Veliki grad nikada nije tako prljav kao to je u mesecu februaru kada se topi sneg i kada hiljade ljudi urei za svojim poslovima gacaju po lapavici dok este susneice prave nove barice blatnjave vode

HOW DEEP IS YOUR LOVE(uspomena na jednu devojku)I

Veliki grad nikada nije tako prljav kao to je u mesecu februaru kada se topi sneg i kada hiljade ljudi, urei za svojim poslovima, gacaju po lapavici, dok este susneice prave nove barice blatnjave vode. Do prolea je jo daleko i dani su, a pogotovu veeri, veoma neprijatni i hladni.

Takav je bio i februar te hiljadudevetstosedamdesetosme u Niu: snean i mokar, sumoran i umao. Meutim, ispod velike kamenite tvrave, u ranim veernjim asovima, u blizini zelene pijace, na krcatim peronima autobuske stanice, u delu za lokalni saobraaj, odvijao se ivot. Petak je i stotine ljudi, seljaka i radnika hrlilo je svojim domovima po okolnim mestima i selima posle napornog radnog dana. Skoro svakog minuta podizala se jedna ili druga rampa i autobusi raznih boja brundajui ulazili su u lokalni ili meugradski deo stanice - ili pak otuda izlazili. Oficijalni spiker, unjkavim jednolinim glasom obavetavao je putnike o broju perona i asu polaska autobusa i njihovom krajnjem odreditu. Izmeani u gomili kroz guvu probijaju se uenici i uenice oblinjih srednjih kola, nosei svoje kolske torbe, grafike radove i te-lenjire, zatim, studenti elektronike, graevine i mainstva u svojim sakoima od crnog skaja i sa crnim aktovkama u desnoj ruci u ono vreme, to je prepoznatljivi imid onih to studiraju na tehnikom fakultetu. Tu je i ne mali broj vojnika u dugakim sivomaslinastim injelima od grube oje, prepasani irokim konim opasaima i titovkama na glavama, na kojima, s prednje strane, blistaju crvene petokrake-zvezde. Veina odlazi na zaslueno odsustvo ili su dobili redovan izlazak u grad, a ima i onih obesnih koji esto preskau ice brojnih kasarni i dolaze na provod po okolnim kafanama i bioskopima, bez dozvole vojnih vlasti. Tito je jo uvek iv, bratstvo i jedinstvo jo nije narueno i mada je ve uveliko gurao kroz osamdesetestu niko nije ni slutio da je matori lisac veoma blizu svog biolokog kraja. Na velikim elektrinim satovima kolodvora kazaljke su pokazivale tano osamnaest asova i trideset minuta kada je ponovo poeo da veje mokar i teak sneg koji se odmah topio na asfaltu i na glavama i kaputima uurbanih prolaznika. Stefan Novakovi, uenik etvrtog razreda gimnazije, upravo ovog asa vraao se sa veere iz uenike menze. Ovaj osamnaestogodinji momak, visokog stasa, snane figure, odlunog pogleda dok su mu uvojci crne razbaruene kose dosezali do samih kestenjastih oiju i padali do polovine uha, odavao je imid provincijalca. Da, Stefan Novakovi je bio provincijalac. Doao je u veliki grad iz Pirota, sedamdesetak kilometara udaljenog grada da bi ovde zavrio gimnaziju, a njegova elja i elja njegovh roditelja je da kasnije upie i ovde zavri medicinski fakultet. I evo sada, vidimo ga kako se probija kroz guvu, urei da to pre stigne u svoju podstanarsku sobicu. Kao i svi mladi ljudi, njegove dobi, zadnjih meseci naglo je porastao, razvio se, tako da mu je iznoeni zimski kaput postao pomalo tesan i kratak a on je bezuspeno pokuavao da se sav skupi u njega stalno podiui kragnu preko uiju. Bio je gologlav i kosa mu je bila mokra i zato, kada je sneg prionuo da pada jae, on je naprosto uleteo u ekaonicu prigradskog saobraaja da bi se kraj toplog radijatora malo osuio i saekao da kijamet koliko-toliko oslabi.ekaonica je bila puna ljudi, raznih profesija. Jedni su sedeli na klupama drei prtljag kraj svojih nogu, drugi su stajali nasred prostorije dok su blagajnici bezizraajnog izraza lica mirno sedeli iza debelog stakla altera i prodavali karte putnicima. Prostorija je na oba svoja kraja imala po jedna teka staklena vrata koja su se svakog asa otvarala jer je stalno neko ulazio ili izlazio, a tada su pahulje snega u kovitlacima uletale i jo vie kvasile pod od terace. Iz nekoliko zvunika, smetenih na plafonu, ula se tiha sentimentalna muzika. U tom arenilu ljudskih sudbina mladi Novakovi je primetio jednu udnu devojku koja je stajala oborene glave u samom uglu kraj peronskih vrata. Bila je tako neobina, nesvakidanja, tek neznatno starija od njega, krhka i nena, imala je na sebi crnu dogaku suknju koja joj je u karnerima padala do ispod kolena, crne pohabane izme bile su joj raskvaene od snega, zadignuta kragna kariranog kaputia breskvine boje i kaketi od istog materijala i duga crna kosa gotovo da su skrivali njeno udesno belo lice. Stajala je tako nepomina, sa rukama u depovima kaputa, naslonjena o zid i netremice je zurila u pod. Devojka je oigledno bila gubitnik. Stefan je u sutini bio romantik i njegova neiskvarena dua razvijala se u tom pravcu. Jednostavno nije mogao da skine pogled sa nje. Pitao se: Ko je ona?

A onda su se vrata naglo otvorila i dva vojnika buno uoe u ekaonicu. Prvi je bio sme, visok i obestan, neiivljen, imao je oko dvadesetsedam godina, a drugi je bio neto mlai, niskog rasta, crne kose i brkova i kaskao je za prvim kao da mu je bio posilni. Trudio se da u svemu oponaa visokog i videlo se da mu je on bio uzor. Oigledno je da su bili zemljaci, prostaci iz ko zna koje vukojebine Socijalistike nam Jugoslavije. Bili su pripiti i sasvim je bilo jasno da su u grad izali preskoivi icu. Visoki je leprao nasred prostorije u svom ogromnom injelu, kao baletan na daskama Opere, urlajui neku vulgarnu kafansku pesmu hrapavim glasom. Trojica seljaka, otprilike ezdesetogodinjaci, koji su do tada mirno sedeli na klupi i tiho razgovarali prenue se i poee da se smeju. Izgleda da je mentalitet ovih vojnika bio identian njihovom. Jedan je bio visok i krakat, izboranog lica, drugi je imao piskav glas, poput ene, a trei je bio nizak, bavaste grae, okruglog crvenog lica i krezub. Stari zamanjeni eir nehajno je zabacio na potiljak. Nekoliko seljanki, svaka na svoj nain, ljubopitljivo su posmatrale itavu scenu. Bilo je tu jo ljudi koji su razliito reagovali na ispade Titovih vojnika. Novakoviu oni nisu bili nimalo simpatini, gledao ih je sa prezirom. Oseao je da e napraviti neto to samo prilii divljacima. A oni su upravo to i bili.Visoki vojnik je naglo zastao u poluokretu i zagledao se u devojku zgrenu u uglu. Gledao je u nju oima debila. Zatim se njegovo lice, dok je prilazio, razvuklo u ruan osmeh, koji je vie podseao na grimasu pijane budale. Mali je krenuo za njim.Visoki je priao i pokretom malograanskog zavodnika, uneo se devojci u lice i poeo neto tiho da joj apue. Ona nijednim svojim gestom nije pokazala da ga je primetila, ve je i dalje gledala u pod, u jednu, samo njoj znanu taku u kamenu.

Ova scena je oduevila krezubog seljaka. Krezubi je poskoio sa klupe, stao je onako malen i debeo nasred ekaonice cerekajui se. Njegova runa usna duplja, proarana ostacima utih zuba, zjapila je irei smrad naokolo.- Ha-ha-ha-ha! Bravo vojnie! More, ta tu ima da je moli? Stisni je! Dae ti! Gledaj kako glumi, kurva! Trai pare! Kakve pare!? Vojniku mora da da dabe! uje li ti mizlo? Uh, to nisam sad ja vojnik, videla bi ti! More...c,c,c...

Veina prisutnih u prostoriji, mukarci i ene, poeli su bezobrazno da se smeju i da dobacuju kojekakve vulgarnosti. Onaj malograanski mentalitet rulje doao je do punog izraaja. Vojnik, osokoljen povicima, stisnuo je devojku oko pasa i poeo je dirati po grudima apui joj kojetarije. Njegov drug je skakao levo-desno poput pudlice i potsticao publiku.Stefan je stajao oslonjen o alter, sasvim blizu devojke i vojnika. Gadio mu se itav prizor; i vojnici i ova rulja okolo krezubi seljak naroito. Poeleo je da pesnicom jednostavno tresne i vojnika i krezubog. Devojku ju iskreno alio. A onda se napasnik odvojio od nje.- Vratiemo se za petnaest minuta! Gledaj da se predomisli, lepotice! povika s vrata i oba se vojnika izgubie meu autobusima na peronu, usput se odvratno smejui.- Ne boj se! Nee ona nikud! Izgleda da nema ni gde! Uostalom mi emo je paziti! derao se krezubi za njima. A onda proturi glavu kroz alter i poe da gnjavi blagajnika Jeste li videli, drue, ta je vojnik? Nema tu, kod njega, cile-mile, nego s neba pa u rebra: Daj! E, ta sam ja radio kurvicama kao to je ova, kad sam bio vojnik u Sarajevu. I haj!Ovaj ga je ravnoduno posmatrao preko okvira polomljenih naoara, zapisujui neto u svojoj zelenoj ukorienoj svesci.

Sirotica se svo ovo vreme nije ni pomakla, niti je podigla pogled, ak ni onda kad je pijani dah onog prostaka osetila tik pored svog bledog lica. A onda je Stefan video dve tople bistre suze kako naviru iz uglova njenih oiju i kako se slivaju niz dva bleda ispijena obraza, kapljui na vrhove njenih iznoenih izmica. Znao je da su to one prave suze koje naviru iz njene due kao plodovi patnje. Plakala je tiho, bez glasa i bolne grimase, samo su suze sustizale jedna-drugu kao jutarnje kapljice rose niz latice belog krina. I tada se u njemu neto prelomilo. U tom trenutku, za njega u prostoriji nije postojao vie niko osim bespomone uplakane devojke.

Polako je krenuo prema njoj. U tom trenutku iz zvunika su se zauli barunasti glasovi brae Diz i setni tonovi njihove pesme Pokai mi koliko je duboka tvoja ljubav (How deep is your love). Priao je sasvim blizu. Pruio je ruku ka njenom licu i vrhovima prstiju brisao je tople devojake suze. Znao je da, u ovom trenutku, radi neto veliko i plemenito, neto vie od obinog milosra. Osetio je u tom blagom dodiru da su joj obrazi neobino topli i da ona gori u temperaturi. Bila je bolesna i gladna. I bilo je oigledno da ne putuje nikud i da je ovamo ula iz oajanja u potrazi za utoitem od snega i hladnoe. U ovom asu, snaan oseaj saaljenja razdirao je njegovo srce. A ona je i dalje zurila u pod, mislei, moda, na sve nedae ovoga sveta, na svu patnju to je ostala za njom. Ni sam nije bio svestan trenutka kada je uhvatio njenu malu ruku, drei je za vrhove tankih prstiju. Lagano je povukao napred koraajui prema vratima na suprotnom kraju i koja su vodila na ulicu. Nije se opirala.

Koraali su sredinom ekaonice u kojoj je vladao muk. Svi su nemo posmatrali itavu scenu. ak i krezubi. U stvari, on je bio zaustio da odvali neto neumesno ali ga seljanka u arenoj marami zgrabi za ruku i presee svojim prodornim oima, tako da je ovaj ostao u pomalo smenoj pozi poluotvorenih usta. Devojka i mladi stigoe do kraja i velika staklena vrata lagano se zatvorie za njima.

Braa Diz su jo uvek pevali Pokai mi koliko je duboka tvoja ljubav.

Jovan Mijalkovi

PAGE - 0 -