Универзитет у Београду

Филолошки факултет

Докторске студије

Модул: Језик

Пејоративнa именовања у

Речнику косовко-метохиског дијалекта Глигорија Елезовића:

квантитативна анализа и грађа

Семинарски рад из предмета Интердисциплинарност у проучавању односа језика и

друштва

Студент: Сања Микетић

Руководилац рада: др Јелена Филиповић

У Београду, 22.09.2010.

Глигорије Елезовић је аутор првог дијалектолошког речника српског језика

који је постао добар образац за сличне речнике других новоштокавских говора

(Павловић 1934: 230). А. Белић у предговору првом издању овог речника каже да је

то први већи покушај да нам се са периферије наше језичке области да један такав

речник, наводећи и то да Речник представља документ о једноме говору предратнога

времена који и данас постоји, али чије су особине помућене даљим миграцијама

становништва (Елезовић 1998: V-VII). Списак лексема - пејоратива за особе мушког

и женског пола који је овде представљен добијен је на основу грађе из првог од два

тома овог речника и представља пејоративе специфичне за један део територије

Косова и Метохије, које је Елезовић прикупљао од времена када је био студент (1902.

година) до издавања првог тома Речника (1932. година). С обзиром на то да се речник

састоји од лексема којих нема у Вуковом Рјечнику, у речницима Југославенске

академије или Броз-Ивековића1, или пак којих има у тим речницима, али са другим

значењем, претпоставићемо да су сви ексцерпирани пејоративи специфични за овај

регион и овај временски период. Пошто је корпус - сaм речник који је настао на

основу речи забележених од бројних информатора, остали екстралингвистички

релевантни фактори су данас непознати. Ипак, може се рећи да је у питању претежно

рурално становништво, углавном из околине Вучитрна (али и из осталих крајева

Косова и Метохије2), српског порекла, да је ретко ко имао формално образовање, као

и да су информатори били оба пола и рођени у другој половини 19. века.

*

1 Елезовић 1998: X наводи да се мисли на следећа издања ових речника: Вук Караџић, Српски Рјечник, 3. издање, Београд 1898; Rječnik hrvatskoдa ili srpskoдa jezika, Zagreb 1880-1882 pa nadalje, na svijet izdaje Jugoslavenska Akademija Znanosti i Umjetnosti; Dr. F. Iveković i Dr. Ivan Broz, Rječnik hrvatskoдa jezika, 2 sveske, Zagreb 1901.2 Карту места и крајева одакле је црпена грађа за овај речник, види у: Елезовић 1998: XXIII

Чињеница је да је број експресива за особе мушког пола увек већи него за

особе женског пола, без обзира на то о коме се историјском периоду српског језика

ради (Ристић 2004: 163). Циљ овог рада је да провери да ли је и у овом дијалекту

ситуација таква3. Језик не егзистира сам по себи; он као средство комуникације у

организованој људској заједници не може бити лишен идеолошког, политичког и

културног набоја који врши утицај на сферу мишљења припадника дате културе.

Он није пуко средство реферисања, већ жив организам који у интендиране поруке

говорника уписује и значења културе којој припада (Бити 2008: 51). Због тога се

чини нелогичним да ће бити више пејоратива за мушке особе него за женске у

вернакулару једне патријархалне земље, из периода када је она још увек била под

отоманском влашћу и у којој је жена имала апсолутно подређен положај. Пошто је

језик јасан показатељ културе, очекује се да ће пејоратива за женске особе бити

више, јер је жена та која је у друштву потлачена и којој се додељују

најразличитији погрдни називи у складу са неписаним законима патријархалне

заједнице тог периода. Етно-културолошке прилике тог времена и краја биле су

такве да се од жене очекивало да буде уредна, лепог изгледа4, вредна, морална,

верна, пожртвована и смерна, и све што би патријархално друштво доживело као

одступање од ових особина било је окарактерисано као негативно. Последица тога

се осећала и у лексици: свака негативна особина је била кажњавана, између

осталог и именовањем дотичне особе именицама исте лексичкосемантичке групе

које имају структуру особа + морална или психичка особина или особа + физичка

особина5, и код жена и код мушкараца. Остале лингвокултуролошке

карактеристике погрдних именовања на основу друштвено-историјског контекста

корпуса нису тема овог рада; дакле, грађа ће бити представљена у виду речника и

извући ће се само закључак о томе који су пејоративи бројнији и у којој мери.

3 Мушки пејоративни деривати су мање фреквентни од женских и у говору Пиве (Радовић-Тешић 2000: 911)4 Из разговора др Радом Стијовић, која се бави лексиком Васојевића (такође патријархалног краја где је жена у подређеном положају), чула сам да мештани неће рећи носуља за добру жену која има велики нос, већ само за ону која је, поред те физичке особине, носилац и неке друге негативне моралне или психичке особине. Да ли таквог модела има и у овом дијалекту, не може се видети на основу речничке грађе и малобројних информатора.5 Терминологија према Ристић 2004.

Милица Радовић-Тешић (2000: 908) ове именовања (када су у питању

женске особе) класификује у неколико категорија: а) рђава, зла, сурова, б) дрска,

тврдоглава, самовољна, уображена, в) ружна, неугледна, са телесним

недостацима, г) неуредна, лења, аљкава, трапава, д) неморална, непоштена,

безобразна, ђ) брбљива е) неразборита, глупа, блесава, ж) себична, облапорна, з)

брзоплета или спора у раду, и) неприкладно обучена, и ј) са разним другим

негативним особинама. У исте категорије могли би се сврстати и погрдни називи

за мушке особе.

Иако - према Клајну - моциони суфикси по правилу изводе женски облик из

необележеног мушког6 (Клајн 2003: 10), у нашој грађи постоје и примери где није

забележен пејоратив мушког рода од кога је изведен пејоратив за женски род. То би

се могло објаснити или чињеницом да је пејоратив за мушки род већ забележен у

Вуковом Рјечнику7 (док пејоратив за женски род није), или чињеницом да у овом

дијалекту има пејоратива за женске особе, али да они немају бинарни парњак за

мушки род, јер мушкарци нису добијали погрдан назив, иако су носиоци дате

негативне особине. У неким ретким случајевима имамо постојање погрдног назива за

женске особе које нема свој парњак, али је то биолошки условљено (пр. бездетка и

бездеткиња). Дакле, постојање еквиполентне опозиције је често, али није императив.

Пејоративи ексцерпирани из ове грађе су бројни (269 у првом тому речника),

јер се идиолект8 и дијалекат одликују изразитом експресивношћу, углавном већом

него у стандардном језику. Како је употреба експресивне лексике условљена

следећим факторима: формом језика (карактеристичнија је за усмени него за писани

језик), сфером општења (карактеристичнија је за неофицијелни говор), карактером

говора (карактеристичнија је за емотивни него за неутрални говор) и социјалним

карактеристикама учесника (узрастом, степеном културе, образовањем, васпитањем)

(Ристић 2004: 19), грађа је бројна, буући да дијалекат, за разлику од стандардног

6 Тако је само у ретким примерима, у којима смер може бити обрнут, нпр. код назива животиња (пр. жаба-жабац).7 Вук Караџић, Српски Рјечник, 3. издање, Београд 1898. 8 У предговору првом издању Речника косовско-метохиског дијалекта, Белић каже „Нарочита вредност овог речника у томе је што су речи купљене из уста народних“ (Елезовић 1998: V).

језика, карактерише управо усмени, неофицијелни и емотивни говор, као и

специфична социолошка позадина информатора.

По компонентама оцене, експресиви спадају у аксиолошка – евалуативна

језичка средства и у субјективне оцене двоструке модалности: опште оцене

(засноване на параметру добро/лоше) и емоционалне оцене (засноване на параметру

волим/не волим), док су у оцени садржани стандарди и стереотипи једне језичке

заједнице, који као културални слојеви одражавају реалност језичке слике света

(Телија, у: Ристић 2004: 24).

Интересантно је и то да у нашем корпусу пејоративна образовања доминирају

у односу на хипокоростична - за разлику од стандардног језика, где је ситуација

обрнута – а и у нашем корпусу је, као углавном и у осталим дијалектима,

пејоративност широко развијена семантичка категорија (Радовић-Тешић 2000: 907).

У савременом српском језику издвајају се и експресиви који уопштено

именују особе као носиоце одређених особина, тј. погрдна имена не морају бити

поларизована према полу, већ се могу односити на особу уопште (Ристић 2004: 163).

Када Елезовић наводи пејоративе који се не односе само на мушке или само на

женске особе, у објашњењу одреднице често каже чељаде и даје квалификатор м. и

ж., при чему показну заменицу оставља у мушком роду, који је неутралан у овом

дијалекту (на пример, одредницу алосија објашњава на следећи начин: алосија м. и

ж. који једе много, прождрљивац, чељаде кад несразмерно једе, народ у мом крају

верује да дотични у себи храни неку алу). С обзиром на чињеницу да у овом речнику

функционише постојање категорије погрдних назива за особу уопште, као и у

савременом српском језику, то указује на културолошко стање у језику тог периода

које је блиско данашњем.

Рајна Драгићевић (2007: 60) наводи да су у сематичкој конотативној

макрокомпоненти лексичког значења садржани подаци о семантичкој маркираности

лексеме, они који представљају експресивни однос говорне заједнице према ономе

што значи лексема, а не индивидуални став неког говорника, за разлику од, на

пример, Лејкофових идеја да значење не постоји као категорија per se, већ је увек

део човековог концептуалног и резултат когнитивних процеса, и да значење

заправо проистиче из искуства индивидуе, али и из контекста у коме се индивидуа

налази. Дакле, наведени погрдни називи представљају однос говорне заједнице, а

не однос индивидуе, према појединцима који су носиоци негативне особине.

Један од проблема при изради овог рада била је и сама идентификација

пејоратива, с обзиром на то да у Елезовићевом речнику нема квалификатора (пеј.),

већ се само понегде, у објашњењу одреднице, каже да је то увредљива реч. Стана

Ристић (2004: 13) наводи да ни до дан-данас није предложен јединствен и

конзистентан теоријско-методолошки приступ проблему експресивности, упркос

солидној теоријској заснованости најважнијих питања у вези са експресивношћу.

Оваква лексика се идентификовала или интуитивно (што условљава неуједначеност у

приступу), или на основу општих карактеристика конотативне семантике

експресивних јединица (које се донекле јављају и као параметри за одређивање

квалификатора и типа експресивности), или методом семантичког диференцијала,

или још неким сличним методама. Ексцерпирани пејоративи су идентификовани што

интуитивно што уз помоћ информатора са простора одакле је ексцерпирана грађа за

речник, који је потврдио да су заиста у питању пејоративи. Свим наведеним

пејоративима је заједничко то да се могу утврдити нијансе негативне емоције

имплицитно садржане у значењу ових речи, као и то да они садрже информације о

емоционалном стању субјекта именовања у моменту говора, потом лично доживљен,

субјективни однос према означеном, те тежњу да се постигне одређено деловање на

адресата путем исказивања субјективности кроз исказ (Телија, у Ристић 2004: 23-37).

У неколико примера у самом речнику није дато објашњење одреднице, па је и

овде одредница остављена без објашњења. За остале одреднице објашњење је

парафразирано (због недостатка простора, јер је у Речнику дато исцрпно објашњење

са бројним примерима), или је дословно наведено из речника (уколико је под

наводницима). Уколико се два облика речи разликују само по акценту или по

спојном вокалу, приказани су под истом одредницом. Одређене речи немају

пејоративно значење као примарно, али пошто се фигуративно могу употребити у

том типу контекста и пошто су дате са таквим примерима, или има потврде

информатора да се могу користити као пејоративи, убројане су у списак лексема дат

на крају рада.

Језик у нама призива идеје, не репрезентујући их сам по себи; иако га

свакодневно користимо да бисмо говорили о својим искуствима, језик је сам по себи

тачна репрезентација нашег искуства, што индивидуалног што колективног (Clark

2003: 17-35).

**

Закључак до кога се дошло је следећи: у првом тому Елезовићевог речника

пронађено је 114 погрдних назива за особе мушког пола, а 125 за особе женског пола.

Поред тога, у речничкој грађи је идентификовано и 30 лексема које се подједнако

односе и на мушкарце и на жене. Погрдни називи за женске особе су бројнији, како

се и очекивало с обзиром на социолингвистички контекст, али њихова бројност није

драстично већа од погрдних назива за мушке особе. Ипак, њихов однос 1 : 1.096 (1 :

≈1.1), што би значило да приближно на сваких 10 погрдних назива за мушке особе

долази један више за женске особе. То би могао бити јасан покаатељ начина

одражавања друштвене моћи у огледалу језика, као и неравноправности полова, те

подређености жене која је постојала у датој култури.

Пејоративи за женске особе

аждaја ― фиг. за ону која много једе и пије, а не може се заситити

аждерaјка― она која много једе и пије, а не може се заситити

азгињaјка / aзгињaјка ― бесна или охола жена

aзгињaча / азгињaча ― бесна или охола жена

ајдукeша - крадљивица

ајдучiца - крадљивица

алaјка - намигуша (често одмила)

алајкетiна - ауг. од алaјка

анaтемница ― ђаво, обешењак

арамзaда ― 1. жена која невешто уради неки посао 2. жена која се пренемаже да не може или нема снаге да обави неки посао

атaлiја ― баксуз, жена која доноси несрећу

атарџiка ― пристрасна жена

бoнiца ― болесница (изражава симпатију)

батакчiја ― 1. жена која не враћа зајам 2. пропалица

бедевiја ― несразмерно висока жена

безoчница - жена без стида, која не обара поглед

безбaтница ― несрећница

бездeтка ― нероткиња

бездeткиња ― нероткиња

бељaјнiца ― жена која доноси несрећу

бесрaмница ― жена која „ни срама ни стида нема“

бесрeтњица ― она која нема среће, несрећница

бизгuља

вашљiвица ― жена која има ваши у коси

гaбељка ― Циганка која припада фели Габеља; каже се увредљиво свим женама

гaдњача ― рђава, прљава жена; фиг. жена која има рђаву душу

гuтлавица ― жена којој одећа није утегнута како ваља, већ има наборе (гутле)

гадuља ― жена која изазива физичко гађење или згражавање

глaднiчина ― ауг. од речи гладница; прождрљива жена

гогeшка - „женско чељаде које је по роду Гога, гогина жема. Има мало ироније“

горoчница ― жена која „не спусти поглед од стида или из обзира“, дрска

грабuшка ― грабљива жена

градобiја ― штеточина, жена која сломи све шта узме у руке

грднiца ― несрећница, јадница

грднiчица ― дем. од грднiца

губодuшница ― она због које други „губе душу“

дaнгuба

дeрнiца - несрећа, пустолина

дeрiња - несрећа, пустолина

дrљавица ― 1. жена која око очију има крмељи, дrље 2. фиг. прљава и неотресита жена

дuнда ― крупна, дебела жена

дебелгuза ― пуначка жена која радо иде у госте и не одликује се вредноћом

девојчiште ― ауг. од девoјче

дрiкула ― нелепа или смешна, а здрава и једра жена

дрoпља ― фиг. дебела, гломазна жена

дрuсла ― крупна, једра, али незграпна жена

дрмoзина ― жена која се „вуче као мрцина“

дртuља ― „каже се за жену, девојку у подругљивом смислу“

дурuзуља ― „одрасло, а неозбиљно женско чељаде које се не одликује ни мудрим збором нити је вредно“

душевaдница / душовaдница― рђава, напрасита, она која својим речима „вади душу“

душегuбница / душогuбница ― „женска која лако душу губи чинећи разне грехе“

ђувендiја ― „каже се више од мила него у циљу да се неко нагрди иако по смислу значи лака женска, успијуша“

желeзница - обешењак, спадало

замuженица ― плашљивица, сметењак и слабић

збoрбeра― жена „која слуша шта се говори па то препричава“

зборберuша ― жена „која слуша шта се говори па то препричава“

зијaнћeрка ― „каже се женском чељадету које често чини штету“

злокoбница ― жена која предсказује зло

зuља - замлата

iзрод ― она која је, у духовном смислу, гора него што су јој били родитељи

iљавица ― разрока жена

изeшница ― прождрљива, облапорна и похлепна жена

искoбница ― „жен. чељаде које својим поступцима чини да наступи нека несрећа било за кућу или појединце у тој кући“

јaда ― јадница

јаднiчица - дем. од јадница

јогунiца ― инаџија

кaљавица ― каљава жена

кâскaнџiка ― љубоморна, пакосна жена

кaтiљка ― свирепа, зла, душмански расположена, немилосрдна

катиљaјка― свирепа, зла, душмански расположена, немилосрдна

катиљaча ― свирепа, зла, душмански расположена, немилосрдна

кrњавица ― жена спљоштеног носа

кuкавчица ― јадница, бедница (изражава симпатију)

каскaнџiка ― љубоморна, пакосна жена

кашљiвица ― жена која кашље и без потребе

кокoна ― дама обучена „ала франга“

колeра - „фиг. ружно, неочешљано и неуљуђено женско чељаде“

колибaрка - жена са дна друштвене лествице, која не живи у кући већ у колиби

конопчaрка ― обешењак, спадало

крвосeрница - жена „мучна“, која „својим злим поступцима чини да други почне крв точити од муке“

крiвка ― саката жена

краснiца ― лепа, красна; често се употребљава иронично са супротним значењем

кривuља ― хрома жена

кривоuста ― жена која има уста накриво

кривогuза

кукумaвка ― јадна жена која стално кука

кучетiна ― ауг. од речи кучка; жена са таквим особинама

лiшавица ― жена која има лишаје по телу

лuдна ― детињаста жена

лажљiвица ― жена која лаже

левeнта ― лепа, али нерадна жена

лингурка ― Циганка која припада фели Лингура; каже се увредљиво свим женама

љoпица ― кравица; фиг. глупа жена

мaзнiца ― жена која лепим речима и умиљавањем хоће да извуче неку корист

мaјмунiца ― превртљива жена

мrза ― она којој се не ради, која мрзи да ради

мrљавица ― млитава, слаба жена

магарiца

мајсторiца ― фиг. препредена, лукава жена

мајчетiна ― ауг. и пеј. од речи мајка

маразлiја ― жена која има клице неке болести унутрашњих органа

масногuза ― жена лакома на масна јела

мешорeчница ― жена која преноси оно шта је чула и тако изазива свађу

многомiсленица

мрзотљiвица ― лења жена

мрсипeтка ― она која мрси за време поста и средом и петком

мрсољiвица ― слинава жена

мулuта ― „чудно обучено, закукуљено женско чељаде“

мурдарuша ― прљава жена

нaкaзница ― жена наказног изгледа

нaлeтница ― несрећница, спадало, баксуз

нaмћoр ― пакосна, зловољна жена

нaпокeља ― жена која ради нешто наопако, погрешно

нaтемница ― ђаво, обешењак

нaчпала ― фиг. чудовиште, наказа

наџорљiвица ― жена пргава, напрасита, склона свађи

невiшеница ― жена изразито ниског раста, кепец

невoљница ― физички дефектна жена, просјакиња. сиромашак (изражава симпатију)

недарuша ― жена која не дарива друге онда када је то обичај

нездравiја ― будаласта, сулуда

ненaсiтница ― прождрљива жена, она која се не може наситити

непрeља ― лења жена која не преде

непретвoрница ― тврдоглава жена, она која не слуша туђе савете

несмiрница ― немирна, несташна жена

несрeтњица ― жена зле среће (изражава симпатију)

нечастiвица ― жена ђавољих особина

Пејоративи за особе оба пола

алосiја ― онај који много једе и пије, „народ у мом крају верује да дотични храни у себи некакву алу“

богалiја ― просјак, божјак, чељаде са физичким дефектом, богаљ

бuздuчина ― ауг. од бuздук

бuздук ― чељаде које много једе, а нерадо ради

булoга ― прљаво и лење чељаде , које може да живи у нереду и прљавштини

бuлoжина ― ауг. од булoга

градобiја ― штеточина, онај који сломи све шта узме у руке

гузuтла ― „чељаде са дебелом стражњицом, уз то неспретно, тешко покретно, лењо“

гuша ― „тако се зове уз подсмех гушав човек или жена“

горoча - онај који угори очима па гледа дрско, синоним: безочан, дрзак

дивaнија / дивaнија - помало непаметан, помало диваљ

зaмлaта ― луда, занесењак

изeлица - „мушко или женско чељаде које много једе, које је незајажљиво, грамжљиво“

изeша ― „чељаде муш. или женско које је прождрљиво, похлепно“

инaџiја ― мушко или женско чељаде које се радо инати

јалaнџiја ― лажов

каракoнџула ― каже се за чељаде које је чудно одевено, неочешљано

кâскaнџiја - љубоморан човек

кoпиле - незаконито дете; фиг. обешењак, неваљалко

корoјла - комедијаш, весељак, шаљивчина

крвосерiја - „каже се човеку мучну, који својим злим поступцима чини да други почне крв точити од муке“

кукавeља, кукавeша ― бедник, кукавица

лaјавче - опако чељаде, псето

лiпца - мршава и слаба особа; која само што не умре

липцoтина - мршава и слаба особа

манитeља ― „каже се за махниту жену или човека“

нагaнштaло - зановетало, преклапало

нaзлiја - „пробирач, кокетан, који се прави бољи но што јесте“

нaпокeља - „каже се за женско или мушко чељаде које говори или ради наопако, рђаво“

нерабoштiја - нерадник, ленштина

Пејоративи за мушке особе

aјта - покварен човек, бекрија, бећар

aмак ― будала

aсiја - одметник, бунтовник

iзрод ― она која је, у духовном смислу, гора него што су јој били родитељи

iљавко - разрок човек

абдaл ― будала, замлата

ајдuк - крадљивац, натега

ајљaз ― нерадан, скитач, беспосличар

амсалaк ― замлата

анaтемник - проклетник

арамiја - непоштен човек који хоће арам да узима

бeс - демон, враг, ђаво; синоним: бељај и бељајник

бадјaвџiја - беспосличар

балабaн - несразмерно висок, кракат човек

баљoш - невешт, сметен, сулудаст човек

безoчник - онај који стида нема

безбaтник - онај који среће нема

бељaј - ђаво

бељaјнiк - онај који не доноси срећу

бесрaмник - човек који нема срама

бизгoв - у рја

брадaш / брадaш - подругљиво за брадатог човека

будала ― глупак

вашљiвко - онај који има ваши

гeца - геџа, неспретан и неук сељак

гoвно

гoла / гoла гузiца - ништак

гuзoња - каже се човеку који има велику стражњицу или који много брине шта ће појести

гuтлoња - коме одећа није утегнута како ваља, већ има наборе (гутле)

гuтлавко - коме одећа није утегнута како ваља, већ има наборе (гутле)

гладнiк / глaднiк - који не може да се засити

глуaн - подругљиво за глувог човека

готовaн - човек нерадан, који чека готово

гускaр - „фиг. каже се човеку који се жели да потцени или који није нико и ништа“

дeмбeл ― лењивац

дeнбeл― лењивац

дrљавац - мушкарац који има дрље око очију

дrљавко- мушкарац који има дрље око очију

дuдук ― ленштина

дркeља - каже се у непријатељском тону за мрска старца

душевaдник / душовaдник - рђав човек, напрасит, који речима својим укућанима вади душу

душегuбник / душогuбник - човек који не брине много о души, који често греши и душу губи

душмaнин - непријатељ

еглeнџiја - онај који забушава у раду

желeзник - обешењак, спадало

забеднiк - који тражи разлоге за свађу

задoрџiја ― свађалица, кавгаџија

замuженко - слабић, плашљивац, који је под женином папучом

застaрак - стармали

зијaнћeр - штеточина

злокoбник - онај који прориче, предсказује зло

зубaн - човек који има велике и нелепе зубе

зурлаџiја - подругљиво човеку да би се потценило његово порекло и положај

ѕвeр ― фиг. који има особине звери

изeшник - човек похлепан и облапоран, који радо и много једе

ијaнeт - злочест човек, јогуница и тврдоглавац

искoбник - човек који предсказује зло, слути смрт или несрећу

искrшник - онај који живи у кршу, ђаво, сатана, или онај који по нечему личи на ђавола

јарамaз - неваљалац

јенiчар - фиг. насилник, силеџија

јогuн - инаџија

кaлкаџија / калкаџiја - убица

кaпе - „курвић, курвин син“

кaпеогли - „курвић, курвин син“

кaпеџик - дем. од кaпеогли

кaтiљ - убица, крвник, крволок

кeља - „баџа, кепец“

кoзбаша - насилник

кoстреш - „фиг. љуто чељаде и животиња“

кабадаiја - јунак, пустахија, човек који не поштује туђе право, који се радо бије, кавгаџија

кавгаџiја ― човек који радо замеће кавгу

калпaзан - чажљив човек, пропалица

карађoз - несразмерно висок, смешан, човек који није складне грађе

карафeјза - смешан или смешно одевен човек

каскaнџiја ― љубоморан човек

качaк - онај који се не одазива позиву власти, одметник, хајдук

качкiн / качкiн - онај који се не одазива позиву власти, одметник, хајдук; „каже се често више у шали за неког живахнијег дечака, младића“

клeчавко - „који није утегнут, коме чакшире нису везане како треба, него му се обесиле низ кукове“

клапоuшије - онај који има клемпаве уши

комiта - одметник, усташ

комoрџiја - онај који игра хазардне игре, коцкар

конoпац - обешењак, спадало

конопчaр - обешењак, спадало

копiљ / копiљ - фиг. овешењак, вешт, лукав

копиљaк - копилан, обешењак

крвосeрник - „каже се човеку мучну, који својим злим поступцима чини да други почне крв точити од муке“

лажoв / лажoв - „коме је лаж готово професија постала“

лажљiвко - човек који много лаже

мaзнiк - човек који је љубазан из користољубља

масногuз - лаком на масна јела

матрапaз - фиг. варалица, ћифта

мечкaр - фиг. бедно одевен човек, онај који носи поцепану и јадну одећу

мизевiр - лажов

мрдaч - заводник

мрзотљiвко - човек који није вредан, лењивац

мрсипeтко - онај који не пости када треба (углавном деци)

мрсољiвко - слинав човек

мудрiло - будала (иронично)

муртaт - одметник, издајник

нaкaзник - „богаљ, наказног облика мушкарац“

нaказ - „наказа, ружно чељаде у у физичком и моралном погледу“

нaлeтник - несрећник, спадало, обешењак, ђаво, анатема, баксуз

нaлет - несрећник, спадало, обешењак, ђаво, анатема, баксуз

нaмћoр - злочест, пакостан, зловољан човек

нaтемник - проклетник

нeсмир - несташко, онај који не мирује

набивaч - „означава човека који хоће туђе жене“

невoљник - сиромах, просјак, физички дефектан човек

нездравeља - лудак, будаласт, сулуд, махнит

ненaсiтник - прождрљивац

ненaсит - прождрљивац

непретвoрник - тврдоглав човек

несмiреник - немирко, несташко

нечастiвник - човек ђавољих особина

Библиографија:

Бити 2008: Бити, Марина. „О суодносу менталних и језичних свјетова из перспективе когнитивне стилистике“. Fluminensia, Ријека, вол. 19, бр. 2

Драгићевић, 2007: Драгићевић, Рајна. Лексикологија. Завод за уџбенике. Београд

Елезовић 1998: Елезовић, Глигорије. Речник косовско-метохиског дијалекта,

Институт за српску културу, Приштинa

Клајн 2003: Клајн, Иван. Творба речи у савременом српском језику. Суфиксација и

конверзија. Завод за уџбенике и наставна средства. Београд

Павловић 1934: Павловић, Миливој. „Речник косовско-метохиског дијалекта од

Глише Елезовића“. Гласник Скопског научног друштва XIII. Скопље

Радовић-Тешић 2000: Радовић-Тешић, Милица. „Пејоративни називи за женску особу у једном народном говору“. Јужнословенски филолог LVI/3-4. Институт за српски језик САНУ. Београд

Ристић 2004: Ристић, Стана. Експресивна лексика у српском језику. Теоријске основе и

нормативно-културолошки аспекти. Институт за српски језик САНУ.

Београд

Филиповић 2009: Филиповић, Јелена. Моћ речи: огледи из критичке

социолингвистике. Задужбина Андрејевић. Београд

Clark 2003: Clark, Eve. „Languages and Representations“. У: Lanдuaдe in Mind: Advances in the Study of Lanдuaдe and Thouдht, уредили Dedre Gentner и Susan Goldin-Meadow, A Bradford Book. Cambridge