Kroj Ukrau tvoju senku, obui je na sebe i pokazivati svima. Bie
moj nain odevanja svega nenog i tajnog. Pa i onda, kad dotraje,
iskrzanu, izbledelu, neu te sa sebe skidati. Na meni e se raspasti.
Jer ti si jedini nain da pokrijem golotinju ove detinje due. I da
se vie ne stidim pred biljem i pred pticama. Na poderanim mestima
zajedno emo plakati.
OPOMENA Vano je, moda, i to da znamo: ovek je eljan tek ako eli.
I ako sebe celog damo, tek tada i moemo biti celi. Saznademo tek
ako kaemo rei iskrene, istovetne. I samo onda kad i mi traimo, modi
de neko i nas da sretne.
to nije proimanje. To je umivanje tobom. Ljubav je idenje nekim.
Ljubav je neiji miris, sav izatkan po nama.Zaivadu te vetrom. Posle
du, znam, pobrkati moju kou s tvojom. Ne znam da li me shvata:
Tetoviranje matom. Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj nain toplog. Obudi du te na sebe da se, ovako pokipeo, ne
prehladim od studeni svog straha i samode.
ROENDANSKA PESMA Ja mislim da smo svi redom iz lepe ljubavi
roeni, ogromne, udne i drhtave kao jasike zelene. Posle su dole
kolevke, cucle i zubi, i ostalo. I nodi kad smo kmeali. I pelene.
Pelene. Pelene. Svejedno je da li su oblaci jesenjim nebom
tumarali, ili je koava bila, ili je medava bila, ja mislim: oni su
videli sva sunca kad su nas stvarali. Zato je kosa bebama meka i
topla kao svila. Ja mislim da su se voleli i mislim da su zamiljali
najlepe usne za nas, najlepe oko i dlan. I eleli su da budemo
najbolji na ovom svetu. Da li se ikad upita, lii li na njihov san?
Mama i tata su stari ved i kau: ljubav vene. A ljubav njihova
ostaje i u nama se iri. I nastavlja se. Nastavlja
PSOVKE NENOSTI
Sad shvatam: nismo doli zadovoljni ko trave to rastu da se zgaze
kroz cvrkutave zore. Mi smo zvezde to ludo u mrak se stmoglave i
zbog jednog bljeska ne ale da izgore. Imamo ruke dobre kao pijane
laste da se grlimo plavo i gasimo u letu. I prisutni smo zbog neba
to mora da izraste u saksijama oka ponekome u svetu. Prejeli smo se
davno i zubatog i nenog. Sad svako prua ape i nova uda trai. A sve
je smeno, i tuno, i sve je neizbeno, i ove istine dobre i ove dobre
lai. Prejeli smo se, kaem, i svako ume da sanja, i svako ume da
psuje i ore daljine glavom. I jednako je u nama i kamenja i granja.
I jednako je u nama i prljavo i plavo. I svesni da smo lepi isto
koliko i runi,
u nekom malenom vrdi to de iz naeg srca uskoro da izviri.
stigli smo gde se gmie i stigli gde se leti. I znamo ta smo
dali, i znamo ta smo duni, i ta smo jue hteli i sutra ta demo
hteti. Goreli smo, al nismo postali pepeo sivi od kojeg bujaju ita
i obale u cvetu. Uvek smo bili ivi, pa ipak: drukije ivi od svih
ostalih ivih na ovom luckastom svetu. I najzad: tako je dobro to
nismo samo trave, to talasanja svoja nijednom vetru ne damo, ved
smo zvezde to sjajem sve nebo okrvave eljne da budu sunce makar
trenutak samo.
Ekspres za sever Moda niko nije umeo da te eli ovako kao ja
nodas. Tvoje ruke bele kao samoda. Tvoja bedra sa ukusom platna i
voda. Tvoj malo utavi glas. Sa nosom deakim prilepljenim uz okno
vagona, nejasan samom sebi kao oprotajno pismo padaviara, i udno
uznemiren toplinom kao razmaen pas, putujem, evo, putujem da
natrpam u glavu jo nesludene predele, da drvedu poelim najlepu laku
nod na svetu, da se vrtim kao lide, kao vetar po travnjacima, kao
zvezde i ptice. Da malo nemam plan. Da imitiram klavijature,
liftove
i okean. Da zaboravim ruku na tvom struku. I lice uz tvoje
lice.
