamo, možda, čak ni rob ne bi pio čistu vodu. Ali on je znao da bi se njegov otac ljutio da mu snaha prvog dana donese čaj umesto vode. A pored toga, oni zbilja ne bejahu bogati. I zato odgovori nemarno:— Čaj? Ne, ne, to bi mu samo pogoršalo kašalj. I osta ležeći u toplom krevetu, zadovoljan dokje u kuhinji žena ložila vatru i grejala vodu. Ranije je žudeo da izjutra spava, a sada, kada je to ipogao, njegovo ludo telo, koje je toliko godina privikavao da ustaje rano, nije želelo da spava, mada moglo, i tako je on tu ležao, uživajući celim te[om u ovom blaženstvu nerada.Ipak, bilo ga je pomalo sramota da misli na tenu. Neko vreme razmišljao je o svojim poljima, p pšenici i o tome kakva će biti žetva ako dođu kiše, mislio je i na rotkvino seme koje je želeo da kupi od suseda Činga, samo ako se pogode za cenu. Ali i pored svih tih svakodnevnih briga, u mozak mu se uvlačila i preplitala misao na njegov novi tivot, i tako, misleći na prošlu noć, odjednom mu atomu pitanje da li ga ona voli. To je bila nova zaĐo sada se samo pitao da li će mu se ona JsVu6» ga zadovoljiti u postelji i kući. Jepo, a koža na rukama gruba, telo — jedro i nedirnuto. I nana njega, nasmeja krto i proprošle noći. Znači, mladi gospošta se krije iza prostog lica kuhinjske tek) bilo je divno, široko, krupnih koipak, jedro i meko. I dobi iznenadno želju ona zavoli kao muža, i postade se od te po

.jd eVrata se otvoriše, i ona, kao i uvek, uđe tiho. la mu je obema rukama ćasu koja se pušila.Lung sede na krevet i primi je. Listići čaja su posuti površinom vode. On je osinu pogledom, a ona se naglo uplaši i reče:— Starome nisam odnela čaj... Učinila sam kao što si kazao... Ali tebi...Vang Lung opazi da ga se boji, i bilo mu je milo, pa odgovori pre nego što je završila.— Prija mi, prija mi! — i poče da pije čaj srčući od zadovoljstva.I obuze ga ono isto novo blaženstvo, koje se stideo da prizna vlastitom srcu: „Ova moja žena me zaista voli!"Izgledalo mu je da narednih meseci ništa drugo nije rekao već samo posmatrao Olanu. Istina, radio je kao i uvek. Stavljao bi motiku na rame, išao na njive i prekopavao brazde za žito, ujarmljivao vola u plug i orao zapadna polja da bi posadio crni i beli luk. Ali taj rad bio je sada poslastica, jer kad sunce pripeče, odlazio je u kuću, gde ga je čekao spreman ručak, prašina bila obrisana sa stola, a činije i štapići na svome mestu. Dotle je morao kad dođe kući da pripremi ručak, mada je bio umoran, sem kada bi stari ogladneo i sam zgotovio nešto jela ili ispržio parče slanine.A sada ga je sve spremno čekalo, tako da je mogao samo da sedne na klupu pored stola i odmah da jede. Zemljani pod bio je počišćen, a drvarnik prepunjen. Kada bi žena jutrom polazila, uzimala bi bambusove grabulje i jedno uže i grabuljala po polju. Ovde bi našla busen trave, tamo neku grančicu ili nekoliko listova, i vraćala se kući u podne s dovoljno goriva da skuva ručak. A njemu je bilo milo što više nisu morali da kupuju drva.Posle podne ona bi s lopatom i korpom na ramenu išla na glavni drum, po kome su, tamo i amo, mazge, konji i magarci nosili tovare, i tu bi skupljala balegu, nosila je kući, pa je slagala u dvorištu na gomilu za đubrenje njiva. Sve je to ona radila nečujno, iz svoje glave. A kada bi pao mrak, ona se nije odmarala sve dok se vo u kuhinji ne bi nahranio i napojio koliko je hteo.Olan je uzimala i njihova iscepana zimska odela, i koncem, koji je isprela od strune pamuka na bambusovom vretenu, krpila sve rupe. Posteljno rublje iznela je na prag, na sunce i oporila čaršave od pokrivača, pa ih oprala i prostrla na bambusovo drvo da se osuše; pamuk iz pokrivača, koji se godinama od duge upotrebe skupio i potamneo, preČešljala i prosunčala, a razmilelu gamad iz šavova potamanila. Iz dana u dan svršavala je posao za poslom, i tri sobe izgledahu čiste i gotovo udobne. Starčev kašalj se popravljao i stari otac je sedeo, utopljen i zadovoljan, dremuckajući na suncu pored južnog kućnog zida.Žena je govorila samo ono što je najpotrebnije. Vang Lung je gledao kako se pouzdano i polako kreće svojim velikim nogama po sobama, posmatrao je krišom njeno neizrazito, široko lice, bezizrazni, polubojažljivi pogled, ali nikako nije mogao da je pronikne. Istina, noću je osećao jedrinu njenog tela. Ali danju njena odeća, obični plavi pamučni kaput i čakšire, sakrivahu sve što je preko noći upoznao, i ona mu je ličila na vernu i nemu robinju, samo robinju i ništa više. Nije mu izgledalo zgodno da joj kaže: »Zašto ništa ne govoriš?" Od nje je bilo dovoljno što je ispunjavala svoju dužnost.Ponekad; dok je radio na njivi, nametale su mu se mJSit'đ njoj. Šta li je sve doživela u onih stotmu dvarJšta? Kakav je bio njen život, život koji nije delti*'* Tajim? To on nije mogao da dokuči. I tada bi se obično postideo svoje radoznalosti i sjng maštanja o njoj. Jer je ona, ipak, bila samomffpšđi tri sobe i spremanje dva obroka dnevno tisd^mogli da uposle jednu ženu koja je robovala nš^velikoj kući i radila od jutra do mraka. Jednoga dana dok je Vang Lung neprekidno rintao i radio na njivi da su mu se leđa savijala od umora, pade njena senka na brazdu nad kojom je bio nagnut. Stajala je s motikom na ramenu.— Nema u kući nikakvog posla do mraka — reče kratko, i bez reči uze levu brazdu i poče prilježno da je okopava.

Sunce je žeglo, jer je bilo rano leto, i njeno lice skoro obli znoj. Vang Lung je skinuo kaput i razgolitio leđa, a ona je radila u svom tankom odelu, koje joj pokrivaše ramena. Znoj probi tkaninu koja se pripi uz telo kao koža. Odmicali su složno, bez reči, sat za satom, kao da su jedno biće, i to mu je olakšalo rad. Ni o čemu određeno nije razmišljao; ispunjavala ga je savršena ljubav prema• radu, prema tom večitom prekopavanju te njihove zemlje pod suncem, te zemlje od koje su bile nji.'hove kuće i bogovi njihovi, i koja je hranila njihova tela. Zemlja je ležala bogata i mrka i sitnila.se lako pod motikama. Ponekad bi udarili na parče cigle, na komad drveta, ali na to ne obraćahu pažnju. Nekada, u davno doba, sahranjivana su tu tela ljudi i žena, stajale su tu kuće, padale i vraćale se zemlji. Tako će se i njihove kuće i tela povratiti zemlji. Svakom kucne čas na ovome svetu. Oni nastavljahu posao, odmičući zajedno — stvarajući oboje plod te zemlje — ne govoreći ništa pri svom skladnom radu.A kad sunce zađe, Vang Lung polako ispravi leđa i pogleda ženu. Njeno lice bejaše znojavo i poprskano zemljom. A ona mrka kao i sama zemlja. Vlažno, tamno odelo pripijaše se uz snažno telo. Polako je okopavala poslednju brazdu. I tada, na svoj uobičajeni način, bez oklevanja, mirnim i staloženijim nego obično glasom, pod tihim večernjim nebom, reče:— Trudna sam...Vang Lung zastade. Šta bi mogao da kaže na ove reči! Ona se saže da podigne parče slomljene cigle i odbaci van brazde. Izgledalo je kao da je rekla: „Donela sam ti čaj", ili „Možemo da jedemo". Tako joj je to obično izgledalo. Ali što se njega tiče — on nije mogao da iskaže šta to za njega znači. Srce mu zadrhta i zaustavi se kao da mu je došao kraj. Bejaše kucnuo njihov čas na ovoj zemlji!Odjednom Vang Lung uze motiku iz njenih ruku i reče prigušenim glasom.— Dosta je bilo. Kraj je dana. Pođimo da javimo starcu.Krenuše kući, ona nekoliko koračaja iza njega, kao što priliči ženi. Starac stajaše na vratima, željan večere, koju, otkako je žena došla u kuću, nije morao sam da sprema. Bio je nestrpljiv i povika:— I suviše sam star da bih mogao da čekam tako dugo na jelo!A Vang Lung, propuštajući ga u sobu, reče:— Ona je već zatrudnela!Hteo je da kaže to što je hladnije mogao, kao kad bi rekao: „Danas sam zasejao zapadno polje", ali nije uspeo. Mada je govorio tiho, činilo mu se kao da izgovara reči glasnije nego što je želeo.Starac zatrepta očima, pa kad shvati, zakikota se:— He, he, he — cerio se svojoj snahi dok je dolazila — dakle, žetva je na vidiku!U sumraku nije video njeno lice, ali ona odgovori mirno:— Spremiću večeru!— Da, da, večeru — reče starac živo, i pođe za njom u kuhinju kao dete. Baš kao što je pomisao na unuka učinila da zaboravi na jelo, tako je sada pomisao na hranu učinila da zaboravi na dete.Ali Vang Lung je sedeo na klupi, pored stola u pomrčini, podbočen i zamišljen. Iz tog njegovog tela, iz njegovih bedara — život!m

Kada se čas porođaja približavao, Vang Lung reče Olani:• lloramo imati nekoga da ti pomogne, mislim neku ženu.Ali ona odmahnu glavom. Uspremala je sudove posle večere. Starac je već legao u krevet, a njih dvoje behu ostali sami u noći, pod treperavim plamenom limene svetiljke, napunjene grahovim zejtinom, u kome je vlakno pamuka plivalo umesto fitilja. Već je počeo da se privikava na te njene razgovore — koji su se sastojali od pokreta glave ili ruke; u najboljem slučaju iz njenih velikih usta omakla bi se poneka reč.Tako se i on sam pomirio s tim njenim kratkim odgovorima.— Ali porođaj će biti težak — nastavljao je. — Mojoj majci pomogla je jedna žena iz sela. Ja se ništa, ne razumem u te stvari. Pa zar nemaš koga u velikoj kući — kakvu staru robinju s kojom si bila u prijateljstvu — koja bi mogla da dođe?Bilo je to prvi put da je pomenuo kuću iz koje je Olan došla.Ona se okrenu k njemu. Nikada je nije video takvu: njene kose oči raširene, a lice uznemireno od pritajene ljutnje.— U toj kući nemam nikog! — uzviknu ona. Vang Lung ispusti lulu koju je punio i zagledase u ženu. Njeno lice dobi uobičajeni izraz i ona nastavi da skuplja štapiće za jelo kao da se ništa nije dogodilo.— Lepo, a zašto nećeš? — zapita čudeći se. Ali Olan ne odgovori, dok je Vang Lung nastavljao:— O porođaju nas dvojica ne znamo ništa. Nije pristojno da moj otac ulazi u tvoju sobu, a što se tiče mene, ni kravu nisam video kako se teli. Moje nespretne ruke mogu osakatiti dete. A kad bi neka, iz velike kuće, gde se robinje porađaju...Ona pažljivo spusti gomilu štapića na sto, pogleda ga, i malo posle reče:— Vratiću se u tu kuću samo sa sinom u naručju. On će imati crveni kaput i crvenim cvetićima iskićene čakšire, na glavi šešir s izvezenim malim pozlaćenim Budom, a na nogama obuću od tigrove kože. A ja ću nositi novu obuću i novi kaput od crvene svile i svratiću u kuhinju u kojoj sam život provela, i u veliku dvoranu u kojoj Stara sedi po-red svog opijuma, i svi će me gledati sa sinom u naručju.Vang Lung još nikad nije čuo toliko reči od Olane. Reči su joj navirale bez prekida i odlučno, mada polako.O svemu tome, znači, razmišljala je dok je radila kraj njega u polju.Kako je čudnovata! Dan za danom obavljala je tiho svoj posao, tako da nije mogao ni da pretpostavi da ona misli na to dete, već rođeno i potpuno obučeno, i zamišlja sebe kao majku u novom kaputu! Nije imao reči! Valjao je duvan pažljivo u loptu, palcem i kažiprstom, i napunio lulu.

— Mislim da će ti biti potreban novac — reče najzad kao bajagi osorno.— Kad bi hteo da mi daš tri srebrnjaka — dodade ona bojažljivo. — To su velike pare, ali ja sam pažljivo proračunala i neću uludo bacati ni jedan groš. Neću dati prodavcu tkanina da mi zakine ni parčence.Vang Lung poče da se pipa po pojasu. Juče je prodao na gradskom trgu tovar i po trske iz bare u zapadnom polju, te je imao u pojasu više nego što je ona tražila. On položi tri srebrna dolara na sto, a potom, posle kraćeg kolebanja, izvadi i četvrti. Dugo ga je čuvao da mu se nađe, ako zaželi da se kocka ujutru u čajdžinici. Istina, on se nikada nije kockao, već je zverao oko stola i gledao kako kocke zveče. Nije igrao, plašeći se da ne izgubi. Obično je preostalo vreme u gradu provodio u šatri pripovedača priča. Tu se može slušati neka stara pripovetka, a ne daje se više od novčića na tas. « *—• Bolje vnmi i .ovaj dolar — reče on, paleći lulUidj^ift^MtoVŠO* i ugasi parče hartije kojom je da sašiješ kaput od preostale je prvenac. ' odmah novac, već je stajala gleao, pa onda reče poluglasno: ►mi je prvi put što držim srebrni novac#>«r'25atim ga naglo zgrabi, steže u ruku, i odjuri •"spavaću sobu.t* Vang Lung je sedeo i pušio misleći na srebro koje je još malo pre bilo na stolu. Ono je došlo iz zemlje, iz zemlje koju je on orao i prekopavao i nad kojom je trošio snagu. Ta zemlja ga je i rodila; na nju je kapao njegov znoj dok je izvlačio hranu iz nje, a iz hrane srebro. Ranije, kada je morao da se rastane od srebra, činilo mu se da daje komad svoga života. Ali ovoga puta to mu nije padalo teško. Video je srebro, ne u tuđinskoj ruci trgovca iz grada, nego je video kako se pretvara u nešto što vredi više nego samo ono — u odeću na telu svoga sina. I ta njegova čudna žena, koja je kulučila, ćutala i izgledala kao da ništa ne opaža, prva je videla dete tako obučeno.Ona nije želela da ima nikog kraj sebe kada dođe trenutak. A došao je jedne večeri, tek što se sunce smirilo. Znjela je na polju pored Vang Lunga. Pšenica je bila požnjevena, a polje poplavljeno, pa je mladi pirinač bio zasejan i urodio. Zrna su mu bila zrela i jedra posle letnjih kiša i toplog, plodonosnog sunca rane jeseni. Zajedno su obarali klasje, savijali ga i sekli srpom. Olan se saginjala polako zbog tereta koji je nosila. Kretala se sporije od njega, tako da su žnjeli neravnomerno. Njegov otkos bio je napred a njen nazad. Radila je sve sporije i sporije ukoliko je dan odmicao. Vang Lung se nestrpljivo osvrtao. Odjednom, ona zastade i podiže se. Srp joj pade. Na licu joj izbi novi znoj, znoj novoga bola.— Počelo je — reče ona. — Idem u kuću. Ali ne ulazi u sobu dok te ne pozovem Donesi mi samo jednu novo oguljenu trsku i zaseci je da bih mogla da odsečem život detinji od svoga.I uputi se preko polja u kuću kao da ništa ne očekuje. On je isprati pogledom, ode do ivice bare na kraju polja, i izabra jednu tanku zelenu trsku, pažljivo je oguli i zaseče srpom.Jesenji sumrak se naglo spuštao, te on stavi srp na rame i pođe kući.Kad stiže, zateče toplu večeru na stolu i starca kako jede. I pored svojih muka, Olan je imala snage da pripremi večeru. Razmišljao je kako je ona žena kakva se retko nalazi. Potom se uputi vratima od sobe i viknu:— Evo trske!Čekao je nadajući se da će ga ona pozvati da unese trsku. Ali ona to ne učini, već priđe vratima, ispruži ruku kroz pukotinu i uze je. Nije rekla ni reci, ali je on ču kako stenje kao životinja posle dugog trčanja.Starac podiže pogled sa činije i progovori:— Jedi, jer će se sve ohladiti — a zatim nastavi: — Nemoj još sada da se uzbuđuješ, ima dosta da se čeka. Sećam se dobro kad mi se rodio prvenac. Tek u zoru bilo je sve gotovo. Nije meni lako kad sesetim da si ti jedini živ od sve dece koju sam izrodio s tvojom majkom — oko dvadesetak — zaboravih koliko. Sada znaš zašto žena mora da rađa, i neprestano da rađa. — Potom nastavi: — Sutra u ovo doba možda ću biti deda jednog dečaka — i prsnu u smeh. Ostavio je jelo i sedeo tako dugo cerekajući se u polutami.Međutim, Vang Lung je stajao i slušao na vratima teško životinjsko stenjanje. Kroz pukotinu dopre miris tople krvi, odvratan zadah, od koga se on užasnu. Stenjanje postade brže i jače. Ličilo je na prigušeno grcanje, ali ona još ne pusti glasa. Nije više mogao da podnese i, kad htede da jurne u sobu, začu se tanak, oštri plač. I on zaboravi na sve.— Je li muško — uzviknu, zaboravljajući na ženu. Tanki glas ponovo zapišta, oštro i dugo. — Je li muško — uzviknu ponovo — reci mi samo je li muško?A ženin glas odgovori sporo kao da je odjekivao:— Muško!Va&ftc&tiag se naglo vrati i sede za sto. Kako CtiC^f MN» svršilo! Jelo je odavno bilo hladno, a ftfecfc je spavao na klupi. Kako se sve brzo svršilo! . On prodrma oca za ramena:— Muško je! — vikao je pobedonosno. — Ti si deda, a ja otac!Stari se naglo probudi i poče smejati. kao što se smejao pre nego što je zaspao.— Jest, jest, naravno — Mkotao se. — Deda, deda! — I diže se, i pođe svom krevetu, neprestano se smejući.Vang Lung uze činiju hladnoga pirinča i poče da jede. Iznenadno ga obuze neodoljiva glad i nije mogao dovoljno brzo da stavlja hranu u usta. Iz sobe je čuo kako se žena kreće, a dete je vriskalo neprekidno i piskavo.— Čini mi se da nećemo imati više mira u kući — reče sebi ponosito.Kada je pojeo sve što je želeo, priđe ponovo vratima, a ona ga pozva. On uđe. Miris prosute krvi još se osećao u vazduhu, ali traga krvi više nijeI Dobni zemlja

33bilo, osim u drvenom čabru u koji je žena nasula vode i gurnula ga pod krevet tako da se jedva video. Crvena sveca bila je zapaljena, a žena ležala slabo pokrivena na postelji. Pored nje ležao je njegov sin, uvijen u par starih čakšira, kao što je bio običaj u tom kraju. Otac se primače i za trenutak nije bilo reči na njegovim usnama. Dah mu

zastade u grlu i on se naže nad dete. Ugledao je malo, okruglo, smežurano, vrlo tamno lice i dugu, vlažnu i crnu kosu. Prestalo je da plače i ležalo je poluotvorenih očiju.Pogleda Olanu, i ona diže oči. Njena kosa je bila još vlažna od porođajnih muka, a male oči upale. Po svemu drugom, izgledala je kao i obično.. Kako mu je mila bila! Njegovo srce živo zakuca za oboje i on reče, ne znajući šta bi drugo mogao da kaže:— Sutra idem u grad i kupicu pola kile crvenog šećera, pa ću ga istopiti u ključaloj vodi za tebe.Zatim ne skidajući pogled sa deteta uzviknu:— Moraćemo da kupimo i punu korpu jaja. Obojićemo ih crveno i razdeliti po selu. Neka se zna da imam sina.IVSutradan po porođaju diže se žena kao i obično i pripremi hranu za obojicu, ali ne ode na žetvu s Vang Lungom, te je on radio sam do iza podne. Posle obuče svoju plavu haljinu i ode u grad. Svrati vši na trg, kupi pedeset jaja, istina ne sasvim svežih, ali ipak dobrih, po groš od komada, i crvene hartije za bojenje jaja; pa produži s korpom do šećerdžinice. Tamo kupi pola kilograma crvenog šećera i pažljivo je gledao kako ga trgovac uvija u mrku hartiju. Šećerdžija gurnu komad crvene hartije pod slamnu vrpcu o kojoj je visio paket, smešeći se pri tom:— Da to nije, možda, za majku novorođenog deteta?— Jeste! Za prvenca — reče ponosito Vang Lung.— Neka je sa srećom — odgovori trgovac nemarno, jer njegov pogled beše prešao na jednog dobro obučenog kupca koji je baš ulazio.Često je trgovac tako laskao drugima, gotovo svakog dana po nekome, ali Vang Lungu je izgledalo da je samo njemu učinjena ta osobita pažnja. Bio je zbog toga zadovoljan, pa se pokloni dvaput izlazeći iz radnje. I dok je tako išao prašnjavom ulicom po jakom suncu, izgledalo mu je da nema srećnijeg čoveka od njega.Razmišljao je o svojoj sreći pun radosti kad ga odjednom obuze strah, jer nije dobro biti i suviše srećan na ovome svetu. Zemlja i vazduh puni su zlobnih duhova koje ne podnose sreću običnih smrtnika, a kamoli sreću jednog takvog siromaška. Stoga on naglo Akcenu ka voskarevom dućanu, koji je prodajno 1 tnmjrni Tu kupi četiri štapića tamjf*3^ MsJedipaa svakog u kući, pa ode u hram wjSnl^iSo^t> i pohode ih u hladni pepeo tamjana ■3jpffk^Mrije stavio tu sa svojom ženom. Posmatrao jSsBtTčetiri Štapića dok nisu sagorela, i pođe kući aiatovoljan. Koliku snagu imađahu ta dva mala, zaštitnička kipa, koja su sedela nepomično pod niskim krovom.Žena je, posle porođaja, gotovo pre nego što je selo ma šta primetilo, ponovo bila na polju pored njega. Žetva je prošla, i vrli su zajedno žito mlatilom na gumnu u dvorištu njihove kuće. A kad žito ovršiše, počeše da ga veju bacajući ga u velikim bambusovim korpama na vetar. Zrna su padala na korpe, a oblak pleve nosio je vetar. Zatim je trebalo zasejati polja ozimom pšenicom. On ujarmi vola i zaora zemlju, dok je njegova žena išla za njim i motikom drobila grumenje po brazdi.Radila je sada po ceo dan, a dete je ležalo na zemlji na starom iscepanom pokrivaču. Kada bi zaplakalo, žena bi zastala, sela jednostavno na zemlju i dojila ga, dok ih je sunce grejalo oboje, zlovoljno sunce pozne jeseni, koje davno nije davalo da mra8'

35zevi spore zime zametnu letnju toplinu. Žena i dete bili su mrki kao zemlja — sedeli su kao dva zemljana kipa. A prašina s njiva pokrivala je ženinu kosu, i meku crnu detinju glavu.Iz velike ženine mrke dojke teklo je mleko za dete, mleko belo kao sneg. Dok je dete sisalo na jednoj dojki, mleko je naviralo iz druge kao vodoskok. Hrana je bila obilna, iako je dete bilo proždrljivo; bilo bi dovoljno čak i za više dece, pa je ona nemirno puštala da joj mleko teče, svesna da ga ima u izobilju. Dojke su joj bile sve punije. Po-nekad je ostavljala da mleko curi na tlo da bi sačuvala odeću, a ono se upijalo u zemlju, koja je postajala meka, tamna i plodna. Tako je dete bilo debelo i dobre naravi, i grabilo neiscrpni život koji mu je davala majka.Kada dođe zima, oni je dočekaše spremni. Žetva je bila bogatija nego ikada, a mala kuća od tri sobe krcata. Venac za vencom belog i crnog luka visio je s grede trščanog krova, a u sve tri sobe behu namešteni koševi od trščanih asura, puni žita i pirinča. Većinu toga hteli su da prodaju, jer je Vang Lung bio štedljiv i nije, kao mnogi seljaci, bacao novac na kocku ili na hranu koja je i suviše fina za njegovu porodicu. Zato nije morao da prodaje žito za vreme žetve, kada su cene bile niske, već ga je čuvao i iznosio na trg kad sneg padne, ili o Novoj godini, kada varošani kupuju po svaku cenu.Njegov stric je iz godine u godinu prodavao žito pre nego što je sazrelo. Čak je davao i nedozrelo žito još u klasju, da bi dobio malo gotovih para i da bi se resio muka oko žetve i vršidbe. Uz to je i stričeva žena bila rđava domaćica, debela i lena. Uvek je tražila slatkiše, ovo ili ono jelo i novu obuću iz grada. A Vang Lungova žena je pravila obuću i za muža i za starca, i za dete, i za sebe.Sa greda trošne stričeve kuće nije nikada ništa visilo. A u Vang Lungovoj bio je čak i svinjski but, koji je kupio od suseda Činga kada je ovaj zaklao svinju koja je izgledala nešto bolesna. Bila je ubijena još pre nego što je počela da mršavi, pa je but bio veliki. Olan ga je usolila i obesila iznad ognjišta. I dva njihova zaklana pileta visila su osušena, neočerupana i usoljena.Zato su, kad naiđoše iz severoistočnih pustinja suvi i oštri zimski vetrovi, uživali u izobilju u kući. Dete je uskoro moglo samo da sedi. A na dan kad se navrši puna godina od rođenja, prirediše gozbu s valjuškama u njegovo zdravlje. Vang Lung pozva one iste goste koji su bili na svadbi, i pokloni sva-kom desetak obojenih jaja, a svima iz sela koji su došli na čestitanje po dva jajeta. Svi su mu zavideli na sinu, velikom i debelom, bucmastom detetu koje je imalo visoke jabučice na majku. Sada je ono

sedelo na starom pokrivaču, ali ne više na otvorenom polju već na kućnom podu. A da bi imalo svetlosti i da bi sunce ulazilo, otvorili su južna vrata, dok je severni vetar uzalud udarao u debele zemljane zidove.Uskoro opade lišće s urminog stabla nedaleko od praga i s breskve u polju. Samo se retki grm h«»m>i"gn. istočno od kuće, držao, i mada je vetar uvijao dvokrako stablo, listovi su i dalje visili.Taj suvi vetar nije dopuštao da pšenica proklija, i zato je Vang Lung nestrpljivo očekivao kišu. Ova neočekivano dođe jednog tmurnog dana kada se vetar utišao i topli vazduh usta jao. Porodica je sedela u kući, punoj blagostanja, i gledala kako kiša šiba, natapa njive oko dvorišta, i kaplje sa strehe. Dete je uživalo, pružalo ruke za srebrnim kapima i smejalo se, a za njim i oni. Starac čučnu pored deteta i reče:— Nema ovakvog deteta u deset drugih sela. Ona balavčad moga brata toliko su bila glupa da nijedno od njih nije ništa zapažalo sve dok nije prohodalo.U poljima pšenično zrnevlje poče da klija, i kroz vlažnu mrku zemlju izbiše otvorenozelene vlati.Bilo je običaj da seljaci zimi posećuju jedni druge, jer su osećali da umesto njih na njivama radi nebo. Polja su navodnjavana, a seljačka leđa nisu pucala; obramica nije sekla ramena pod teretom vedra. Skupljali bi se u ovoj ili onoj kući, išli od jednog suseda do drugog, bosih nogu, uzanim stazama između njiva, pod velikim kišobranima od zejtinjave hartije, te pili čaj. 2ene su ostajale kod kuće, pravile obuću, krojile odela, naravno ako su bile kućanice, i mislile kako će se spremiti za gozbu0 Novoj godini.Vang Lung i njegova žena nisu bili revnosni posetioci. Nijedna kuća u tom razbacanom selu nije bila toliko puna topline i izobilja kao njihova, pa je Vang Lung osećao da će morati susedima da pozajmljuje ako bude i suviše prisan s njima. Nova godina se bližila a pare su čuvane za nova odela 1 veselje. Zato je Vang Lung sedeo kod kuće i dok je Olan krpila i šila, popravljao je polomljene bambusove grabulje. Ako bi koja struna prsla, pleo je novu od kudelje, a umesto slomljenog zupca, vesto je usađivao novo parče bambusa.Tako je on popravljao svoje alatke za njivu, a ona kućne stvari. Ako je neki zemljani ćup propuštao, ona ga nije kao druge žene bacala na đubre1 pomišljala na novi, već je mešala zemlju i glinu, lepila pukotinu i grejala je polako sve dok ćup ne bi bio kao nov.Sedeli su u svojoj kući i uživali u uzajamnim pohvalama, mada nisu trošili mnogo reći:„Jesi li sačuvao seme one velike tikve?" Ui: „Slamu ćemo prodati a grahove vreže spaliti u kuhinji." Ponekad bi Vang Lung rekao: „Ove su valjuške dobre", a Olan uzvratila skromno: „To je zato što je dobro brašno s naših njiva."U rodnoj godini Vang Lungu je ostajala pregršt srebrnih dolara, te bi nabavio sve što je za kuću potrebno. Nije nikom poveravao koliko mu je ostalo, sem ženi; a kako se plašio da čuva srebro kod sebe, to se s njom dogovori gde da ga sklone. Olan vesto iskopa malu rupu u zidu spavaće sobe iza kreveta. Vang Lung stavi srebro u rupu, a žena parčetom zemlje izravna zid. Izgledalo je kao da unutra nema ništa. To srebro davalo je Vang Lungu osećaj tajnog bogatstva i zalihe. Bio je svestan da ima više srebra nego što može da potroši i šetao se među seljacima zadovoljan sobom i svojim srebrom.VNova godina se približavala, i u svakoj se seoskoj kući spremalo. Vang Lung kupi od voskara u gradu kvadrate crvene hartije na kojima su zlatnim mastilom bile ispisane želje za sreću i bogatstvo u novoj godini, i zalepi ih na plug, jaram, i dva vedra u kojima je nosio vodu i žito, da bi mu godina bila berićetna. Na svaka kućna vrata došao je po dug komad crvene hartije s čestitkama, a na glavni kućni ulaz zalepi jedan vrlo vesto isečeni papirni cvet. Vang Lung nabavi hartije i za nove odeće bogovima, i starac ih lepo skroji, iako mu je ruka drhtala. Posle odnese te odore u hram zemlje, postavi na bogove i okadi tamjanom u čast novog leta. Za kuću donese dve crvene svece, da ih zapali uoči praznika ispod slike boga na zidu, više stola srednje sobe.I Vang Lung ode ponovo u grad da kupi svinjskog sala i belog šećera. 2ena pretopi mast. pomeša je sa šećerom i pirinčanim brašnom — mleli su svoj pirinač između dva vodenična kamena, za čiju su osovinu po potrebi ujarmljivali vola — i umesi slatku česnicu, onakvu istu kao što se jela u kući Hvang.A kada su izrezane kolače stavili na sto, spremne za pečenje, Vang Lung je osećao da će mu srce iskočiti iz grudi od ponosa. Nijedna žena nije znala da umesi takve kolače, kolače koje samo bogataši jedu na gozbama. Na nekim kolačima Olan je napravila cvetiće i šare od komadića male crvene gloginje i suve zelene šljive.— Prava je šteta jesti ih! — oduševljavao se Vang Lung.Starac je obletao oko stola, zadovoljan kao dete zbog šarenila kolača, i govorio:— Zovi mog brata, tvog strica i njegovu decu, neka vide ove kolače!Ali izobilje je učinilo Vang Lunga obazrivim. Ne može se zahtevati od gladnih ljudi da samo posmatraju kolače.— Ako se kolači gledaju pre Nove godine, snaći će nas nesreća — odgovori brzo Vang Lung. A žena, čije su ruke bile brašnjave i masne, dodade:— Ove kolače mi nećemo jesti. Samo ćemo jedan ili dva ponuditi gostima. Jer mi nismo toliko bogati da jedemo beli šećer i mast. Kolače sam spremila za staru gospodu u velikoj kući. Hoću da joj pokažem dete prvog dana posle Nove godine i odnesem kolače na poklon.Time kolači dobiše još veću vrednost. Vang Lung je bio zadovoljan što će njegova žena ući kao posetilac u veliku dvoranu i poneti njegovog sina u crvenim haljinama i kolače od najboljeg brašna i masti, u onu istu dvoranu u kojoj je on stajao toliko unižen i toliko jadan.

Sve drugo te Nove godine izgubi važnost zbog ove posete. Zato Vang Lung, kada obuče prvi put svoj novi kaput od crne pamučne tkanine, koji je Olan napravila, pomisli u sebi:— Obućiću ga kad ih odvedem do vrata velike kuće!Bio je čak ravnodušan prvog dana Nove godine kada su mu njegov stric i susedi zakrčlli kuću i došli na čestitanje, presiti od jela i pića. Postarao se da na vreme sakrije iskićene kolače i korpu, da ne bi morao da ih nudi gostima, iako mu je bilo teško da ne uzvikne, dok su oni hvalili one obične kolače:— A kada biste tek videli one iskićene kolače! Ali to ne učini, jer je žudeo više nego išta dauđe ponosito u veliku kuću...Drugog dana Nove godine — kada su žene pravile posete, jer su se ljudi najeli i napili dan ranije — Vang Lung i Olan ustadoše u samu zoru. Ona je obukla dete u crveni kaput, obuću od tigrovine, a na glavu, koju je detetu Vang Lung izbrijao poslednjeg dana stare godine, stavila crveni šeširić na kome je bio izvezen mali pozlaćeni Buda Dete je postavila na krevet. Vang Lung se brzo obuče, dok je ona ponovo češljala svoju dugu, crnu kosu i pričvrstila punđu posrebrenom tucanom iglom koju joj je kupio Vang Lung. Posle je obukla svoj novi crni kaput, sašiven od istog komada tkanine kao i Vang Lungova nova odeća. Kupili su za oboje dvadeset i četiri stope dobre materije. Dobili su još dve stope da bi mera bila tačnija, jer je takav bio običaj u radnjama. Potom su krenuli stazom preko polja, ogolelih od zime. On je nosio dete, a ona kolače u korpi.Vang Lungov ponos dobi zadovoljenje na vratima kuće Hvang. Vratar zinu od čuda kada je izišao na ženin poziv i ugledao ih. Vrteo je dlake na mladežu i uzviknuo:— Seljače Vang Lung, sada ste troje umesto jednog! — A kada je video novo odelo na njima i sinu, nastavi: — Nije vam potrebno više sreće u ovoj godini nego što ste imali u prošloj.Vang Lung mu odgovori nemarno, gotovo kao nižem od sebe: — Žetva je bila dobra, žetva je bila dobra... — i uđe samouveren kroz vrata.Vratar se topio od učtivosti i nudio Vang Lunga:— Sedite, molim vas, u moju bednu sobu dok prijavim vašu ženu i sina!Vang Lung je posmatrao Olanu i dete dok su išli dvorištem i nosili poklone glavi jedne velike kuće. Sve je to bilo u njegovu čast. Nestade ih u poslednjem dvorištu. Vang Lung uđe u vratarevu kuću i primi od njegove rošave žene, u znak pristojnosti, počasno mesto levo za stolom u srednjoj sobi. Kad mu ona donese solju čaja, on blago klimnu glavom. Spusti ćasu pred sebe i nije pio čaj, kao da nije dovoljno dobar za njega.Vreme mu je teklo sporo dok se vratar ne vrati s Olanom i detetom. Odmah pogleda ženino licev pokušavajući da s njega pročita kako je bilo. Već je naučio da na tom neizrazitom licu čita male prc mene, koje u prvi mah nije mogao da uoči. Njenje pogled izražavao potpuno zadovoljstvo, i on postade nestrpljiv, jer je hteo da čuje šta se dogodilo u tim dvorištima, određenim za žene, u koja on nije smeo da uđe.Pri polasku ipak klimnu glavom vrataru i rošavoj ženi, i požuri sa ženom napolje, ponevši dete koje je spavalo u novom kaputu.— Kako je bilo? — zapita hitro ženu preko ramena dok je ona išla za njim.Obuze ga nestrpljenje zbog njene sporosti. Ali, ona priđe i šapatom reče:— Meni se sve čini da im ove godine ne ide najbolje.Glas joj je pri tom podrhtavao, kao da tim što govori čini skvrnavljenje. Vang Lung je salete:— Šta hoćeš time da kažeš?Ali njoj se nije hitalo. Govorila je reč po reč, pa je čovek morao da razmišlja šta hoće da kaže.— Stara gospodarica nosila je isti kaput kao prošle godine. Tako što raniie nikada nisam primetila. Ni robinje nemaju nove kapute!Zastavši malo, ona nastavi:— Nisam videla nijednu robinju s kaputom kao što je moj!I još jednom zaćuta i opet reče:— Ni među milosnicama starog gospodara nema deteta koje bi se moglo porediti po lepoti i odeći s našim sinom!Lagan osmejak pređe preko njenog lica, a Vang Lung se glasno srne jao i nežno nosio dete. Ponosio se sobom! Kako je samo to lepo izveo! I baš kada je likovao, obuze ga nagli strah. Kakvu to glupost pravi šetajući se pod otvorenim nebom s divnim muškarčićem, kad ga lako može da vidi neki zao duh koji leti vazduhom. I zato brzo otkopča kaput, zagnjuri dete u grudi i poče da se jada:— Šteta je velika što je naše dete žensko, što ga niko ne želi, i što je povrh svega boginjavo. Molimo se neka umre!— Tako je, tako je! — govorila je žena što god je brže mogla, ne shvatajući u prvi mah šta su učinili.Pošto su ih ove predostrožnosti umirile, Vang Lung nastavi da zapitkuje ženu:— Reci mi da li si mogla da saznaš zašto su osiromašili?— Samo sam trenutak razgovarala u četiri oka s kuvaricom kod koje sam radila. Ona mi reče: „Ova se kuća neće moći dugo vremena da održi pored pet mladih gospodara koji bacaju pare u tuđini, i šalju kući ljubavnicu za ljubavnicom kad ih se zasite, i pored starog gospodara, koji svake godine uzima po jednu ili dve ljubavnice, i pored stare gospođe, koja dnevno potroši opijuma toliko da bi se dve cipele mogle napuniti zlatom!"— Zar su zbilja takvi! — mrmljao je Vang Lung zapanjeno.— Onda, treća ćerka će se venčati u proleće — nastavi Olan. — Njen miraz iznosi koliko i učena za jednog princa. S tim parama bi se moglo kupiti , visoko činovničko mesto u velikom gradu. Ona hoće da napravi svoje haljine samo od najbolje svile s naročitim šarama iz Sučoa i Hangčoa. Jedan krojač će doći radi nje čak iz Šangaja, zajedno sa svojim pomoćnicima, da joj haljine ne bi nimalo zaostajale za haljinama bogatih žena iz drugih pokrajina.— A ko će biti mladoženja u toj raskošnoj svadbi? — upita Vang Lung, zadivljen i prestrašen zbog tolikog bacanja bogatstva.— Ona će se venčati s drugim sinom jednog visokog šangajskog činovnika! — odgovori Olan.

Dugo je ćutala, pre no što nastavi: — Izgleda, zbilja, propadaju, jer mi je sama stara gospođa rekla da žele da prodadu nešto zemlje, južno od kuće, izvan gradskih zidina. Tu su sejali pirinač svake godine. Dobra je zemlja i lako se navodnjava iz gradskog opkopa.Te reči najzad ubediše Vang Lunga i on ponovi:— Prodaju svoju zemlju! Onda zaista propadaju, jer je zemlja čovekovo telo i krv!Vang Lung se nešto zamisli. Jedna misao mu naglo sinu, i on se udari rukom po čelu.— Zašto o tome nisam ranije mislio — uz viknu i okrenu se ženi. — Kupićemo zemlju!— Ali zemlja, zemlja! — mucala je Olam. Gledali su se, on ushićen, ona zapanjena!— Kupicu zemlju! Zemlju ću kupiti od velike kuće Hvang.— Da nije suviše daleko? — govorila je žena zbunjeno. — Pola jutra moraćemo da pešačimo do nje.— Kupicu je — ponavljao je prkosno kao kad se dete zainati.— Lepo je to kupovati zemlju — govorila je Olan mirno. — Pametnije je, naravno, nego kriti novac u blatnjavom zidu. Ali, zašto ne kupiš komad stričeve zemlje. On svuda priča da bi prodao ono parče blizu našeg polja na zapadu.— Stričeva mi zemlja — vikao je Vang Lung — nije potrebna. Dvadeset godina je žnjeo a nije đubrio njivu, pa je postala kao kreč. Nije mi potrebna. Hoću da kupim Hvangovu zemlju!Kazao je „Hvangovu zemlju" prosto kao da je rekao „Čingovu zemlju", a Cing mu je bio sused, zemljoradnik. Zamišljao je kako će biti viši nego oni u onoj ludoj, velikoj, rasipničkoj kući. Krenuće tamo sa srebrom u ruci i hladno reći:— Ja imam pare! Kolika je cena zemlje koju prodajete? — I pre nego što će veliki gospodar odgovoriti, čuo je svoj glas kako govori gospodarevom upravniku imanja: „Računajte na mene. Kolika je cena? Imam toliko para u ruci!"A njegova žena, koja je bila robinja u kuhinji te ponosite porodice, postaće žena vlasnika zemlje .koja je kroz niz godina činila slavu i čast kuće Hvang. I slomi se iznenadno ženino odupiranje posle ovih reći, jer shvati njegovu misao:— Kupimo je! Na kraju krajeva, pirinčana njiva je dobra. Blizu je jarak i imaćemo uvek vode. Za to ne treba da se plašimo.I ponovo osmeh pređe lagano preko njenog lica, osmeh koji nikada nije osvetljavao njene uske crne oči. Ona je dugo ćutala i najzad reče:— Prošle godine u ovo doba robovala sam u toj kući!I išli su dalje ćuteći, nadahnuti ovom mišlju.VIKupovina tog parčeta zemlje imala je veliki uticaj na dalji Vang Lungov život. Posle časti da razgovara s velikim gospodarem kao ravnim sebi, pošto je iskopao srebro iz zida i odneo ga u veliku kuću, dođoše trenuci premišljanja i gotovo kajanja. Kada se setio prazne rupe u zidu, u kojoj je bilo njegovo zašteđeno srebro, obuzimala ga je želja da je opet vidi punu. Jer, ipak, moraće se mnogo znoja proliti nad tom zemljom, a bila je i daleko, kao što je Olan govorila, više od lija (preko pola kilometra). Osim toga, nije ni doživeo toliku slavu prilikom kupovine koliko je zamišljao. Otišao je i suviše rano u veliku kuću i stari gospodar je spavao. Istina, bilo je već podne, ali kada je s visine rekao:— Kaži starom gospodaru da imam s njim važne poslove! Kaži mu da je posredi novac! — vratar je odlučno odgovorio:— Nikakav novac na svetu ne bi me naveo da probudim starog tigra. On spava sa svojom novom ljubavnicom, Kruškovim Cvetom, koju je doveo tek pre tri dana. Život mi je mio, pa ne smem da ga budim.I onda dodade zlobno, zavrćući dlake s mladeža:— Nemoj misliti da će starog probuditi srebro. Pliva on u bogatstvu od rođenja.Na kraju je Vang Lung morao da svrši posao s upravnikom imanja starog gospodara, masnim lupežom, kome se para u prolazu lepila za dlan.Zato je Vang Lungu ponekad izgledalo da srebro ipak više vredi nego zemlja. Čovek je bar mogao uživati u njegovom sjaju.Ali, zemlja je bila njegova. I jednog tmurnog dana, u drugom mesecu godine, pođe da je vidi. Još se u selu nije raščulo da ona pripada njemu, i on se uputi da sam razgleda dugo parče crnice, koje je ležalo kraj gradskog jarka. Merio je njivu pažljivo. Imala je tri stotine koraka u dužinu, i sto pedeset u širinu. Četiri kamena su još uvek obeležavala međe, a na svakom od njih bio je utisnut grb kuće Hvang. To će on promeniti. Izmeniće znakove i staviće svoje ime, ali sada još ne, jer selo još ne treba da zna da je toliko bogat da kupuje zemlju od velike kuće. Docnije, kad bude bogatiji, nikoga se neće ticati šta radi. Potom pogleda drugo parče zemlje i pomisli:— Za one u velikoj kući ta njiva ne znači ništa, ali za mene!Odjednom se predomisli i obuze ga neki prezir prema sebi samom što mu tako malo parče zemlje izgleda toliko važno. Zašto je samo upravitelj imanja, kada mu je on ponosno izručio srebro, pokupio nemarno pare i rekao:— Ovim će se taman kupiti opijum staroj gospođi za nekoliko dana!I odjednom se Vang Lungu učini da je ta ogromna razlika između njega i velike kuće nepremostiva kao jarak pun vode pred njim, a visoka kao stari gradski zid, koji je stršao put neba. Zabole ga srce i on reče u sebi da će neprekidno puniti onu rupu srebrom, sve dok ne kupi od kuće Hvang toliko zemlje da njegova stara zemlja prema novoj izgleda kao makovo zrno.Zato, ovo parče zemlje za Vang Lunga postade meta i nadanje.Dođe i proleće s olujama i provalama oblaka. Prođoše za Vang Lunga zimski dani odmaranja i otpočeše dugi dani napornog rada na njivama. Starac je pazio na dete, a žena je radila s Vang Lungom na polju od jutra do mraka. A kad jednog dana Vang Lung opazi da je opet trudna, obuze ga bes što žena neće moći da radi za vreme žetve. Sav izmučen od umora, viknuo je:— Zašto si izabrala baš ovo vreme za rađanje? Ona mu odgovori odlučno:— Ovog puta ići će lako. Samo je prvi put teško.

Otkako je primetio njen trbuh, više se o drugom detetu nije govorilo, sve do jednog jesenjeg dana kad ona ujutru ostavi motiku i odvuče se kući. Tog dana nije išao ni na ručak, jer se nebo strašno naoblačilo, a zreli pirinač ležao je oboren, spreman da se veže u snopove. Ali pre nego što sunce zađe, ona je bila pored njega na njivi, njeno telo beše splaslo, a lice mirno i hrabro.Osećao je potrebu da joj kaže:„Za danas si dosta radila. Idi i lezi na postelju" ali njegovo izmučeno telo nije mu dalo da bude čovek. Mislio je da se on danas isto toliko mučio na njivi kao ona pri porođaju, pa je samo zato zapitao između otkosa:— Je li muško ili žensko? Ona mirno odgovori:— Još jedan muškarac.Više nisu govorili, ali bio je zadovoljan i neprekidno savijanje sada mu je izgledalo lakše, i tako su radili sve dok mesec ne izađe iznad purpurastih oblaka, kada završiše žetvu i odoše kući.Vang Lung je prvo večerao, oprao svoje pocrnelo od sunca telo u hladnoj vodi i isprao usta čajem, pa zatim otišao da vidi svog drugog sina. Olan je skuvala večeru i legla na postelju, a pored nje je ležalo debelo, mirno dete, dosta veliko, ali ne koliko prvo. Vang Lung ga pogleda i ode zadovoljan u srednju sobu. Sinovi će se rađati svake godine, a crvena jaja se ne mogu uvek deliti. Dosta je bilo poklona za prvog sina! Sinovi dolaze svake godine! Kuća je cvetala od sreće. I zbilja ta žena mu nije ništa drugo donela osim sreće. I uzviknu ocu:— Slušaj, stari, pošto je došao novi unuk, to starijeg moramo staviti u tvoju postelju.Starac je uživao. Već dugo vremena žudeo je da dete s njim spava i greje njegovo hladno staro telo svojom toplinom, ali mališan nije Meo da napušta majku. Dok je sada gledao, na svojim klimavim nogama, brata pored majke, činilo se da njegove ozbiljne oči shvataju da je drugo dete došlo na njegovo mesto, pa se nije bunio kada ga staviše u dedin krevet.Žetva je opet bila dobra, i Vang Lung skupi srebro i sakri ga u zid. Pirinač koji je požnjeo na njivi Hvang doneo mu je dvaput koliko njegova stara njiva. Zemlja pored jarka bila je masna, i pirinač je rastao kao što raste korov koji se ne želi. Svi su sada znali da je Vang Lung vlasnik te zemlje, i u selu se govorilo da ga treba izabrati za kmeta.Što je Vang Lung odavno slutio, sada se obistinilo. Stric je počinjao da mu pravi smetnje. On je bio mlađi brat njegovog oca, i kada bi ostao bez ičega, mogao bi, po pravu srodstva, da padne Vang Lungu na teret. Dokle god je Vang Lungova kuća bila siromašna, stric je nalazio puta i načina da sa svoje zemlje nahrani sedmoro dece, ženu i sebe. Ali čim bi se najeli, više ne bi radili. Žena nije htela da se potrudi da opere pod svoje krovinjare, niti su se deca mnogo uzrujavala zbog svojih prljavih lica. Bilo je sramota da devojke, koje su već zašle u godine za udaju, jure po seoskim sokacima, neocešljane, zapuštene, od sunca izbledele kose, i čak s muškarcima razgovaraju. Jednog dana kada je Vang Lung sreo svoju najstariju sestru od strica, toliko se naljutio zbog prljanja porodičnog imena da se usudio da ode do žene svoga strica i kaza joj:— Ko će uzeti moiu sestru od strica za ženu kad svako može da je gleda? Već tri godine otkako je sazrela za udaju, a juri po ulicama. Danas sam video jednog besposlenog seoskog klipana kako jojna sokaku stavlja ruku na rame, a ona mu se drsko smeje.U žene njegovog strica jedino je jezik bio vredan, i ona zasu Vang Lunga recima:— Dobro, a ko će platiti miraz, ko podmiriti troškove, ko nagradu provodadžiji? Lako je pričati onima koji imaju toliko zemlje da ne znaju šta će s njom, koji mogu da kupuju zemlju velikih kuća od ušteđenog srebra, ali tvoj stric je nesrećan čovek i ta zla kob ga prati još od početka! Rođen je pod nesrećnom zvezdom, a to nije njegova greška, jer je nebo tako htelo. Tamo gde u njivi drugima žito raste, njemu zrno trune i izbija korov, iako mu leđa pucaju od silnog truda.I poče da jeca i da besni. Razveza punđu, raščupa kosu tako da joj pade po licu, i udari u glasan plač:— Ti ne znaš šta je teška sudbina. Dok polja drugih donose dobar pirinač i žito, naša donose samo korov; dok kuće drugih stoje stotinama godina, zemlja se trese ispod našeg krova i zidovi pucaju; dok druge rađaju muškarce, ja ću, iako sam rodila jedno muško, opet roditi devojčicu. Oh, teška moja sudbino!Drala se iz sveg glasa; žene iz susedstva istrčaše iz kuća da vide šta se to događa. Vang Lung je stajao uporno, rešen da dovrši što je započeo:— Ipak, iako mi ne priliči da savetujem brata svog oca, mislim da je pametnije za devojku da se uda dok je još nevina. Je li iko video da kučka koja se skita po sokacima ne okoti štene?Pošto je rekao što je hteo, uputi se kući i ostavi stričevu ženu u kuknjavi.Nameravao je da uzme još zemlje od kuće Hvang i da je kupuje što više može iz godine u godinu; sanjao je da dozida još jednu sobu. Zato ga je obuzimala ljutnja pri pomisli kako on i njegovi sinovi prelaze u redove posedničkih porodica, dok ti njegovi nesposobni i divlji rođaci jure naokolo i prljaju zajedničko ime.4 Dobni zemlja

40Njegov stric dođe sutradan na njivu na kojoj je on radio. Olan nije bila tu, jer je prošlo deset nreseci od rođenja drugog deteta, pa je očekivala treći porođaj. Nije se osećala dobro te nekoliko dana nije izlazila na njivu, i zato je Vang Lung radio sam. Stric je koračao pored brazde sav otromboljen. Njegove čakšire nikad nisu bile zakopčane kako valja. Držale su se slabo o pojasu, pa je uvek izgledalo da će ostati go ako iznenada dune vetar. Stric priđe, i ćutaše dok je Vang Lung okopavao jedan red pasulja. Vang Lung najzad prekide tišinu, primetivši zlobno, ali ne dižući glave s posla:— Oprosti mi, striče, što ne prekidam rad. I ti sam znaš da ovaj pasulj mora dva ili tri puta da se okopa, ako hoćeš da rodi. Ti si tvoj, po svoj prilici, već lepo obradio. A ja sam leni, jadni seljak, koji nikada ne stiže da završi svoj posao pa da se odmori.Stric razumede Vang Lungovu pakosnu misao, ali mirno odgovori: Ja sam čovek zle sudbine. Od dvadeset redova pasulja koje sam ove godine zasejao, samo se jedan primio, ali i on je toliko kržljav da ga ne vredi ni okopavati. Ako budemo hteli da jedemo pasulj, moraćemo ga kupovati! — i uzdahnu duboko.

Vang Lung se reši da ne popusti. Osećao je da je stric došao da nešto traži. Bujne vreže su bile podignute pravo u lepom redu, bacajući pravilnu senku. Stric je ćutao dok najzad ne progovori— Rečeno mi je u kući da vodiš brigu o mojoj bednoj starijoj robinji. Sasvim je tačno što si rekao. Vidi se da si pametan za svoje godine. Ona zbilja treba da se uda. Već joj je petnaesta, a evo već tri ili četiri godine mogla je da rodi. Uvek se brinem da je ne prevari neki besni pas i baci ljagu na moje i tvoje ime. Zamisli kad bi se tako što dogodilo našoj uglednoj porodici, meni, bratu tvoga oca!Vang Lung udari snažno motikom u zemlju. 2eleo je da govori otvoreno. Hteo je da kaže stricu pravo u lice:— Pa zašto, onda, ne paziš na nju? Zašto joj ne omogućiš uredan život u kući, zašto joj ne daš prilike da čisti, kuva i šije odela za porodicu?Ali starijima je teško reći istinu u oči. Zato oćuta, pažljivo okopavajući jednu vrežu.Stric je nastavljao da jadikuje:— Da je sudbina htela, ja bih se oženio onakvom ženom kao i tvoj otac, ženom koja bi radila i decu rađala, kao što to tvoja čini, a ne ovom mojom, koja se samo goji i rađa devojke, i onog mog sina koji zbog svoje lenosti nije muško; da je sudbina htela, ja bih bio bogat kao ti. I tada bih mogao — i to bih drage volje učinio — da podelim svoje blago s tobom; tvoje ćerke bih udao za dobre ljude; tvoga sina dao na zanat kod trgovca i plaćao školarinu za njega, a bio bih srećan da popravim tvoju kuću, dok bih tebe, tvoga oca i tvoju decu hranio najboljim jelima koja imam, jer smo iste krvi.Vang Lung odsećno odgovori:— Ti znaš da nisam bogat. Pet glava moram da ishranim, otac je star i ne radi, ali ipak jede. I još jednu ću glavu morati da hranim, jer kako mi se čini, ona se već rodila.Stric nije verovao, i piskavo je govorio:— Ti si bogat, ti si bogat! Kupio si od velike kuće zemlju i bog sveti zna koliko si je platio. Reci, da li bi iko u selu mogao da učini tako što?Ove red razgneviše Vang Lunga. Baci motiku i dreknu na strica, unevši mu se u lice:— Ako imam pregršt srebra, to je zato što radim, a radi i moja Žena. Mi ne lenstvujemo, kao neki pored kockarskog stola; ne ogovaramo na kućnom pragu, nikada nepočišćenom, dok njive zarašćuju u korov i deca hodaju polunaga.Krv jurnu u žuto stričevo lice. On pojuri na svog sinovca i udari mu dva jaka šamara.— Evo — uzviknu stric — što se usuđuješ da tako govoriš starijima. U tvom ponašanju nema nikakvog poštovanja, nikakvog morala. Nisi li čuo daSveti propisi zabranjuju čoveku da popravlja starije?Vang Lung je stajao na mestu sav uzrujan, svestan svoje greške, ali je iz dna duše mrzeo tog čcveka koji je bio njegov stric.— Ćelom ću selu kazati šta si mi rekao — besneo je stric. — Juče si napao moju kuću. Glasno si na ulici vikao da moja ćerka nije nevina, a danas meni prebacuješ, meni koji ću ti biti kao otac, kad moj brat umre. Čak i da mi ćerke nisu nevine, ja ni od koga ne bih otrpeo da mi tako što kaže.Stric ponovi nekoliko puta:— Ćelom ću selu ispričati... Ćelom ću selu ispričati ...Dok najzad Vang Lung ne reče preko volje:— Pa šta hoćeš da učinim?Ponos mu nije dopuštao da se stvar iznese pred seosko veće. Sem toga, u pitanju su mu bili, zaista, rođaci!Stric se odmah promeni. Ljutnja iščeze. Nasmeja se i stavi ruku Vang Lungu na rame.— De, de, znam ja tebe, mladiću — govorio je nežno. — Tvoj stric te poznaje. Ti si njegov sin. Slušaj, sinko, malo srebrnjaka na ovaj stari dlan. recimo deset, pa čak i devet komada. Onda ću moći da pregovaram s provodadžijom, zbog one moje robinje. Pravo veliš, već je vreme da se uda.Vang Lung podiže motiku, ali je odbaci.— Hajdemo kući — reče kratko. — Nisam princ da nosim srebro sa sobom. — I krenu, besan, tako da nije mogao ni da govori, zato što je njegovo srebro, kojim je nameravao da kupi još zemlje, trebalo da pređe na stričev dlan, odakle će produžiti možda još pre mraka na kockarski sto.Uđe u kuću, sklanjajući s puta svoja dva mala sina, koji su se igrali goli na suncu kraj praga, a dobro raspoloženi stric pozva decu i izvadi iz neke rupe na svom iscepanom odelu po bakreni groš za svako dete. Onda prigrli debela i masna dečija tela, stavi svoj nos na njihov mekani vrat i zadovoljno omirisa suncem oprljeno mlado meso.— Mali moji ljudi! — tepao je i grlio obojicu.Vang Lung se žurio. Uđe u sobu u kojoj je spavao sa ženom i drugim detetom. Kada se dolazilo spol ja, čoveku je u njoj izgledalo mračno, i osim snopa svetlosti iz rupe na zidu ništa se drugo nije videlo. Miris tople krvi, koga se dobro sećao, zapljusnu ga, i on viknu:— Šta je? Jesi li gotova?A njen glas odgovori s postelje, slabije nego ikada:— Svršilo se još jednom. Ali ovoga puta je robinja. Ne vredi ni spominjati!Vang Lung zastade. Obuze ga zlobna ljutnja. Žensko! Žensko je izazvalo svu tu nevolju u stričevoj kući, a sada se i njemu rodilo žensko.Uputi se bez reči zidu i opipa ispupčenje po kome se poznavalo mesto gde je srebro sakriveno. Izvuče zemlju i napipa unutra malu gomilicu srebra, te odbroja devet komada.— Zašto vadiš srebro? — odjednom zapita žena iz mraka.— Moram da ga pozajmim svom stricu — odgovori kratko.Žena prvo ništa ne odgovori, a potom reče teško:— Bolje nemoj reći „pozajmiti". Nema pozajmljivanja u ovoj kući. Postoji samo davanje.— Znam — odgovori gorko Vang Lung. — Srce mi se čepa što moram da mu dam srebro, samo zato što smo u srodstvu.

Onda izađe na prag, gurnu stricu srebro u ruku; uputi se brzo na njivu i zape da radi kao da će zemlju da iskopa iz temelja. Mislio je stalno na srebro, gledao ga je kako se nemarno baca na kockarski sto, video je kako neka lena ruka nosi njegovo srebro, koje je s toliko muke oteo sa svojih njiva da bi kupio još više zemlje.Ljutnja ga je popustila tek uveče, kada se ispravi i seti kuće i hrane. Pomisli i na ono novo biće u kući, i obuze ga strava kad mu pade na um da šu počele da mu dolaze ćerke, ćerke koje ne pripadaju roditeljima, već se rađaju i podižu za druge porodice. U gnevu prema stricu nije se ni setio da pogleda lice malog novog stvorenja.Nasloni se na motiku i obuze ga tuga. Moraće da čeka još jednu žetvu pre nego što kupi njivu do svoje, a trebalo je još jedno čeljade hraniti. Preko sivog večernjeg neba letelo je jato crnih vrana i poče obletati oko njega grakćući. Gledao je kako kao oblak pada na drveće oko njegove kuće, i pojuri ih. Vitlao je motikom i drao se. Vrane se po-novo polako uzdigoše, kružeći iznad njega, gotovo rugajući mu se svojim graktanjem, i najzad odleteše put mračnog neba.Gunđao je. Jer je to bio rđav znak!VIIKad jednom bogovi okrenu leđa čoveku, oni ga više ne gledaju. Rane prolećne kiše izostaše, a sunce je iz dana u dan bleštalo na nebu. Nije imalo milosti prema spaljenoj i gladnoj zemlji. Od zore do zore ni oblačka, a noću bi u svojoj lepoti visile na nebu zlatne i okrutne zvezde.Njive su se sušile i pucale, mada ih je Vang Lung najmarljivije obrađivao. Mlado pšenično vlaće na početku proleća hrabro je izbijalo i spremalo klasje, ali kako ne dobijaše hranu ni Iz zemlje ni s neba, prestade da raste, i tako stajaše pod jakim suncem, dok se najzad ne sparuši i ne požute. Leje mladog pirinča, koje je Vang Lung zasejao, pretvoriše se u koru mrke zemlje. Kada je digao ruke od pšenice, zalivao je pirinač iz dana u dan teškim drvenim vedrima koja je nosio na obramici. Ali kiša ne dođe, iako mu se na ramenu napravi žulj veliki kao činija.Najzad voda u bari presuši, a bunar toliko opade da mu jednog dana Olan reče:— Ne smemo više na zalivamo njivu, ako želimo da deca piju vodu i starac leci ujutru kašalj.Vang Lung zajeca od očajanja:— Svi ćemo gladovati ako polja gladuju ... Bilo je istina da životi svih zavise od zemlje. Jedino je njiva pored jarka donela ploda, zatošto je Vang Lung, kad prođe beskišno leto, ostavio sva druga polja i po ceo dan vadio vodu iz jarka i zalivao samo taj deo proždrljive zemlje. Te godine prodade prvi put pirinač odmah posle žetve, a kad oseti na dlanu srebro, prkosno ga steže. I pored zle sreće i suše, resio se da uradi ono što je naumio. Za to srebro polomio je svoje telo, prosipao svoj znoj, ali zato će s njim činiti ono što je odlučio. I odmah odjuri u kuću Hvang do upravitelja imanja pa mu bez okolišenja reče:— Imam srebra da kupim zemlju pored one moje kod jarka!Vang Lung je čuo kako se svuda unaokolo priča da je ove godine kuća Hvang došla na ivicu propasti. Stara gospodarica nije dobila svoje sledovanje opijuma već nekoliko dana, pa je kao stara tigrica zbog svoje požude svakog dana dozivala upravitelja imanja, psovala ga i udarila najzad lepezom po licu, vičući:— Zar nije ostalo još mnogo zemlje?Upravitelj imanja počeo je da gubi glavu. I toliko je izgubio da je davao čak i one pare koje je od imanja odvajao za svoj džep. Da bi nesreća bila još veća, stari gospodar uze novu ljubavnicu, ćerku jedne robinje, koju je u mladosti hteo da uvede u svoje odaje, ali se nje zasitio, pa je udao za jednog slugu u kući. To robinjino dete, kome je bila tek šesnaesta, prigrabi požudno, jer ukoliko je stario, gubio snagu i gojio se, utoliko mu je strast rasla prema vitkim i mladim devojkama, gotovo devojčicama. Ono što je opijum bio za staru gospodaricu, to je požuda bila za njega. Niko nije mogao da ga ubedi da nema novaca za minđuše od nefrita namenjene njegovim ljubavnicama, niti zlatnih grivni za njihove ruke. Nije mogao da shvati reči „nema para", jer je celog veka naučio da pruža ruku i puni je zlatom onoliko puta koliko je hteo.Mladi gospodari, videći šta rade roditelji, slegoše ramenima i zatražile da se i njihove želje ispune. Svi su se oni složili u jednom: grdili su upravitelja da rđavo vodi imanje. I zato od prepredenog i lukavog čoveka, kome je sve bilo potaman, postade brižno i izmučeno stvorenje. Omršavio je toliko da mu je koža visila kao neko staro odelo.Na njive kuće Hvang nebo ne posla kišu, i kako ostadoše bez ploda, to se upravitelju imanja, kad mu Vang Lung reče „imam srebra", učini kao kada neko kaže gladnom čoveku „imam hrane".Upravitelj se polakomi na srebro, i nije bilo kao ranije pogađanja uz čaj, jer su obojica brzo govorili. Pre no što završiše ceo razgovor, srebro pređe iz ruke u ruku, ugovore potpisaše i zapečatiše, a zemlja postade Vang Lungovo vlasništvo.Ni ovoga se puta Vang Lung ne razdvoji teško od srebra, koje je bilo njegovo telo i krv. Jer je žudeo za tom zemljom. Imao je veliku njivu dobre crnice, pošto je nova zemlja bila dva puta veća od stare. Što je ta zemlja nekada pripadala kneževskoj porodici, više je za njega značilo nego sama plodnost te zemlje. Nikome nije govorio šta je uradio, pa ni svojoj ženi Olan.Meseci su prolazili a kiše nikako nije bilo. Kad naiđe jesen, jedva su se skupljali na nebu mali, laki oblaci, a po seoskim sokacima videli se ljudi bez posla i nestrpljivi, lica okrenutih ka nebu, kako pažljivo mere ovaj ili onaj oblak i razgovaraju da li u nekome ima kiše. Ali, pre nego što bi se skupilo dovoljno oblaka da se ljudi bar ponadaju, oštri i jetki vetar iz pustinje sa severozapada nailazio bi i rasterao ih, kao što se čisti prašina metlom po podu. Nebo je ostajalo prazno i pusto. Veličanstveno sunce bi se dizalo svako jutro, prevaljivalo svoj put i zalazilo potpuno samo svake večeri. A mesec je sijao preko noći jasno, gotovo kao sunce.Vang Lungu je vrt doneo malo pasulja, a s njive je pokupio nešto slabog klasja razasutog ovdeonde. Tu je pšenicu posadio kada su pirinčane leje požutele i osušile se pre nego što je bacio seme. Prilikom vejanja Vang Lung je pazio na svako zrno. Kazao je svojim malim sinovima da sipaju rukom plevu posle vejanja i da svako zrno pronađu. Žito je razastro na pod srednje sobe, pazeći na svako zrno koje se otkotrljalo. A kada je hteo kočanje da upotrebi za gorivo, žena reče:

— Nemoj da ih spalimo. Sećam se, kada sam kao dete bila u Šantungu, da smo gladnih godina mleli kočanje i jeli ih. Bolji su nego trava.I dok je ona ovo govorila, svi su ću tali, čak i deca. No zlo su slutili ti sunčani i čudni dani kada ih je zemlja izdavala. Samo mala devojčica nije osećala straha. Majčine pune dojke bile su njena uteha. A Olan je tepala dok je dojila dete:— Jedi, mala ludo, jedi dok ima šta da se jede! A onda, kao da nije bilo dosta nevolje, Olanopet zatrudni, mleko joj se presuši, pa se u napaćenoj kući razlegao plač uvek gladnog deteta.Da je neko Vang Lunga upitao: „Kako si ishranio kuću preko jeseni", a on bi odgovorio: „Ni sam ne znam. Našlo se hrane ovdeonde."Ali, nije bilo nikoga da ga pita. Niko u celoj oblasti nije pitao: „Kako se hraniš?" Svako se brinuo za svoj trbuh: „Šta ću jesti danas", a roditelji se pitali: „Kako ćemo se ishraniti, mi i naša deca?"Za vola se Vang Lung starao što je duže mogao. Davao mu je pomalo slame i suvih mahuna dokle god ih je bilo, a posle je išao u polje, kidao lišće s drveća, sve dok zima nije došla. Pošto nije imalo šta više da se ore, jer je seme, ako ga je uopšte i bilo, ležalo bačeno u njivi, i niko nije imao hrane u kući, Vang Lung pusti vola da sam nađe štogod za jelo. Najstarijeg sina postavio je volu na grbaču i dao mu uzicu, koja je prolazila životinji kroz nozdrve da ne bi pobegla. Ali, docnije se nije usuđivao da učini ni ovo, jer bi se moglo desiti da ljudi iz sela, pa čak i njegovi susedi, savladaju dete i zakolju vola da bi se najeli. Zato je držao vola pored praga sve dok god se nije osušio kao kostur.Dođe dan kad nije bilo pirinča, kad nije bilo pšenice, nego samo malo pasulja i nešto kukuruza, a vo je rikao od gladi. Starac je savetovao:— Došao je red da pojedemo vola!Vang Lung se pobuni, jer su ga te reci zabolele kao da je starac rekao: „Došao je red da pojedemo čoveka." Vo mu je bio drug na njivi. Išao je za njim, hvalio ga, psovao, prema tome kako je bio raspoložen. Poznavao je životinju još od njene mladosti, kad je bila malo tele. Zato reče:— Kako možemo da pojedemo vola? Kako ćemo u proleće orati?Starac mu pribrano odgovori:— Biraj svoj ili volov život, svoga sina ili vola. Lakše će čovek kupiti novog vola nego svoj životiAli Vang Lung nije dao da se vo ubije tog dana. Odmicao je dan za danom, deca su plakala i tražila hranu, ništa nije moglo da ih zavara, a Olan je gledala Vang Lunga, preklinjala ga zbog dece, i on najzad uvide da se mora žrtvovati. Zato reče grubo:— Neka se ubije, ali ja to ne mogu da učinim! Uđe u sobu u kojoj je spavao, leže na postelju,i pokri se preko glave da ne bi čuo životinjino krkljanje kad bude izdisala.Onda Olan krenu, ponese veliki kuhinjski nož i zari ga volu u vrat. Tako mu oduže život. Krv je hvatala u jednu činiju da bi je pripravila za jelo. Odrala je kožu i raščerečila vola. A Vang Lung nije hteo da izađe iz sobe sve dok Olan nije završila i skuvano meso iznela na sto.Ali kad je hteo da okusi meso svog vola, zalogaj mu zastade u grlu, i on srknu samo malo čorbe. Olan ga je tešila:— Vo je vo, a ovaj je inače ostario. Jedi, jer ćemo kupiti novog vola, koji će biti bolji od ovoga.Vang Lung se malo smiri i okusi parčence mesa, pa onda još jedno. Cela je porodica slatko jela. Ali ni vo nije mogao da traje celog veka. Čak su i koske iskrckali da bi izvukli srž. Tako je ostala samo osušena koža razapeta na okviru od bambusa koji je napravila Olan.U početku gladi selo se pobuni protiv Vang Lunga, jer se mislilo da krije srebro i sklanja hranu. Njegov stric, koje je među prvima ostao bez hrane, došao je da moljaka Vang Lunga, jer je njegova porodica zbilja gladovala. Vang Lung nerado izruči u krilo stričeve stare odeće gomilicu pasulja i dragocenu pregršt žita. A onda reče stricu odlučno:— To je sve što mogu da ti dam, jer moram da se brinem o svome ocu, čak i kad ne bih imao dece.A kad stric ponovo dođe, Vang Lung mu podviknu:— Ne mogu više ništa da ti dam, jer porodični obziri neće mi docnije hraniti kuću!Od toga dana stric poče podmuklo da mrzi Vang Lunga, kao premlaćeno pseto onoga od koga je dobilo batine. Ogovarao ga je po selu:— Onaj moj sinovac ima srebra i hrane, ali neće da da nikome ni trunke, čak ni meni. ni mojoj deci, iako smo iste krvi. Ne ostaje nam ništa drugo već da gladujemo.Porodica za porodicom je trošila poslednje zalihe u malom selu i ostavljala zadnji groš na oskudnom trgu u gradu, a iz pustinje naiđoše su vi i kao čelik hladni zimski vetrovi. Srca seljaka su se kidala zbog gladovanja njihovih potištenih žena i detinjeg plača, dok se Vang Lungov stric vukao ulicama kao mršavo pseto i šaputao svojim izgladnelim ustima: „Samo jedan ima hrane, samo su njegova deca još debela." I tako ljudi pograbiše jedne noći kočeve. uputiše se kući Vang Lunga i zalupaše na vrata. Pošto je poznao glasove svojih suseda, Vang Lung otvori vrata, a oni se baciše na njega, odgurnuše ga s ulaza, izbaciše iz kuće njegovu poplašenu decu i preturiše svaki ugao uzalud tražeći sakrivenu hranu. A kad nađoše niegovu iadnu zalihu od nekoliko suvih zrna pasulja i jedne činije suvog žita, zaurlikaše od razočaranja i očajanja. Pograbiše njihov nameštaj, sto, klupe i krevet u kome je starac ležao, preplašen i umusan od suza.U tom trenutku pojavi se Olan, i njen mirni glas začu se iznad vike muškaraca:— Ne nosite to, još ne nosite to! Još nije došlo vreme da nosite iz naše kuće sto, klupe i postelju. Uzeli ste svu našu hranu. Ali iz svojih kuća još niste prodali sto i klupe. Zato ostavite i naše. Kako ste vi, tako smo i mi! Nemamo nijedno zrno pasulja, nijedno zrno žita više nego vi. Naprotiv, vi imate više nego mi, jer ste uzeli sve što smo imali. Nebo će vas kazniti ako nam odnesete stvari. A sad hajdemo zajedno napolje da tragamo za travom i korom sa drveta da bi vaša deca imala šta da jedu, a isto tako i naša tri, i ono četvrto koje će se roditi u ovim teškim vremenima.

Dok je govorila držala je ruku na trbuhu. Ljudi se postideše pred njom i iziđoše jedan po jedan, jer nisu bili zli, sem kada bi ih glad naterala.Mali, mirni, žuti čovek, zvani Čing, čije je lice bilo nalik na majmunsko, zastade sa ostalima, namršten i zabrinut. On je sigurno osećao potrebu da se izvini, jer je bio pošten čovek, i samo ga je detinji plač naterao na zlo. Ali u nedrima je imao pregršt pasulja koji je zgrabio kad je zaliha pronađena, pa se plašio da će morati da je vrati ako progovori. Zato pogleda tupo u Vang Lunga i izađe napolje i on.Vang Lung je stajao u dvorištu, gde je godinama i godinama vejao dobru pšenicu. A sada je već mesecima bilo pusto. Ništa nije ostalo u kući čime bi nahranio svog oca i svoju decu — ničega da nahrani svoju ženu, koja nije imala da hrani samo svoje telo već i ono drugo koje je raslo, ono drugo koje će u svireposti novog, napornog života kidati krv i meso svoje rođene majke. Odjednom ga obuze užasan strah. Ali ga zatim kao opojno vino umiri misao:— Zemlju mi ne mogu oduzeti. Trud moga tela i plodove mojih polja uložio sam u ono što mi se ne može oteti. Da sam imao srebro, mogli su mi ga uzeti. Da sam žitom napunio ambare, ispraznili bi mi ih. Ali imam zemlju i ona je moja.VIIISedeći na pragu kuće, Vang Lung uvide da mora nešto preduzeti. Nisu tek mogli ostati u praznoj kući i umreti. U njegovom mršavom telu, oko koga je svakog dana sve više pritezao pojas, bilo je rešenosti da živi. Nije hteo da ga glupa sudbina liši života baš kad je stupio u svoje zrelo doba. Zato ga je obuzimao takav gnev da nije znao kako da ga iskali. Ponekad bi dobio pravi nastup besnila, izjurio na gumno i dizao ruke prema nemilosrdnom nebu, večito plavom, jasnom i hladnom, i vikao sav uzrujan, preteći prema kipovima i hramu:— Ti si rđav, ti Stari Čoveče! — Onda bi se poplašio svojih reći, ali bi opet nastavio:— Šta može da me snađe gore od ovoga. Jednom se odvuče, oslabeo od gladi, do hramazemlje i namerno pijunu u lice malog, spokojnog kipa koji je sedeo pored boginje. Već više meseci nije niko palio tamjan. Odeća od hartije bila je iscepana i kroz rupe virila su zemljana tela bogova. Oni su tu sedeli bezosećajno, i Vang Lung im iskezi zube. Zatim ode s psovkama kući i leže na postelju.U kući se retko ko dizao. Nije bilo potrebe da se ustaje, a na mahove je nemirni san bar donekle ^amenjivao hranu. Kočanje kukuruza su osušili i pojeli. Gulili su koru s drveta, a svuda unaokolo narod je jeo travu koju je nalazio po vetrovitim brežuljcima. Nigde nije bilo nijedne životinje. Moglo se pešačiti danima, a da se ne vidi ni vo, ni magarac, niti ikakva životinja ili živina.Dečji trbusi bili su naduveni, i nijedno se dete nije igralo po seoskim sokacima. Dva Vang Lungova sina samo što bi se dovukla do vrata i sedela tia suncu, tom nemilosrdnom suncu koje nije prestajalo da žeže. Njihova nekada puna tela bila sufada mršava, a kosti ispale kao u goluždravih ptića. Devojčica još nije mogla da sedi sama, iako joj je bilo vreme, već je sat za satom ležala, ne plačući, uvijena u stari pokrivač. U početku je njen istrajni, ljutiti plač ispunjavao kuću, ali se docnije umirila. Sisala bi sve što joj se stavi u usta, ne dajući glasa od sebe. Njeno malo namršteno lice gledalo je svuda naokolo. Tanke usahle usne podsećale su na bezuba bapska usta. A male, crne, namrštene oči neprestano su bile otvorene. Žilavost tog malog života probudi očevu ljubav. Da je bila debela i vesela kao druga deca, ne bi joj poklonio pažnje zato što je žensko. Ali sada su prilike bile drukčije. S vremena na vreme gledao bi devoj čiču i tepao:— Jadna moja mala ludo, jadna mala ludice! — A jednom kada je pokušala da se nasrne je i pokazala svoje bezube desni, Vang Lung zaplaka i uze njenu čašicu u svoju mršavu ruku. Otada bi je dizao s postelje, i golu, kako je ležala, zagnjurio pod kaput u toplinu svog tela, i sedeo na pragu kuće gledajući preko sasušenih polja.Starac je prolazio bolje nego iko u kući, jer je prvi dobijao sve što bi se našlo za jelo, pa makar deca ostala i gladna. A Vang Lung je ponosno mislio da mu niko neće moći da prebaci kako je u tim samrtnim časovim zaboravio oca.Stari je spavao danju i noću i jeo što su mu davali. Bilo je u njemu još snage da se dovuče pred kuću u podne kad je sunce najtoplije. On je bio najhrabriji u kući, i jednog dana promuca svojim drhtavim glasom koji je podsećao na šum blagog vetra među polomljenim bambusima:— Bilo je još gorih dana, bilo je još gorih dana... Jednom sam gledao ljude i žene kako jedu ljudsko meso...— To se u mojoj kući nikada neće dogoditi! — reče Vang Lung, gotov da poludi od užasa.Jednog dana dođe na vrata Vang Lungove kuće sused Cing. oronuo od gladi, slab kao vejka. Šaputao je svojim usnama koje su bile ispucane i crne kao zemlja:— U gradu jedu pse, konje i svakojaku živinu A mi smo pojeli stoku koja je orala naša polja, pojeli i travu, i koru s drveća. Šta nam sada ostaje da jedemo?Vang Lung bespomoćno klimnu glavom. U nedrima mu je ležala devojčiča, nalik na kostur. Gledao je njeno nežno izmršavelo lice i tužne oči koje su ga neprestano posmatrale. A kad se zagleda u te oči, razli se po detinjem licu osmejak, od koga mu srce htede da pukne.Čing primače lice Vang Lungu:— U selu jedu ljudsko meso! — šaputao je. — Priča se za tvog strica i njegovu ženu da to jedu. Kako bi inače živeli, i otkuda bi imali snage da hodaju, kad se zna da nikada ništa u kući nisu imali.Vang Lung se izmicao od mrtvačke glave koja mu se približavala. Oči iz takve blizine izgledale su užasno. Odjednom Vang Lunga obuze strah koji nije razumevao. Diže se naglo kao da je hteo da umakne od neke nepoznate opasnosti.— Napustićemo ovo selo — dreknu. — Otići ćemo na jug. Svuda po ovoj velikoj zemlji ima ljudi koji gladuju. Ma koliko nebo bilo zlo, ono ne može odjednom uništiti sve sinove Hana.Sused ga je strpljivo gledao i tužno govorio:— Ah, ti si mlad. Ja sam stariji od tebe, žena mi je u godinama, i samo jednu ćerku imamo, pa možemo mirno da umremo.— Ti si ipak srećniji od mene — odgovori Vang Lung. — Ja imam oca i troje sitne dece, a jedno tek što se nije rodilo. Moram bežati odavde dok ne podivljamo i ne počnemo da jedemo jedno drugo kao divlji psi.

Činilo mu se da je sve zaista tako kao što je rekao, i on pozva Olanu, koja je iz dana u dan ležala na postelji bez reči, jer nije bilo ni hrane za kuvanje, ni goriva za loženje.— Ustaj, ženo, idemo na jug!U glasu mu je bilo snage kao retko kada za poslednjih nekoliko meseci. Deca digoše glave, starac se dotetura iz svoje sobe, a Olan se jedva po.... »MI, nasloni se na njih— To je pametno. Idemo, pa makar umrli hodajući.Dete u njenom telu visilo je s bedara kao težak plod. I poslednji mišić iščezao je s njenog lica, a jabučice štrcale kroz kožu kao da su od kamena.— Samo čekaj do sutra — nastavila je. — Dotle ću se poroditi. Osećam već detinje pokrete!— Znači, sutra polazimo! — reče Vang Lung, i pogleda ženino lice. Nju je žalio više nego sebe, jer je ona, jadnica, vukla još jedno stvorenje.— Reci, kako ćeš pešačiti, jadna moja! — tepao je, a zatim jedva reče susedu Ćingu, koji je i dalje stajao naslonjen pored vrata. — Ako imaš i malo hrane, tako ti plemenitog srca, daj mi pregršt da spasem život matere mojih sinova, pa ću zaboraviti da sam te video kao razbojnika u mojoj kući!Čing je gledao postiđeno i odgovori skrušeno.— Savest mi nije bila mirna od onoga časa! Ono pseto, onaj tvoj stric me je naveo, pričajući da si sklonio mnogo žita. Pod ovim nemilosrdnim nebom zaklinjem ti se da imamo samo pregršt suvog žutog pasulja, zakopanog pod pragom. To smo ja i moja žena sakrili za poslednji čas, za nas i naše dete, da bi umrli s malo hrane u želucu. Ali tebi ću ga dati! A sutra idi na jug, ako možeš. Ja ostajem u svojoj kući! Stariji sam od tebe, sina nemam, i šta mari ako umrem!On ode i brzo se vrati, noseći u zavezanoj maramici dve pregršti žutog pasulja, pomešanog sa zemljom. Deca digoše glave kad ugledaše hranu, pa čak i starom sinuse oči, ali ih Vang Lung sve odgurnu i odnese hranu ženi koja je ležala. Jela je nerado, zrno po zrno, ali njen život je visio o koncu i znala je da će, ako ne jede, umreti u trzajima svoga bola.Vang Lung sakri svega nekoliko zrna, strpa ih u usta i sažvaka. Tu kašu stavi onda svojim usnama u usta svoje ćerke i, dok je gledao kako ona guta, osećao je kao da i sam jede.Tu noć provede u srednjoj sobi. Dečaci su spavali kod dede a u trećoj se Olan porađala. Na tom istom mestu očekivao je i rođenje svog prvog sina. Ni ovoga puta nije mu dozvolila da bude kraj nje. Porodice se sama, čučeći iznad starog korita, koje je čuvala samo za te svrhe. Zatim će, puzeći po sobi, da obriše sve tragove porođaja, kao što to čini životinja.Pažljivo je osluškivao, sav očajan, dobro poznati prvi krik.Sasvim mu je bilo svejedno da li će biti muško ili žensko. Značilo je samo jedna usta više da se nahrane.— Najbolje bi bilo da se rodi mrtvo — mrmljao je. Zatim odjednom začu slabi plač, jedva čujan u mrtvoj tišini. — Nema milosrđa u ovim danima! — promrmlja gorko, i baci se na klupu.Plač umuče i neprirodna tišina pade na kuću. Takav muk vladao je već dugo — muk čitavog naroda osuđenog na smrt u vlastitim kućama. I ova je kuća bila njim ispunjena. Odjednom se Vang Lungu učini da tu tišinu ne može više da podnese. Podiže se uplašen, priđe vratima sobe u kojoj je bila Olan i zovnu je kroz pukotinu. Rođeni ga glas malo umiri.— Ženo, jesi li živa?Osluškivao je. Šta će biti ako je izdahnula nad koritom? Ali se začu tiho šuštanje. Kretala se po sobi, i najzad odgovori iznurenim glasom:— Uđi!Ležala je na postelji, grudi su joj jedva podizale pokrivač, ležala je sama.— Gde je dete?Ruka joj se na krevetu teško pomače i on ugleda na podu detinje telo.— Da nije mrtvo? — uzviknu.— Mrtvo je! — prošaputa ona.Otac se saže i pogleda malo telo — nekoliko koščica i nešto kože. Bila je devoiči',', " vikne: „Ali čuo sam ie( Do*ženino lice. Oči su joj bile zatvorene, telo pepeljave boje, kosti kao da su htele da probiju kožu. To jadno, mirno lice počivalo je, pošto je najveće muke izdržalo, i on ne mogade ništa reći! Za vreme svih tih meseci gladi on je imao da se muči samo sa svojim telom. A kakvu je samrtničku glad podnosila ona s tim izgladnelim bićem koje je glodalo iznutra, boreći se za vlastiti život.Ne reče ništa, već iznese mrtvo dete u drugu sobu i stavi na zemljani pod. Tražio je komad iscepane asure, i kad ga nađe, uvi malo telo. Okrugla glavica visila je i klatila se tamo i ovamo, a na vratu opazi dve modrice. Ipak nastavi što je započeo. Uze asuru i odnese je koliko mu je snaga dozvoljavala dalje od kuće do jednog starog potkopanog groba, koji se nalazio u grupi ostalih razrivenih grobova na jednom brežuljku nedaleko od zapadnog polja. Jedva što je spustio teret, a odmah iza njega stvori se jedno izglednelo, poludivlje pseto, toliko izgladnelo da se povuče svega korak dva, kad ga on udari kamenom u ispala rebra. Vang Lunga poče da hvata nesvestica te pokri lice rukama i pođe kući.— Ipak je bolje ovako! — mrmljao je, i prvi put ga obuze potpuno očajanje.Idućeg jutra, kad se ono isto sunce diže na glatkoplavom nebu, činilo mu se da je sanjao o odlasku iz kuće sa svojom bespomoćnom decom, islabelom ženom i starcem. Kako će oni prevaliti stotine milja tako iznureni, makar ih tamo čekala hrana? A ko zna da nije i na jugu glad? Jer je izgledalo kao da to užareno sunce prži svuda. Možda će samo uzalud trošiti poslednju snagu da nađu i tamo gladan svet, a uz to i tuđince. Mnogo je bolje ostati ovde, pa izdahnuti na postelji. Sedeo je tako obeshrabren Vang Lung na pragu i tužno gledao preko suvih i ogrubelih polja s kojih je sve što bi se moglo nazvati hranom ili gorivom bilo pokupljeno.Novaca nije imao. Već davno i davno potrošen je poslednji groš. Ali ni novac ne bi mogao sada da pomogne, jer nije bilo hrane da se kupi. Još ranije je čuo da se priča kako su bogataši u gradu sakrili hranu, i da je prodaju

onima koji su još bogatiji. Ali osećao je da nema snage da stigne do grada, pa makar se tamo i bez pet para nahranio, jer on zbilja nije bio više gladan.Prošli su oni strašni grčevi u stomaku koje je imao u početku. Sada je već mogao uzeti zemlju *"'•'' g jednog mesta na polju, pomešati je s vodom i dati deci da jedu, a da ne oseti želju da jede i sam. Tu. zemlju, zvanu zemljom boginje milosti, pošto je bilo nekih hranljivih sastojaka u njoj, jeli su s nekoliko dana, ali ona nije mogla da drži samo kao kaša zavaravala za koji tren njihove naduvene trbune dodirne ono nekoliko t nad. Osećao se mirnijim ona gricka, jedno po jedno, I dok je tako sedeo na pragu, iljajući kao u nekoj groznici kako se ispruži na postelju i mirno ugleda kako neko dolazi preko poljude kako idu k njemu. Nije se pomerio su se približavali. Kad dođoše blizu, opazi da od njih njegov stric sa još četiri čoveka koje Je poznavao.

Nisam te video već odavno poče stric izigravajući raspoloženog čoveka. A kad se sasvim približio, nastavi slatkorečivo:Kako dobro izgledaš! A je li on dobro, tvoj otac, moj stariji brat?i..' Vang Lung se zagleda u strica. Bio je mršav, Itista, ali nije gladovao, kao što bi se očekivalo prena njegovim sredstvima. Poslednji ostaci snage u Yang Lungovom telu prikupiše se u mržnju prema tom čoveku, njegovom stricu:i — Šta :i to jeo? Šta si to jeo? — promuklo je Jinnljao Vang Lung. Nije se više obazirao na zakone dobrog ponašanja prema starcima. Video je **mo pred sobom svog strica koji je još imao mesa na kostima. Stric podiže oči i uzdignu ruke prema nebu: Misliš da sam jeo? Samo da vidiš moju kuću! Ni vrabac u njoj ne bi našao mrvu! Sećaš li se kako je moja žena bila debela, a njena koža jaka i masna! Sada liči na odelo obešeno o motku. Jadne joj kosti škripe u koži. A od sve dece samo je četvoro ostalo. Tri najmlađa su otišla, otišla zauvek. Tako je to, sinovče!I ivicom rukava pažljivo obrisa krajeve očiju. Ti si imao šta da jedeš? tupo je pitao Vang Lung. Samo sam mislio na tebe, na tvog oca, koji mi je brat odgovori stric brzo i sada hoću to da ti dokažem. čim mi se ukazala prilika, pozajmio sam od ovih dobrih ljudi iz grada hrane, obećavši im da ću im snagom koju dobijem od te hrane pomoći da kupuju zemlju u selu. Tako mi je prvo pala na um tvoja dobra zemlja. Oni su došli da kupe tvoju zemlju i da ti dadu novac, hranu, život!Pošto je stric izgovorio ove reći, povuče se korak nazad, i uz dostojanstveno mahanje svog prljavog i iscepanog odela savi ruke na grudi.Vang Lung se pokrenu, ali se ne diže, niti prepoznade ljude koji su došli sa stricem. Pređe ih pogledom i vide da su oni zbilja varoški obučeni u duge haljine od dobre svile. Ruke su im bile meke i dugih noktiju. S lica im se čitalo da imaju šta da jedu i da im u žilama još uvek brzo teče krv. Odjednom oseti neodoljivu mržnju prema njima. Tu su došli ti varošani, zadrigli od jela i pića, stajali kraj njega, čija su deca gladovala i jela samu zemlju s njiva. I tu zemlju došli su da mu otmu u najtežim njegovim trenucima. Gledao ih je namršteno svojim dubokim, raširenim očima, upalim u lice, koje je ličilo na lobanju.— Svoju zemlju neću da prodajem! — reče Vang Lung.Stric mu se primače. U tom trenutku dopuza se do vrata mlađi Vang Lungov sin. Pošto dete nije imalo snage da hoda, to se opet vratilo puzanju, kao kad je bilo odojče.— Je li ovo tvoje dete — uz viknu stric — zar je to onaj mali debeljko kome sam letos dao groš?Svi pogledaše dete, i odjednom Vang Lung, koji kroz sva ta strašna vremena suze nije pustio, poče tiho da plače.— Koliko dajete? — prošaputa najzad. Morao je! Trebalo je troje dece ishraniti — troje dece i starog oca. A on i njegova žena mogli su sebi da Iskopaju grobove i legnu u njih.: Zatim jednooki čovek iz grada, kome je drugo ■oko bilo duboko utonulo u lice, poče tronutim glačoveče, zbog tog tvog mališana ^ifotno ti bolju cenu nego .^remenima. Platićemo ti... " kjpnrtavi — platićemo ti sto?tužno nasmeja:da ću vam ja pokloniti svoju zemda sam je platio dvadeset puta više ' mi dajete!Ali, ti je nisi kupovao od ljudi koji gladuju! "reče drugi varošanin, onizak čovek, velika tanka ali neobična i jaka glasa. Gledao je Vang Lung svu trojicu. Uviđao je ga ti ljudi imaju u ruci! Šta sve neće čovek ' za svoju decu i starog oca kada gladuju. Slabost Stanja pređe odjednom u bes kakav dotle nije lavao. Skoči na te ljude kao što pas skače na iaeprijatelja:— Nikada zemlju neću prodati! — urlao je. — Kopaču je komad po komad i davati deci da jedu, a kad umru, zakopaću ih u tu zemlju. I ja i moja fena, pa čak i moj stari otac, svi ćemo mi izdahnuti Oa toj našoj zemlji koja nas je rodila.Ridao je jadni čovek. Ali ga gnev brzo napusti, i on poče da drhti i plače. A ljudi su se podsmehivali naokolo, među njima i stric. Nisu se uzbuđivali. Vang Lungove reci bile su glupost, i oni su čekali da se stiša.Odjednom se na vratima pojavi Olan i oslovi ih svojim jednostavnim glasom, kao da se takve stvari svakog dana dešavaju:— Naravno da zemlju nećemo prodati! Jer kad se vratimo s juga neće imati ko da nas hrani. Ali prodaćemo sto, dva kreveta, posteljinu, četiri klupe, pa čak i kotao s peći. Ali grabulje, motike, niti zemlju, nećemo prodavati!Mirnoća njenih reci imala je više snage nego jarost Vang Lunga.Stric zapita kolebljivo:— Zar ćete zbilja ići na jug?Onaj čovek s jednim okom poče nešto da se došaptava s drugima, pa se opet okrenu i reče:

— Nameštaj je star i može se upotrebiti jedino za potpalu. Evo dva srebrna dolara, pa stvari nosimo ili ostavljamo! Birajte!Govorio je prezrivo, ali mu Olan mirno odgovori:— Samo krevet vredi više od toga što nam nudite, ali ako imate srebra, dajte mi ga brzo, pa nosite!Jednooki čovek poče da se pipa po pojasu, spusti novac u ženinu ispruženu ruku, a tri varošanina uđoše u kuću i ponesoše sto i klupe i krevet s posteljinom iz Vang Lungove sobe. Ne zaboraviše ni kotao s peći. Ali kad uđoše u starčevu sobu, stric ostade napolju. Nije želeo da ga stariji brat vidi, niti je hteo da bude u sobi dok su starog polagali na pod i odnosili postelju ispod njega. Kada je sve bilo gotovo i cela kuća ispražnjena, osim dve motike, dve grabulje i pluga u uglu srednje sobe, Olan reče mužu:— Hajdemo dok još imamo ova dva srebrnjaka i dok ne budemo morali prodati krov nad glavom. Nećemo imati kuda da sklonimo glavu kad se vratimo!A Vang Lung teško odgovori:— Hajdemo!Gledao je preko polja ljude koji su se udaljavali i neprestano mrmljao:— Bar imam zemlju! Zemlju!IXOstalo im je samo da pričvrste vrata i spuste rezu. Poneli su sve što su imali od odela. Svakom itfttetu Olan dade u ruke po jednu činiju i štapiće, ©eea prigrabiše sudove, jer im je izgledalo da će •koro jesti Tako prođoše preko polja. Mala, jadna jfcvorka kretala se polako, i izgledalo je da nikada ' do )^d*klh zidova.devojčicu u nedrima, a kada Hpredade dete ženi, saže se "ga je, posrćući pod teprođoše pored niskog hrabogova, koji nikada nisu njih prolazi. Vang Lung se iako je bilo hladno i duvao oštar su plakali od zime, jer vetar nije preda im udara pravo u lice. A Vang Lung ihhvi— Ne dajte se, sinovi moji! Vi ste odrasli ljudi putujete na jug. Tamo će nam biti toplo svakog ia, i imaćemo belog pirinča, i vi ćete jesti koliko hoćete.S>yv Najzad stigoše do kapije grada, odmarajući se Itptovo na svakom koraku. Nekada je na tom mestu Vang Lung uživao u hladovini, a sada je cvokotao, jer je silni vetar duvao svom snagom kroz kapiju, a voda se bila smrzla po kaldrmi. Dečaci više nisu |,v ntogli dalje, a Olan je jedva nosila devojčicu, mu£eći se i sama. Vang Lung s teškom mukom prenese •terca i spusti ga na zemlju, a potom se vrati i podiže jednog dečaka, pa drugog. Kad je bio gotov, •fcaga ga izdade, pa se nasloni na vlažni zid i zatvori oči, dok mu je bilo vrlo brzo tuklo, a očajna porodica stajala i čekala.Nalazili su se blizu velike kuće. Ona je sada bila čvrsto zatvorena; gvozdena vrata uzdizala su se sigurno među sivim i od vetra izbrisanim lavovima s obe strane. Na stepenicama je ležalo dršćući nekoliko oronulih ljudi i žena. Gledali su tako izgladneli zatvorena vrata, a kad Vang Lung prođe sa svojom tužnom pratnjom, jedan od tih ljudi prodera se promuklo.— Srca ovih bogataša nemilosrdna su kao srca bogova. Oni imaju još mnogo pirinča. Od onog što im preostane od jela prave rakiju, dok mi ovde lipsavamo!Jedan drugi uzdahnu:— Oh, što nemam trunku snage u ovoj svojoj ruci da zapalim ova vrata, ovu kuću, ova dvorišta u njoj, pa makar i sam izgoreo u požaru! Neka su po hiljadu puta prokleti svi preci Hvanga koji izrodiže ovakvo potomstvo!Ali Vang Lung ništa ne odgovori na sve te reči i tiho produži ka jugu.Kada su prošli kroz grad i stigli u njegov južni kraj, mrak se već spuštao, jer su išli polako. Tu zatekoše mnoštvo naroda koji je išao na jug. Vang Lung je već počeo da traži neko mesto kraj zida da se šćućure, kada se odjednom nađe u masi. Pitao je jednog čoveka u gužvi pored sebe:— Kuda ide ovaj svet?— Mi smo narod koji gladuje, i idemo da uhvatimo vatrena kola da bi stigli na jug. Ona polaze od one kuće i možemo dobiti mesto u njima za pola srebrnjaka!Vatrena kola! O njima se pričalo. Vang Lung je slušao još ranije u čajdžinici kako ljudi govore o tim kolima, prikopčanim jedna uz druga, a nije ih terao ni čovek ni životinja, već jedna sprava koja je bacala vatru i paru kao zmaj! Mislio je više puta da jednog praznika ode da ih razgleda, ali ovaj ili onaj posao na njivi uvek ga je ometao, pa nije imao vremena, a i zato što je živeo daleko, na severu od grada.Osim toga, čovek je uvek nepoverljiv prema onom što ne poznaje. Nije dobro znati više nego Sto je potrebno za svakidašnji život.Zato se Vang Lung kolebljivo okrete ženi i zapita:— Hoćemo li, onda, i mi u vatrena kola? Izvukoše starca i decu iz gomile malo u stranu,i pogledaše se zabrinuto. Starac od umora klonu na zemlju, a za njim i jedan dečak, ne obazirući se na noge koje su pored njih tutnjale. OIan je i dalje nosila dete, ali detinja se glava spustila i oči izgledale kao u mrtvaca, pa Vang Lung zaboravi na sve i uzviknu:— Je li mala robinja već umrla? Olan odmahnu rukom:— Još je živa! Diše! Ali će umreti noćas, kao i mi svi, sem...Tu zastade kao da više ne može da govori, i gledaše svojim širokim izmučenim licem Vang Lunga. On ne odgovori ništa, ali je znao da bi ih još jedan dan pešačenja ubio, te reče, pokušavajući da ih svojim recima ohrabri:— listajte, sinovi moji, i pomozite svome dedi! Hajdemo na vatrena kola. Na njima ćemo sedeti dok nas nose na jug!Ali ko zna da li bi bili u stanju da se krenu da iz daljine ne zagrme nešto iz mraka, i dva oka, kao u zmaja, ne bljunuše vatru, tako da se ceo svet razbeža. U toj opštoj pometnji svet ih je, stalno priljubljene jedne uz druge, gurao sve dalje, prvo u nekakav mrak, usred vriske i cike, zatim kroz neka mala otvorena vrata u neku sobu nalik na sanduk. A uskoro to čudo u kome su se našli krenu kroz noć, neprestano kloparajući i noseći ih u svojoj utrobi.X

Vang Lung je platio dva srebrnjaka za put od sto milja, a činovnik koji je primio novac vratio mu je nekoliko groševa. Od jednog prodavca, koji je svoju robu proturio kroz vrata od vagona na jednom poslužavniku, kupi četiri mala hleba i činiju mekog pirinča za devojčicu. Toliko nisu jeli već odavno, ali, iako su bili gotovo na ivici smrti od gladi, izgubiše volju za hranom kad hleb staviše u usta, pa je Vang Lung morao da moli decu da gutaju. Jedino je starac istrajno sisao hleb ogolelim desnima.— Mora se jesti — čavrljao je i smešio se na one koji su ga gurali usled truckanja voza. — Ništa me se ne tiče što se moj ludi trbuh olenjio. Moram ga nahraniti. Jer neću da umrem zato što se njemu ne radi!Svi su se smejali tom veselom, omršavelom starčiću, čija je retka bela brada bila sva nakostrešena.Ali Vang Lung nije sav novac potrošio na hranu. Sve što god je mogao da zaštedi ostavio je za asure od kojih je nameravao da sagradi sklonište kad stigne na jug. U vagonu je bilo ljudi i žena koji su poznavali taj kraj. Neki od njih su išli svake godine u bogate, velike gradove da rade ili prese, i tako da se ishrane. A Vang Lung ih je slušao, pošto ga je prošlo prvo zaprepašćenje kad je kroz rupu na vagonu video kako zemlja izmiče. Ti ljudi su govorili pouzdano o stvarima o kojima drugi pojma nisu imali.— Pre svega, moraš da kupiš šest asura! — govorio je jedan čovek otromboljene usne kao u kamile. — Ako si pametan i ako ne budeš naivčina sa sela, platićeš dva groša asuru, iako će ti tražiti tri. Ja to vrlo dobro znam, i meni ne mogu da podvale južnjaci, čak ni oni najbogatiji.On podiže glavu i očekivaše priznanje sa svih strana. Vang Lung je gutao svaku reč.— A šta se radi s asurama? — pitao je, sedeći prekrštenih nogu na podu vagona, koji je, ipak, bio samo jedna soba od drveta bez klupa, dok je vetar terao prašinu kroz pukotine.— Šta se radi dalje? — produžavao je čovek podižući glas da bi nadvisio klopotanje točkova. — Od tih asura napraviš kolibu pa ideš u prošnju, naravno, pošto se prvo umažeš blatom i prljavštinom da bi izgledao što bedniji.Još nikad u svom životu Vang Lung nije prosio i bila mu je odvratna sama pomisao da moli za milostinju te tuđine, južnjake.— Pa zar se mora prositi? — upita.— Naravno da se mora bogoraditi — odgovori čovek — sve dok se ne najedeš. Svet na jugu ima toliko pirinča da u jutru možeš da svratiš u narodnu kuhinju i da se za groš nabokaš bele pirinčane kaše koliko može da ti stane u trbuh. Posle toga imaš vremena da prosiš u miru, ako hoćeš da jedeš pasulja, kupusa i luka.Vang Lung se odmače malo u stranu, okrenu prema zidu i krišom opipa koliko ima para u pojasu. Imao je šest groša za asure, po tri od svake glave za pirinač, a ostajala su mu još tri. I zadovoljno pomisli na svoj novi život. Ali ga je tištala pomisao na prosjačku ćasu koja se podmeće prolaznicima da nešto udele. To je priličilo starcima, deci, pa čak i ženama, ali nikako njemu, koji je imao dve zdrave ruke.On se okrenu i zapita iznenadno:— Zar nema tamo mogućnosti da se radi?— Kakav rad — reče prezrivo hvalisavac i pijunu na pod. — Možeš da vučeš bogataše u žutim rikšama ako hoćeš; ili krv svoju da cediš znojeći se od silne vrućine dok trčiš, pa opet može da se znoj smrzne na tebi dok čekaš mušterije. Zato se ja držim prosjačenja! — i opsova tako masno da Vang Lung nije više hteo s njim da razgovara.Ipak mu je koristilo to što je čuo, jer kad su ih vatrena kola odnela dokle su hteli i izbacila napolje, znao je šta da radi. Ostavio je starca s decom kraj dugog zida jedne sive kuće i napomenuo ženi da ih čuva, a on pošao da kupi asure, raspitujući se levo i desno gde je trg. U početku skoro ništa nije razumevao šta su mu ljudi govorili, jer je to-liko bio brz i oštar izgovor južnjaka. Koji put nisu ni oni razumeli Vang Lunga, i to ih je ljutilo, tese on nauči koga treba da pita, i izabra ljude blagog lica, jer bi južnjaci brzo planuli za sitnicu.Najzad pronađe radnju u kojoj se prodaju asure, negde na kraju grada. Na tezgu spusti novac kao da dobro poznaje cenu robe i odnese asure. A kada se vratio kraj zida gde je ostavio porodicu, zatekao ih je kako čekaju, mada su dečaci počeli da cvile. On primeti da je decu ovo veliko mesto strašno poplašilo. Jedino je stari zadovoljno i radoznalo razgledao sve. Mrmljao je Vang Lungu:— Gledaj samo kako su ovi južnjaci debeli i kako im je koža bela i masna. Mora da jedu svakog dana svinjetine.Nijedan prolaznik nije obraćao pažnju na Vang Lungovu porodicu. Užurbani ljudi, ne gledajući prosjake sa strane, prolazili su popločanim drumom za grad. S vremena na vreme nailazili bi čopori magaraca, čija su mala kopita tukla o kaldrmu, a leđa bila natovarena korpama punim cigala za građenje kuća i džakovima žita. Na kraju povorke, gonič bi jahao poslednjeg magarca, vikao, vitlao i pucketao snažno bičem iznad leđa životinja. I dok su prolazili pored Vang Lunga, bacili bi prezriv i nadmen pogled. Nijedan princ ne bi toliko digao nos kao ti goniči, bedno obučeni, kada su terali karavan pored grupe došljaka koji su zapanjeno zverali kraj zida. Naročito zadovoljstvo svakog goniča je bilo da osine bičem baš blizu Vang Lungove porodice. Pucanj bi se prolomio, begunci od straha skakali uvis, a goniči se slatko smejali. To se ponovi dvatri puta, pa se Vang Lung odluči da nađe mesto gde bi sagradio kolibu.Pored zida bilo je već dosta šćućurenih koliba, ali Vang Lung nije znao da li se nalazi u gradu ili izvan grada, i ni kod koga nije mogao da se raspita. Zid se pružao daleko i dizao dosta visoko. U njegovom podnožju behu se

prilepile kolibe kao buve za pseći rep. Vang Lung razgleda te krovinjare i poče da pravi svoju od krutih asura, ali

kako je to išto teško, poče da očajava, kada odjednom Olan reče:

— Ja znam kako se one prave! Sećam se još iz detinjstva.Ona spusti devojčicu na zemlju, poče da uvija asure i napravi krov taman dovoljno visok da čovek može da sedne pod njega a da ga ne dodirne glavom Zatim stavi cigle, koje je našla u blizini, na dno asure kao tegove, i reče dečacima da ih još skupe. Kad sve bi gotovo, uđoše unutra, a Olan prostre jednu asuru na tlo i tako stvoriše krov nad glavom.Dok su tako sedeli i gledali jedno drugo, izgledalo im je gotovo nemoguće da su samo dan ranije napustili svoju kuću i zemlju i da su sada stotinu milja daleko. Da su išli pešice, trebalo bi im nekoliko nedelja dok bi prešli tu razdaljinu, i mnogi od njih sigurno bi umrli pre nego što bi stigli do cilja.Osećali su se spokojno usred blagostanja te boniko nije davao utisak čoveka kadf Vang Lung reče: — Hajde narodnu kuhinju — podigoše se goa mali dečaci počeše da lupkaju finije, jer su znali da će ubrzo u njima Uskoro im postade jasno zašto su kolibe tene pored tog dugog zida, jer odmah iza njegove severne strane pružala se ulica po kojoj je ,Wb mnoštvo sveta s praznim tanjirima, ćasama i knfama. Sav taj svet žurio je u krčme za sirotinju, koje nisu bile daleko, već na kraju ulice. I tako •e Vang Lung i njegova porodica pomešaše s drugima, dospeše najzad do dve velike kuće napravljene od asura i uđoše unutra.[ U kućama su bile velike zemljane peći, kakve i fang Lung dotada nije video, a na svakoj od njih |kazani veliki kao bunari. Kada kuvari podigoše drl^ene poklopce, u kazanima je vrio fini beli pirinač, " oblaci mirisave pare dizali se. A kad taj siromašni tfvet omirisa pirinač, učini mu se da je to najslađa ar na svetu, pa svi nagrnuše larmajući. Majke su .ale plašeći se da im decu ne izgazi svetina, a """ani plakali dok se kuvar ne razdera:— Polako! Ima dosta hrane za svakoga!

Ali, ništa nije moglo da zaustavi masu gladnih ljudi i žena, koji su se borili kao životinje, sve dok se nisu najeli. Gomila je zahvatila i Vang Lunga, koji je držao čvrsto oca i dva sina, i tako dospeo do velikog lonca. On podmetnu činiju i kad je kuvar napuni, baci groš, a posle se upinjaše da ne padne u gužvu zajedno sa jelom.Zatim su izišli na ulicu i jeli pirinač stojeći. Kada se i Vang najeo, ostalo je malo pirinča u činiji, pa reče:— Odneću ovo kući da imamo za večeru!Ali jedan čovek, neka vrsta čuvara, jer je nosio plavo i crveno odelo, stajao je tu i reče Vang Lungu oštro:— Ništa ne smeš da nosiš odavde sem onoga što si pojeo!To začudi Vang Lunga:— Ali kad ja platim groš, šta se tebe tiče da li nosim pirinač u svom trbuhu ili u činiji?Stražar mu odgovori:— Tu zapovest svako mora da poštuje, jer ima pokvarenog sveta koji dolazi ovamo i kupuje pirinač namenjen siromasima, pa ga nosi kući i hrani svinje. A pirinač je ljudska, a ne životinjska hranaVang Lung je začuđeno slušao i uzviknuo:— Zar su ti ljudi toliko pokvareni? Ali zašto se daje taj pirinač siromasima, i ko ga daje?Čovek u uniformi odgovori:— To čine bogataši plemići iz grada. Neki daju da bi se umilili bogovima, a neki da bi se lepo o njima govorilo.— Bez obzira na pobude, to je dobro delo — reče Vang Lung. — Neki od njih to verovatno čine jer imaju dobro srce. — A kad vide da mu stražar na ovo ništa ne odgovara, Vang Lung reče, kao da podvlači svoje reči: — Nekolicina bar među njima ima dobro srce.

Stražaru se već dosadilo da razgovara s Vang Lungom, pa mu okrenu leđa i poče da zviždi neku melodiju. Deca počeše da vuku Vang Lunga, i on ih odvede natrag do kolibe. Odmah su legli na pod i spavali sve do idućeg jutra, jer su se bili najeli prvi put od leta, i čvrst ih je san savladao.Idućeg jutra nestalo im je novaca, jer su poslednji groš dali za jutarnji obrok pirinča. Vang Lung je gledao Olanu, ne znajući šta da radi. Ali

^nije posmatrao onim istim pogledom očajanja jim je zurio preko pustih i praznih polja. Jer, govek s decom

nije mogao da gladuje u ovom gradu Pored dobro uhranjenog sveta na ulici, mesa i pona trgovima, riba koje su plivale u koritima Nije u ovom gradu bilo kao u njihovoj »jini, gde se ni za srebro nije mogla kupiti je nije bilo. Olan odgovori mirno, sredini živela već godinama: itt, a tako isto i stari, jhrijće onoga koji budef^ceke, koji su, kao i sva 'što su preživeli, sem da su Mpeko čudno mesto, pa su trčali " U sve Sto je prolazilo. Majka imod vas neka uzme činiju ovako i nekauze praznu ćasu, ispruži je i poče tužno daBudi milostiv, dobri gospodine, budi milostii gospođo! Imaj dobro srce, učini dobročinsvoga života na nebu! Znaj da tvoj novčić, [>ji baciš, hrani jedno gladno dete! ica su zinula u nju, tako isto i Vang Lung. je samo tako naučila da preklinje? Koliko je > znao njen život! A ona, kao da razumede gov pogled, odgovori:—Tako sam ja prosila kad sam bila mala i |l*ranjivala se jedne gladne godine, kao ove, kad sam data kao robinja.Uto se probudi starac, koji je spavao, pa i njemu tW(*°*e jednu ćasu, i svi četvoro pođoše na drum prose. 2ena poče da zapomaže i pruža ruku P^ema svakom prolazniku. Devojčiču je stavila unedra, i ona je spavala, a glava joj se pokretala čas ovamo čas onamo, dok je majka trčala podnoseći zdelu. Pokazivala je na dete dok je kumila:— Ako mi ne udeliš, dobri gospodine, ovo će dete umreti... Gladujemo, gladujemo ... — I zbilja, dete je izgledalo kao mrtvo, jer mu se glava klatila, pa ipak malo se njih nađe koji nemarno baciše nešto sitnine.Dečaci shvatiše prosjačenje kao igru. Stariji se i stideo, pa poče sramežljivo da se smeši. Majka to primeti, uvuče ih u kolibu, opali im po dva vruća šamara i razgnevi se:— Kako možete da govorite prolaznicima da gladujete, a smejete se istovremeno. Lude jedne! Onda gladujte! — I poče da ih bije sve dok je ruka ne zabole. Suze potekoše niz njihova lica. Zatim ih istera napolje: — Sada ćete prositi kako valja! Toliko za sada, ali ako se i dalje smejete, još ćete više dobiti.A Vang Lung je išao po ulicama i raspitivao se, dok nije našao mesto gde su se rikše izdavale u najam. On uze jednu za ceo dan, a uveče je imao da plati pola srebrnjaka. Zatim odvuče kolica za sobom na ulicu.Dok je vukao taj rasklimatani sanduk na dva točka, izgledalo mu je da ga ceo svet gleda kao luđaka. Toliko je bio posramljen držeći rudu da je ličio na vola koji je prvi put ujarmljen u plug, pa se jedva kretao. Ali morao je da trči ako hoće da zasluži za život, jer su svuda kroz gradske ulice ljudi trčali i vukli druge u sličnim kolicima. Zatim uđe u jednu ulicu u kojoj nije bilo dućana već samo privatnih stanova, i tuda je gurao kolica ne bi li se na njih pri vikao. Baš kada je u očajanju pomišljao da je bolje da prosi, jedna se vrata otvoriše i nekakav starac s naočarima, obučen kao učitelj, iziđe i zovnu ga.Vang Lung poče da mu objašnjava kako je novajlija, ali starac se pravio gluv na sve što je Vang Lung govorio, i samo mu dade znak da spustirudu kako bi se popeo u kolica. Vang Lung posluša, jer nije znao šta drugo da radi. Na to ga je naterala gluvoća starčeva i njegov učeni i bogataški izgled.— Odvedi me do Konfučijevog hrama! — govorio je učitelj mirno i sedeo uspravljen. A ta starčeva mirnoća nije dozvoljavala Vang Lungu da mu dalje objašnjava, i on pođe, kao što je video da drugi s kolicima rade, nemajući pojma gde se nalazi Konfučijev hram.Počeo je tek uz put da se raspituje, jer je prolazio zakrčenim ulicama po kojima su prodavci išli 8 robom tamo i ovamo, žene hitale na trg, prolazile kočije s konjima i mnoga druga kolica kao Vang Lungova. Sve se to guralo tako, da nije mogao da trči, pa je pešačio što god je brže mogao, pazeći uvek da se gospodin iza njega mnogo ne trucka. Bio je naviknut da vuče teret na leđima, ali nije bio vičan tegljenju. Zato su ga, pre nego što vide Zidove hrama, ramena zabolela, a na šakama iskočili tuljevi, jer je ruda pritiskivala mesta na ruci na kojima motika nije ležala.* Kad Vang Lung stiže do vrata hrama, spusti rudu, a stari učitelj izađe, izvadi iz nedara srebrn .novčić i dade ga Vang Lungu rekavši:— Znaj da nikada više ne plaćam, i ne vredi da se buniš. — Zatim se okrenu i uđe u hram.Vang Lungu ni na pamet nije padalo da se li, jer nikad ranije nije video taj novac, a nije knao njegovu vrednost. Zato svrati u jednu prodavnicu pirinča u blizini, i promeni srebro. Prodavač nm dade dvadeset i šest groša za novčić, a Vang Lung se čudio kako se na jugu lako zarađuje. Ali 8e jedan drugi nosač naže dok je trgovac brojio novac, i reče Vang Lungu:— Svega dvadeset i šest? Odakle si vukao onog starkelju?A kad mu Vang Lung ispriča, čovek viknu:— Pazi ti stare tvrdice! Dao ti je svega polovinu od onoga što je trebalo da ti da! Za koliko si se pogodio pre nego što si pošao?— Nisam se pogađao — reče Vang Lung — viknuo je: „Hodi", i ja sam došao!Nosač je sažaljivo gledao Vang Lunga i poče da se dere da su ga svi prolaznici čuli:— Evo seoskog klipana koji ima svinjski rep umesto perčina. Neko mu je viknuo da priđe i on je prišao, a on budala, rođena od budale, nije pitao: „Koliko ćeš mi platiti?" Znaj, idiote, da se bez pogađanja uzimaju samo beli stranci. Istina je da su nezgodne naravi, ali kad kažu: „Hodi ovamo", možeš im verovati, jer srebro iz njihovih džepova teče kao voda.Svet je naokolo slušao i smejao se. Vang Lung ne reče ništa. Osećao se jadan i bedan u toj gradskoj gomili, i odgura kolica bez reči.

— Ipak ću sutra ovim parama ishraniti svoju decu — govorio je odlučno, a zatim se seti da mora uveče da plati kiriju za kolica, a ni polovinu novaca još nije bio skupio.Tog jutra imao je još jednog putnika i s njim se dugo pogađao. Posle podne ga pozvaše dvojica. A uveče, kad izbroja pazar, nađe da ima svega jedan groš preko onoga što je iznosila kirija, pa pođe kući sav utučen, misleći da je za rad koji je teži nego za vreme žetve dobio svega jedan bakarni groš. Zatim poče da sanjari o svojoj zemlji. O njoj nikako nije mislio celog tog čudnog dana, ali sada je zamišljao kako leži, istina daleko, i kako ga čeka ta, njegova vlastita zemlja. To ga umiri, i on stiže pred kolibu.Kada je ušao unutra, doznade da je Olan isprosila četrdeset malih novčića, nešto manje do pet groševa, stariji dečak osam a mlađi trinaest. Sve to zajedno moglo je da isplati jutarnji obrok pirinča. Ali kad su hteli da skupe sav novac, mlađi dečak je vikao da su to pare njegove i zaspao je s novčićima u ruci. Nisu mu nikako mogli da oduzmu novac, pa je on izjutra sam platio svoju činiju pirinča.Ali starac nije ništa dobio. Istina, on je poslušno sedeo celog dana pored puta, ali nije prosioSpavao je, budio se, i gledao na prolaznike, a kad bi se umorio, opet bi spavao. Pošto je bio stariji gd Vang Lunga, to mu ovaj nije mogao ništa da prebaci.Kad deda uvide uveče da su mu ruke prazne, on samo što reče:— Orao sam zemlju, sejao seme, žnjeo sam, r tpfrn punio svoju činiju pirinčem. Osim toga, rodio sam sina i njegove sinove!I bio je uveren kao neko dete da će se najesti, jer je imao pored sebe sina i unuke!XITek kada je Vang Lung utolio prvu glad, kada

^svakog dana obezbedio deci da imaju da jedu, da je bio siguran da će svako jutro biti pirinča »ji je plaćao svojim radom i ženinom prošnjom, ivot mu prestade da izgleda čudan i on poče da e privikava na grad u čijem je predgrađu našao "Sklonište. Po ceo dan je trčao po ulicama, upoznavao deo po deo, ovu ili onu njegovu tajnu. Bilo au je sada jasno da jutrom žene vozi na trg, a ''ide u škole ili poslovne kuće. Ali, kakve su to ole bile, nije imao pojma, sem što je znao da su le imena: „Velika škola zapadnih jezika" ili velika kineska škola". Unutra nije ulazio, jer je da bi ga pitali kakva on tu posla ima. Isto inije znao ni kakve su to poslovne kuće. Primao je novac, i to je bilo sve.Noću je vukao ljude u velike čajdžinice i mesta ffazonode, odakle je muzika dopirala na ulicu, zve. eala slonovača i bambusovina na kockarskim drvenim stolovima, a zidovi skrivali tajne i tiha zadovoljstva. Nijedno od tih uživanja nije Vang Lung iićno poznavao, jer su njegove noge prelazile samo

e"eko praga krovinjare. 2iveo je u bogatom gradu, đ kao miš u bogataškoj kući, koji se hrani bačenim mrvama,

skriva na sve strane i ne učestvuje njenom životu.! I tako, iako sto milja nije hiljadu, iako razdaljine suvim nisu koliko daljine morem, Vang Lung, njegova žena i deca bili su kao stranci u južnjačkom gradu. Istina, ljudi na ulicama imali su crne oči i kosu kao Vang Lung i njegova porodica. I kad bi ih pažljivo slušao, mogao je ipak da razume njihovo južnjačko narečje.Ali Anhvej nije Kijangsu. U Anhveju, odakle je dolazio Vang Lung, govori se sporo i duboko i reči potiču iz grla, a u gradu Kijangsu, gde su se sada nalazili, narod govori slogovima koji se cepaju o usne i vrh jezika. I dok su Vang Lungove njive donosile polako i ravnomerno godišnje dve žetve pšenice, pirinča, nešto kukuruza, pasulja i luka — ovde u vrtovima oko grada ljudi su prisiljavali žemlju, đubreći je stalno smrdljivim otpacima iz grada, da brzo rodi ovu ili onu vrstu povrća, a osim toga i pirinač.U Vang Lungovoj pokrajini čovek je smatrao da se dobro najeo ako je imao pšeničnog hleba i struk luka. A ovde se svet kljukao svinjskim bubrezima, bambusovim mladicama, piletinom napunjenom kestenima, guščijom džigericom i raznim povrćem. Kada bi neki čestiti građanin mirisao na beli luk od juče, južnjaci bi dizali noseve i vikali: „Evo jednog smrdljivog severnjaka sa svojim svinjskim repom!" Taj isti miris belog luka bio je znak trgovcima da dižu cene plavom suknu, onako kao što su i strancima podvaljivali.Zbog toga, malo selo krovinjara koje se prilepilo uza zid ne postade deo grada niti njegove okoline. A jednog dana, kada je Vang Lung čuo nekog mladića na uglu Konfučijevog hrama, odakle može svako da govori ako ima hrabrosti, kako budi i ubeđuje narod da Kina mora da digne revoluciju protiv omrznutih stranaca, Vang Lung se poplaši i izvuče iz gomile, misleći da je i on stranac protiv kojih je mladić tako vatreno govorio. Docnije, kada je čuo nekog drugog mladića — ovaj je grad bio pun mladih ljudi koji su se obraćali narodu — kako govori da se narod u Kini mora ujediniti i vaspitati< izgledalo mu je da se to na njega odnosi.Tek jednom kad je na tržištu svile čekao mušterije, doznao je nešto više, doznao je da ima većih stranaca nego što je on u tome gradu. Nalazio se baš kraj vrata dućana u kome su gospođe kupovale svilu, kad brzo na ulicu izađe jedno biće kakvo nikad ranije nije video. Nije znao je li muško ili žensko. Bilo je visoko, obučeno u jednostavnu crnu haljinu od neke grube materije, a oko vrata imalo je kožu ubijene životinje. Dok je Vang Lung stajao, tu, to stvorenje — muško ili žensko — strogo mu dade znak da spusti rudu. On posluša, i kad se ispravi, čudeći se šta ga je snašlo, osoba mu iskvarenim jezikom naredi da vozi u Ulicu mostova. I Vang Lung poče da juri, gotovo van sebe, dok ne srete jednog nosača koga je poznavao s posla i zai; pita ga:— Gledaj ovo! Šta ja to vučem? A čovek mu u trku odgovori:— Voziš strankinju! Ženu iz Amerike! Bićeš bogat!Vang Lung je trčao što god je brže mogao, pla' leći se stvorenja iza sebe, a kad stiže u Ulicu mo" stova, bio je klonuo, a znoj mu se slivao.

2ena izađe i reče onim istim iskvarenim jezikom: — Nije trebalo toliko da se zamaraš — i stavi i mu u ruku dva srebrnjaka. To je bilo dvaput više od uobičajene cene.Tada Vang Lung saznade da je ona zbilja strankinja, još više tuđa nego on u ovom gradu, i da su ljudi crne kose i crnih očiju ipak jedne vrste, a ljudi plavih očiju i plave kose druge vrste, i da posle ovog on nije više potpuno stranac u gradu.A kada te noći dođe u kolibu sa srebrom koje je dobio, ispriča ženi sve, a ona odgovori:— I ja sam videla belce. Od njih uvek prosjaćhn, jer oni stavljaju u ćasu srebrn novac.Ni Vang Lung ni Olan nisu znali da stranao ne baca srebro u ćasu zato što ima dobro srce, već više zato što ne zna da običaji nalažu da prosjaku treba dati bakar, a ne srebro.Posle ovog iskustva, Vang Lung je shvatio šta je onaj mladić učio narod. Bilo mu je jasno da on pripada narodu koji ima crnu kosu i crne oči.2iveo je tako Vang Lung šćućuren na kraju velikog, raštrkanog i bogatog grada, i radovao se što neće morati da gladuje. On je došao s porodicom iz pokrajine u kojoj su ljudi umirali samo zato što nije bilo hrane, jer zemlja nije mogla da rodi pod nemilosrdnim suncem. Srebro je malo vredelo, jer se njime nije moglo kupiti gde ničega nije ni bilo.A u ovom gradu hrane je bilo na svakom koraku. Popločan riblji trg bio je pun velikih korpi s krupnom srebrnom ribom, uhvaćenom noć ranije u bogatoj reci; burica male svetle ribe koja je izvlačena mrežom iz velikog ribnjaka; gomila žutih rakova, koji su uzalud micali štipaljkama; vijugavih jegulja za gurmanske gozbe. Na žitnom tržištu bilo je toliko velikih koševa da je čovek mogao stati unutra a da se uopšte ne vidi; belog i mrkog pirinča; zlatnotamne pšenice; žute soje; crvenog i zelenog pasulja; prosa boje kanarinkinog perja i sivog sezama. A na stočnoj pijaci visile su zaklane svinje, rasporene da bi se videlo crveno meso i naslage privlačne masti. U radnjama u kojima je prodavana živina, na ražnju su se polako okretale rumene plovke, visile bele usoljene patke i nizovi džigerica. Tako je bilo i u radnjama u kojima su prodavane guske, fazani i ostale vrste živine.A povrća je bilo svih vrsta koje je ljudska ruka mogla da odgaji iz zemlje: svetlih, belih i crvenih rotkvica; izdubljenog lotosovog korena; zelenog kupusa i celera; grahovih mladih vreža; mrkog kestena; mirišljave gronice. Sve što je srce ljudsko zaželelo moglo se naći na tržištima ovog grada. A svuda unaokolo hodali su prodavci slatkiša, voća, oraha, toplog i slatkog krompira ispečenog u zaslađenom zejtinu; malih skuvanih komadića svinjetine, uvijenih u testo; šećernih kolača od brašnjavog pirinča. Deca su jurila oko prodavača ovih poslastica s rukama punim groševa, kupovala i jela sve dok se nisu umazala šećerom i zejtinom.Zbilja, reklo bi se da niko u ovom gradu ne gladuje.Međutim, svako jutro pre zore Vang Lung i njegova porodica izlazili bi iz kolibe, s činijama i Štapićima, i ulazili u dugu povorku sveta iz tih koliba, koji je drhtao, suviše tanko odeven, u gustoj rečnoj magli, primičući se pogureno pred hladnim jutarnjim vetrom narodnim kuhinjama, gde se za groš mogla kupiti činija pirinčane kaše. I pored toga što je Vang Lung vukao kolica i trčao po ceo đan i Olan prosila, nikako nisu mogli da zarade toliko da kuvaju pirinač u svojoj kolibi. Ako je ostajao koji groš posle doručka u narodnoj kuhinji, kupili bi malo kupusa. Ali on je i za njih bio suviše skup, jer su dečaci morali da ostave prosjačenje i tragaju za gorivom. Olan je napravila ognjište između dve cigle, a deca su krala po pregršt trske ili trave od seljaka koji su terali gorivo na gradski trg. Ponekad su deca dobivala batine, i jedne večeri Stariji dečak, koji je bio plašljiviji od svog mlađeg brata, jer se stideo onog što je radio, došao je kući zatvorena oka od udarca jednog seljaka. Ali, mlađi brat postajao je sve veštiji za te sitne krađe.2enu nije grizla savest zbog krađe. Ako dečaci nisu mogli da prose što su bili neozbiljni, onda neka kradu, samo da bi napunili stomake. A Vang Lung, mada ništa nije govorio ženi, osećao je stid zbog postupaka svojih sinova i nije grdio starijeg kada je bio spor na poslu. Taj život u senkama velikog zida Vang Lung nije voleo. Njega je čekala zemlja!Jedne noći, kad se vratio dockan, u kupusu se kuvao komad svinjetine. Bilo je to prvi put da su imali meso za jelo otkako su ubili svog vola, i Vang Lungu poteče voda na usta.— To mora da ti je udelio neki stranac? — upita ženu. Ali ona, po svom običaju, ništa ne odgovori. A mlađi dečak, i suviše mlad da bi bio obazriv, ponosit na svoju veštinu, dodade:— Ja sam ga uzeo. To je meso moje. Kada ga je mesar odsekao na tezgi i pogledao na drugu stranu, ja sam se provukao ispod ruke jedne starice koja je kupovala meso, zgrabio to parče, pobegao u vrt, i sakrio ga u jedan prazan krčag, dok nije došao stariji brat.— Ja to meso neću da jedem! — ljuti to uz viknu Vang Lung. — Ješćemo samo ono što kupimo ili isprosimo, a kradeno nećemo! Bićemo prosjaci, a nikako lopovi! — I zgrabi s dva prsta meso iz lonca i baci ga na zemlju, ne obzirući se na plač mlađeg sina.Olan se umeša i mirno podiže meso s poda, opra ga i stavi natrag u lonac u kome je ključala voda.— Meso je meso! — reče tiho.Vang Lung ne odgovori ništa. Bio je ljut i brinulo ga što mu sinovi u tom gradu postaju lopovi. Mada ništa nije rekao dok je Olan raskuvano meso kidala štapićima, dala starcu jedno veliko parče, isto i sinovima, a devojčici stavila komad u usta i sama počela da jede, ipak nije hteo ni da ga okusi, zadovoljivši se kupljenim kupusom. Kad je večera bila gotova, odvede mlađeg sina u jednu ulicu, odakle Olan nije mogla da čuje njegovu vrisku, obuhvati mu rukama glavu i išamara ga ne obzirući se na kuknjavu.— Bijem te, jer si krao! — vikao je.A kad pusti dečaka, svog uplakanog, da ode kući, pomisli:„Moram se vratiti svojoj zemlji!"XIIVang Lung je provodio dan za danom daleko od izobilja grada, usred sirotinje. Pored hrane koja se rasipala sa tržišta, pored tih ulica sa svilarskim radnjama, na čijim su vratima bili okačeni crni, crveni i narandžasti komadi robe, pored tih bogataša u svili i kadi vi, čija su tela bila obučena u svilena odela, a mirišljave ruke nežne kao

cveće, pored sve te lepote, u onom delu grada u kome je Vang Lung živeo nije bilo dovoljno hrane da se utoli divlja glad, nije bilo dovoljno odela da se prekriju kostilPo ceo dan bi ljudi pekli hlebove i kolače za gozbe. I deca bi rintala od zore do ponoći, i sva umrljana od brašna padala na grube postelje pored peći, i namrštena odmarala tela da bi jutrom opet otpočela posao, a nije im davano ni koliko da kupe komad raskošnog hleba koji su pravili za druge. Radili su i ljudi i žene, krojili i šili teška krzna za zimu, i ona lakša za proleće, pravili od najbolje svile veličanstvene haljine, a oni sami jedva su nabavljali komadić grubog, plavog, pamučnog sukna i žurno ga ušivali da pokriju golotinju.Dok je Vang Lung živeo među narodom od čijeg su rada drugi pirovali, čuo je čudnovate stvari kojima je poklanjao malo pažnje. Istina je da stariji ljudi i žene jedni drugima nisu ništa govorili. Starci sedih brada gurali su nosiljke, vukli kolica s ugljem i drvima u pekare i dvorce, naprezali leđa dok im se mišići ne bi zategli kao konopci, cimali teška kola sa robom preko kaldrme, hranili se svakom mrvom i onako oskudne hrane, noću se odmarali vrlo malo, i ćutali. Njihova lica su bila nema i tajanstvena kao u Vang Lungove žene. Niko nije znao šta misle. Govorili su jedino o novcu i hrani, samo su reč srebro retko spominjali, jer im je ono retko i dolazilo.U snu su im lica bila zgrčena kao da se ljute, ali to nije bio izraz ljutnje. Od silnog naprezanja pri nošenju suviše teških tovara dizali su gornju usnu, pa su im se zubi kesili, kao da na nekog reže. Taj isti naporni rad stvorio im je bore oko očiju i usta. Ni ti sami ljudi nisu znali kako izgledaju. Jedan od njih, kad se, prilikom neke selidbe, video pri prolazu u ogledalu, uzviknuo je: „Da ružnog li čoveka!" Svi su mu se grohotom smejali, a on se gorko smešio, i nije znao zašto se oni smeju, već je zverao unaokolo da nije slučajno koga uvredio.A u zbijenim krovinjarama u kojima je taj narod živeo, oko Vang Lungove kolibe, majke su šiledžakove i pravile odeću za decu o kojoj su se stalno starale, odnosile listove kupusa s tuđih polja, krale pregršti pirinča sa žitne pijace i pabirčile preko cele godine travu s brežuljaka. A za vreme žetve pratile su žeteoce kao živina, uvek spremne da podignu i najmanje zrno ili slamku. Kroz te krovinjare prolazila su deca, rađala se, umirala, rađala, sve dok ni otac ni majka nisu znali koliko ih se rodilo, koliko umrlo, jer su vodili brigu samo o tome koliko usta treba ishraniti.Ti ljudi, žene i deca hodali su po tržnicama, dućanima koji prodaju tkanine i lutali po okolini grada: muškarci su radili ovaj ili onaj posao za nekoliko groša, žene i deca krali, prosili, otimali! I Vang Lung i njegova žena i deca bejahu među njima.Starci i babe primali su ovaj život bez roptanja. Ali dođe vreme kada muška deca zađoše u godine, kada prestadoše da budu deca, ali još ne behu ljudi. Tada ih obuze nezadovoljstvo. Među tim mladim ljudima vodio se razgovor pun mržnje i besa. A docnije, kad postadoše zreli, oženjeni ljudi i kad im mnogobrojne nevolje tištahu srca, nejasni bes mladosti pretvori se u očajničko preziranje i gnev, i suviše dubok da bi se mogao samo recima izraziti, jer su celog života teglili i vukli više nego životinje, samo da bi dobili nešto otpadaka da napune trbuhe. Slušajući takve razgovore jedne večeri, Vang Lung ču prvi put šta se dešava s one strane velikog zida na koji se naslanjao njihov red koliba.Bilo je to poslednjih dana duge zime, kada je mirisalo na proleće. Oko koliba je još uvek bilo blato, a istopljeni sneg i voda tekli su u krovinjare, pa je svaka porodica tražila na sve strane cigle da bi na njima spavala. Ali pored tih neprijatnosti, te noći se osećala u vazduhu neka blaga toplina, koja je unosila život u Vang Lunga, pa on ne pođe da spava odmah posle večere, kao što je bio navikao, već ode do ugla i tamo stajaše besposlen.Na tom mestu njegov otac je obično sedeo, prekrštenih nogu, naslanjajući se na zid. I sada je bio tu, i jeo iz svoje činije, jer su deca u kolibi strašno larmala. Starac je jednom rukom držao komad tkanine, koji je Olan otkinula od svog pojasa, u kome se praćakala devojčica. Stari je provodio dane čuvajući dete, koje je bilo nemirno, jer je htelo da bude u majčinim nedrima. Ali, pošto je Olan opet bila trudna, to joj je pritisak devojčice na grudi pričinjavao bolove.Vang Lung je gledao kako deda ljulja dete goredole i, tako stojeći, oseti po licu blagi večernji vetar i probudi mu se silna žudnja za njegovim njivama.— Danas bi — reče glasno starcu — okopavali njivu da smo kod kuće.— Znam šta misliš — odgovori mirno otac. — Četiri puta sam bežao sa zemlje kao ti ove godine, i sećam se da je sve žito u njivama bilo propalo!— Ali, ti si se, oče, uvek vraćao natrag!— Zemlja me je vukla! — odgovori mirno starac.Vang Lung je mislio da će se i oni vratiti, ako ne ove godine, onda iduće. Sve dok god bude bilo zemlje, nešto će ga vući. A pomisao kako ona leži, kako ga čeka, natopljena prolećnim kišama, uli mu nove želje. Zatim se vrati do kolibe i reče ženi grubo:— Kad bih imao nešto da prodam, vratio bih se na zemlju. O da nam nije starca, išli bismo pešice, pa makar gladovali. Ali kako mogu on i malo dete da pešače stotine milja? Pa kako ćeš i ti s tvojim teretom?Olan je ispirala činije od pirinča, s nešto malo vode, i slagala ih u jednom kraju kolibe, i odatle čučeći pogleda Vang Lunga.— Jedino možemo prodati devoj čiču! — odgovori sporo.Vang Lungu zastade dah:— Ne, dete neću da prodajem! — uzviknu.— I mene su prodali — produžavala je ona još sporije — i mene su prodali Hvangu da bi se moji roditelji mogli da vrate kući.— I hoćeš li zbog toga da prodaš, ovo dete?— Da sam samo ja u pitanju, pre bih je ubila nego što bih dopustila da postane robinja! Ali mrtva devojčica ništa ne donosi! Prodala bih je jedino zbog tebe, da se vratiš na zemlju!— Nikada to neću dozvoliti — reče Vang Lung odlučno — pa makar ceo vek proveo u ovoj divljini.Ali kada je izišao napolje, ta misao, na koju on nikada ne bi sam došao, poče da ga kopka i protiv njegove volje. Gledao je devojčicu kako se koprca u tkanini koju je deda držao. Od svakodnevne hrane mnogo je porasla, ali iako

još nije govorila, ipak je bila jedra kao i svako dete na koje se donekle pazilo. Njene usne nisu bile zbabane kao ne-kada, već crvene i nasmejane. A kad bi je starac pogledao, veselila bi se i smešila.„Prodao bih je", razmišljao je Vang Lung, „da nije ležala u mojim nedrima i ovako se isto smejala."A potom poče da misli na zemlju i uzviknu vatreno:— Zar je više neću videti! Sav taj rad, sva ta prošnja jedva stižu da se ishranimo.Odjednom mu iz mraka odgovori neki krupan glas:— Ti nisi jedini! Ima stotine i stotine ljudi u gradu kao što si ti!Čovek se pojavi pušeći na kratku bambusovu lulu. To je bio otac porodice koja je bila dve kolibe dalje od Vang Lungove. On se retko viđao danju, jer je preko dana spavao, a noću vukao teška kola s robom, koja nisu mogla da prolaze ulicom danju zbog živog saobraćaja. Ponekad ga je Vang Lung viđao kako se u zoru vuče kući, izlomljen i istrošen, opuštenih širokih ramena. Susretali su se u jutru kad je Vang Lung išao po svoja kolica, a ponekad i uveče kad bi sused pre polaska na posao zastajkivao pored krovinjara s ljudima koji su se spremali na počinak.— Reci mi, hoće li to večito trajati? — pitao je tužno Vang Lung.čovek povuče dim tri puta. Pijunu na zemlju, pa reče:— Ne! Neće večito trajati! Bogataši se još više obogaćuju, a siromasi još više osiromašuju! Doći će čas! Prošle zime prodadosmo dve devojke, i nekako izgurasmo, a ove zime, ako dete koje moja žena rodi bude žensko, opet ćemo ga prodati! Prvu robinju još čuvamo! Ostale je bolje što sam prodao nego ubio, mada ih ima koji ubijaju devojčiče pre nego što počnu da dišu. Eto, takve stvari samo ubrzavaju naše spasenje. A kad se bogataši još više bogate, onda će ono još brže doći! — On klimnu glavom i dimom svoje lule pokaza ka zidu i zapita: — Jesi li video šta se radi s one strane zida?Vang Lung odmahnu glavom, pažljivo slušajući, a sused nastavi:— Odveo sam jednu svoju robinju da prodam, pa sam imao prilike da vidim. Ne bi mi verovao kad bih ti ispričao kako se novac stiče i troši u toj kući. Samo ću ti reći da čak i sluge jedu štapićima od slonovače, okovanim srebrom, čak i robinje nose nefrit u ušima, i vezu biser po svojoj obući. A kad slučajno komadić blata padne na papuču ili se napravi rupa, a to mi rupom ne bismo nikad zvali, papuča se baca zajedno s biserom.Sused snažno povuče dim, a Vang Lung je sluSao otvorenih usta. Znači da iza ovog zida zbilja takve stvari postoje!— Ima samo jedan način da se oslobodimo! — Sused je ćutao neko vreme, a zatim ravnodušno dodade, kao da nije ništa rekao:— E, ja sad moram opet na posao! — i nestade ga u mraku.Ali te noći Vang Lung nije mogao da spava, jer je mislio na srebro, zlato i biser s one strane zida kraj koga se njegovo telo odmaralo, u prnjama koje je nosio svaki dan, jer je imao jedino asuru ispod sebe, i ničim da se pokrije. I ponovo poče đavo da ga kopka da proda dete.„Bolje bi bilo", razmišljao je, „da je prodam u bogatu kuću u kojoj će jesti dovoljno i nositi nakit.naravno, ako bude lepa i udovolji gospodara!" Ali, i pored svoje volje, pade mu druga misao na pamet: „Ako je i prodam, neću za nju dobiti zlata i rubina koliko je teška. Daće mi taman koliko da stignem do kuće. Odakle ću nabaviti pare za vola, sto, krevet i stolice? Zar da prodam dete da bih gladovao tamo, a ne ovde? Nemamo ni zrna da zasejemo njivu!"Vang Lung nikako nije shvatio na šta je to sused mislio kad je rekao: „Ima samo jedan način da se oslobodimo!"XIIIProleće zapljusnu seoce krovinjara. Oni koji su dotle prosjačili zašli su po brežuljcima i grobljima i kopali tek olistali maslačak i rosumaču, pa zato nisu morali da kradu povrće. Roj odrpanih žena i dece odlazio bi iz kolibe svakoga dana s komadićima lima, oštrim kamenjem, starim noževima, korpama od bambusa ili trske, i tražio po okolini i pored drumova hranu, koju sada nisu morali da prosjače i kradu. I Olan se sa sinovima svakodnevno pridruživala tom roju.Ali ljudi su morali da rade. Vang Lung je produžio svoj posao, iako su došli dugi, topli dani, i sunce i prolećne kiše unosili nemir i čežnju u ljudske duše. Zimi se radilo, ćutalo, strpljivo podnosio sneg i led. U slamnoj obući, uveče se po mraku vraćalo kolibama i zajedno su legali ljudi, žene i deca, da bi im san naknadio ono što i suviše slaba, sasvim nedovoljna hrana nije mogla da učini. Tako je život tekao u Vang Lungovoj kolibi, i on je dobro znao da je tako moralo teći i u ostalim kolibama.Dolaskom proleća reči počeše da im naviru iz srca i dopiru do usana. Uveče, u sumraku, skupljali bi se oko koliba i pričali. Vang Lung bi video ovog ili onog čoveka koji je stanovao sasvim blizu, a koga preko zime nije poznavao. Da je Olan bila sklona ogovaranju, mogao bi, na primer, čuti da onaj tamo tuče ženu, ovaj ovde ima lepru koja mu je nagrizla obraze, onaj treći je vođa lopovske bande, ali osim kratkih pitanja i odgovora, drugo se nije moglo čuti od nje. Zato je Vang Lung bojažljivo stojao na ivici kruga i slušao razgovor.Većina tih odrpanih ljudi nije imala ništa drugo osim onog što su isprosili ili zaradili preko dana, tako da je Vang Lung bio svestan da on zbilja njima ne pripada. On je imao zemlju i ona ga je očekivala. Taj svet je maštao kako će sutra jesti malo ribe, kako lenčariti i čak se pomalo kockati, u groš, dva, jer se u njihov život uvuklo zlo, a čovek se, iako je siromah, mora ponekad kockati.Ali Vang Lung je, ožalošćena srca zbog neispunjene nade, razmišljao o svojoj zemlji i pravio razne planove da se njoj vrati. On nije pripadao ni tome talogu koji se sakupio oko zida bogataške kuće, niti pak bogataškoj kući. On je pripadao zemlji, i nije mogao da živi punim životom dok god je ne oseti pod nogama, zaore u proleće i ponese srp u ruci za vreme žetve. Zato je slušao razgovore držeći se po strani, jer mu je u srcu bila skrivena pomisao da je vlasnik zemlje, plodonosne zemlje svojih dedova, i komada njivecrnice kupljene od velike kuće, na kojoj seje pirinač.Ti ljudi su uvek govorili o parama: koliko su dali za četvrt metra sukna, od čega su kupili ribu malu kao čovečji prst, koliko mogu da zarade na dan, i uvek na kraju razgovora: šta bi radili kada bi imali blago koje bogataš iza zida drži u kovčezima. I svakog dana bi se ovako završavalo:— Kada bih imao zlato koje ima on i srebro koje on nosi preko dana u svom pojasu, kad bih imao biser koji nose njegove milosnice i rubine njegove žene...

I slušajući šta bi sve radili kad bi dobili to blago, Vang Lung je mogao čuti samo to koliko bi jeli i spavali, koje bi nepoznate poslastice okusili, kako bi se kockali u velikoj čajdžinici, koje bi Iepotice kupili za uživanje i na kraju krajeva, kako nijedan ne bi više radio, kao ni onaj bogataš iza zida.Odjednom Vang Lung upade u razgovor:— Kad bih ja imao zlato, srebro i drago kamenje, kupio bih zemlju, dobru zemlju, i žnjeo žetve sa nje!Na ove reci svi se zajedno okrenuše protiv njega i izgrdiše ga:— Pazi ovog seoskog klipana sa svinjskim repom koji ne razume varoški život i ne zna kako se novac može utrošiti. On bi radio i dalje kao rob na njivi iza vola ili magarca! — I svaki je od tih ljudi verovao da je zaslužio da njemu dođu ta bogatstva pre nego Vangu Lungu, jer je znao bolje kako da ih potroši.Ali taj prezir nije uticao na Vang Lunga. Jedino što nije više govorio glasno, već je u sebi mislio:„Ipak bih uložio zlato, srebro i drago kamenje u dobru bogatu zemlju!"I dok je o tome mislio, sve je bio nestrpljiviji da dođe na zemlju, koja je već bila njegova.Pošto ga je misao o zemlji stalno držala, to je stvari koje su se dešavale oko njega u gradu svakog dana gledao kao u snu. Pomirio se s tom čudnom navikom, nije se pitao zašto je ovo ovako a ono onako, već je primao stvari kako su tekle. Takav je bio slučaj s lecima koji su deljeni tamo i ovamo, i koje je ponekad čak i on dobijao.U mladosti, a i docnije, Vang Lung nije učio 5ta znače slova na hartiji, pa zbog toga nije ništa razumevao šta piše na proglasima s crnim znacima, izlepljenim na gradskim kapijama, zidovima, prodavanim u pregrštima ili čak besplatno deljenim. Dvaput je dobio takve hartije.Prvi put je dobio letak od jednog stranca, nalik na onu ženu koju je vozio besplatno u kolicima, samo što je ovo bio muškarac, vrlo visok i mršav, kao drvo ogolelo od jakih vetrova. Taj čovek je imao oči plave kao led i kosmato lice. A kad mu je davao letak, Vang Lung primeti da ima crvenu kožu i dlake na ruci. Povrh toga, veliki nos mu se uzdi-zao iznad obraza kao kljun na brodu. Mada se VangLung preplašio od strančeva izgleda i bojao da uzme letak, još se više plašio da ga odbije, gledajući čudnovate oči i strašan nos. Zato uze ono što mu je bilo pruženo, a kada se oslobodi da pogleda na hartiju, pošto je stranac već prošao, opazi sliku jednog belog čoveka, razapetog na drvenom krstu. Taj je čovek bio bez odeće, izuzev nešto malo oko pojasa. Po izgledu je bio mrtav, jer mu je glava padala na rame, oči bile zatvorene, a usne obrasle u brkove. Vang Lung je gledao naslikanog čoveka plašljivo i radoznalo. Ispod slike bila su slova, ali ih on nije razum eo.Uveče odnese sliku kući i pokaza je starom. Ni Starac nije znao da čita. pa su razgovarali zajedno sa dećacima o tome šta li ona označava.— Gledaj kako mu teče krv iz slabina! A deda je govorio:— Sigurno je ovo bio neki mnogo rđav čovek, pa su ga obesili!Vang Lung se pribojavao slike i pitao se zašto li mu je stranac dao. Možda je neki brat ovog stranca bio tako mučen, pa su sada ostala braća htela da se svete. Zbog toga je Vang Lung izbegavao ulicu u kojoj je sreo čoveka, a nekoliko dana docnije kada se na letak zaboravilo, Olan ga uze i, s ostalim komadićima hartije koje je našla, zaši u đon obuće, da bi bila jača.Idući čovek koji dade Vang Lungu letak bio je varošanin, mlad i čisto odeven, koji je glasno govorio dok je delio letke po gomili, koja se kupila oko svega novog i neobičnog na ulici. I ova je hartija nosila sliku krvi i smrti, ali čovek koji je ovog puta umirao nije bio belac i kosmat, već nalik na Vang Lunga, običan čovek, žut i mali, crne kose i očiju, u iscepanom plavom odelu. Na ubijenom je stajala debela ličnost koja je ubadala žrtvu dugim nožem. Bio je to dirljiv prizor i Vang Lung je buljio ne bi li kako dokučio šta piše ispod slike. Zatim se obmu čbveku ispred sebe i zapita ga.— Znaš li koje slovo kako bi mi mogao objasniti značenje ovog strašnog prizora?Prolaznik odgovori:— Budi miran i slušaj malog učitelja. On će nam reći sve!Vang Lung je slušao, i ono što je čuo bilo je za njega novo.— Vi ste sami taj mrtvi čovek — uzviknu mladi učitelj — a ubica koji vas bode i kad ste mrtvi, zar ne znate da su to bogataši i kapitalisti, koji će vas udarati nožem i posle vaše smrti. Vi ste siromašni i poniženi zato što bogataši uzimaju sve!Vang Lung je dobro znao koga ima da okrivi za to što je siromah. Nebo koje neće da pošalje kišu kad je potrebno, ili kada okiši, produži s kišama, kao s nekom rđavom navikom. A kada ima srazmerno sunca i kiše da se zrno u zemlji razvije i klas ispuni, Vang Lung nije sebe smatrao siromahom. Zbog toga je pažljivo slušao da sazna kakve veze bogataši imaju s njegovim slučajem, kada nebo neće da pošalje potrebnu kišu. I kada je najzad mladić iskazao sve, a nije pomenuo ono što je zanimalo Vang Lunga, ovaj se ohrabri i upita:— Gospodine, ima li nekog načina da bogataši koji nas ugnjetavaju nekako pošalju kišu, da bih mogao da radim na svom polju.Mladi učitelj se okrenu prema Vang Lungu i odgovori mu prezrivo:— Kakva si neznalica ti koji još uvek nosiš perčin! Niko ne može da donese kišu kad ona neće sama da padne. Ali kakve to veze ima s nama? Kad bi bogataši hteli s nama da dele ono što imaju, bilo bi nam svejedno s kišom ili bez nje, jer bismo svi imali novaca i hrane!Oni koji su slušali pozdraviše burno ove reči, ali se Vang Lung okrenu nezadovoljan. Nije mu bilo objašnjeno šta će biti sa zemljom. Novac i hrana se troše, a ako nema srazmerno sunca i kiše, opet dolazi glad. Ipak uze rado letke koje mu je mladi čovek dao, jer je znao da Olan nikada nema dosta hartije za donove, pa kada dođe kući, predade ih joj i reče:— Evo ti malo materijala za donove!Među ljudima iz krovinjara s kojima je uveče razgovarao bilo ih je mnogo koji su oduševljeno slušali šta je mladić govorio, oduševljeno jer su znali da iza zida živi jedan bogataš. Znali su da je zid od cigala mala prepreka između njih i njegovog bogatstva, i da se ona može lako srušiti pomoću nekoliko udaraca jakog koca, sličnog onome pomoću koga su svakog dana nosili teške terete na ramenima.Nezadovoljstvo koje je donosilo proleće uvećavalo je novo neraspoloženje koje su u dušama stanovnika krovinjara širili mladići i njihovi prijatelji; svest o tome kako bogataši neprekidno grabe ono Sto je njima nedostajalo. Razmišljali su dan za danom o tim stvarima, razgovarali o njima u sumraku, a pogotovu kada im rad nije donosio

veće zarade, pa se u srcima mladih i jakih diže talas nezadržljiv kao bujica izlivene reke — talas prepun divljih želja.Ali Vang Lung, iako je sve to video, slušao te razgovore i osećao s nekom čudnom nelagodnošću gnev tih ljudi, nije želeo ništa drugo već samo da oseti svoju zemlju pod nogama.U tom gradu, u kome se svakog dana dešavalo nešto novo, Vang Lung vide jednu novost koju nije razumeo. Jednog dana, dok je gurao prazna kolica niz ulice i tražio putnike, opazi kako mala grupa vojnika ščepa jednog čoveka, a kad ovaj poče da se buni, vojnici zamahnuše noževima. Posle zgrabiSe još jednog, pa još jednog, a Vang Lung je zapanjeno posmatrao. Odjednom mu sinu misao da vojnici hapse proste ljude koji svojim rukama zarađu-ju hleb, i dok je tako zverao, vojnici uhvatiše i njegovog najbližeg suseda.Vang Lungu postade namah jasno da su svi pohvatani ljudi neuki kao i on, i da su zbog toga odvođeni, htelinehteli. On odgura kolica u suprotnu ulicu, spusti ih i jurnu u jednu čajdžinicu, i da ne bi red došao i na njega, sakri se iza velikih fazana dok vojnici ne prođoše. Zatim zapita kazandžiju da mu objasni šta se to dešava. A starac, čijeje lice bilo naborano od pare koja se godinama dizala iz kotlova, ravnodušno odgovori:— Opet je negde rat! Ko zna zašto se tuku? Ali, to je tako bivalo od moje mladosti i biće i posle moje smrti, u to sam uveren.— Ali zašto su uhvatili mog suseda, nevinog kao i ja, koji nikada nisam čuo o tome ratu? — zapita zapanjeni Vang Lung. A starac je lupao poklopcima kotlova i odgovori:— Ovi vojnici idu da se biju negde i potrebni su im nosači za šatore, puške i municiju. Zato teraju težake kao što si ti da im to čine. A iz koga si ti kraja? Ovo hapšenje nije nikakva novost u gradu.— Pa šta onda? — brzo je pitao obamrli Vang Lung. — Koliko im plaćaju, koliko daju naknade?Trgovac je bio vrlo star, nikakvih želja nije imao, i jedino su ga zanimali njegovi kazani tople vode, pa zato odgovori nemarno:— Nikakvih nadnica nemaju, osim dva komada suvog hleba na dan i gutljaj vode iz neke bare, a kući mogu da se vrate kada odnesu teret do cilja, naravno, ako noge mogu još da ih nose.— Dobro, a šta radi porodica tog čoveka? — upita preplašeno Vang Lung,,— A šta se to vojnika tiče? — reče starac prezrivo, zagledajući pod drveni poklopac najbližeg kotla da li voda ključa. Obavi ga oblak pare, tako da se njegovo izborano lice jedva videlo kako zaviruje u kotao. Ipak je stari imao srca, jer kad se pojavi iz pare, spazi ono što šćućureni Vang Lung sa svoga mesta nije mogao da primeti: da vojnici ponovo dolaze i pretražuju ulice s kojih su umakli svi odrasli i snažni ljudi.— Sagni se još više — reče Vang Lungu. — Došli su opet!I Vang Lung se sakri još više iza kotlova, a vojnici protutnjaše kaldrmom prema zapadu, i kad umuknu topot njihovih kožnih. čizama, Vang Lung iskoči, zgrabi prazna kolica i •odjuri u.svoju kolibu.Tu zateče Olanu, koja tek što se vratila iz jendeka sa zeleni koju je donela da skuva, i on poče zadihano i isprekidano da joj priča šta se dogodilo i kako je jedva umakao. I dok je to pričao, uplaši se od pomisli da će ga odvući na bojište, da će ne samo njegov stari otac i porodica ostali sami, već da će biti ubijen, da će mu se proliti krv i da više nikada neće videti svoju zemlju. Pogleda ženu, sav iznuren, i reče joj:— Ja sam sada zbilja u iskušenju da prodam malu robinju i odem na sever na svoju zemlju.Ona ga sasluša, promisli, i odgovori jednostavno i mirno:— Pričekaj nekoliko dana! Čudnovate stvari se pričaju unaokolo.Ipak, danju više nije izlazio, već je poslao starijeg dečaka da vrati kolica odakle ih je uzeo u najam, pa je čekao mrak, išao na velike trgove i za polovinu onog što je ranije zarađivao vukao celu noć velika kola natovarena sanducima. Na svaka kola dolazilo je po dvanaest ljudi, koji su cimali, naprezali se i stenjali. Sanduci su bili napunjeni svilom, pamukom, mirišljavim duvanom, toliko mirisnim da je probijao drvo, a tako isto u sanducima su se nalazili veliki krčazi zejtina i vina.Celu noć je kroz mračne ulice teglio konopce, do pojasa nag, kipteći u znoju, dok su mu gole noge klizile po kaldrmi, blatnjavoj i vlažnoj, isto kao i ljudi u mokroj noći. Put im je pokazivao jedan mali dečak, koji je nosio buktinju. Pri toj svetlosti sijala su se lica i tela ljudi kao i vlažno kamenje kaldrme Vang Lung bi se vraćao kući pred zoru, zadihan, i suviše slomljen da bi mogao jesti dok se ne ispava. Preko dana, dok su vojnici krstarili ulicama, spavao je mirno u najudaljenijem uglu krovinjare. iza gomile slame, koju je Olan skupila da bi ga sakrila.Kakav se rat vodio i ko se protiv koga tukao, Vang Lung nije znao. Ali što se više približavalo proleće, u gradu je nastajao sve veći nemir. Preko celog dana kola su vozila bogataše, njihovu imovinu, odela, svilenu posteljinu, lepe žene s dragim kamenjem, prema reci, odakle su ih lađe nosile u druga mesta, dok su neki drugi išli prema onoj kući od koje su polazila vatrena kola. Vang Lung nije nikako izlazio na ulicu preko dana, ali su mu se sinovi vraćali iskolačenih očiju i pričali:— Videli smo takvog i takvog čoveka, debelog i ogromnog kao bog u hramu, ogrnutog žutom svilom, dugačkom nekoliko metara, a na palcu mu je bio veliki zlatan prsten sa zelenim kamenom kao komad stakla, dok mu se telo presijavalo od dobre hrane i zejtina!A stariji bi uzviknuo:— Videli smo takve i takve sanduke, pa kad smo pitali šta je u njima, rekli su nam: „Tu je zlato i srebro, ali bogataši ne mogu da odnesu sve što imaju i jednoga dana to će biti naše." Šta je hteo taj čovek time da kaže, oče? — ljubopitljivo dete pogleda oca. Ali kad mu Vang Lung odgovori kratko: — Otkud ja znam šta je time hteo da kaže taj varoški besposličar? — dečak uzviknu požudno: — Ah, a ja bih želeo da još sada odemo i uzmemo blago, ako je naše. Hteo bih da okusim kolače! Nikad još nisam jeo slatak kolač posut sezamom.Deda se trže iz sna i reče kao da je sebi dočaravao:

— Kad smo imali dobre žetve, jeli smo takve kolače za vreme jesenjih gozbi. Posle vejanja sezama, a pre nego što bismo ga prodali, zadržali bismo uvek ponešto za kolače!I Vang Lung se seti kolača koje je Olan napravila za Novu godinu, kolača od pirinčanog brašna, masti i šećera, i pođe mu voda na usta, i zabole ga srce od tuge za onim što je prošlo.— E, da smo sada na našoj zemlji! — promrmlja. I najednom mu se učini da neće moći više nidana izdržati u toj jadnoj kolibi, koja nije bila ni tolika da se mogao ispružiti na gomili slame; da neće više moći podneti naporne noćne časove, kada je povijenog tela koje su sekli konopci teglio teret preko kaldrme. Svaki pojedini kamen mu je izgledao — zakleti neprijatelj. Znao je svaku spojnicuona kaldrmi kojom je mogao da zaobiđe kamen iijštedi trunku snage. Bilo je trenutaka u crnim noćima, naročito kada je kiša padala i ulice bile vlažnije nego obično, u kojima je sav gnev svog srca svaljivao na to kamenje pod nogama, to kamenje koje mu se činilo da se hvata i visi na točkovima neČovečnog tereta.— O, da mi je moje male zemlje! — naglo uzviknu i zaplaka se, da se deca poplašiše, a starac, gledajući zapanjeno sina, krio je lice pod retkom bradom, kao dete kada vidi majku da plače.I ovom prilikom reče Olan svojim tihim neizrazitim glasom:— Još malo pa će se nešto desiti! Svuda se sada o tome govori!Iz kolibe u kojoj je ležao sakriven, Vang Lung je satima slušao topot nogu vojnika koji su išli u rat. Ponekad je podizao malo asuru koja ga je sakrivala, provirivao i gledao noge kako prolaze i prolaze, čizme i obuću od sukna, kako marširaju jedne za drugim, par za parom, stotine za stotinom, hiljada za hiljadom. A noću, dok je vukao teret, video je njihova lica kako svetlucaju pored njega, pošto ih je za trenutak osvetlila buktinja. Nije se usuđivao da se o njima raspituje, nego je teglio i dalje kao pas, žurno jeo svoju ćasu pirinča i kao u groznici spavao preko dana iza slame u kolibi. U gradu se tih dana nije razgovaralo. Varoš je bila obuzeta strahom, ljudi su brzo svršavali poslove, vraćali se kući i zatvarali vrata.Oko koliba nije bilo ćaskanja u sumraku. Na trgovima tezge su opustele. Radnje sa svilom uvlačile su izloženu robu žive boje i zatvarale izloge širokim daskama, koje su se čvrsto spajale jedna s drugom. Tako je čovek mogao pomisliti, prolazeći u podne gradom, da ceo svet spava.Na sve strane se šaputalo da se neprijatelj približuje, i svi oni koji su imali nešto imanja plašili su se. Ali Vang Lung se nije bojao, kao ni stanovnici ostalih koliba. S jedne strane, oni nisu znali ko je neprijatelj, a, s druge, nisu imali ništa da izgube,

čak ni njihovi životi ne bi predstavljali veliki gubitak. Ako se neprijatelj primiče, neka dođe, jer im je bilo jasno da im gore ne može biti nego što im je sada. Ali svaki je čovek i dalje vršio svoj posao, i niko nije otvoreno govorio šta misli.Upravitelji trgovačkih kuća izvestiše radnike koji su vukli sanduke od obale tamo i ovamo da više ne moraju dolaziti, jer niko u gradu ne pazari. I tako je Vang Lung sedeo po ceo dan i noć besposlen. U početku se radovao, jer mu je izgledalo da mu se telo nikada neće dovoljno odmoriti, i spavao je tvrdo kao zaklan. Ali kada čovek ne radi, ništa i ne zaradi. I za nekoliko dana ušteđevina ode. i Vang Lung opet poče očajnički da traži posao. I kao da ih nesreća nije dovoljno pogodila, narodne kuhinje se zatvoriše, a oni koji su preko njih pomagali sirotinju zaključaše se u svoje kuće, i tako nije bilo ni hrane ni posla, niti su ulicama prolazili oni od kojih bi se moglo nešto isprositi.Vang Lung je uzeo svoju devojčicu u naručje, sedeo s njom u kolibi i tepao:— Ludice moja, hoćeš li veliku kuću gde ima hrane i pića, i gde možeš dobiti kaput koji će biti samo tvoj?Dete se nasrne ja, ne razumevajući šta otac govori, pa ispruži ručicu da dodirne njegove čudne razrogačene oči. Vang Lunga to zabole i zapita ženu:— Reci mi da li su te tukli u onoj velikoj kući? A ona mu odgovori jasno i sumorno:— Tukli su me svakog dana! I on opet uzviknu:— Ali sigurno samo pojasom od platna, bombusovinom ili konopcem?A žena nastavi istim mrtvačkim glasom:— Tukli su me kožnim korbačem, koji je služio za umirivanje mazgi. Visio je uvek na zidu u kuhinji!Znao je Vang Lung da Olan razume šta on hoće, ali ipak pokuša da je poslednji put uveri:Y — Ovo naše dete je sada već vrlo lepa devojeica. Kaži mi da li su i lepe robinje tukli?A Olan reče ravnodušno, kao da se to nje ništa nije ticalo:— Da, tukli su i njih ili ih nosili muškarcima u krevet, prema raspoloženju. I ne samo kod jednog čoveka, a mladi gospodari pogađali su se i cenkali između sebe oko ove ili one robinje: „Ako ti danas ovu, ja ću je sutra", i kada su se svi zasitili jednom robinjom, onda su se sluge natezale i cenkale oko onoga što je ostalo iza gospodara.Tada Vang Lung zastenja, prigrli svoju devojfiicu uza se i nekoliko puta tiho reče: — Oh, mala moja ludo, oh, jadna mala ludo. — Osećao se kao kad davljenika zahvati bujica, jer nije mogao da se otrgne od pomisli: „Nema drugog izlaza, nema drugog izlaza. Moram je prodati."Ali dok je Vang Lung još sedeo, začu se nenadno tresak kao da su se nebesa prolomila. Svi popadaše na zemlju, izbezumljeni, i pokriše lice rukama. Činilo im se da će ih užasni prasak zahvatiti, dok tako stoje, i smrviti. Vang Lung pokri rukom detinje lice, pošto nije znao kakva strahota može da ih zadesi od te paklene grmljavine. A starac je vikao Vang Lungu na uvo: — Ovako što nikada nisam čuo u svom veku — dok su dečaci vriskali od straha.Olan, kada je tišina zavladala isto onako brzo kao što je bila i poremećena, diže glavu i reče: — Ono što sam čula da će se desiti, dogodilo se. Neprijatelj je probio gradske kapije. — I pre nego što je iko stigao da joj odgovori, začu se graja, u početku slaba, kao povetarac pred oluju, a zatim je sve više rasla i pretvarala se sve jače i jače u duboki urlik, dok ne ispuni ulice.

Vang Lung se tada ispravi na podu krovinjare i čudnovat strah mu obuze telo. On oseti da mu se koža ježi. Svi su se podigli, gledali jedno drugo, očekujući nešto, a ni sami nisu znali šta. Čula se samo larma gomile ljudskih bića i urlikanje pojedinaca.Preko zida, nedaleko od njih, začu se škripa velikih vrata, koja su se mučno otvarala. Odjednom onaj čovek koji je razgovarao s Vang Lungom u sumraku i pušio bambusovu lulu proturi glavu u kolibu i dreknu:— Zar još sedite tu? Kucnuo je čas, otvorena su nam vrata bogataševe kuće! — I kao omađijana, Olan se izgubi, provukavši se ispod čovekove ruke dok je još govorio.Vang Lung se podiže polako, opčinjen, spusti devojčicu na pod i izađe napolje. A tamo pred velikim gvozdenim vratima bogataševe kuće nadirala je bučna gomila sirotinje, čije je tigrovsko urlanje ranije čuo kako se razleže po ulici. Znao je da na vrata svih bogatih kuća navaljuje razjarena masa ljudi i žena, koji su gladovali i robovali, a kojima je sada došao trenutak da čine ono što su žudeli. Velike kapije su stajale širom otvorene, a narod je jurišao, čvrsto zbijen, tako da se cela masa kretala kao jedan čovek. Ljudi su pristizali, zahvatili Vang Lunga u gomilu i, hteone hteo, bio je primoran da pođe s njima, ne znajući šta se zbiva.Tako su ga odgurnuli preko praga velike kuće Noge mu gotovo nisu dodirivale zemlju od silnog pritiska naroda, a vika mase razlegala se kao urlik razjarene životinje.Vang Lunga su gurali iz dvorišta u dvorište, sve do sredine kuće, i sve vreme nije video nikoga od onih koji su tu stanovali. Činilo mu se da se našao u dvorcu u kome je sve zamrlo osim rano rascvetanog jorgovana među stenama u bašti i zlatnih cvetova na golim granama malog prolećnog drveta. U sobama je hrana još stajala na stolu, a u kuhinjama gorela vatra. Masa je dobro poznavala dvorac bogataša. Projurila je pored prvih zgrada u kojima su stanovale sluge i robovi i bile kuhinje, i dospela u unutrašnji dvorac, gde su se nalazile otmene postelje gospodara i njihovih žena; lakirani crni, crveni i zeleni sanduci sa svilenim odelom, izdubljeni stolovi i stolice, a na zidovima obojene svilene trake. Na ovo blago narod nagrnu, otimajući se i grabeći oko svega što je našao u razvaljenim sanducima. Odelo, posteljina, zavese i posuđe išlo je iz ruke u ruku. Svaka je ruka grabila ono što je druga držala, a niko nije gledao šta ima u ruci.Jedino Vang Lung u ovoj gužvi ništa nije uzeo. Nikada u životu nije ukrao tuđu stvar i nikada to ne bi mogao učiniti. Zato je stajao u sredini mase koja ga je vukla tamo i ovamo, i pošto se osvestio, poče odlučno da se gura, i najzad probi kroz ljude. Stajao je na ivici, ali ga je masa nosila kao što bujica vuče male vrtloge za sobom. Ipak je mogao da vidi gde se nalazi.Stajao je u dnu najudaljenijeg dvorišta, u kome su živele žene bogataša, a zadnja vrata su bila otvorena. Njih su bogataši vekovima čuvali da bi se spasli u ovakvim slučajevima, i zato su ih zvali Vrata mira. Bez sumnje da su bogataši ovog dana umakli kroz ova vrata, sakrili se negde po ulicama i slušali urlik iz rođenog dvorišta. Ali jedan čovek, da li zbog debljine ili zbog tvrdog sna, nije uspeo da pobegne. Njega je Vang Lung iznenadno otkrio u praznoj sobi kroz koju se masa prošla, tako da je bogataš, koji je bio skriven na tajnom mestu, ostao nezapažen. Pošto je mislio da je sam, promolio se da bi utekao Tako je Vang Lung, udaljavajući se od mase, naišao na njega.Bio je to veliki debeljko, ni mlad ni star. Ležao je nag u postelji, verovatno s nekom lepom ženom, jer je oko sobe držao svilenu haljinu. Velike žute naslage sala previjale su mu se preko grudi i stomaka, a oči su mu utonule u strašno debele obraze kao u svinjčeta. Kad vide Vang Lunga, zadrhta celim telom i kriknu kao da ga je neko nožem ubo. A nenaoružani Vang Lung se čudio i zamalo što se nije nasmejao ovakvom prizoru. Ali debeljko pade na kolena, udari glavom o popločani pod i dreknu:— Spasi mi život! Spasi mi život! Ne ubij me! Imam mnogo novaca za tebe, mnogo novaca.Ova reč „novac" najedared otvori oči Vang Lungu. Novac! Još kako mu je bio potreban! I opet mu puče pred očima, kako mu je nešto govorilo: „Novac — spašeno dete — zemlja!"I reče glasom tako grubim da ga ni sam nije mogao da pozna:— Daj mi onda pare!A debeljko ustade i jecajući i bulazneći poče da traži džep na haljini, pa izvuče zlato koje se prelivalo u ruci, a Vang Lung podiže kraj od kaputa da ga primi. I opet uz viknu istim čudnim glasom:— Daj mi još!Ponovo ruka poče da sipa zlato.— To je sve što imam i sam — reče debeljko — a sada mi ostaje samo život. — I poče da plače, a suze su mu tekle kao zejtin niz otromboljene obraze.I dok ga je Vang Lung gledao kako drhti i cvili, omrznu ga kao što nikoga u životu nije mrzeo, i uzviknu pun prezira:— Gubi mi se s očiju, dok te nisam ubio, gade jedan debeli!Ovo je viknuo Vang Lung, mada je bio čovek meka srca, koji nije mogao ni vola da ubije. Debeljko protrča pored njega kao pseto i izgubi se.Vang Lung ostade sam sa zlatom. Nije zastao da ga izbroji, već ga stavi u nedra, pođe kroz otvorena Vrata mira i stiže u svoju kolibu kroz sporednu ulicu. Pritiskivao je u nedrima zlato koje je bilo još toplo od debeljkovog tela i ponavljao u sebi:„Sutra se vraćamo zemlji, sutra se vraćamo zemlji ..."XTVSamo što je prošlo nekoliko dana, a Vang Lungu se činilo da nije uopšte ni napuštao svoju zemlju, kao što se srcem, zbilja, nikada od nje nije odvajao. Za tri zlatnika kupio je dobrog semena s juga, krupne pšenice, pirinča, kukuruza. Rasipajući svoje blago, nabavio je seme koje dotle nije sejao, celer i lotos za masnu zemlju pored bare, velike crvene rotkvice koje se dobro kuvaju sa svinjetinom za gozbu, i slatki mali crveni pasulj.Još pre nego što je stigao kući, kupio je vola za pet zlatnika od jednog seljaka koga je zatekao kako ore. Ugledao je čoveka za plugom i zastao sa starcem, ženom i decom da vide vola, ma koliko da su bili željni da što pre stignu na svoju zemlju. Vang Lungu se dopade jaki volov vrat, i on odmah primeti kako snažno vuče drveni plug, ali seljaku reče:

— Pazi što ti je jadan vo! Hoćeš li da mi ga prodaš za srebro ili zlato jer, kako vidiš, ja nemam tegleće marve. U neprilici sam i željan sam da uzmem šta bilo!Seljak na to odvrati:— Pre bih prodao ženu nego ovog vola. Tek su mu tri godine i u punoj je snazi! — pa nastavi da ore dalje i ne htede da stane sa Vang Lungom.Vang Lungu je izgledalo da od svih volova na svetu mora imati baš ovoga, pa zapita ženu i oca:— Kako vam se sviđa ovaj vo? Starac se zagleda i reče:— Čini mi se da je životinja dobro ustrojena! A Olan primeti:— Stariji je vo za godinu dana nego što seljak kaže!Vang Lung ne reče ništa, jer mu se vo prilepi za srce zbog svoje snage, glatke žute dlake i krupnih crnih očiju. Ovaj bi mu vo orao i podizao njive, a ujarmljen za rudu vodeničnih kamenova mleo bi žito! Zato priđe seljaku i reče:— Daću ti dovoljno para da kupiš drugog vola i da ti još ostane, jer moram imati ovoga!Najzad, posle mnogo pogađanja i svađe, i pošto se seljak predomisli, dade vola za onoliko koliko je vredeo vo i po u tom kraju. Ali Vang Lungu je sada zlato izgledalo bezvredno prema tom volu. Predade novac seljaku u ruku i gledaše dok je ovaj skidao volu jaram. A tada povede Vang Lung životinju s konopcem kroz nozdrve, dok mu je srce pevalo od sreće!Kad dođoše do kuće, zatekoše razvaljena vrata. Trske na krovu nije bilo, a tako isto iščezle su i motike i grabulje. Ostale su samo gole grede i zemljani zidovi, ali i te zidove behu nagrizli pozni snegovi i rane prolećne kiše. Pored velike sreće Vang Lung je ovo smatrao kao sitnicu. Ode u grad i nabavi dobar plug od tvrdog drveta, dve grabulje, dve motike i nekoliko asura da pokrije krov, dok na jesen ne izraste trska.A kad mrak poče da pada, stajao je na pragu i gledao preko zemlje, svoje zemlje, koja je ležala slobodna i snažna posle zimskog pokrova, spremna za sejanje. Proleće je bilo u jeku, a u plitkoj bari žabe su otegnuto kreketale. Bambusi na uglu kuće polako su se pregibali pod blagim noćnim vetrom, a kroz sumrak jasno je Vang Lung video drveće na obližnjem polju. To su bile breskve, okićene ružičastim cvetovima, a vrbe su pružale na sve strane svoje nežne zelene listiće. A nad tihom i željnom ploda zemljom dizala se, srebrnasta od mesečine, izmaglica i uvijala oko stabala.U početku je Vangu izgledalo da bi želeo da ne vidi nijedno ljudsko biće i da ostane potpuno sam na svojoj zemlji. Nikoga u selu nije posećivao, a kada su susedi, koji su preživeli glad, dolazili kod njega, bio je grub prema njima:— Koji je od vas skinuo moja vrata, kod koga su moja motika, moje grabulje, i koji je od vas izgoreo moj krov? — Tako im je vikao.Oni su posramljeni obarali glave. Jedan reče: — To je učinio tvoj stric — drugi: — U ovim zlim godinama gladi i ratova, kada su razbojnici krstarili po zemlji, otkud se može reći da je ovaj ili onaj nešto ukrao? Glad stvara od svakog čoveka kradljivca!Izvuče se iz svoje kuće i sused Čing da vidi Vang Lunga, pa mu reče:— Preko zime živela je u tvojoj kući jedna razbojnička banda i pljačkala po gradu i selu koliko je mogla! Priča se da tvoj stric zna o njima više nego što bi pošten čovek trebalo da zna! Ali ko zna šta je istina u ovim vremenima? Ja se ne usuđujem nikoga da optužujem!Čing je bio prava senka. Koža mu se sasvim prilepila uz kosti, kosa osedela i proredila, iako još nije napunio četrdeset i petu. Vang Lung ga je neko vreme gledao, a zatim reče sažaljivo:— Više si propatio nego mi. A šta si jeo? Sused uzdahnu i prošaputa:— Šta sve nisam jeo? Dok smo prosili u gradu, otpatke sa sokaka kao pas, posle i pseće lešine, a žena mi je pre nego što je umrla skuvala čorbu od nekog mesa za koje se nisam usuđivao da zapitam odakle je, a znao sam da ona nema hrabrosti da ubija. Pa zato, ako smo ga i jeli, jeli smo ono što je žena našla. Zatim je umrla, jer je imala manje snage od mene, i nije izdržala. A kad je izdahnula, dao sam ćerku jednom vojniku, jer nisam mogao da je gledam kako gladuje i umire na moje oči! — Zaćuta Ćing, a malo posle opet nastavi: — Kad bih imao malo semena, ja bih još jednom zasejao njivu, ali semena nemam!— Hajde ovamo! — viknu grubo Vang Lung, odvuče suseda za ruku u kuću, naredi mu da podigne kraj od kaputa i izruči mu nešto žita od onoga što je kupio na jugu. Dade mu pšenice, pirinča i seme kupusa, i kaza mu:— Sutra ću doći da uzorem tvoju njivu svojim jakim volom!Čing poče da plače, a i sam Vang Lung je trljao oči, pa viknu kao da je ljut:— Misliš li da sam zaboravio kad si mi dao pregršt pasulja! — Ali Čing nije mogao ništa da odgovori, već je odlazio i neprekidno plakao.Obradovao se Vang Lung kad je video da mu stric više nije u selu. Niko nije pouzdano znao gde se nalazi. Neki su pričali da je otišao u grad, drugi da je odskitao sa ženom i sinom u neki daleki kraj. Devojke je prodao, prvo najlepšu za onoliko koliko mu je trebalo para, a poslednju, koja je bila rošava jednom vojniku koji je odlazio u rat — za nekoliko groša. Ovo je Vang Lung slušao pun gneva.Najzad se Vang Lung sasvim posvetio zemlji. Zao mu je bilo onih časova koje je proveo u kući za jelom i na spavanju. Više je voleo da ponese hleb i luk na polje, da jede stojeći i zamišlja: „Ovde ću zasaditi grašak s crnim tačkicama, a ovde mladi pirinač." A kada bi se i suviše umorio preko dana, legao bi na brazdu, na svoju toplu zemlju, i spavao.Ni Olan u kući nije bila dokona. Vesto je prstima pričvrstila asure za grede, donela zemlje s njive, pomešala je s vodom i zalepila zidove, ponovo sagradila peć, ispunila rupe na podu koje je kiša izlokala.A jednog dana ode s Vang Lungom u grad, i kur piše zajedno postelje, što, šest stolica, veliki gvozdeni kotao, šest činija i, zadovoljstva radi, lonac za čaj od crvene ilovače na kome je bio tušem nacrtan crni cvet. Najzad svratiše u voskarevu radnju i uzeše sliku boga sreće, da je okače iznad stola u srednjoj sobi, dva metalna čiraka, urnu za tamjan, i dve debele crvene svece od kravlje masti, kroz koje je tanko parče trske prolazilo kao fitilj, da ih zapale ispred boga.

Tada se Vang Lung priseti malih bogova u hramu zemlje, i pri povratku kući svrati da ih poseti. Sažaljenje je hvatalo čoveka kad bi ih video. Kiše su im sasvim isprale lica, a ilovača je virila kroz iscepano odelo od hartije. Niko na njih nije obraćao pažnju te strašne godine,'a Vang Lung ih je gledao mrko i zlurado. Govorio je glasno, kao kad se deca karaju:— Tako prolaze bogovi koji čine ljudima zlo!Ipak se Vang Lung poplašio svoje sreće kad je kuća ponovo postala kuća, metalni čiraci presijavali se od plamena crvenih sveca, čajnik i činije došli na sto, kreveti s nešto posteljine na svoje mesto, hartija bila prilepljena preko rupe u sobi u kojoj je Vang Lung spavao, a nova vrata visila na drvenim šarkama. Olanin trbuh sve je više rastao, deca se kotrljala preko praga kao kučići, a starac sedeo kraj južnog zida i smeškao se u snu. Na polju je mladi pirinač proklijao, zelen kao nefrit, a pasulj je dizao svoje štitaste glave sa zemlje. Zlata je ostalo još toliko da se ishrane do jeseni, ako jedu umereno.Gledajući plavo nebo iznad sebe i bele oblake kako plove po njemu, osećajući, kako na pooranoj zemlji tako i na svojoj koži, da ima dovoljno i kiše i sunca, reče Vang Lung kao preko volje:— Moram da okadim ona dva boga u hramu! Ipak, imaju moć nad zemljom!XVJedne noći dok je ležao sa ženom u krevetu, Vang Lung oseti između njenih grudi nekakav težak predmet, kao čovečja pesnica, i zapita je:— Šta imaš tu u nedrima?Zatim zavuče ruku i nađe nešto tvrdo zamotano u sukno. Žena se naglo trže, ali kad on zgrabi zamotuljak, uzviknu:— Dobro, pogledaj ga, kad već moraš! — i prekinu uzicu o kojoj je visio predmet.Vang Lung pocepa komad krpe, i odjednom mu u ruku pade gomila dragog kamenja. Bilo je tu toliko dragulja da čovek ne bi mogao ni u snu zamisliti; crvenih kao srce lubenice, zlatnih kao pšenica, zelenih kao mlado lišće u proleće, svetlih kao kaplja sa izvora. Kakva su imena imali, Vang Lung nije znao. jer nikada u životu nije video drago kamenje niti je čuo kako se koji zove. Ali dok ih je držao u šaci, na dlanu svoje mrke žuljevite ruke, uviđao je, zbog presijavanja i svetlucanja pojedinih kamenova u polutamnoj sobi, da zaista ima u šaci blago!Zanemeo, bio je opijen oblikom i bojom dragog kamenja, i zajedno sa ženom buljio je u ono što je držao. Najzad prošaputa bez daha:— Gde si... Gde li to našla?A ona mu isto tako tiho odgovori:— Našla sam ih u bogataškoj kući. Izgleda mi da je to bilo blago neke najmilije ljubavnice. Opazila sam jednu rasklimatanu ciglu u zidu, i pažljivo sam joj se privukla da ne bih morala s drugim deliti ono što nađem. Izvukla sam ciglu, zgrabila drago kamenje i strpala u rukav.— Kako si samo pronašla mesto? — šaputao je, sav očaran, a ona mu odgovori s osmehom na licu, koji on ranije nikada nije video:— Misliš li da nikad nisam živela u bogataškoj kući? Bogati ljudi se uvek nečega plaše. Videla sam jedne zle godine kako razbojnici navaljuju kroz vrata velike kuće. Robinje, ljubavnice, pa čak i stara gospođa trčale su tamoamo, i svaka je imala neko blago da sakrije na već unapred spremljeno mesto. Zbog toga sam odmah znala šta se krije iza rasklimatane cigle.Opet ućutaše, gledajući u veličanstveno kamenje. Posle nekog vremena, Vang Lung se isprsi i reče odlučno:— Blago kao ovo ne može se čuvati. Mora se prodati i uložiti u nešto trajno — u zemlju, jer ništa drugo nije sigurno. Kad bi ma ko doznao o ovome, mi bismo već sutra ujutru bili mrtvi, a razbojnik otišao s dragim kamenjem. Još sutra ono mora biti uUženo u zemlju, ili ja noćas od brige neću spavati!I dok je govorio, uvi drago kamenje u prnje, uveza ga čvrsto uzicom, razgrnu kaput da ga stavi u nedra, a pogled mu se slučajno zadrža na ženi. Ona je sedela prekrštenih nogu na krevetu, a njeno lice koje nikad ništa nije izražavalo sada je bilo ispunjeno nekom skrivenom žudnjom, koja se ogledala na otvorenim usnama i isturenom licu.— Šta je? — upita on čudeći se.— Hoćeš li ih sve prodati? — promuklo prošaputa ona.— A zašto da ne? — odgovori Vang Lung zaprepašćeno. — Šta će nam to drago kamenje u ovoj zemljanoj kući!— Kad bih mogla da zadržim dva za sebe! — izgovori ona setno kao da ništa ne očekuje, tako da to dimu Vang Lunga isto kao što bi ga dirnulo kada bi jedno od njegove dece žudelo za igračkom ili slatkišem.— Šta hoćeš — zapanji se.— Kad bih. mogla da uzmem ona dva — moljakala je ponizno samo ona dva mala, ona dva mala biserna zrna makar!...— Biser! — ponavljao je zapanjeni Vang Lung. ; — Čuvala bih ih, ne bih ih nosila — govorila je Olan. —• Samo bih ih čuvala! — I saže glavu i poče da cupka jedan končić na pokrivaču koji je oporila. Strpljivo je čekala kao neko koji se i ne nada odgovoru.I ne znajući, Vang Lung tog trenutka pogleda u dubinu tog tužnog i vernog bića, koje je celog života rintalo a nije dobivalo priznanja, tog bića koje je u velikoj kući gledalo kako druge nose drago kamenje a ono ga nikad ni rukom nije dotaklo.— Samo bih ih ponekad držala u ruci! — reče ona kao da sama sebi govori.Vang Lunga potrese nešto što ni sam nije razumevao, pa izvadi drago kamenje iz nedara, odveza prnje i u tišini ga predade ženi. Ona je tražila među sjajnim bojama; njena mrka, otvrdnula ruka preturala je kamenje nežno kao da ne može da se od njega odvoji, sve dok ne nađe dva sjajna bela bisera. Uze ih, a druge zaveza i vrati Vang Lungu. Zatim otcepi krajičak košulje, uvi u njega dva bisera, sakri ih među dojke, i to kao da je uteši.Vang Lung je gledao ženu iznenađen i ne razume vaj ući je sasvim. Zato je toga dana i idućih zastajkivao, posmatrao je i. mislio:„Nadam se da dva mpja žena još čuva ona dva bisera u svojim grudima!" Ali je nikada nije video đa vadi bisere,, da ih gleda, i nikada o tome nisu razgovarali.

Lupao je glavu šta da.radi s ostalim dragim kamenjem, i najzad odluči' da ode do velike kuće i vidi da li ima još zemlje na prodaju. V. Tako se uputi velikoj kući, a na njenim vratitiaa tih dana nije bilo vratara koji je zavijao dlake S mladeža i prezirao one koje nije puštao u kuću Hvang. .Velika vrata sii bila zaključana, pa Vang Lung zalupa obema pesnicama, ali niko ne izađe. Ljudi koji su prolazili gledali su ga i vikali mu:— Možeš još dugo lupati! Ako je stari gospodin budan, valjda će doći do vrata, a može da ti otvori i ona kučka, njegova robinja, ako je ne mrzi.Najzad Vang Lung ču kako se neko polako primiče i zastajkuje kao u bunilu. Zatim poče polako da izvlači gvozdenu polugu na vratima. Ona škripnuše, a promukli glas zapišta:— Ko je to?Vang Lung odgovori glasno, ali zbunjeno:— Ja sam, Vang Lung!A glas odgovori mrzovoljno:— Ko je taj prokleti Vang Lung?Vang Lung po psovci uvide da je to stari gospodar, jer je bilo jasno da psuje neko ko je navikao da se izdire na sluge i robove. Zbog toga Vang odgovori poniznije nego prvi put:— Gospodine i gospodaru, došao sam zbog nekog sitnog posla, ali ne da uznemiravam gospodara, već da razgovaram s upraviteljem koji ima čast da vas služi!Starac odgovori, ali nije otvarao vrata kroz koja je jedva proturao usta:— Do đavola s njime, taj me je pas ostavio još pre mnogo meseci i nije više ovde!Posle ovog odgovora, Vang Lung nije znao šta da radi. Bilo je nemogućno da o kupovini zemlje razgovara neposredno sa starim gospodarem bez posrednika, ali ga je drago kamenje peklo u nedrima kao vatra, želeo je da ga se otrese, a više od svega želeo je zemlju! Sa semenom mogao je zasejati koliko god je imao zemlje, pa je želeo i dobru zemlju kuće Hvang.— Došao sam zbog novca! — reče kolebljivo. Stari gospodar zalupi naglo vrata:— Nema novca u ovoj kući! — viknu jače nego malopre. — Onaj lopov i razbojnik, onaj upravitelj, neka mu je prokleta majka i majčina majka, odneo je sve što sam imao. Nikakvi se dugovi ne plaćaju!— Ne, ne — užurba se Vang Lung — nisam došao po dug, već sam doneo nešto para.Na ove njegove reci ciknu jedan glas koji Vang Lung nije ranije čuo, i jedna žena naglo proturi glavu kroz kapiju!— Tako što nisam već odavno čula — reče ona oStro. Vang ugleda lepo, mnogo namazano, ali zlobno lice, koje ga je posmatralo. — Uđi — viknu žena kratko, otvori vrata taman toliko da se može proći, zatim, dok je stajao iznenađen, zatvori ih ponovo za njim.Stari gospodar je stajao, kašljao, i buljio oči. Na sebi je imao prljavu, sivu svilenu haljinu, s koje je visilo parče olinjalog krzna. Moglo se lako primetiti po teškoj i glatkoj svili da je u svoje vreme bila lepa, iako je bila prekrivena mrljama i izgužvana kao da je u njoj spavao. Vang Lung pogleda starog gospodara, istovremeno poplašen i radoznao, jer se celog života bojao stanovnika velike kuće. Činilo mu se nemoguće da je to stari gospodar, o kome je tako mnogo slušao, ta stara prilika tu, ništa ružnija od njegovog oca, a možda ni toliko strašna jer je njegov otac bio čist i nasmejan starac. A starom gospodaru, koji je nekada bio debeo, a sada mršav, visila je koža u velikim podvoljcima niz telo. Bio je neumiven, neobrijan, a žuta ruka drhtala mu je dok se gladio po bradi i otromboljenim usnama.2ena je bala dosta čista. Imala je grubo ali lepo lice, klasičan nos kao u ptice sokola, oštre pametne Crne oči, bledu zategnutu kožu, i crvene jedre obraJte i usne. Sjaj robinjine crne zalizane kose bio je kao ogledalo, ali iz njenog govora moglo se zaključiti da ne pripada bogatijim slojevima, već da je robinja, grubog govora i teških reči. Osim žene i starca nikog nije bilo u dvorcu, u kome su nekada ljudi i žene vrveli na sve strane obavljajući svoje dužnosti.— Šta je s novcem? — zapita oštro žena. Vang Lung se kolebao. Nije mogao lako da govori pred starim gospodarem. Žena to odmah primeti, kao Što je obično pogađala svačije misli pre nego što su izgovorene, pa podviknu starcu: — Gubi se!A stari veleposednik; bez reci, odgega tiho, kaši jući, dok su mu stare kadivene cipele landarale. Vang Lung ostade sam sa ženom, i nije znao šta da radi, niti šta da kaže. Ošamutila ga je tišina svuda naokolo. Pogleda u susedno dvorište, ali ne vide nikoga, osim gomile đubreta i prljavštine, razbacane slame i bambusovih grana, isušenih borovih iglica, uvenulih cvetova, kao da duže vreme tuda metla nije prošla.— Govori već jednom, tikvane!. — reče grubo žena. Njen glas trže Vang Lunga, jer ga je toliko iznenadila njena oštrina. — Kakva imaš posla? Ako imaš novaca, daj da ga vidim!— Ne — reče pažljivo Vang. Lung — nisam rekao da imam novaca. Došao sam posao da svršim.— Posao znači novac — odvrati žena— a novac se ili zarađuje ili troši, dok se u ovoj kući samo prima.— Ali, ja ne mogu da vodim takve razgovore s jednom ženom! — tiho se bunio Vang Lung. Nije mogao da shvati prilike u kojima se obreo, i još je zverao oko sebe.— A zašto ne? — odgovori žena ljutito. I odjednom se razvika na njega: — Zar nisi, budalo, čuo da ovde nema nikoga?Vang Lung je piljio u nju, ne verujući, a ona mu još jednom podviknu: — Ovde smo ja i stari gospodar. Nikoga više nema. .— Pa gde su ostali? — zapita Vang Lung, i suviše zbunjen da bi uneo smisla u svoje reci.— E, onda slušaj. Stara je gospodarica umrla. Zar nisi u varoši čuo kako su razbojnici upali u kuću i odneli sve robinje i Sve blago koje su hteli? Starog gospodara su obesili za palce na rukama i tukli ga, a staru gospodaricu zavezali za stolicu, zapušili joj usta, i iz kuće su se svi razbežali. Ali ja sam ostala. Sakrila sam se ispod drvenog poklopca u kazanu napola napunjenom vodom: A kada sam izašla, oni su bili otišli, stara gospođa sédela je mrtva na stolici, ne od njihovih udaraca, već od straha.Njeno telo iznurilo se od opijuma kao trula trska, i nije mogla da podnese strah.\ — A šta je sa slugama i robinjama? — pitao je Vang Lung. — I gde je vratar?

— Ah, oni — odgovori žena nemarno — oni su odavno otišli, svi oni koje su noge mogle da nose, jer nije bilo hrane ni novca već od sredine zime. Znaš li ti — poče ona šapatom — da se veliki broj slugu nalazi među razbojnicima. Svojim očima sam videla ono pseto, onoga vratara, kako im pokazuje put. Iako je okrenuo glavu pred starim gospodarem, ipak sam poznala tri duge dlake s njegovog mladeža. Među njima bilo je i drugih slugu, jer su jedino oni mogli znati gde je drago kamenje sakriveno i gde se nalaze tajna skrovišta blaga koja nisu za prodaju. Sumnjam ja i na onog upravitelja imanja, iako bi on smatrao da mu je ispod časti da se .javno umeša u ovakve prljave stvari, jer je on daljni rođak porodice.Žena zaćuta, i dvorište utonu u tišinu kao da je život zamro. Zatim nastavi:— Ali, ovo se nije dogodilo iznenada. Propast kuće predosećala se celog života starog gospodara i njegovog oca. Poslednja pokolenja veleposednika digla su ruke od zemlje, uzimala pare od upravitelja imanja i nemilice trošila. Tim pokolenjima iščilela je snaga koju su imali od zemlje i, malopomalo, i zemlja poče da im se rasprodaje.— A gde su mladi gospodari? — upita Vang Lung, još izvan sebe, jer su mu te stvari izgledale nemogućne.— Rasejani na sve strane! — odgovori nemarno žena. — Sva je sreća što su se dve devojke udale pre nego što se ovo dogodilo. Stariji gospodarev sin, •kada je čuo šta se dogodilo s njegovim roditeljima, poslao je glasonošu da odvede starog gospodara, ali ja sam ubedila staru budalu da ne ide. Rekla sam mu: „Ko će ostati u dvorcu, jer ne priliči da ga čuva ženska glava."Napućila je uzane crvene usne dok je ovo govorila, a svoje vatrene oči oborila dole kao da se pohvalila svojom vrlinom. Ćutala je neko vreme pa nastavi: — Osim toga, već sam nekoliko godina verna robinja svog gospodara i nema druge kuće u koju bih mogla otići.Vang Lung se zagleda u nju, pa naglo okrenu glavu. Uvideo je da se ta žena prilepila uz starog čoveka koji je bio već jednom nogom u grobu da bi što više izvukla od njega. Pa reče pomalo prezrivo:— Pošto vidim da si ti samo robinja, kako mogu s tobom da razgovaram o poslovima?Na te reci, žena skoči:— Starac će učiniti sve što mu ja kažem!Vang Lung je razmišljao o ovom njenom odgovoru. Zemlja je bila u pitanju. I ako je on ne kupi preko ove žene, drugi će to učiniti, pa zapita preko volje:— Koliko je još ostalo zemlje?Ona odjednom shvati cilj njegove posete, pa brzo reče:— Ako si došao zemlju da kupuješ, znaj da je ima na prodaju. Starac ima sto jutara na zapadu i dve stotine na jugu koje hoće da proda. Sva zemlja nije u jednom komadu, ali su njive velike. Sve se može prodati do poslednjeg jutra.Robinja je govorila s toliko lakoće da Vang Lungu postade jasno da ona zna tačno šta je starom bogatašu još ostalo, čak do zadnje stope zemlje. Ali još nije potpuno verovao i nije bio rešen da s njom sklapa posao.— Ma neće biti da stari gospodar može da prodaje porodičnu zemlju bez pristanka sinova! — oklevao je Vang Lung.Ali mu robinja odmah uzvrati:— Sto se toga tiče, sinovi su rekli ocu da prodaje kada može. Zemlja se nalazi u kraju u kome nijedan od sinova ne želi da živi, jer ima mnogo razbojnika u ovoj gladnoj godini. Oni su rekli: „Ne možemo da živimo u ovakvom mestu. Prodajmo i podelimo novac."

— A kome ću predati novac? — pitao je Vang Lung još u nedoumici.\^ — Starom gospodaru, kome drugom? — smesta odgovori žena. Ali je Vang Lung znao da su gospodareve ruke isto što i njene.Zbog toga ne htede više da razgovara s njom, i okrenu se govoreći: — Idući put, idući put. — Ali dok je išao prema kapiji, ona je išla za njim i vikala:— Danas, sutra, sad ili posle podne, sasvim je svejedno!Vang Lung se uputi niz ulicu ne odgovarajući robinji. Bio je prilično zbunjen i mislio da treba da promisli o onome što je čuo. Svrati u malu čajdžinicu, poruči čaj, i kad mu ga dečak vesto spusti na sto i bezobzirno zgrabi groš, Vang Lung se zanese razmišljajući. Ukoliko je više tonuo u misli, utoliko mu je Čudnovatije izgledalo da je velika i bogata porodica, koja je za njegova života i života njegovog oca i dede bila prva sila i ponos grada, sada propala i rasturila se.— To ih je zadesilo jer su napustili zemlju! — sažaljivo je razmišljao, i seti se svoja dva sina koji su rasli kao mlade bambusove grane u proleće. Odluči se da im još odmah od danas zabrani da se igraju na suncu. Daće im posla na njivi, gde će još od malena osetiti dušom i telom zemlju pod nogama i privići se na tešku motiku u rukama.Ali, za sve to vreme peklo ga je i pritiskivalo drago kamenje na telu i stalno se plašio. Činilo mu se da će mu njihov sjaj probiti prnje i da će neko uzviknuti:— Eno jednog siromaha koji nosi carsko blago! Neće imati mira sve dok se to drago kamenjene pretvori u zemlju. Vrebao je trenutak kada će kafedžija ostati bez posla, pa ga pozva i reče mu:— Hodi ovamo i popi jednu solju čaja na moj račun! Pričaj mi šta ima novo u gradu, jer nisam bio tu čitavu zimu.Krčmar je uvek bio spreman na ovakve razgovore, a naročito kada je pio čaj na tuđ račun, pa prihvati Vang Lungov poziv i sede za sto. Bio je to čovek s lisičjom njuškom i razrokim levim okom.Crno odelo mu je bilo napravljeno od jake materije, ali masno, jer je osim čaja prodavao i jelo, koje je sam spravljao, pa je rado govorio: „Poslovica veli: Dobar kuvar nikad nema čistu kecelju!" Zbog toga je smatrao da je pravo i potrebno da bude prljav. Čim je seo za sto, počeo je da priča:— Nikakva novost nije da narod gladuje, ali veliki je događaj pljačkanje kuće Hvang.A Vang Lung se baš to nadao da će čuti. Kafedžija je sa zadovoljstvom nastavljao opisujući kako je vriskalo ono nekoliko robinja što je preostalo, kako su bile ugrabljene, kako su milosnice bile silovane, neke posle isterane, a neke odvedene, tako da niko sada neće da živi u toj kući. — Niko neće da živi — završavao je krčmar — osim starog

gospodara, koji je sada potpuno u vlasti robinje zvane Kukumavka. Ta žena već nekoliko godina ne izbija iz starčeve odaje zahvaljujući svojoj pronicljivosti, dok su se druge menjale.— Ima li onda ta žena svu vlast? — zapita Vang Lung, pažljivo očekujući odgovor.— Za sada može da učini što god hoće! — odgo vori kafedžija. — Krade sve što god stigne i guta sve što se da progutati. A jednog dana, naravno, mladi gospodari, kad urede svoje stvari u drugim krajevima, vratiće se natrag, i tada ih ona neće moći varati pričom o vernoj robinji koja treba da se nagradi, pa će izleteti napolje. Osigurala se ona sada već za ceo život, pa makar i sto godina živela!— A šta je sa zemljom? — najzad zapita Vang Lung goreći od nestrpljenja.— Zemlja! — reče krčmar nemarno, jer za njega ona nije ništa značila.— Da li se ona prodaje? — nestrpljivo zapita Vang Lung.— Pitaš za zemlju! — odgovori čovek nemarno, i pošto uđe jedan gost, diže se i reče: — Čuo sam da se prodaje, osim onog komada u kome se šest pokolenja porodice Hvang sahranjuje — i produži za poslom.Zatim se i Vang Lung diže, pošto je čuo ono zbog čega je i došao. Krenu natrag prema velikim vratima. Žena izađe da mu otvori, a on joj reče ne ulazeći unutra:— Reci mi prvo hoće li stari gospodar da udari svoj pečat na ugovor o kupovini?Robinja odgovori živo, gledajući Vang Lunga pravo u oči:— Udariće, udariće, tako mi života! Onda joj Vang Lung reče otvoreno:— Hoćeš li da prodaš zemlju za zlato, srebro ili drago kamenje?Oči joj zasjaše, i ona odgovori:— Za drago kamenje!XVIVang Lung je sada imao zemlje više nego što čbvek s jednim volom može poorati ili sam obraditi, i više žetve nego što može da zgrne u ambar. Zbog toga podiže jednu malu šupu uz kuću, kupi jednog magarca, i reče susedu Čingu:— Prodaj mi svoje parče zemlje, ostavi kuću. preseli se kod mene, i pomaži mi da zajedno obrađujemo zemlju! — Cing ovo rado prihvati i dođe kod Vang Lunga.Kiše su bile obilate. Mladi pirinač je rastao, a kad bogato klasje bi požnjeveno, Vang Lung i Čing po drugi put zasejaše pirinač u navodnjeno polje više nego što je Vang Lung ikada zasejao, jer je bilo toliko kiše da je suva zemlja postala sasvim dobra Za pirinač. Žetva je bila toliko rodna da Čing nije mogao sam požnjeti pirinač, pa je Vang Lung morao da najmi dva težaka iz sela.Dok je Vang Lung radio na zemlji koju je kupio od kuće Hvang, seti se mladih gospodara i propale velike kuće, i svako je jutro strogo naređivao svojim sinovima da izađu s njim na njivu. Davao im je poslove koje su mogli da obave svojim malim rukama, da vode vola ili magarca. I terao ih je, pošto nisu bili za takve poslove, da makar osete sunčevu toplinu na telu i umor od hodanja tamo i ovamo po brazdi.Ženi nije dozvoljavao da radi u polju, jer više nije bio siromah, već domaćin koji uzima druge u najam, ako zaželi. A zemlja nikada nije tako rodila kao te godine. Bio je primoran da dogradi još jednu sobu da bi smestio žetvu, jer ne bi imali kuda da prolaze po kući. Kupio je tri svinje i nešto živine, i kljukao ih žitom koje je preostalo od žetve.Olan je u kući radila i pravila nova odela i obuću za svakog ukućanina. Sašila je jorgane od šarenog platna za svaki krevet i napunila ih novim toplim pamukom, tako da su imali dobru posteljinu kao nikada ranije. Onda ona leže u krevet i porodi se još jednom, iako i ovog puta nikoga nije htela da ima pored sebe, mada je mogla da najmi neku ženu. Ali, ona je odlučila da bude sama.Sada se dugo mučila, i kada Vang Lung dođe uveče kući, zateče oca pored vrata kako se smeje:— Ovoga puta dobili smo jaje s dva žumanceta! A kad Vang Lung uđe u sobu, pored žene su napostelji bila dva novorođenčeta, muškarčić i devojčica, nalik jedno na drugo kao dva zrna pirinča. Smejao se slatko što mu je žena rodila blizance i dođe mu da kaže nešto veselo:— Zato si ti nosila dva bisera u grudima! Smejao se i dalje zbog te svoje dosetke, a Olan.videvši kako je raspoložen, bolno i lagano se nasmeši i sama.Tako, sada Vang Lung nije imao nikakve nevolje. Jedino njegova starija ćerka nije govorila, niti je radila ono što deca u njenim godinama čine, već se uvek srne jala kao odojce kad bi videla oca. Da li je to bilo zbog strašne prve godine njenog života ili gladi, nije se znalo, ali su meseci prolazili i Vang Lung je očekivao da čuje prve reči s njenih usana, makar svoje ime koje su deca izgovarala: „Tata". Na žalost glasa nije bilo, već se samo pojavljivao nežni bezizrazni osmeh, i Vang Lung bi jadikovao*— Mala ludo, jadna mala ludo!A u srcu je mislio:— Da sam prodao ovog malog miša, ubili bi ga kad bi videli da je nem!Pazio je na nju, i da bi je razveselio, vodio bi je ponekad na njivu. Devoj čiča bi ga pratila i smejala se kad bi je pogledao i obratio pažnju na nju.U ovoj oblasti, u kojoj je Vang Lung provodio dan za danom, i u kojoj je živeo njegov otac i otac njegovog oca, glad se pojavljivala svake pete godine, a kada su bogovi bili milostivi, svake sedme, osme, pa čak i desete. Do nesreće je dolazilo ili što je bilo i suviše kiše, ili što je uopšte nije bilo, ili zbog reke na severu, koja je, zbog kiše i velikih snegova u dalekim planinama, prelivala nasipe koje su ljudi vekovima gradili da je zadrže.S vremena na vreme ljudi su bežali sa zemlje i vraćali se natrag, ali Vang Lung se starao da se toliko obezbedi da ne mora za vreme rđavih godina da napušta zemlju, već da živi od žetve iz plodnih godina i izdrži do iduće. Latio se toga posla, a i bogovi mu bejahu na ruci. Sedam godina rodiše, a Vang Lung i njegovi ljudi svakog leta su vejali znatno više žita nego što su mogli da potroše preko godine. Vang Lung je uzimao iz godine u godinu sve više težaka, dok mu najzad nije radilo šest ljudi. Sagradio je u dvorištu novu kuću iza stare. Imala je u sredini jednu veliku sobu, a sa svake strane po jednu malu. Krov je pokrio crepovima, ali zidovi su bili napravljeni od nabijene zemlje s njive, samo ih je okrečio, pa su bili beli i čisti. U tu novu kuću preselio se s porodicom, a težaci s Čingom, kao nadzornikom, živeli su napred u staroj kući.

Vang Lung je već sasvim iskušao Činga i uverio se da je pošten i odan. Zato ga je postavio da nadgleda ljude i pazi na zemlju. Plaćao im je dobro, dva srebrnjaka mesečno i hranu. Ali mada je Vang Lung navaljivao na Činga da jede što više on se nije gojio, već je ostajao mali, mršavi, uvek ozbiljni čovek. Ipak je radio s voljom, trčkarajući mirno od jutra do mraka, govoreći svojim slabim glasom ako je trebalo nešto reći, ali je najsrećniji bio i najviše voleo kad nije imalo šta da se kaže i kad je mogao da ćuti. Sat za satom bi kopao, zorom i večerom nosio vodu u vedrima na njivu ili đubrio vrt.Uvek je znao Vang Lung ako je neko od radnika spavao i suviše dugo jednog dana ispod urminog stabla, jeo više iz zajedničke činije graha nego što mu pripada, doveo ženu ili dete za vreme žetve pa im krišom ćušnuo šaku ovejane pšenice sa gumna, znao je Vang Lung da će mu na kraju godine, posle žetve, na zajedničkoj večeri gazde i slugu, Čing prošaputati:— Ovog ovde i onog tamo nemoj da uzmeš za iduću godinu.Izgledalo je da je ono nekoliko pregršti graška i semena koje je prešlo iz ruke u ruku za vreme gladi stvorilo od njih dvojice braću, samo što je Vang Lung, koji je bio mlađi, zauzimao za stolom mesto starijeg, a Čing nikada nije zaboravio da je najmljen i da živi u kući koja drugom pripada.Krajem pete godine Vang Lung je sam malo iadio na njivi, jer je morao sve svoje vreme, usled uvećavanja zemlje, da provodi oko prodaje proizvoda i nadgledanja radnika. Mnogo mu je smetalo što nije poznavao mudrost iz knjiga i značenje slova napisanih na hartiji tušem pomoću četke od kamilje dlake. Zato ga je bilo sramota u magazidžinicama, gde se žito kupovalo i prodavalo i ugovori pisali za toliko i toliko pšenice i pirinča, kada je skrušeno morao govoriti naduvenim trgovcima iz grada:— Gospodine, hoćete li mi pročitati ugovor, jer sam i suviše neuk.Bilo ga je stid kad je trebalo da stavi svoje ime na ugovor, a čak bi i sitni pisar podizao obrve u znak prezira i četkicom umočenom u ćup tuša brzo pisao slova Vang Lungovog imena. A hteo je u zemlju da propadne kad isti taj pisarčić poče da tera šalu s njim:— Hoćete li Lung pisati slovom zmaja ili kako? — a Vang Lung je morao da kaže ponizno:— Piši kako hoćeš, jer sam tolika neznalica da ne znam ni kako se piše moje rođeno ime.A jednog takvog dana za vreme žetve, pošto je £uo u magazidžinici kikot činovnika — dečaka negto starijih od njegovih sinova, koji su uvek oko podne lenstvovali i slušali šta se dešava naokolo, ode ljutit kući preko svoje zemlje. Govorio je sam sebi:„Nijedan od tih budala iz grada nema ni stope zemlje, ali svaki od njih misli da ima prava da tera gegu sa mnom zato što ne znam značenje tih poteza četke na hartiji." A kada mu se uvređeni ponos stiša, priznade: „Tačno je da je sramota za mene što ne znam da čitam i pišem. Odvešću starijeg sina s polja, poslaću ga u grad u školu, pa će on naučiti da piše, i kad odem u magazidžinicu, čitaće i pisaće za mene, tako će prestati da me ismevaju, mene koji sam veleposednik."To mu je izgledalo mudro. I još istog dana poeva starijeg sina, stasitog dečaka od dvanaest godina, po jagodicama, velikim rukama i nogama na majku, a pronicljivog na oca. I dok je dečak stajao pred njim, otac mu reče:— Više nećeš raditi na njivi, jer mi je u porodici potreban obrazovan čovek koji će mi čitati ugovore i potpisivati me da se ne bih morao stideti u gradu.Dečak pocrvene do ušiju i oči mu zasijaše:— Oče, za tim žudim evo već dve godine, ali se nisam usuđivao da te molim.Kada je mlađi brat čuo za to, dotrča plačući i žaleći se, a to je često činio, jer je bio brbljiv i bučan dečak otkako je progovorio, uvek spreman da se svađa što je njegov deo manji od tuđeg. Tako je sada cvileo pred ocem:— Neću ni ja da radim na njivi, jer nije pravo da moj brat sedi dokono i uči, a ja da radim kao rob, iako sam tvoj sin isto kao i on.Vang Lung nije mogao da trpi njegovo preklinjanje, i dao bi mu sve samo da mali prestane sa moljakanjem, te mu reče užurbano:— Lepo, ići ćete obojica, i ako nebo bude zlo i ugrabi mi jednog, ostaće drugi sa svojim znanjem da mi pomaže u poslovima.Zatim posla Olanu da kupi materijal i sašije duge odeće za oba dečaka, a on sam ode u radnju s hartijom i tušem, kupi hartije, četke i dva stakla tuša, mada se nije razumevao u te stvari. Bilo ga je sramota da to prizna, ali je bio nepoverljiv prema svemu što mu je trgovac pokazivao. Najzad je sve bilo nabavljeno i pripremljeno da dečaci mogu otići u malu školu blizu gradske kapije, koju je vodio jedan starac. On je minulih godina pokušavao da postane državni učitelj, ali je pao na ispitu. U velikoj sobi svoje kuće postavio je klupe i stolove, i za malu sumu novca, koja se plaćala svakog praznika, učio je decu klasicima i tukao ih je savijenom velikom lepezom kad su bili leni i nisu znali da ponove strane nad kojima su buljili od jutra do mraka.Samo za vreme toplih dana proleća i leta imali su učenici malo predaha, jer bi stari učitelj, posle ručka, zaklimao glavom, zaspao u maloj mračnoj sobi i hrkao. Dečaci su tada šaputali, igrali se, crtali nepristojne stvari i pokazivali ih jedan drugome, prigušeno se smejali kad bi neka muva zujala oko opuštenih, otvorenih starčevih usta, i kladili se među sobom da li će muva ući unutra ili ne. Ali kad bi starac naglo otvorio oči — a nije se moglo predvideti kad će ih otvoriti, jer je to činio tako iznenadno i krišom kao da nije spavao — uhvatio bi đake na delu i počeo lepezom da tuče po ovoj ili onoj glavi. A kad su susedi čuli udarce glomazne lepeze i plač đaka, govorili su:— Ipak vredi taj stari učitelj! — I zbog toga je Vang Lung izabrao ovu školu da u njoj deca uče.Onoga dana kada je Vang Lung doveo dečake, koračao je ispred njih, jer ne priliči da otac i sinovi idu jedan pored drugog, i nosio plavu maramu sa svežim jajima za učitelja. Metalne naočari starog učitelja i njegova duga, crna, široka haljina i velika lepeza, koju je i zimi upotrebljavao, napraviše dubok utisak na Vang Lunga, i on se pokloni:— Gospodine, evo moja dva ništavna sina. U njihove tvrde glave jedino se batinama može nešto uterati, pa ako

hoćeš da me udovoljiš, tuci ih da uče. — Dečaci su stajali i buljili u đake za klupama, a oni iz klupa zverali u došljake.Kad je ostavio sinove i vraćao se kući, Vang Lungu je htelo srce da prsne od ponosa, činilo mu se da nijedno dete u učionici ne može da se visinom, snagom i zdravljem na licu poredi s njegovim sinovima. A kada srete na gradskoj kapiji jednog suseda koji je dolazio iz sela, odgovori mu na njegovo pitanje:— Vraćam se danas iz škole svojih sinova! — Sused se iznenadi, a Vang Lung mu odgovori kao bajagi nemamo: — Više mi nisu potrebni na njivi, pa mogu da nauče pun trbuh slova.Ali u sebi je mislio, dok je prolazio pored suseda:— Neće me iznenaditi ništa ako stariji sin bude odličan đak.Od toga vremena dečaci se više nisu zvali Stariji i Mlađi, već im je stari učitelj dao školska imena. Pošto se prvo raspitao o očevom zanimanju, izabra dva imena: starijem Nung En, a mlađem Nung Ven prva reč oba imena označavala je onoga kome bogatstvo potiče od zemlje.XVIIPodizao je Vang Lung bogatstvo svoje kuće, a sedme godine velika reka na severu oteža od nadošlih voda, jer su pritisle kiše i snegovi na severozapadu, na njenom izvoru, te probi nasipe; zapljusnu i poplavi svu zemlju u tom kraju. Ali se Vang Lung nije plašio, iako su mu se dve petine njiva pretvorile u jezero, duboko do ramena, i još više.Voda se dizala preko celog proleća i početkom leta, i najzad je ležala kao neko lepo i nepokretno rnore, u kome su se ogledali oblaci s mesecom, vrbei bambusi, čija su stabla bila prekrivena vodom. Tamo i ovamo stajala je napuštena zemljana kuća, stajala danima u vodi, polako kopnela i vraćala se zemlji. Tako je bilo sa svim kućama osim onih koje su, kao i Vang Lungova, ležale na brežuljcima, sada nalik na ostrva. A svet je odlazio i vraćao se iz grada na čamcima i splavovima. Gladovalo se kao i uvek.Ali Vang Lung se nije bojao. Dugovali su mu novaca na tržištu žita, ambari su mu bili puni žetve za poslednje dve godine, a kuće mu ležale visoko, voda bila još daleko, tako da se nije imao čega da plaši.Pošto veći deo zemlje nije mogao da se zaseje, odmarao se više nego ikada u životu. Od toga nerada i dobre hrane postade nestrpljiv, jer je spavao koliko je hteo i svršio sve poslove koje je trebalo vršiti. Osim toga, tu su bili radnici koje je najmio na godinu dana, i bilo bi glupo da on radi pored njih koji su jeli njegov pirinač i pomalo lenstvovali čekajući dan za danom da se voda povuče. Zato je bio praznih ruku i nije znao šta da radi, pošto je naredio radnicima da poprave trščani krov na staroj kući; popune praznine između crepova na novoj kući kroz koje je kiša prolazila; dovedu u red motike, grabulje i plugove; nahrane stoku; skupe plovke da se brčkaju po vodi; uvezu trsku u snopove — da svrše sve one poslove koje je, u doba kada je obrađivao zemlju, radio sam.Ne može čovek po ceo dan gledati na jezero koje pokriva njegova polja, niti može jesti više nego štc mu stane u trbuh, a tako isto i spavanju ima kraja I dok se Vang Lung šetao uznemiren po kući, Činilo mu se da je u njoj suviše tiho, i suviše tiho za njegovu uzburkanu krv. Starac je oronuo, obnevideo i gotovo sasvim ogluveo, tako da nije bilo potrebno s njim razgovarati, sem zapitati ga da li mu je toplo, je li sit i hoće li čaja. Vang Lunga je dražilo i to što starac ne može da vidi kako mu je sin bogat. On bi uvek gunđao kad bi bilo listića čaja u činiji: „Voda je sasvim dobra, a piti čaj isto je što i jesti srebro." Ali nije vredelo starcu ništa pričati, jer bi odmah sve zaboravljao i povlačio se u svoj svet. Veći deo vremena sanjao je da je ponovo mladić u naponu snage. Zapažao je malo od onoga što se oko njega dešavalo.Stari otac i prva ćerka, koja ništa nije govorila, već samo satima sedela pored dede, prevrtala parče sukna, savijala ga i presavijala — smejali su se. Njih dvoje nisu mogli da zabave jednog imućnog i snažnog čoveka. Vang Lung bi nasuo starom solju čaja, pomilovao devojku po obrazu, a ona bi mu odgovarala milim, ali praznim osmehom, koji se razlivao tako brzo po licu, dok su izgubljene oči ostajale mutne i bez izraza. To je bilo sve što je za njih mogao da uradi. Okrenuo bi glavu od devojke i malo zastao. Tako je patio zbog svoje ćerke! Zatim bi pogledao dvoje najmlađe dece, dečaka i devojčicu, koje je Olan zajedno rodila. Oni su veselo trčali oko praga.Ali čovek ne može da ubije dosadu ludorijama male dece. Posle malo smeha i zadirkivanja, deca bi nastavila svoje igre, a Vang Lung ostajao sam pun nemira. Gledao je Olanu, svoju ženu, pogledom ^čoveka koji poznaje u tančine ženino telo, do zasićenosti, i koji je s njom živeo tako prisno da nema ničega više što kod nje ne poznaje, niti nečega novog Čemu se može nadati.Činilo mu se da prvi put u životu gleda Olan, i da prvi put uviđa da je ona samo dosadno i obično .biće, koje ćutke tegli i koga se ne tiče kako drugima izgleda. Prvi put je primetio da je njena kosa prosta i mrka, nenamazana uljem, lice široko i grubo, a lik suviše duguljast, bez ikakve lepote ili ljupkosti. Obrve su joj bile lepe, usta široka, a noge i ruke velike. Gledajući je tako čudnim pogledom, on pod viknu:— Ko te pogleda, rekao bi da si žena običnog siromaška, a nikako čoveka koji ima zemlju i uzima u najam ljude da je oru!Prvi put joj je tada kazao kako mu ona izgleda, a Olan odgovori pogledom punim bola. Sedela je na klupi, ušivala đon na cipeli i odmeravala nešto iglom, držeći otvorena usta, koja su pokazivala pocrnele zube. Zatim kao da shvati da je on nju posmatrao kao muškarac ženu, rumen obli njene visoke jagodice i ona promrmlja:— Otkako sam rodila ono dvoje poslednjih, ne osećam se dobro. Muči me kao neka groznica.Vang Lung uvide da je ona u svojoj naivnosti pomislila da joj prebacuje što nije začela za poslednjih sedam godina, pa joj odgovori grublje nego što je nameravao:— Hteo sam da ti kažem zašto ne kupiš malo zejtina za kosu kao druge žene, i ne napraviš kaput od crnog sukna? A ta obuća na tvojim nogama ne pristoji ženi jednog posednika kao što si ti sada.Ona ne odgovori, samo ga je ponizno gledala, pa nesvesno prekri jednu nogu drugom pod klupom na kojoj je sedela. Mada se Vang Lung osećao posramljenim što prebacuje tom stvorenju koje ga je kroz sve te godine pratilo verno kao pseto, radilo odmah posle porođaja zajedno s njim na polju dok je bio siromašan, ustajalo iz postelje da bi njemu pomoglo, ipak nije mogao da zadrži gnev, pa nastavi grubo, uprkos onom što je osećao:— Radio sam i obogatio se, i želim da mi žena ne izgleda kao poslednja prostakuša. A te tvoje nožurde...

Odjednom zastade. Izgledala mu je grozna. Najgadnije su joj bile velike noge u šljampavoj pamučnoj obući. Posmatrao ih je ljutito, a ona ih je sve više gurala pod klupu. Najzad će ona šapatom:— Majka nije mogla da mi uveze noge, jer sam prodata kada sam bila vrlo mala. Ali, ja ću uteg nuti noge naše mlađe devoj čiče, utegnuću ih.On naglo prekide razgovor, jer je bio postiđen što je ljut na nju, a i zato što mu nije odgovarala istom merom, već se samo uplašila. Ogrnu novu crnu haljinu i reče zlovoljno:— Idem u čajdžinicu da vidim neću li čuti nešto novo. U ovoj kući, osim lude, izlapelog starca i dvoje dece, ničeg nema.Sve se više ljutio dok je išao u grad, jer se odjednom priseti da svu tu njegovu sadašnju zemlju ne bi celog svog života mogao da kupi da Olan nije uzela pregršt dragog kamenja iz bogataške kuće, i da mu ih nije dala kad joj je on naredio.Kad se tog setio, još je bio bešnji, pa odgovori, kao svojoj savesti, buntovnički:— Ali ona nije znala šta radi. Uzela je to drago kamenje iz zadovoljstva, kao što bi se dete mašilo pregršti crvenih i zelenih slatkiša, i krila bi blago za večita vremena u nedrima da ga ja nisam pronašao.Vang Lung se pitao da li ona još čuva biser među grudima. Ali dok mu je ranije bilo neobično i nekako teško da u mašti stvara slike, sada je o njenim grudima mislio s prezirom, jer su postale mlitave i opuštene od mnogih porođaja i izgubile lepotu. A biseri među njima bili uludo bačeni.Stvari ne bi tekle ovako da je Vang Lung ostao siromah, ili da voda nije poplavila polja. On je imao novaca. Sakrio je srebro u zidove kuće, jedan čančić zakopao ispod cigle na podu nove kuće; bilo je srebra uvijenog u sukno na dnu sanduka u sobi u kojoj je sa ženom spavao, bilo ga je zašivenog o. dušeku na postelji, bio mu je i pojas pun, i nije oskudevao. Zato mu nije više izgledalo, kad daje srebro, da mu iz rane ističe poslednja kap životne krvi, već ga je taj novac u pojasu golicao, želeo je da ga troši na ovo, na ono, i postade lake ruke, razmišljajući kako da uživa u godinama svog muževstva.Sve mu sada nije valjalo, što nije bio slučaj ranije. Čajdžinica u koju je obično ulazio skrušeno, kao svaki običan seljak, sada mu se činila prljava i prosta. Ranije ga tu niko nije poznavao, i momci su prema njemu bili neljubazni. Sada se svet gurkao kad je prolazio, i mogao je čuti kako se šapuće:— To je onaj Vang Lung iz sela Vang, koji je kupio zemlju od kuće Hvang one zime kada je stari gospodar umro i kada je glad harala. Bogat je taj Vang.A kada bi to čuo, sedeo bi prividno ravnodušno, ali srce mu se topilo od miline što je dotle doterao. Ali ovog dana kada je ženu izgrdio, čak ni ta laskanja nisu ga raspoložila, i on je mrko pio čaj, misleći da mu život nije tako lep kao što je zamišljao. Onda se odjednom zapita:— Zašto moram ja, koji imam zemlju i čiji su sinovi na naukama, da pijem čaj u ovoj čajdžinici, kraj tog zrikavog gazde, koji zarađuje manje od mog radnika!Podiže se brzo, baci novac na sto, i izađe pre nego što ga je iko mogao osloviti. Lutao je ulicama grada, ne znajući šta, u stvari, želi. Jednom prođe pored šatre pripovedača priča, sede na trenutak na kraj prenatrpane klupe i poče da sluša priču o starim vremenima Tri Kraljevine, kada su ratnici bili hrabri i mudri. Ali nešto mu nije dalo mira i nije mogao da se udubi u priču kao drugi. Udaranje u mali metalni gong pripovedača išlo mu je na živce, pa ustade i izađe.U gradu je nedavno jedan južnjak, koji se razume u posao, otvorio veliku čajdžinicu. Vang Lung je ranije prolazio pored nje, i obuzimao ga je užas kada je pomišljao kako se rasipa novac na kockanje, zabavu i javne žene. Ali sada ga je gonio nemir nastao od lenstvovanja, i želeći da izbegne prekore svog srca kad se setio kako je bio nepravedan prema rođenoj ženi, on uđe. To nespokojstvo ga je gonilo da čuje ili vidi nešto novo. Tako je prešao preko praga nove čajdžinice, u veliku bleštavu sobu, punu stolova i otvorenu prema ulici. Ušao je odlučno. Pokušavao je da bude utoliko odlučniji, jer se u srcu plašio. Sećao se kako je još pre nekoliko godina bio običan siromašak koji nikada nije imao srebrnjakdva napretek, bio običan smrtnik, koji je čak vukao kolica po ulicama južnjačkog grada.U početku ništa nije govorio u velikoj čajdžinici, već je tiho poručio čaj, popio ga, i gledao u čudu oko sebe. Nalazio se u velikoj dvorani. Tavanica je bila ukrašena pozlatom, a na zidovima visile su trake od bele svile na kojima su bile naslikane devojke. Kradomice i pažljivo gledao je Vang Lung na te žene i mislio da se one samo u snu mogu videti, jer na zemlji još nijednu takvu lepoticu nije sreo. Prvoga dana je samo gledao slike, popio čaj i izišao napolje.Ali kako je voda dan za danom ležala na njegovoj zemlji, odlazio je u čajdžinicu, poručivao čaj. sedeo sam i zurio je u slike divnih žena. Svakog dana sve je duže sedeo, jer nije imao šta da radi na zemlji ili u kući. I tako bi nastavio mnogo dana, jer je, i pored srebra skrivenog na desetak mesta. još uvek ličio na seljaka. Jedini je on u toj bogatoj čajdžinici nosio pamučno odelo umesto svilenog i imao perčin kakav nijedan varošanin ne bi trpeo. Ali jedne večeri dok je sedeo za stolom u dnu dvorane i piljio u slike, neko je silazio niz uzane stepenice koje su uza zid, iza njega, vodile na gornji sprat.Ta je čajdžinica bila jedina zgrada u ćelom gradu koja je imala sprat, osim Zapadne pagode, koja se dizala na pet spratova nedaleko od zapadne kapije. Ali pagoda je bila uzana i sužavala se prema vrhu, dok je gornji sprat ove čajdžinice bio prostran koliko i prizemlje. Noću bi s gornjih prozora dopiralo vriskavo pevanje žena, njihovo bezbrižno smejanje, a devojački prsti umilno bi udarali o žice gitare. Muzika bi preplavila ulicu, naročito oko po-noći, mada se na onom mestu gde je Vang Lung sedeo, od ćaskanja i larme ljudi koji su pili čaj, oštrog zveketa kocki od slonovače i domina, ništa nije moglo razabrati.Zbog toga Vang Lung te noći nije čuo iza sebe kako škripe koraci jedne žene po uzanim stepenicama. Pošto se nije nadao da će naći nekog poznatog u ovom mestu, naglo se okrenu kad ga neko dodirnu po ramenu. Pogleda naviše u uzano, lepo, žensko lice, u lice Kukumavke, žene u čije je ruke prosuo drago kamenje kada je kupio zemlju, u onu ruku koja je snažno držala starčevu drhtavu ruku i pomagala mu da udari pečat na pravo mesto na ugovoru o kupovini. Smejala se kad ga je videla, a taj smeh ličio je na promuklo šaputanje.— Zdravo, seljače Vang — reče i prkosno podvuče reč „seljače" — ko bi se nadao da ćeš i ti biti tu.Izgledalo je Vang Lungu da mora po svaku cenu dokazati toj ženi da nije običan seljak, pa se nasmeja i reče glasno:— Zar ja ne mogu da trošim srebro kao i drugi. A imam ga, hvala bogu, dosta u ovim vremenima. Imao sam sreće.

Na ove reči Kukumavka zastade, oči joj se suziše i zasvetleše kao u zmije, a glas ublaži kao da zejtin poteče iz suda.— Ko to već nije čuo? I kako bi čovek bolje potrošio novac koji mu je suvišan nego na ovakvom mestu, gde bogati ljudi uživaju i lepo obučeni gospodari sastaju se na veselje i gozbe? Nigde nema takvog vina kao što je naše. Jesi li ga okusio, Vang Lunže?— Do sada sam pio samo čaj — odgovori Vang Lung i zastide se. — Nisam se dotakao ni vina ni kocki.— Samo čaj — ponovi ona za njim i zavrišta od smeha. — Imamo vino tigrovaču, vino zore, pa od slatkog pirinča, zašto onda piješ čaj? — I kad Vang Lung obori glavu, ona mu reče tiho i lukavo: — Pretpostavljam da nisi nešto drugo gledao! Jesi li? Male divne ruke, miriši jave obraze?Vang Lung još više saže glavu, krv mu jurnu u lice, činilo mu se da mu se svi naokolo rugaju i slušaju glas ove žene. Ali kada se usudio da podigne očne kapke i baci pogled, opazio je da niko ne obraća pažnju na njega. Ponovo se začu zveket kocki, a on reče zbunjeno:— Nisam, nisam, samo sam pio čaj.A žena se ponovo nasmeja, pokaza na svilene slike i reče:— To su one, to su njihove slike. Izaberi koju hoćeš da vidiš, stavi mi srebro na dlan i dovešću je tebi.— Zar su to one — začudi se Vang Lung. — Mislio sam da su to slike nekih žena iz snova, slike boginja u planini Kven Len, kako pričaju pripovedači.— One su zbilja žene sna — brzo reče Kukumavka, i veselo dodade: — Ali s malo srebra ti snovi mogu da se otelotvore! — zatim pođe dalje, namigujući na sluge koje su stajale, i prošaputa jednome dok je pokazivala na Vang Lunga: — Eno jednog seljačkog klipana.Vang Lung je i dalje s novim oduševljenjem buljio u slike. Te su žene bile od krvi i mesa, nalazile se gore u sobama, samo uz uzane stepenice! Ljudi su im dolazili — naravno drukčiji ljudi nego što je on, ali ipak ljudi. A kad on ne bi bio onakav kakav je — pošten i radin čovek sa ženom i porodicom — koju bi, recimo, sliku on uzeo, zamišljajući sebe u ulozi deteta koje stoji pred izvesnim zadatkom? Gledao je pažljivo nabeljena lica, tako istrajno kao da je svako živo. Ranije su mu sva izgledala podjednako lepa, ranije, pre nego što se postavilo pitanje koju da izabere. Ali sada mu je bilo jasno da su neke lepše od drugih. I od nekih dvadesetak i više njih izabra tri najlepše, a od te tri opet je birao i izabra najlepšu, onu malog, nežnog tela, lakog kao bambusovina, umiljatog lica kao u mačeta. Jedna joj je ruka držala rascvetan lotosov cvet, a druga bila nežna kao nerazvijena paprat.Gledao je u nju i obuzimala ga toplina kao da pije vino.— Liči na dunjin cvet! — reče glasno. A kad Ču svoj glas, uzbuni se i poplaši, pa se brzo diže, stavi novac na sto, izađe u mrak koji je pao i uputi se kući.XVIIIVang Lung možda nikada ne bi ponovo ušao u veliku čajdžinicu da se voda u to vreme povukla s njegove zemlje i ostavila je vlažnu da se isparavapod suncem, jer bi samo ngralikc bilo potrebno pa da se preJflL i z neko dete razbolelo ili starlfifflgapostelju, Vang Lung bi se posvel gađajima i zaboravio umilno lio

Hr se samo Samrtničkui novim dòilici i vitkožensko telo kao bambusovina.Ali voda je ležala mučna i nepokretna osim što se laki letnji vetar dizao u predvečerje; stari otac je dremao, dva dečaka zorom se vukla u školu i ostajala sve do uveče, a Vang Lung je ostajao u kući pun nemira. Izbegavao je pogled svoje žene, koja ga je ucveljeno gledala dok je išao goredole sedao na stolicu, usta jao odmah ne popivši čaj koji mu je ona nasula i ne popušivši lulu koju je zapalio. I krajem jednog dugog dana, dužeg nego ijedan drugi u godini, u sedmom mesecu, kada je sumrak bio pun žubora i topline od jezera koje je odisalo. Vang Lung stajaše na pragu svoje kuće. Odjednom, bez reci, naglo se okrenu, ode u svoju sobu, obuče kaput, i to onaj od crne sjajne tkanine, crne gotovo kao svila. Taj mu je kaput Olan napravila za praznik, i bez ijedne reci ode uzanim stazama pored vode, preko polja, dok ne dođe u pomrčinu gradske kapije i ne stiže u novu čajdžinicu.Svetlost je već bila upaljena, gorele su velike lampe kupljene u primorskim gradovima u tuđini. Ljudi su sedeli, pili, razgovarali i raskopčavali odeću da se rashlade. Lepeze su mahale na sve strane, a veseli smeh oticao kao muzika na ulicu. Sva radost koju je Vang Lung osećao prema radu na zemlji sada se našla među zidovima ove kuće u kojoj su se ljudi sastajali da se zabavljaju, nikad da rade.Vang Lung se kolebao na pragu obasjan svetlošću koja je padala kroz otvorena vrata. Možda bi tu stajao i otišao, jer je u srcu još bio plašljiv i sramežljiv iako mu je krv jurila kroz žile da su htele da prsnu — ali tamo, iz mraka, gledala je jedna žena naslonjena leno na vrata. To je bila Kukumavka. Kada primeti čoveka na vratima, odmah priđe, jer je njen posao bio da traži mušterije za žene u kući. Ali kad vide ko je, sleže ramenima i reče:— Ah, samo seljak!Vanga osinu to nipodaštavanje i nagla mu ljutnja dade hrabrost, koju obično nije imao, te reče:— A zar ja ne mogu da uđem u ovu kuću i da činim što i ostali ljudi.Kukumavka sleže ramenima i nasmeja se:

— Ako imaš srebra koliko i drugi ljudi, možeš da činiš što i oni čine.Zeleo je da pokaže toj ženi da je gazda i čovek od novaca, i da može da radi što mu se dopada. Zagnjuri ruku u pojas i izvuče je punu srebra:— Je li ovo dosta ili nije?Ona je zurila u srebro i reče bez daljeg oklevanja:— Hajde, i reci mi koju želiš?A Vang Lung, ne znajući što govori, mrmljao je.— Ja ne znam tačno šta želim! — Ali ga nadvlada strast i on prošaputa: — Hoću onu malu, onu malu isturene brade i malog lica, koje liči zbog svoje beline i rumenila na dunjin cvet, hoću onu što drži lotosov populjak u ruci!Žena je klimala glavom, i pošto mu je dala znak, poče da probija put kroz zakrčene stjblove, a Vang Lung je išao iza nje na rastojanju. U početku mu je izgledalo da ga svi gledaju i motre, a kada se toliko oslobodio da pogleda naokolo, primeti da niko ne obraća pažnju na njega, osim jednogdvojice, koji su vikali: — Zar se već može kod žena? — i — Pazi ovog požudnika, pazi ovog sladostrasnika, koji ne može više da čeka!Ali za to vreme Kukumavka i Vang Lung su se peli uz uzane, prave stepenice. On je koračao teško, jer je prvi put išao uz stepenice. A kad su dospeli na sprat, izgledalo je isto kao i u prizemlju, samo što se Vang Lungu činilo da je strahovito visoko kada je pogledao kroz prozor. Žena ga je vodila kroz jedan uzani, mračni hodnik i vikala uz put:

— Evo prvog čoveka za noćas!mmA svud duž hodnika vrata su se naglo otvarala, i ovdeonde isturale devojačke glave obasjane svetlošću, kao što cvetovi otvaraju svoje krunice na suncu, ali Kukumavka je grubo vikala:— Nije za tebe, ni tebe. Niko vas ne traži. Ovaj je došao po onog malog patuljka rumena lica iz Šučoa, po Lotosov Cvet.Duž hodnika nastade žagor od devojačkih glasova, nejasan, podrugljiv. A jedna rumena lepotica pakosno uzviknu:— Lotos može ovog slobodno da zadrži, on smrdi na zemlju i beli luk.Vang Lung je to čuo. Iako su ga njene reči pogodile kao oštrica mača, uzdrža se da ne odgovori, jer se bojao da će se pokazati kakav zbilja i jeste — kao seljak. Ali koračao je sigurno dok je pomišljao na srebro u pojasu. Kukumavka najzad lupi snažno šakom po jednim zatvorenim vratima i uđe ne čekajući, a na krevetu pokrivenom jorganom sa crvenim cvetićima, sedela je jedna vitka devojka.Vang Lung ne bi verovao da mu je neko rekao da postoje takve male ruke, ruke tako male, kosti toliko nežne, a prsti ukrašeni dugim noktima, obojenim bojom lotosovih pupoljaka, zatvorenoružičastom. A da mu je neko rekao da postoje takve noge, male noge u obući od ružičaste svile, koja nije bila duža od srednjeg prsta, i koje su se detinjski ljuljale na ivici postelje, da mu je neko rekao, on ne bi verovao.Vang Lung sede ukočeno na postelju pored devojke, zureći u nju. Bila je kao slika. Poznao bi je po slici i da je nije ovde sreo. Ali najlepša joj je bila ruka, vijugava, nežna i bela kao mleko. Njene dve male ruke uklupčale su se jedna u drugu na ružičastom krilu njene svilene haljine. Ni u snu mu ne bi palo na pamet da bi se te ruke mogle dodirnuti.Gledao je u nju kao u sliku. Video je telo vitko kao bambusovina u tesnom prsluku, video je malo izrazito lice uokvireno, u svojoj naslikanoj lepoti, visokim okovratnikom opšivenim belim krznom, video njene okrugle oči nalik na breskve. Zato mu najzad postade jasno šta su pripovedači mislili kada su pevali o očima kao breskva kod lepotica starog doba. Za Vang Lunga devojka nije bila od mesa i krvi, već žena naslikana.A tada ona podiže svoju malu i vijugavu ruku i stavi mu je na rame. Prelazila je vrlo polako niz njegovu ruku. On nikada nije osetio ništa tako lako, tako meko kao taj dodir. I da nije pogledao, ne bi znao da ga ta devojka miluje. Posmatrao je malu ruku kako mu silazi niz rame, i činilo mu se da je u toj ruci vatra i da mu sažiže telo. Posmatrao je ruku dok nije došla do kraja rukava i pala posle trenutnog kolebanja — kolebanja iskusne prostitutke — na njegov goli zglavak, a zatim na dlan njegove koščate mrke ruke. Poče da drhti, jer nije znao kako da odgovori na ovo milovanje.Zatim začu smeh, lak i brz, zvonak kao što odjekuje malo srebrno zvono pod vetrom na pagodi, a taj nasmejan glas mu reče:— Uh, ala si neznalica, ti veliki dečko! Hoćemo li sedeti ovde preko cele noći i hoćeš li me stalno tako gledati?Nato on uze njenu ruku među svoje, ali vrlo pažljivo, jer je ličila na topli i suvi list. Govorio je molećivo, ne znajući šta govori:— Ja ne znam ništa, uči me... I ona ga nauči.I Vang Lung se razbole od najgore bolesti koju čovek može da ima. Patio je ranije radeći na suncu, patio na suvim ledenim vetrovima u opasnim pustinjama, patio od gladi kada polja nisu rađala, patio je radeći bez nade na ulicama južnog grada. Ali nijednom toliko kao sada pod nežnom devojačkom rukom.Svakoga dana odlazio je u čajdžinicu, svako veče čekao dok ona nije Mela da ga primi, svake noći odlazio kod nje, svake noći je ulazio i svake noći opet bio seljak koji ne zna ništa, drhti na vratima, sedi kruto pored nje, čeka na njen osmeh kao na znak. Tada bi ga obuzimala groznica, obujmila užasna glad, i ropski bi pratio svaki njen pokret, dok se ona malopomalo svlačila, dok ne bi došao trenutak kada bi ona, kao cvet koji je zreo da se uzbere, puštala da je on zgrabi.Ali, nikad nije bila sasvim njegova. I zbog toga, osećao se on stalno nezasićen, iako mu se ona podavala. Kada je Olan došla u njegovu kuću, prva noć donela je zdravu radost njegovom telu. Uživao bi s njom snažno kao mužjak sa ženkom, uzimao bi je i zadovoljavao se. Posle bi je zaboravljao i zadovoljan radio svoj posao. Ali u njegovoj ljubavi sa ovom devojkom nije bilo takvog zadovoljenja, nije bilo ove zdrave ljubavi. I noću kada ga više nije htela, strpala bi njegovo srebro u nedra, izgurala ga obesno napolje za ramena svojim malim rukama, koje su iznenada dobivale snagu — i on je odlazio nezadovoljen kao što je i dolazio. Ličio je na čoveka koji, umirući od žeđi, pije slanu morsku vodu, a ona mu, iako je voda, još više povećava žeđ, da na kraju, izbezumljen od nje, umire. Išao je ponovo Vang Lung kod devojke, imao ju je, i opet izlazio nezadovoljen.

Tako je za vreme celog toplog leta Vang Lung voleo tu devojku. Ništa o njoj nije znao, odakle je i ko je. Kada su bili zajedno, Vang Lung ne bi rekao ni desetak reči, i gotovo nije ni slušao njen zvonki govor, isprekidan smehom kao u deteta. Već je samo posmatrao njeno lice, ruke, položaje njenog tela, i izraz njenih širokih ljupkih očiju. Nikad nije bio sit. I vraćao se kući u zoru, opčinjen i nezadovoljan.Dani su mu izgledali beskrajno dugi. Nije spavao više na postelji, izgovarajući se da je u sobi vrućina. Prostirao je asuru ispod bambusovog drveta, ležao nespokojan i zurio budan u senke bambusovog lišća. Grudi su mu bile pune slatke čežnje koju nije mogao da razume.A kada bi ga oslovila žena ili deca; ili čing mu prišao i rekao: — Voda će se uskoro povući. Koje seme da spremimo za setvu? — viknuo bi:— Šta me uznemirujete!A za sve to vreme srce je htelo da mu prsne, jer nije mogao da se zasiti te devojke.Tako je vreme teklo, a on živeo samo za noć i nije hteo da gleda ozbiljna lica žene i dece, koja su naglo prekidala igru kad bi on naišao. Nije hteo da vidi ni svog starog oca, koji je u njega buljio i rekao:— Kakve su ti to muke koje te toliko ljute i od kojih ti je koža požutela kao ilovača?A kada su se dani prelivali u noći, devoj ka Lotos radila je s njim šta je htela. Ona se smejala njegovom perčinu, iako ga je on dobar deo dana četkao i češljao. Rekla mu je: — Južnjaci ne nose te majmunske repove — a on je bez reči otišao i odsekao perčin. Ranije niko ni smehom ni podsmehom nije bio u stanju da ga navede da to učini.Kada je Olan videla šta je uradio, htela da poludi:— Odsekao si svoj život! Ali on se izdera na nju:— Hoću li ja celog veka izgledati staromodna budala? Svi su mladi ljudi u gradu odsekli svoju kosu.Ipak se bojao onoga što je učinio, ali je bio spreman i glavu da odseče kad bi to Lotosov Cvet naredila ili poželela, jer je ona imala svu onu draž koju je on zamišljao da žena ima.Svoje snažno mrko telo koje je tako retko prao, smatrajući da ga dovoljno čisti znoj njegovog rada, to svoje telo počeo je da gleda kao da pripada drugom čoveku. Umivao se svakog dana, tako da mu Olan reče uznemirena:— Umrećeš od silnog pranja!Kupio je u radnji sapun, to parče crvene mirišljave materije koje je dolazilo iz stranih zemalja, i njime je trljao telo. A ni za šta na svetu nije hteo da okusi ni glavicu belog luka, iako ga je toliko ranije voleo, samo da ne bi smrdeo kad dođe kod devojke Lotosov Cvet.Niko u kući nije znao da objasni šta se to s njim dešava.Kupio je novu tkaninu za odeću. Iako mu je uvek ranije Olan krojila haljine, široke i dugačke, i prošivala ih jako da bi duže izdržale, sada je bio nepoverljiv prema njenoj veštini. Odneo je materiju krojaču u grad i sašio odelo kao varošanin: haljinu otvorenosive boje, lepo skrojenu za telo, a preko nje crni satinski kaput bez rukava. Kupio je prvi put u životu obuću koju nisu napravile ženske ruke, crne somotske cipele, nalik na one koje su šljampale na nogama starog gospodara.Ali, bilo ga je sramota da odjednom počne da nosi ova lepa odela pred ženom i decom. Uvio je odeću u nepromočivu mrku hartiju i ostavio u čajdžinici kod jednog momka koga je poznavao. Za mali bakšiš taj ga je čovek puštao da se presvuče krišom u jednoj sobici pre nego što bi pošao uz stepenice. Osim toga, kupio je za sebe pozlaćeni srebrni prsten. A pošto mu je kosa koju je ranije stalno brijao počela da raste, mazao ju je mirišljivim zejtinom iz jedne male boce za koju je platio čitav srebrnjak.Olan je gledala svog muža začuđeno i nije mogla da ga razume, samo se ]ednog dana za vreme ručka zagleda u njega i reče mu:— Ima nečega u tebi što me podseća na jednog od gospodara u velikoj kući.Vang Lung se nasmeja i odgovori:— Zar da ličim sada na pseto kada sam bogat? Ipak, osećao se polaskan, i toga dana bio jeprema ženi ljubazniji nego što je odavno bio.Novac, čisto srebro, iščezavalo je iz njegovih ruku. Nije morao samo da plaća dok je bio s devojkom, već je lepotica imala puno prohteva. Uzdisala bi i mrmljala kao da joj je srce slomljeno od neke neispunjene želje:— Teško meni, teško meni...A kada je prošaputao, pošto se najzad oslobodio da progovori u njenom prisustvu: — Šta ti je, malo moje srce? — ona mu odgovori: — Ne radujem se danas, jer ona devojka preko puta mene — Crni Nefrit ima jednog ljubavnika koji joj je poklonio zlatnu iglu za kosu, a ja imam ovu srebrnu već od pamtiveka.Ni za život svoj ne bi je odbio, već bi šaputao, zadižući glatku crnu punđu, da bi mogao da vidi njene male duguljaste uši:— Kupicu i ja zlatnu iglu za kosu mog alem kamena!To je rekao jer ga je ona učila svim tim tepanjima, kao što se dete uči da govori. Ona ga je učila te reči, ali mu one nisu išle iz srca, i mucao je, jer se njegov rečnik celog života odnosio na setvu, žetvu, sunce i kišu.Tako je srebro izlazilo iz zida i džačića. Olan mu je ranije mogla lako da kaže: — Zašto uzimaš novac iz zida? — ali sada je ćutala, gledala ga sva utučena, znajući dobro da on vodi život krišom od nje, vodi život koji je daleko od njegove zemlje, ali kakav je to život, ona nije znala. Olan se plašila Vang Lunga od onog dana kada je on opazio da njena kosa i pojava nisu lepe i da su joj noge velike. Plašila se da ga ma šta upita, da se ne bi odmah na nju rasrdio.Jednog dana, kad se Vang Lung vraćao kući preko polja i približavao ženi koja je prala njegovo rublje u jezeru, on zastade malo, a zatim joj reče grubo, jer se stideo i nije hteo da prizna tu sramotu svome srcu:— Gde su ona dva bisera koja si imala?Ona mu odgovori plašljivo, gledajući s ivice jezera gde je lupala rublje o jedan ravan kamen:— Biseri? Tu su kod mene.On promrmlja, ne gledajući je u lice, već u izjedene ruke:— Nema smisla čuvati bisere ni za šta. A ona reče polako:— Mislila sam da ih jednog dana stavim u minđuše! — i plašeći se njegovog podsmeha, dodade: — Daću ih mlađoj ćerci kada se uda.

Ali Vang Lungu otvrdnu srce i viknu:— Zašto da nosi bisere ona čija je koža crna kao zemlja? Biseri su za lepe žene. — A zatim se razdera: — Daj mi ih, potrebni su mi!Olan polako stavi svoju izboranu ruku u nedra, izvadi mali zavežljaj, i pruži mu ga, posmatrajući kako ga otvara. Biserje mu je ležalo na dlanu i privlačilo sunčevu svetlost. Vang Lung se nasrne ja.Olan nastavi da lupa rublje. Suze su joj prvo polako, a zatim kao kiša kapale. Ali ih ona nije brisala, već je još jače tukla drvenom prakljačom po rublju prostrtom na kamenu.XIXI tako bi se potrošilo sve srebro da se nije iznenada vratio Vang Lungov stric, ne objašnjavajući gde je bio i šta je radio. Stajao je na vratima kao da je pao s neba. Njegova raskopčana odeća kao i ranije visdla je labavo u dronjcima, a lice, iako isto kao i ranije, bilo je sada naborano i otvrdnulo od sunca i vetra. Kesio se na sve koji su za stolom doručkovali. Vang Lung ostade zabezeknut, jer je zaboravio da mu stric još živi, i izgledalo mu je kao da je iz groba ustao. A Vang Lungov otac je žmirkao i buljio, ali nije prepoznao brata dok ovaj nije uzviknuo:— Zdravo, stariji brate, sine njegov, sinovi njegovi i snaho moja!Preplašeni Vang Lung ustade, pokušavajući da bude ljubazan:— Zdravo, striče, jesi li gladan?— Nisam — odgovori ovaj mirno — ali ću s vama jesti!Zatim sede, privuče činiju i štapiće, i poče se obilato služiti pirinčem, suvom slanom ribom, usoljenom repom i suvim pasuljem. Jeo je kao da je od gladi utekao. Niko nije progovorio sve dok stric nije posrkao tri činije kaše od pirinča, iskrckao ribu i na jeo se pasulja. A kada je završio, reče prostodušno kao da ima na to pravo:— E, sad ću da spavam, jer se nisam odmarao već tri noći!Kad je Vang Lung, zbunjen i ne znajući šta drugo da uradi, odveo strica do očeve postelje, ovaj podiže prošiven pokrivač, opipa dobro sukno, pročešljan pamuk, pogleda drvenu postelju, lep sto i veliku stolicu, koju je Vang Lung kupio ocu, a zatim reče:— Slušao sam da ste bogati, ali nisam verovao da ste toliko bogati! — Zatim se baci na postelju i. mada je bilo usred leta, navuče topli pokrivač preko ramena. Ponašao se kao da je sve to njegovo, a zatim zaćuta i odmah zaspa.Zaprepašćeni Vang Lung se vrati u srednju sobu. Dobro je znao da stric neće dopustiti da ga oteraju kad zna da sinovac ima čime da ga hrani. Vajig Lung o tome razmisli i poplaši se još više kad se setio da će mu doći u kuću i stričeva žena. Znao je da se to ne može sprečiti.Čega se plašio, to se i dogodilo. Kada je podne već prošlo, stric se najzad protegli, zevnu triput, izađe iz sobe, skupljajući odeću, i reče Vang Lungu:— Sada ću dovesti ženu i sina. U ovoj tvojoj velikoj kući neće se primetiti ono što pojedu naša troja usta i obuku naša siromašna tela.Vang Lung sleže ramenima i odgovori zlovoljnim pogledom. Ali, sramota je za čoveka koji ima i napretek da otera iz kuće svog strica i njegovog sina. Ako bi to uradio, znao je da bi se osramotio u selu, gde su ga sada poštovali zbog bogatstva, pa se nije usudio ništa da kaže stricu. On naredi radnicima da se presele u staru kuću, tako da su sobe kod kapije ostale prazne, i u njih se još istog dana useli stric sa ženom i sinom. Vang Lung je bio besan, a naročito zato što je morao da krije bes i odgovara svojim rođacima osmehom i dobrodošlicom.A kada ugleda debelo, glatko lice žene svoga strica i lopovsku, bezobraznu njušku njegovog sina, jedva zadrža ruku da ih ne udari! Od jeda tri dana ne ode u grad. Kada se ukućani privikoše na došljake i kada je Olan rekla: — Prestani da se ljutiš. Moramo ih trpeti — i kada Vang Lung uvide da će stric, njegova žena i njihov sin biti zahvalni zbog krova nad glavom i hrane, poče još više da misli o devojci Lotosovom Cvetu. Razmišljao je:— Kada je ooveku kuća puna divljih pasa, on mora da traži mira na drugoj strani.Sva stara vatra i bol u njemu zaplamteše, i on je još uvek bio gladan ljubavi.Ono što Olan nije videla u svojoj bezazlenosti, stari otac zbog starosti i Ćing zbog prijateljskih odnosa, stričevoj ženi odmah postade jasno. Vikala je smešeći se:— Vang Lung traži negde da uzabere cvet! — Olan je gledala strinu ponizno, ne razumevajući je, a ona se smejala i nastavljala: — Dinja se mora raseći do kraja da se vide semenke! Zar ne? A sada ću ti reći iskreno: Tvoj muž luduje za drugom ženom.Dok je Vang Lung ležao dremajući jednog ranog jutra u svojoj sobi, izmoren ljubavlju, stričeva žena je to govorila u dvorištu ispod prozora. On se namah razbudi. Osluškivao je dalje, uplašen pronicljivošću te žene.A debeli glas je nastavljao, izlevajući se kao ulje iz masnog grla:— Znam ja! Dobro poznajem muškarce, a kad god sam videla nekog da doteruje kosu, kupuje novu odeću i odjednom želi da nosi baršunaste cipele, posredi je uvek nova žena. U to nema sumnje.Tada dopre do Vang Lunga slomljeni glas Olanin, ali šta je kazala nije mogao čuti. Stričeva žena nastavi:— Ko još može pomisliti, uboga budalo, da je jedna žena dovoljna čoveku. Naročito ako ta žena radi teške poslove i omršavi radeći za muža, onda je još gore. Muškarčeva mašta u tom slučaju odlazi brže na drugu stranu i ti, jadnice, nisi nikada bili predmet maštanja nekog muškarca, već si za mužn vredela nešto više od vola. I ne treba da se srdišako on kupi sebi drugu, i dovede je u kuću, jer svi su ljudi takvi. To bi isto uradila i moja stara lenština, samo što kukavac nije imao u životu dovoljno srebra ni da se najede.Ona je i dalje govorila, ali je Vang Lung, ležeći na postelji, nije više slušao, jer je razmišljao0 onome što je rekla. Odjednom poče da lupa glavu kako da zadovolji svoju glad i žeđ za tom devojkom koju je želeo. Biće njegova, kupice je, dovesti kući, zasitiće svoju strast! Ustade odmah, izađe napolje1 mahnu krišom ženi svoga strica. Kada ona dođe za njim pred kapiju, ispod urminog drveta, gde ih niko nije mogao čuti, poveri joj šta mu je ležalo na srcu:— Slušao sam i čuo šta si govorila u dvorištu. U pravu si! Meni nije dovoljna samo jedna žena I zašto da ne uzmem još jednu, kad imam dovoljno zemlje da nas sve prehrani?A strina požudno zabrblja:

— Pa naravno! Tako rade svi ljudi koji imaju uspeha u životu. Samo siromah čovek mora da pije iz iste čaše! — govorila je ona znajući šta će Vang Lung odgovoriti. Imala je pravo, jer on reče:— Ali ko će mi biti posrednik? Ne mogu tek ja otići ženi i reći joj: „Hajde u moju kuću!"Na to strina odmah dodade:— Poveri ti meni sve! Samo mi reci koja je ta žena, pa ću urediti stvar.Vang Lung nerado i plašljivo izgovori njeno ime, jer ga do sada nikome nije rekao.— To je devojka koju zovu Lotosov Cvet! Činilo mu se da svako mora znati ko je Loltosov Cvet, zaboravljajući da on sam još pre dva meseca nije znao da ona postoji. Zato se namršti kada ga strina zapita:— A gde joj je kuća?— Gde bi bila — reče on osorno — ako ne u velikoj čajdžinici u glavnoj gradskoj ulici.— U onoj što je zovu „Kuća cveća"?— A u kojoj bi drugoj mogla biti! — odvrati Vang Lung.Strina premišljaše pipkajući kesastraBiju usnu, pa najzad

reče: Jfflf— Ne poznajem tamo nikog! MoraHnći puta i načina! A ko je vlasnik te žene?Kada Vang Lung reče da je vlasnikKukumavka, koja je bila robinja u velikoj kući, stričeva žena se nasmeja.— Zar ona? Time li se bavi otkako joj je stari gospodar umro u postelji jedne noći? Tako nešto može samo ona da nam uradi.Zatim se opet isprekidano cerekala: „He, he, he", pa nastavi mirno:— To je Kukumavka! Biće prosta stvar, zaista, lako ćemo svršiti s njom! Pristaće odmah na sve, i brdo će ona stvoriti samo ako oseti dosta srebra na dlanu.A kada Vang Lung to ču, oseti odjedanput da su mu usta suva i ispucana, i jedva prošaputa:— Srebro, dakle! Srebro i zlato. Sve ću dati, čak i zemlju!Tada zbog neobične ljubavne groznice Vang Lung ne htede više da ide u veliku čajdžinicu dok stvar ne bude uređena. Govorio je sam sebi:— Ako ona ne dođe u moju kuću i ne bude samo moja, neka mi se glava odseče ako joj se još jednom približim!A kada se seti reči: „Ako ona ne dođe", srce mu zastade od straha. Neprestano je trčkarao do žene svoga strica i govorio:— Znaj da neću štedeti pare. Jesi li rekla Kukumavki da imam mnogo srebra i zlata na raspolaganju! Reci joj da neće ništa raditi u mojoj kući, već samo nositi svilenu odeću i jesti, ako hoće, svaki dan — peraja morskog psa! — dok najzad debeloj strini dojadi, te mu podviknu prevrćući očima:— Dosta već jednom! Jesam li luda ili prvi put sada posredujem? Ostavi me na miru, pa ću sve urediti. Kazala sam joj sve već nekoliko puta.Tako mu ništa drugo nije ostalo nego da grize prste i uređuje kuću za Lotos. Govorio je Olani da brže čisti, pere, premešta stolove i stolice. Zato je jadnu ženu obuzimao sve veći strah. Dobro je znala šta će se dogoditi, iako joj to niko nije rekao.Vang Lung nije više mogao podnositi da spava sa Olanom. Mislio je da zbog dve žene u kući mora imati više soba i još jedno dvorište, a želeo je naročito da uredi neko mesto gde bi bio potpuno sam sa svojom milosnicom. I dok je čekao da strina svrši posao, pozva radnike i naredi da ograde još jedno dvorište iza kuće i u njemu sazidaju jednu veliku, a sa svake strane po jednu malu sobu. Radnici zinuše od čuda, ali se ne usudiše ništa da zapitaju. On sam ništa nije govorio, ali je lično nadgledao zidanje, da ne bi morao Čingu objašnjavati šta radi. Ljudi su kopali zemlju iz polja, podizali zidove, rušili ih, a Vang Lung posla da se kupe crepovi za kuću.Kada su sobe bile gotove i pod poravnan i nabijen, nabavio je cigle. Radnici su ih poredali, zamalterisali i lepo popločali sobe za milosnicu. Zavese od crvenog sukna obesio je na vrata od dvorišta. Kupio je nov sto sa dve izdubljene stolice, a dve slike, nekih lađa i reka, obesio je iza stola na zid. Doneo je i okruglu lakovanu crvenu činiju s poklopcem, napunio je kolačima od sezama i masnim slatkišama, i stavio je na sto.Kupio je Vang Lung široku i duboku postelju sa rezbari jama, koja ispuni celu malu sobu. Oko nje obesio je zavese ukrašene malim cvetićima. Bilo ga je stid da mu Olan pomaže. Zato je uveče dolazila žena njegovog strica, vešala zavese oko postelje i svršavala poslove za koje je muškarac nespretan.Sve je bilo svršeno i nije imalo šta više da se uradi. Mesec dana je od toga prošlo, a ljubavnica još nije dolazila. Vang Lung je traćio vreme u novom malom dvorištu koje je napravio za nju. Pade mu na pamet da napravi mali ribnjak u sredini dvorišta, pa pozva jednog radnika, koji iskopa rupu metar široku i obloži je crepovima, a Vang Lung ode posle u grad i kupi pet zlatnih ribica za ribnjak. On se više nije mogao setiti šta još da napravi, i nestrpljivo je očekivao u groznici.Za sve to vreme nije ni s kim razgovarao. Samo je psovao decu ako su bila balava, ili vikao na Olanu što se nije očešljala tri dana, tako da ona najzad brižnu u plač i zajeca. Nikada je pre toga nije video da tako plače, čak ni onda kada je gladovala. Besneo je zbog toga:— No šta je, ženo? Zar ti ne mogu reći da očešljaš svoj konjski rep a da ne jadikuješ zbog toga?Ali ona, uzdišući, reče samo ovih nekoliko reči:— Ja sam ti rodila sinove! Ja sam ti rodila sinove!Vang Lung zaćuta. Osećao se nelagodno i mrmljao je nešto. Bio je postiđen pred njom i zato je ostavi na miru. Priznao je sam sebi da pred zakonom nema razloga da se žali prdtiv svoje žene, jer mu je rodila tri zdrava sina. Mogao je da se izgovara samo na svoju strast.Tako je to teklo, dok jednog dana ne dođe njegova posrednica i reče:— Stvar je gotova! U ime vlasnika čajdžinice javljam ti da će Kukumavka pristati ako joj se stotinu komada srebrnjaka odjedanput stavi na dlan, a devojka će doći za minđuŠe od nefrita, za prsten od nefrita, za još jedan od zlata, za dve odeće od satina, dve od svile, za dvanaest pari cipela i dva svilena prošivena pokrivača.Od svega toga Vang Lung ču samo: „Stvar je gotova" i viknu:

— Neka se sve odmah svrši, neka se sve odmah svrši! — i odjuri u skrovitu sobu, uze srebro i prosu ga strini u ruke, ali ipak krišom, jer ne htede da ma ko vidi kuda idu dobre žetve od mnogo godina! I reče debeloj ženi: — Uzmi i za sebe deset srebrnjaka!Ona se pravila kao da odbija srebro i uspravljajući svoje debelo telo, odmahujući glavom tamo i amo, šaputala je svojim kreštavim glasom:— Ne, neću! Mi smo jedna porodica. Ti si moj sin, a ja tvoja mati. To sam učinila zbog tebe, a ne zbog srebra! — Ali Vang Lung vide kako joj protivureči njena ispružena ruka i dade joj nagradu. Računao je da je to srebro dobro utrošio.Posle je Vang Lung kupio svinjetine, govedine, ribe zvane mandarin, bambusovih mladica, kestenja, suvih ptičjih gnezda sa juga za čorbu, isušenih peraja morskog psa i sve ostale poslastice za koje je znao. Zatim je čekao — ako se ta žarka, nemirna nestrpljivost u njemu mogla nazvati čekanjem.Jednog toplog dana u osmom mesecu, krajem leta, milosnica mu dođe u kuću. Još izdaleka Vang Lung primeti njen dolazak. Približavala se u zatvorenoj nosiljci od bambusa, koju su nosili ljudi na ramenima. Dok se nosiljka njihala tamoovamo, uzanim putem duž polja, on ugleda Lotosov Cvet. Za njom je išla bivša robinja Kukumavka. Vang Lung se odjednom uplaši i reče samom sebi:— Šta ja to uzimam u svoju kuću?I gotovo ne znajući šta radi. uđe u sobu u kojoj je godinama spavao sa svojom ženom, zatvori vrata i u pomrčini ostade zbunjen, dok ne ču strinu kako ga zove jer je neko pred kapijom. Tada Vang Lung, postiđen kao da nikada ranije nije video devojku, iziđe lagano, sagnute glave nad svojom svilenom odećom, zverajući levodesno, ali nikako ispred sebe. Robinja Kukumavka ga je veselo dozivala:— Bogme nisam znala da ćemo napraviti ovakav posao!I priđe nosiljci, koju su spustili, podiže zavesu i sladeći jezikom reče:— Iziđi, moj Lotosov Cvete, evo tvoje kuće i evo tvoga gospodara!Vang Lung se osećao mučno, jer je video na licima nosača kako se cere. Mislio je:„Pa to su skitnice iz gradskih ulica, ko će još o njima da vodi brigu." Još se više naljuti kad primeti da mu je lice zažareno i rumeno. Zato je neko vreme ćutao.Tada se zavesa podiže. A Vang Lung nesvesno pogleda i vide kako u tamnoj nosiljci sedi njegova milosnica, nabeljena i sveza kao ljiljan. Tada zaboravi na sve, čak na svoj jed prema mangupima iz grada, zaboravi na sve, osim na to da je kupio za sebe tu ženu i da je ona došla u njegovu kuću za večita vremena. Stajao je ukočeno, gledajući kako se diže, dražesna kao od vetra zalelujani cvet. Nije skidao pogleda sa nje, a ona uze robinjinu ruku i izađe pognute glave. Skakutala je na svojim malenim nogama i naslanjala se na Kukumavku. A kada je prolazila pored njega, nije ga oslovila, samo šapnu tiho Kukumavki:— Gde su moje odaje?Strina priđe devoj ci s druge strane, i povedoše je između sebe u dvorište, u novu kuću koju je Vang Lung podigao za nju. Od ukućana je nije niko video kada je prolazila, jer je Vang Lung poslao radnike i Ćinga da rade na nekom udaljenom polju. Olan je otišla nekuda, ni on sam nije znao kuda, i povela sa sobom dvoje najmlađe dece. Dečaci su bili u školi, deda je spavao naslonjen na zid i nije ništa video ni čuo. Što se tiče uboge lude, ona nije gledala ni ko dolazi ni ko odlazi. Poznavala je jedino očevo i majčino lice. A kada je milosnica ušla u kuću, Kukumavka navuče zavesu za njom.Posle nekog vremena, strina iziđe, smešeći se pakosno, i otrese ruke kao da se oslobađa nečega što se lepilo za njih.— Uh, što ti ta zaudara na miris i šminku — govorila je kroz smeh. — Miriše kao prava milosnica! — pa nastavi zlobno: — Nije ona tako mlada kao što izgleda, sinovče moj! Mogu da ti kažem, teško da bi je nefrit u ušima i zlato na prstima namamili u kuću jednog seljaka, ma i bogatog, da ona nije predviđala da će ljudi uskoro prestati da je gledaju. — A kad opazi na Vang Lungovom licu srdžbu, zbog njenog iskrenog govora, dodade brzo: — Ali je lepa, i nisam nikada videla lepše milosnice od nje. Biće ti slatka kao dragoceni pirinač na gozbi, posle tolikih godina provedenih s tvojom koščatom robinjom iz kuće Hvang.Ali Vang Lung nije odgovorio ništa, samo je hodao tamo i ovamo po kući, osluškivao i nije se mogao smiriti. Najzad se usudi da podigne crvenu zavesu i uđe u dvorište koje je napravio za Lotos, a odatle produži u zamračenu sobu gde je bila ona, i ostade kraj nje celi dan do mraka.Za sve to vreme Olan nije prilazila kući. Još u svanuće uzela je motiku sa zida, pozvala decu, ponela malo hladne hrane zamotane u list kupusa, i nije se vraćala. Ali kada dođe noć, ona uđe, mirna, uprljana zemljom, namrštena od umora, a deca tiho za njom. Ne reče ni reči već ode u kuhinju, spremi hranu, postavi je na sto kao što je uvek činila pa pozva starog svekra i dade mu štapiće u ruke Zatim nahrani sirotu ludu, pa i ona prezalogaji malo sa decom. Kad su ukućani već spavali, i Vang Lung još sedeo za stolom sanjareći, Olan se umi i najzad ode u svoju sobu, pa leže sama na postelju.Danima i noćima je Vang Lung uživao u svojoj ljubavi. Danima i noćima odlazio bi u sobu u kojoj je Lotosov Cvet nemarno ležala na postelji, sedeo pokraj nje i pratio svaki njen pokret. Ona nije izlazila zbog vrućine ranih jesenjih dana, nego se izležavala, a Kukumavka je kupala njeno vitko telo mlakom vodom i trljala mirisom, a kosu joj mazala uljem.Lotosov Cvet je uporno govorila da Kukumavka mora da ostane kao njena sluškinja. Milosnica je plaćala izdašno, tako da Kukumavka rado pristade da služi jednu devojku mesto dvadeset. Zivele su odvojeno od ostalih ukućana, u novom dvorištu koje je Vang Lung napravio.Ceo dan se devojka odmarala u hladovitom sumraku svoje sobe i grickala slatkiše i voće. Nosila je samo odeću od zelene letnje svile, mali tesan prsluk krojen uz struk i široke šal vare. I tako odevenu Vang Lung bi je zaticao kada je dolazio da užftva u ljubavi.Čim bi sunce zašlo, ona bi Vang Lunga nestašno terala od sebe. Kukumavka bi je ponovo kupala, namirisala i presvlačila u čisto: meku belu svilenu košulju, i preko nje jednu ružičastu. A noge bi joj Kukumavka stavljala u

malene vezene cipele. Tada bi devoj ka izlazila u dvorište i posmatrala malo jezero s pet zlatnih riba. Vang Lung bi stajao i piljio u dragocenost koju je imao. Milosnica je posrtala na svojim malenim nogama, a za Vang Lunga ništa na svetu nije bilo tako divno i lepo kao njene šiljaste malene noge i zmijaste nemoćne ruke.Uživao je u ljubavi, uživao sam, i bio zadovoljan.XXBilo je nemoguće pretpostaviti da će dolazak milosnice nazvane Lotosov Cvet i njene sluškinje Kukumavke u Vang Lungovu kuću proći bez ikakvog otpora i nesloge, jer gde je više žena pod istim krovom, tu mira nema. Ali Vang Lung to nije predvideo. Iako je primećivao iz mrzovoljnosti pogleda majke svojih sinova i jarosti sluškinje Kukumavke da nešto nije u redu, nije hteo na to da se obazire. Ni za šta na svetu nije želeo da se brine sve dok je goreo od strasti.Dani su prelazili u noć a noći u zoru. Vang Lung je primećivao da se sunce jutrom diže i da je Lotos pored njega. I mesec je izlazio, a Lotos je bila pored njega. Bila mu je uvek nadomak ruke kad bi se zaželeo nje, i tako njegova strast poče da se utišava i on poče da primećuje stvari koje ranije nije mogao da primeti.Jednu je stvar odmah zapazio. Olan i Kukumavka nikako se nisu trpele. To ga je iznenadilo. Bio je spreman na to da će Olan mrzeti Lotosov Cvet, jer je više puta slušao o sličnim slučajevima. Neke bi se žene obesile uzetom o gredu kada bi muž doveo drugu ženu u kuću, druge bi se svađale i zagorčavale mužu život zbog onog što je uradio. A Vang Lung je bio zadovoljan što je Olan ćutljiya žena i nema običaj da recima iskazuje ako joj što i nije pravo. Ali nije mogao predvideti da će Olan ostaviti na miru milosnicu a srdžbi svojoj dati oduške protiv Kukumavke.Vang Lung je mislio samo na svoju ljubavnicu, a ona ga je zamolila:— Dozvoli da ova žena bude moja sluškinja, jer vidiš kako sam sasvim sama na ovome svetu. Otac i majka su mi umrli dok još nisam znala ni da hodam, a stric me je prodao čim sam se dovoljno razvila, i primorao me da vodim život kakav sada vodim. Nikoga nemam na ovome svetu.Ona je to govorila u suzama, koje su uvek bile obilne i spremne u blistavim uglovima njenih lepih očiju. A Vang Lung joj ništa nije mogao da odbije kada bi ga tako pogledala. Osim toga, zaista, devojka nije imala nikoga da je služi i bila bi sama u novoj kući, jer je bilo jasno i nije se moglo ni očekivati da će Olan dvoriti milosnicu, govoriti s njom ili obraćati joj pažnju u kući. Mogao je jedino da dođe stric lepotice Lotosovog Cveta, ali Vang Lung ne bi mogao podneti da ovaj zavirkuje i motri, da bude blizu devojke i da ga ogovara. Zato je Kukumavka bila dobra kao i svaka druga služavka, a Vang Lung nije poznavao nikakvu drugu ženu koja bi htela doći.Međutim, izgledalo je da je Olanu obuzeo dubok i ogorčen gnev kada je ugledala Kukumavku. Takav bes Vang Lung nikad nije primetio kod svoje žene i nije znao da ona toliko može da mrzi. Kukumavka je bila prilično raspoložena da se sprijatelji sa Olanom. Istina, nju je plaćao Vang Lung, ali Kukumavka nije zaboravila da je u velikoj kući ona bila gospodareva ljubavnica, a Olan jedna od mnogih kuhinjskih robinja. Ipak, ona oslovi Olanu dosta ljubazno kada je prvi put vide:— Zdravo, moja stara prijateljice, evo nas opet zajedno u istoj kući, samo ti si sada gospodarica i prva žena — moja mati! Kako se samo stvari menjaju!Ali Olan je samo pogleda, i kad shvati šta je Kukumavka htela i ko je ona, ništa ne odgovori već spusti krčag vode koji je nosila, uđe u srednju sobu u kojoj se Vang Lung odmarao od svoje ljubavi i reče mu otvoreno:— Šta radi ta robinja u ovoj kući?ie da podvikne i da sodara: „Ovo je moja kuća. Kojoj god ženi kažem da može da dođe, ona će doći. A ko si ti da mi postavljaš takva pitanja?" Ali nije mogao to da učini zbog nekog stida, jer je Olan bila pred njim. I to ga je ljutilo, jer nije imao razloga da se stidi. Ono što je uradio, uradio bi svaki čovek koji ima srebra.I pored toga još nije počinjao da grdi Olanu, oklevao je i pravio se kao da je negde zaturio svoju lulu i pipkao se po pojasu. A Olan je stajala nepomično na svojim velikim nogama i čekala odgovor. Kad on ne reče ništa, ona ponovo zapita istim recima:— Šta radi ta robinja u našoj kući?A kad Vang Lung vide da Olan želi odgovor, reče neodlučno:— A šta te se to tiče?— Podnosila sam — odgovori žena — njene ohole poglede za vreme svoje mladosti u veliko; kući, njeno trčanje u kuhinju po dvadeset puta na dan i povike: „Daj čaj za gospodara, daj jelo za gospodara" i uvek je ono bilo i suviše vrelo, ono i suviše hladno, ono rđavo skuvano, a ja i suviše ružna, i suviše spora ...Ali Vang Lung još nije odgovorio, jer nije znao šta bi kazao.Žena je čekala, i dok je on ćutao, tople krupne suze pojaviše se u njenim očima. Žmirkala je i pokušala da ih zadrži, i najzad uze kraj svoje plave kecelje pa obrisa oči i reče:— Teške stvari doživljujem u sopstvenoj kući. a nemam materinske kuće kuda bih se mogla vratiti.A kada je Vang Lung i dalje ćutao i uopšte nije odgovarao, već palio lulu, ona ga pogleda tužno svojim čudnim mutnim očima koje su bile bezizrazne kao u životinje, pa pođe pipajući po vratima, jer je bila obnevidela od suza. Vang Lung je gledao svoju ženu kako odlazi i radovao se što je ostao sam, ali je bio još uvek postiđen. To ga je ljutilo.i on promrmlja džandrljivo — kao da se prepire s nekim:— I drugi su ljudi takvi. Ja sam bio dovoljno dobar prema njoj. Ima i gorih ljudi od mene! — I najzad ubedi sebe da Olan mora to da podnese.Ali se Olan nije pomirila sa takvim životom i trpela je ćuteći. Ujutru je grejala vodu i davala starom ocu, a ako Vang Lung nije bio kod milosnice, donosila bi mu čaj. Međutim, kada bi Kukumavka došla da traži toplu vodu za svoju gospodaricu i zatekla prazan kotao, na sva njena zapitkivanja Olan ne bi rekla ni reči. Služavci nije ništa drugo ostajalo nego da zagreje sama vodu ako joj treba. A kad bi bilo vreme za gotovljenje jutarnje kaše od žita, u kazanu se voda nije mogla grejati, a Olan bi nastavljala posao ne odgovarajući ni reči na sve Kukumavkino prenemaganje.— Zar moja nežna gospođa da leži ujutru žedna u postelji i čezne za gutljajem vode?

Ali Olan nije htela da je sluša. Samo bi podsticala peć travom i slamom, pazeći pažljivo na svaku travku, kao što je radila u starim danima kada je svaki list bio dragocen. Tada bi Kukumavka otišla tužeći se glasno Vang Lungu. On je bio ljut što njegova ljubavnica mora da se uznemirava zbog takvih stvari, pa je otišao do Olan, prekorio je i vikao:— Zar ne možeš ujutru da dospeš još malo vode u kazan!Ali ona odgovori tako zlovoljno kao n'kada:— Bar u ovoj kući nisam rob robova!Vang Lung se naljuti preko mere, uhvati ženu za ramena, prodrma je i reče:— Nemoj biti gora od najgore budale. To ne rade ni sluškinje, a kamoli gospodarica.Olan otrpe njegovo nasilje, pravo ga gledajući i reče prostodušno:— I toj ženi si dao moja dva bisera.Ruka se Vang Lungu spusti, on zaneme, srdžba ga prođe, i on ode posramljen. Posle je kazao Kukumavki: napr^ggggrggg||pge i kuhinju. Ona idobnosti koje treba ukazivati Lotosovom cvetnom telu. Ti ćeš kuvati u toj kuhinji što god zaželiš.Vang Lung naredi radnicima da sagrade malu kuhinju i zemljanu peć i kupi jedan dobar kazan Kukumavka je bila radosna što joj je rekao: „Ti ćeš kuvati u njoj što god zaželiš."Vang Lung je zadovoljno mislio da je najzad uredio život i da će moći mirno uživati u svojoj ljubavi. I još jednom mu je izgledalo da se nikada neće zasititi milosnice, da mu nikada ne može dosaditi njeno durenje kada spusti očne kapke, nalik na listove ljiljana, ili kad joj se od smeha zasjaje oči dok gleda u njega.Ipak mu ta nova kuhinja postade trn u oku, jer je Kukumavka išla svakog dana u grad i kupovala ovu ili onu skupu poslasticu iz južnih gradova. Nabavljala je jela za koja on nikada nije čuo: svakovrsne lešnike, sušene medene urme, čudne kolače od pirinčanog brašna, orahe, crveni šećer, morske ribe, rogače, i mnoge druge stvari. Sve je to koštalo mnogo više para nego što je on bio spreman da da, ali ipak nije koštalo toliko mnogo, u to je bio siguran, koliko mu je Kukumavka govorila da košta. A ipak se bojao da joj kaže: „Ženo, ti jedeš moj hleb!" jer bi se uvredila i naljutila na njega, a to bi bilo neprijatno i njegovoj ljubavi. Zato mu nije ništa drugo ostajalo već da nerado gura ruke u kesu.Rasipanje ga je još više peklo, iz dana u dan, jer nije imao kome da se potuži. Ta ga je stvar sve više bolela i pomalo rashlađivala ljubavnu vatru prema Lotosovom Cvetu.Od te prve neprijatnosti pojavi se još jedna manja. Žena njegovog strica, koja je volela dobra jela, dolazila je često u unutrašnje dvorište za vreme ručka i tamo se odomaćila. A Vang Lungu se nije sviđalo što je Lotosov Cvet iz cele njegove kuće baš izabrala nju za prijateljicu. Tri su žene jele u unutrašnjem dvorištu i neprestano razgovarale, šaputale i smejale se. Bilo je nečega u žene njegovog strica što se dopadalo milosnici, pa su te tri žene uživale zajedno, a to se Vang Lungu nije svidelo.Ali ništa nije mogao da učini, jer kada je pokušao da nežno skrene pažnju svojoj milosnici:— Lotose, cvete moj, ne rasipaj svoju ljupkost na tu debelu vešticu. Tvoja draž je potrebna mome srcu, a ta žena moga strica nepouzdano je i lukavo stvorenje. Ne dopada mi se što je u tvojoj blizini od svanuća do mraka! — Lotos se rasrdi i odgovori osorno, pućeći usnice i odmičući glavu od njega:— Nemam nikoga osim tebe. Nemam ni prijateljica, a navikla sam na veselu kuću. A ovde nema nikoga osim tvoje prve žene, koja me mrzi, i tvoje dece, koja su mi gora od more, dok ja nemam nijedno dete.Tada Lotosov Cvet upotrebi svoje oružje protiv njega i nije htela da ga pusti u sobu te noći, žaleći se:— Ti me ne voliš, jer da me voliš, želeo bi dh budem srećna!Vang Lung odjednom postade ponizan, zabrinut, popustljiv i žalostan, pa odgovori:— Neka bude zauvek onako kako ti želiš!Tada mu ona velikodušno oprosti, a on se bojao čak da je prekori što je htela da ga otera te noći od sebe. Posle toga, kada je Vang Lung dolazio kod nje, ako je razgovarala, pila čaj ili jela poslastice sa strinom, puštala ga je da čeka i bila nepažljiva prema njemu. Vang Lung je odlazio ljutit što ga lepo ne dočekuje kada je druga žena tamo. I njegova se ljubav hladila pomalo, mada nije bio svestan toga.Ljutilo ga je i to što njegova strina jede hranu koju je on morao kupovati za Lotosov Cvet, i što postaje sve deblja i masnija. Ali nije mogao ništa da kaže, jer je ona bila mudra, uvek učtiva, laskala mu i ustajala kada je ulazio u sobu.I zato njegova ljubav prema Lotosovom Cvetu nije više bila potpuna i savršena kao ranije, kada mu je sasvim obuzimala i razum i telo. Ti lepi trenuci bili su sada protkani sitnim zađevicama, koje su mu utoliko teže padale što je morao da ih podnosi anije mogao da ode do svoje prve žene i da se slobodno izjada, jer su sada živeli odvojeno.Kao što iz jednog korena nikne trnje po celoj poljani, tako su i Vang Lunga posle prve neprilike mučile sve nove i nove. Jednoga dana njegov se otac — za koga niko ne bi rekao da išta vidi, jer je u svojoj starosti stalno dremao — probudi iznenadno iz svog sna na suncu i, oslanjajući se na štap sa zmajevom glavom, koji mu je Vang Lung kupio za sedamdeseti rođendan, odgega prema vratima gde je visila zavesa između velike sobe i dvorišta po kome se Lotos šetala. Stari čovek nikada ranije nije opazio ova vrata, nije primetio ni da je dvorište sagrađeno, i očigledno nije znao da li je koje novo lice došlo u kuću ili ne, a Vang Lung nikada mu nije kazao: „Imam drugu ženu", jer je stari čovek bio gluv, pa nije mogao ni razumeti ako bi mu se i reklo nešto novo izvan sveta u kome je živeo.Ali toga dana starac je bez ikakvog povoda pošao prema tim vratima i povukao zavesu. Bilo je veče, a Vang Lung se šetao sa milosnicom po dvorištu. Stajali su pored ribnjaka. Ona je gledala ribice, a on nju. A kada stari čovek spazi sina kako stoji pored vitke nabeljene devojke, povika Ijutito, isprekidanim glasom:— U ovoj kući ima jedna bludnica! — I ne htede ućutati mada Vang Lung — bojeći se da se Lotosov Cvet ne naljuti, jer je to malo stvorenje, kad je bilo besno, znalo vriskati i udarati rukama — priđe i odvede oca u dvorište stare kuće, umirujući ga:— Stišaj svoje srce, oče moj! To nije bludnica nego druga žena u kući.

Ali stari nije hteo da ćuti. Da li je on čuo šta se priča ili nije, nije se znalo, samo je stalno ponavljao: — Evo bludnice u kući. — A kad ugleda Vang Lunga kraj sebe, reče mu: — I ja sam imao ženu, i moj je otac imao ženu, i svi smo mi obrađivali zemlju. — I opet povika posle nekog vremena. — Ja kažem da je ona bludnica.I tako ta podmukla mržnja prema Lotosovom Cvetu probudi oca iz staračkog i ćutljivog spavanja. On bi stalno odlazio do vrata njenog dvorišta i iznenada zakreštao:— Bludnice!Ili bi razgrnuo zavesu između dvorišta i besno pljunuo na popločano tlo. Tražio bi sitno kamenje pa bi ga svojom slabom rukom bacao u jezerce da poplaši ribe, i na taj detinji način iskazivao svoju ljutnju.I taj događaj je uneo nemir u Vang Lungovu kuću. Bilo ga je stid prekoreti svoga oca. A bojao se ljutnje Lotosovog Cveta, otkako je našao da ima prilično svađalačku narav, kojoj je lako puštala na volju. Ta njegova briga kako da zadrži oca da ne ljuti milosnicu bila mu je nepodnošljiva. I to mu pričini još veći teret od njegove ljubavi.Jednog dana Vang Lung ču vrisak iz unutrašnjeg dvorišta i odmah potrča, jer prepoznade glas svoje ljubavnice. Kad — tamo zateče svoja dva mlađa deteta, blizance, dečaka i devojčicu, koji su uveli u dvorište sirotu ludu, svoju stariju sestru. Deca su radoznalo piljila u ženu koja je živela u unutrašnjem dvorištu. Dva starija dečaka, svesna i plašljiva, znala su dobro zašto je ona tamo i šta njihov otac radi s njom, mada nikad nisu o tome glasno govorila, već samo krišom između sebe razgovarala. Ali radoznalost dvoje mlađih nikako nije mogla da se zadovolji virenjem, njuškanjem mirisa Lotosovog Cveta i zamakanjem prstiju u činije koje je Kukumavka iznosila.Lotosov Cvet se više puta žalila Vang Lungu da joj deca smetaju i želela je da ih na neki način odstrani, pa da nema više muke s njima. Ali on nije bio voljan da to učini i odgovori joj u šali:— I njima je prijatno da gledaju lepo lice, kao što je to zadovoljstvo i njihovom ocu.I zato Vang Lung ne preduze ništa, već jedino zabrani deri da ulaze u dvorište. Dok je on pazio, deca su slušala, ali čim bi glavu okrenuo, ona bi krišom trčkarala unutra i napolje. A jadna luda oLotosovom Cvetu ništa nije znala. Sedela je samo na suncu kraj zida spoljašnjeg dvorišta, smešila se i igrala komadom savijenog platna.Toga dana, međutim, dva starija sina su bila u školi, a blizanci se složiše da je pravo da i luda vidi ženu u unutrašnjem dvorištu. Uhvatili su zato sestru za ruku i uvukli je u dvorište. Jadna devojka stala je pred Lotosov Cvet, koja ludu nikad nije videla. Buljila je u lepoticu i sela. A kada je opazila živu boju svilenog kaputa koji je Lotosov Cvet nosila i sjajni nefrit u ušima, obuze je neka neobična radost zbog toga prizora, pa ispruži ruke da uhvati te svetle boje. Smejala se glasno i besmisleno, a milosnica se poplaši i vrisnu, tako da Vang Lung dotrča. Lotosov Cvet je drhtala od ljutnje, skakutala goredole svojim malenim nogama i pretila prstom sirotoj devojci koja se smejala:— Neću ostati u ovoj kući ako mi ova luda priđe blizu. Niko mi nije rekao da mi je dužnost da trpim proklete budale i tu prljavu tvoju decu. Da sam to znala, ne bih nikad došla! — I odgurnu malog zabezeknutog dečaka koji joj je bio najbliži i držao svoju sestru bliznakinju za ruku.Velika srdžba obuze Vang Lunga, jer je voleo svoju decu, pa reče osorno:— Ni od koga neću da čujem da mi grdi decu i moju ludu siroticu, čak ni od tebe, koja si jalova!— 1 skupi decu i reče im: — Izađi sine, izađite sine i ćerko, i ne dolazite više u dvorište ove žene. jer vas ona ne voli. A ko vas ne voli, ne voli ni vašeg oca. — A starijoj devojci reče s velikom nežnošću:— A ti, moja sirota ludo, vrati se na svoje mesto, na sunce. — Jadnica se smejala, a on je uze za ruku i odvede.Vang Lung je bio vrlo ljut što se Lotosov Cvet usudila da proklinje njegovu ćerku i da je naziva budalom. Tištao ga je taj bol zbog jadne devojke i nije hteo da se približi milosnici dandva, već se igrao s decom i otišao u grad da kupi slatkih ječmenih kolača za svoju sirotu ludu. Utešio se donekle njenom detinjom radošću kada je dobila slatkišeA kada je opet otišao kod Lotosovog Cveta, ni on ni ona ne pomenuše da nije dolazio dva dana. Ali milosnica se naročito trudila da mu ugodi, i zato se izvini ženi njegovog strica s kojom je pila čaj kad dođe Vang Lung:— Sada je moj gospodar došao po mene! Moram mu biti poslušna, jer mi poslušnost pričinjava uživanje! — I čekala je sve dok žena nije otišla.Tada priđe Vang Lungu, uze njegovu ruku i privuče je svome licu umiljavajući se. Ali Vang Lungu, iako je još voleo Lotosov Cvet, to nije više bila ista ljubav kao ranije.I dođe dan kada je leto već bilo prošlo, nebo u ranom jutru bilo isto, hladno i plavetno kao morska voda, a svezi jesenji vetar snažno duvao, i kada se Vang Lung probudi kao iza sna. Izađe na prag i pogleda preko njiva. Opazi da je voda ustuknula i zemlja se prostirala svetlucajući pod suvim hladnim vetrom i toplim suncem.Tada jedan glas, snažniji od njegove strasti, uzviknu u njemu, glas stare ljubavi za zemljom. I on je bio jači od svega! Zdera sa sebe dugačku odeću izu baršunaste cipele i bele čarape, podvi čakšire do kolena pa izađe pun snage i vatre i povika:— Gde je motika, gde je plug? I gde je seme za setvu? Hajde, Čingu, prijatelju moj, hajde pozovi ljude! Ja odlazim na zemlju!XXIKao što je izlečio srce, napaćeno žudnjom za zemljom, kada je došao iz južnog grada i zaboravio na gorke časove koje je tamo prepatio, tako se sada Vang Lung ponovo izlečio od ljubavne bolesti dobrom crnom grudom sa svojih polja, kad oseti vlažno tlo pod nogama i omirisa prijatni miris grude koji se dizao iz preoranih brazda. Raspoređivao je radnike, i oni tog dana obaviše veliki posao, orući tamo i orući ovamo. Vang Lung je prvo stajao iza volova, pucao bičem preko njihovih leđa i gledao duboku brazdu zemlje kako se pod plugom prevrće. Zatim pozva Ćinga i dade mu vodice, a on sam UZG motiku i poče da mrvi grudve u tanku glinastu prašinu, mekanu kao crni šećer i taninu od vlage. To je radio iz čiste radosti koju je nalazio u poslu, a ne iz kakve potrebe. A kada se umori, leže na svoju njivu i zaspa, a zdravlje iz zemlje raširi se po njegovom telu i izleči ga od bolesti.Tek kada se spuštala noć a nijedan oblak ne potamni blistavo sunce koje je zalazilo, Vang Lung uđe u kuću. Telo ga je bolelo, bio je umoran, ali se osećao preporođen. On razdera zavesu na vratima unutrašnjeg dvorišta u kome se Lotos šetala u svojim svilenim odećama. Kad ga ona vide, poče da viče zbog zemlje na njegovom odelu, i strese se

kad joj se. približi. Ali Vang Lung se nasmeja i uhvati svojim uprljanim rukama njene zmijaste ručice, ponovo se nasmeja i reče:— Sad vidiš da je tvoj gospodar običan seljak, a ti si prema tome seljačka žena!— Seljačka žena nisam, makar ti bio šta ti je volja!Vang Lung se opet nasmeja i mirno se udalji od nje.Te večeri pojede pirinač, onako prljav od zemlje, i tek se bez volje umi pre spavanja. Dok se prao, opet se smejao, jer se ovog puta nije prao žene radi. Smejao se, jer je bio slobodan.Tada se Vang Lungu učini kao da je dugo vremena bio odsutan i da odjednom ima puno stvari koje treba da uradi. Polje je tražilo da se uzore i zaseje. Dan za danom ga je obrađivao, a bledilo koje mu je donela njegova ljubav potamni pod suncem u ugasitomrku boju. A njegove ruke, s kojih su nestali žuljevi za vreme ljubavnog lenstvovanja, opet otvrdnuše tamo gde ih je motika pritiskivala i gde su drške pluga ostavljale trag.Kada se Vang Lung vraćao kući u podne ili uveče, slatko bi jeo hranu koju je Olan spremala za njega, dobar pirinač, kupus, grahovu grušetinu,beli luk i žitni hleb. Milosnica je stavljala ruku na svoj mali nos, i kad bi Vang Lung prilazio, vikala bi jer je mirisao na znoj. On se smejao i ništa ga se to nije ticalo, već joj je unosio svoj dah u lice, a ona je morala da trpi, jer je Vang Lung sada jeo što mu se sviđa. Opet je bio pun zdravlja i izlečen od ljubavne bolesti, pa je mogao slobodno dolaziti kod milosnice, zadovoljiti se, a zatim posvećivati drugim stvarima.Tako su obe žene zauzele svoja mesta u kući; Lotosov Cvet — njegova igračka, njegova naslada u čijoj je lepoti, nežnosti i radosti zadovoljavao strasti, a Olan žena za rad, majka koja mu je rodila sinove, vodila kuću, hranila njega, oca njegovog i njegovu decu. Ponosio se Vang Lung kada su ljudi u selu zavidno govorili o lepotici u unutrašnjem dvorištu.Pričalo se o njoj kao o retkom dragom kamenu ili o skupocenoj igrački. Istina, taj alem kamen bio je beskoristan, ali je bio oličenje sreće čoveka koji je prešao onu granicu kada je bio samo nahranjen i odeven, i koji je mogao, ako je želeo, da troši novac na uživanje.A najviše od svih ljudi u selu Vang Lungov stric je razneo glas o njegovom blagostanju. On je sada bio kao pas koji se ulaguje i želi da zadobije naklonost. Govorio je:— Eto moga sinovca, koji za svoje uživanje drži ženu kakvu niko od nas običnih ljudi nikada nije video. — Onda bi nastavljao: — On odlazi toj svojoj ženi koja nosi odeće od svile i satina kao gospođa u velikoj kući. Ja to nisam video, ali mi moja žena priča. — Pa bi dalje opet produžavao: — Moj sinovac, sin moga brata, osniva veliku kuću i njegovi će sinovi biti sinovi bogatog čoveka i neće imati potrebu da rade celog svog života.Zato su ljudi iz sela gledali Vang Lungasa sve većim poštovanjem, govorili s njim ne više kao sa sebi ravnim, već kao s gospodarem koji živi u velikoj kući. Dolazili su da od njega pozajme novac na interes i pitali ga za savet oko ženidbe svojih sinova i udaje ćerki. Ako su dvojica imali spor zbog međe u polju, Vang Lunga su pozivali da presudi, i njegova je odluka primana, kakva bila.Pošto se Vang Lung zasitio svojom ljubavlju, postade spokojan i zauzet drugim novim stvarima Kiše su padale na vreme, a pšenica klijala i rasla. A tek kad godina pređe u zimu, odnese Vang Lung svoje žito na tržište, jer ga je čuvao dok se cene ne podignu. Ovoga puta povede sobom svoga prvenca.Ponos je za čoveka kad vidi svog najstarijeg sina gde glasno čita slova na hartiji i piše ono što i drugi mogu da pročitaju. Tu slavu sada Vang Lung dozive. Ponosito je stajao dok je dečak pisao. Nije se smejao kad su pisari, koji su mu se nekada ismejavali, sada govorili:— Lepa slova dečak piše! Vest je, nema šta! Ne, Vang Lung nije hteo da pokaže da je neštoneobično što ima takvog sina, premda mu je srce bilo gotovo da prsne od ponosa kada je dečak odmah primetio dok je čitao: — Ovde je pogrešno slovo koje ima za osnovu šumu a treba da ima za osnovu vodu. — Zato je bio primoran da se okrene u stranu. Kašljao je i pljuvao na pod da bi se nekako spasao. A kada žamor iznenađenja zahvati činovnike zbog mudrosti njegovog sina, on samo reče:— Onda to izmeni! Mi nećemo staviti svoje ime na nešto rđavo napisano.I stajao je Vang Lung ponosito i gledao, dok je njegov sin uzeo četkicu i izmenio pogrešni znak.Kada je to bilo gotovo, i sin napisao očevo ime na ugovor o prodaji žita i priznanicu za primljeni novac, pođoše obojica kući, otac i sin zajedno.A Vang Lung je mislio da je njegov sin sada već čovek, i pošto mu je bio najstariji sin, to je morao da učini ono što mu dužnost nalaže. Trebalo je da gleda da nađe devojku i veri je za sina, tako da dečak ne mora ići u prosidbu u veliku kuću kao on i uzeti ono što je preostalo i što niko drugi nije hteo, jer je njegov sin — sin čoveka koji je bogat i ima ubaštinjenu zemlju.Zato je sam Vang Lung počeo da traži devojku koja bi mogla biti žena njegovom sinu. To nije bio lak zadatak, jer on nije hteo običnu i prostu devojku. O tome je razgovarao jedne noći s Čingom, kada su obojica ostali sami u srednjoj sobi i sračunavali šta treba da kupe za prolećnu setvu i koliko im je ostalo vlastitog semena. Razgovarao je s Čingom, ali nije očekivao od njega veliku pomoć, jer je znao da je i suviše prost. Ali mu je isto tako bilo poznato da je taj čovek veran kao pas i bilo mu je milo da poverava svoje misli jednom takvom čoveku.Čing je ponizno stajao dok je Vang Lung sedeo za stolom i govorio. I pored navaljivanja, Čing nije hteo, otkako je Vang Lung postao bogat, da sedi u njegovom prisustvu, kao da su ravni jedan drugom, već je slušao s velikom pažnjom kako ovaj govori0 svome sinu i devojci koju je tražio. A kada Vang Lung zaćuta, Čing uzdahnu i reče neodlučnim glasom, jedva nešto jačim od šapata:— Da je ovde moja sirota ćerka i da je zdrava, ti bi je mogao dobiti zabadava, i uz to moju zahvalnost. Ali gde je ona, ja ne znam. Možda je mrtva, šta ja znam.Tada mu Vang Lung zablagodari, ali se uzdrža1 ne reče šta je mislio. Za njegovog sina mora se naći žena koja će biti boljeg soja nego ćerka jednog siromaha kao što je Čing. Istina, on je dobar čovek. ali ipak je običan seljak na tuđem zemljištu.

Vang Lung je krio svoju nameru. Slušao je ovdeonde po čajdžinicama kada se govorilo o udavačama i bogatim ljudima u gradu koji su imali kćeri za^ udaju. Ženi svoga strica ništa nije govorio, čuvajući tajnu od nje. Ona je mogla da nabavi za njega lično ženu iz čajdžinice, taj joj je posao išao od ruke. Ali za svog sina nije hteo da mu bude provodadžika, jer nije poznavala devojke koje su dolazile u obzir.Godina je zapadala u sneg i oštru zimu. Praznici naiđoše. Jelo se i pilo, i dođoše ljudi ne samo iz okoline već i iz grada da Vang Lungu požele sreću. Govorili su mu:— Zaista, nema veće sreće koju ti možemo poželeti. Imaš u svojoj kući i sinove, i žene, i novac, i zemlju.A Vang Lung, u svilenoj odeći, sa sinovima dobro obučenim pokraj sebe; slatkim kolačima, semenjem od lubenice i orasima na stolu; crvenim natpisima zalepljenim na svim vratima za srećnu Novu godinu i blagostanje — znao je da je zbilja srećan.Ali godina pređe u proleće, vrbe tek što ozeleneše, breskve procvetaše, a Vang Lung još nije našao onu koju je tražio za svog sina.Proleće otpoče dugim toplim danima i zamirisa rascvetanom šljivom i trešnjom. Vrba potpuno razvi lišće i raširi se, drveće ozelene, a vlažna zemlja, puna roda, poče da isparava. Najedared se Vang Lungov stariji sin promeni i prestade da bude dete. Odjednom postade ćutljiv i zlovoljan. Nije hteo da jede ovo i ono jelo, dosadile su mu knjige. Vang Lung se poplašio. Nije znao šta da radi i hteo je da zove lekara.Nije bilo načina kojim bi se dečko mogao popraviti, jer kada bi mu otac rekao samo malo oštrije: — Jedi ovo dobro meso i pirinač — dečak bi postajao jogunast i žalostan. A kad bi se Vang Lung malo naljutio, sin bi briznuo u plač i pobegao u sobu.Vang Lung je bio potpuno iznenađen i ništa nije mogao da razume, nego izađe za dečakom i reče mu što je blaže umeo:— Ja sam tvoj otac, reci mi šta ti je na srcu! Ali dečak je samo jecao i uporno odmahivaoglavom.Osim toga, mladić omrznu svog starog učitelja i nije hteo jutrom da ustaje i ide u školu, dok ga Vang Lung ne bi izgrdio ili izlupao. Onda bi dečak odlazio mrzovoljno i katkada provodio cele dane skitajući gradskim ulicama. Vang Lung bi to doznao tek uveče, kada bi mlađi sin pakosno kazao:— Stariji brat nije bio danas u školi!Vang Lung bi se tada razljutio na svog starijeg sina i grdio ga:— Zar ja da bacam dobro srebro ni za šta?I u svom besu oborio bi se na dečaka i tukao ga bambusom dok ne bi Olan čula i pojurila iz kuhinje i stala između svoga sina i njegovog oca, tako da su udarci padali na nju, mada je Vang Lung pokušavao da dohvati sina. Jedna je stvar bila čudnovata. Dečak bi briznuo u plač za najmanji prekor. A te batine bambusom izdržavao bi ne puštajući glasa, samo bi mu lice postajalo bledo kao u kipa. Dan i noć razmišljao je Vang Lung o tome i nije mogao da razume.Jedne večeri posle jela, baš je Vang Lung mislio kako je toga dana izbio najstarijeg sina što nije otišao u školu, kad Olan uđe ćutke u sobu i stade kraj Vang Lunga. On primeti da ona ima nešto da mu kaže:— Govori! Šta hoćeš, majko moga sina?A ona poče: — Beskorisno je da tučeš dečaka. Videla sam gde slično raspoloženje dolazi mladoj gospodi u dvorištima velike kuće. Postajali su setni, a kada bi stari gospodar našao robinje za njih, ako se već nisu sami pobrinuli, bolest je prolazila lako.— Ali to ne mora biti slučaj s mojim sinom! — odgovori Vang Lung prepirući se. — Kad sam bio dečak, ja nisam imao takvu ćud, takve nastupe plakanja, a nisam ni uživao s robinjama.Olan promisli i odgovori polako: — Takvo raspoloženje videla sam samo kod mladih gospodara. Ti si radio zemlju, ali tvoj sin je kao neki mladi gospodar i leškari po kući!Kada je Vang Lung o ovome malo razmislio, iznenadi se, jer je video istinu u onome što je Olan govorila. Tačno je da on kao dečak nije imao vremena za setu, jer je morao ustajati u svanuće, ujarmljivati volove i izlaziti s plugom i motikom. A za vreme žetve radio je sve dok mu se leđa ne polome. Ako mu se plakalo, plakao je, jer ga niko nije čuo. Nije mogao da beži od posla kao njegov sin iz škole, jer da je to učinio, ne bi bilo hleba za

radi.Setto se svega toga i pomisli:— Ali moj sin nije takav! On je nežniji nego Sto sam bio ja. Njegov je otac bogat, a moj je bio siromah. On nema potrebe da radi, jer ja imam radnike na svojim poljima. A sem toga, ne može se uzeti takvo učeno stvorenje kao što je moj sin i postaviti za plug.A potajno je bio ponosit što ima takvog sina i reče ženi:— Dobro, to što liči na nekog mladog gospodara, to je druga stvar. Ali ja ne mogu kupiti robinju za njega. Veriću ga i rano oženiti. Tako mislim da ćemo urediti celu stvar.Zatim ustade i ode u unutrašnje dvorište.XXII

A kada je Lotosov Cvet videla u svom prisustvu Vang Lunga zamišljenog i zanesenog drugim stvarima, a ne njenom lepotom, burila se i govorila:— Da sam znala da ćeš me posle nepune godine gledati a ne videti, ostala bih u čajdžinici! — Dok je ovo govorila, okrenula je glavu i gledala iskosa, tako da se on nasmeja, uze njenu ruku, prinese je licu i omirisa.— Čovek — reče on — ne može uvek misliti na nakit koji je prikačio na svoj kaput. Ali kada bi ga nestalo, gubitak ne bi mogao podneti. Ovih dana razmišljam o najstarijem sinu, mislim kako je njegova krv nemirna od čežnje. On se mora oženiti, a ja ne znam kako da mu nađem izabranicu. Neću da uzme ćerku kakvog seljaka iz sela, jer to nije zgodno, budući da nosi zajedničko ime Vang. A u gradu nikoga ne poznajem dovoljno dobro da mu kažem: „Evo moga sina, eto tvoje ćerke." Mrzi me da odem do neke provodadžike, jer ona može imati slučajno kakvu pogodbu s čovekom koji ima bogaljastu ili budalastu kćer.A Lotosov Cvet, koja je s naklonošću gledala na starijeg sina otkako je izrastao, visok i mio, u rano doba muževnosti, uživala je u ovome što je Vang Lung govorio. Premišljala je neko vreme pa odgovori:— Bio je jedan čovek koji je običavao da dolazi u veliku čajdžinicu. Često je pričao o svojoj kćeri zbog toga što je nalik na mene, malena i vitka, ali je bila još dete. Taj mi je čovek govorio: „Volim te s nekom neobičnom nelagodnošću kao da si moja ćerka. I suviše si njoj slična. To me uznemiruje, jer nije po zakonu." I zbog toga, iako sam mu se najviše dopadala, on ode velikoj riđoj devojci, nazvanoj Narov Cvet.— Kakav je bio taj čovek? — upita Vang Lung— Bio je dobričina! Imao je gotovog novca, plaćao je svojoj devojci sve što je obećao. Sve su mu želele dobro, jer nije bio pakostan. Ako je ponekad koja devojka bila umorna, nije vikao da je prevaren, kao što to neki rade, već je govorio učtivo, kao kakav knez ili kao da je iz učene i otmene kuće„Dobro, evo ti srebro i odmori se, dete moje, dok ljubav opet ne procveta." On nam je tepao vrlo nežno. — Lotosov Cvet se zamisli, ali Vang Lung produži brzo, da bi je trgao iz sanjarenja, jer mu se nije dopadalo da misli o svom starom životu.— Čime se bavio taj čovek kad je imao toliko srebra?Lotosov Cvet odgovori:— Ne sećam se tačno, ali mislim da je bio vlasnik neke žitarske radnje. Pitaću Kukumavku jer ona sve zna o muškarcima i njihovom bogatstvu.Milosnica lupi o dlanove i Kukumavka dotrča iz kuhinje. Njeni debeli obrazi i nos bili su zajapureni od vatre. Lotosov Cvet je zapita:— Ko je bio onaj veliki debeli dobričina koji je prvo došao kod mene, a posle otišao Narovom Cvetu iako je mene najviše voleo, samo zato što sam ja ličila na njegovu malu ćerku, pa ga je to mučilo.Kukumavka odgovori smesta: — Ah, to je bic Liju, žitarski trgovac. Ah, kako je bio dobar čovek! Spuštao bi srebro na moj dlan kad god bi me video.— A gde je njegova radnja? — upita Vang Lung nemarno, jer je mislio da od svega toga neće ništa biti pošto su to bila samo ženska prepričavanja.— U Ulici kamenog mosta! — reče Kukumavka. I pre nego što ona dovrši, Vang Lung pljesnurukama od radosti:— E, pa to je tamo gde i ja prodajem žito. Zgodna bi to stvar bila kad bi mogla da se udesi.Sada se i Vang Lung zagreja za ovu stvar, jer mu je izgledalo zaista lepo da oženi sina ćerkom čoveka kome je prodavao žito.Kada je imala da se svrši neka stvar oko novca, Kukumavka bi je uvek namirisala kao pacov loj. Ubrisala je ruku o kecelju i brzo rekla:— Ja sam spremna da poslužim gospodara! Vang je bio neodlučan i pogleda sumnjivo u njeno lukavo lice, ali Lotosov Cvet dodade veselo:— Divno! Neka Kukumavka ode i zapita čoveka Liju. On nju dobro poznaje i stvar se može urediti, jer je Kukumavka dovoljno okretna. I ako to bude dobro izvela, mora da dobije boščaluk.— Sve ću svršiti — govorila je Kukumavka razdragano, i nasmeja se kad pomisli na nagradu u dobrom srebru na svome dlanu. Odreši kecelju i reče važno: — Idem sada odmah, meso je gotovo, samo da se još malo prokuva, a povrće je oprano.Ali Vang Lung nije o toj stvari podrobno razmislio, jer se pitanje ženidbe njegovog sina nije moglo da resi naprečac, i zato reče:— Ne! Ništa još nisam odlučio! Promisliću nekoliko dana i kazaću vam šta mislim.2ene su bile nestrpljive, Kukumavka zbog srebra, a Lotosov Cvet zbog toga što će je taj provodadžiluk zabavljati. Ali Vang Lung ne popusti i izađe:— Ne! U pitanju je moj sin i ja ću čekati!I tako bi, možda, Vang Lung oklevao dugo i razmišljao, da njegov najstariji sin ne dođe jednog jutra kući zažarena lica, crven od pića. Zaudarao je na vino i teturao se. Vang Lung je čuo kako mu sin posrće u dvorištu i istrča da vidi šta je. Dečaku je bilo muka i stade da povraća pred ocem, jer nije bio naviknut na pića jača od belog slabog vina. To su vino oni sami pravili od uzavrelog pirinča. Sin se zatetura i pade na zemlju — na ono što je povratio kao pas.Vang Lung se poplaši, pozva Olan, pa zajedno podigoše sina. Majka ga opra i stavi na postelju u svoju sobu, ali pre nego što ga je smestila, dečak zaspa kao zaklan, i nije mogao ništa da odgovori kad otac stade zapitkivati.Tada Vang Lung ode u sobu u kojoj su sinovi spavali. Mlađi brat je zevao, protezao se i uvijao knjige za školu u parče sukna. Vang Lung ga zapita:— Zar tvoj stariji brat nije bio u krevetu prošle noći s tobom?Dečak nerado odgovori:— Nije!Beše nekakav strah u dečakovom pogledu, i kad to primeti Vang Lung, viknu oštro:— Kuda je lunjao? — A kad dečak ne htede da odgovori, otac ga zgrabi za vrat, protrese i razdera se: — Reci mi sve, pseto jedno malo!

Dete se poplaši batina, zajeca, udari u plač i kroz suze promrmlja:Stariji mi je brat rekao da ništa ne kažem. Rekao je da će me štipati i bosti vrelom iglom ako ga tužim. Obećao mi je para ako ne kažem gde je bio!Na te reči Vang Lung pobesne:— Reci mi odmah, ti što si zaslužio da te na mestu ubijem!Dečak pogleda oko sebe, i kada vide da će ga otac zadaviti ako ne prizna, reče očajno:— Svega je tri noći bio odsutan. Ali šta radi, ne znam! Znam samo toliko da izlazi sa sinom tvoga strica, našim rođakom.Vang Lung skide ruku sa dečakovog vrata, odgurnu ga u stranu i ode u stan svoga strica. Tamo nađe njegovog sina, zažarena od vina, kao što je bio i njegov sin prvenac, ali sigurnijeg na nogama, jer je bio stariji i naviknut na provode muškaraca. Vang Lung viknu na njega:— Kuda si vodio moga sina? Mladić se podrugljivo nasmeja i reče:— Ah, tom sinu moga brata od strica nije niko potreban da ga vodi. On ume da ide i sam!Vang Lung još jednom zapita. Ovog puta mu je izgledalo da će ubiti sina svoga strica, to bezobrazno lopovsko lice, i razdera se iz sveg glasa:— Gde je bio moj sin noćas?Mladić se poplaši od Vang Lungovog glasa, saže svoje bezobrazne oči i odgovori mrzovoljno:— On je bio u kući bludnice koja živi u dvorištu nekadašnje velike kuće.Kad Vang Lung ovo ču, duboko uzdahnu. Bludnicu su poznavali mnogi ljudi, ali kod nje niko nije išao osim siromaha i običnih ljudi, jer nije bila više mlada i davala je mnogo za malo para. Vang Lung to jutro nije ništa okusio, već izađe gladan kroz kapiju i uputi se preko polja. Ovog puta nije primećivao ništa na svojim njivama, nije gledao kakva će biti žetva, jer mu je toliko nevolje doneo rođeni sin. Išao je pognute glave, prošao gradsku kapiju i svratio u kuću koja je nekada bila velika.Teška vrata bila su širom otvorena i niko više nije spuštao njene debele gvozdene poluge, jer je kroz njih mogao da ulazi i izlazi svako ko je hteo. I Vang Lung prođe kroz tu kapiju. Dvorišta i sobe velike kuće bile su pune sirotinje. Čitava porodica zakupljivala je samo jednu sobu. Dvorište je bilo vrlo prljavo, stari borovi isečeni a ono nekoliko što je ostalo, trulelo je. Jezerca u dvorištima su bila zagađena prljavštinom.Ali Vang Lung ništa od svega toga nije video. Stao je u dvorištu prve zgrade i viknuo:— Gde je bludnica nazvana Jan?Jedna žena koja je sedela na tronogoj stolici i šila đon na cipeli, podiže glavu, pokaza na jedna sporedna vrata u dvorištu, pa nastavi da šije kao da je već naviknuta da muškarci postavljaju takva pitanja.Vang Lung priđe tim vratima, udari u njih, a jedan ljutit glas mu odgovori:— Odlazi sada, svršila sam posao za ovu noć, pa moram da spavam jer sam mnogo radila.Vang Lung je lupao dalje, a glas viknu:— Ko je to?Vang Lung ne htede da odgovori, već nastavi da lupa, jer je želeo da uđe po svaku cenu. Najzad ču neko geganje. Vrata mu otvori jedna žena ne suviše mlada, umorna lica, opuštenih debelih usana i grubo nabeljenog čela. Ona pogleda Vang Lunga i reče oštro:— Ne mogu te primiti do večeras! Ako hoćeš, dođi noćas nešto ranije. Sada moram da spavam.Vang Lung je grubo preseče, jer mu se smučilo od njenog izgleda. Nikako mu nije išlo u glavu da je njegov sin bio ovde i reče:— Nisam došao zbog tebe! Ne tražim takve kao što si ti. Došao sam zbog sina.Odjednom mu se grlo steže i od žalosti za sinom htede da zaplače. Tada ga zapita žena:— Dobro, a što si došao zbog sina? Vang Lung odgovori drhtavim glasom:— Bio je ovde noćas!— Ovde su noćas bili mnogi sinovi raznih otnca i ne znam koji je bio tvoj!Tada Vang Lung zamoli:— Promisli i seti se jednog malog, vitkog mladića, visokog za svoje godine, ali ipak još ne odraslog čoveka. Nisam ni sanjao da bi se on usudio da ode kod žene.A ona, podsećajući se, odgovori:— Bila su dvojica, jedan mladić prćasta nosa i skromna pogleda, kao da ne zna ništa. Kapa mu je bila preko uva. A drugi kao što ti kažeš: visok, stasit dečko, koji bi hteo da izgleda kao čovek!Vang Lung se naljuti preko mere, uhvati ženu za ramena.— Pa šta je s tvojim sinom? — reče žena.A Vang Lung reče ozbiljno:— Slušaj, ako ikada opet dođe, oteraj ga, reci da želiš samo ljude, kaži mu šta bilo, ali uvek ga oteraj, daću ti dva puta onoliko srebra na dlan koliko bi od njega zaradila!Žena se bezbrižno nasmeja i oraspoloži:— Ko ne bi hteo da mu plaćaju a da ne radi ništa. Na to ću i ja pristati. — Pa klimnu glavom na Vang Lunga i namignu. Njemu se smuči gledajući to prosto lice, i on brzo reče:— Onda, neka bude tako!Brzo se zatim okrete i ode kući. Dok je koračao, neprestano je pljuvao da bi se oslobodio odvratnog sećanja na tu ženu.Zato toga dana reče sluškinji Kukumavki:— Neka bude kao što si rekla. Idi žitarskoro trgovcu i uredi stvar. Neka miraz bude dobar, ali ne suviše veliki, naravno ako devojka odgovara prilici, i ako se ta stvar može udesiti.Kada je to kazao, vrati se natrag u sobu, sede kraj zaspalog sina i nežno ga posmatraše. Gledao je lepog i mladog momka kako leži, gledao je mirno mlado lice uspavano i golobrado. A kada se seti umorne i namazane žene i njenih debelih usana, srce mu se nadimalo od muke i jeda. Sedeo je tako mrmljajući u sebi.

Dok je Vang Lung sedeo pored postelje, Olan uđe i zagleda se u dečaka. Čim opazi krupan znoj na njegovom čelu, donese sirćeta u toploj vodi i nežno ubrisa sina, kao što je po običaju umivala mladu gospodu u velikoj kući posle suviše duge pijanke.A kada Vang Lung vide da ni sirce ne može da razbudi nežno dečje lice iz pijanog sna, ustade, i onako ljutit ode u stan svoga strica. Zaboravi da je to brat njegovog oca. Mislio je samo da je taj čovek otac onog lenog bezobraznog mladića koji je pokvario njegovog čestitog sina. Uđe unutra i viknu:— Ja sam dao utočište neblagodarnom gnezdu zmija da me ujedaju!Njegov je stric sedeo nagnut nad stolom i doručkovao, jer je ustajao tek u podne, pošto nije imaošta da radi. On diže glavu kad ču ove reči i odgovori leno:— Kako to?Tada mu Vang Lung ispriča, skoro grcajući od bola, šta se dogodilo. A stric se samo nasmeja i reče:— Zar ti misliš da se može zadržati dečak da ne postane muškarac? I može li se zadržati mladi pas od zalutale kuje?Kada Vang Lung ču ovaj smeh, on se istog trenutka priseti svega onoga što je pretrpeo zbog strica. Seti se kako je taj čovek nastojao da ga primora na prodaju zemlje; kako žive ovde njih troje, jedu, piju, ništa ne rade; kako žena njegovog strica uživa u skupim jelima koje Kukumavka kupuje za Lotosov Cvet; kako mu sin njegovog strica kvari rođenog čestitog sina, pa se ujede od besa za jezik i reče:— A sada, napolje iz moje kuće, napolje ti i svi tvoji! Od ovoga časa ni za jedno od vas neće više biti pirinča u mojoj kući, i radije ću je zapaliti nego da se vi u njoj sklanjate, vi, koji ne znate za blagodarnost ni u svojoj lenosti.Ali stric je produžavao da sedi na svom mestu i nastavljao da jede čas iz ove činije, čas iz one, a Vang Lungu krv udari u glavu. I kad vide da se stric ne obazire, on koraknu napred uzdignute ruke Tada se stric okrenu i reče:— Isteraj me, ako smeš!Vang Lung zamuca i zastade ne razumevajući: — Pa dobro... pa dobro!... — a stric otvori svoj kaput i pokaza mu šta ima u nedrima.Zastade Vang Lung, nem i ukočen, jer vide lažnu bradu od riđe kose i poduže crveno platno. Gledao je ukočeno u to. Srdžba mu se gubila kao što voda iščezava i zaljulja se jer nije bilo snage više u njemu.Te stvari, riđa brada i poduže crveno platno, bile su znaci i znamenje razbojničke družine koja je živela i pljačkala u kraju prema severozapadu. Mnoge su kuće ti razbojnici zapalili, žene odvukli, a dobre seljake vezivali za pragove kuća. Pa ako su12'

179jadnike sutradan ljudi nalazili još žive, bili su poludeli od straha, a ako su ih nalazili mrtve, njihovo je meso bilo prženo i pečeno. Vang Lung je bio toliko izbuljio oči da mu je izgledalo da će ispasti, pa se okrete i ode bez reči. A dok se udaljavao, čuo je prigušen smeh svoga strica, koji se opet nagnu nad činiju pirinča.Sada se Vang Lung našao u neprilici o kakvoj nikad nije ni sanjao. Njegov je stric dolazio i odlazio kao i ranije, cereći se u retke i razbacane dlake svoje sede brade. Opušteno odelo nosio je nemarno kao i uvek. Vang Lunga bi oblio hladan znoj kada bi ugledao strica, ali se nije usudio ništa da mu kaže sem uobičajenih učtivih reči, od straha da mu stric ne pričini neko zlo. Bilo je tačno da u toku tih godina, toliko srećnih za njega, a naročito kada nije bilo dovoljno žetve, kad su drugi ljudi gladovali sa svojom decom — razbojnici nikada nisu dolazili u njegovu kuću i na zemlju, iako se on često plašio i čvrsto zatvarao vrata preko noći. Sve dok nije doveo Lotosov Cvet, Vang Lung se namerno loše oblačio da bi sakrio svoje bogatstvo. A kada bi od seljaka čuo priče o razbojništvima, vraćao bi se kući, neprestano se budio i osluškivao svaki šum u noći.Ali razbojnici nisu nijednom došli u njegovu kuću. I tako je postao bezbrižan i smeo, i verovao da ga bogovi štite jer je čovek srećne sudbine. Nemaran je bio prema svemu, pa i prema tamjanu bogova, jer su bili dobri prema njemu i bez tamjana. Nije mislio ni na šta drugo nego na svoje poslove i zemlju. A sada mu odjednom postade jasno zašto je bio siguran. Beše mu jasno da će biti siguran sve dok hrani stričevu porodicu. Dok je o tom razmi-šljao, probi ga samrtnički znoj, i on se nikome ne usudi da kaže šta njegov stric krije na svojim grudima.Stricu nije više govorio da napusti kuću, a njegovu ženu je nudio koliko god je mogao ljubaznije:— Jedi koliko god hoćeš u unutrašnjem dvorištu, a evo ti malo srebra da potrošiš.A svome bratu od strica govorio je, iako je hteo da pobesni od gneva:— Evo ti srebrnjak, jer mladi ljudi vole da se kockaju.U početku Vang Lung nije mogao da radi, jer je stalno razmišljao o nevoljama koje su ga snašle. Mislio je: „Mogao bih izbaciti strica i preseliti se u gradske zidine, gde se zaključava velika kapija svake noći zbog razbojnika", ali se seti da mora svakog dana da ide na rad na svoja polja. Ko zna šta bi bilo s njim dok radi nenaoružan na zemlji? Onda, kako može čovek da živi zaključan u gradu ili u varoškim kućama? On bi umro kad bi bio odsečen od zemlje. Začelo će opet naići rđave godine, a možda se ni sam grad neće moći odupreti razbojnicima, kao što je bio slučaj u prošlosti, kada je propala velika kuća.Mogao je da ode u grad i prijavi vlastima: „Moj je stric jedan od riđobradih!"Ali da učini to, ko bi mu verovao? Ko bi verovao čoveku koji kaže takvu stvar za brata svoga oca? Po svoj prilici, pre bi dobio batine za svoje nesinovsko vladanje, nego što bi stric bio kažnjen. A i da strica uhvate, živeo bi stalno u strahu za svoj život, jer bi ga razbojnici ubili iz osvete kad hi čuli šta je uradio.Činilo mu se da brigama nema kraja. Jer Kukumavka dođe od žitarskog trgovca s vestima da se stvar sa veridbom, istina, povoljno razvija, ali trgovac Liju za sada nije ništa voljan da učini, jedino hoće da se izmenjaju verenički ugovori. Jer je devojka i suviše mlada za brak, pošto ima tek četrnaest godina i mora čekati još tri godine. Vang Lung se uplaši da će morati da podnosi još tri godine bes svoga sina, njegovo lenstvovanje, zažarehe poglede, jer sada dečak nije odlazio u školu ni dva dana u nedelji. Te noći, dok je večerao, Vang Lung pozva Olanu:— Ove druge sinove verićemo čim budemo mogli, i što pre. Venčaćemo svakog čim ga obuzme seta,jer ovo ne bih mogao podneti još tri puta, za svakog sina po jednom!

A sutradan, pošto je te noći malo spavao, zbaci svoju dugu odeću, izgazi cipele — kao što je uvek radio kada bi mu stvari u kući pošle naopako — uze motiku i ode u polje kroz spoljašnje dvorište, gde je najstarija devojka sedela, smešila se, uvijala oko prstiju komadić platna i milovala ga. Vang Lung promuca:— Zaista, ova moja sirota luda donosi mi više utehe nego svi drugi zajedno!I tako je odlazio duže vremena na svoju zemlju.Tada ga njegova dobra zemlja ponovo izleći. Sunce je sijalo i grejalo ga, a topli letnji vetrovi vratiše mu spokojstvo. I baš kada je trebalo da bude izlečen od bolesti do korena, naišao je s juga, jednog dana, mali tanak oblak. Ležao je prvo na vidiku kao izmaglica, samo što se iz početka nije kretao kao oblak na vetru, nego je stajao nepomično, a malo kasnije raširio se u vazduhu kao lepeza.Ljudi iz sela posmatrali su oblak i govorili o njemu. Strah je lebdeo među njima, jer su se bojali da nisu to došli skakavci s juga da požderu sve što je bilo posejano na poljima. I Vang Lung je stajao i gledao. Svi su buljili. Najzad, vetar donese nešto pred njihove noge. Jedan se seljak brzo saže i podiže to što je vetar doneo. Bio je to mrtav skakavac, mrtav i manje opasan nego žive vojske koje su išle za njim.Vang Lung sada zaboravi na sve što ga je mučilo, zaboravi sinove, žene, strica, sve ih zaboravi, pa potrča među preplašene seljake i viknu im:— Moramo sada da se borimo za svoju dobru zemlju protiv neprijatelja sa nebesa.Ali među seljacima bilo ih je nekolicina koji su odmah od početka izgubili nadu i vrteli glavama:— Nemojte, ljudi, ne vredi pokušavati. Nebo je odredilo da moramo ove godine gladovati, i zašto bismo satirali sami sebe u borbi protiv toga, kada nam ništa neće pomoći?2ene su odlazile plačući u grad da kupuju tamjana, da okade bogove zemlje u malom hramu, a neke su odlazile u veliki hram u gradu, gde su bili bogovi neba, i tako se svet klanjao i zemlji i nebu.Ali još uvek su se skakavci širili u vazduhu i nad zemljom.Vang Lung pozva radnike. Ćing je stajao ćutke i spreman pored njega. Bili su to mlađi seljaci koji su na određenim mestima polja zapalili dobro žito, skoro zrelo za kosidbu, da bi dim oterao skakavce. Iskopali su i široke jendeke i u njih poteče voda iz izvora. Radili su bez spavanja. Olan donese jelo Vang Lungu, a radnicima donesoše njihove žene. Ljudi su jeli stojećki u polju, gutajući kao životinje! Radili su dan i noć!Iznenada, nebo se zacrne, vazduh se ispuni dubokim prigušenim hukom insekata, koji su udarali jedan o drugi, i na zemlju stadoše padati skakavci. Preletali bi jedno polje, ostavljali ga nedirnuto, a padali na drugo i proždirali sve do gole zemlje, kao ljuta zima. Ljudi su uzdisali i govorili: — Tako nebo hoće! — Ali Vang Lung je bio ljut, udarao skakavce, gazio ih, njegovi ljudi tukli ih mlatilima, a skakavci su padali u vatre koje su bile zapaljene ili plivali mrtvi po ranije iskopanim jendecima Mnogi milioni skakavaca pocrkaše, ali prema onima što su preostali, to nije bilo ništa.Pa ipak, za ovu borbu Vang Lung je dobio i nagradu. Njegova najbolja polja ostala su pošteđena. I kada oblak ode, on i njegovi ljudi mogli su da se odmore. Ostalo je žito koje je mogao požnjeti, a i leje mladog pirinča bile su pošteđene, te je Vang Lung bio zadovoljan. Mnogi su seljaci jeli pečene skakavce, ali on nije hteo ni da ih okusi, jer su za njega oni bili odvratna bića zbog onoga što su učinili njegovoj zemlji. Ipak, on ne reče ništa dok ih je Olan pržila u ulju i radnici grickali, a deca slatko trgala i jela, preplašena od velikih očiju insekata. Jedino on nije hteo da ih jede.Pri svem tom, skakavci su mu učinili i jedno dobro. Sedam dana Vang Lung je mislio samo o svojoj zemlji i bio izlečen nevolja i straha, pa reče mirno sam sebi:— Tako je! Svaki čovek ima svoje nevolje, ali se mora potruditi da ih reši kako može. Stric je stariji od mene i umreće jednog dana. A tri godine moram zbog sina trpeti kako znam, i neću se ubiti!Onda požnje žito, i dođoše kiše, i mladi pirinač bi položen u poplavljena polja, i opet dođe leto.XXIIIVang Lung je već mislio da u njegovoj kući vlada mir, ali mu jednoga dana, kada se u podne vratio sa zemlje, priđe njegov najstariji sin i reče:— Oče, ako treba da postanem učen čovek, onda znaj da ona stara glava u gradu nema šta više da me nauči.Vang Lung zahvati iz kotla u kuhinji činiju vruće vode, umoči ubrus i iscedi ga, i dok ga je držao da se isparava prema licu, odgovori:— Dobro, pa šta hoćeš?Dečak je oklevao, a onda nastavi:— Ako treba da postanem učen čovek, voleo bih da odem na jug u grad i da izučim veliku školu, hoću da idem gde mogu da naučim ono što mi jo još ostalo da naučim.Vang Lung je trljao ubrusom oči, uši i celo lice, koje se pušilo, i odgovori sinu ljutito, jer ga je telo bolelo od rada na njivama:— Kakva je to besmislica! Ja ti kažem da ne možeš ići! Za naše prilike naučio si dosta.I ponovo zamoči ubrus i iscedi ga.Ali je mladić i dalje stajao, mrko gledao oca i nešto mrmljao.Vang Lung se razljuti, jer nije mogao da čuje šta je sin rekao, pa se razdera:— Reci glasno šta imaš da kažeš! Očeva vika razbesne mladića i on reče:— Dobro, kazaću ti. Hoću da idem na jug, jer neću da ostanem u ovoj glupoj kući u kojoj me čuvaju kao dete, u ovom malom gradu koji nije bolji od sela. Hoću da putujem, da naučim nešto i da vidim druge krajeve.Vang Lung pogleda sina, zatim pogleda i sebe. Sin je stajao u bledoj dugoj odeći od srebrnastosivog platna, tankog i lakog zbog letnje žege. Na mladićevim usnama benu prve crne mrlje muškosti, koža glatka i zlatna, a ispod dugih rukava videle su se ruke, meke i nežne kao u žene. Tada Vang Lung pogleda sebe. Imao je opušteno telo, uprljano zemljom, nosio je do kolena zadignute čakšire od obične plave pamučne tkanine, a struk i gornji deo tela bili su mu goli. Reklo bi se da je pre sluga svoga sina nego njegov otac. Zbog te pomisli, Vang Lung oseti pakost prema stasitom i lepom mladiću, i surovo mu viknu:

— Hajde, idi malo u polja, isprljaj se dobrom zemljom, da te ne bi ljudi držali za ženu i da bi zaslužio pirinač koji jedeš!Vang Lung zaboravi da se ranije ponosio zbog pismenosti svoga sina, zbog njegovog znanja u knjigama, pa izjuri napolje, šljapajući bosim nogama, i dok je išao, pljuvao je na tlo prostački, jer ga je ponašanje sinovo razbesnelo. Dečak je stajao i mrko gledao, ali Vang Lung ne htede da se okreno da vidi šta radi.Pa ipak, te noći, kada je Vang Lung otišao u unutrašnje dvorište i seo pored Lotosovog Cveta, koja je ležala na asuri, dok je Kukumavka mahala lepezom, reče mu milosnica leno, kao da govori o nekoj nevažnoj stvari, tek da se nešto kaže:— Taj tvoj veliki dečak čezne i želi nekud da ode.Vang Lung se seti svoje srdžbe prema sinu i odgovori oštro:— Šta se to tebe tiče? Ne želim da mladić njegovih godina dolazi kod tebe.Ali Lotos mu brzo odgovori: — Ne, ne, nije bio kod mene. Kukumavka mi je to rekla. — A Kukumavka se požuri da to potvrdi: — Odmah se vidi da je mio dečak i da je prešao doba maštanja i čežnje.Vang Lunga to ne pokoleba. Mislio je samo na svoj gnev prema sinu i reče:— Ne! On neće ići! Neću da trošim uludo novac! — Nije hteo više da govori o tome. Lotosov Cvet vide da je zlovoljan, pa posla Kukumavku napolje, da bi ostala nasamo s njim.Nekoliko dana nije se o tome ništa govorilo. Dečak je odjednom izgledao opet zadovoljan, ali nije hteo više da ide u školu. Na to je Vang Lung pristao, jer je dečak imao gotovo osamnaest godina i bio krupan kao majka. Čitao je u svojoj sobi kada je otac dolazio kući. Vang Lung je bio zadovoljan i mislio:— To je bila samo ćudljivost njegove mladosti. Nije znao šta hoće. Treba čekati još tri godine, a ako bude srebra više nego što se nadamo, čekanje će se pretvoriti u dve, a možda i u jednu godinu, naravno, ako bude mnogo srebra. Urediću to ovih dana kada žetve prođu, ozimi usevi budu posejani i grah obran.Vang Lung zatim zaboravi svoga sina, jer su žetve bile prilično dobre, izuzevši ono što su skakavci pojeli. Opet je zaradio koliko je potrošio na milosnicu. Njegovo zlato i srebro bili su mu opet dragi, a katkada se potajno divio sebi što je trošio tako izdašno na žene.Kraj svega toga, ponekad bi ga Lotosov Cvet slatko uzbuđivala, iako ne toliko kao ranije. Bio je ponosan što je ima, premda je uviđao da je istina što je kazala žena njegovog strica, da milosnica i pored sve nežnosti stasa nije suviše mlada. Iako mu nije rađala decu, njega to nije nimalo brinulo, pošto je imao sinove i ćerke. Voljan je bio da je drži samo radi zadovoljstva koje mu je pružala.Lotosov Cvet se prolepša kad zađe u zrelije godine. Ako je ranije bila manje lepa, jer su zbog ptičje mršavosti crte njenog malog zamišljenog lica bile suviše oštre i slepoočnice izdubljene, sada od hrane koju je Kukumavka kuvala, i od lenčarenja, živeći samo s jednim čovekom, postade meka i obla u telu, a njeno lice puno i glatko na slepoočnicama. Sa svojim širokim očima ličila je više nego ikada na malu, debelu mačku. Samo je spavala i jela, a telo se gojilo i zaobljavalo. Ako i nije više bila lotosov pupoljak, nije bila ni precvetani cvet. Iako nije bila mlada, nije izgledala ni stara. Bila je taman između mladosti i starosti.Dečak je živeo spokojno, a i Vang Lung bi, možda, nastavio svoj spokojni život, da nije jedne noći, kada je dugo sedeo i na prste računao koliko bi mogao prodati žita i pirinča, Olan ušla tiho u sobu. Ona se tokom vremena osušila i omršavela, ispupčene kosti njenog lica još su više ispale, a oči utonute. Kad bi je kogod pitao kako joj je, odgovorila bi samo:— Osećam vatru u utrobi!Za ove tri godine njen trbuh je bio tako veliki kao da je trudna, ali nije rađala. Ipak je ustajala u svanuće i svršavala poslove, a Vang Lung je obraćao pažnju na nju samo koliko na sto, stolicu ili drvo u dvorištu. Za nju je mario manje nego za svoga vola kada se pokunji, ili za svinjče koje neće da jede. Olan je samo radila svoj posao, govorila sa ženom Vang Lungovog strica samo kad je morala, a s Kukumavkom ni reči. Nikada nije išla u unutrašnje dvorište, a kada bi ponekad Lotosov Cvet izlazila da se šeta izvan dvorišta, Olan bi ulazilo u sobu i sedela dok joj ne bi javili: „Otišla je." Ništa nije govorila, već je radila u kuhinji i prala na izvoru, čak i zimi kad se voda zaledi i treba led razbijati. Vang Lung se nikada ne seti da kaže:— Lepo, zašto ne uzmeš sluškinje ili ne kupiš robinju za srebro koje nam je preteklo?Nije mu ni na pamet padalo da je potrebno da to učini, iako je iznajmljivao radnike za polja da pomažu oko volova, magaraca i svinja, i leti kada je reka nabujala, uzimao ljude da čuvaju guske i patke.A te večeri, dok je sedeo sam pored zapaljenih crvenih sveca u metalnim čiracima, Olan je stajala pored njega, lutala pogledom ovamoonamo i najzad reče:— Imam nešto da ti kažem!On je iznenađeno pogleda i odgovori:— Dobro, kažilGledao je Vang Lung u svoju ženu, u osenčene jame njenog lica, i ponovo razmišljao kako nije nimalo lepa i kako je nije poželeo već tolike godine.Tada mu ona reče hrapavim šapatom:— Najstariji sin odlazi vrlo često u unutrašnje dvorište kada ti nisi kod kuće!Vang Lung nije odmah mogao da razume šta ona to mrmlja, i naže se prema njoj otvorenih usta:— Šta reče, ženo?Ona ćuteći pokaza na sobu svoga sina i napući svoje debele suve usne prema vratima unutrašnjeg dvorišta. Vang Lung je buljio u nju, grubo i s nevericom.— Ti sanjaš — reče konačno.Olan odmahnu glavom i, kao da okleva, nastavi:— Dobro, moj gospodaru, dođi kući iznenada! — Pa zastade malo i nastavi: — Bolje je poslati mladića od kuće makar i na jug! — Tada priđe stolu, uze činiju ispred Vang Lunga, okusi čaj, i pošto je bio hladan, prosu ga na pod od cigala, pa napuni ponovo činiju iz toplog lonca. I kako je došla, tako i ode, nemo, i ostavi zabezeknutog Vang Lunga.

„Ova žena je ljubomorna!" mislio je. „Pa zašto da se zbog toga uzbuđujem!" Dečak je bio miran i svakog dana sedeo u svojoj sobi. Vang Lung se podiže i nasmeja na tu glupu pomisao Olane.Ali kad te noći otide kod Lotosovog Cveta, kada se ispruži na postelji, ona beše nešto zlovoljna i odgurnu ga govoreći:— Vrućina je, a ti smrdiš. Hoću da se opereš pre nego što dođeš da legneš pored mene.Zatim sede na postelju i zabaci kosu. A kad Vang Lung htede da je privuče sebi, ona slegnu ramenima i ne htede da popusti njegovom milovanju. Vang Lung je onda ostavi na miru i priseti se da je nerado primala nežnosti ovih nekoliko noći. Mislio. je da je to samo njena ćudljivost i neraspoloženje zbog vrućine poznog leta. Ali tada mu sinuse u pameti Olanine reči. Diže se naglo i reče:— Spavaj onda sama, i možeš mi grkljan preseći ako mi je stalo do tebe.Vang Lung izjuri iz sobe i ode u srednju sobu stare kuće, sastavi dve stolice i ispruži se na njih. Ali nije mogao da spava, ustao je, izišao pred kapiju i šetao se među bambusima kraj kućnog zida. Tu oseti hladni noćni vetar po svom toplom telu. To je bila svežina jeseni koja je dolazila.Odjednom se seti kako Lotosov Cvet zna da njegov sin želi da ode na put. Kako je samo ona' to doznala? Onda se seti da u poslednje vreme mladić ništa nije govorio o odlasku, jer je bio zadovoljan. A zbog čega je bio zadovoljan? Vang Lung pomisli na najgore:— Tu ću stvar sam izvideti!I ugleda zoru kako sva rumena izlazi iz magle preko njegove zemlje.Kada je svanulo i sunce pokazalo zlatne rubove na kraju polja, Vang Lung uđe u kuću, doručkova i pođe da nadgleda radnike, kao i obično za vreme žetve i setve. Išao je ovamoonamo po njivama, a zatim viknu glasno da bi svako u njegovoj kući mogao čuti:— Idem sada na njivu kod gradskog opkopa, i neću se rano vratiti. — Pa se okrenu put grada.Ali kada je prevalio polovinu puta i stigao do malog hrama, sede pored puta na humku obraslu travom. To je bio stari zaboravljeni grob. Zatim uzabra jednu travku, stavi je među prste i poče da razmišlja. Preko puta njega nalazila su se dva mala boga. Gledao ih je kako bulje u njega, i pomisli kako ih se ranije bojao, dok je sada bio bezbrižan, jer je bio bogat, i nisu mu bili potrebni, tako da ih je jedva gledao. A u sebi je neprestano mislio:— Da li da se vratim?Odjednom se seti prošle noći kada ga je Lotosov Cvet odgurnula, i zažali za svim što je učinio za nju:„Dabome", mislio je Vang Lung, „znam da se ona ne bi mogla dugo držati u onoj čajdžinici, a u mojoj se kući hrani i odeva bogato!"I tako, pun besa, ustade i pođe kući drugim putem, ušunja se unutra i stade kod zavese koja je visila na vratima unutrašnjeg dvorišta. Tu oslušnu i začu mrmljanje muškog glasa. Bio je to glas njegovog rođenog sina.Srdžbu koja se sada pojavila u njegovom srcu još nikada u životu nije osetio! Otkada su mu pošle stvari za rukom i ljudi počeli da ga nazivaju bogatim, izgubio je svoju nekadašnju bojažljivost seljaka. Često se iznenadno ljutio zbog sitnica, a držao se naduveno u gradu. Ali ovaj gnev bio je gnev jednog muškarca spram drugog koji mu krade ženu koju voli. A kada Vang Lung pomisli da je taj muškarac njegov rođeni sin, dođe mu da povrati od muke.Steže zube, izađe i uzabra vitak bambusov prut iz gaja, pokida sve lišće, otkinu sve grančice osim nekoliko na vrhu, tankih i tvrdih kao uže. Zatim uđe polagano u kuću, iznenadno razgrnu zavesu i vide svoga sina kako stoji u dvorištu i gleda Lotosov Cvet, koja je sedela na maloj stolici pored ribnjaka. Ona je bila odevena u svileni kaput breskvine boje u kakvom je nikada nije video pri jutarnjim zracima.Njih dvoje su razgovarali. 2ena se veselo smejala i gledala zavodljivo mladića. Nisu ni čuli Vang Lunga, koji je zastao i buljio u njih. Lice mu je pobledelo, usne se zategle, zubi iskezili, a ruke čvrsto stezale bambusovinu. Još ga njih dvoje nisu čuli. I da nije Kukumavka izašla, videla Vang Lunga i vrisnula, oni ga ne bi primetili.Vang Lung skoči i baci se na svog sina šibajući ga. Iako je dečak bio viši od Vang Lunga otac je bio jači, jer je radio na polju i bio krupniji. Tukao je dečaka dok mu nije potekla krv. Lotosov Cvet vrisnu i zgrabi Vang Lunga za ruku, ali on je odgurnu. A kad je nastavila da vrišti, Vang Lung je udari i poče da tuče sve dok ona ne pobeže. Mlatio je mladića dok se ovaj ne skupi na zemlji i pokri ranjavo lice rukama.Tada Vang Lung zastade. Drhtao je otvorenih usta, a znoj mu je liptao sa tela, dok ne postade sav mokar. Osećao se slab kao da je bolestan. Baci bambusovinu i promrmlja, teško dišući, dečaku:— Idi sada u svoju sobu! I nemoj se usuditi da izađeš napolje dok s tobom ne raskrstim. Inače ću te ubiti.Dečak ustade bez reči, i izađe.Vang Lung sede na stolicu u kojoj je malopre bila Lotos, zaroni glavu u ruke, zatvori oči i disaše teško. Niko mu nije prilazio. Sedeo je sam dok se nije umirio i dok ga nije prošao gnev.Tada ustade, sav izlomljen, uđe u sobu u kojoj je na postelji jecala milosnica. Priđe joj i okrenu je za ramena. Ona je ležala, gledala ga i plakala. Na licu se videla modrica od šibe.Vang Lung joj reče sav utučen:— Zar si morala da ostaneš bludnica i da navodiš moje rođene sinove na blud!Na te reči Lotosov Cvet udari u još veći plač, pravdajući se:— Ne! Ne! To ja nisam radila. Dečak je bio osamljen pa je dolazio. Možeš da pitaš Kukumavku da li je ikada bio bliži mojoj postelji nego što si ga zatekao u dvorištu.Ona pogleda Vang Lunga preplašeno i bolećivo, uhvati ga za ruku i povuče je preko modrice na licu cvileći:— Vidiš šta si uradio svome Lotosovom Cvetu. Nema za mene drugog čoveka osim tebe na svetu. Ako je bio tvoj sin, to je ipak samo tvoj sin. A šta je on meni!I opet ga pogleda. Njene lepe oči plivale su u čistim suzama. Vang Lung uzdahnu, jer je lepota te žene bila veća nego što je mogao da zamisli. Voleo je Lotosov Cvet i protiv svoje volje. I odjednom mu se učini da ne bi mogao da podnese kada bi doznao šta se dogodilo između to dvoje, i zašto da to nikada ne dozna, jer je bilo bolje za njega. VangLung uzdahnu još jedanput i izađe. Prođe pored sobe svoga sina i viknu mu ne ulazeći:— Složi stvari u sanduk, sutra polaziš na jug kuda hoćeš, i nemoj dolaziti kući dok ne pošaljem po tebe!

Zatim Vang Lung ode dalje i vide Olanu koja je sedela i šila neko njegovo odelo. Kad je prolazio pored nje, ona ništa ne reče. Iako je čula batine i viku, nijednim znakom nije to pokazivala. Vang Lung izađe napolje u polja, na toplo podnevno sunce. Bio je umoran kao da je radio celoga dana.XXIVKada najstariji sin ode, Vang Lung je osećao da je kuća oslobođena nekog teškog nemira, i njemu laknu. Smatrao je da je dobro za mladića što je otišao. Sad je Vang Lung mogao lepo da vodi brigu o drugoj deci. Jer, nešto zbog sopstvenih nevolja, a nešto zbog zemlje koja je morala biti zasejana i požnjevena na vreme, pa makar se svet na glavu obrnuo, Vang Lung gotovo nije ni znao da ima druge dece osim najstarijeg sina. Sada se resio da izvadi pre vremena mlađeg sina iz škole i da ga da na zanat, jer nije hteo čekati da razuzdano mladićko doba zahvati dečaka i stvori u kući bedu kao sa starijim sinom.Drugi Vang Lungov sin toliko se razlikovao od starijeg, koliko samo dva sina u kući mogu da se razlikuju. Dok je stariji bio visok, krupnih kostiju, rumen u licu kao severnjaci i nalik na majku, drugi je bio omalen, sitan, žute kože i imao nečega u sebi što je Vang Lunga podsećalo na njegovog rođenog oca: lukav, oštar i čudan pogled, i sklonost za pakosti kada se ukaže prilika. I zato je Vang Lung mislio:— Taj dečak će biti dobar trgovac. Izvadiću ga iz škole i videću može li da uči zanat na tržištu žita. Biće zgodno da imam sina tamo gde prodajem žito. On mi može paziti na vagu i pritisnuti teg malo na moju stranu.I zbog toga Vang Lung reče Kukumavki jednog dana:— Idi sada i reci ocu verenice mog najstarijeg sina da imam nešto da mu kažem. Moramo na svaki način da popijemo zajedno čašu vina jer ćemo uliti u isti sud moju i njegovu krv.Kukumavka ode i vrati se s porukom:— Liju se može s tobom naći kad zaželiš! I ako možeš danas u podne kod njega na vino, biće mu milo. A ako ne, može on da dođe ovamo!Ali Vang Lung nije hteo da gradski trgovac dođe u njegovu kuću, jer se bojao da će morati da spremi ovo ili ono, pa se umi, obuče svileni kaput i uputi preko polja. Pravo ode u Ulicu mostova, kako mu je Kukumavka rekla, i stade pred vrata koja su nosila ime Liju. Sam nije mogao da pročita ime, ali izbroja dve kapije desno od mosta i zapita jednog prolaznika da li na njima piše Liju. Vrata su bila gospodska, od dobrog drveta, i Vang Lung zalupa dlanom.Vrata se smesta otvoriše, a služavka je stajala i brisala ruke o kecelju, dok ga je pitala ko je. A kada Vang Lung kaza svoje ime, ona zinu u njega i odvede ga u prvo dvorište, u kome su živeli muškarci, uvede ga u jednu sobu i ponudi da sedne, dok je stalno u njega buljila, jer je sada znala da je to otac verenika gazdine ćerke. Tada izađe da pozove gospodara.Vang Lung pogleda pažljivo oko sebe. Ustade i opipa čoju zavesa na vratima, ispita drvo glatkog stola. Bio je zadovoljan, jer je video da se ovde dobro živi, iako kuća nije bila odveć bogata. On nije želeo imućnu snahu jer se bojao da bi mogla biti ohola, neposlušna, žaliti se na ovo i ono jelo, ovu ili onu odeću i odvraćati srce njegovog sina od roditelja. Zatim Vang Lung sede ponova i poče da čeka.Najedared se Ču težak korak, i snažan stariji čovek uđe. Vang Lung ustade i pokloni se. Poklonise i trgovac. Dopali su se jedan drugome, jer su bili ravni među sobom, ljudi vredni i bogati. Zatim sedoše i počeše da piju toplo vino koje im je služavka točila. Govorili su lagano o ovom, o onom,0 žetvama i cenama, o tome koliko će pirinač vredeti ove godine, ako žetva bude dobra, dok najzad Vang Lung reče:— Ja sam došao zbog jedne stvari, a ako ti ne pristaješ, možemo da govorimo o čemu drugome. Ako ti je potreban sluga u tvojoj velikoj trgovini, eto moga drugog sina. On je oštrouman mladić; ali, ako ti on nije potreban, hajde da razgovaramo o drugim stvarima.Tada trgovac reče pun dobre volje:— Baš mi je potreban jedan bistar mladić, samo ako zna da čita i piše.A Vang Lung odgovori ponosito:— Oba moja sina dobri su đaci. Svaki od njih zna da kaže kada je slovo pogrešno, a da li valja pisati osnove slova šuma ili voda.— U redu stvar — reče Liju. — Neka dođe kada hoće. Njegova plata isprva je samo hrana, dok ne nauči posao. A posle godinu dana, ako se dobro pokaže, može imati srebrnjak na kraju svake godine, a na kraju treće godine tri komada. Posle toga nije više šegrt, i može, ako je sposoban, sam započeti posao. Osim te plate, sve što god izvuče od kupca i prodavca, njegovo je. Ako je vest da nešto dobije, protiv toga ništa nemam. A kako su naše dve porodice sjedinjene, neću tražiti od tebe jemstvo za njega.Vang Lung zatim ustade dobro raspoložen, nasmeja se i uz viknu:— Sada, pošto smo prijatelji, nemaš li sina za moju drugu ćerku?Trgovac se nasrne ja grohotom, jer je bio debeo1 dobro uhranjen:— Ja imam drugog sina od deset godina, koga još nisam verio. Koliko godina ima devojka?Vang Lung se nasmeja opet i reče:— Narednog rođendana imaće deset. Lepa je kao cvet! tTada se oba čoveka nasmejaše, a trgovac zapita;— Da li da se uvežemo dvostrukim uzetom? Vang Lung ne reče ništa više, jer to nije bilastvar koja bi se naprečac svršavala. A kada se pokloni i ode zadovoljan, pomisli: „Ovo bi se mogl6: urediti." Ćim dođe kući, pogleda svoju mlađu ćerku. Dete je bilo lepo, majka joj je dobro utezala noge, tako da se devojčica kretala sitnim, ljupkim koracima.Ali kada Vang Lung pogleda ćerku izbliza, opazi na njenim obrazima tragove suza. Njeno lice bilp je nešto i suviše bledo i ozbiljno za njene godine. Vang Lung je uhvati za malu ruku, privuče sebi i upita: ;— Zašto si plakala?Dete obori glavu, stade da se igra s dugmetom na kaputu, pa promrmlja posramljeno:

— Plačem, jer mi majka vezuje platno oko mojih nogu svako veČe sve čvršće, pa ne mogu da spavam.— Ali kako da te ja nikada nisam čuo da plačeš? — čudio se otac.— Nisi — reče dete bezazleno — jer mi je majka govorila da ne plačem glasno, pošto si ti suviše dobar i bolećiv prema bolu pa bi mogao reći da me ostave kakva sam. Tada me moj muž neće voleti kao što ti ne voliš majku. 'Devojčica je ovo govorila naivno, kao što deca deklamuju priče, ali kada Vang Lung to ču, zabole ga srce što je Olan rekla detetu da on nju ne voli, nju koja je bila majka deteta, pa odgovori brzo:— Slušaj, danas sam doznao za jednog lepog muža za tebe i videćemo da li Kukumavka može da uredi stvar!Dete se nasmeja i obori glavu, jer sada više nije bila dete već devojka. A Vang Lung reče Kukumavki te iste večeri kada je bio u unutrašnjem dvorištu:— Idi vidi može li da se uredi.18»

193Te noći Vang Lung je nelagodno spavao pored Lotosovog Cveta. Probudio se i počeo da razmišlja o svom životu, kako je Olan bila prva žena koju je poznavao i kako mu je bila verna sluškinja, uvek pored njega. Razmišljao je i o onome što je dete reklo, i bio žalostan, jer ga je Olan, i pored sve svoje ograničenosti, prozrela.Uskoro posle toga, Vang Lung posla svoga drugog sina u grad i potpisa ugovor o veridbi svoje druge ćerke. Miraz je bio određen i utvrđeni darovi u odeći i nakitu za venčanje. Posle toga se Vang Lung odmarao i mislio:— Sva su mi deca sada zbrinuta. A moja jadna luda ne može ništa drugo da radi nego da sedi na suncu s komadom platna. Najmlađeg dečka zadržaću na zemlji i on neće ići u školu, jer je dosta kad dvojica znaju da čitaju. — Vang Lung je bio ponosan što ima tri sina, jednog učenog čoveka, jednog trgovca i jednog ratara. Bio je zadovoljan, i prestade da misli dalje o deci. Ali, hteone hteo, u njegov se mozak uvukla misao o ženi koja mu je rodila ta tri sina.Prvi put otkako je počeo da provodi dane sa Olanom, Vang Lung stade da misli o njoj. Jer, i onda kad tek što je došla, nije mislio o njoj radi nje same, već zato što je bila žena, i to prva žena koju je poznavao. Izgledalo mu je da tek sada, pošto je posvršavao poslove, tek sada, kad su mu deca zbrinuta, polja obrađena i mirno čekala zimu, tek sada, kada je život sa Lotosovim Cvetom uređen, jer ga je slušala otkako je dobila batina, sada tek činilo mu se da ima vremena da misli o čemu god hoće. I on je mislio na Olanu.Gledao je nju sada ne zato što je bila žena, ne zato što je bila ružna, mršava i žuta, već ju je gledao s nekim neobičnim kajanjem. Opazio je da je omršavela, a koža joj postala uvela i žuta. Olan Je uvek bila mrke boje, a dok je radila na poljima — rumena i smeđa. Ali već dugo godina nije odlazila na njive, sem možda za vreme žetve, a poslednje dve godine ni tada nije izlazila, jer VangLung nije voleo da ona ide na zemlju, da ne bi ljudi kazali:— Pa zar tvoja žena mora još da radi, iako si bogat!Ipak, Vang Lung se nije pitao zašto Olan pristaje da ostane kod kuće, zašto se sve sporije kreće. Tada se seti da je ponekad, jutrom, čuo njeno stenjanje, kada je ustajala iz postelje i kada se saginjala da naloži peć. Tek kada bi zapitao: — Sta ti je? — naglo je prestajala. I dok je sada gledao na taj njen neobični otok koji je imala na telu, obuze ga kajanje, mada nije znao zbog čega, i umirivao je svoju savest:— Nije moja krivica što je nisam voleo kao što se voli milosnica, jer takvi su muškarci! — A da bi sebe umirio, nastavi: — Nikada je nisam tukao, i uvek sam joj davao srebro kada je zatražila.Ali nikako nije mogao da zaboravi šta mu je dete kazalo. To ga je peklo, iako nije znao zašto. A kada je počeo da dublje razmišlja o toj stvari, uvek je nalazio da je bio dobar muž, bolji od većine drugih.Pošto ga je savest stalno pekla zbog nje, posmatrao ju je stalno kada je donosila hranu ili kad je išla po kući. A jednog dana, posle ručka, dok se Olan sagnula da počisti patos, Vang Lung opazi da joj je lice potamnelo od nekog unutarnjeg bola. Otvorila je usta, tiho stenjala, i stavila ruku na trbuh, iako se i dalje saginjala čisteći. Vang Lung je naglo zapita:— Sta ti je?Ona okrenu lice i odgovori blago:— To je samo onaj stari bol u utrobi.Vang Lung se zagleda u nju i naredi mlađoj devojci:— Uzmi metlu i počisti, jer je tvoja majka bolesna! — A Olani reče pažljivo, kako joj se nije obraćao već tolike godine: — Idi i lezi u postelju, a ja ću reći devojčici da ti donese tople vode. Nemoj ustajati!i ' Ona ga posluša bez reči i ode tiho u svoju sobu. Cuo je kako se vuče i najzad leže uzdišući. A on je sedeo i slušao te uzdahe, sve dok ih više nije mogao da podnese. Tada skoči i pođe u grad da pita gde je lekareva kuća. Našao je jednog lekara koga mu je preporučio pomoćnik iz žitarske radnje u kojoj je radio njegov sin. Lekar je sedeo besposlen za šoljom čaja. Bio je to starac duge, sive brade, s velikim metalnim naoČarima preko nosa, kao u buljine. Nosio je prljavu izbledelu haljinu, a rukavi su mu sasvim sakrivali ruke. Kada mu Vang Lung reče od čega pati njegova žena, lekar napući usne, otvori sto za kojim je sedeo, izvadi zavežljaj umotan u crno platno, i reče:— Odmah ću poći!Kada su stigli do Olanine postelje, nju je bio savladao lak san, a znoj kao rosa stajao je na njenoj naušnici i po čelu. Lekar zavrte glavom kada vide to. On ispruži suvu, žutu ruku, nalik na majmunsku i opipa bilo. Dugo je vremena merio, pa ponovo ozbiljno klimnu glavom:— Slezina je uvećana, a jetra obolela. U utrobi ima kamen kao čovečja glava, trbuh je povećan! Srce jedva kuca i bez sumnje, ima crva u njemu.Na te reči Vang Lungu dah zastade, poplaši se i viknu srdito:— Pa zar joj ne možete dati lek?Olan otvori oči, dok je Vang Lung govorio, ne razumevajući ništa, opijena bolom. Tada stari lekar ponovo reče:— To je težak slučaj! Ako ne tražite da jamčim da će ozdraviti, želim kao nagradu za pregled deset srebrnjaka i daću vam recept za travu i lek osušenog tigrovog srca s jednim psećim zubom unutra. Sve zajedno prokuvajte i dajte joj da pije tu čorbu. Ali ako tražite jemstvo da će potpuno ozdraviti, platite mi pet stotina srebrnjaka.

! Kada je Olan čula „pet stotina srebrnjaka", ona se iznenada probudi iz malaksalosti i reče nemoćno:— Ne, moj život ne vredi toliko. Za te pare može se kupiti dobra njiva zemlje.Tada progovori Vang Lungovo srce prepuno kajanja:— Neću da smrt dođe u moju kuću, i platiću srebro!Kada stari doktor ču Vang Lunga da kaže: „Platiću srebro", oči mu se požudno otvoriše, ali kako je znao kaznu zakona koja ga čeka ako ne održi reč i žena umre, dodade dosta žalosno:— Čekajte, vidim po boji beonjača njenih očiju da sam pogrešio! Ako hoćete da vam jamčim za njen život, morate mi platiti pet hiljada srebrnjaka!Vang Lung tada pogleda lekara tužno, razumevajući šta je hteo da kaže. Toliko srebra bi nabavio samo kada bi prodao zemlju. Ali je znao da bi sve bilo uzaludno i kada bi prodao zemlju, jer bilo je jasno da je doktor rekao: „2ena će umreti."Zato izađe s lekarom, isplati mu deset srebrnjaka, a kad ovaj ode, uputi se u mračnu kuhinju u kojoj je Olan provela najveći deo svoga života. Pošto ona nije bila tu i niko nije mogao da ga vidi, on okrenu lice prema pocrnelom zidu i zaplaka.XXVŽivot nije brzo umirao u Olaninom telu. Jedva je prošla sredinu svog opsega godina, i život nije hteo lako da ode iz njenog tela, tako da je umirala više meseci. Za sve vreme dugih zimskih meseci ležala je na postelji u ropcu. Tek tada Vang Lung i njegova deca uvideše šta je ona značila za kuću, kakve im je sve udobnosti stvarala, dok oni to nisu ni znali.Sada se videlo da niko ne zna kao se potpaljuje trava u peći i održava vatra, da niko ne zna kako se prevrće riba u tiganju, a da se ne prelomi ili ne zagori jedna strana, dok druga još nije pržena, da niko ne zna uz koje povrće ide sezamov, a uz koje grahov zejtin. Otpaci od hrane i mrvice padali su pod sto, a niko ih nije čistio, dok se Vang Lung ne bi razbesneo zbog smrada i pozvao psa iz dvorišta da oliže sve, ili viknuo mlađoj kćeri da počisti prljavštinu i baci je napolje.Najmlađi sin pokušavao je da zameni majku pored dede, koji je sada bio bespomoćan kao malo dete. Vang Lung nikako nije mogao da objasni starcu šta se dogodilo, da Olan ne može više da mu donosi čaj, toplu vodu, da mu pomaže da ustane i sedne. Starac postade zlovoljan, jer Olan nije dolazila kad ju je zvao i bacao je ćasu čaja na pod, kao jogunasto dete. Najzad ga Vang Lung odvede u sobu Olane i pokaza mu postelju na kojoj je ležala. Starac je buljio zamagljenim i poluslepim očima, mrmljao i zaplakao se jer je nejasno video da nešto nije u redu.Jedino sirota luda nije znala ništa, samo se smeškala, savijala svoj komadić platna i opet se smeškala. Ipak, morao je neko da se stara o devojci, da je nahrani i odvede noću na spavanje, da je odvede ujutru na sunce i uvede u kuću ako pada kiša. Na sve to morao je neko da se seti. Ali, i sam Vang Lung je jednom zaboravio na nju, pa su ludu ostavili cele noći napolju. Sutradan ujutru jadna devojka je drhtala i plakala. Vang Lung se ljutio i grdio sina i ćerku što su zaboravili na sirotu ludu koja im je sestra. Tada vide da su oni samo deca, koja se trude da zamene majku, a nisu sposobna za to, pa je imao strpljenja. Posle toga, on se starao0 jadnoj ludi i danju i noću. Ako je kiša sipala, ako je padao sneg; ili duvao gadan vetar, on bi je uveo1 smestio pored toplog pepela, koji je ispadao iz kuhinjske peći.Za vreme mračnih zimskih meseci, kada je Olan ležala na samrti, Vang Lung se uopšte nije starao o zemlji. Zimske poslove i nadzor nad radnicima poverio je Čingu, koji je radio verno. a uveče i ujutru dolazio pred vrata Olanine sobe i dva puta dnevno pitao svojim pištavim glasom kaVo joj je. Najzad, Vang Lung više ne mogade to podneti, jer je svako jutro I svake večeri mogao samo da kaže:— Danas je posrkala malo čorbe od pileta! — ili: — Danas je jela malo tanke kaše od pirinča.Zato naredi ćingu da se više ne raspituje, već da radi posao dobro i ništa više.Preko cele hladne, sumorne zime Vang Lung je često sedeo pored Olaninog uzglavlja, i ako je bilo hladno, naložio bi u zemljani lonac malo uglja i stavio ga pored njene postelje da je ugreje, a OIan je svakog puta tiho mrmljala:— Zašto to radiš, suviše je skupo!Najzad, jednog dana kada Olan to reče, on nije mogao da podnese i prasnu:— Ne mogu više da gledam. Prodao bih svu svoju zemlju kada bi to moglo da te izleći.Ona se samo nasmeši na ovo i zadihano zašaputa:— Ne, ja ti ne bih to dozvolila. Ja svakako moram umreti jednom. Ali zemlja ostaje posle mene.Ali, on nije hteo da razgovara o njenoj smrti, te bi us ta jao i izlazio napolje kada bi ona povela razgovor o tome.Ipak, pošto je znao da Olan mora umreti i pošto se setio svoje dužnosti, otide jednog dana u radionicu zanatlije koji je pravio mrtvačke sanduke. Tamo razgleda sve sanduke koji su bili za prodaju. Izabra jedan dobar crni sanduk od teškog i tvrdog drveta. Tada drvodelja, koji je čekao da Vang Lung izabere, reče lukavo:— Ako uzmeš dva, smanjiću ti cenu za trećinu. Zašto da ne uzmeš jedan sanduk i za sebe, bar ćeš znati da si zbrinut?— Za mene će se pobrinuti moji sinovi! — odgovori Vang Lung. Tada se priseti da njegov stari otac još nema svoga sanduka, pa nastavi: — Imam starog oca i on će uskoro umreti, jedva stoji na nogama, gluv je i poluslep, pa mi zato daj dva sanduka!Zanatlija obeća da će prebojiti sanduke crnom bojom i poslati ih u Vang Lungovu kuću. ZatimVang Lung reče ženi šta je uradio. Ona je bila zadovoljna što se pobrinuo za nju, i što je sve lepo pripremio za njenu smrt.Tako je Vang Lung sedeo duge časove pored nje. Nisu govorili mnogo, jer je ona bila slaba, a i inače nikada nisu razgovarali. Često je Olan zaboravljala gde se nalazi. A on je sedeo nepomično i ćutao. Ponekad je buncala o detinjstvu. Prvi put tada Vang Lung uđe u tajne njenog srca, iako samo preko ovakvih oskudnih reči:— Doneću meso samo do vrata! ... Znam da sam ružna i da ne mogu da izađem pred velikog gospodara! ... Nemoj me tući! ... Nikad više neću dirati to jelo! ... Oče moj, majko moja, oče moj, majko moja! ... Znam da sam ružna i da me ne može voleti.

Dok je to govorila, Vang Lungu je srce htelo da prsne. Uzimao je njenu ruku i milovao je, veliku, tvrdu ruku, ukočenu kao da je već mrtva. On se čudio i ljutio najviše na sebe samoga, jer je bilo istina što je govorila. Ali kada bi uzimao njenu ruku, želeći da ona zaista oseti njegovu nežnost, stideo se, jer nije osećao ništa, srce mu ne bi za-igralo kao što bi zaigralo kada bi ga Lotosov Cvet izazvala pućenjem usta. Kada je uzimao tu ukočenu, samrtničku ruku, Vang Lung nju nije voleo, pa je čak i njegova žalost bila pomućena odvratnošću prema toj ruci.I baš zbog toga bio je nežniji prema njoj. Kupovao joj je naročitu hranu, fine čorbe od beJog mesa i glavice mladog kupusa, štaviše, nije mogao da uživa s Lotosovim Cvetom, jer kada je odlazio kod nje da se razonodi od očajanja posle duge samrtne muke, nije mogao da zaboravi Olanu.Poneki put Olan bi došla k sebi i videla da joj nema spasa. Jednom je tražila Kukumavku i kada zapanjeni Vang Lung pozva služavku, Olan se diže na ruku dršćući i reče joj otvoreno:— Iako si ti živela u dvorištima starog gospodara, iako su te smatrali za lepu, ja sam bila žena jednog čoveka i rodila sam mu sinove, a ti si još uvek robinja.A kada je Kukumavka htela ljutito da joj odgovori, Vang Lung je umiri i izvede napolje govoreći:— Ona ne zna šta govori!Kada se vratio u sobu, Olan još naslanjaše glavu na ruku i reče:— Kada budem umrla, ni Kukumavka ni njena gospodarica neka ne ulaze u moju sobu i ne diraju moje stvari. A ako one to urade, poslaću moj duh da ih prokune!Tada je obrva težak san i glava joj pade na jastuk.Ali jednog dana uoči Nove godine, kada njena bolest naglo pođe nabolje, kao što sveca zašvetli jače kad se približuje kraju, Olan dođe k sebi, sede u postelju, sama očešlja kosu i zatraži da pije čaja. A kada je došao Vang Lung, reče mu:— Ide Nova godina, a nema spremljenih kolača ni pečenice. Mislila sam o tome. Neću da mi se ona robinja muva po kuhinji, pa bih htela da pošalješ po moju snahu, koja je verena za našeg najstarijeg sina. Ja je još nisam videla, ali kad dođe, objasniću joj šta da radi.Vang Lung se obradova njenoj snazi, premda mu nije bilo ništa stalo do svetkovine te godine. Posla Kukumavku da moli i preklinje Lija, trgovca žitom, i da mu objasni kakav je žalostan slučaj. Liju pristade kada ču da Olan možda neće preživeti zimu, pošto je devojka imala šesnaest godina i bila, dakle, starija od nekih drugarica koje su već otišle u kuće svojih muževa.Ali. zbog Olane nije bilo svečanosti. Mlada je došla tiho sedeći u nosiljci, a samo su majka i stara sluškinja bile s njom. Majka se odmah vratila čim je predala devojku Olani, a sluškinja je ostala da dvori mladu.Decu su preselili iz sobe u koju su spavala, i tu se useli nova snaha, pošto je soba uređena kako treba. Vang Lung nije govorio s mladom, jer tonije bio običaj, ali klimnu ozbiljno glavom kada mu se ona duboko pokloni. Bio je zadovoljan njom, jer je znala svoje dužnosti i kretala se po kući tiho i spuštenih očiju. Bila je dobra devojka, dovoljno lepa, ali ne toliko da bude sujetna. Bila je pažljiva i ispravna u ponašanju. Odlazila je u Olaninu sobu i dvorila je. To olakša Vang Lungu bol za Olanom, jer je sada bila pored samrtničke postelje jedna ženska ruka. Olan je bila vrlo zadovoljna.Posle više od tri dana provedena zadovoljno, Olan se seti jedne druge stvari i reče Vang Lungu, kada je u jutru došao da vidi kako je provela noć:— Pre nego što umrem, želela bih još nešto! Na to on odgovori ljutito:— Ne mogu podnositi da govoriš o umiranju!Olan se tada lagano nasmeši onim istim laganim osmehom koji se završavao pre nego što bi dopro do njenih očiju:— Umreti moram, jer osećam da smrt čeka u mojoj utrobi. Ali neću pre nego što moj najstariji sin dođe kući i venča se sa ovom dobrom devojkom, mojom snahom koja me dobro dvori, drži čvrsto činiju s toplom vodom, koja zna da opere moje lice kada se znojim od muke. Sada hoću da moj sin dođe kući. Moram umreti i želim da se on pre toga venča sa ovom devojkom, tako ću moći da izdahnem lako, znajući da je začet tvoj unuk a praunuk staroga.Ona nije toliko govorila ni kada je bila zdrava. Te reči izgovori s više snage nego ijednom za poslednjih meseci. Vang Lunga razveseli snaga njenog glasa i njena silna želja. Nije hteo da joj se protivi, iako bi voleo da ima više vremena da pripremi veliku svadbu najstarijeg sina. Zbog toga pristade:— Dobro, uredićemo stvar. Danas ću poslati jednog čoveka na jug da potraži i dovede moga sina kući na venčanje. A ti mi moraš obećati da ćeš opet skupiti svoju snagu, nadvladati umiranje i ozdraviti, jer kuća bez tebe izgleda kao pećina puna zverinja.To je rekao da bi je razveselio. I to je obradova, mada ništa nije odgovorila, već je ležala zatvorenih očiju, smešeći se.Vang Lung posla čoveka i kaza mu:— Kaži mladom gospodinu da mu je majka na samrti i da se njena duša neće lako smiriti dok ne vidi svoga sina venčanog. Ako poštuje mene, svoju majku i svoju kuću, smesta da se vrati, jer će trećeg dana od danas biti sve spremno za gozbu i gosti pozvani na njegovo venčanje.Kako je rekao Vang Lung, tako i učini. Naredi Kukumavki da spremi što može bolju gozbu, a ona pozva kuvarice iz čajdžinice u gradu da joj pomognu. Vang Lung je sipao srebro u njene ruke i govorio:— Spremi sve kao što bi spremala za venčanje u velikoj kući. Samo znaj da je tamo bilo više srebra nego ovde.Zatim ode u selo i pozva goste, ljude i žene, svakoga koga je poznavao. Ode u grad i tamo pozva sve poznate iz čajdžinica, iz radnji hranom, pozva svakog koga je znao. Rekao je cvome stricu:— Pozovi u svatove moga sina koga god hoćeš, svakog svog prijatelja i svakog prijatelja tvoga sina.To je govorio jer je pamtio ko je njegov stric. Van Lung je bio učtiv prema njemu i ponašao se kao prema nekom poštovanom gostu od časa kada je doznao šta je on.U noći uoči venčanja dođe Vang Lungov najstariji sin. Kada je mladić ulazio u sobu, Vang Lung zaboravi sve neprijatnosti koje mu je ovaj napravio dok je bio u kući. Dve godine i više je prošlo otkako Vang Lung nije video svog sina. On je sada bio tu, ali ne više dečak, već visok i lep čovek, velikog širokog tela, ponosnog rumenog lica i kratke crne kose, sjajne od ulja. Nosio je ugasitocrvenu odeću Od satina, kakva se mogla naći u dućanima na jugu i

katak crini kaput bez rukava. Vang Lungovo srce htelo je da prsne od ponosa kad je pogledao u njega, pa zaboravi na sve, osim na svog lepog sina, i odvede ga njegovoj majci.Mladić sede pored Olanine postelje. Oči mu se ovlažiše kad je vide bolesnu, ali govorio je samo o radosnim stvarima: — Ti izgledaš dva puta bolje nego što su mi rekli. Čitavu večnost si daleko od smrti — ali Olan reče prosto:— Hoću da te vidim oženjenog, a onda moram umreti!Mladoženja, naravno, nije smeo videti mladu pre venčanja, i Lotosov Cvet je odvede u unutrašnje dvorište da je pripremi za brak. I zbilja, niko nije mogao to bolje da uradi nego ona, Kukumavka i žena Vang Lungova strica. Njih tri su primile devojku, a na dan venčanja ujutru okupale je od glave do pete, vezale joj noge, ponovo, novim belim platnom, navukle bele čarape, a Lotosov Cvet joj utrljala u kožu neko svoje mirisavo bademovo ulje. Tada su mladu obukle u odeću koju je donela od kuće: belu svilenu košulju sa cvetićima uz njeno nežno nevino telo, laki kaput od najfinije i najkovrdžavije vune, zatim venčanu haljinu od svilenog crvenog satina. Namazale su je krečom po čelu, i pomoću vesto zavezanog konca istrgle joj obrve, znak njenog devičanstva. Tako je čelo bilo visoko, glatko i prikladno za njen novi život. Zatim je posuše puderom i crvenom bojom, a četkom izvukoše duge tanke obrve i staviše na glavu nevestinsku krunu i biserni veo. Na njene male noge obukoše vezene cipele. Namazaše joj vrhove prstiju, namirisaše dlanove i pripremiše za svadbu. Sve je to mlada podnosila mimo, ali stidljivo, kao što je običaj.Vang Lung, njegov stric, njegov otac i ostali gosti čekali su u srednjoj sobi. Mladu su vodile njena robinja i žena Vang Lungovog strica. Ušla je skromno i kako priliči, pognute glave. Išla je kao da ne želi da se venča s muškarcem, pa moraju da je pridržavaju. To pokazivaše njenu veliku skromnost. Vang Lung je bio zadovoljan i pomisli da je to mJada na svom mestu.Zatim uđe Vang Lungov najstariji sin, odeven kao i ranije, u crvenu odeću i kratak crni kaput. Kosa mu je bila zalizana, a lice sveže obrijano. Iza njega išla su njegova dva brata. Kada ih je Vang Lung video, htede da prsne od ponosa, jer tako lepa beše povorka njegovih sinova, koja će posle njega nastaviti život njegovog tela. A stari deda, koji nije razumevao uopšte šta se dešava i mogao je samo ponešto da čuje od onoga što mu se vikalo, sada najednom shvati šta se događa. Kikotao se i reče piskavim glasom:— Eto svadbe! Svadba donosi decu! Biće praunuka!I on se nasrne ja tako srdačno da se i svi gosti nasmejaše kad videše starčevu razdraganost. A Vang Lung pomisli kako bi to bio srećan dan, kad bi Olan ustala sa postelje.Za sve to vreme, Vang Lung je krišom i pažljivo posmatrao sina da li gleda mladu. Ovaj je bacao potajno po koji pogled. Ali to je bilo dovoljno, jer se mladić posle ovih pogleda raspoloži i Vang Lung reče sebi ponosno:— Izabrao sam devojku koja mu se dopada. Mladoženja i mlada pokloniše se zajedno dedii Vang Lungu i odoše u sobu u kojoj je ležala Olan. Olan beše naredila da je obuku u novi crveni kaput, i sedela je kad su oni ušli. Na licu, zažarenom od vatre, bila su joj dva crvena pečata. Vang Lung je pogrešno mislio da je to znak zdravlja pa zato glasno reče:— Još će ozdraviti!Dvoje mladih priđoše i pokloniše se. A Olan pokaza na postelju i reče:— Sedite ovde, pijte vino i jedite pirinač u čast vaše svadbe. Hoću sve to da vidim. Ovo će biti vaša bračna postelja, jer će sa mnom uskoro biti svršeno i mene će odavde odneti.Niko ne odgovori na ove njene reči, a njih dvoje tiho sedoše jedno pored drugog, stideći se oboje. A žena Vang Lungovog strica uđe, onako debela, praveći se važna zbog svečane prilike. Nosila je dve čaše toplog vina. Mladenci prvo počeše da piju svako za sebe, potom izmešaše vina, što je značilo da su postali jedno, počeše da jedu pirinač, pomešaše ga,što je značilo da od sada vode zajednički život. I tako se venčaše. Zatim se opet pokloniše Olani i Vang Lungu, izađoše napolje i zajedno se pokloniše okupljenim gostima.Tada otpoče gozba. U sobama i dvorištima bili su postavljeni stolovi, zamirisalo je jelo, razlegao se smeh. Gosti su dolazili sa svih strana, oni koje je Vang Lung pozvao i oni koje nikada nije video, jer se pročulo da je on bogat, a u njegovoj kući u ovakvoj prilici neće nedostajati jela, niti će se brojati zalogaji. Kukumavka je dovela kuvarice iz grada da spreme gozbu, jer je bilo mnogo poslastica koje nisu mogle biti spremljene u seljačkoj kući. Kuvarice iz varoši došle su s velikim korpama već skuvanog jela, i ostalo je samo da se podgreje. One su se pravile važne, zakitile cvećem prljave kecelje i u svojoj revnosti kao da su htele na nos da popadaju. Gosti su jeli što su više mogli i pili koliko su bili kadri popiti, i svi se zaista razveseliše.Olan je želela da sva vrata budu otvorena i zavese podignute da bi čula larmu i smeh i osetila miris jela. Stalno je ponavljala Vang Lungu, koji je često navraćao da vidi kako joj je:— Jesu li svi usluženi vinom? A da li je jelo od slatkog pirinča izneto toplo i da li su kuvarice stavile pravu meni slanine i šećera i osam vrsta voća u jelo?A kada Vang Lung uveri Olan da je sve učinjeno onako kako želi, bila je zadovoljna i ležala je slušajući.Svrši se veselje, gosti se raziđoše i dođe noć. Ukoliko se kuća utišavala i veselo raspoloženje popuštalo, opadala je Olanina snaga. Sve je više slabila. Postade umorna i iznemogla i pozva mladence:— Sada sam zadovoljna, a ovo u meni može da radi što hoće. Sine moj, staraj se o svom ocu i dedi, a ti, ćerko moja, pazi svoga muža, oca svoga muža, muževog dedu i jadnu ludu u dvorištu. I nemoj slušati nikog drugog.Ovim poslednjim recima smerala je na Lotosov Cvet, s kojom nije nikada progovorila. Zatim kao da joj omrknu svest, dok su ukućani čekali da će govoriti i dalje. I zbilja, ona se još jednom napreže da kaže nešto. Ali dok je govorila, činilo se svima kao da ne zna da su mladenci pred njom, kao da ne zna gde je, jer je mrmljala i vrtela glavom zatvorenih očiju:— Neka, iako sam ružna, ipak sam rodila sinove. Iako sam robinja imam sina u svojoj kući! — I opet reče naglo: — Kako ona može da ga hrani i da se stara o njemu kao ja! Lepota ne može da rađa čoveku sinove!I Olan zaboravi na sve oko sebe. Ležala je mrmljajući. Vang Lung mahnu svima da izađu. Zatim sede pored nje dok je spavala. Bdeo je, gledao je i mrzeo samog sebe što primećuje kako su široke i grozne njene crvene usne, kako se vide svi zubi, mrzeo je sebe što to opaža baš u njenom samrtničkom času. Dok je Vang Lung gledao svoju

ženu, ona razrogači oči i izgledalo je kao da neka čudna magla pada preko njih. Olan je buljila u njega, buljila neprestano, zadržavajući svoje oči na njemu, kao da se čudila ko je on. Najedared njena glava pade s okruglog jastuka na kome je ležala. Olan se zatrese. Bila je mrtva.Kada je već bila mrtva, Vang Lungu se učini da ne može više izdržati pored nje. I pozva stričevu ženu da opere leš pre pogreba. Kada je to bilo gotovo, nije hteo više da ulazi unutra, ali je dozvolio strini, najstarijem sinu i snahi da podignu telo s postelje i polože u veliki sanduk koji je kupio. A da bi nekakvim poslovima zavarao tugu, otišao je u grad i pozvao ljude da zapečate sanduk, kako je to običaj. Svratio je i do vrača i tražio da mu nađe srećan datum za sahranu. Ovaj pronađe zgodan dan tek na tri meseca od Olanine smrti. To je bio prvi pogodan dan koji je vrač mogao da pronađe. Za to mu Vang Lung plati i ode u gradski hram, i tu se pogodi sa starešinom i zakupi prostor za mrtvački sanduk za tri meseca. Tamo su odneli Olanin mrtvački kovčeg da ostane do dana sahrane, jer je VangLungu izgledalo da neće moći izdržati da mu svakog dana bude u kući pred očima.Vang Lung se trudio da bude savestan i uradi sve što običaji nalažu. Zato naredi da se napravi odelo žalosti za njega i njegovu decu. Obuća je bila od grube, bele čoje, a to je boja smrti. Oko zglavaka vezali su vrpce bele boje, a žene u kući utegnule su kosu belim gajtanima.Posle toga Vang Lung nije mogao više da spava u sobi u kojoj je Olan umrla, pa uze svoje stvari i sasvim se preseli u unutrašnje dvorište u kome je živela Lotosov Cvet, a najstarijem s'nu reče:— Idi sa svojom ženom u onu sobu u kojoj je tvoja majka živela i umrla, gde te je zanela i rodila i rađajte tamo svoje sinove.Mladenci uđoše u tu sobu i bili su zadovoljni Ali, izgledalo je kao da smrt ne može lako da napusti kuću u koju jednom dođe. Stari Vang Lungov otac, koji je bio rastrojen otkako je video kako stavljaju ukočeno Olanino mrtvo telo u sanduk, legao je jedne noći da spava, a kada je druga ćerka došla ujutru s čajem, on je ležao u postelji, razba-rušena mu stara brada stršila uvis, a mrtva glava bila zabačena.Čim devojka vide starog, udari u plač i otrča ocu. Kad je Vang Lung došao, zateče oca zaista mrtva. Starčevo ukočeno telo bilo je bez krvi, hladno i mršavo kao čvornovato borovo drvo. On je umro pre nekoliko sati, možda još čim je legao u postelju. Vang Lung sam opra starog oca, položi ga nežno u mrtvački sanduk koji je kupio za njega, dade da se sanduk zapečati, i reče:— Ova dva mrtvaca iz naše kuće sahranićemo istoga dana. Izabraću njivu bregovite zemlje, i tamo ćemo ih pokopati zajedno. A kada ja umrem, hoću da i mene tamo sahranite.Sve je učinio što je bio naumio. Kada je zapečatio sanduk, položi ga na dve klupe u srednjoj sobi, i tu ga ostavi do sahrane. Vang Lung je mislio da je i mrtvom starcu uteha što tu leži. A i on sam se tako osećao bliže ocu VL sanduku i oplakivao je njegovu smrt.Onoga dana koji je odredio vrač, usred proleča, Vang Lung pozva sveštenike iz hrama Taosita. Oni dođoše u žutim odećama s punđama na glavi. Vang Lung pozva i sveštenike iz hramova budista. I oni dođoše, u dugim sivim odećama, obrijanih glava sa deset svetih ožiljaka. Ti su sveštenici udarali u bubnjeve i poj ali preko cele noći za duše umrlih. A kad god bi zastali, Vang Lung je sipao srebro u njihove ruke. Sveštenici bi predahnuli, pevali, i nisu prestajali sve dok zora nije zarudela.Vang Lung je izabrao za grobove lepo mesto na svojoj zemlji, na jednom brdu ispod urminog stabla. Čing je iskopao grobove i ozidao groblje, ali je ostavio unutra mesta za Vang Lungovo telo, za svakog od njegovih sinova, njihove žene, a bilo je prostora i za sinove sinova. Vang Lung nije žalio za ovom zemljom iako je bila dobra oranica, jer je to bio znak da se njegova porodica nastanila na vlastitoj zemlji. Mrtvi ili živi, ostaće na rođenoj grudi.Pošto su određenog dana sveštenici pojali celu noć, Vang Lung se obuče u odeću od bele jute i dade isto takvo odelo svome stricu, sinu svoga strica, svojim rođenim sinovima, ženi svoga sina i svojim dvema ćerkama. Naredi da dođu nosiljke iz grada, jer im nije priličilo da idu do groblja peške kao da je on siromašan čovek i prostak. Tako se Vang Lung prvi put vozio na ljudskim ramenima, za mrtvačkim sandukom u kome je bila Olan. A za mrtvačkim sandukom njegovog oca ljudi su nosili prvo strica i Lotosov Cvet, koja za Olaninog života nije mogla izaći pred nju, a sada je sedela u nosiljci, da se pred drugima, po običaju, pokaže pokorna prvoj ženi svoga muža. Vang Lung je iznajmio nosiljke za ženu svoga strica, za sina svoga strica, i svima njima dao je odeće od jute. I za ludu siroticu sašio je isto takvo odelo, uzeo nosiljku i posadio je u nju. Ali se devojka plašila i grohotom smejala kada je trebalo samo plakati.U žalosti i ridajući, oni dođoše do groblja, a za njima radnici i Čing u beloj obući. Vang Lung je stajao pored dve rake. On odredi da se Olanin sanduk donese iz hrama i položi na zemlju dok ne prođe starčeva sahrana. Vang Lung je stajao i posmatrao. Njegova žalost bila je muška. Nije hteo da nariče kao što to drugi rade, jer nije bilo suza u njegovim očima. Činilo mu se da je došlo ono što Je moralo da dođe, a da je sa svoje strane učinio sve što treba.A kad je zemlja bila natrpana i grobovi izravnati, on se okrete ćuteći, posla nosiljku i pođe kući sam samcit. Iz njegove tuge pojavi se neobična, čista misao koja mu pričinjavaše bol. Žalio je što je uzeo dva bisera od Olane onoga dana kada mu je prala rublje u jezeru. On se reši da više ne trpi da Lotosov Cvet ponovo meće te bisere u uši.Išao je tako utučen i razmišljao:— U zemlji je sahranjena dobra polovina moga života, a možda i više. Čini mi se da sam i ja upola sahranjen. Život je sada drukčiji u ovoj kući.I najedared zaplaka malo i ubrisa oči, kao što to čine deca.XXVIZa sve to vreme Vang Lung jedva da je pomislio kakva će biti žetva, toliko je bio zauzet svadbom 1 sahranom u kući, ali jednog dana dođe mu Čing i reče:— Pošto su radosti i žalosti prošle, hoću da ti kažem kako je na njivama.— Hajde, reci — odgovori Vang Lung. — Ovih dana nisam ni mislio da li imam zemlju ili ne, osim da sam sahranio u nju svoje mrtve.

Čing provede nekoliko časaka u ćutanju, dok je Vang Lung to govorio, iz poštovanja prema gospodaru, a zatim reče tiho:— Neka nas nebo spase daljih sahrana, ali izgleda kao da će ove godine biti takva poplava kakva nikada nije bila. Voda buja preko zemlje mada joS nije leto. Reka se suviše rano izliva. Ali Vang Lung reče odlučno:— Nikad još nisam imao nikakvog dobra od starca na nebu. Kadimo mu, ili ne, uvek jednako zao! Hajde da vidimo zemlju! — I Vang Lung se podiže.Međutim, Čing je bio plašljiv i bojažljiv čovek, i ma kako rđava vremena bila, on se nije usuđivao, kao Vang Lung, da grdi nebo. Samo bi govorio: „Nebo to hoće", i primao poplavu i služio dalje gazdu s istom krotkošću. Ali Vang Lung nije bio takav. On iziđe na zemlju, pogleda svaku njivu i vide da je onako kako mu je Čing rekao. Sva polja pored bare i gradskog opkopa, koja je kupio od starog gospodara iz kuće Hvang, bila su vlažna i blatnjava od izobilne vode koja je izbijala iz dubine, tako da je dobro žito na toj zemlji propalo i požutelo.Opkop je bio — jezero, a kanali za navodnjavanje — reke, brze i pune malih virova i vrtloga* čak bi i luđak mogao videti da će, kada dođu letnje kiše ove godine, biti velika poplava, i gladovaće ponovo ljudi, i žene, i deca. Vang Lung je besno išao preko zemlje, a Čing ga je pratio kao senka. Gledali su koju zemlju mogu da zaseju pirinčem, a koja će zemlja biti već pod vodom pre nego što se pirU nač zaseje. I dok su posmatrali jarke, koji tek što se nisu razlili, Vang Lung je proklinjao:— Sada će se starac na nebu radovati, jer će videti narod podavijen i gladan, videće taj prokletnik baš ono što želi da vidi.Ovo je govorio glasno i ljutito, tako da se Čihg strese i reče:— Neka je i tako, ipak je on moćniji nego i jedan od nas, i nemoj tako govoriti, moj gospodaru!Ali Vang Lung je postao bezbrižan otkako se obogatio. Ljutio se kad god mu je bila volja. Krenuo je kući i razmišljao o toj vodi koja je plavila njegovu zemlju i njegove dobre žetve.I dogodi se sve kako je Vang Lung predvideo. Reka na severu provali nasipe. I to prvo one najudaljenije. A kada ljudi videše šta se dogodilo, pojuriše iz mesta .u mesto da skupljaju novac, da se nasipi popravljaju. Svako je davao koliko je mogao, jer je bilo za sve važno da reka ostane u koritu. Novac je potom bio poveren sudiji, jednom novom čoveku koji tek što je došao. Taj činovnik bio je siromašan čovek i celog svog veka nije video toliki novac. Tek skoro je dospeo do tog položaja dobrotom svoga oca, koji je skupio sav svoj novac i ono što je mogao da pozajmi i kupio mesto za sina, da bi odatle porodica mogla da stekne bogatstvo. Kada reka ponovo provali nasipe, narod pođe jaučući i vičući pred kuću tog sudije, jer on nije uradio što je obećao, nije popravio nasipe. Sudi ja pobeže i sakri se u kuću, jer je novac bio potrošio, tačno tri hiljade srebrnjaka. Narod provali u kuću grmeći i tražeći sudijin život za ono što je uradio. A kada sudi ja vide da će biti ubijen, pobeže, skoči u vodu i udavi se. I tako se narod umiri.Ali to ne pomože, jer novca nije bilo, a reka je provaljivala nasip za nasipom, dok se nije zadovoljila prostorom koji je poplavila, i odnela zemljane nasipe tako da se nije moglo znati gde su bili ranije. Zatim se, nabujala, razli, slična moru, preko dobre ziratne zemlje, a žito i mladi pirinač nađoše se na dnu tog mora.Jedno za drugim, sela su se pretvarala u ostrva, ljudi su motrili vodu kako nadolazi, i kada bi došla na pola metra od njihovih vrata, uvezivali bi svoje stolove i postelje, od kućnih vrata pravili splavcve i slagali na njih sve što su mogli: posteljinu, odeću, žene i decu. Voda se pela u kuće do naboja, kvasila zidove, razjedala ih, oni se raspadali u vodi kao da ih nikada nije bilo. Izgledalo je da voda na zemlji privlači vodu s neba, jer kiša je padala kao da je dole velika suša, padala dan za danom.Vang Lung je sedeo na pragu i gledao vodu koja je bila još dosta daleko od njegove kuće, sagrađene na visokom širokom bregu. Ali vide da voda pokriva njegovu zemlju. Gledao je da ne poplavi nove grobove. Ali to se nije dogodilo, mada su talasi, puni žute ilovače, pohlepno udarali oko mrtvih.Te godine ništa ne rodi. Svuda se narod zlopatio, bio gladan i buntovan što ga je opet snašla nesreća. Neki pođoše na jug, a oni odvažniji i napaćeniji, koji nisu marili ni za šta, pridružiše se razbojničkim družinama, koje su cvetale svuda u okolini, i čak pokušaše da opsednu grad. Zato su varošani držali sve kapije zaključane, osim jedne, nazvane Kapijom zapadne vode. Nju su vojnici čuvali i noću zaključavali. Osim onih koji su pljačkali i onih koji su otišli na jug u pečalbu i prošnju, kao što je Vang Lung jednom otišao sa svojom porodicom, bilo je ljudi, starih i nemoćnih, plašljivih i bez sinova kao Čing. Oni su ostali, gladovali i jeli travu i lišće, ono što su mogli da nađu na nepoplavljenim mestima. Mnogi pomreše i podaviše se.Tada Vang Lung uvide da je to glad kakvu nikada do sada nije video na zemlji, jer voda ne ustuknu na vreme da bi se moglo posejati ozimo žito. I tako nije moglo biti žetve ni naredne godine. Zbog toga je Vang Lung pazio dobro na svoju kuću, koliko se troši novca i hrane. Prepirao se mnogo sa Kukumavkom što je još dugo kupovala meso u gradu. I čak se radovao što se voda podigla i poplavila put između njegove kuće i grada, tako da Kukumavka nije mogla da ide da pazari kada hoće, jer je dozvoljavao da se spusti čamac samo kad on naredi, a Cing je slušao njega, a ne Kukumavku i pored njenog oštrog jezika.Kada dođe zima, Vang Lung ne dopusti da se ma šta kupuje bez njegove naredbe, tako je štedljivo i pažljivo upravljao onim što su imali. Svakog dana je izdavao snahi hranu za taj dan u kući. čingu je delio sledovanje za radnike, mada ga je bolelo što hrani nezaposlene ljude. To ga je toliko peklo' da je najzad, kada je došla prava zima i voda zamrzla, naredio ljudima da idu na jug i tamo prose i rade dok ne dođe proleće, kada mu se mogu vratiti. Samo je Lotosovom Cvetu davao kradom šećer i ulje, jer ona nije bila naučena na nevolju. I na samu Novu godinu jeli su jedino ribu, koju su ulovili u jezeru, a zaklali su i jednu svinju.Vang Lung nije bio tako siromašan kao što se pravio. Imao je dosta srebra skrivenog u zidovima sobe u kojoj je spavao njegov sin sa ženom. Dosta srebra i nešto zlata držao je skriveno u ćupu na dnu fezera u svome najboljem polju, imao je još srebra pod korenom bambusovog stabla, a imao je i žita od lanjske godine, koje nije prodao. I tako nije bilo opasnosti od gladi u njegovoj kući.

Ali, svuda oko njega narod je gladovao. Slušao je vapaj gladnog sveta dok je prolazio pored vrata velike kuće. Znao je da ih ima mnogo koji ga mrze, jer je imao šta da jede i čime da hrani svoju decu. Zato je držao svoje kapije zatvorene i nikog nepoznatog nije puštao unutra. A ipak je znao vrlo dobro da ga sve to ne bi spasio u ova vremena pljačkanja i bezakonja da mu nije bilo strica. Dobro je znao Vang Lung da mu, samo zahvaljujući uticaju njegovog strica, nije bila opljačkana hrana, novac, i odvedene žene iz kuće. Zato je bio učtiv prema stricu, prema njegovom sinu i strini. To troje su bili u kući kao gosti. Pili su čaj pre svih i prvi za vreme ručka zamakali štapiće u činije.Njih troje opaziše da ih se Vang Lung boji i postadoše drski. Zahtevali su ovo i ono, zamerali jelu i piću. A naročito je izvoljevala žena, jer su joj nedostajale poslastice koje je nekada jela s Lotosovim Cvetom. 2alila se mužu, a svi troje su se žalili Vang Lungu.Vang Lung primeti da se stric, iako je ostario, sasvim ulenjio i postao nemaran, ipak nikada ne bi žalio da je bio sam, ali ga njegov sin i njegova žena podbadaju, i jednoga dana, dok je Vang Lung stajao na vratima, lepo ču kako njih dvoje navalju' ju na starca:— On ima novca i hrane, hajde da mu tražimo srebro! — A strina je govorila: — Nikada neću imati ovakvu priliku. Jer Vang Lung dobro zna — da ti nisi njegov stric i brat njegovog oca, on bi bio opljačkan, a njegova kuća opustošena i ostala prazna u ruševinama. Spašen je samo zahvaljujući tome što si ti doglavnik poglavice riđobradih.Dok je Vang Lung stajao tako potajno i slušao ovaj razgovor, toliko se razljuti da je hteo iz kože da iskoči. S mukom se utiša i pokuša da smisli šta da radi s ovo troje, ali se ničega nije mogao da seti. A sutradan stric mu dođe i reče: — Slušaj, sinovče, daj mi nekoliko srebrnjaka da kupim lulu i malo duvana, a i ženi kaput, jer ide u prnjama. — Vang Lung nije ništa mogao da kaže i dade starcu pet srebrnjaka iz pojasa, mada je krišom stisnuo zube. Činilo mu se da se nikada, pa i ranije kada je srebro bilo tako retko za njega, nikada tako nerado nije rastajao od srebra kao ovog puta.Pre nego što su prošla dva dana, stric opet dođe, opet po srebro, a Vang Lung najzad viknu:— Hoćeš li da uskoro svi gladujemo? A stric se nasmeja i reče nemarno:— Ti si pod dobrim nebom! Ima ljudi koji su manje bogati od tebe, pa vise na izgorelim rogljevima svojih kuća!Kada Vang Lung to ču, probi ga hladan znoj, i on dade srebro bez reči. I tako, mada su svi u kući bili bez mesa, njih troje morali su ga jesti, i mada je Vang Lung retko mirisao duvan, njegov stric je neprekidno pušio na lulu.Vang Lungov najstariji sin toliko je bio zauzet porodicom da je jedva video šta se događa oko njega. Samo je ljubomorno čuvao ženu od pogleda svoga rođaka, tako da njih dvojica nisu bili više prijatelji, nego neprijatelji. Vang Lungov sin skoro nikako nije puštao ženu da se makne iz sobe. Jedino uveče, kada je stričev sin već bio otišao sa svojim ocem, ona je izlazila, a preko celog dana bila je zatvorena. Kada je mladić video šta to troje rade s njegovim ocem, naljutio se, jer je bio naprašite prirode i reče:— Lepo, ako ti više mariš za ta tri krvoloka nego za svog sina, njegovu ženu, majku tvojih unuka, to je čudnovata stvar! Za nas je bolje da premestimo našu kuću na neko drugo mesto.Vang Lung mu tada otvoreno reče što nije kazao nikome:— Ja to troje mrzim gore nego svoj život. I kad bih samo znao kako, oslobodio bih se njih. Ali tvoj je stric starešina divlje razbojničke družine, pa što ga hranim i negujem, to je zbog toga da bismo sačuvali glave. Eto zbog čega niko ne srne otvoreno da pokazuje srdžbu prema njima.A kad najstariji sin to ču, izbulji oči sve dok mu skoro ne ispadoše. Ali kad malo promisli, još više se razljuti nego ranije:— Kakav je to način! Daj da ih sve bacimo u vodu jedne noći. Čing može gurnuti ženu, jer je debela, mlitava i bespomoćna. Ja ću baciti svog mlađeg rođaka, jer ga mrzim što uvek gleda moju ženu. A ti udavi strica.Ali Vang Lung nije mogao da ubija. Iako bi radije ubio strica nego svoga vola, on uopšte nije mogao ubijati čak ni kada je mrzeo.— Ne! — rekao je — i kada bih se resio da bacim brata moga oca u vodu, to ne bih učinio, jer kad bi drugi razbojnici čuli o teme, šta bismo onda radili? A dok je stric živ, mi smo sigurni. Kad bi on otišao, našli bismo se u opasnosti, kao i svi ljudi koji imaju nešto malo imovine u ovim strašnim vremenima.Zaćutaše obojica. Lupali su glavu šta da rade. Mladi čovek uvide da je otac u pravu. Ubistvo bi im donelo neprijatnosti. Morali su naći neki drugi izlaz. Posle dugog razmišljanja, Van? Lung najzad reče:— Kad bismo mogli nekako d desimo da ostanu ovde, ali da ne izvoljevaju touko mnogo, sjajno bi bilo. Ali, dede, reci kako to da izvedemo?Mladić pljesnu rukama i uzviknu:— Divno, ti si mi kazao šta da radimo! Dajmo im srebra pa neka se naslađuju opijumom. Pustimo ih neka ga puše, kao što čini bogati svet. Ja ću se opet napraviti dobar prijatelj svom rođaku i odvešću ga u čajdžinicu u grad gde se puši opijum. A za strica i njegovu ženu kupićemo opijum i doneti u kuću.Ali Vang Lung, pošto nije njemu prvom ova misao pala na pamet, bio je neodlučan:— To će koštati mnogo — govorio je polako. — Opijum je skup kao nefrit.— Ali je još gore imati takve ljude u kući — objašnjavao je mladić — i trpeti njihove drskosti, a naročito onog mog rođaka koji pilji u moju ženu.Ali Vang Lung nije hteo odmah da pristane, jer se ta stvar nije mogla odmah prelomiti i trebalo je da košta dobru vreću srebra.Pitanje bi bilo da li bi se ova zamisao ikad ostvarila i da li bi život u kući nastavio mirno da teče sve do povlačenja reke u korito da se nije dogodio jedan slučaj.Sin Vang Lungovog strica bacio je oko na drugu Vang Lungovu ćerku, koja mu je, prema tome, bila rođaka, a po krvi isto što i sestra. To je bila izvanredno lepa devojka. Ličila je svojim rastom i vitkošću na svog drugog brata koji je bio trgovac, ali nije imala žutu kožu kao on. Njena je koža bila lepa i bela kao bademovo cveće. Nos joj je bio mali, usne takne i crvene, a noge sitne.

Njen rođak je zgrabi jedne noći kada je sama pošla iz kuhinje kroz dvorište. Nasrnu grubo na devojku i turi mku u njena nedra. Ona ciknu a Vang Lung dojuri i udari mladića po glavi. Ali nasilnik je bio sličan psu s komadom ukradenog mesa koje neće da ispusti, tako da je Vang Lung morao da otrgne ćerku. Rođak se smejao bezobrazno i reče:— To je bila samo šala, i zar nije ona moja sestra? Može li čovek da uradi što rđavo sa svojom sestrom? — Ali oči su mu se sjale od požude dok je govorio, a Vang Lung je gunđao i gurao devojku u njenu sobu.Vang Lung kaza svom sinu šta se dogodilo te noći. Mladić se uozbilji i reče:— Moramo poslati devojku u grad u kuću njenog verenika. Cak i ako trgovac Liju kaže da je godina suviše rđava za svadbu, svejedno, moramo je poslati, jer je ne bismo mogli sačuvati u kući od tog raspaljenog krvoloka.Vang Lung posluša sina, ode sutradan u trgovčevu kuću i zamoli:— Moja ćerka ima četrnaest godina. Nije više dete i sposobna je za brak!Ali trgovac se ustručavao:— Nemam dosta prihoda ove godine da bih mogao osnovati još jednu porodicu u ovoj kući!Vang Lunga je bilo stid da kaže: „Imam rođaka krvoloka u kući", pa reče samo:— Ne bih hteo da zadajem sebi brige oko te devojke. Majka joj je mrtva, a ona je lepa i ušla u godine kad može da zanese. Moja je kuća prostrana i puna svakojakih ljudi, i ne mogu paziti na devojku svaki čas. Kako ona treba da uđe u tvoju porodicu, bolje čuvaj njeno devičanstvo u svojoj kući, a može se venčati odmah ili docnije, kako ti je volja.Pošto je Liju bio čovek blag i dobrodušan, on pristade:— Dobro, ako tako stoje stvari, neka se devojka preseli, a ja ću razgovarati s majkom moga sina. Neka tvoja ćerka dođe, čuvaćemo je ovde u dvorištu i biće sa svekrvom. Posle prve žetve, tamo negde. može se venčati.Tako je stvar bila rešena, i Vang Lung ode kući vrlo zadovoljan.Ali, pri povratku od gradske kapije, gde je Čing Čekao pored zavezanog čamca, Vang Lung prođe pored radnje u kojoj je prodavan duvan i opijum, svrati da kupi malo isečenog duvana da ga uveče puši na lulu. Dok je pomoćnik merio na vagi, Vang Lung ga mrzovoljno zapita:— Pošto prodajete opijum, ako ga imate? Pomoćnik odgovori:— Nije dozvoljeno zakonom da se opijum javno prodaje. Ako hoćete da ga kupite i ako imate srebra, idite u sobu pozadi.I Vang Lung nije više mislio šta radi, nego reče brzo:— Uzeću šestinu kilograma.Pošto je poslao drugu ćerku u grad i oslobodio se briga, Vang Lung reče jednog dana stricu:— Kako si ti brat moga oca, evo ti malo boljeg duvana!I Vang Lung otvori ćup opijuma, lepljivog i mirisnog, a stric ga omirisa. Smejao se i bio je zadovoljan.— Alal ti vera! Pušio sam ga malo, ali ne često, jer je suviše skup. Ali mi se mnogo dopada.Vang Lung mu odgovori praveći se ravnodušan:— Ostalo mi je nešto malo od onoga što sam kupio za oca kada je ostario i nije mogao da spava noću, pa ga danas nađoh i pomislih: — Zašto imam strica i zašto da ga on ne popuši, kad sam ja mlađi od njega, i kada meni nije potreban. Uzmi ga i puši kad se zaželiš ili kad te nešto zaboli!Stric zgrabi opijum požudno, jer je mirisao privlačno. Bila je to stvar koju su pušili samo bogataši. Zatim odnese opijum, nabavi lulu, i pušio je povazdan ležeći na postelji. Vang Lung se poštara da nabavi još nekoliko lula, pa ih ostavi na sve strane po kući, da bi izgledalo da i on puši. Ali u svoju sobu odnese samo jednu lulu i nije je palio. Sinovima i Lotosovom Cvetu zabranjivao je da dimu opijum, govoreći da je suviše skup za njih. Ali je stalno nu-tkao strica, njegovu ženu i sina. Dvorišta su bila ispunjena sladunjavim mirisom opijuma. Vang Lung nije žalio srebro, jer je njime kupio spokojstvo.Zima je bila prošla, vode počeše da opadaju, pa je Vang Lung mogao da šeta po svojoj zemlji. Jednoga dana najstariji sin ga je pratio i tom prilikom mu reče:— Slušaj, uskoro će jedna glava više biti u našoj kući, glava tvoga unuka!Kada Vang Lung to ču, okrenu se prvo oko sebe, sujeverja radi, zatim se nasmeja i pljesnu rukama:— Danas je zbilja dobar dan!I opet se nasmeja, pa ode i pronađe Činga i naredi mu da kupi u gradu nešto ribe i dobrih poslastica. To posla svojoj snasi i poruči joj:— Jedi, da telo moga unuka bude snažno!Za vreme celoga proleća misao na to dete donosila je utehe Vang Lungu. I kada je bio zaposlen drugim stvarima, mislio je na unuka, a kada ga je nešto tištalo, pomislio bi na taj događaj, i sve bi prolazilo.Dok je proleće prelazilo u leto, begunci od poplave su se vraćali, jedan po jedan, grupa za grupom, izmoreni, iznureni i umorni od zime i srećni što su se vratili, iako tamo gde su bile njihove kuće sada nije ostalo ništa, ili samo žuto blato. Ali, od tog blata kuće se mogu ponovo napraviti i asurom pokriti. Mnogi su dolazili kod Vang Lunga da pozajme novac. On im ga je davao s velikim interesom, pošto je video koliko se novac mnogo traži. A kao jemstvo uvek je tražio zemlju. I novcem koji su pozajmili, seljaci kupiše seme i zasejaše zemlju, koja je bila plodna od obilnog vodenog taloga. Pošto su im bili potrebni volovi i plugovi, a nisu mogli više da pozajme para, prodali su zemlju i jedan deo svojih njiva da bi zasejali njive što su preostale. Od tih jadnika Vang Lung je kupovao zemlju, i to mnogo zemlje, kupovao je jevtino, jer su novac ljudi morali imati.Bilo je seljaka koji nisu hteli da prodaju svoju zemlju, a pošto nisu imali čime da kupe seme, plugove i volove, prodavali su svoje kćeri. Ti ljudi su dolazili kod Vang Lunga i nudili mu svoju decu, jer je bilo poznato da je on bogat, moćan čovek i dobra srca.Vang Lung je stalno mislio na dete koje će se roditi i na drugu decu svojih sinova kad se budu oženili, pa kupi pet robinja. Dve su imale oko dvanaest godina, velike noge i jako telo. Uzeo je i dve mlađe da poslužuju u kući, a jednu da se nađe samo Lotosovom Cvetu, jer je Kukumavka bila već ostarela, a otkako je druga ćerka otišla, nije bilo

nikoga da radi po kući. Svih tih pet robinja kupio je istogadana, jer je bio bogat čovek koji može da učini odmah ono što odluči.Jednog dana, nešto docnije, dođe jedan čovek i dovede sitnu, nežnu devojčicu od sedam godina. Hteo je da je proda. Vang Lung prvo reče da mu nije potrebna, jer je bila malena i slaba, ali Lotosov Cvet je ugleda. Dopade joj se dete i reče mazno:— Ovu hoću da imam jer je lepa. Ona moja robinja je gruba, smrdi na kozje meso i ne dopada mi se!Vang Lung pogleda dete, njegove zaplašene lepe oči, i opazi kako je žalosno mršavo, pa reče, kako da bi zadovoljio Lotosov Cvet tako i da se dete ishrani:— Pa dobro, neka bude kako ti hoćeš! Kupio je devojčicu za dvanaest srebrnjaka. Onaje živela u unutrašnjem dvorištu i spavala na podnožju postelje Lotosovog Cveta.Sada je Vang Lungu izgledalo da će imati mira u kući. Kada su se vode povukle i došlo leto, trebalo je zemlju zasejati dobrim semenom. On je išao ovamo i onamo, gledao svaku njivu, raspravljao s Ćingom o kakvoći zemlje i

kako bi trebalo da izmenjaju useve da bi se povećala plodnost pojedinih njil va. Kad god je Vang Lung išao na imanje, vodio je svog najmlađeg sina, koji je trebalo da ga nasledi na zemlji. Ali Vang Lung uopšte nije gledao da li dete i nešto razume i da li uopšte sluša, jer je ono išlo i pognute glave i mrzovoljno. I niko nije znao šta < misli.; Vang Lung nije video šta dečak radi, već samo kako ide mirno iza njega. I kada je tačno odredio šta će se zasejati, Vang Lung ode kući zadovoljan i pomisli:— Više nisam mlad i nije potrebno da radim, i jer imam sluge, sinove i mir u kući!Ali kad je ulazio u kuću, u njoj nije bilo spokojstva. Mada je doveo sinu ženu, i mada je kupio dovoljno robinja da ih služe, i mada su stric i njegova žena svakog dana dobijali dovoljno opijuma, ipak nije bilo mira. Opet su se zakačili sin njegovog strica i njegov najstariji sin.Izgledalo je da Vang Lungov najstariji sin nikako ne može da prestane da mrzi svoga rođaka, i ne može da se otrgne od sumnje u njegovo nevaljalstvo. On je sopstvenim očima u ranoj mladosti video da je njegov rođak pokvaren.Mržnja je toliko daleko otišla da Vang Lungov sin nikako nije hteo da napusti kuću i ode u čajdžinicu ako s njime ne bi išao i njegov rođak. Pazio je na njega i izlazio iz kuće samo ako je i ovaj izlazio. Sin je sumnjičio svoga rođaka za nevaljalstva s robinjama, pa čak i s Lotosovim Cvetom u unutrašnjem dvorištu. To je, međutim, bila zabluda, jer se milosnica sve više gojila i starila. Odavna je ona digla ruke od svega, osim hrane i pića, pa ne bi sinovca ni pogledala da joj se približio. A radovala se i što Vang Lung, zbog svojih godina, sve rede kod nje dolazi.Kada se Vang Lung vratio sa svojim najmlađim sinom s njiva, najstariji ga sin povuče u stranu i reče:— Neću više da trpim tog probisveta u kući. On neprestano izaziva svađu, besposlici svuda po kući nezakopčane odeće i zagleda svaku robinju! — Mladić se nije usuđivao da kaže dalje kako misli: „Toliko je bezobrazan da zaviruje u unutrašnje dvorište u tvoju sopstvenu ženu", jer se setio, i znoj ga oblio, kako je nekada i sam obletao oko Lotosovog Cveta. I dok je sada gledao milosnicu, debelu i staru, činilo mu se da je sanjao da je ikada nju želeo. Obuze ga sram, i reši se da ni za šta na svetu ne podseti oca na to. Pa je zato prećutao Lotosov Cvet i pomenuo samo robinje.Vang Lung je došao s polja krepak i raspoložen. Voda je otišla sa zemlje, vazduh je bio suv i topao Bio je zadovoljan najmlađim sinom što dete ide s njime, pa kad je čuo što mu najstariji sin govori, odgovori ljutito zbog tih novih neprijatnosti u kući:— Ti si još uvek budalasto dete kad možeš tako da misliš. Ti si i suviše zaljubljen u svoju ženu, a to ne valja, jer čoveku žena, koju su roditelji dali, ne sme da bude preča od svega na svetu. Nije pristojno za čoveka da voli svoju ženu budalasto i preterano kao da je milosnica.Mladića opeče ovo očevo prebacivanje. Više od svega plašio se prekora da mu vladanje nije kako treba, kao da je prostak i neznalica. Zato odgovori brzo:— Nisi me razumeo! Nije to zbog moje žene, već ne dam da se nepristojne stvari dešavaju u kući moga oca.Vang Lung nije ovo slušao. Onako ljutit, mislio je:„Zar se nikad neću resiti tih neprilika u svojoj kući između muškaraca i ženskinja? Evo gle, ulazim u starost, krv mi se hladi, oslobađam se najzad požude, i hteo bih imati malo mira. Pa zar moram sada da trpim zbog niskosti i ljubomore svojih sinova? Poćuta zatim malo i viknu: — Dobro, pa šta hoćeš da učinim?Mladić je čekao strpljivo da se otac smiri, jer je imao nešto da predloži. To je Vang Lung primetio čim je uzviknuo: „Dobro, pa šta hoćeš da učinim" I zbilja, mladić reče odsečno:— Želim da ostavimo ovu kuću i živimo u gradu. Nije prikladno da ostanemo na selu kao seljaci. Mogli bismo otići i ostaviti strica, njegovu ženu i mog rođaka ovde, a mi živeti bezbedno u gradu iza kapije.Vang Lung se nasmeja gorko kada sin to reče. Smatrao je mladićevu želju ludom:— Ovo je moja kuća — govorio je uporno, sedajući i privlačeći lulu. — Ti možeš da živiš ovde ili ne. Ovo je moja kuća i moja zemlja. Da nije bilo zemlje, mi bismo svi gladovali, kao što su drugi gladovali. I ti ne bi mogao šetati naokolo u lepim haljinama, besposlen kao naučnik. Samo zahvaljujući dobroj zemlji uzdigao si se ti na nešto više od običnog seljačkog sina.Vang Lung ustade i poče da šeta po srednjoj sobi lupkajući nogama. Grubo se ponašao, pljuvao po podu, onako kako to umeju seljaci. S jedne strane, radovao se zbog otmenosti svoga sina, a s druge osećao se seljakom i prezirao je mladića. Iako je bio svestan toga, ipak je pomalo bio ponosan na sina, ponosan zato što niko ne bi mogao ni sanjati, kad bi pogledao mladića, da mu je otac običan seljak.Ali sin nije bio spreman na popuštanje. Išao je za ocem i govorio:— Tamo stoji stara velika kuća Hvang. Njen prednji deo je pun prostog sveta, ali unutrašnja dvorišta su zatvorena i mirna. Mogli bismo da iznajmimo taj deo i da živimo mirno. Ti bi mogao s bratom da ideš na zemlju, a mene ne bi više ljutio onaj pas, moj rođak! — I da bi nagovorio oca, sin pusti suze na oči, pusti da mu kaplju na obraze, i nije ih brisao. Govorio je ponovo: — Ja sam se uvek trudio da budem dobar, da se ne kockam i ne pušim opijum. Zadovoljan sam sa ženom koju si mi dao i malo tražim od tebe! Ovo je sve!

Vang Lung nije znao da li su ga taknule sinove suze, ali su ga dirnule reči mladićeve: „Velika kuća Hvang".Vang Lung nikada nije zaboravio da je jednom puzeći ušao u veliku kuću i bio postiđen u prisustvu svih koji su tamo živeli, pa ga je čak i vratar bio poplašio. Taj događaj ostao mu je kao sramno sećanje celog života i mrzeo ga je zbog toga. Imao je osećanje da su ga ti ljudi smatrali za nešto niže od sebe, a kada se seti kako je stajao pred starom gospodaricom, to osećanje poniženja dostiže vrhunac. Zato, kada je njegov sin rekao: „Mogli bismo živeti u velikoj kući", stvori mu se u pameti slika: „Mogao bih sedeti na sedištu gde je sedela stara, i odakle mi je naredila da stojim kao kmet. Sada bih ja mogao na tom istom mestu sedeti i pozivati druge preda se." Zatim pomisli: „1 ta bi mi se želja mogla ostvariti."Igrao se tom mišlju, sedeo i ćutao. Nije odgovorio ništa sinu, punio je lulu duvanom, palio vatrom koja je bila pripremljena, pušio i sanjario kako bi tu radost mogao doživeti. To ne bi učinio zbog sina. niti zbog rođaka, već iz svog rođenog zadovoljstva.da živi u kući Hvang, koja je za večita vremena za njega bila velika kuća.Iako nije hteo odmah da kaže da će se preseliti, ipak je posle tog razgovora bio ljut na besposličenje stričevog sina više nego ranije. Pažljivo ga je motrio, i primeti da on zaista zagleda devojke. Vang Lung je mrmljao zbog toga:— Ipak, ne mogu da živim s tim požudnim psom u svojoj kući!Pogledao je u strica i opazio da je omršaveo otkako puši opijum, da mu je koža požutela od otrova, da je oronuo i ostareo i da pljuje krv kad kašlje. Pogledao je ženu svoga strica, koja je sada ličila na sve pre sem na ženu. Ona je željno uzimala lulu s opijumom. Bila je zadovoljna i sanjiva. Tako mu oni nisu pravili nikakve smetnje. Opijum je činio ono što je Vang Lung želeo da učini.Ali u kući je bio sin njegovog strica, čbvek još neoženjen, požudna divlja zver. On nije lako hteo da se preda opijumu, kao ono dvoje starih, koji su snevanjem utolili požudu. Vang Lung nije hteo. da se mladić oženi u njegovoj kući zbog skota koji bi se začeo. Dosta je muke imao s jednim. Taj sladostrasnik nije hteo da radi, jer nije imao potrebe. Nikoga nije bilo da ga natera na rad, sem ako se časovi koje je noću provodio lunjajući mogu nazvati radom. Ali, i te njegove noćne šetnje postadoše rede, jer kako su se ljudi vratili na zemlju, red se uspostavi u selima i u gradu. Razbojnici su se povukli u brda na severozapad, a sin Vang Lungovog strica nije hteo da ide sa njima, pretpostavljajući tome životu Vang Lungovu darežljivost. I tako je i dalje bio trn u kući, vrzmao se svuda naokolo, brbljao, besposličio i zevao poluobučen čak i u podne.Zato jednoga dana, kada je Vang Lung otišao u grad da vidi svog drugog sina koji je radio u žitarskoj radnji, zapita ga:— Dakle, dragi moj sine, šta veliš o želji tvog starijeg brata da se preselimo u grad u veliku kuću, ako budemo mogli da iznajmimo jedan njen deo?Drugi sin je već bio porastao, pravi mladić, uglađen i čist kao i ostali pomoćnici u radnji, iako je ostao malena rasta, žute kože i lukavih očiju. On odgovori biranim recima:— To bi bila odlična stvar. Bilo bi vrlo zgodno za mene, jer bih mogao da se oženim, i svi bismo živeli pod jednim krovom kao sve velike porodice!Vang Lung ništa nije preduzimao za ženidbu tog svog sina, jer je bio hladnokrvan i uzdržan mladić, koji požudu nijednim znakom nije pokazivao, a Vang Lung je ionako imao mnogo svojih briga. Ipak reče, sav posramljen, jer je znao da se nije dobro poneo prema svome drugom sinu u pogledu ženidbe: — Još odavno sam rekao sebi da treba da se oženiš! Ali dogodilo se čas ovo, čas ono, pa nisam imao vremena. Posle dođe ova poslednja glad i želeo sam da izbegnem svaku svečanost... Ipak, pošto sada imaju šta ponovo da jedu, stvar će biti uređena!Vang Lung je potajno razmišljao gde bi mogao da nađe devojku, a sin reče:— I ja hoću da se oženim, jer je to dobra stvar. Bolje je venčati se nego trošiti novac na kojekakve ženske kada dođe potreba. I pravo je, najzad, da čovek ima sinove. Ali, gledaj da ne dobijem ženu iz grada, onakvu kao što ima moj brat, jer bi mi ona uvek pričala šta je sve imala u očinskoj kući i nagovarala me da trošim pare. A to bi me mnogo ljutilo.Ove reči zaprepastiše Vang Lunga, jer nije znao da mu je snaha takva, pošto ju je video gde se trudi da uvek bude ispravnog ponašanja i pristojno odevena. Činilo mu se da mladić pametno govori, i obradova se što je tako čuvaran i štedljiv. Tog dečaka gotovo nije ni poznavao, jer je on rastao slabunjav pored svog snažnog brata. I da nije govorio piskavo, niko na njega ne bi ni obratio pažnju. Zato je Vang Lung na njega sasvim zaboravio kad je otišao u radnju. Setio bi se drugog sina tek kad bi ga neko upitao koliko ima dece, a on rekao: „Imam tri sina."Pogleda sada mladića i vide njegovu glatku, očešljanu, namazanu i mekanu kosu, čisto odelo od sive svile, vide mladićke lepe kretnje i čvrste ćutijive oči, pa pomisli, iznenađen:„1 ovo je moj sin!" A glasno reče: — Kakvu bi ti devojku želeo?Mladić odgovori tečno i pouzdano, kao da je ranije mislio o toj stvari:— Želim devojku sa sela, iz porodice sa dobrim imanjem i bez sirotih rođaka, devojku koja će doneti dobar miraz, devojku ni ružnu ni lepu, dobru kuvaricu da može nadziravati sluškinje u kuhinji, ako ih ima! Mora biti takva da, ako kupi pirinča, kupi ni šaku više ni šaku manje, ako kupi platno, odelo mora da bude skrojeno tako da joj preostale krpice mogu stati na dlan ruke. Takvu devojku želim!Vang Lung se još više začudi kada ču ove reci. Pred njim je stajao mladić čiji život on nije poznavao, iako mu je to bio rođeni sin. Nije u dečaku tekla krv kao u njegovom pohotljivom telu kada je bio mlad, nije takva krv bila ni u telu najstarijeg sina, pa se divio mudrosti mladićevoj, i reče smešeći se:— Lepo, potražiću takvu devojku! Čing će pogledati po selu!Smešeći se, ode niz ulicu do velike kuće, pa oklevaše neko vreme između kamenih lavova. Pošto nije bilo nikoga da ga zadrži, uđe u prednja dvorišta kojih se sećao kada je dolazio da traži onu bludnicu.Na drveću su visila odela koja su se sušila. Na sve strane sedele su žene, blebetale i ušivale dugim iglama donove na obući. Deca su se kotrljala, gola i prašnjava, po popločanom dvorištu. Cela kuća je vonjala na taj svet, koji je vrvio po dvorištima bogatih i velikih, pošto su veliki otišli. Vang Lung pogleda prema vratima gde je živela bludnica, ali ona su bila širom otvorena. Neki starac je živeo tamo, i Vang Lung se zbog toga radovao.

Ranije, dok je velika porodica živela tu, Vang Lung se osećao i sam kao sav taj narod tu, mrzeo je šila: — Takvo stvorenje ne bi trebalo uopšte da živi. Može mi uništiti dete u utrobi samo ako je pogledam. — Najstariji sin seti se te mržnje svoje žene prema ludi, pa zaćuta. A Vang Lung se pokaja zbog svog prekora i reče blago:— Doći ću kad se nađe mlada za mog drugog sina, jer je bolje da ja budem pored Činga dok se stvar ne svrši!I drugi sin prestade da nagovara oca.Tako su pored Vang Lunga ostali u kući stric, njegova žena i sin, Čing i radnici, najmlađi sin i luda devoj ka. Stric se odmah sa ženom preselio u unutrašnje dvorište u kome je bila Lotosov Cvet. Vang Lung se zbog toga nije ljutio, jer mu je bilo jasno da su dani njegovog strica izbrojani. A kad leni i besposleni starac umre, Vang Lungove porodične obaveze će prestati, i ako stričev sin ne bude radio što mu se naredi, Vang Lungu niko neće zameriti kad ga izbaci. Čing se premesti s radnicima u spoljašnje sobe, a Vang Lung sa sinom i sirotom ludom u sreddnje sobe, i Vang Lung najmi jednu snažnu ženu da ih služi.Vang Lung je spavao, odmarao se, i nije vodio brigu ni o čemu, jer se odjednom osetio vrlo umoran. Kuća je bila spokojna, nikoga nije bilo da ga uznemirava, jer je najmlađi sin bio miran dečak i izbegavao oca, tako da ga Vang Lung nije ni primećivao.Najzad se Vang Lung odluči da zamoli Činga da nađe devojku njegovom drugom sinu.I Čing je bio ostario, uvenuo i osušio se kao trska, ali je još u njemu bilo snage starog vernog psa. Vang Lung mu nije više dopuštao da uzme motiku u ruke ili da prati volove za plugom. Ipak je odani čovek bio koristan da nadzirava rad drugih i da prisustvuje merenju žita. Čim Čing ču šta Vang Lung od njega želi, umi se, obuče plavi platneni kaput i zađe po selima, vide mnoge devojke i najzad se vrati:— Više bih voleo birati devojku za sebe nego za tvog sina. Ali, da sam ja u pitanju i da sam mlad,izabrao bih jednu devojku, tri sela odavde, koja je dobra, poslušna, brižljiva, bez ikakve mane sem što je vesele naravi, a njen je otac raspoložen i radostan da se veže s tvojom porodicom preko svoje ćerke. Miraz je dobar za ove prilike, a otac ima i zemlje. Ali sam rekao da ne mogu dati nikakvo obećanje bez tebe.Vang Lungu je izgledalo da je prilika dobra. Trudio se da se venčanje što pre završi i dade obećanje, a kada su ugovori stigli, stavi svoj znak na njih i odlaknu mu:— Ostao mi je samo još jedan sin, pa kad s njime svršim, biću gotov sa svim tim svadbama i ženidbama. Baš se radujem što sam blizu tog spokojstva.A kada je sve bilo obavljeno i utvrđen dan venčanja, Vang Lung se odmarao, sedeo na suncu i spavao kao što je njegov otac radio.Pošto se Vang Lungu činilo da je Čing ostareo. a on sam se ugojio i otromboljio od hrane i godina, dok je najmlađi sin bio i suviše mlad da snosi odgovornost, on se odluči da neka od svojih najudaljenijih polja da drugim seljacima u selu pod zakup. Tako i učini, i mnogi ljudi iz obližnjih sela dolazili su do Vang Lunga da zakupe zemlju i postanu njegovi zakupci. Ugovori su bili potpisani tako da polovina žetve ide Vang Lungu, jer je vlasnik zemlje, a pola za rad onome koji je drži u zakupu. Osim toga, svaki ugovarač je imao izvesne posebne obaveze: Vang Lung da da određenu količinu đubreta, sojinog semena i otpadaka od sezama koji ostaju kad se biljka melje u mlinu za zejtin, a zakupci izvesne količine useva za upotrebu u Vang Lungovoj kući.Pošto sada Vang Lung nije imao potrebe da nadgleda zemlju kao ranije, odlazio je pokatkad u grad, spavao u dvorištu koje je naredio da mu se spremi, ali ujutru bi se vraćao na zemlju čim bi se gradska kapija otvorila. Udisao bi svežinu polja i radovao se kada bi došao na svoju zemlju.Bogovi kao da su se odjednom odobrovoljili i obezbedili mirnu starost Vang Lungu. Sin njegovog strica koji posta nestrpljiv i nezasit u mirnoj kući u kojoj sada nije bilo ženskinja, sem snažne sluškinje, žene jednog radnika, čuo je o ratu na severu i reče Vang Lungu:— Govori se da se vodi rat severno od nas. Odoh i ja tamo da bih nešto radio i video. Išao bih, ako mi daš srebra da kupim još odela, posteljinu i onaj strani vatreni štap koji se nosi preko ramena.Vang Lungovo srce zadrhta od radosti, ali svoje veselje vesto sakri i poče da se pravi kao da razmišlja:— Ti si jedini sin moga strica i posle tebe nema nikoga da produži njegov rod. Ako ti odeš u rat, šta će biti?— Nisam ja lud i neću se izlagati na mestima gde je život u opasnosti. Ako dođe do bitke, skloniću se dok ne prođe, ja čeznem za promenom i putovanjem, žudim da vidim strane krajeve pre nego što i suviše ostarim.Zato mu Vang Lung rado dade srebro. Ovoga puta se od novca rastavljao laka srca. Sipao je srebro u rođakovu šaku, a u sebi pomisli:„Neka mu se dopada rat. To može biti kraj ovog prokletstva u mojoj kući, jer uvek se negde tuku!" Zatim opet pomisli: „Ako budem imao sreće, možda će i on poginuti, jer u ratovima ponekad ima i mrtvih."Vang Lung je bio dobro raspoložen, iako je to krio. Tešio je ženu svog strica, jer je plakala malo kad je čula o odlasku svog sina. Dao joj je još više opijuma, zapalio joj lulu i rekao:— Bez sumnje će postati oficir i sve nas proslaviti!Najzad, mir zacari u kući, jer osim njega na selu je bilo samo ono dvoje starih koji su neprestano spavali. A u kući u gradu očekivao se čas rođenja Vang Lungovog unuka.Ukoliko se rođenje bližilo, Vang Lung je ostajao sve više u gradu, šetao se po dvorištima i nije prestao da razmišlja o onome što se dogodilo. Nije mogao dovoljno da se načudi da ovde u ovim dvorištima, gde je nekada živela velika porodica Hvang, sada živi on sa svojom milosnicom, svojim sinovima i njihovim ženama i čeka da se rodi dete trećeg kolena.Vang Lungovo srce topilo se od miline, on nije žalio srebra i kupio je mnogo satina i svile za celu porodicu, jer je bilo ružno videti proste pamučne odeće pored ukrašenih rezbarija na stolicama i stolovima od južnog drveta. Kupio je veću količinu dobrog plavog i crnog pamučnog platna za robinje, tako da niko nije morao da nosi poderane haljine. Vang Lung je to učinio i bio je zadovoljan kada su u njegovo dvorište dolazili prijatelji njegovog sina iz grada, i ponosio se da vide šta sve ima.Resio se takođe da pređe na skupocena jela, iako je nekada bio zadovoljan pšeničnim hlebom i česnom belog luka. Pošto je sada ujutru dugo spavao, jer ništa nije radio na njivama, to nije bio zadovoljan ovim ili onim jelom, već je

uživao u zimskom bambusu, rumenim račićima, južnoj ribi i kamenicama iz sevemog mora, golubijim jajima i sličnim jelima koja su bogataši kupovali da bi golicali svoje slabe apetite. To su jeli i njegovi sinovi i Lotosov Cvet, a Kukumavka, gledajući to sve, nasmeja se i reče:— Tako je bilo u starim danima, kad sam bila u ovim dvorištima, samo sada je moje telo uvelo i osušeno te ne valja za starog gospodara!I dok je to govorila, lukavo pogleda Vang Lunga i opet se nasmeja. On se pravio da ne čuje njenu raskalašnost, ali je bio zadovoljan što ga je uporedila sa starim gospodarem.I tako je Vang Lung živeo bez posla i raskošno i, ustajući kad hoće i spavajući koliko hoće, čekao svoga unuka. A jednog jutra, kada je čuo ženino stenjanje i otišao u dvorište najstarijeg sina, zateče ovog i on mu reče:— Kucnuo je čas, samo Kukumavka kaže da će porođaj biti dug jer je žena tankog stasa, a to ne valja!Vang Lung se vrati u svoje dvorište, sede i poče da sluša jauk. Prvi put posle mnogo godina uplaši se i oseti potrebu da se umili duhovima. Zato ustade, ode u voskarev dućan i kupi tamjana. Uputi se zatim u hram u kome stanuje boginja milosti u pozlaćenom udubljenju. Pozva besposlenog sveštenika, dade mu srebra i zamoli ga da baci tamjan pred boginju, govoreći:— Ne priliči da ja, kao muškarac, to radim, ali moj prvi unuk tek što se nije rodio. Pri porođaju majka ima velike muke, jer je iz grada i ima suviše tanak struk, a mati moga sina je mrtva, tako da nema ko da baci tamjan.I dok je posmatrao kako sveštenik stavlja tamjan u urnu punu pepela pred boginjom, obuze ga iznenadni strah, i pomisli: ,,A ako ne bude unuk već devoj čiča", a zatim viknu:— Ako je unuk, kupicu novu crvenu odeću za boginju, ali ako je devojčica, ništa neću dati!Vang Lung izađe uzrujan iz hrama, jer nije mislio na mogućnost da se rodi žensko dete umesto muškarca, pa ode i kupi još tamjana. Zatim, iako je dan bio topao, a po ulicama prašina pedalj debela, ode u mali seoski hram gde su sedela dva boga i čuvala polje i zemlju, baci tamjan, i zapali ga, mrmljajući:— Mi smo se starali za vas, moj otac i ja, i moj sin, a sada se rađa plod moga sina, i ako ne bude muško, za vas dvojicu više neće biti ništa!Tako je učinio sve što je mogao, vratio se u dvorište, jako zamoren, seo za sto i zatražio da mu jedna robinja donese čaja, a druga ubrus isceđen u vreloj vodi. Ali, iako je udario o dlan, niko nije dolazio. Niko nije obraćao pažnju na njega, mada su robinje trčale tamoamo, a on se nije usuđivao da ijednu zadrži i zapita kakvo se dete rodilo, i da li se uopšte i rodilo. Zato je sedeo žedan i prašnjav i nikoga nije oslovio.Najzad, kad mu se činilo da će skoro pasti noć, jer je toliko dugo čekao, uđe Lotosov Cvet gegajući se na malenim nogama zbog velike težine i naslanjajući se na Kukumavku, pa se nasmeja i reče:— Rodio se sin u kući tvoga sina. Oboje, i mati i dete su živi. Videla sam dete. Lepo je i zdravo!Vang Lung se nasmeja, ustade, pljesnu rukama i opet se nasmeja:— Sedeo sam ovde kao čovek kome se rađa prvi sin, nisam znao šta da radim i bio sam sav uplašen.A kad Lotosov Cvet ode u svoju sobu, on ponovo sede na stolicu i poče da razmišlja:„Nisam se tako bojao ni kad mi je žena rađala prvog sina!" Sedeo je tako u tišini, i premišljajući seti se onih dana kada je Olan ulazila sama u malu mračnu sobu i kako je sama rađala njegove sinove i docnije opet sinove i ćerke, rađala ih ćuteći; seti se kako je posle porođaja dolazila u polje i radila pored njega. A sada je tu žena njegovog sina, u bolovima dreči kao dete, na raspolaganju ima sve robinje koje jure po kući kao muve bez glave, a muž na vratima pored nje.Vang Lung se seti. kao što se čovek seća davno minulog sna, kako se Olan malo odmarala od svog posla i dojila dete, a belo mleko curelo joj iz grudi i prosipalo se po zemlji. To mu je izgledalo toliko davno da se jedva sećao.Najstariji sin, smešeći se i praveći se nežan, reče glasno Vang Lungu:— Muško je dete rođeno, oče moj. Moraćemo naći ženu da ga hrani svojim grudima, jer neću da moja žena dojenjem upropasti lepotu i potkopa svoje zdravlje. Nijedna žena od položaja u gradu ne radi to.Vang Lung reče žalosno, mada nije znao zašto je žalostan:— Dobro, ako to mora da bude, neka bude tako, kada ne može sama da doji rođeno dete.Kada je dete imalo mesec dana, Vang Lungov sin priredi gozbu povodom rođenja i pozva goste iz grada, oca i majku svoje žene, i sve bogataše. Obojio je crveno stotinu kokošijih jaja, dao po jaje svakome gostu, posle su se častili i veselili, jer je dete bilo lepo, debelo i preživelo je svoj deseti dan kada je svima laknulo.Kad se gozba završila, Vang Lungov sin dođe ocu i reče:— Pošto tri kolena žive u ovoj kući, treba da napravimo ploče predaka kakve imaju velike porodice, i da se tim pločama klanjamo za vreme svečanih dana, jer smo sada ugledna porodica!Ovo se mnogo dopalo Vang Lungu, i on odmah naruči ploče, koje staviše u red u veliku dvoranu. Na jednoj je pisalo ime Vang Lungovog dede, na drugoj oca, a iza imena Vang Lunga i njegovih sinova ostale su prazne ploče, da se popune kada budu umrli. A Vang Lungov sin kupi urnu za tamjan i postavi je pred ploče.Kada je sve bilo svršeno, Vang Lung se seti crvene odeće koju je obećao boginji milosti, pa ode u hram i dade novac da se odežda nabavi.Pri povratku, kao da bogovi ne mogu da podare sreću bez trunke nesreće, neko dotrča sa žetvenih polja i javi Vang Lungu da Čing leži na umoru, i zapita ga da li bi želeo da dođe do sluge koji je izdisao. Kada Vang Lung sasluša zadihanog ćoveka, povika ljutio:— Sigurno su ona dva prokleta boga u hramu zemlje ljubomorni što sam dao crvenu odeću gradskoj boginji. Valjda im nije poznato da nemaju nikakve moći prilikom rađanja, već samo nad zemljom.Iako je Vang Lunga čekao gotov ručak, on nije hteo da uzme štapiće, već je krenuo, mada mu je Lotosov Cvet doviknula da pričeka dok sunce ne umine. A kada je videla da je ne sluša, poslala je robinju sa suncobranom od zejtinjave hartije, ali je Vang Lung tako brzo jurio da je snažna devojka jedva držala suncobran nad njegovom glavom.Vang Lung odmah uđe u sobu u kojoj je Čing ležao i viknu glasno:— Kako se sve to desilo?Soba je bila puna znojavih radnika, i oni odgovoriše brzo i zbunjeno:

— Hteo je da radi sam pri vršidbi... Rekosmo mu da taj posao nije za njegove godine... Bio je i jedan radnik koji je nedavno došao... Nije znao dobro da drži mlatilo i Čing je hteo da mu pokaže...To je i suviše težak posao za starog čoveka... Vang Lung uzviknu strahovitim glasom:— Dovedite mi tog radnika!Nadničari gurnuše čoveka pred Vang Lunga. To je bio krupan, riđ, grub seoski momak, isturenih zuba nad donjom usnom, okruglih tupih očiju kao u vola. Stajao je dršćući, dok su mu kolena klecala. Ali Vang Lung nije imao sažaljenja prema njemu. Udari ga u oba obraza, uze suncobran iz robinjinih ruku i poče da bije momka, a niko se nije usudio da ga zadrži, da mu ne bi krv jurnula u glavu i da tako ne nastrada u tim godinama. Seljak je izdržao batine ponizno, drečao je malo i oblizivao zube.Čing zastenja na postelji gde je ležao, a Vang Lung odbaci kišobran i uzviknu:— Sad će ovaj umreti, a ja bijem budalu! Zatim sede pored Činga, uze njegovu ruku, aona je bila laka, suva i sitna kao uveo hrastov list. i izgledalo je da uopšte nema krvi u njoj. Ali Ćingovo lice, uvek bledo i žuto, sada je bilo sivo i umrljano krvlju, dok su poluotvorene oči bile prevučene koprenom i tamne, a dah dolazio isprekidano Vang Lung se saže i reče mu na uho:— Evo me, kupicu ti mrtvački sanduk koji će biti sličan kovčegu moga oca.Ali Čingove uši bile su pune krvi. I ako je čuo Vang Lunga, nije to pokazivao nikakvim znakom, već je ležao, isprekidano disao, i tako umre.Kada je već bilo gotovo, Vang Lung se naže nad njega i plakaše kako nije plakao ni za rođenim ocem. Naručio mu je najlepši mrtvački sanduk, uzeo sveštenika za sahranu i išao za mrtvacem odeven u belo zbog žalosti. Naredio je i svom najstarijem sinu da nosi bele vrpce oko zglavaka, kao da je umro neki rođak, mada se sin žalio:— On je bio samo nadzornik, i ne dolikuje bogatom čoveku da tako žali za slugom.Ali ga Vang Lung prisili da nosi belu odeću tri dana. I da je Vang Lung mogao da učini sve po svojoj volji, sahranio bi Ćinga u porodičnom groblju, gde su bili pogrebeni njegov otac i Olan, ali sinovi nisu pristajali i bunili su se:— Ide li da naša majka i deda leže sa slugom? I moramo li i mi sa našim slugama, u svoje vreme, biti sahranjeni u istom groblju?Pošto nije mogao da se bori s njima, jer je pod stare dane hteo da ima mira u kući, Vang Lung sahrani Činga na ulazu u groblje, kraj zida. Bilo mu je milo što je to učinio i reče:— Dobro sam učinio, jer je Čing uvek stajao kao moj zaštitnik od zla! — A sinovima naredi da ga sahrane odmah kraj Činga.Posle ovoga, Vang Lung je rede nego ranije išao na zemlju. Jer, otkako je Čing umro, tuga je obuzimala Vang Lunga kad je obilazio njive, a i kosti su ga bolele kada je sam išao preko džombastih polja. Zato dade svu zemlju pod zakup, a ljudi su se otimali o nju, jer je bilo poznato da je to dobra zemlja. Ali, Vang Lung uopšte nije dao da se povede govor o prodaji i najmanje njivice. Davao je samo pod zakup na godinu dana. Tako je osećao da je sva ta zemlja njegovo vlasništvo, i to u njegovim rukama.Vang Lung odredi jednog seljaka, njegovu ženu i decu da žive u kući na selu i da se staraju o stricu i njegovoj ženi, koje je opijum sasvim upropastio. A gledajući zamišljene oči najmlađeg sina, reče mu:— I ti možeš poći sa mnom u grad. Povešću i moju ludu. Ona može živeti u dvorištu sa mnom. Suviše će biti usamljena otkako je otišao Čing, a bez njega nisam siguran da će ukućani u staroj kući biti dobri prema njoj kad vide da nema nikoga da me obaveštava ako je tuku i rđavo hrane. A tebe, sine. nema niko da pouči kako se zemlja obrađuje otkako je umro Čing.Tako Vang Lung uze najmlađeg sina i sirotu ludu sa sobom. Posle toga, dugo vremena nije dolazio u svoju kuću na dobroj zemlji!XXIXIzgledalo je sada Vang Lungu da više nema šta da zaželi. Mirno je mogao da sedi u svojoj stolici na suncu, pored jadne lude, da puši lulu i da bude miran, jer su njegovu zemlju obrađivali drugi, a novac mu bez muke i brige padao na dlan.Takav bi život vodio da nije bilo najstarijeg sina, koji nikada nije bio zadovoljan, uvek je zahtevao nešto više, iako je porodica vrlo lepo živela. Tako sin dođe jednog dana ocu i reče:— Ima puno čega što nam je potrebno u kući. Ne smemo zamišljati da smo velika porodica samo zato što živimo u unutrašnjim dvorištima. Za jedva šest meseci biće venčanje mog mlađeg brata, a mi nemamo ni dosta stolica za goste, ni činija, ni stolova, niti ičega drugog u ovim sobama. Sramota je, osim toga, pozvati goste da dođu kroz velike kapije, kroz svu tu prostu i smrdljivu rulju koja diže galamu. A kada se moj brat oženi, dobije decu, i kad se rode i moja druga deca, biće nam, isto tako, potrebno i to dvorište.Vang Lung pogleda svog sina kako stoji u svom lepom odelu, zatvori oči, povuče jako dim iz lule i progunđa:— Dobro, šta je sada opet?Mladi čovek vide da je otac sit njegovih zamerki, ali reče uporno, povišenim glasom:— Kažem da treba da uzmemo i spoljašnje dvorište, kao što dolikuje porodici s toliko novaca i toliko dobre zemlje.Vang Lung promrmlja dok je pušio:— Zemlja je moja, a ti nisi za nju ni prstom mrdnuo!— Slušaj, oče moj — povika mladi čovek. — Ti si taj koji si hteo da me školuješ. A kada nastojim da budem sin jednog veleposednika, kao što mi odgovara, ti mi se rugaš i hteo bi da napraviš slugu od mene i moje žene. — Sin se plahovito okrenu i zamahnu glavom kao da će razmrskati mozak o savijeno borovo drvo koje je stajalo u dvorištu.Vang Lung se uplaši da mladi čovek ne učini sebi kakvo zlo, jer je uvek bio naprasit, pa viknu:— Radi što god hoćeš, radi što god hoćeš, samo me nemoj uznemiravati!Kad je sin to čuo, otišao je brzo, da se otac ne bi predomislio, i bio je zadovoljan. Kupi, što je brže mogao, stolove i stolice iz Sučoua, zavese od crvene svile iza vrata, velike i male važne, slike lepih žena da vise na zidu, i neobično kamenje, veštačke kamenjare, kao što je video u južnim predelima. Tako je bio zaposlen nekoliko dana.

Pošto je morao često da izlazi i ulazi u kuću, prolazio je kroz spoljašnje dvorište skoro svaki dan, a kada se probijao kroz prosti svet, morao je da podigne nos uvis, jer nije mogao da podnese taj narod. Ljudi su mu se smejali kada bi prolazio i govorili:— Zaboravio je na miris konjskog đubrišta na vratima obora svoga oca.Ali, niko se nije usudio da govori tako dok je prolazio, jer je sin bogatog čoveka! A kad dođoše praznici, kada su se kirije određivale, taj prosti svet opazi da su kirije za sobe i dvorišta u kojima su živeli znatno podignute, jer je neko drugi hteo da plati više za te prostorije, pa se narod morao iseliti. Svi su znali da je to uradio Vang Lungov najstariji sin. On je bio mudar i ništa nije govorio, a sve je to uredio preko pisama sa sinom starog gospodara Hvanga. Taj je čovek živeo u stranim zemljama i nije mario ni za šta osim gde i kako može da izvuče što više novaca za staru kuću.Prost svet se morao iseliti. Iselio se jadikujući i proklinjući što bogataš može da radi šta hoće. Natovario je narod svoje jadne stvari i otišao nadahnut besom, mrmljajući da će se jednog dana vratiti, kao što se siromasi uvek vraćaju kada se bogataši suviže obogate.Ali, sve to Vang Lung nije čuo, jer je bio u unutrašnjem dvorištu i retko je izlazio; samo je spavao, jeo i uživao ukoliko je starost više dolazila, a poslove je prepuštao najstarijem sinu. A ovaj pozva drvodelje i veste zidare, i oni popra više sobe i vrata na svod između dvorišta, koje je prost svet iskvario svojim grubim načinom života. Podigao je i mala jezera i zapatio zlatne ribe. A kada je sve bilo gotovo i lepo uređeno, koliko se on razumevao u to šta je lepo, zasadio je lotos i ljiljane u jezerca, bambuse s crvenim bobicama iz Indije, i sve ono što se setio da je video u južnim krajevima. Njegova je žena izlazila da vidi šta je uradio. Oboje su, zatim, išli po svim dvorištima i sobama. A kada je žena videla da ovo ili ono nedostaje, on je slušao pažljivo šta ona govori, da bi to i uradio.Već se raščulo po ulicama grada šta je učinio Vang Lungov najstariji sin. Pričalo se o svemu onome što se radilo u velikoj kući, u kojoj sada živi bogataš. A narod koji je ranije govorio Vang Ratar, poče da ga naziva Vang Veliki Covek ili Vang Bogati Čovek.Novac za te kupovine i prepravke dolazio je iz Vang Lungove ruke malopomalo, tako da je on jedva primećivao kako ga daje, jer je najstariji sin dolazio i govorio:— Potrebno mi je stotinu srebrnjaka! Ima jedna vrata za koja mi je potreban groš, dva da se poprave, pa će biti kao nova! Ima jedna soba za koju treba da kupim nov sto.Vang Lung mu je davao srebro, sumu po sumu, dok je pušio i odmarao se u dvorištu. Srebro mu je svake žetve dolazilo sa zemlje i zato je bio lake ruke. On ne bi znao koliko je dao da jednog jutra njegov drugi sin nije ušao u dvorište, tek što se sunce pomolilo iza zida, i rekao:— Oče moj, hoće li biti jednom kraja tom prosipanju novca, i zar mi moramo da živimo u palati? Toliko novaca dato na zajam po dvadeset od sto donelo bi mnoge funte srebra, a kakva je korist od svih tih ribnjaka i cvetnih džbunova, koji ni ploda ne donose, i svih tih beskorisnih ljiljanovih cvetova?Stari Vang Lung vide da će se dva brata još posvađati oko toga, pa reče brzo da opet ne bi imao brige:— Sve je to u čast tvoje svadbe!Mladić odgovori, smešeći se zlobno i bez ikakve dobre namere:— čudna je to stvar da svadba košta deset puta koliko nevesta. To naše nasleđe, koje treba da se podeli između nas kada ti budeš umro, sada se troši jedino radi sujete mog starijeg brata.Vang Lung je poznavao odlučnost svog drugog sina, i bilo mu je jasno da ne bi mogao izaći s njime na kraj ako započne razgovor, pa reče žustro:— Dobro, dobro, učiniću tome kraj! Govoriću s tvojim bratom i zatvoriću svoju kesu. Dosta sam i dao. Imaš pravo.Mladi čovek izvadi hartiju na kojoj je bio spisak svih stvari koje je njegov brat kupio. A kada Vang Lung vide dužinu spiska, reče brzo:— Još nisam jeo, a u svojoj starosti iznutra sam slab sve dok ne doručkujem. Drugi put ćemo o tome razgovarati! — Zatim se okrete i uđe u svoju sobu, i tako prekide sastanak sa drugim sinom.Ali je te iste večeri razgovarao s najstarijim sinom:— Prestani s tim mazanjem i ulepšavanjem! Dosta je bilo. Mi smo, ipak, ljudi sa sela.Ali mladić odgovori ponosito:— To mi nismo! Ljudi u gradu već su nas počeli nazivati velikom porodicom Vang. Treba da živimo onako kako odgovara tom imenu, a ako moj brat misli samo na srebro, ja i moja žena održaćemo čast imena.Vang Lung nije znao da je svet tako nazivao njegovu kuću, jer otkako je ostareo, retko je išao u čajdžinice, a u žitarske radnje gotovo nikako, pošto mu je drugi sin svršavao sve poslove. Ali se krišom tome obradova i reče:— Ali, velike porodice su isto tako sa sela i imaju korena u zemlji!Sin odgovori jetko:— Jeste, ali one ne ostaju na selu. One se razgranjuju i rađaju cvetove i plodove!Vang Lung nije hteo da trpi da mu sin odgovara suviše brzo i slobodno, pa viknu:— Rekao sam šta sam rekao! Završi jednom s rasipanjem novca, a korenje, ako treba da donese ploda, mora da se pažljivo čuva u tlu zemlje.Već se spuštalo veče i Vang Lung je želeo da sin ode u svoje dvorište. Želeo je da mladi čovek ode i ostavi ga samog u sumraku.Ali nije moglo biti mira između njega i prvog sina. Taj mladi čovek, iako voljan da se bar neko vreme pokorava ocu pošto je bio zadovoljan sobom i dvorištima i postigao ono što je želeo, uskoro poče opet:— Dobro, neka to bude dosta, ali ima još jedna stvar.Vang Lung baci lulu na zemlju i dreknu:— Zar nikada neću imati mira? Sin je nastavljao uporno:— Ne tražim ti za sebe i svog sina. Reč je o mom najmlađem bratu, koji je tvoj rođeni sin. Njemu ne dolikuje da izraste kao neznalica. Treba da nauči nešto.

Vang Lung je buljio u sina, jer je to za njega bilo nešto novo. On je već utvrdio kakav će biti život njegovog najmlađeg sina i zato zapita:— U kući nam više nisu potrebni oni kojima je trbuh pun slova. Dvojica su dosta, a najmlađi ima da ostane na zemlji kada ja umrem.— Jeste, ali zbog toga on noću plače — nastavi najstariji sin. — Zbog toga je tako bled i suv kao trska!Vang Lung nije nikada ni pomislio da zapita najmlađeg sina šta želi da bude, jer je bio odlučio da jedan sin mora ostati na zemlji. Zato mu je teško padalo ono što je rekao najstariji sin. Ućuta, dohvati lulu sa zemlje, polako, premišljajući o svom trećem sinu. To je bio dečak koji se razlikovao od svoje braće, dečak ćutljiv kao njegova majka. Niko na njega nije obraćao pažnju, jer je bio povučen.— Jesi li baš od njega čuo da to kaže? — nesigurno zapita Vang Lung.— Pitaj njega samog, moj oče — odgovori mladi čovek.— Dobro, ali jedan sin mora biti na zemlji! — reče Vang Lung dižući glas u prepirci.— Ali zašto, oče — navali najstariji sin. — Ti si čovek koji nema potrebe da ima sina kmeta. To ti ne dolikuje. Opet će reći da imaš rđavo srce! „Evo čoveka koji pravi sina slugom, a on živi kao princ", tako će govoriti.Sin je govorio mudro, jer je znao da se Vang Lung mnogo brine šta svet priča o njemu, pa nastavi:— Mogli bismo pozvati učitelja da ga podučava, a mogli bismo ga poslati u južnu školu na nauke. I kako ja treba da ti pomažem u kući, a moj brat u radnji, to pusti dečaku da izabere što hoće!Najzad Vang Lung reče:— Pošalji ga ovamo meni!Posle kratkog vremena, treći sin dođe i stade pred oca. Vang Lung ga dobro premeri od glave do pete. Video je visokog i vitkog dečaka, koji nije ličio ni na oca ni na majku, jedino je bio ozbiljan i ćutljiv kao majka. Ali je bio lepši od Olane i od svoje braće, samo se nije mogao meriti s drugom devojkom koja je otišla u porodicu svoga muža. Ali preko dečakovog čela, i skoro nauštrb njegove lepote, pružale su se dve crne obrve, suviše teške i mrke za njegovo mlado, bledo lice. A kada bi se namrštio, a to je radio često, crne obrve su se sastajale i davale mračan izgled njegovom licu.Vang Lung je buljio u svoga sina, a kad ga se nagleda, reče:— Tvoj najstariji brat kaže kako želiš da naučiš da čitaš!Dečak odgovori, jedva mičući usnama:— Naravno da hoću!Vang Lung istrese pepeo iz svoje lule i poče da je ponovo puni.— Pretpostavljam da to znači da ne želiš da radiš na polju, i tako ja neću imati sinova na svojoj zemlji, ja, koji imam i suviše sinova!To je rekao s gorčinom, ali dečak je ćutao. On je stajao uspravljen i tih u svojoj dugoj, beloj odeći od letnjeg platna. Najzad se Vang Lung naljuti na njegovo ćutanje i podviknu mu:— Zašto ne govoriš? Je li istina da ne želiš da ostaneš na zemlji i hoćeš da učiš?I opet dečak odgovori onu istu rečenicu:— Naravno da hoću!Vang Lung, gledajući svog sina, pomisli kako mu ti sinovi prave prevelike brige u starosti, da su mu te brige teret, i da ne zna šta da radi s njima, pa dreknu, osećajući da ga sinovi zloupotrebljavaju:— šta me se tiče šta ti radiš? Odlazi od mene!Dečak se izgubi, a Vang Lung ostade sam i stade razmišljati kako su njegove dve ćerke bolje od sinova. Jedna, sirota luda, nikada ništa ne traži, osim malo hrane i komadić platna da se igra, a druga je udata daleko od njegove kuće. I sumrak se spusti i prekri usamljenog Vang Lunga.Ipak, kao što je uvek bilo kada srdžba popusti, Vang Lung nije mogao da se odupre sinovima i pozva najstarijeg:— Uzmi učitelja za onog trećeg, ako hoće. Neka radi što mu se svidi, samo neću da me uznemiruje.Zatim pozva drugog sina:— Kako neću imati nijednog sina na selu, tvoja je dužnost da paziš na zakupnine i srebro što dolazi sa zemlje svake žetve. Ti ćeš meriti žito i biti upravnik imanja umesto mene.Drugi sin se obradova, jer je to značilo da će novac bar prolaziti kroz njegove ruke, i da će znati koliko se troši, pa ako se bude rasipalo, moći će se potužiti ocu.. Taj njegov drugi sin izgledao mu je čudniji nego ijedan od njegovih sinova, jer se na sam dan svadbe brinuo samo o tome koliko je para izdato na ještiva i vino. Poslastice je pažljivo podelio prema stolovima, ostavljajući najbolja jela za svoje prijatelje u gradu, koji su znali koliko gozba košta, a za kupce i seoski svet, koji su morali biti pozvani, postavio je stolove u dvorištu i dao im lošija jela i pića, jer su svakoga dana jeli prostu hranu i za njih su ta gora jestiva bila sasvim dobra.Drugi sin je vodio računa o novcu i darivao sluge i robinje najmanje što se moglo, tako da se Kukumavka prezrivo nasmejala kada su joj metnuta u ruke bedna dva komada srebra, i rekla da su je mnogi čuli:— Jedna velika porodica zaista ne pazi toliko na srebro. Primećuje se da ova porodica ne spada s pravom u ova dvorišta.Najstariji sin je to čuo i bilo ga je stid. Uplašio se od njenog jezika i zato joj je potajno dao još srebra i ljutio se na svog mlađeg brata. Tako su se braća svađala i na sam svadbeni dan, dok su gosti sedeli za stolovima i dok je nevestina nosiljka unošena u dvorište.Od svojih prijatelja najstariji brat je pozvao samo nekolicinu koji nisu mnogo očekivali od gozbe, jer se stideo zbog štedljivosti svoga brata i što je nevesta devojka sa sela. Stajao je po strani i prezrivo govorio:— Moj brat je izabrao zemljani lonac, iako bi po položaju moga oca mogao da ima čašu od nefrita!Ukočeno i s visine se pozdravio kada su mladenci došli pred njega i poklonili se pred njim i njegovom ženom, kao pred starijim bratom i sestrom. Žena najstarijeg brata bila je učtiva i dostojanstvena. Poklonila se samo koliko se moglo smatrati u skladu s njenim položajem.

Jedino je mali unuk, koji se rodio Vang Lungu. bio potpuno miran i zadovoljan među svim ukućanima u dvorištima. Sam Vang Lung se budio u senkama velike izrezbarene postelje, u svojoj sobi koja je bila odmah do dvorišta gde je Lotosov Cvet živela, i katkad sanjao da spava u svojoj jednostavnoj, tamnoj kući od naboja, gde je čovek mogao proliti svoj hladni čaj gde hoće a da ne poprska koju drvenu rezbari ju — i gde je bio udaljen svega korak od vlastitih polja. Za tim je on žudeo!Što se tiče sinova, oni su stalno bili nespokojni.Najstariji se sin plašio da ne troše dovoljno i da ne budu poniženi u očima ljudi; da seljaci ne prolaze kroz veliku kapiju kada je neko iz grada u poseti, tako da se osramote pred gostom. Drugi sin — da se ne rasipa novac, a najmlađi se trudio da naknadi godine koje je izgubio kao ratarski sin.Ali, bio je jedan stvor u kući koji je trčao tamoamo na svojim nesigurnim nožicama i bio zadovoljan životom. To bese sin najstarijeg sina. Taj mališan nije mislio ni o kakvom drugom mestu nego o ovoj velikoj kući, i ona mu nije bila ni velika ni mala, nego samo njegova kuća. Tu su se nalazili njegova majka, otac i deda, i svi oni koji su živeli samo njemu da služe. I to dete smiri Vang Lunga. Nikada nije mogao da se nagleda mališana, nikada mu nije bilo dosta da se srne je s njim i da ga baca uvis. Setio se, takođe, kako se njegov otac igrao s decom. Uzimao bi zato, veseo, pojas, obavio ga oko deteta i šetao se dok je držao pojas da mali dečak ne padne. Tako su iš'.i iz dvorišta u dvorište, dete je prstom pokazivalo na hitre ribice u jezercetu, brbljalo ovo i ono, kidalo svece i svuda ga razbacivalo. Samo tako je Vang Lung našao svoje spokojstvo.Ali, ovaj mali dečak nije bio sam. Žena najstarijeg sina bila je verna, začela je i rodila, opet začela i rodila, jedno za drugim, i svako dete, kako je rođeno, dobilo je svoju robinju. Tako je Vang Lung svake godine viđao sve više dece i više robinja, pa kad bi mu neko kazao: — Biće opet jedna glava u dvorištu najstarijeg sina — on bi se samo nasmejao i rekao:— He, he, dobro! Biće pirinča dovoljno za sve, jer imamo dobru zemlju!Bio je zadovoljan kada je i žena drugog sina rodila. Ona je imala prvo ćerku kao što je običaj nalagao, iz poštovanja prema svojoj jetrvi. Za pet godina Vang Lung je dobio četiri unuka i tri unuke i dvorišta se ispuniše dečjim smehom i plačem.Pet godina ne znače ništa u čovečjem životu, sem ako čovek nije mlad ili star. Iako su tih pet godina Vang Lungu dale unuke, one su mu uzele starog sanjalicu, njegovog strica, koga je skoro zaboravio, jedino vodeći brigu da se starac sa svojom ženom dobro hrani, odeva i ima opijuma koliko želi.U zimu pete godine bilo je vrlo hladno, hladnije nego za poslednjih trideset godina, tako da se prvi put po sećanju Vang Lunga zamrznuo jarak oko gradskog zida, pa su se ljudi mogli šetati tamo i ovamo. Neprekidni ledeni vetar duvao je sa severoistoka, i ništa čoveka nije moglo utopliti, ni gunj od kozje kože, ni krzno. U svakoj sobi u velikoj kući gorele su mangale, pune ćumura, ali je još uvek bilo hladno, pa se video čovečji dah.Vang Lungov stric i njegova žena već su odavno ispušili sve meso sa svojih kostiju i ležali su iz dana u dan na posteljama kao dva suva štapa, a tela su im bila hladna. Vang Lung je čuo da njegov stric ne može više da sedi sam u postelji i da pljuje krv čim se i najmanje pokrene. Zato je otišao da ga vidi, i primetio da starac neće živeti još mnogo časova.Vang Lung tada kupi dva drvena mrtvačka sanduka, dosta, ali ne i suviše dobra, i naredi da se odnesu u sobu gde je ležao stric, da bi ih stari video i mirno umro, znajući da ima mesta za njegove kosti. Stric progovori drhtavim glasom:— Ti si mi više sin nego onaj moj rođeni, koji se skita!A stara žena reče, jer je bila ipak jača od starca:— Ako umrem pre nego što mi sin dođe kući. obećaj mi da ćeš za njega naći dobru devojku, koja će možda rađati sinove za nas! — I Vang Lung to obeća.Kada je stric tačno umro Vang Lung nije znao. Našli su ga kako leži mrtav jedne večeri kada je robinja ušla da mu donese činiju čorbe. Vang Lung ga je sahranio jednog strahovito hladnog dana, kada je vetar dizao sneg u oblacima nad zemljom. Zakopao je starca u porodično groblje pored svog oca, samo malo niže, ali iznad mesta gde će sam on počivati.Tada Vang Lung naredi žalost i cela je porodica nosila znak tugovanja godinu dana, ne zbog toga što je neko iskreno oplakivao smrt starog čoveka, koji im je uvek bio samo briga, već zbog toga što tako dolikuje velikim porodicama kada umre rođak.Vang Lung preseli ženu svog strica u grad da ne bude sama i dade joj sobu na kraju jednog udaljenog dvorišta, a Kukumavki reče da nadzirava robinju koja se starala o starici. Strina je sisala svoju lulu opijuma, ležala potpuno zadovoljna na svojoj postelji, spavajući dan za danom, a mrtvački sanduk je bio pored nje da ga gleda kao utehu!Vang Lung se čudio kada je pomislio da se nekada bojao te velike, debele, bucmaste seljanke, lene i bučne, te iste starice koja je sada ležala smežurana i žuta, kao što je izgledala i stara gospodarica u propaloj kući Hvang.XXXCelog svog veka Vang Lung je slušao o ratovanju na raznim stranama, ali nikada nije video rat izbliza, osim kada je jednom prezimio u južnom gradu, u mladosti. Nikada mu rat nije došao bliže nego tada, iako je često slušao kako ljudi govore, još otkako je bio dete: „Ove godine je rat na zapadu" ili: „Rat je na istoku ili severoistoku."I njemu je rat bio stvar kao zemlja ili nebo ili voda. Niko nije znao kakva je to stvar, od čega je, već se samo znalo da postoji. Ovdeonde slušao je da ljudi govore: „Ići ćemo u ratove." To se obično govorilo uoči gladi, kada su ljudi radije hteli da postanu vojnici nego prosjaci. Govorili su o ratu i nestalni ljudi, na primer sin njegovog strica, ali ma kakav bio taj rat, on nikada nije zahvatio Vang Lungov kraj. A sad, iznenadno, kao vetar koji duva bez razloga, rat dođe blizu.Vang Lung je o njemu čuo prvo od svog drugog sina, koji je došao s pijace u podne na pirinač i rekao ocu samo:— Cena žitu je iznenada skočila, jer je rat sada južno od nas i svakim danom sve bliži. Moramo čuvati zalihe za docnije, jer će se vrednost žita sve više dizati ukoliko se vojske budu približavale, te ćemo ga prodavati po dobroj ceni.

Vang Lung je slušao dok je jeo, i reče:— Čudna je to stvar da se radujem što ću videti rat, jer sam o njemu slušao celog veka, a nikada ga nisam doživeo.Zatim se seti kako se jednom plašio da će ga odvući u rat protiv njegove volje, ali je sada bio suviše star, a sem toga i bogat. A bogataš ne treba da se boji ničega. I tako nije obraćao pažnju na to, jedino je bio malo radoznao, i reče drugom sinu:— Radi sa žitom kako misliš da je dobro! U tvojim je rukama.Narednih dana igrao se s unučićima kada je bio raspoložen, spavao je, jeo, pušio i katkada išao da vidi svoju sirotu ludu, koja je sedela u udaljenom uglu njegovog dvorišta.Jednog ranog jutra, povlačeći se sa severozapada kao jato skakavaca, dođe rulja ljudi. Vang Lungov mali unuk stajaše na kapiji sa slugom tog lepog sunčanog jutra ranog proleća, i kada vide duge redove vojnika u sivim kaputima, otrča natrag svome dedi i povika:— Vidi šta dolazi, čiča!A Vang Lung se vrati s njim do kapije, da ga razveseli. Tamo su nailazili ljudi, punili ulice, punili grad, i Vang Lungu se učini kao da je odjednom nestalo vazduha i sunca zbog mnoštva sivih ljudi, koji su teško i ukorak prolazili kroz grad. Pogledao ih je pobliže i video da svaki čovek drži neko oružje s nataknutim nožem na vrhu. Lice svakog čoveka bilo je divlje, besno i grubo, mada su neki među njima bili još dečaci. Kada je Vang Lung video

njihova lica, privuče brzo dete k sebi i promrmlja:— Hajde da zatvorimo kapiju. Nema ništa dobro da se vidi na tim ljudima, malo moje srce!Ali odjednom pre nego Što se mogao okrenuti, jedan vojnik opazi ga i viknu:— Zdravo, sinovče mog starog oca!Vang Lung pogleda i vide sina svog strica, koji je bio odeven kao i ostali, prašnjav i siv, a lice mu je bilo divlje, bešnje nego lice i jednog drugog vojnika. Rođak se smejao hrapavo i vikao drugovima:— Ovde možemo zastati, moji ratni drugovi, jer ovo je bogat čovek i moj rođak!Pre nego što se užasnuti Vang Lung mogao da pomakne, rulja pokulja mimo njega kroz kapiju, a on je bio nemoćan među vojnicima. Oni uđoše u njegovo dvorište kao pokvarena, prljava voda, puneći svaki ugao i pukotinu. Legli su po popločanom tlu i zahvatali rukama vodu iz ribnjaka, zveketali noževima po izrezbarenim stolovima, pljuvali gde god su stizali i vikali jedan na drugog.Vang Lung u očajanju zbog toga što je uradio, odjuri natrag s detetom da nađe svog najstarijeg sina. Otišao je u dvorište svog prvenca, a ovaj je tamo sedeo čitajući knjigu, i kad uđe otac, ustade. Čim je čuo šta je zadihani Vang Lung rekao, poče da jauče i izađe napolje.Ali kad je video svoga rođaka, nije znao da li da ga proklinje ili da bude ljubazan prema njemu. Samo je gledao i uzdahnuo prema ocu, koji je bio iza njega:— Svi su naoružani noževima!Kad je sin to video, postao je ljubazan prema rođaku:— Zdravo, moj rođače, dobro došao opet u svoju kuću!A rođak razvuče vilice od smeha i reče:— Doveo sam malo gostiju!— Dobro došli, jer su tvoji — reče Vang Lungov najstariji sin. — Spremićemo im da jedu pre nego što odu svojim putem.A rođak nastavi i dalje kroz smeh:— Spremi jelo, ali nemoj žuriti, jer ćemo ostati više dana, možda mesec, a možda godinudve, jer ćemo se ukonačiti u gradu dok nas ne pozovu.Kada su Vang Lung i njegov sin to čuli, jedva su mogli da sakriju očajanje, ali su morali da se prave ravnodušni zbog noževa koji su svetlucali svuda po dvorištima, tako da se kiselo nasmešiše i rekoše:— Oh, kako smo srećni, oh, kako smo srećni...A najstariji se sin izgovori da mora ići da sprema jelo, uze oca za ruku, i oni odjuriše u unutrašnje dvorište. Sin zatvori vrata, a zatim zinuše jedan u drugoga od čuda, ne znajući šta da rade.Tada dođe drugi sin trčeći, zalupa na vrata i oni ga pustiše. Upao je sav zadihan i zamalo što nije pao.— Svuda su vojnici — govorio je isprekidano — u svakoj kući, čak i sirotinjskim. Dotrčao sam da vam kažem da se ne smete protiviti, jer je jedan pomoćnik — poznavao sam ga dobro, stajao je pored mene za tezgom — čuo da je vojska stigla i otišao svojoj kući. Vojnici su ušli u sobu u kojoj je ležala njegova bolesna žena. Kada se stao buniti, oni su ga proboli nožem kao da je od slanine, tako glatko da je nož prošao na drugu stranu. Moramo im dati što god zahtevaju. Molimo se samo neka uskoro rat krene na drugu stranu.Sva trojica pogledaše tužno jedan drugog i pomisliše na svoje žene i te požudne ljude. Najstariji sin razmišljaše o svojoj dobroj, časnoj ženi i reče:— Moramo preseliti sve žene u unutrašnje dvorište i paziti danju i noću da vrata budu zatvorena, a zadnja vrata krišom spremiti kako bi se kroz njih moglo pobeći!Tako su uradili. Pokupili su sve žene i decu i odveli ih u unutrašnje dvorište u kome je Lotosov Cvet živela s Kukumavkom i sluškinjama. Tu su sada žene živele stešnjene i prilično neugodno. Najstariji sin i Vang Lung čuvali su kapiju dan i noć, a drugi je sin dolazio kad je mogao. Stražarili su brižljivo i danju i noću.Ali šta su mogli s rođakom? Njega tek nisu mogli zadržati! On udari na vrata, uđe unutra i šetaše se svuda po svojoj volji, držeći isukani sjajni nož u ruci. Najstariji sin ga je pratio svuda, lica punog gorčine, ali se, ipak, nije usuđivao da mu šta kaže, jer je nož bio spreman. Rođak je gledao svuda naokolo i merkao svaku devojku.Pogledao je ženu najstarijeg sina, nasmejao se promuklim glasom i rekao:

— Zgodan slatki zalogaj imaš, moj rođače. Ovoj tvojoj gradskoj gospođi noga je mala kao lotosov pupoljak! A ženi drugog sina reče: — Evo lepe, čvrste, rumene rotkve sa sela! Ala je ovo komad Žilavog crvenog mesa!To je kazao, jer je žena bila debela, rumena i krupna, ali ipak zgodna. I dok žena najstarijeg brata ustuknu dok je rođak u nju piljio i sakri lice rukama, ova druga se nasmeja onako dobronamema i snažna i odgovori smelo:— E pa, ima ljudi koji vole ljutu rotkvu ili zalogaj crvenog mesa ...A rođak dodade brzo:— Za tim i ja žudim! — i učini pokret kao da hoće da je uhvati za ruku.Za sve to vreme najstariji sin bio je na velikoj muci zbog stida koji je osećao prema ovoj igri reči muškarca i žene, koji, po običajima, nisu smeli ni da razgovaraju jedno s drugim. On pogleda svoju ženu, jer se pred njom stideo rođaka i snahe, pošto je ona bila bolje vaspitana od njega. Vojnik primeti tu njegovu stidljivost i dobaci zlobno:— Rađe bih svakog dana jeo crvenog mesa nego komad hladne i bljutave ribe, nalik na ovu tvoju ženu!Na to se žena najstarijeg brata diže dostojanstveno i povuče u unutrašnje dvorište. Tada se rođak nasmeja hrapavo i reče Lotosovom Cvetu, koja je sedela i pušila na lulu:— Te gradske žene se i suviše prenemažu, zar ne, stara gospođo? — tu pogleda pažljivo Lotosov Cvet i produži: — Eh, stara gospođo, da zaista nisam znao da je moj rođak Vang Lung bogat, poznao bih po tebi, jer si čitav breg od mesa, sigurno se hraniš dobro i obilno. Samo žene bogatih ljudi mogu da izgledaju kao ti.Lotosov Cvet je bila vrlo zadovoljna što je naziva starom gospođom, jer je to titula koju mogu da imaju samo žene iz velikih kuća. Ona se nasmeja duboko, grokćući iz svog debelog glasa, zatim dunu pepeo s lule i dade je robinji da je opet napuni. Posle reče Kukumavki:— Taj grubi čovek ima smisla za šalu!I dok je govorila, zavodnički pogleda rođaka, iako su ti njeni pogledi imali manje uspeha nego ranije, jer joj oči nisu bile velike niti su imale kajsijasti oblik. A kad vojnik opazi taj njen pogled, nasmeja se grohotom i uzviknu:— Stara kuja još vrda repom! — i opet prsnu u smeh.Za sve to vreme najstariji sin je stajao ljut, ali nepomičan.Kada se rođak nagledao, otišao je da vidi svoju majku, a Vang Lung pođe da mu pokaže gde ona leži. Ona je spavala na postelji tvrdim snom, tako da je sin jedva uspeo da je probudi. Udarao je kundakom svoje puške po ciglenom podu kraj njenog uzglavlja. Najzad se starica probudi, zabezeknuto pogleda sina, a on nestrpljivo uzviknu:— Došao ti je sin, a ti još spavaš!Ona se diže s postelje, zureći u njega sva izvan sebe:— Moj sin, to je moj sin! — gledala ga je dugo. i kad nije znala šta drugo da uradi, ponudi mu lulu s opijumom, kao da nije mogla nešto bolje da smisli, pa reče robinji: — Spremi malo i za njega.Sin je gledao majku:— Ne, ja to neću!Vang Lung je stajao pored postelje i odjednom se uplaši da se rođak ne okrene i zapita ga:— Šta si uradio s mojom majkom da je tako suva i žuta i da joj je sve njeno zdravo meso nestalo?Zato Vang Lung reče brzo:— Voleo bih da se zadovoljava s manje opijuma, jer svakog dana popuši šaku srebra, ali zbog njene starosti ne usuđujem se da se protivim, jer joj je opijum potreban! — I uzdahnu dok je to govorio i kradom pogleda rođaka. Ovaj ne reče ništa, samo je buljio i gledao šta je ostalo od njegove majke. A kada ona opet pade u san, vojnik se diže i ode poštapajući se puškom, dok mu je oružje zveketalo.Nikoga iz te rulje besposličara u spoljašnjem dvorištu nisu Lung i njegova porodica toliko mrzeli i bojali se kao tog svog rođaka, iako su drugi vojnici lomili drveće i cvetne bokore šljiva i badema, krhali ih kako su hteli, uništavali fine rezbarije na stolicama svojim čizmama, kaljali izmetom ribnjake u kojima su šarene i zlatne ribice plivale, tako da su one uzginule plivale i trulile po vodi, okrenute belim trbusima nagore.Rođak je upadao u dvorište za žene kada je hteo, bacao poglede na robinje, a Vang Lung i njegovi sinovi pogledali su se preplašeno, jer se noću nisu usuđivali da spavaju. Kukumavka je to videla i predloži:— Ima samo jedan izlaz. Moramo mu dati jednu robinju na uživanje dok je ovde, jer će inače uzeti ženu odakle ne treba!I Vang Lung rado prihvati ovaj predlog, jer mu se činilo da neće moći izdržati ovaj život prepun briga, pa dodade:— To je dobra misao!On zamoli Kukumavku da ode i zapita rođaka koju bi robinju hteo, pošto ih je sve razgledao. Kukumavka posluša i vrati se:— Kaže da želi onu malu, bledu, što spava na postelji gospođe!Ta se robinja zvala Kruškov Cvetak. Nju je Vang Lung kupio jedne gladne godine, dok je bila mala, bleda i poluizgladnela, pa je uvek ostala nežna. Svi su je mazili i dozvoljavali joj da pomaže Kukumavki i svršava manje poslove oko Lotosovog Cveta, da puni lulu i da sipa čaj. Tom prilikom rođak je i video devojku.Kad je devojče to čulo, zaplaka se, i dok je sipala čaj za Lotosov Cvet, jer je Kukumavka donela vest i ispričala u unutrašnjem dvorištu pred svima — ispusti lonac koji se razbi u komadiće, i čaj se proli, ali devojka nije videla šta je uradila. Samo se prući ničice pred Lotosov Cvet, i poče da udara glavom o cigle, jadikujući:— Oh, gospođo, ne mene, nemojte mene, bojim se za svoj život pored njega!Lotosov Cvet je bila nezadovoljna, i odgovori zlovoljno:— On je samo muškarac. A za devojku je svaki muškarac — muškarac! Svi su jednaki, i čemu ta galama! — A zatim naredi Kukumavki: — Uzmi tu robinju i daj mu je!Mlada devojka sklopi očajno ruke i plakaše kao da će umreti od plača i straha, a njeno se malo telo treslo. Gledala je redom sva lica, preklinjući ih svojim suzama.

Sinovi Vang Lunga nisu mogli da se usprotive ženi svog oca, a tako isto ni njihove žene, još manje najmlađi sin, koji je stajao i buljio u devojku, stisnutih pesnica na grudima, dok su mu se crne obrve nabrale. Ali, on ništa ne progovori. Deca i robinje su posmatrali i ćutali. Čuo se samo strašan glas i plač preplašene devojke.Vang Lungu je ovo bilo nelagodno. Gledao je mladu devojku kolebajući se. Nije želeo da naljuti Lotosov Cvet, ali je ipak bio ganut, pošto je uvek imao mekano srce. Devojčica primeti to njegovo sažaljenje, pritrča, obgrli mu noge i zaplaka dubokim jecanjem. Vang Lung je gledao kako se tresu njena uska ramena i pomisli na svog snažnog, grubog i divljeg rođaka, koji je već davno prevalio mladost. Oseti zato neku odvratnost i blago reče Kukumavki:— Nije lepo tako primoravati mladu devojku! To je rekao dosta blago, ali Lotosov Cvet viknuoštro:— Ona mora da učini što joj je naređeno! Već sam jednom rekla da je glupost plakati zbog jedne sitnice koja se svakoj ženi mora dogoditi ranije ili kasnije.Ali Vang Lung je bio milostiv i reče Lotosovom Cvetu:— Pustimo da vidimo šta se drugo može uraditi. Kupicu ti drugu robinju, ako hoćeš, ili nešto drugo, ali daj da vidimo da li se može nešto drugo uraditi.Tada Lotosov Cvet odjednom zaćuta, jer joj je oko davno zapalo za strani časovnik i nov rubinski prsten. A Vang Lung naredi Kukumavki:— Idi i reci mome rođaku da devojka ima neku gadnu i neizlečivu bolest. Pa ako je hoće takvu, onda je sve u redu, ona će mu doći. Ali ako se boji toga, kao što se mi svi bojimo, reci mu da imamo drugu robinju koja je zdrava.Vang Lung pogleda robinje koje su stajale naokolo, sakrile svoja lica, kikotale se i pravile se kao da se stide. To su radile sve osim jedne snažne devojčure, koja je imala više od dvadeset godina. Njeno se crveno lice nasmeja:— Čula sam već dosta o tome i imam nameru da probam! Naravno, ako me on hoće. On nije tako gadan kao drugi.Vang Lungu laknu i on odgovori:— Dobro, onda idi! A Kukumavka reče:— Hajde odmah sa mnom, jer se može dogoditi da on uzme najbliži plod!I one izađoše.Mlada devojka je još uvek držala Vang Lungovu nogu, samo je prestala da plače i ležala je osluškujući šta se događa. Lotosov Cvet je još uvek bila ljuta na nju, pa ustade i otide bez reči u svoju sobu. Vang Lung nežno podiže devojku. Ona je stala pred njega, pognuta i bleda, a on opazi da ima malo, mekano, duguljasto lice, izvanredno nežno i bledo, i mala otvorenocrvena usta. Vang Lung je oslovi blago:— Skloni se sada od svoje gospođe za dandva, dete moje, dok je ne prođe srdžba, a kad onaj vojnik dođe, sakri se da te opet ne poželi.Devojka diže glavu, pogleda Vang Lunga dugim pogledom, strasno, podignu se i nestade je pored njega kao senka.Rođak je živeo mesec i po dana, imao devojčuru kada je hteo, a ona je začela i hvalisala se po dvorištu. Iznenadno rat se nastavi, a rulja ode brzo kao kad vetar uhvati i potera plevu. Ostale su samo prljavština i pustoš za njima. Vang Lungov rođak opasa nož, stade pred njih s puškom na ramenu i reče podrugljivo:— I ako se ne vratim vama, ostavio sam vam svoje drugo ja, i unuka za svoju majku. Ne može svaki čovek ostaviti sina gde zastane mesec ili dva. To je jedna od prednosti vojničkog života. Vojnikova setva niče posle njega i drugi je moraju negovati!I smejući se svima ukućanima, ode svojim putem za ostalima!XXXIKad su vojnici otišli, Vang Lung i njegova dva sina složiše se najzad u jednoj stvari, a to je da se svaki trag onog što se odigralo mora izbrisati. Ponovo su pozvali tesare i zidare. Sluge su očistile dvorište, a tesari vesto popravili pokrhane rezbarije i stolove. Ribnjake su ispraznili zajedno s nečistoćom, u njih je stavljena sveza voda, a stariji sin kupi opet zlatne i šarene ribice. Zatim ponovo zasadi cvetna drveta i podreza skrhane grane drveća koje je pre-ostalo. Posle godinu dana, dvorište je opet bilo sveže i cvetno, a svaki se sin ponovo preselio u svoje dvorište, i tako je svuda bio red.Robinji koja je zanela od sina Vang Lungovog strica bilo je zapoveđeno da dvori staricu dokle živi, a to nije moglo dugo biti, i kada umre, da je položi u mrtvački sanduk. Vang Lung se radovao kada je ta robinja rodila devojčicu, jer da je bio dečak, ona bi se ponosila i zahtevala mesto u porodici. Ali pošto je dete bila devojčica, to je značilo da je robinja rodila robinju, i majka ostade što i ranije.Ipak je Vang Lung bio pravedan prema njoj, kao prema svima, i kazao je da može uzeti sobu starice kada ona umre, naravno, ako joj se svidi. Ponudio joj je i strminu postelju, jer nemanje jedne sobe i jedne postelje neće se osetiti kada u kući ima šezdeset soba. Vang Lung dade robinji i malo srebra. Bila je prilično zadovoljna, samo ju je jedna stvar tištala, i ona to reče Vang Lungu:— Čuvaj mi srebro kao miraz, moj gospodaru! Ako ti nije nezgodno, udaj me za seljaka ili dobrog siromaha. To će biti tvoja zasluga. Pošto sam živela s muškarcem, teško mi je da ležem u postelju sama!Vang Lung joj obeća rado, i tom prilikom sinu mu u glavi jedna misao. Obećao je ženu siromahu, a nekada je on, kao siromašan čovek, dolazio u isto ovo dvorište po svoju ženu. Nije mislio pola veka na Olanu. Sada se seti nje, ali nije bio žalostan, već samo setan zbog uspomene na davno minula vremena, jer je toliko bio udaljen od nje. Zato reče žalosno:— Kada stara sanjalica umre od opijuma, naći ću za tebe muža. A to neće dugo trajati!Vang Lung uradi kao što je rekao, žena dođe jedno jutro do njega i saopšti mu:— Ispuni obećanje, moj gospodaru, jer je stara umrla u ranu zoru. Nije se ni probudila. Položila sam je u mrtvački sanduk.Vang Lung je mislio koga čoveka na svojoj zemlji poznaje, i seti se kukavicemladića koji je prouzrokovao Čingovu smrt i koji je imao isturene zube na donjoj usni.„On to nije namerno uradio", mislio je Vang Lung, „a dobar je kao i svi ostali." Bio je to jedini mladoženja koga se mogao setiti.Vang Lung posla po mladića, i ovaj dođe. Sada je već bio odrastao čovek, ali je ostao grub i zubi su mu virili kao i ranije. Vang Lungu je bila želja da sedne na ono uzvišeno mesto u velikoj dvorani, dapozove kako b

a se, i da im kaže lagano, tpunosti nekadašnji događaj: evo ti ove žene. Ona je tvoja, ako je hoćeš. Niko je nije imao osim sina mog rođenog strica!Čovek je uze sa zahvalnošću, jer je bila snažna devojka i dobre naravi. A on je bio suviše siromašan da bi se mogao oženiti nekom drugom devojkom.Vang Lung siđe s uzvišen ja i činilo mu se da mu je život zaobljen, da je uradio sve što je zamislio da će učiniti u svom životu, i više nego što je ikada sanjao da može. Ni sam nije znao kako je sve to došlo. Tek mu se sada činilo da je spokojan i da može spavati na suncu. Bilo je i vreme za to, jer je bio blizu šezdeset i pete. Unuci su bili oko njega, kao mladi bambusi, tri sina najstarijeg sina, najstariji među njima imao je skoro deset godina, i dva sina njegovog drugog sina. Još je bio treći sin, koji je trebalo uskoro da se oženi. A kada prođe i to venčanje, ništa više neće uznemiravati Vang Lunga i on će moći da bude na miru.Ali spokojstva još nije bilo. Izgledalo je da je dolazak vojnika ličio na najezdu roja divljih pčela, koje ostavljaju ujede za sobom gde god mogu. Žena najstarijeg sina i žena drugog sina, koje su bile dosta učtive jedna prema drugoj dok su živele zajedno u jednom dvorištu, sada su se žestoko mrzele. Mržnja se stvarala stotinama sitnih zađevica, zađevicama žena čija deca moraju da žive i da se igraju zajedno i međusobno tuku kao mačke i psi. Svaka majka bi potrčala da odbrani svoje dete. Drugu bi decu tukla, a svoju štedela. Njeno je dete uvek imalo pravo u svakoj svađi. I tako se dve žene omrznuše.Žena najstarijeg sina nije mogla oprostiti što je onog dana rođak pohvalio ženu sa sela a ismejavao nju, snahu iz grada. Dizala je zato sada glavu visoko kada je prolazila pored jetrve, i jednog dana reče glasno svome mužu:— Žalosna je to stvar imati u porodici ženu koja je drska i rđavo vaspitana, tako da je čovek može nazvati crvenim mesom, a ona da mu se smeje u lice.A žena drugog brata nije čekala, nego dobaci glasno:— Moja je jetrva ljubomorna, jer ju je rođak nazvao parčetom hladne ribe!I tako se njih dve počeše ljutito gledati i mrzeti, mada se starija snaha, pošto se ponosila svojim vaspitanjem, uzdržavala i pokazivala dostojanstvo i u prezren ju, pazeći da se ne osvrće na prisutnost druge. Ali kada su njena deca htela da izađu iz svog dvorišta, ona bi im viknula:— Volela bih da se klonite rđavo vaspitane dece! To je govorila glasno, da bi je čula druga jetrva,koja je stajala nadomak obližnjeg dvorišta. A ova bi onda viknula svojoj deci:— Nemojte se igrati sa zmijama, jer će vas ujesti! Tako su se te dve žene sve više mrzele. Stvarje bila utoliko gora što se ni braća nisu međusobno jako volela, jer se stariji uvek bojao da njegova porodica ne izgleda nisko u očima njegove žene, koja je vaspitana u gradu u boljoj porodici nego on, a mlađi se brat plašio da rasipanje njegovog brata ne upropasti nasledstvo pre nego što bude podeljeno. Osim toga, stariji se brat ljutio što njegov brat zna tačno koliko otac ima para i koliko se troši, jer je novac prolazio kroz njegove ruke, a starijem bratu to nije bilo poznato, već je morao da ide kod oca i majke za ovo ili ono kao dete. Pošto su sada žene mrzele jedne drugu, ta se mržnja protegnu i na muževe, i u dvorištima je uvek bilo svađe, a Vang Lung je uzdisao što nema spokojstva u kući.Vang Lung je imao i svoju potajnu nevolju s Lotosovim Cvetom, još od onog dana kada je zaštitio njenu robinju od sina svoga strica. Otada je devojka bila stalno u nemilosti kod svoje gospodarice, mada ju je dvorila ćutke i ropski, i stajala pored nje ceo dan, puneći lulu, donoseći ovo ili ono. A noću. knda bi se Lotosov Cvet žalila, robinja je ustajala, trljala joj telo i butine da se umiri. Ipak Lotosov Cvet nije bila zadovoljna.Ona je bila ljubomorna na devojku, i slala ju je od sebe kada bi Vang Lung dolazio, a njega optuživala da gleda robinju. Vang Lung je pomišljao m devojku kao na ubogo malo dete, koje je bilo zaplašeno, starao se o njoj kao što bi se brinuo za sirotu ludu, i ništa više. Ali kada ga Lotosov Cvet okrivi, on se tek tada seti da pogleda devojku. Bila je zaista vrlo lepa tako bleda kao breskvin cvet. I dok je gledao robinju, nešto se pokrenu u njegovoj staroj krvi, koja je bila mirna poslednjih deset godina i više.Dok se Vang Lung podsmevao Lotosovom Cvetu: — Šta, zar misliš da sam ja još požudan kad dolazim u tvoju sobu samo triput u godini — u isto vreme gledao je ispod oka na devojku i bio uzbuđen.Iako je Lotosov Cvet bila neznalica u svemu drugom sem u jednoj struci, znala je iz iskustva da ljudi, kada ostare, hoće da se probude još jedared u kratku mladost. Zbog toga je bila srdita i govorila da će devojku prodati u čajdžinicu. Ali, Lotosov Cvet je ipak volela svoju udobnost, a Kukumavka je ostarela i olenila se, dok je devojka bila brza i videla odmah šta je potrebno gospodarici pre no što je to znala i ona sama. Zato je Lotosovom Cvetu bilo te-ško da se rastane od nje. U toj za nju neobičnoj borbi Lotosov Cvet se još više ljutila zbog svog nespokojstva, pa je zbog tog nemira još teže bilo živeti s njom. I Vang Lung zato izostade iz njenog dvorišta nekoliko dana, jer njeno raspoloženje nije moglo da ga razveseli. Mislio je da će pričekati i da će to proći, ali je, u stvari, razmišljao o lepoj, bledoj, mladoj devojci više nego što se nadao.Ali, kao da nije bilo dosta nevolje u kući sa ženama, pojavi se i najmlađi sin. To je bio miran dečak, uvek pognut nad svojim knjigama, koje je dockan počeo da uči. O njemu se uvek govorilo kao o mladiću tankom kao trska, uvek s knjigama pod pazuhom i sa starim učiteljem koji se vrteo oko njega i išao za njim kao pas.Dečak je živeo među vojnicima dok su oni bili u kući, slušao njihove priče o ratu, pljački i bitkama. Sve je to slušao ushićeno, a sam ne govoreći ni reči. Tada je tražio od starog učitelja knjigu s pričama iz ratova triju kraljevina, o razbojnicima koji su živeli u stara vremena okolo jezera Svej, i glava mu je uvek bila puna snova. Zato ode ocu i reče:— Znam šta ću da radim! Postaću vojnik i otići ću u rat!Kada Vang Lung to ču, pomisli u velikom strahu da je to najgora stvar koja mu se mogla desiti, pa povika jakim glasom:— Kakva je to ludost? Zar neću nikada biti spokojan od svojih sinova! — Prepirao se s deranom, pokušavao da bude nežan i ljubazan kada je video dečakove skupljene crne obrve, i govorio je: — Moj sine, još u staro doba rečeno je da ljudi ne uzimaju dobro železo da prave čavao, ni dobrog čoveka da načine vojnika. A ti si moj mali sin, moj najbolji mali, najmlađi sin! Kako ću spavati noću dok ti tumaraš po zemlji ovamoonamo ratujući!Ali dečak je bio odlučan, pogleda oca, namršti se i uz viknu:

— Ja hoću da idem!Vang Lung nastavi da ga nagovara:— Možeš ići u školu koja ti se dopada. Poslaću te u velike škole na jugu, ili u strane škole, da naučiš retke stvari. Možeš ići kud god hoćeš radi svoje nauke, samo ako nećeš da postaneš vojnik! Sramota je za čoveka kao što sam ja, za čoveka sa srebrom i zemljom, da ima sina koji je vojnik. — Pošto je dečak još uvek ćutao, Vang Lung produži dalje: — Reci svom starom ocu zašto želiš da budeš vojnik?Dečak odjednom uzviknu, a oči mu se zasijaše ispod obrva:— Biće takav rat o kakvom nismo sanjali. Doći će revolucija, borba, i rat kakav nikada nije bio! Naša će zemlja biti slobodna!Vang Lung je slušao to u najvećem ćudu, jer tako što nije čuo ni od jednog sina.— Šta je to sada odjednom, ja.ne znam! — čudio se. — Naša je zemlja već slobodna, sva naša dobra zemlja jeste slobodna. Iznajmljujem je kome hoću, i to mi donosi srebra i dobre žetve. Od toga sei hranite, odev^MBržavate, i ja ne znam kakvu slobodu još želiŠ^IPiego što imaš! Ali dečak mrmljaše ogorčeno:— Ti ne razumeš, ti si suviše star, ti ništa ne razumeš!Vang Lung je premišljao, gledao tog svog sina, video paćeničko mlado lice, i pomisli u sebi:„Tome sinu dao sam sve! I sam njegov život! Sve što ima od mene je! Dopustio sam mu da ostavi zemlju, mada tamo nemam sina da posle moje smrti nadgleda njive. Dopustio sam mu čitanje i pisanje, premda u mojoj porodici nema potrebe za tim, jer već imam dvojicu pismenih", razmišljao je tako Vang Lung dalje, buljio u dečaka i opet reče: — Sve što ima od mene je.Tada krišom pogleda sina, i vide da je visok, kao da je već čovek, mada još vitak kao svi mladići, i poče poluglasno da mrmlja, jer nije video znake požude u dečaku:„Dobro, možda mu je potrebno još nešto drugo!" A zatim nastavi glasno: — Oženićemo te uskoro, moj sine!Ali dečak sevnu na oca vatrenim pogledom ispod svojih gusto nabranih obrva, i reče prezrivo:— Onda ću zaista pobeći, jer za mene žena nije odgovor na sve, kao što je bio slučaj s najstarijim bratom!Vang Lung odmah primeti da je napravio grešku i poče brzo da se izvinjava:— Ne, ne, nećemo te ženiti, nego mislim, ako ima robinja koju želiš ...A dečak odgovori oholim pogledom i dostojanstveno, skrštenih ruku na grudima:— Nisam ja običan mlad čovek. Imam ja svoje snove. Ja želim slavu. Žena ima svugde! — I tada. kao da se setio nečega što je zaboravio, najedared izgubi svoje dostojanstvo, opusti ruke i reče običnim glasom: — Nema odvratnijeg skupa robinja nego što ih mi imamo. Kada bih ih gledao, ali ja to ne činim, ne bih našao u dvorištima nijednu lepu, izuzevši možda onu mladu bledu devojku koja dvori onu u unutrašnjim dvorištima!Tada je Vang Lung znao da mladić govori o Kruškovom Cvetku, i obuze ga neobična ljubomora. Najednom se oseti starijim nego što je bio, mator, suviše odebljao oko pasa i prosede kose. I video je svoga sina, čoveka vitkog i mladog. Oni su bili otac i sin, ali u tom trenutku dva muškarca, jedan sSar i jedan mlad. Zato Vang Lung reče ljutito:— Čuvaj se robinja! Neću da imaš pokvareno gospodsko vladanje u ovoj kući. Mi smo dobar, snažan seljački svet, poštena morala! Nikako drukčije ne sme biti u mojoj kući!Đečak otvori širom oči, podiže obrve, slegnu ramenima i dodade ocu:— Ti si o tom prvi započeo razgovor! — zatim se okrete i iziđe.Vang Lung ostade sam u sobi za stolom. Osećao se žalostan i usamljen. Mrmljao je:— Ja zaista nigde nemam spokojstva u kući! Toliko silni jed zbunio je Vang Lunga, ali, madanije mogao da razume zašto, ljubomora je od svih nevolja bila najjača. Njegov sin je gledao na malu. belu, mladu devojku i našao da je lepa!XXXIIVang Lung nije mogao prestati da misli o onome što mu je najmlađi sin rekao o Kruškovom Cvetku. Posmatrao je devojku neprimetno ali neprestano kako dolazi i odlazi! Misao o njoj ispuni ceo njegov mozak, i on polude za robinjom. Ali nikome ništa nije govorio.Jedne noći, u rano leto te godine, kada je noćni vazduh bio gust, pun topline i mirisa, sedeo je Vang Lung u svom dvorištu pod cvetnim kajsijinim drvetom i teški miris ispunjavao mu je nozdrve. Sedeo je tako, a krv mu je tekla vrelo kao u mladog Čoveka. Već po danu osećao je krv i bio napola spreman da izađe na svoje njive i oseti dobru zemlju pod nogama, da izuje i obućuTTarape, da bi je osetio na svojoj koži!To bi i učinio, ali se stideo da ga ljudi ne vide, da ne vide njega, koji živi u gradu, koga više nisu smatrali za seljaka, već kao sopstvenika zemljišta i bogatog čoveka. Tako je nemirno hodao po kući i udaljavao se sasvim od dvorišta u kome je Lotosov Cvet sedela u hladu i pušila lulu, jer je ona dobro poznavala kada je muškarac nemiran i imala je oštar pogled da zapazi šta ne valja. Išao je, dakle, Vang Lung sam, i nije želeo da vidi nijednu od svojih dveju snaha svađalica, ni svoju unučad, u kojoj je toliko uživao.Tako mu je dan prolazio strašno sporo. Osećao se usamljen, a krv mu je jurila po telu. Nije mogao da zaboravi najmlađeg sina kako je izgledao visok i prav, kako njegove sabrane obrve oličavaju ozbiljnu mladost. Nije mogao da zaboravi ni devojku. Mislio je:„Pretpostavljam da su vršnjaci, dečak mora biti u osamnaestoj, a njoj nema još sedamnaest!"Tada se seti da će sam uskoro napuniti sedamdeset i zastide se svoje bujne krvi.— Bilo bi dobro dati devojku dečaku! — govorio je više puta, i svaki put kada bi to kazao, ubolo bi ga nešto u već ranjeno telo. I opet nije mogao a da se ne ubada i da ne oseća bol.I tako mu je dan prošao vrlo dug, u samoći.Kad je došla noć, bio je sam i sedeo u dvorištu. Nikoga nije bilo u celoj kući kome bi mogao otići kao prijatelju. Noćni vazduh je bio gust, mek i pomešan s mirisom cvetova kajsijinog drveta.I dok je tako sedeo u pomrčini pod drvetom, neko prođe pored njega. On brzo pogleda. To je bila Kruškov Cvetak.— Kruškov Cvetak! — gotovo prošaputa njegov glas.

Devojka zastade, spusti glavu osluškujući Tada je zovnu, ponovo a glas mu je jedva izlazio iz grla:— Hodi ovamo k meni!Ona ga ču, plašljivo se uvuče kroz vrata i stade preda nj. Jedva je Vang Lung mogao videti devojku kako stoji u pomrčini, ali ju je osećao i pruži ruku da je uhvati za njen mali kaput. Govorio je skoro gušeci se:— Devojko!Tada mu zape reč u grlu. Mislio je da je star i da je sramota za čoveka koji ima unuke, bliže po godinama toj devojci nego što je on. Ali je ipak privlačio njen mali kaput.A devojku, svu u očekivaju, uhvati toplina njegove krvi. Ona se saže, kliznu na zemlju kao cvetak koji se savija na stabljici, obuhvati njegove noge i tu leže. Vang Lung je tiho govorio:— Devojko, ja sam star čovek, vrlo star čovek!...Onda ona progovori, a glas je dolazio iz pomrčine kao dah kajsijinog drveta:— Ja volim stare ljude, ja volim stare ljude... Oni su tako dobri...On opet reče, nežno, saginjući se malo prema njoj:— Mlada devojka kao ti treba da ima visokog, vitkog mladića, mala devojka kao ti... — A u srcu je pomislio: „Kao moj sin", ali glasno to ne reče, jer bi mogao devojci utuknuti tu misao u glavu, a to ne bi mogao izdržati.Ali devojka kaza:— Mladi ljudi nisu dobri. Oni su samo puni žestine ...I čuvši njen tanki glas kako dršće oko njegovih nogu, srce mu uzavre u velikim talasima ljubavi prema devojci i on je uhvati, podiže snažno i uvede u svoje odaje...Kada je to uradio, zadivila ga je ljubav njegove starosti više nego ijedna njegova ranija požuda, jer u svojoj silnoj ljubavi za Kruškovim Cvetkom nije zgrabio devojku kao što je uzimao druge koje je poznavao.Ne! On je držao devojku nežno. Bio je zadovoljan da oseća njenu laku mladost kraj svog teškog, starog tela, bio je zadovoljan da je danju samo gleda, bio je zadovoljan što mu ruka dodiruje njen lepršavi kaput, bio je zadovoljan što se njeno telo odmara noću blizu njega. I divio se ljubavi starosti koja je tako nežno i tako lako zadovoljena.A što se nje tiče, ona je bila devojka bez strasti, i priljubila se uz Vang Lunga kao uz oca. Bila mu je zaista više nego poludete, i jedva žena.Nije brzo izašla na videlo stvar koju je Vang Lung učinio. Ništa nije govorio, a zašto i da priča, kada je bio gospodar u svojoj kući!Ali, prvo, oštro Kukumavkino oko opazi sve. Ona je videla devojku kako zorom izmiče iz njegovih dvorišta. I zadrža je jedno jutro, nasmeja se, a njene stare oči kao u jastreba zasvetleŠe:— Neka, neka! I tako je stari gospodar još jedared...A kada Vang Lung to ču u svojoj sobi, ogrnu odeću i brzo izađe. Nasmeja se bojažljivo i poluglasno, pa reče mrmljajući:— Rekoh joj da bi bolje bilo da uzme mladog dečka, ali ona je htela mene staroga!— Biće lepo kada ispričam gospodarici — reče Kukumavka. I njene se oči zasvetleše zlobno.— Ne znam ni sam kako se sve dogodilo — odgovori Vang Lung lagano. — Nisam mislio da uvedem još jednu ženu u svoje odaje. Stvar je došla sama od sebe.Tada Kukumavka reče: — Moram sve kazati gospodarici. — A Vang Lung, koji se plašio srdžbe Lotosovog Cveta više nego ičeg drugog, molio je ponovo Kukumavku:— Dobro, onda reci joj kad baš hoćeš, ali udesi stvar tako da se ona ne ljuti kad ja dođem. Pa ću ti dati punu šaku novca.Kukumavka ode smešeći se i mašuči glavom. Obećala je Vang Lungu, a on se vrati u dvorište i ne htede da izađe neko vreme dok se Kukumavka ne vrati:— Kazala sam joj. Bila je dosta ljuta. I tek kad sam je podsetila da odavno već želi strani časovnik, koji si joj obećao, popustila je. Ona hoće da ima prsten s rubinom, i to dva prstena, po jedan na svaku ruku. Sem toga, hoće još neke druge stvari, kojih će još da se seti, i hoće jednu novu robinju umesto Kruškovog Cvetka. Ona ne treba više da joj dolazi, a tako isto ni ti, jer joj se smuči kada te vidi! Vang Lung obeća sve i brzo odgovori:— Nabavi joj šta želi, i ja joj neću ništa prebaciti!Bio je zadovoljan što ne mora da vidi Lotosov Cvet sve dok se ne utiša i on ne ispuni njene želje.Ali, ostala su još tri sina. Pred njima se osećao postiđen zbog onoga što je uradio. Ponavljao je sebi bezbroj puta:— Zar nisam ja gospodar u svojoj sopstvenoj kući, zar ne mogu uzeti svoju sopstvenu robinju koju sam kupio svojim srebrom?Ali, bio je ipak postiđen, i ako pomalo i ponosit, kao neko ko je još strastan i mužjak, dok ga drugi drže da je samo starac. I čekao je da sinovi dođu u njegovo dvorište.Oni su dolazili pojedince, jedan po jedan. Prvo je naišao drugi sin. On je pričao o zemlji, žetvi, suši, koja će ove godine svesti žetvu na trećinu. Ali tih dana Vang Lung nije mislio ni najmanje o kiši i o suši jer ako bi mu žetva ove godine i donela malo, ostalo je srebro iz prošle godine. Napunio je svoja dvorišta srebrom, imao novaca koji su mu dugovali trgovci u radnjama hranom, izdao je mnogo para pod visok interes koji je skupljao njegov sin. Zato nije više gledao kakvo je nebo nad njegovom zemljom.Ali dok je govorio, sin je lutao svojim zamagljenim i ćutljivim pogledom po sobama. Vang Lung je znao da traži devojku, znao je da želi da vidi da li je istina što je čuo. Zato pozva Kružkov Cvet koja se sakrila u spavaćoj sobi:— Donesi mi čaja, moje dete, i mome sinu! Ona izađe. Njeno nežno bledo lice obli rumeni zajapuri se kao breskva. Oborila je glavu i milela tiho unaokolo svojim malim nogama. A sin je zuriou nju, kao da je nešto načuo, a nije dosada mogao verovati.Ali na sve to sin ne reče ni reči. Samo je pričao da je zemlja takva i takva, da ovaj i onaj zakupac mora biti izmenjen na kraju godine, da drugi neki, takođe, mora biti oteran, jer puši opijum i nije skinuo sa zemlje što ona može da rodi. Vang Lung zapita sina šta mu rade deca. On odgovori da imaju stodnevni kašalj, ali je to sitna stvar, jer je vreme toplo.

Tako su razgovarali o svemu i svačemu pijući čaj. Drugom sinu bilo je dosta što je video, pa ode, i Vang Lung se oslobodi.Pre nego što je prevalilo podne, dođe najstariji sin, visok, lep i ponosit, u godinama svoje zrelosti. Vang Lung se plašio njegove oholosti i nije odmah pozvao Kruškov Cvet, nego je čekao i pušio na lulu. A najstariji sin je sedeo ukočen, ohol i dostojanstven, i zapitao na učitv način za zdravlje svoga oca. Vang Lung odgovori brzo i mirno da je dobro. A kad ga pogleda u oči, nestade mu straha, jer je prozreo sina: čoveka velika tela, ali koji se boji svoje gradske žene, a još više da izgleda da nije otmenog porekla. Snaga zemlje, koja je još bila jaka u Vang Lungu, nabuja, i on opet postade nemaran prema tome sinu, kao što je bio ranije nemaran prema njegovim otmenim pokretima. Zato najedanput pozva Kruškov Cvetak:— Hodi, dete moje, nali opet čaja za starijeg sina! Ovoga puta devojka izađe vrlo hladno i tiho. Anjeno duguljasto lice bilo je belo kao cvet njenog imena. Oči su joj bile spuštene kada je ušla. Kretala se tiho i činila samo ono što joj je naređeno. Zatim izađe brzo.Otac i sin sedeli su ćuteći dok je ona sipala čaj, ali kada je otišla, podigoše šolje. Vang Lung pogleda pravo u oči svoga sina i uhvati njegov otvoren pogled divljenja. To je bio pogled čoveka koji drugome potajno zavidi. Posle su popili čaj, a sin najzad reče nejasnim hrapavim glasom:— Nisam verovao da je tako!— Zašto ne? — odgovori Vang Lung mirno. — fo je moja sopstvena kuća.Sin uzdahnu i posle nekog vremena odgovori:— Ti si bogat i možeš da radiš šta hoćeš! — 1 uzdahnu opet i reče: — Ja pretpostavljam da jedna žena nije uvek dosta za bilo koga muškarca, i onda dođe dan ...Sin prekide, ali u njegovom pogledu bilo je zavisti muškarca koji zavidi drugom protiv svoje volje. Vang Lung ga pogleda i nasrne ja se u sebi, jer je dobro poznavao požudnu narav svog najstarijeg sina. Bilo mu je jasno da otmena gradska žena neće uvek držati uzde i da će se jednog dana pojaviti muškarac.Najstariji sin nije rekao ništa više i otišao je svojim putem, kao što radi čovek kome je nova misao sinula u glavu. A Vang Lung je sedeo, pušio lulu i bio ponosit na sebe što je učinio ono što je želeo, iako je bio star čovek.Ali najmlađi sin je došao tek kada je pala noć. Pojavio se sam. Vang Lung je sedeo u svojoj srednjoj sobi. Crvene svece bile su upaljene na stolu, a on je pušio, dok je Kruškov Cvetak sedela tiho na drugoj strani stola prema njemu, ruke sklopila i mirno ih držala u krilu. Pokatkad je gledala Vang Lunga, slobodno kao što čine deca. I on ju je posmatrao i ponosio se onim što je učinio.Odjednom se pred njim stvori njegov najmlađi sin. Pojavio se iz pomrčine dvorišta i niko ga nije video kako je ušao. Mladić je stajao u nekom neobičnom stavu. Vang se odmah seti pantera, koga je nekada video kada su ga seljaci doneli iz brda gde su ga uhvatili. Zver je bila vezana, ali ipak spremna na skok. Oči su joj se sjajile kao dečakove, koji je nepomično gledao oca. Svoje obrve, koje su bile suviše guste i crne za njegovu mladost, on sabra grubo i mrko. Stajao je tu i najzad tiho, prigušenim glasom reče:— Sada ću ići u vojnike! Ići ću u vojnike! Nije gledao devojku već samo oca. A Vang Lungkoji se nije ni najmanje uplašio najstarijeg sina, ni18 Dobra zemlja273drugog sina, najednonjppptooja ovog trećeg, na koga je jedva pomislio od rođenja.Vang Lung zamuca i htede nešto da kaže, ali kada je izvadio lulu iz zuba, ne izusti ni reči već se zagleda u svoga sina. A mladić je neprestano ponavljao:— Sada ću ići, sada ću ići!Odjednom se okrenu i pogleda u jedan mah devojku, a ona, uplašena, pogleda njega, pa pokri obema rukama lice da ga ne vidi. Tada mladić otrže oći od nje i jednim korakom izađe iz sobe. Vang Lung je gledao u mračni otvor vrata, raširenih u crnu letnju noć, ali sin je već bio otišao i tišina je vladala svuda.Najzad se Vang Lung okrete devojci, reče ponizno, nežno, sav utučen, tako da mu sav ponos nestade:— Ja sam suviše star za tebe, dete moje! Znam ja to dobro! Ja sam star, star čovek!AM devojka spusti ruke s lica i viknu strasno kao nikada dotle:— Mladi ljudi su tako svirepi! Meni se najviše dopadaju stari ljudi!Kada je svanulo, Vang Lungov najmlađi sin beše nekud otišao, a kuda, to niko nije znao.XXXIIIKao što jesen blešti od lažne toplote leta pre nego što zamre u zimu, tako je bilo i sa žarkom ljubavlju koju je Vang Lung osećao prema Kruškovom Cvetu. Kratka zanesenost prođe, i strast se ugasi u starcu. Bio je zaljubljen u devojku, ali bez požude.Kada je plamen iščilio, Vang Lung opet postade hladan stari čovek. Pri svem tom, bio je zaljubljen u nju. Tešilo ga je što je ona u njegovom dvorištu, što ga služi verno i vrlo strpljivo. On je bio savršeno dobar prema njoj, tako da se njegova ljubav sve više pretvarala u ljubav oca prema ćerki.Njemu za volju, Kruškov Cvetak je bila dobra prema sirotoj ludi. To mu je bila velika uteha, i jednog dana poveri devojci nešto o čemu je često razmišljao. Poverio joj je da se brinuo šta će biti s ludom kad on umre, jer niko osim njega nije se brinuo da li je ona živa i da li gladuje. Zato je kupio zamotuljak belog otrova u radnji s lekovima i odlučio se da ga da jadnoj ludi kad vidi da mu se smrt približuje. Ali toga se više bojao nego svoje smrti. I mnogo ga je radovalo kad je video da je Kruškov Cvetak verna i odana.Zato joj je rekao:— Kada umrem, nemam nikoga kome bih mogao ostaviti sirotu ludu, osim tebe. Znam da će ona živeti i posle mene, jer nema ništa što bi je uzrujavalo i što bi je moglo ubiti. A znam dobro, kada umrem, niko se neće potruditi da je nahrani, skloni od kiše, hladnoće i zime, leti izvede na sunce, i možda će to ubogo stvorenje, na koje smo ja i njena majka pazili celoga života, poslati da luta po ulicama. U ovom zamotuljku je njen spas. Pa kada umrem, ti pomešaj otrov s njenim pirinčem i daj joj da jede, da bi ona pošla za mnom. I tako ću počivati na miru.Ali se Kruškov Cvetak uplaši od otrova u ruci i reče blago:

— Ja jedva mogu da ubijem i bubu, a kamoli da oduzmem život. Ne, gospodaru, nego ću ja uzeti sirotu ludu kod sebe, jer si ti bio dobar prema meni, jedini plemeniti stvor prema meni, bolji nego iko u mom ćelom životu.Na te njene reči Vang Lung zamalo što ne zaplaka, jer mu niko nije tako blagodario. Srce mu još više prionu uz devojku.— Pa, ipak, uzmi otrov, dete moje, jer si ti jedina kojoj mogu poveriti. Ali i ti možeš umreti jednog dana, mada te reči ne mogu da izgovorim. A posle tebe nema nikoga, nikoga... Ja dobro znam da su žene mojih sinova suviše zauzete decom i zađevicama, a moji sinovi su ljudi i ne mogu misliti o takvim stvarima.18'215Kada devojka vide starčevu upornost, uzela je zamotuljak i nije više rekla ni reci. Starac joj je verovao i bio utešen u pogledu sudbine svoje sirote lude.Posle toga se Vang Lung još više povuče u svoju starost. Živeo je samo za sebe i još za dve devojke u njegovom dvorištu, za sirotu ludu i Kruškov Cvetak. Ponekad bi se trgnuo, pogledao u devojku i uznemireno rekao:— Ovo je suviše miran život za tebe, moje dete. Ali ona je uvek odgovarala nežno i zahvalno:— Dobar je i spokojan to život! Starac bi opet spomenuo:— Ja sam suviše star za tebe, a moja starost je pepeo!Devojka je odvraćala s velikom blagodarnošću:— Ti si dobar prema meni. A više mi nije potrebno od muškaraca.Kada je devojka to jednom rekla, Vang Lung je radoznalo zapita:— Zbog čega si se ti u svojim mladim godinama uplašila od muškaraca?Starac se okrenuo prema njoj da čuje šta će reći, ali opazi veliki užas u njenim očima. Devojka je krila lice rukama i prošaputa:— Mrzim svakog muškarca osim tebe. Mrzela sam svakog muškarca, čak i svog oca, koji me je prodao. Samo sam zlo čula o ljudima, i sve ih mrzim.A Vang Lung dodade, čudeći se:— Rekao bih da si živela spokojno i ugodno u mojim dvorištima!— Ispunjena sam gađenjem — govorila je ona i gledala u stranu. — Gadim ih se i sve ih mrzim. Mrzim sve mlade ljude.Više nije htela da kaže. Vang Lung je razmišljao o tome i nije znao da li je, možda, Lotosov Cvet napričala devojci o svom životu i izazvala njeno zgražavanje, ili je Kukumavka jadnicu zaplašila svojom razuzdanošću, ili se dogodilo nešto što nije htela da mu pripoveda.Uzdahnu Vang Lung i prestade da zapitkuje jer je više od svega hteo da ima mira, želeo je samo da sedi u svom dvorištu kraj lude i Kruškovog Cvetka.Tako je Vang Lung sedeo, godina za godinom se gomilala, dremao je na suncu, kao što je njegov otac običavao. Mislio je da je njegov život završen i bio je tim zadovoljan.Retko kada je išao u druga dvorišta, a još je rede viđao Lotosov Cvet. Ona nikada nije pominjala devojku, ali je susretala Vang Lunga prilično ljubazno, jer je takođe ostarela i bila zadovoljna jelom i vinom i srebrom, koje je dobivala kad god je htela Ona i Kukumavka, posle tolikih godina, sada su sédele kao prijateljice, a ne više kao gospođa i služavka. Pričale su o ovom i onom, a najviše od svega0 starim, srećnim danima s muškarcima, šaputale su o stvarima o kojima nisu htele glasno da govore, jele su, pile i spavale, i budile se da proćaskaju opet, pre nego što počnu da jedu.A kada je Vang Lung odlazio u dvorišta svojih sinova, istina retko, oni su ga učtivo dočekivali i trčali da mu donesu čaja. On je zahtevao da vidi poslednje déte i pitao je više puta, jer je lako zaboravljao:— Koliko unučadi imam sada?Neko od ukućana bi mu brzo odgovorio:— Tvoji sinovi imaju zajedno jedanaest sinova1 osam kćeri!A on se samo smejao i kikotao:— Da sam dodao svake godine po dvoje, i sam bih izračunao koliko ih imam!Tada bi malo posedeo i gledao okupljenu decu kako pilje u njega. Unuci su sada bili visoki dečaci. Deda ih je posmatrao, merio i mrmljao:— Onaj tamo liči na svog pradedu, ovaj je mali trgovac Liju, a taj sam ja kad sam bio mlad!Pitao ih je:— Idete li u školu?— Da, da, deda! — odgovarali su unuci u neskladnom horu, a on bi nastavljao:

ijige?pokazivala jasni dečji prezir.im i govorila:Ne, deda, od revolucije niko ne uči Četiriknjige!A Vang Lung je malo premišljao, pa rekao:

— Slušao sam o revoluciji, ali sam u svom životu bio i suviše zaposlen da bih se njome bavio. Uvek je zemlja stajala preda mnom.Ali dečaci su se cerili na to. A Vang Lung je posle toga ustajao i osećao se kao gost u dvorištima svojih sinova.Posle toga, neko vreme ne bi išao da vidi sinove, ali bi pokatkad zapitao Kukumavku:— Da li sad moje dve snahe žive u slozi posle ovolikih godina?Kukumavka bi pljunula na pod i rekla:— Te, žive u slozi kao dve mačke koje neprestano motre jedna na drugu. Ali, starijem sinu već su dodijale tužbe njegove žene na ovo i ono — ona i suviše pazi na skladno ponašanje i uvek zanoveta mužu šta se radi u kući njegovog oca — pa je dojadila čoveku. Govori se da će uzeti drugu. Često odlazi u čajdžinicu.— Ah! — uzdahnu Vang Lung.Ali kada je hteo da misli o tome, izgubi volju i seti se svoga čaja i toga da ga je laki proletnji vetar ošinuo po ramenima.Zapitao je još jednom Kukumavku:— Da li se šta čuje o mom najmlađem sinu, koji je otišao pre dugo vremena.A Kukumavka odgovori, jer nije bilo nijedne stvari u kući koju ona nije znala:— On ne piše pisma, ali ponekad dođe čovek s juga i priča da je on vojni starešina, dosta veliki, u nekom preduzeću koje tamo zovu revolucijom. Ali šta je to, ne znam. Možda neka vrsta trgovine.A Vang Lung opet uzdahnu. Nije hteo više o tome da misli. Veče je bilo na pomolu, a kada je sunce zašlo, kosti su ga zabolele, na oštrom i hladnom vazduhu. Misli su mu lutale i nije ih mogao dugo zadržati na jednoj strani. Po-trebe njegovog starog tela za jelom i vrućim čajem postale su jače nego ma šta drugo. Ali noću, kada je bilo hladno i kada je Kruškov Cvetak ležala, topla i mlada pored njega, uživao je u njenoj toploti, koja mu je grejala starost.Proleće je prolazilo za prolećem, i kako su godine tekle, Vang Lung je sve nejasnije osećao njegov dolazak. Ali jedna je stvar ostala u njemu: ljubav prema zemlji. Napustio je njive, nastanio se u kući u gradu i bio bogat. Ali koren mu je bio u zemlji. Iako je na nju zaboravljao po više meseci, svake godine, kad dođe proleće, morao je da izlazi na njive. Iako sada nije mogao da drži plug i ore dobru zemlju, niti da nadgleda rad drugih, ipak je morao da ide, i išao je. Ponekad je uzimao slugu, prenosio postelju i spavao opet u staroj kući od naboja, tamo gde je začeo decu i gde je Olan umrla Kada bi ustajao u zoru, izlazio bi napolje, drhtavim rukama dohvatao i otkidao tek napupele vrbe i grančice breskovog cveta i držao ih po ceo dan u ruci!Tako je išao i jednog dana poznog proleća. Išao je neko vreme preko polja, dok ne dođe do groblja. Stao je dršćući, oslanjajući se na štap. Gledao je grobove i setio se svih njih. Bili su mu miliji nego sinovi s kojima je živeo u kući, miliji nego iko, izuzevši siroticu ludu i Kruškov Cvetak. Misli mu se vratiše mnoge godine unazad. Seti se lepo svoje male, druge ćerke o kojoj vrlo dugo nije čuo. Video ju je kao lepu devojku, kakva je bila u njegovoj kući, tankih i crvenih, kao svila usana. I učini mu se da je i ona umrla. Tada se zamisli i najednom mu sinu:— Sad će skoro i na mene doći red!Tada uđe oprezno u groblje i posmatraše pažljivo mesto gde će biti sahranjen, niže od oca i strica, više od Činga, nedaleko od Olane. Gledao je groblje, video je sebe tu kako se vratio za večita vremena svojoj zemlji. Mrmljao je: Moram se postarati za mrtvački sanduk.O tome je uporno miJRo, pa kad se vratio u grad, poslao je po najstarijeg sina:— Imam nešto da ti kažem — rekao je— Hajde, reci! — odgovori sin.Ali kada je Vang Lung hteo da kaže, odjednom se nije mogao da seti šta je želeo. Suze su mu udarile na oči što je o toj stvari tako čvrsto mislio, pa odjednom sve zaboravio. Zato pozva Kruškov Cvetak pa joj reče:— Dete, šta je to bilo Što sam hteo da kažem? A devojka zapita nežno:— Gde si bio danas?— Bio sam na zemlji — odgovori Vang Lung, a oči su mu bile uperene u njeno lice.— Na kojoj njivi?Tada se on odjednom seti i nasmeja, a oči opet ovlažiše:— Sećam se sada. Sine, izabrao sam svoje mesto u zemlji, niže od oca i njegovog brata, više tvoje majke, blizu Činga. Hteo bih da vidim mrtvački sanduk pre nego što umrem.A najstariji sin reče pokorno:— Nemoj o tome govoriti, oče, ali ću uraditi kako kažeš!Sin nabavi ukrašeni mrtvački sanduk, istesan od velikog komada mirisavog drveta, koje se upotrebljava samo za sahranu mrtvaca i ni za šta drugo, jer je to drvo durašno kao gvožđe, istrajnije od ljudskih kostiju. Vang Lung se posle toga umiri.Naredi da se mrtvački sanduk unese u njegovu sobu i gledao ga je svaki dan.Zatim se seti još jedne stvari:— Hteo bih da se iselim u kuću od naboja. Tamo ću proživeti ovo malo dana što mi je ostalo i tamo ću umreti!A kad su sinovi videli da on to mnogo želi, učiniše mu po volji. Vratio se u kuću, na svoju zemlju, on, Kruškov Cvetak, luda i potrebne sluge. Vang Lung se tako nastanio opet na svojoj zemlji, a kuću u gradu ostavio porodici koju je osnovao.Proleće je minulo i došla žetva, a Vang Lung je sedeo na toplom jesenjem suncu, pred dolazak zime, tamo gde je sedeo njegov otac pokraj zida. Mislio je samo na jelo i piće i na svoju zemlju. Ali o njivama nije više mislio, kakvu će žetvu doneti ili koje će seme zasejati, već se katkad saginjao, uzimao malo zemlje u ruku, sedeo tako i osećao puno života među prstima. Bio je zadovoljan dok je zemlju držao i mislio naizmence o njoj i lepom mrtvačkom sanduku koji je bio tu. A dobra zemlja čekala je mirno da joj se vrati.Sinovi su bili prema njemu pažljivi. Dolazili su svaki dan, ali češće jedanput u dva dana, slali su mu lepa jela pogodna za stare ljude, mada se Vang Lungu najviše dopadalo da mu umese brašno u toploj vodi i da to posrče, kao što je radio njegov otac.

Katkad bi se malo požalio na sinove ako ne bi dolazili svakog dana i kazao bi Kruškovom Cvetku, koja je uvek bila pokraj njega:— čime su tako zauzeti?Ali kada bi devojka rekla: — Oni su u naponu života i imaju sada puno poslova. Najstariji tvoj sin je postao činovnik u gradu među bogatim ljudima, ima novu ženu, a tvoj drugi sin otvara za sebe veliku radnju s hranom — Vang Lung bi slušao, ali nije mogao da razume i sve bi zaboravljao čim bi pogledao po zemlji.Jednog dana, međutim, sve mu je bilo jasno za koji trenutak. Došla su mu oba sina, pozdravili ga učtivo, pa izišli iz kuće napolje. Vang Lung je išao za njima ćutke. Oni zastadoše, a on im se primače polako, tako da nisu čuli njegove korake ni udarce štapa o meku zemlju. Tada je Vang Lung čuo kako drugi sin govori svojim izveštačenim glasom:— Ovo ćemo polje prodati i novac podeliti na jednake delove. Tvoj ću udeo uzeti na zajam uz dobar interes, jer sada mogu tovariti pirinač železnicom sve do mora!Ali stari čovek je čuo samo reči: „Prodati zemmlju", i povika glasom koji je drhtao od gneva:— Nevaljalci, leni sinovi, hoćete da prodate zemlju? — Tada se zaguši, i pao bi da ga nisu prihvatili. Starac se zatim zaplaka.Oni su ga umirivali:— Ne, ne, nikada nećemo prodati zemlju!— Kada zemlja počne da se prodaje, to je kraj porodice — govorio je Vang Lung slomljen. — Iz zemlje smo došli i u nju se moramo vratiti. I ako budete zadržali svoju zemlju, možete od nje živeti. Niko vam zemlju ne može oteti.I starac pusti suze da se osuše na licu i napraviše se od njih slane mrlje. Zastao je, podigao punu šaku zemlje i mrmljao:— Ako prodate zemlju, to je kraj!Dva sina su ga pridržavala, svaki za ruku, a on je nosio u ruci toplu slobodnu zemlju. A oni su ga umirivali, stalno ponavljali, stariji i mlađi sin:— Počivaj mirno, naš oče, počivaj mirno. Zemlja se neće prodavati.Ali iza leđa starog čoveka gledali su se i smešili.