Potka vremena, izatkana je ljudskim dozivljajem sveta, zamrsenog, vidljivog i nevidljivog. Putovanje i jedinki i nacije, il’ fizicko il’ duhovno, odiseja je, odiseja radosti i gtuge, preplet dobra i zla i vecno tumaranje zaslepljeno bljeskom sunca obasjanog dana i tamnomrkle noci. Ta odiseja neutoljivo zedna trajanja, vecno opijena opstankom a vavek zeljna srecna naslucuje tajnu prirode coveka. Cudesnu pricu neunistivosti duha. Postojanje Srba ugnezdilo se u epicentar istorijskog i duhovnog bica Balkana, rasadnika kultura i raskrsnice svetova. Dozivljaj balkanske odiseje ocrtan je kroz igru pjesmu i muziku Nacionalnog Ansambla “Kolo”.

“Sa planina stigose po gustoj magli, mocvare gazise, dubodolinama krivudase dok ne naidjose na polje. Bese polje to tajanstveno polje, polje crnih ptica, kosova. Stizahu na polje pevajuci i nacinise telima svojim prsten, a prsten bese klupko, i klupko bese krug, a taj krug bi kolo! Bese to carobni krug, od zla zastita, obecanje vecnosti jer kraja nije imao. I zaigrase, na sred polja. U ritmu bubnja zaigrase. A to polje bese ta sveta zemlja.”