MALARME (1842-1898) :

Priviđenje Kad senka zapreti Morski povetarac Grob Alana Poa Plavetnilo Faunovo popodneProzori Bacanje koske Irodijada

Malarme polazi od Bodlera i parnasovaca, objavljujući u prvom razdoblju svog rada (1862-66) uglavnom jasne stihove : Priviđenje, Strepnja, Morski povetarac, Plavetnilo, Prozori. Dve poslednje su verovatno najznačajnije Malarmeove pesme iz perioda oko 1864.

Emil Nule smatra da Prozori donose jednu od suštinskih tema Malarmeove poezije : večnu žudnju za bekstvom i labudovsku prikovanost za tle. Bolesnik, nemoćan na svom ležaju, ipak probija nepodnošljivu stešnjenost zidova i kroz uski prozor posmatra plavetnilo, reku, sanjari o beskonačnosti. U drugom delu pesme, pesnik užasnut :

Bežim i kačim se po oknima vitim / okrećući životu leđa... Nek prozor umetnost bude il strahota / da vaskrsnem noseć svoj san kao rubin / na prethodnom nebu gde cveta lepota.

1888. piše prijatelju : „precrtao sam reč kao iz rečnika“ – na pragu je svog hermetizma.

Morski povetarac još jednom varira temu bekstva, ali u stihovima posve razumljivim i jasnim. Pobeći... Ništa ne zadrža srce što se moru spusti... ni ta mlada žena koja dete hrani... – odiše atmosferom domaćeg ognjišta, u 4 poslednja stiha slika brodoloma.

Plavetnilo – Arman Reno je povodom ove pesme govorio o duši koja beži od plaveti, koja se užasava te blistave podrugljivosti razlivene nad ljudskim mukama, koja želi maglu, duboku maglu u skladu sa svojim patnjama. Vedra podsmešljivost večite plaveti / tre... nemoćnog pesnika... Kuda pobeći – pesnik priziva dragu čamu i tužne dimnjake koji će čađu ugasiti sunce. Sledeća strofa počinje grotesknim usklikom oslobođenog učenika : Svod je mrtav. Sad pesnik može bez dara ga gladim krvavu misao. Ali mrtvo nebo se vraća i pesnik ga čuje kako peva u plavim zvonima. Na kraju je prinuđen da prizna svoju opsednutost plavetnilom. Malarme : „postoji u svemu tome jedna istinska drama. Ali bilo je strahovito teško, u pravilnoj harmoniji, kombinovati dramski element protivan ideji čiste i subjektivne poezije, sa spokojnošću i mirom redova koji su neophodni Lepoti“.

Kasnije, u Irodijadi i Popodnevu fauna, nastoji da odstrani svaku ličnu ispovest dajući samo nagoveštaj stvari i čiste lepote. Taj nagoveštaj postaje suština njegovog simbolizma, koji ukidanjem objekta, sugestijom, eliptičnošću i sažetošću stvara od pesme melodičnu apstrakciju (niz čuvenih soneta Devičansko danas živahno i krasno, Grob Alana Poa, Verlenov grob, Lepeza gđice Malarme itd). Dijaloška scena Irodijade, na kojoj je Malarme radio od 1864. do smrti, a ipak je ostala fragment, premešta duhovni proces u biblijsku Salomu. Devojka koja se uplašila svog tela, svojih nagona, mirisa i zvezda, postaje svesna svog određenja da bude biće čiste idealnosti. Saloma : „Uostalom, neću ništa ljudsko“, odbija da se povinuje prirodi, umire kao devojka i ulazi u „belu noć od leda i jezivog snega“.

Osobine Malarmeove lirike koje ga čine modernim :

- nepostojanje lirike zasnovane na osećanju i inspiraciji. Malarme, kao i Rembo, okreće leđa tipu doživljajne i ispovedne lirike. Nijedna od njegovih pesama ne može se tumačiti biografski, ili kao izraz neke drugim ljudima shvatljive emocije. O toj nadličnoj neutralnosti poezije govorio je i on sam. „Literatura se sastoji u tome da se ukloni gospodin Tako-i-tako koji piše. Lirika je nešto sasvim drugo nego oduševljenje i delirijum. Ona podrazumeva precizno obrađivanje reči kako bi se one stopile u jedan 'glas' koji krije kako pesnika tako i čitaoca.“ Umetnost nije i ne sme biti lična.

- potiranje realnosti i normalnog, logičkog reda stvari. U jednom pismu : „Smisao se – ukoliko pesma uopšte može da poseduje smisao – priziva ili ostvaruje unutrašnjim ogledanjem samih reči. “ To znači da jedna reč proširuje svoje značenje na druge reči koje sa njom realno nemaju nikakve veze.

- intelektom usmeravana fantazija. On govori o svojoj „laboratoriji“, o „geometriji

rečenica“. Njegovo pevanje je plod hladnog majstorstva. Malarme je radio sporo. Jedna pesma nastajala je u dugom vremenskom periodu, čak od po nekoliko decenija. Prihvata Poovu koncepciju poezije, kao proračunatost efekata udruženu sa težnjom ka čistoj lepoti.

- Malarmeova umetnost ne može biti deskriptivna : „Parnasovci uzimaju stvar celu: pokažu je: tako nema tajanstvenosti; oni oduzimaju duhu divnu radost verovanjem da sami stvaraju. Nazvati jednu stvar pravim imenom, to znači ukinuti tri četvrtine uživanja u pesmi koja je načinjena radi zadovoljstva da se sve odgoneta malo-pomalo: sugerirati, to je san. To je savršena upotreba one misterije koju čini simbol: evocirati postepeno jednu stvar da bi se time otkrilo neko duševno stanje ili, obratno, da se izabere jedan predmet i da se iz njega izdvoji neko duševno stanje u nizu šifri koje se razrešavaju.“ To je, dodaje Rene Gil, „uobičajeni prosede slika i komparacija“, stoga se može reći da je simbolizam postojao oduvek u svakoj pravoj poeziji. „Simbolizam se ne predstavlja, dakle, kao stvaralac jedne nove poetske misli, nego kao pobedonosno saznanje jednog neophodnog umetničkog manira koji će da poetski shvata i da poetski stvara – izvan čega se pravi poetski smisao ne može izraziti.“ Zameniti u ime poetske čistote – svaku ideju muzikom, to je odricanje od ideje.

- pesma pre svega želi da deluje na uho i da svojim zvučnim dražima pripremi unutarnje prihvatanje njenog abnormalnog sadržaja. Malarme zamišlja da zvučni sloj poezije može dostići efekte muzike, ali ne brka poeziju sa muzikom, niti želi da ih poistoveti. Poezija je u Malarmeovim očima nedvosmisleno najviša umetnost.

Grob Edgara Poa : Takav kakvim ga je večnost najzad htela / Pesnik sa golim mačem juri sve besnije / na svoj vek užasnut što shvatio nije / da tim čudnim glasom smrt se moćno plela /// Svi kao zla hidra kad začu anđela / što rečima dade značenje jasnije / objaviše glasno da su to mađije... neka ovaj granit zaustavi / jata crne kletve.

U intervjuu : „Svet je načinjen tako da se završi jednom knjigom“.

Malarme

U prvo vreme prolazi kroz parnasovsku fazu, no kasnije će odbaciti njihov način direktnog predstavljnja predmeta na način starih filozofa i retora; takođe mu njihov previše strog stil neće više odgovarati. 1891. godine u čuvenom tekstu „O književnoj evoluciji“ zahtevaće slobodniji i vazdušastiji stih (da mu udahne fluidnost i namerne disonance). Što se tiče sadržaja, Malarme insistira na tome da postoji samo aluzija. Za njega „imenovati“ predmet znači uništiti ¾ uživanja u pesmi, koje se sastoji u postepenom odgonetanju: sugerisati ga, to je san. Za Malarmea u poeziji uvek mora biti zagonetke, jer je cilj literature da evocira predmete, čak i kad donosi nerazumljivost i hermetičnost.

1862. godine Malarme se oduševljava i u potpunosti prima „Cveće zla“. Usvaja Bodlerovo ništavilo, njegovo gađenje nad stvarnošću. Bodlerov splin i očaj postaju njegove teme, usamljenost i samoća njegova stvarnost. Deliće Bodlerovo oduševljenje Poom i prevodiće njegove pesme. Posvetiće mu sonet „Grob E. Poa“ – gde pesnik golim mačem besno juri na svoj vek koji ga nije shvatio. Kao da je njegova pesnička reč povezana s magijom, kao da postoji tajanstvena veza između pesničkog postupka i magijskog čina (rečima iz svakodnevne upotrebe uliva novi smisao).

Za razliku od Bodlerove duše, neprijateljski i s mržnjom okrenute okolini, za Malarmea se kaže da je „čiste“ duše zapao u očaj, u misli o nemoći i samoubistvu. A jedan od simbola Bodlerove lepote i uzvišenih stanja, osećanja, bega, jeste Malarmeov Azur (Plavet). Umetnička stvarnost je za njega bekstvo od deformisane stvarnosti.

Ne pomažući se stvarnim svetom, postiže da kroz san živi čisto poetski svet. U tom smislu pesnička reč na sebe preuzima funkciju zamene realnosti. Reč je sada odvojena od realnih oblika iskustva i svesti i zatvorena u svoj hermetički krug. Svet perceptivne i iskustvene stvarnosti svodi se na krug jezika. Objekat gubi svoju realnost i vezan je za pesničku svest u vidu asocijacija. Poezija na taj način poprima obličje jezičke igre gde je jezik kao komunikacija isključen. Slike – nikad razvijene, pesma kao da se drži nekim čudom – kao kula od karata. Takođe je poezija, za Malarmea, povezana s muzikom – u tom smislu što svaki čovek nosi u sebi neki muzički čvor. Malarme je bio jedan od najvećih obožavalaca Vagnera. Takva poezija, apstraktna i de..., nosi veliku teškoću u razumevanju: vrlo je sažeta, nosi te čvorove značenja, puna je složenih metafora, obrta, često oslobođena interpunkcije.

Malarmeova misao ostaje opsednuta nedokučivim prostorima azura koji stoji naspram besmisla života.

Pesma „Plavet“ – večna plavet pokazuje svoju vedru podsmešljivost nemoćnom i nesrećnom pesniku. Obraća se neumornoj Čami koja gasi sunce stravom svojih crnih traka. Kao da se pomirio sa patničkim položajem, uživeo se u krvavu misao, turobno će zevati do klonuća ali, kako kaže, uzalud je – plavet je jača, vlada, čuje se i pesma. Nema gde da pobegne. „Opsednut sam. Plavet! Plavet! Plavet!“

Plavet: oseća se žrtvom jednog transcendentalnog zahteva koji ništa neće moći da zadovolji. Upire oči u predmet beskrajno udaljen kojem se ne može približiti jer je nedostojan!

Pesma „Prozori“ – može se reći da je obrađena ista suprotnost, sada kroz oči smrtnika (ILI SAMRTNIKA?) koji u bolničkoj sobi, propao od kašlja i bolesti, bez šanse i nade, upire oči kroz prozor.Okreće životu leđa „a bežim i kačim se po okovima vitim, upire oči prema svetlosti ne bi li uzleteo u prostore bezvremene čistote koje zlati časno svitanje beskraja“. U poslednjoj strofi kao da se uzalud i pita može li da pobegne krilima od poznatog ukusa čemerja.

„Gmiže, al ne da ... svoju trulost, već sunce da vidi“.„Nek prozor umetnost bude, il strahota –Da vaskrsnem, noseć san svoj kao rubinNa prethodnom nebu gde cveta lepota.“Prozori: radikalna suprotstavljenost dva sveta – turobne bolnice u kojoj čovek nažalost

jeste, i azura – gde čovek nije! Nema kretanja jer je okno prepreka. Nema nikakvog kretanja iz jednog sveta u dugi, osim onog koje se odmah zaustavlja pred providnom preprekom okna. S jedne strane je pesnik, s druge njegova slika, čarobno preobražena u sliku obitavaoca Azura.

Bežim i kačim se po oknima vitim / okrećući životu leđa... Nek prozor umetnost bude il strahota / da vaskrsnem noseć svoj san kao rubin / na prethodnom nebu gde cveta lepota.

Malarme, tražeći apsolutnu čistotu shvata da ona može da se zamisli samo van sveta. Našao je konačno utočište u ćutljivom očaju kao jedinom izvesnošću. Obuzet je ne-bićem, tišinom, odsutnošću – sanjao je da im da jednu pozitivnu vrednost. On u svojim pesmama nudi čitaocu da dopuni ono što nađe u latentnom stanju. „Sve postaje neizvesnost, fragmentaran raspored“ („Kriza stiha“).

Malarme se u mnogim svojim pesmama služi različitim postupcima pomeranja osnovnih

značenja, bilo da prisustvo predmeta sugeriše samo sećanjem, ili da predmet prikazuje naizmenično kao realnost i kao slikovnu projekciju.

Pesma „Svetica“ – harfa je istovremeno i instrument i ozvučena slika anđeoskih krila na kojoj svetica svira. Svetica je muzičarka ćutnje (tišine) koja harfu svira prstom, a svira je po ....

- Svetica – 1874. - metrički besprekoran tekst (njegova lirika se uvek pridržava metričkih zakona, što kontrastira sa sadržajima koji se rastapaju) - ''Što više razređujemo naše sadržaje, utoliko više moramo da ih vežemo u jasne, opipljive stihove''.

Pesma o lepezi – mahanje lepeze (pokret) treba da sugeriše ideju nastanka stila „buduće poezije, oslobođene objektivne supstance“. Gotovo nevažna stvar je isprepletana s jednom idealnom temom. Tako kod Malarmea vidimo da je prožet verom da u rečima leže potencije koje su jače od moći misli.

1876. Malarme će objaviti čuvenu poemu koju je nameravao da izvede na sceni „Poslepodne jednog Fauna“. Biće objavljena s crtežima E. Manea, Debisi će napisati muziku,

a biće i balet Nižinskog. Često se ističe da je „Faun“ suprotnost „Irodijadi“ – gde je mlada junakinja stalno u stanju tragične odsutnosti (lavovi joj skidaju ukrase???)

pred njenim stopama „što smiriće more“(Poezija se pročišćava, odbacuje nepotrebne ukrase i ostaje tako čista, nedostižna i

nadmoćna.)„Poslepodne jednog Fauna“ predstavlja, u duhovnom smislu, izvesno olakšanje,

prepuštanje čulnim i prirodnim zadovoljstvima gde ja Malarme našao oduška za .............. zanose. Ni Irodijada ni Faun nisu bića nego personifikacija metafizičkih sukoba. Irodijada je razapeta između okrutnih zahteva čistote i iskušenja prirodnog života, a Faun, zatečen i uplašen svojim senzualnim fantazijama, vraća se u svoj mrak ispunjen tišinom i senama stvari. i ovde život počinje tek s onu stranu iskustva.

+ pesme u prozi – „Jesenja ...........“

Malarme (1842-1898) :

- Grob Edgara Poa - jedna od retkih relativno razumljivih pesama iz kasnijeg perioda.- Malarme je verovao da je sinestezija ugrađena u jezik- on je svoje pesme, kako je jednom rekao Dega-u, pisao ne idejama, nego rečima,

prepuštajuči im svu inicijativu.- Svetica - 1874. - metrički besprekoran tekst (njegova lirika se uvek pridržava metričkih

zakona, što kontrastira sa sadržajima koji se rastapaju) - ''Što više razređujemo naše sadržaje, utoliko više moramo da ih vežemo u jasne, opipljive stihove''.

- sugestivnost umesto razumljivosti : ''Nazvati jednu stvar pravim imenom...''- ''Pošto sam našao Ništa, našao sam lepotu''. U jednom pismu kaže : ''Ništa je istina''.

Ono čime je Malarme bio zaokupljen je nedovoljnost realnog sveta.

- prvi period : 1862-66 - jasni stihovi- nema ispovesti ni inspiracije- intelektom usmeravana fantazija- smisao - unutrašnjim ogledanjem samih reči- forma- bez oratorskih ukrasa- Irodijada- ništavilo- napor da iznađe osobit jezik poezije- Prozori, Morski povetarac, Plavetnilo- kritika jezika - nedostaje savršen jezik

- veruje u mimetičku sposobnost fonetskih elemenata jezika- stih je zadužen da nadoknadi nedostatak jezika- promena značenja reči, neologizmi, asintaksičke konstrukcije- Bacanje kocki- nepostojanje(?) lirike zasnovane na osećanju i inspiraciji

Od Novalisa, Poa i Bodlera javljaju se ideje o postupku koji bi lirski tekst pravio ne od teme i motiva, već koji bi nastao spajanjem zvukovnih mogućnosti jezika i asocijativnim odnosima zvučanja reči. To je Rembo najsmelije radio. Zato je neprevodiv, prevod je potpuno nekoristan

Malarme :- vodio je običan građanski život, ali je u duhu dopro do još veće apstrakcije nego

Remboova buka.- oko 1870. - 2.faza donosi višeslojna značenja svake pesme koja jedno drugo nadvisuju a

poslednje značenje se gubi.- Malarme ontološki zasniva principe Bodlera da je umetnička mašta deformisanje

stvarnosti. On u najobičnije stvari (vaza, stub, ogledalo, lepeza) udahnjuje tajanstvenost i napetost, apsolutno Ništa.

- Malarmeova lirika je opevanje tajne u rečima i slikama.- ono stvarno iz relnog sveta što je prisutno u pesmi je malobrojno, nejasno i nerealno

identično iako različito u stvarnosti, u celini se uništava i uklanja u tišinu i Ništa.- uklanjanje ne uzrokuje nikakav događaj, već jezik.- jezik udaljava stvari da bi ih poništio i omogućio novi život u samom jeziku. To je

duhovna egzistencija, koja je apsolutnija tim više što je jače ukinuto empirijsko postojanje stvari.

- vreme takođe izgoni stvari prisutne u pesmi iz sadašnjosti, jednačeći se sa odsutnošću - sa Ništa.

- muzika postaje muzikom tišine. Tako svi elementi dobijaju samo egzistenciju u samom jeziku.

- sve opaženo u pesmi Malarme preobražava u nešto strano, neblisko i čak zastrašujuće. - poništavajući stvari uzdiže ih do apsolutne bitnosti (Remboov novi svet) i tim potpunije

postoje u jeziku.- dug razvoj - teme iz mladosti razvijao kao Bodler unutra, ne prema spolja.- nije uspeo da tematski objedini delo kao Cveće zla.- pesnički subjekt, Ja, u Malarmeovoj poeziji je nadlična neutralnost.- ''Lirika nije entuzijazam i delirijum, ona je prerada reči koje postaju glas koji skriva i

pesnika i čitaoca''.- to je apsolutna lirika, ne dolazi ni iz čijih usta, ne dopire ni do jednog uha. Sama za

sebe.- ''Pevati znači uništiti jedan dan života ili malo umreti.'' - B.Miljković, Isto je pevati i

umirati- teme ljubavi i smrti u Malarmeovoj poeziji se takođe dehumanizuju.

- kontrast strogog stila i neizvesnog sadržaja.- jezik : pevati znači obnoviti iskonski čin stvaranja jezika i to da izricanje bude

kazivanje neizrečenog.- rečenica se razara na fragmente, umesto povezanosti imamo diskontinuitet, umesto toka

- paralelizam misli.- rečnik vremenom postaje sve oskudniji i jezik sve tiši, sve više se prećutkuje, jer

poništavanjem tih stvari se približava tišini.- ''Pesništvo je ćutljiv izlet u apstraktno... Moje je delo slepa ulica.''- kao i Rembo, Malarme je ukinuo svoje pevanje.- u tamnosti pesništva, u tajanstvenosti, otišao najdalje i od prethodnika i naslednika.- jedina komunikacija je sugestivnost jezika.- ontologijska shema Malarmeove poezije :- ponavlja se u najrazličitijim pesmama.- jedna od osnovnih odlika je otklanjanje stvarnosti- derealizacija je za Malarmea posledica ontološki shvaćene nesaglasnosti između

realnosti i jezika.- iz derealizacije se ide u težnju za idealitetom - Ništa. Idealistički nihilizam.- Ništa i jezik : Ono stvarno koje se uništi kroz jezik, koji izriče odsutnost tog stvarnog, u

tom jeziku to stvarno prima duhovnu egzistenciju.- pojmovi : istrebljenje, ukidanje, rupa, belina, praznina, odsutnost, Ništa.- pojmovi : hrid, brodolom, utapanje, pad, noć, uzaludnost disonance- pesništvo uspeva samo da iskaže neuspeo dodir apsoluta i čoveka. To izražava tiho.

Malarme : traženje odjeka sa dijamantskog zida praznine, kao i Verlen (Art poetique). Sprezanje muzike i sentimenta – dostižu krajnje suženje poezije, dolaze do graničnih mogućnosti da se poezija iz same sebe stvori.

Pule – Malarme : Ne pomažući se stvarnim svetom postići ga; kroz san živi jedan čisto poetski svet.

Isključena je mogućnost, kao kod Bodlera, da nastane kretanje koje polazeći od stvarnosti dođe do ideala. Stvarnost nije ishodište. Treba je odeliti ili za nju ne znati.

On na beskrajnu usamljenost postavlja jedan ideal o kome ništa ne zna – osim da zavisi od tog sna.

Prostor apsolutno netaknut, i uporediv, s jedne strane, sa belinom lista na kome će se pisati, a sa druge, sa jednolikošću plavog neba. Skoro u svim pesmama iz mladosti tema je azur – ali ni u jednoj ne nastoji da ga neposredno opiše ili da mu da poznato značenje.

Malarme – hiperbolična slika čistog pesnika, maga, koji ne može da prihvati svoje granice i želi da sve dalje proširi polje svoje svesti.

Slike – nikad razvijene. Pesma kao da se drži nekim čudom, kao kuća od karata. Najdalje u simboliranje i udaljavanje od svog početka Malarme je otišao u Irodijadi. Tu

je na simboličan način dao jednu devicu koja se povlači, njenu tragediju i njen užas biti devica. To je velika, ujedno, simbolika života čoveka i pesnika – i u Poa

Iako ima imena predmeta - negde samo da podstaknu aluziju, da transponuju.I ''Kosa'' i ''Sonet'' su lišeni pokreta i dodira, reči su nedovoljne da ispune prazninu

između subjekta i njegovog predmeta. Priviđenje – liči Verlen Glavne teme : otkriće ništa, praznine neba i svetlosti poezije. U kasnijim pesmama – Azure sledi (?) i preobražava u snežnu noć. Malarmeova poezija, dakle, dobija od početka vid opsene. Šta se događa ako ništa ne odgovori na kretanje kojim se ljubav uznosi ka svom

predmetu, a taj predmet ostane onako isto odvojen i neodređen ? – onda se ova poezija ljubavi preobraća u poeziju najbolnije želje.

Želja za idealnom stvarnošću.Između njih – beskrajna udaljenost sazdana od poricanja.''Prozori'' : radikalno suprotna 2 sveta, od kojih je prvi turobna bolnica, mesto na kome

čovek jeste, a drugi Azur, mesto na kome čovek nije. Nema nikakvog kretanja iz jednog sveta u dugi, osim onog koje se odmah zaustavlja pred providnom preprekom okna. Sa jedne strane je pesnik, sa druge njegova slika, čarobno preobražena u sliku obitavaoca Azura.

''Plavet'' : osećate se žrtvom jednog transcendentnog zahteva koji ništa neće moći da zadovolji. Osećate da ste večno i nepokolebljivo zaveštani, da upirete oči u predmet beskrajno udaljen i kome se nikada ne možete približiti .... što ste ga nostalgijom.

Provaliti okno ili sagraditi svod svodi se na jedno isto – na ništa. Pojam predmeta koji izmiče i ne dolazi. Jedino je postojala Materija. Misao, poezija,

samosvest, prisustvo boga i seta u sebi, sve je to bio san, a san nije postojao. Nebo je bilo prazno. Nikada duh smrt nije bila potresnija

Stefan Malarme - Kolja Mićević :

Verlen je njegova savršena suprotnost - jer, Malarme je hteo da proživi život ''lišen svih anegdota'', žudeći istovremeno za poezijom u kojoj neće biti ništa svakidašnje, ništa banalno. (- u pismu Verlenu).

1842-1898. – u 20-oj g. odlazi u Englesku, 1871. živi u Parizu. Prvo je otkrio poeziju Teofila Gotjea - kasnije za njega piše Veličanstvenu zdravicu; druži se sa Desesarom...

1862. – II izdanje Cveća zla - neizbrisiv trag u duši mladog Malarmea.Pod snažnim je uticajem Bodlera koji mu je iznenadno otkrio Ništavilo, ubrzavši tako

stvaranje rascepa između mladog čoveka i društva. Zahvaljujući Bodleru, Malarme je pokopao sve nade u mogućnost poezije kao posrednika između pojedinca i gomile. Sa dušom koja će uvek ostati čista, Malarme je bio pao u očaj, iz tog očaja se rodilo saznanje o nemoći, a nemoć je predstavila misao o samoubistvu kao jedinom rešenju. Ali, Bodlerova zbirka mu je otkrila i Lepotu i Dostojanstvo (pored hule(?) i prezira).

Oko 1864. – donekle parnasovski period. U Malarmeovim pesmama nije bilo ni traga od hladne lepote parnasovske škole : kroz savršeno iskesane stihove, dostojne najvećih parnasovaca, zažuborila je nekakva nova muzika daleko neposrednija, ponekad gotovo romantična (ima ''lamartenovski'' sastojak).

Otkriće umetnosti E.A.Poa - čije je priče preveo Bodler, a pesme Malarme.''Jedinstveno u čitavom razvoju poezije : svaki pesnik odlazi da, u svom kutu, svira na

flauti, za samoga sebe, melodije koje mu se dopadaju; po prvi put pesnici više ne pevaju u horu''. Irodijada - od tog trenutka pesnik se dobrovoljno povukao u samoću, u izdvojenost, u san. ''Za mene je slučaj pesnika, u ovom društvu koje mu ne dozvoljava da živi, slučaj čoveka koji se osamljuje da bi isklesao svoj vlastiti grob''. Dobio je ideju od Teodora de Banvila. Ubrzo je shvatio da se ideja o tragediji menja u ideju o poemi koja ga je nagnala da primeni jezik izvučen jedne ''vrlo nove poetike'' koju je definisao : ''Slikati, ne predmet, već utisak koji taj predmet proizvodi''. Elementi Irodijade su ustvari elementi visoke tragedije: čistota, čednost, neplodnosti. Ti elementi su istovremeno sastojci jedne mlade svesti u nekakvom kobnom razvoju, možda preduboko zagledane u samu sebe. Mlada junakinja je neprestano u stanju tragične odsutnosti, a svi napori njene dadilje da je razonodi, da joj pokaže mogućnost spasenja, lome se o neprobojno sanjarenje Irodove kćeri. Ali, spasa nema. Junakinja Malarmeove poeme nema mnogo sličnosti sa onom ličnošću iz Novog zaveta. Mnogo više od toga da bude istorijska, ta mlada ličnost je nosilac čitave jedne malarmeovske estetike : ona je otelovljenje pesnikove ideje o poeziji. Scena u kojoj Irodijada ulazi u kavez sa lavovima, kad joj lavovi kidaju sve nepotrebne ukrase, ali u divljenju zastaju pred njenim stopama ''što smiriće more'', mogli bismo shvatiti i ovako : i poezija se, napadnuta prljavom gomilom, pročišćava, odbacuje sve nepotrebne, opšte ukrase i ostaje tako čista da je nedostižna, nadmoćna. Irodijada je i izraz Malarmeove etike : ceo problem se sastoji u svesnom odgonetanju prošlog vremena, u pokušaju da se shvati ta očajnička nasledna patnja i krivica... Irodijada nije završena.

Odlazi u spasonosnu suprotnost - Poslepodne jednog fauna. Ovde je pošao od teme koja je sadržavala ''uzvišenu i lepu'' ideju i koja je, po svaku cenu, trebalo da bude scenska. Nikada nije izašla pred publiku - zbog nepostojanja ''neophodne radnje''.

Irodijada i Popodne jednog fauna predstavljaju 2 suprotna vida pesnikove prirode. Faun predstavlja u duhovnom smislu izvesno olakšanje, prepuštanje plotskim i prirodnim zadovoljstvima. Irodijada je turobna himna o odsutnoj duši, Faun je sunčana pastorala u kojoj je Malarme našao oduška za svoje muževnije zanose. Faun je 1876.g. objavljen sa crtežima Eduara Manea.

Malarme je hteo da hladnom aleksandrincu udahne fluidnost i namerne disonance (isto i Verlen sa zbirkom Mudrost).

Njegove stihove su proglasili nejasnim. ''Parnasovci posmatraju predmete na način starih filozofa i retora, direktno ih predstavljajući. Ja, naprotiv, mislim da oni treba da ostanu aluzija... Parnasovci uzimaju stvari u celosti i tako ih prikazuju - na taj način u svemu tome nedostaje misterija; oni lišavaju čitaoce osećanja da sami stvaraju. Imenovati predmet znači oduzeti ¾ uživanja pesme koje treba odgonetati malo po malo : nagovestiti, eto to je pravi san''. ''U poeziji mora da postoji enigma, i cilj umetnosti počiva u tome da evocira predmete''.

Najveću teškoću pri čitanju Malarmeovih poslednjih pesama, od kojih su većina soneti, predstavlja izvanredna sažetost, čitavi čvorovi značenja, neočekivanih izmena i složenih metafora; u želji, u naporu da što više oslobodi reč, da što čudesnije orkestrira svoje duhovne utiske, Malarme je oslobodio svoju pesmu interpunkcije. Vatreni obožavalac Vagnera, tvrdeći da svaki čovek nosi u sebi nekakav muzički čvor, Malarme je hteo da poeziji osvoji carstvo koje joj je veličina muzike preotela.

U trenutku kad izjavljuje da je svet stvoren da bi doveo do jedne lepe knjige, pesnik smelo poništava boga, jer je Umetnost jedina religija, a umetnik i sveštenik i božanstvo. On zanemaruje sve božansko u svom delu, nema ''kompleks boga''.

''Pesnikova dužnost jeste orfičko objašnjenje Zemlje''. Njegov zakonik je Veliko Delo, jedinstvena Knjiga, instrument duha...

Književni sastanci kod Malarmea. ''Prezirem škole i sve što im sliči : protivim se svemu što se profesorski vezuje za literaturu koja je potpuno individualna''.

Kolja Mićević - Malarme :- dok je Verlen živeo buran život a pisao dosta banalnosti, Malarme je čisto njegova

suprotnost : baš u pismu Verlenu govorio je da želi život bez anegdota ali poeziju u kojoj ništa nije svakidašnje i banalno.

- bio je bez majke, malo u Engleskoj (da bi čitao Poa), oženjen Nemicom, ćerka i sin (umro u 8.g.), profesor engleskog u Parizu.

- pismo Verlenu je autobiografsko, jer se 1885. spremao da izda ''Prokleti pesnici'', pa je tražio od Malarmea podatke...

- preokret u otkrivanju Gotjea (napisao mu kasnije ''Posmrtnu zdravicu'') i poznanstvo sa isto profesorom i pesnikom Dezeserom, koji ga podržava i upoznaje sa doživotnim prijateljem Anrijem Kazamisom, poznatim pod pseudonimom Žan Loar.

- 1862. - II izdanje Cveća zla - par godina posle osetan uticaj u stvaralaštvu; preuzeo nekomunikativnost poezije kao posrednika između pojedinca i gomile, ali ne i mržnju prema

okolini.- pada u očaj nemoći i želju za samoubistvom, ali Bodler mu otkriva Lepotu i

Dostojanstvo.- U tom periodu oko 1864., poezija mu liči na parnasovce, ali nije hladna, već prisnija,

romantičarska ali opet i uzdržana (govorio je da ima Lamartinovu dušu). - odatle Uzdah, Priviđenje, Morski povetarac, Prozori, Plavetnilo.- tad otkriva Poa i prevodi mu sve pesme.- ideal lepote uzdiže do čiste sterilnosti.- odvaja se, postaje poseban umetnik. Sam je govorio da je to trenutak kada pesnici više

ne pevaju u horu, već svaki za sebe. Prekid kolektivnog saglasja počinje sa Irodijadom, povlači se dobrovoljno u samoću i san.

- ''Pesnik je slučaj čoveka koji se osamljuje da bi isklesao vlastiti grob''.- Ideju za tragedijom u stihovima - Irodijadom - dobio je od pesnika Banvila. Nije je

završio iako su tad bile moderne, jer se Malarmeova ideja o pozorištu razlikovala : drama je za Malarmea jedinstveni čin o poništenju vremena.

- tako radeći na drami, menja je u ideju o poemi, i u novoj Poetici : ''ne slikati predmet, već utisak koji ostavlja''.

- ipak, elementi Irodijade su tragični : junakinja je u stanju tragičke odsutnosti i sanjarenja, a dadilja ne može da je razonodi. Ona je otelovljenje Malarmeove estetike, misli o Poeziji. Scena sa Irodijadom i lavovima, koji kidaju odeću ali zastaju pred stopama koje ''smiriće more'' - poezija u susretu sa ljudima odbacuje sve nepotrebno i ostaje čista i nedostižna i nadmoćna.

- dadilja je i simbol starog koje ne može da se saglasi sa novim. Problemu tog jedinstva se Malarme vraća u proznim rečima Igitour(?) i Eubenovo(?) ludilo.

- 1865. prekida iscrpljujući rad na Irodijadi i ide u spasonosnu suprotnost, radi Poslepodne jednog fauna, ali ni ono nije izašlo na scenu jer nema neophodnu radnju.

- Irodijada i Popodne jednog fauna su 2 pola pesničke prirode. Irodijada : tegoba noćnog rada. Poslepodne : prepuštanje dnevnim radostima.

- 1876. - izašlo luksuzno izdanje sa Moneovim crtežima, pa Debisijeva fantazija za flautu i orkestar, i koreografija Nižinskog proslavljaju poemu.

- 1874. - list ''Savremeni Parnas'' odbija Poslepodne, tako da Malarme ostaje van ''robova stiha'' parnasovaca, kao i Verlen sa zbirkom ''Mudrost'', svaki na svojoj strani.

- svakog utorka je držao književno veče kod sebe i ubrzo je postao popularniji od svih književnih salona Pariza. Interesantno je da tu nije bilo škole, jer Malarmeova poezija je završena u samoj sebi, nema daljeg razvoja.

- učenici su mu bili : Klodel, Žid, Valeri. Nasledili umetnički moral.- sa slavom rastu i napadi na delo - da je nejasno.- Malarme je bio svestan tradicije : ''Parnasovci posmatraju predmete direktno ih

predstavljajući. Ja mislim, naprotiv, da oni treba da ostanu aluzija.''- nema imenovanja, nagovestiti je pravi san.- najveća želja Malarmea, da poezija ima tajanstvenost, se neprestano razbija u želji da se

otkrije ključ, a to nije cilj(?).- Valeri - govorio je o razumevanju Malarmea kroz čitanje i ponavljanje zvučanja

nerazumljivih stihova.

- Malarme, za razliku od romantičara koji hoće da dosegnu i objasne božansko, i Bodlera i Remboa koji hoće da sruše boga, jednostavno zanemaruje sve božansko u svom delu. ''Pesnikova dužnost je orfičko objašnjenje Zemlje. Njegov Zakonik je jedinstvena Knjiga, instrument Duha''.

- napisao najviše prigodnih, precioznih stihova koji su tek posle smrti okupljeni.- Valeri je rekao : ''najsvesnije delo ikad stvoreno''.- poredio ga je sa gimnastičarem koji prikazuje ljudima šta sve može telo koje

zaboravljamo da imamo - tako Malarme sa rečima.- delo koje je bilo teško razumeti, a nemoguće zanemariti, delilo je oštrim udarcem

književni svet.- Sartr o Malarmeu : - Bunt usmerio ne ka rušenju sveta kao Bodler i Rembo, već distanciranju. Prve pesme su

teme o samoj Poeziji. Tvorac narativne logike.

Stefan Malarme :

Kriza stiha :Čitav jezik, podešen za metriku, ponovo došavši do svojih životnih (zgibova?), otima se,

slobodno se razdvajajući na 1000 prostih sastojaka.Govoriti ima veze sa realnošću stvari samo komercijalno : u književnosti dovoljno je

načiniti aluziju ili izdvojiti osobinu koju će sadržavai neka ideja. Pod tim uslovima uzleće pesma, poput olakšanja radosti. Tu svrhu je zovem transpozicijom - strukturom, drugačijom. Često delo podrazumeva izražajno iščeznuće pesnika, koji prepušta inicijativu rečima... Sve postaje neizvesnost, fragmentaran raspored.

O književnoj evluciji :1891. - odgovor na anketu Žila Ulea(?).

Mi u ovom trenutku prisustvujemo neobičnom, jedinstvenom prizoru u istoriji poezije : svaki pesnik odlazi u svoje ćoše, da na svojoj fruli izvede arije koje mu se svide.

Kad god imamo napor ka stilu, imamo versifikaciju.Aleksandrinac (forma) : umesto da ostane (manjak?) i nepokretan kao do sada, ubuduće

(kod mladih pesnika) biće slobodniji, vazdušastiji : dobiće u vrednosti zato što je upotrebljen samo u ozbiljnim pokretima duše.

Sadržaj : Mislim da treba da postoji samo aluzija. Pevanje je, u stvari, kontemplacija predmeta, slika koja poleće iz sanjarenja. Parnasovci uzimaju celu stvar, pokažu je, tako nema tajanstvenosti. Imenovati predmet, to znači uništiti ¾ uživanja u pesmi, koje se sastoji u postepenom odgonetanju : sugerisati ga, to je san.

Savremena upotreba te tajne čini simbol : evocirati postepno predmet da bi se pokazalo jedno duševno stanje, ili obrnuto - izabrati jedan predmet i degažirati iz njega duševno stanje, nizom dešifrovanja.

Nerazumljivost : češće potiče od nedostatnosti čitaoca. Uvek mora biti zagonetke u poeziji, cilj literature je da evocira predmete.

Edmund Vilson – Akselov zamak ili o simbolizmu :

Parnasovci, 50-ih g., kao da su postavili sebi za cilj samo da slikaju istorijske incidente i prirodne pojave što je moguće objektivnije i tačnije, i to nepristrasnim i besprekornim stihom.

Umetnost Flobera i Ibzena ponovo je (kao u 17.v.) skrupulozno bezlična i objektivna, i ona insistira na tačnosti jezika i ekonomiji izraza. Književnost ponovo odskače sa naučno-klasičarskog pola na pesničko-romantički. A ova druga reakcija krajem veka, ovaj pandan romantičarske reakcije na kraju prethodnog stoleća, nazvan je u Francuskoj simbolizam.

E.A.Po – jedan od najvećih proroka simbolizma. Kada je 1847.g. Bodler čitao Poa, on je „doživeo neobičan potres“. Poovi kritički spisi dali su simbolističkom pokretu njegova prva načela, npr : približiti se neodređenosti muzike trebalo je da postane jedan od ciljeva simbolizma. Ovo dejstvo neodređenosti postignuto je ne samo onim mešanjem imaginarnog i realnog sveta, već i jednim daljim mešanjem percepcija raznih čula (sinestezija). Pobrkanost slika; metafore smišljeno mešane; sprega strasti i duha – uzvišenog i prozaičnog manira; smela simbioza materijalnog i duhovnog.

Simbolistički pokret je razbio ona pravila francuske metrike koja su romantičari ostavili netaknuta (aleksandrinac), i najzad je uspeo do kraja da svrgne jasnoću i logiku francuske klasicističke tragedije, koju su romantičari još uvek u velikoj meri poštovali. On je svoje sokove crpeo iz mnogih tuđih izvora – nemačkih, flamanskih, grčkih – a najviše iz engleskih. Verlen je živeo u Engleskoj, Malarme je bio profesor engleskog, Bodler je prevodio sa engleskog.

Slobodni stih – vers libre (nepravilan). Malarme je sebi postavio gotovo nemoguć cilj i išao je za njim gotovo bez kompromisa i skretanja. Ceo njegov život bio je posvećen naporu da učini nešto sa jezikom poezije. „Dati čistiji smisao“ „rečima plemena“.

Mešanje percepcija raznih čula. Pokušaj da se dejstvo poezije približi dejstvu muzike (uticaj Vagnerove simbolističke muzike). Mešanje imaginarnog i realnog.

Težnja simbolizma bila je da učini da poezija postane još više stvar senzacija i emocija pojedinačnog čoveka nego što je to bio slučaj u romantizmu : simbolizam je čak ponekad činio poeziju u tolikoj meri ličnim doživljajem da se više nije mogla prenositi na čitaoca.

Uobičajeni simbolizam je konvencionalan i utvrđen; simbolistika Božanstvene komedije je konvencionalna, logična i određena. Ali, simbole simbolističke škole obično proizvoljno bira sam pesnik da bi izrazili neke njegove lične ideje – oni su vrsta preruhe(?) za te njegove ideje.

Nagoveštavanje stvari umesto da se one jasno kažu bio je jedan od prvih ciljeva simbolizma. Otprilike, svako osećanje ili senzacija koje mi doživljavamo, svaki trenutak svesnosti, razlikuje se od svakog drugog; prema tome, nemoguće je preneti naše senzacije onako kako ih doživljavamo konvencionalnim i opštim jezikom obične književnosti. Svaki pesnik ima svoju jedinstvenu ličnost, svaki od njegovih trenutaka ima svoj naročiti ton, svoju naročitu kombinatoriku elemenata. A pesnikov zadatak je da nađe, izmisli, onaj naročiti jezik koji će jedini biti u stanju da izrazi njegovu ličnost i njegova osećanja. Takav jezik mora da se služi simbolima : ono što je tako jedinstveno, neuhvatljivo i neodređeno, ne može se saopštiti neposrednim tvrđenjem ili opisom, već samo jednim nizom reči, slika, koje će poslužiti da se čitaocu nagovesti.

Za simbol se može reći da je pokušaj pažljivo proučenim sredstvima – jednom složenom asocijacijom ideja koja se izražava kombinacijom metafora – da se saopšte jedinstvena lična osećanja.