O postmoderni-saviNekoliko poslednjih decenija dvadesetog veka voena je irokai kontroverzna polemika oko problema postmoderne. Ona sepostepeno irila na sva podruja `ivota od umetnosti, preko politikogdelovanja, transformacije drutva, budunosti zapadne tradicije,posledica tehnoloke i kibernetike revolucije, de(kon)strukcije filozofijekao metafizike, kraja istorije, globalnog drutva do svakodnevnog`ivota. Iako su se u meuvremenu izotrile neke pojmovnerazlike, u trenutku kad intenzitet ove polemike ve jenjava, ili sepredmet polemike odvija preko drugih figura, sam pojam postmodernenije postao odreeniji nego to je bio na njenom poetku. Poredtoga, neki autori, koji su bili u samoj `i`i postmoderne filozofije(npr. Lyotard i Derrida) istiu da postmoderna ne predstavlja radikalanraskid, ni sa modernom, ni sa tradicijom evropskog miljenja.Stoga je sasvim opravdano pitanje da li je postmoderna istroen pojam.Pojam postmoderne1prepoznaje se kao razvijena filozofskakoncepcija pojavom knjige La condition postmoderne (Lyotard,1979. godine) u kojoj je postmoderno stanje u zapadnom drutvu definisanokao stanje nepoverenja prema metanaracijama kakve su prosvetiteljskanaracija o emancipaciji oveanstva, idealistika naracijao teleologiji duha i istorijska naracija o hermeneutici smisla. Nastalakao odgovor na pitanje kakve drutvene promene treba oekivati poduticajima nove informatike tehnologije, ova knjiga je odmah pokrenulaopse`nu polemiku o praktinim i politikim implikacija koje sadr`i. U sutini, zahtev za refleksijom stanja u kome moderna vienema potrebu da programski nagovetava svoje ciljeve, jer su se oniostvarili, otvorio je pitanje genealogije same moderne. U tom kontekstunametnuo se problem odreenja postmoderne da li je ona oznakaza stanje u zapadnom drutvu koje dolazi posle moderne, ili zajednu njenu modifikaciju, radikalizovanu modernu; da li predstavljatemeljan raskid sa modernim konceptima drutva, ili upuuje napredmoderno stanje; da li se odnosi samo na zapadno, ili i na globalnodrutvo; da li predstavlja pozitivan koncept budunosti (transmoderna),ili je koncept eonog suprotstavljanja moderni (kontramoderna);da li u praktinom smislu predstavlja koncept novog prosvetiteljstva,ili proboj iracionalizma; da li je postmoderna osoben fenomendrutvene situacije na kraju dvadesetog veka, ili je jo jedna od modifikacijakapitalizma; da li prihvatanje ovog koncepta uvodi drutvo ustanje neobuzdanog anarhizma (agonalizma), ili je reafirmacija konzervativnihvrednosti; da li je postmoderna jo jedan od oblika zapadnedominacije, ili dozvoljava afirmaciju kulturnih razlika; da li jepostmoderna jo jedan od oblika avangarde, ili je retrogradna itd.Reju, postmoderna je apretian pojam, a tu aporetinost mo`danajbolje pokazuje Lyotardova primedba da je postmoderna deo moderne,da na primer jedno delo mo`e postati moderno tek ukoliko jeprvo bilo postmoderno. Tako shvaen postmodernizam ka`eLyotard nije modernizam na svom kraju, nego u svom nastanku, a tostanje je konstantno. U filozofskom pogledu koncept postmoderne nije samoniklapojava, ve se nastavlja na jednu posebnu tradiciju evropske filozofije.Njeni najznaajniji predstavnici (Lyotard, Derrida, Foucault, Vatimo...)izriito se pozivaju, na primer, na strukturalizam, destrukcijumetafizike (Heidegger), koncept jezikih igara (Wittgenstein), nieovskugenealogiju, Kantovu podelu saznajnih moi, ak na Aristotela.S druge strane, koncept postmoderne ne ostaje ukotvljen samo ufilozofiju nego je isprepletan sa teorijom umetnosti i teorijom drutvau najirem smislu.

LiotarLyotard postmodernu odreuje filozofijski, ali i metahistorijski.Postmoderna se nadovezuje na cjelokupno nasljeemoderne ona raskida s njezinom logikom stalnoga napretka,ali isto tako uzima u obzir i sve kulturoloko i civilizacijskonasljee njome namrijeto. Ono to iz toga proizlazi ima presudneposljedice za smjetanje Lyotarda u tradiciju mislilaca koji nenegiraju cjelokupnu tradiciju koju je ostvarila moderna, ve jesmatraju legitimnim i neizostavnim ishoditem postmoderne.Po vlastitu iskazu:Djelo je moderno tek ako je prije bilo postmoderno. Takovien, postmodernizam ne znai kraj modernizma, ve stanjenjegova roenja i ovo je stanje konstantno.Vrlo je bitno iznova istaknuti to da Lyotard Postmodernu ne vidikao jo jednu epohu u linearnom nizu izmjenjivanja i stalnogprevladavanja prethodeih povijesnih razdoblja. Postmodernasvoju legitimnost ostvaruje tek na razini novoga modusa iskazivanjamisli, kako na podruju filozofije tako i na podrujimaarhitekture, knjievnosti, politike te svim podrujima u kojimase iskazuje javni nain ivota, navlastito tehnike i znanosti,posredovanima suvremenom visoko razvijenom tehnologijom.Ona nije nova epoha niti u smislu jednog koherentnog programatskogistupanja koje bi izlazilo iz okvira fragmentiranostivlastitih oblika pojavljivanja. Ono to Lyotard eli posebiceistaknuti glede postmodernosti jest njezino nastupanje nakonkraha to su ga doivjeli svi presudni postulati modernizma napolitikom polju. Tu prije svega misli na pripovijest, ili, moglobi se rei, prosvjetiteljsku dogmu emancipacije ovjeanstva,koja jednostavno nije mogua nakon takvih historijskih lomovahumanizma poput Auschwitza, kraha totalizirajueg ekonomijskogdiskursa u velikim ekonomskim krizama, ali i sloma emancipacijskogprojekta Marxove utopije u realnom socijalizmu.Moderna je proizvela tri legitimirajue metaprie To su:emancipacija ovjeanstva (u prosvjetiteljstvu), teleologija duha(u idealizmu) i hermeneutiku smisla (u historizmu). Te stegejedinstva vie ne funkcioniraju u postmodernom stanju znanjato ga opisuje Lyotard. Totalitet kao takav postao je neupotrebljiv,pa je dolo do rasipanja dijelova postulirane cjeline svijeta.(Kod Lyotarda jo nije prisutan dananji aktualni strahod sveprodirue globalizacije i prijetnje njezinih eksponenataratom protiv terorizma koji, ustvari, predstavlja rat protiv bilokakove utopije i nade... bilo kakove drugosti koja se protivi tojglobalizaciji.Lyotard barem u Postmodernom stanju jo ne uoava sveopasnosti postmoderne de-politizacije, premda je svjestan iskljuujuetotalitarnosti ekonomijskog diskursa.)

FUKO- ODNOS PREMA STRUKTURALIZMU -Sutina pomaka od strkturalizma ka poststrukturalizmu je odbacivanjeideje o nekoj univerzalnoj strukturi. Ono to obeleeva poststrukturalizam je nekavrsta pluralizacije struktura. Ta tendencija se moe uoiti kod Fukoa - on jeupravo pomak u pravcu pluralizma i prevazilaenja holistikog shvatanja sveta.Presudne su RELACIJE, a ne entiteti. To je jedna misao koju su poststrukturalistiradikalizovali jer su odustali od koncepta o postojanju neke nepromenljive sutinesvih stvari. Fuko jeste predstavnik strukturalizma bez strukture - modifikovani strukturalizam.On se odreuje kao poststrukturalista, ali je sam Fuko izbegavao da koristi restruktura. On sebe nije smatrao strukturalistom. Razlozi se tiu nekih promena uljudskoj kulturi koji ukljuuju kategoriju diskontinuiteta ili novuma. Uoio jenemogunost svoenja razliitih modela na jedinstvenu strukturu - osveuje seproblem geneze, razvoja, skokovitih promena (naune revolucije) - epistema(Fuko), ili naunih paradigmi (Kun). Prelaz sa jedne paradigme na drugu sedeava munjevito, preko noi, a tako je i sa promenom jedne episteme ka drugoj.Tu ne postoji mogunost praenja nekog kontinuiranog procesa. Te promenedeluju haotino. Ali, prisutna je neka vrsta koherencije unutar jedne episteme. Tajstrukturalistiki momenat se sastoji u jednoj razlici koju Fuko pravi kad govori oepitemema, a to je razlika izmeu:- doksoloke ravni - (pojavni plan) to je ravan teorijskih pozicija koje delujumeusobno nepovezane- arheoloke ravni - (dubinski plan) to je ravan koja povezuje povrinskisuprotstavljene teorije u jednu strukturu - episteme kao strukture. On govori osistemu, celini znanja. Na ovom arheolokom nivou postoji koherencija onihelemenata koji deluju nepomirljivo. Dijametralno suprotne pozicije pripadaju istojepistemi. Unutar malih struktura - epistema postoji princip poretka koji stalnoafirmie Levi-Stros. Razlika izmeu njega i Fukoa je u tome to dolazi doumnogostruavanja poredaka ili struktura. Postoji nesamerljivost izmeupojedinih struktura, ali i njihova unutranja koherentnost, ureenost ima jo jedanmomenat - momenat principa razmene ili imanencije i podrazumeva unutranjekonstituisanje celine znanja. Imanentna analiza podrazumeva korelativnokonstituisanje elemenata nekog sistema.

DeridaU textu Struktura, znak, igra u diskurzu humanistikih nauka ukazuje na razlikekoje postoje oko strukturalistikog diskursa i koje su osnova zapostsrtukturalizam. Poenta texta je u tome da klasini strukturalizam nunooperie sa idejom sredinje strukture. Svaka struktura je odreen sistemelemenata i uvek postoji centar, sredite oko kog se sama struktura organizuje.Na periferiji strukture su mogue zamene elemenata, ali ne i u samom sreditu.Tu postoji neto to je identino.Postrstrukturalizam a samim tim i Deridino stanovite karakterie shvatanje da jestrukturalizam samo jo jedan oblik metafizike prisutnosti - logocentrizma.Strukturalizam je deo jedne strukture miljenja (metafizikog) koje nuno ima tajkarakter centriranosti (onto-teoloka centriranost). Klasini strukturalizam nijedovoljno radikalan u nastojanju da se prevazie jedan metafiziki nainmiljenja.Za poststrukturalizam je znaajan pojam igra struktura, gde mi imamo ideju odecentriranju, prevazilaenju modela miljenja koje uvak poiva na ideji opostojanju centra. Igra podrazumeva odsustvo centra - prazno mesto - inerakcijuizmeu prisustva i odsustva. To je dinamika koja ukljuuje nedostatak, prazninu.U poststrukturalistikom modelu miljenja se ne operie sa idejom identinogbia, supstance stvari, ve se radikalizuje ideja razlike, diferencijacije.Poststrukturalizam je zaokret u samom subjektu. Naglaava se znaaj relacija.U klasinom strukturalizmu ipak postoji neto to je privilegovana sferatrenscendentalno oznaenog - neki elementi su nadreeni u odnosu na druge, au centru je ono to je najvanije.Igra strukture poinje kad se svi elementi relativizuju, kad svi imaju isti status;vana je dehijerarhizacija, kada centar gubi povlaeno mesto.Poststrukturalizam je podsticaj da se misli na jedan radikalnonesupstancijalistiki nain. Desupstancijalizacija je sadrana u pojmu strukture -ideja relacije je neto to ve predstavlja korak u pravcu da se entiteti nerazumevaju iz njih samih, oni su u potpunosti odreeni svojim mestom u strukturi.Derida govori o zamenljivosti svih elemenata, gde ne postoji neko povlaenomesto u strukturi. On kao svoje duhovne pretke istie Niea, Frojda i Hajdegera,jer u njihovim filozofijama vidi prisutnu tu ideju igre, desupstancijalizacije.Strukturalizam se zahvata u jednom irem kontextu logocentrizma, u vidu kritikemetafizikog logocentrizma.30