Književnik Ljubomir Simović

Ljubomir Simović je rođen 2. decembra 1935 u Užicu. U rodnom gradu je završio osnovnu i srednju šlolu, a diplomirao je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Za vreme studija radio je kao urednik studentskog književnog časopisa Vidici. Radni vek je proveo u kulturnoj redakciji Radio Beograda. Krajem šezdesetih godina pohađao je Kurs italijanskog jezika i kulture koje u Santa Margeriti Ligure organizuje Univerzitet iz Đenove.

Simović je napisao više zbirki pesama, četiri drame, jedan roman-hroniku, knjigu eseja o pesnicima i dramskim piscima, knjigu eseja o slikarima i vajarima, dnevnik snova, dnevnik vođen za vreme bombardovanja Srbije 1999. godine, putopis o Kini, i čak četiri knjige razgovora, članaka, eseja, govora i, praktično, analiza i komentara onoga što se događalo na teritoriji Jugoslavije i Srbije krajem dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka. U tim knjigama se smenjuju i prožimaju političke, društvene, književne, pozorišne i poetičke teme.

1988. godine izabran je za dopisnog, a 1994. godine za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Pristupnu akademsku besedu, pod naslovom „Sterija među maskama“, održao je na svečanom skupu SANU 30. maja 1995. godine.

Simovićeva biografija i bibliografija njegovih radova, objavljeni su u Godišnjaku Srpske akademije nauka i umetnosti za 1998, knjiga CV. U toku je rad na dopuni njegove bibliografije.

Tematika Simovićevih pesama:

Kada je reč o temama njegovih pevanja, sve one vode poreklo iz svakodnevice, iz neposredne stvarnosti: seoske kuće, lugarnice, kovačnice, vajati, šume, podrumi, zatvori, trgovi, kafane, ulice, grobovi, jame, kao i predmeti koji određuju poreklo i duh naroda, njegova obeležja: šajkača, drvena kašika, kantar i teg, šporet, ognjište, verige, tiganj i lonac, kašika, tanjir, lampa, sto i stolice, igla i konac, šinjel, cokule, šlemovi, čizme itd. Na pitanje, otkud potreba da u pesmu unosi razne predmete i nazive jela i začina za koje se ranije nije verovalo da mogu biti ključni znaci u pesmi, Ljubomir Simović ogovara: „Mene, na primer, veoma privlači da slanik, viljušku, naprstak, dugme, iglu, šilo, mlin za kafu, doživljavam ne samo kao predmet, nego i kao slova neke metafizičke azbuke.“ U pesme uvodi i razne obrasce i postupke koje preuzima iz bogate pesničke tradicije srpskog naroda. U njegovim knjigama nailazimo na različite oblike pitalica, predskazanja, gatanja, zakletve, kletve i molitve, zdravice. Sve u svemu, njegova poezija sadrži istoriju, mitologiju, svakodnevni život, jednom rečju – dušu naroda. A nju najbolje iskazuje jezik kojim on govori, a pesnik rado sluša i vešto koristi upravo taj narodni jezik.

Karakteristike njegovog pesništva najbolje i najsažetije dao je jedan od komentatora njegovog dela, rekavši: „Niko od srpskih pesnika ne hvali i ne kudi Srbiju kao Simović; on je vidi na nebesima, među zvezdama, ali i u blatu, u kaljugama. Njenim putevima hodaju ljudi anđeoske dobrote ali se šetaju i najokoreliji zlikovci... Simovićeva Srbija sva je u protivrečnostima, bogata

i siromašna, svetla i tamna, raspevana i plačna, cvetna i blatnjava, anđeoska i vampirska, slobodarska i ropska. Nepojmljiva, neshvatljiva, misteriozna, iracionalna Srbija". (Milisav Savić)

Zbirke pesama 

Slovenske elegije (1958), Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Šlemovi (1967), Uoči trećih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj (1983), Istočnice (sa crtežima Marija Maskarelija, 1983), Gornji grad (1990, dva izdanja), Igla i konac (1992) Ljuska od jajeta (1998).

Izbor iz Simovićevog pesništva objavljen je u knjigama:

Izabrane pesme (1980),  Hleb i so (1985, 1987), Istočnice i druge pesme (1994) i Učenje u mraku (1995). U zajedničkom izdanju Grada teatra Budve i podgoričkog „Oktoiha“, u ediciji „Nagrađeni pisci“, u kojoj se štampaju dela dobitnika nagrade „Stefan Mitrov Ljubisa“, objavljeno je 1998, Simovićevo troknjižje, koje se može nazvati užičkom pesničkom trilogijom: Vidik na dve vode, Istočnice i Igla i konac.

Pesma Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj štampana je kao bibliofilsko izdanje Jovice Veljovića, u Hamburgu, 1997. godine, a na njen tekst je i kompozitor Svetislav Božić komponovao muziku

Sabrane pesme Ljubomira Simovića objavljene su u izdanju „Stubova kulture“ 1999. godine.

Drame 

Simović je napisao četiri drame: Hasanaginica, Čudo u Šarganu,  Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu. Po drami Boj na Kosovu snimljen je film.

Simovićeve pesme i drame su prevođene i štampane na mnogim jezicima, bilo u posebnim knjigama, bilo u književnim i pozorišnim antologijama, zbornicima i časopisima. Najviše uspeha u inostranstvu doživela je drama Putujuće pozorište Šopalović, koja je prevedena na francuski, engleski, poljski, češki, slovački, ruski, rumunski, bretonski, korejski, slovenački, makedonski, španski, bugarski i ukrajinski jezik, i koja je postavljena na scene preko pedeset pozorišta u Francuskoj, na scene u Belgiji, Švajcarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj, Kanadi, Južnoj Koreji, kao i u jednom francuskom pozorištu u Maroku, u Kazablanki. Simovićeve drame su izvođene i u pozorištima Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije.

Od januara 2003. na francuskim scenama se igra i Čudo u Šarganu. O izvođenjima Simovićevih drama u zemlji i u svetu priređena je u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije u Beogradu u proleće 2005. izložba pod naslovom Putujuće pozorište Ljubomira Simovića.

Eseji

Simovićevi eseji o srpskim pesnicima skupljeni su u tri izdanja knjige Duplo dno (1983, 1991, 2001), dok su njegovi eseji, besede, razgovori, pisma i ostali tekstovi na druge teme, uključujući i političke, štampani u knjigama Kovačnica na Čakovini (1990), Galop na puževima (1994; drugo, dopunjeno, izdanje 1997), Novi galop na puževima (1999).

Knjige

Dnevnik snova objavljen je, pod naslovom Snevnik, u časopisu „Delo“, 1-2, 1987. Posebno izdanje Snevnika, uz to i znatno dopunjeno, objavljeno je 1998. godine.

Dva izdanja knjige Užice sa vranama (hronika- hronika), štampana su tokom 1996. godine.

Simovićeva Dela u pet knjiga objavljena su 1991. godine. Hleb i so, izabrane pesme; Drame, (Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović); Boj na Kosovu; Duplo dno, eseji o pesnicima; Kovačnica na Čakovini, (razgovori, pisma, eseji, 1981 — 1990), 1991.

Dela na stranim jezicima:

Prevodi Simovićevih pesama i drama štampani su u mnogim stranim antologijama i zbornicima, u književnim i pozorišnim časopisima, kao i u posebnim knjigama.

Four Yugoslav Poets (Ivan V. Lalić, Branko Miljković, Milorad Pavić, Ljubomir Simović), N.H. 1970; Spev o zazračnikovi, Bratislava, 1981; Povlenskiot dab, Skopje, 1988; Le theatre ambulant Chopalovitch, Lausanne, 1995; Miracle au „Chargan“, Lausanne, 2001; Termaji pe Strollad Chopalovitch, Brest, 2001.

Simović je dobitnik više književnih i pozorišnih nagrada:

Sterijina nagrada za najbolji dramski tekst dodeljena mu je tri puta: za Hasanaginicu (1975), za Putujuće pozorište Šopalović (1986) i za Čudo u Šarganu (1993)

Odlukom Senata Univerziteta u Kragujevcu, a na predlog Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu, 28. marta 2013. godine, dodeljena je titula počasnog doktora Univerziteta u Kragujevcu, doctoris honoris causa, akademiku Ljubomiru Simoviću, pesniku, dramskom piscu i romansijeru, zbog izuzetnog doprinosa razvoju savremene srpske književnosti i kulture. 

„Đorđe Jovanović“ i „Isidora Sekulić“ (1968), „Zmajeva nagrada“ (1973), „Branko Miljković“ (1980), „Milan Rakić“ (1982), „Oktobarska nagrada“ (1989), „Sedmojulska nagrada“ (1990), „BIGZ-ova“ (1990), „Zlatni krst kneza Lazara“ (1992),

„Desanka Maksimović“ (1994), „Žička hrisovulja“ (1995), nagrada Grada teatra Budve „Stefan Mitrov Ljubiša“ (1997), „Isidorijana“ (1997), „Račanska povelja“ (1999), „Velika bazjaska povelja“ (1999), „Vasko Popa“ (1999), „Kozara“ (1999), „Odzivi Filipu Višnjiću“, „Zaplanjski Orfej“ (2001), Nagrada „Mića Popović“ (2005), Zlatni ključ Smedereva (2012)

Književnik Ljubomir Simović je proglašen za počasnog građanina Užica na svečanoj sednici povodom Dana grada, 9. oktobra.

Pesnik, dramski pisac, romasijer, akademik Ljubomir Simović, ne samo da svojim poetskim i dramskim delom osvetljava dramatičnost savremenog istorijskog postojanja, reinterpretira mitsko, epsko i hrišćansko nasleđe, nego i artikuliše punovrednu misao o srpskoj poeziji i umetničkom stvaralaštvu uopšte.

Ljubomir Simović dobitnik je mnogih književnih i pozorišnih nagrada. Od 1988. godine je dopisni, a od 1994. godine redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Bogorodica trojeručica: Ikona je dobila ime u VIII veku. U to vreme se pojavila ikonoboračka jeres, a jedan od njenih najvećih protivnika je bio Jovan Damaskin, tada još svetovnjak. Zato što je pisao protiv ikonoborstva, odsečena mu je desna ruka. Držeći odsečenu u zdravoj ruci, Jovan Damaskin se celu noć molio pred ikonom Presvete Bogorodice da mu isceli ruku kako bi nastavio da piše o poštovanju svetih ikona. I čudo se zaista dogodilo. U znak zahvalnosti svetitelj je dao zlatarima da iskuju ruku od srebra i da je postave na ikonu. Nakon čudesnog isceljenja Jovan Damaskin se zamonašio. Monaški život je provodio u lavri Svetog Save Jerusalimskog, u koju je poneo i ikonu svoje Dobrotvorke - Trojeručice. U lavri su se nalazile još dve svetinje: čudotvorna ikona Bogorodice Mlekopitateljnice i paterica - igumanski štap Svetog Save Jerusalimskog. Prema predanju, ovaj svetitelj je na samrti prorekao da će u manastir doći jedan carski sin njegovog imena - Sava, i da će po njegovom poklonjenju pričvršćeni štap pasti na zemlju. Zaveštao je da se novom Savi kao blagoslov daju obe manastirske svetinje. Njegovom zaveštanju Jovan Damaskin je dodao svoje - da se tom carskom sinu da i ikona Bogorodice Trojeručice.

Ovo je poezija izuzetno uspelog molitvenog tona, prožetog metafizičkom zebnjom i nadom, čiji je vrhunski izraz danas takođe klasična desetodelna pesma Deset obraćanja Bogorodici Troje-ručici Hilandarskoj;

Jedna od najlepših pesama i najboljih ostvarenja u celokupnom Simovićevom pesništvu je delo Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj. Ovo delo je himna i molitva,

inspirisana umetničkim postupkom u našim srednjovekovnim molitvama. Pesma je ispevana u prvom licu, u obliku kolektivnog „mi“ i predstavlja direktno obraćanje Bogorodici Trojeručici sa molbom za izbavljenje i spas naroda od mnogih nevolja. Pesnik se moli za spas iz oluje na pučini, iz tamnice, iz vejavice, iz greha i boleštine, iz smrti. Zašto se pesnik obraća Bogorodici Trojeručici? Smatra se da je slika Bogorodice pripadala Jovanu Damaskinu, a nalazi se u manastiru Hilandaru. Po zapovesti vizantijskog cara Lava III bila mu je odsečena desna ruka. On se skrušeno moli i u molitvama obraća Bogorodici da mu pomogne, što ona i čini: iscelila mu je ruku. U znak zahvalnosti, načinio joj je srebrnu desnu ruku i pridodao je njenom liku. Ta treća ruka je čudotvorna ruka, isceliteljska ruka; postala je simbol „blagosti i spremnosti da se prihvate i pomiluju nevoljnici i žrtve“. Pesnik se ne moli za sebe, nego za svoj narod, za njegovo spasenje i izbavljenje.

Treća ruka Bogorodice Trojeručice treba da privede jedan narod iz oluje sa pučine života u mirnu luku; ona treba da isceli mučene, prebijene i da uzvisi „one bacane na dno kazana i jame“, da verom osvetli i suzom soli uputi na izbavljenje i mirnije trajanje. Suza predstavlja sapatnju, razumevanje tuđeg bola, praštanja, so zbližava, učvršćuje zajednicu i čuva od kvara.

Na kraju možemo reći da je u Simovićevoj poeziji centralno mesto dato čoveku iz naroda, da je taj čovek uvek predstavnik naroda ili jedne određene svesti na koju nailazimo u svakoj sredini i svakom vremenu na ovom balkanskom prostoru. To je čovek domaćeg podneblja, predstavnik seoskog i prigradskog srbijanskog sveta. Javlja se kao arhaičan čovek — ratar, ovčar, ali i kao radnik i zanatalija. To su oni što govore ispod vešala i na nas gledaju sa vešala. Među njima su i mudri starci, pesnici, batinaši, sudije i osuđeni, komandanti, vojnici, dželati, bogovi i sveci, anđeli i đavoli, kopiluše i žene koje svetle, živi i mrtvi.