UDC 1 Heidegger M.930.1

Originalan nauåni rad

D r a g a n P r o l e

POVESNOST: HAJDEGEROVO ODBACIVAWESVETSKE POVESTI

SAŸETAK: Hajdegerova rasprava o povesnosti bazira se na odbaciva-wu pojma povesti, odnosno Hegelovog pojma svetske povesti. Opravdawe tekorekcije pronaðeno je u neizbeÿnoj opoziciji izmeðu saznawa povesti iispitivawa povesnog bitka åija vlastita struktura leÿi u egzistencijal-no-vremenskoj moguãnosti dogaðawa. Pretpostavke tog opravdavawa granajuse u dva smera. Prvi se odnosi na razgradwu ontološke ravnopravnostipovesti i vremena koja je iskazana u stanovištu da tubitak nije vremenitzato što je centriran u povesti, nego je povesan zato što je temeq wegovogbitka vremenit. Drugi smer opravdawa ima za ciq pokazivawe apsurdno-sti tradicionalnog povesnog mišqewa koje je poåivalo na neprihvatqi-vim modalitetima proÿimawa sadašwosti i prošlosti iz kojih je buduã-nost ili iskquåena, ili poprima stigmu planirawa, odnosno neautentiå-ne anticipacije. Prema Hajdegeru, razlike u tradiranim odreðewima poj-ma povesti zapravo su fiktivne i filozofski irelevantne, jer svima wi-ma u pozadini stoji ista neautentiånost linearnog vremenskog sleda kojaignoriše vremenitost tubitka i tako blokira pristup tubitku prikladneartikulacije povesnog bitka. Ålanak tematizuje unutrašwe granice takvogstanovišta.

KQUÅNE REÅI: Povesnost, svetska povest, filozofija povesti, on-tologija, temporalnost

1. KA PRISVAJAWU DILTAJEVE POVESNOSTI

U odnosu na osnovne projekatske ideje Bitka i vremena i wihovospecifiåno izvoðewe, peto poglavqe pod naslovom Vremenitost i po-vesnost predstavqa svojevrsni kuriozitet. Za razliku od ostalih pogla-vqa u kojima se, više ili mawe direktno, paralelno sa razvijawem eg-zistencijalne analitike tubitka, ukquåujuãi i prateãe teme što su bi-le neophodne u realizaciji fundamentalne ontologije — provodila izamisao destrukcije povesti ontologije — u petom poglavqu preovlaðujusasvim drugaåiji tonovi. Izriåit govor o destrukciji ni ovde nije iz-ostao. Najavqujuãi raspravu o odnosu povesnosti tubitka i istorijske

nauke, Hajdeger je naznaåio da nacrt ontološke geneze istorijske naukeiz povesnosti tubitka sluÿi kao priprema razjašwavawa zadatka isto-rijske destrukcije povesti filozofije. To znaåi da je i peto poglavqeipak stavqeno u funkciju destrukcije povesti ontologije, što bi se imoglo oåekivati, buduãi da destrukcija kao postupak koji se neposrednotiåe povesti, svoje konkretnije uobliåewe oåekuje upravo na osnovuHajdegerovog vlastitog pojma povesnosti i wegovog odnosa prema nasle-ðenim pojmovima. Meðutim, na stranicama § 76, konture tog problemanisu zaoštrenije naznaåene, niti je usledila wegova izriåita temati-zacija. Doduše, taj paragraf iznosi dokazivawe da nauånost istorijeprema svojoj ontološkoj strukturi koreni u povesnosti tubitka i poka-zivawe izvora i jedinstva Niåeove tri vrste istorije u istoj toj struk-turi, ali je najavqeno razjašwewe destrukcije na temequ pokazivawaodnosa povesnosti i istorije u potpunosti zaobiðeno. Umesto toga, pe-to poglavqe donosi i iznenaðujuãi skromne, i za Bitak i vreme potpu-no netipiåne izjave. Imajuãi u vidu sa koliko ambicioznosti i smelo-sti je koncipiran åitav projekat Bitka i vremena, u kojem su na eks-plicitan ili indirektan naåin ÿestokoj kritici podvrgnuti filozo-fi najvišeg ranga, poput Hegela i Huserla, onda stavovi izneseni upetom poglavqu dobijaju na filozofskoj teÿini. Razmatrajuãi problempovesnosti åija neobiåna vaÿnost za problemsku strukturu i kompozi-ciju Bitka i vremena se pokazuje samim tim, što se od wega oåekujekonkretizacija vremenitosti, Hajdeger, barem u deklarativnoj ravni,odustaje od strateške samosvojnosti i inventivnosti sa kojom je do tadavoðeno wegovo kquåno delo. Znaåajan zaokret u dotadašwem stavu sig-naliziran je skromnim izjašwavawem da se „naredno razmatrawe zado-voqava sa tim, da naznaåi ontološko mesto problema povesnosti. Uosnovi naredne analize radi se samo o tome da zastupa i delimiånopripremi prisvajawe Diltajevih istraÿivawa koje današwoj generaci-ji tek predstoji."1 Jednostavno reåeno, umesto oåekivanog razvijawa irazjašwavawa destrukcije, Hajdeger nam u petom poglavqu iznosi postu-pak koji je daleko mawe drastiåan — prisvajawe. Umesto „borbe sa pro-šlošãu" koju signalizira destrukcija, u prisvajawu se radi o wenomproduktivnom preuzimawu pri åemu ono prisvojeno, uprkos moguãemkontekstualizovawu na drugaåijoj pojmovnoj i tematskoj pozadini, u osno-vi biva preoblikovano, ali suštinski ostaje nedodirnuto kritiåkimintervencijama.

Sa transformacijom destrukcije u prisvajawe ipak se ne završavai Hajdegerov panegirik Diltajevoj filozofiji. Štaviše, wemu se pri-druÿuje i grof Jork, a celokupan § 77 posveãen je analizama stavova,prevashodno Jorkovih, koje je ovaj izneo u prepisci sa Diltajem što jetrajala dvadeset godina, a objavqena je 1923. U delu koje je naglašenoštedqivo po pitawu citata, poput Bitka i vremena, pomenuti para-graf štråi utoliko, što su u wemu navedeni gotovo svi filozofskiznaåajni stavovi izneseni u pomenutoj prepisci, barem što se tiåe

148

1 H e i d e g g e r, Martin (1993). Sein und Zeit, Tübingen, c. 377.

onih stanovišta što su iznesena od strane grofa Jorka. Rezimirajuãisvoje komentare na kraju § 77, Hajdeger ponovo skreãe paÿwu na podsti-caje Diltajevog dela, kao i na Jorkove stavove iz prepiske, s tim štoovaj put izriåito ukazuje da se wihov doprinos svodi samo na uoåavaweproblema, ali ne i na wegovo rešavawe koje je moguãe samo na tlu fun-damentalno-ontološkog pitawa: „Problem razlike izmeðu ontiåkog iistorijskog moÿe biti izraðen samo kao istraÿivaåki problem, ako senajpre osigurala nit vodiqa putem fundamentalno ontološkog razja-šwavawa pitawa o smislu bitka. Tako postaje jasno, u kojem smislu jepripremna egzistencijalno-vremenska analitika tubitka odluåila daneguje duh grofa Jorka, da bi sluÿila Diltajevom delu."2

Razlozi za isticawe Diltajevog imena u pogledu problema pove-snosti, kao i za neobiånu koncepciju petog poglavqa najpre bi moglibiti potraÿeni u tekstovima što prethode Bitku i vremenu. Istraÿi-vawu koje ide u tom pravcu ne bi moglo da promakne da Diltajevo imefigurira meðu onim filozofima koje Hajdeger pomiwe u afirmativ-nom smislu. Prolegomena za povest pojma vremena navodi da prave efek-te wegove filozofije tek treba oåekivati, jer ãe naredne decenije pro-teãi u znaku osvetqavawa wenih osnovnih motiva, ili, preciznije re-åeno, jednog od wenih motiva.

Meðutim, podrobnija analiza pokazuje da je Hajdegerov odnos premaDiltaju ambivalentan od samog poåetka. Osnov te ambivalentnosti na-lazi se u Hajdegerovom selektivnom åitawu Diltaja. Wegova filozofijaneãe biti posmatrana kao jedinstvena celina u kojoj se postepeno uoåa-vaju i ravnopravno priznaju pojedine uporišne taåke. Naprotiv, Hajde-ger se u komentarima Diltaja oslawa na briÿqivu distinkciju izmeðupodsticajnog elementa wegove filozofije i svih drugih, koje ãe ilikritikovati, ili preãutati. Afirmativni elemenat Diltajevog mišqe-wa pronaðen je u tematskoj izgradwi povesnosti. Konstatacijom da afir-mativno pozivawe na Diltaja datira u 1919. kada Hajdeger u predavawuFenomenologija i transcendentalna filozofija vrednosti iznosi svoje-vrsno priznawe wegovoj filozofiji: „Diltaj je veã jasno video znaåewepojedinaånog i jedinstvenog u povesnom realitetu",3 treba podsetiti daje reå o godini u kojoj zapoåiwe suåeqavawe sa Huserlovom fenomeno-logijom.

Povesnost predstavqa osnovni motiv sa kojim zapoåiwe kritika ikonstituisawe protiv-nacrta Huserlove fenomenologije, a pritom seradi o istom motivu koji ãe biti hvaqen kod Diltaja i prisvojen u Bit-ku i vremenu. Aktuelnost Diltajeve filozofije stoga je neraskidivo ve-zana sa uoåavawem slabosti Huserlove fenomenologije. Iz wihovogspecifiånog ukrštawa sa zadacima egzistencijalne analitike tubitkaproisteãi ãe Hajdegerova vlastita koncepcija povesnosti.

Stoga treba biti oprezan kada je reå o riziku prenaglašavawaDiltajevog „uticaja" na Hajdegera. Štaviše, pored åiwenice da se ge-

149

2 Ibid, s. 403—403.3 H e i d e g g e r, Martin (1987). Phänomenologie und transzendentale Wertphilosophie, u:

Zur Bestimmung der Philosophie GA 56/57, Hrsg. B. Heimbüchel, c. 165.

neza Bitka i vremena odvijala uz naglašeno neslagawe sa Diltajevimradovima i pojedinaånim problemskim pitawima koja su oni postavqa-li, predavawe Pojam vremena iznosi oštru kritiku jednog od upori-šnih momenata wegove filozofije, pojma Weltanschauung. Teÿište Haj-degerovih primedbi bilo je upuãeno na nepovesno fundirawe pojma ko-ji predstavqa polazište Diltajevog istorijsko-filozofskog stava: „Bu-duãi da sve prelazi u povest moralo bi se, tako kaÿe sadašwica, pono-vo doãi do natpovesnog. Nije dovoqno to što se današwi tubitak izgu-bio u savremenoj pseudopovesti, nego i posledwi ostatak svoje vreme-nitosti (tubitka) mora iskoristiti da bi se u potpunosti odšuwao izvremena, tubitka. A na tom fantastiånom putu ka natpovesnosti trebada bude pronaðen pogled na svet."4

Kompletniju sliku o ambivalentnosti odnosa prema Diltaju pru-ÿaju Hajdegerova predavawa iz 1925, odrÿana u Kaselu, a wihov naslovzaåuðuje utoliko, što u wemu ponovo figurira kritikovani pojam po-gleda na svet: Diltajev istraÿivaåki rad i savremena borba za istorij-ski pogled na svet. Ta predavawa rasvetqavaju razloge za tezu o ontolo-škoj nediferenciranosti Diltajevog pojma ÿivota i Hajdegerovu odlu-ku da mu ne dozvoli pristup u vlastitoj egzistencijalnoj analitici.Stavqen u perspektivu Hajdegerovog mišqewa, ÿivot, time što dopu-šta biološke, odnosno organske konotacije sadrÿi odviše ontiåkiprizvuk, i stoga ne moÿe biti podesan za artikulaciju povesnosti. Od-sustvo wegove ontološke diferenciranosti, meðutim, reflektuje se ina nediferenciranost same povesnosti. Iz te sugestije mogu se donetidva zakquåka. Prvi se odnosi na zaobilaÿewe konkretnih Dilatjevihodreðewa povesnosti i izbor prevashodno Jorkovih stavova iz prepiskeDiltaj—Jork. Jorkove primedbe indirektno su posluÿile kao kritiåkaargumentacija što ukazuje na neophodnost produbqivawa Diltajevog sta-novišta. S druge strane, osnov za to produbqivawe nije moguãe prona-ãi kod Diltaja. Radikalizacija povesnosti stoga sa svoje stvare pruÿaopravdawe za fundamentalno ontološko pitawe — pitawe o smislubitka, što predstavqa i tezu kaselskih predavawa: „krucijalno je osve-tliti bitak povesnog: povesnost, ne povest; bitak, ne biãa; realnost,ne realne stvari. To nije pitawe empirijskog istorijskog istraÿiva-wa; åak ni sa univerzalnom povešãu mi još nemamo povesnost. Diltajje naåinio prodor u realnost koja za wega u istinskom smislu jestesmisao za povesnost, za tubitak. Diltaj je uspeo u dovoðewu te realno-sti u predwi plan. On ju je odredio ÿivotno, slobodno i povesno. Me-ðutim, on nije postavio pitawe o samoj povesnosti, pitawe o smislubitka."5

Pored toga, nedavno objavqeni šezdeset i åetvrti tom edicije Ge-samtausgabe pod naslovom Pojam vremena, baca novo svetlo kako na peto

150

4 H e i d e g g e r, Martin (1995). Der Begriff der Zeit. Vortrag vor der Marburger Theolo-genschaft Juli 1924, Hrsg. Hartmut Tietjen, 2. Auflage, Tübingen, c. 25.

5 H e i d e g g e r, M. (1992—93). Wilhelm Dilthey Forschungsarbeit und der gegenwärtigeKampf um eine historische Weltanschauung: 10 Vorträge u: Dilthey-Jahrbuch für Philosophie undGeschichte der Geisteswissenschaften VIII, Göttingen c. 158.

poglavqe Bitka i vremena, tako i na Diltajevo mesto u koncipirawuHajdegerovog pojma povesnosti. Reå je o raspravi6 åiji nastanak je pove-zan upravo sa objavqivawem prepiske Diltaj—Jork, a weno objavqivaweu Rotakerovom Deutsche Vierteljahresschrift für Literaturwissenschaft undGeistesgeschichte tada je spreåilo Hajdegerovo odbijawe urednikove mol-be da ålanak prilagodi, i da ga skrati na obim mawi od åetiri tabaka.Uprkos tome, komunikacija sa Rotakerom sadrÿi znaåajne naznake, jer uwoj Hajdeger objašwava direktnu vezu vlastitog pojma povesnosti, do-tiånog ålanka i prepiske Diltaj—Jork: „Moju raspravu sigurno ãetedobiti do kraja oktobra. Naslov: Pojam vremena (Zapaÿawe o prepisciDiltaj—Jork). Centralno pitawe 'povesnosti' izveo sam iz prepiske ipokušavam da ga uåinim razumqivim putem tematskog istraÿivawa.Ono moÿe imati samo sistematsko-istorijski karakter."7

2. HEGEL U POZADINI JORKOVE KRITIKE DILTAJA

Verzija te rasprave koja je objavqena u petom poglavqu Bitka ivremena ipak je znatno skraãena. Doduše, ne zbog toga što se Hajdegerovstav u meðuvremenu promenio, nego zato što su wen drugi Izvorni ka-rakteri bitka tubitka i treãi odsek Tubitak i vremenitost, rekom-ponovani u prvi i drugi odsek Bitka i vremena. Peto poglavqe drugogodseka Bitka i vremena — Vremenitost i povesnost, o kojem je ovde reå,dobilo je naslov upravo prema posledwem, åetvrtom odseku Hajdegeroverasprave. Vredna je paÿwe još i åiwenica da je poåetak rasprave na-slovqen Diltajevo postavqawe pitawa i Jorkova temeqna tendencija, teda je reå o odseku koji je u donekle izmewenom, odnosno proširenomnaslovu prenešen u § 77 Bitka i vremena. Vaÿno je naglasiti da subrojna pozivawa na mesta iz prepiske Diltaj—Jork prvobitno imalafunkciju uvoda za Hajdegerovo izlagawe temeqnog stanovišta vlastitefilozofije. Na osnovu ovoga takoðe je vidqiva i vrhunska uloga pojmapovesnosti za problematiku Bitka i vremena, jer se osnovna pozicijatog dela ne bi mogla izvesti sa polazištem u nekom perifernom pro-blemu. Dakle, jedna od pripremnih verzija bazirala se na izvoðewu te-meqa prisvojenog pojma povesnosti, dok su u tekstu koju donosi sam Bi-tak i vreme komentari Diltaja i Jorka pozicionirani kao završnailustracija Hajdegerovih analiza. Ukratko, rasprava Pojam vremena ne-sumwivo donosi nove uvide i pokazuje svoje konstitutivno mesto u po-gledu geneze Bitka i vremena, a time dodatno åini intrigantnim pita-we zbog åega, kada je reå o povesnosti, ni Diltaj ni Jork nisu inten-zivnije spomiwani u okviru drugih tekstova koji takoðe prethode obja-

151

6 Tu raspravu ne treba poistoveãivati sa istoimenim predavawem koje je Hajdegerdrÿao iste 1924. premda su delovi teksta iz we uneseni u sam tekst predavawa.

7 Pismo od 21. ¡H 1924. citirano prema „Martin Heidegger und die Anfänge derDeutschen Vierteljahresschrift für Literaturwissenschaft und Geistesgeschichte. Eine Dokumenta-tion, Hrsg. J. W. Storck/T. Kisiel" u: Dilthey-Jahrbuch für Philosophie und Geschichte der Geistes-wissenschaften VIII 1992—93, c. 207.

vqivawu pomenutog dela. Hajdegerov ambivalentan stav prema Diltajusam po sebi je interpretacijski interesantan. On se ne moÿe razjasni-ti putem uvoðewa iskquåivih ocena jer ne implicira prelaz od bezu-slovne afirmacije ka potpunoj negaciji i daleko je od ranog „posveãi-vawa dominantno pozitivne paÿwe",8 koja je docnije nestala, kako suge-riše de Mul. Atraktivnosti tog pitawa doprinosi i åiwenica da se utekstovima i predavawima nakon Bitka i vremena, Diltajevo ime pono-vo povlaåi u senku i da se uz wega ponovo vezuju samo naglašeno kri-tiåke i negativne formulacije.9 Ta åiwenica nije promakla ni Pegele-ru,10 ni de Mulu, ali u pokušaju da prelaz ka izrazito negativnoj re-cepciji Diltaja objasne „višim" ontološkim razlozima, oni previða-ju jednokratnu ulogu Hajdegerovog susreta sa Diltajem. Nakon pruÿawauporišta za kritiku Huserla i koncipirawe pojma povesnosti, Dilta-jeva filozofija nije mogla privuãi ništa drugo, sem Hajdegerovih kri-tiåkih opaski. Meðutim, ono što je znatno vaÿnije od tog pitawa od-nosi se na Hajdegerovu konkretnu tematizaciju samog pojma povesnosti.

Pojam vremena veã na uvodnoj stranici iznosi kquå za razumevawetematskog miqea na kojem ãe se oblikovati Hajdegerova povesnost a we-gov središwi znaåaj ãe u tekstu Bitka i vremena biti samo potvrðen idodatno naglašen. Jednostavno reåeno, rasprava o povesnosti bazira sena odbacivawu pojma povesti, odnosno Hegelovog pojma svetske povesti.Za razliku od ostalih poglavqa, prividno odsustvo destrukcije pri te-matizovawu povesnosti dobija svoje objašwewe tek kada se uvidi da te-matizacija povesnosti sama po sebi veã podrazumeva prethodni uåinakdestrukcije. Pretpostavke tog uåinka ogledaju se u pruÿawu dvostrukogodgovora. Prvi deo tog odgovora mora biti kadar da anulira filozof-sku relevantnost i neophodnost kako tradicije što je okupqena okopojma univerzalne povesti, tako i Hegelov pojam svetske povesti, dok sewegov drugi deo odnosi na pruÿawe tla za novi pojam povesti koji ãebiti osloboðen svih mawkavosti koje su uoåene kod prethodnih pojmova.Kada Hajdeger na poåetku analize prepiske Diltaj—Jork tvrdi da: „Tre-ba razumeti povesnost, a ne razmatrati povest (svetsku povest). Pove-snost oznaåava bitak povesnosti onoga, što jeste kao povest" — wemuprethodna destrukcija povesti, tj. svetske povesti, nije ni bila potreb-na jer je bio uveren da su taj posao za wega veã obavili pomenuti filozo-

152

8 Jos de Mul (2004). The Tragedy of Finitude. Dilthey's Hermeneutics of Life, New Ha-ven/London, translated by Tony Burrett, p. 306.

9 Primera radi, u svojim predavawima o nemaåkom idealizmu, Hajdeger energiånoodbacuje pretpostavke filozofije ÿivota, bez kojih nije moguãe zamisliti ni Diltajevpojam povesti: „Ovde pri 'Ja jesam' filozofija se najmawe moÿe suzdrÿavati od pitawa obitku. Istinska filozofska jalovost celokupne filozofije ÿivota — naroåito Diltaje-ve — ima svoj duboki osnov; u središwoj dimenziji ona ostaje u potpunosti diletantskai ne doseÿe åak ni oštrinu problematike nemaåkog idealizma … Problem izmiåe iz ru-ku i ne poima se kada se ontologija shvata u starom smislu i odatle zakquåuje: ono štomislimo pod 'ÿivotom' iskquåeno je iz sve ontologije." H e i d e g g e r, M., Der deutscheIdealismus (Fichte, Schelling, Hegel) und die philosophische Problemlage der Gegenwart, GA 28,c. 108—109.

10 P ö g g e l e r, Otto (1986—87). „Heideggers Begegnung mit Dilthey", u: Dilthey-Jahr-buch für Philosophie und Geschichte der Geisteswissenschaften IV, c. 121.

fi. Tek pod tim uslovom Hajdeger se odluåio da u svoj rad unese mnogo-brojne citate iz prepiske.

Da bi se stekla jasna orijentacija u vezi sa dometima i granicamaHajdegerovog oslawawa na prepisku, najpre je neophodno markirati onamesta koja provode pomenuti dvostruki zadatak i analizirati u kojojmeri ona to zaista uspevaju da uåine. Ne ulazeãi u podrobno razmatra-we svih aspekata prepiske koji bi mogli biti interesantni, biãe iza-brana dva paradigmatiåna mesta koja oslikavaju naglasak Jorkovih in-tervencija, pri åemu nije sporedna ni åiwenica, da Hajdeger ne citiranijedno od wih. Kritiåki odbacujuãi prethodna stanovišta u pogledupojma povesti Jork argumentuje: „Burkhart analizira istorijsku epohusa ograniåenog stanovišta, bez buduãnosnog vidika, više kao umetniknego kao filozof. Ranke je u woj saznao samo igru sila, jednu istorij-sku fenomenalnost … Ten je sve vratio u šemu senzualizma … Drugiaitiološki istoriografi od Hegela ne postoje (sem pomenutih qudi).Ovde se pojavquje novo … pretpostavka shvatawa je da je ÿivot organonza razumevawe povesne ÿivotnosti … saznawe povesti koje se od vla-stite ÿivotnosti okreãe ka pojavama prošlosti … samo ono što je pre-ma snazi savremeno i moÿe se pokazati u savremenosti pripada podruå-ju povesti."11 Specifiånost navedenih redova sastoji se u adresatimawihove kritike. Naime, nije reå o misliocima koji su bili merodavniu konstituciji pojma univerzalne povesti, pa ni o samom Hegelu, veã omisliocima povesti koji su usledili nakon Hegela. Burkhartov, Tenovi Rankeov pojam povesti odbaåeni su uz primedbu da posle Hegela dru-gih mislilaca povesti od formata ni nema. Iz te spoznaje, meðutim, neproistiåe ništa poput slogana „natrag Hegelu", nego se Jork poziva nainovirani uvid u povest koji se zasniva na tematizaciji ÿivota kaopovesti, što zapravo predstavqa sinonim za pojam povesnosti. Onošto ostaje i daqe problematiåno, odnosi se na konkretnu filozofskuartikulaciju povesnosti. Kada razmišqa u tom pravcu, Jork je znatnomawe direktan, a wegova nedoumica pokazuje se i u odabiru adekvatnemetode sa kojom se pouzdano moÿe pristupiti izlagawu povesnosti:„Transcendentalna metoda deluje somatizacijom ontiåkog, subjektivi-rawem objektivnog. Ona uzdiÿe oblast objektivnog, ali ipak ne proši-ruje carstvo duhovnog. Subjektivno nije duhovno kao što somatologijanije pneumatologija … sa karakterom subjektivnosti podruåje duha ipaknije dotaknuto."12 Prema Jorkovom mišqewu, transcendentalan pri-stup povesnosti pokazuje se kao prekratak. Buduãi da su wegove kritiå-ke refleksije veã uvidele da i Diltajevi radovi jednako boluju od nedo-statka generiåke razlike izmeðu ontiåkog i istorijskog, što ukazuje naizriåit deficit konstitucije povesnog i polagawa raåuna o wenoj di-ferenciji u odnosu na razumevawe nepovesnog, Jork u prepisci ne dajeprecizno objašwewe kakva filozofska artikulacija zadovoqava novou-stanovqeni problem povesnosti.

153

11 Briefwechsel zwischen Wilhelm Dilthey und dem Grafen Paul Yorck von Wartenburg1877—1897, Halle 1923, c. 167—168.

12 Ibid, c. 194.

Kada je reå o kquånom aspektu filozofskog pristupa povesti, Jorkje više veštine demonstrirao u kritikovawu Diltaja nego u iznalaÿe-wu vlastitih rešewa. Wegovo nedovršeno delo Stav svesti i povest uodnosu na prepisku ne donosi ništa suštinski novo. Povesnost nijedovoqno precizno razdvojena od povesti, a weno poreklo oznaåeno jeunutar novovekovnog „procesa suÿavawa i pounutrivawa sopstva."13 Jor-kova filozofija povesti u sebi pokazuje Diltajevu tendenciju ka pove-zivawu empirijskih saznawa i filozofskih uvida, ali istovremeno, unaporu da ostvari unutrašwe jedinstvo meðusobno heterogenih saznawašto pripadaju unutrašwoj povesti samosvesti, zapada u nerazgovetnikonglomerat filozofske istorike, povesti filozofije, psihologije po-vesti i prirodne povesti14 — koji ne pruÿa dovoqno instrukcija zakonkretno ostvarivawe jedinstvene pojmovne obrade.

Uprkos upadqivoj ushiãenosti povesnim potencijalima koje de-monstrira doÿivqaj, odnosno ÿivot qua povesnost, Jorkova razmatrawaiz prepiske ipak zadrÿavaju neporecivi odjek Hegelovog pojma povesti.On je prepoznatqiv u tri segmenta:

a) Jork govori o duhu, odnosno o duhu povesti (s. 133);b) u potpunoj saglasnosti sa Hegelovim mišqewem ne dopušta

razdvajawe sistematskog od istorijskog prikaza filozofije (s. 251);v) i daqe insistira na filozofiji povesti: „Filozofija se ne mo-

ra shvatati kao konstrukcija. Ja bih rekao: jedino filozofija povestijeste povest kao nauka" (s. 223).

Suoåena sa zahtevima koje implicira Hajdegerova zamisao destruk-cije, prepiska Diltaj—Jork ipak ne pruÿa zadovoqavajuãa rešewa naoba postavqena zadatka. S obzirom na konsekventnost raskida sa nasle-ðenim pojmovima povesti, u woj su itekako prisutni recidivi Hegelo-vog poimawa povesti, dok tematizacija povesnosti još uvek ima maglo-viti prizvuk spasonosnog rešewa, s tim da put do wega tek treba ras-kråiti. Puštajuãi Jorka, da umesto wega osudi Diltajeve mawkavosti,Hajdeger nije obratio dovoqno paÿwe sa åijeg stanovišta Jork provodikritiku Diltaja. Time je na mala vrata uveo i momente koji direktnoprotivreåe i Diltajevoj i wegovoj zamisli povesnosti, a u bliskoj suvezi sa Hegelovim pojmom povesti. Naime, poenta Jorkove kritike usme-rena je protiv estetizacije povesti u liku pojedinih povesnih oblika,tipova i sl. Insistirajuãi da se u povesti radi o „karakteru, a ne ooblicima" (s. 193), Jork se zapravo obraãa Vindelbandu, ali indirekt-no zamera i Diltaju na nefilozofskom tretmanu povesti. Za razliku odnepovesne estetizacije, on smatra da pisawe povesti ima opravdawe je-dino kao filozofija povesti. Polagawe raåuna o poreklu ovog Jorkovogargumenta, neminovno bi zastalo kod jednog od wegovih uåiteqa u fi-lozofiji, hegelovca Branisa15 åiji Nacrt logike je poåivao upravo na

154

13 Paul Yorck von W a r t e n b u r g (1991). Bewußtseinsstellung und Geschichte. EinFragment, Hrsg. Iring Fetscher, Hamburg, c. 138.

14 Ibid, c. 40.15 „U tom sudu vaÿnu ulogu ima wegov uåiteq Branis åija pretpostavka je bila da

pisawe povesti postaje ÿivotno tek putem filozofije." S c h o l t z, Gunter (1996). Philo-

stavu koji Jork zastupa protiv Diltaja. Treba naglasiti da ovde Jorkovaintervencija postaje protivreåna, jer insistira na filozofiji pove-sti a istovremeno ne dovodi u pitawe weno „prevladavawe" od straneDiltaja.16 Meðutim, pored hegelovskog argumenta da se estetizacija po-vesti moÿe izbeãi samo putem povesnog „karaktera" što praktiåno vo-di ka misaonom razmatrawu povesti koje se provodi na temequ vodeãihpovesnih kategorija — u prepisci se nalazi još jedan momenat Jorko-vih analiza koji obara pretpostavke Hajdegerove povesnosti. Kada Jorktvrdi da bez istorije kao kritike nije moguã ni ÿivot, on tada ne ciqana povesnost što se pojedinaåno konstituiše u svakom tubitku. Na-protiv, kritiåka transformacija povesnosti mišqena je u intersu-bjektivnom smislu, a wen pozitivni uåinak vezan je za opštu razumqi-vost povesti qua kritike, a ne za postignuãa pojedinaca što su uspelida dostignu autentiånost vlastite egzistencije.

Uprkos rascepu što zjapi izmeðu pozadine Jorkovih argumenata iintencija ka fundamentalno-ontološkom prisvajawu Diltajeve povesno-sti, prepiska je za Hajdegera ipak sadrÿala dovoqno putokaza. Za stvarwegove pozicije, odluåujuãa je bila upravo svest o odsustvu dominant-nog i merodavnog pojma povesti. Zato je Jorkova „destrukcija" krajweindirektna i više predstavqa izraz potrebe za alternativnim pojmompovesti, nego uverenost u neophodnost destrukcije postojeãih pojmova.Kada je reå o pojmu povesnosti, kao odgovoru na nesuvisle i prevaziðe-ne pojmove povesti, Hajdegeru je takoðe dobrodošla upravo wegova ne-dovršena obrada, jer je u woj video svoju ulogu i priliku da se ukquåiu raspravu.

3. PREOKRET U POJMU POVESTI

Kada je on zatraÿio reå, od univerzalne i svetske povesti kao za-misli jedinstvene povesne celine više ništa nije preostalo. Stavqa-we u prvi plan povesnosti, a nauštrb povesti predstavqa povesni fe-nomen par exellence. Prema Ridlovom mišqewu, u preokretu je kquånuulogu imao neuspeh revolucija 1848—49: „Ne dobija pojam povesnostisluåajno åvrste konture tek u epohi nakon 1848, kada je graðanstvo, podutiskom neuspešne revolucije odustalo od zahteva uma koje je podiglanemaåka klasiåna filozofija, a time je bilo i politiåki rezigniranopred vlastitim zahtevima za umno voðewe društva."17 Osnovanost Ri-dlovog suda delimiåno podupire i istorijska pojava Rudolfa Hajma,

155

sophiegeschichte und Geschichtsphilosophie: Braniß und Dilthey, u: Dilthey und Yorck. Philo-sophie und Geisteswissenschaften im Zeichen von Geschichtlichkeit und Historismus, Hrsg. J.Krakowski/G. Scholtz, Wroclaw, c. 193.

16 U tom smislu Jork istiåe da ÿeqena filozofija povesti: „ne moÿe biti shvata-na kao ranije, protiv åega ste se neopozivo i Vi izjasnili. Dosadašwe postavqawe pita-wa bilo je pogrešno, åak i nemoguãe, ali ono nije i jedino. Stoga više ne moÿe postoja-ti istinsko filozofirawe, koje ne bi bilo istorijsko." Briefwechsel, ibid, c. 251.

17 R i e d e l, Manfred (1970). „Einführung" u: Wilhelm Dilthey, Aufbau der GeschichtlichenWelt in dem Geisteswissenschaften, Frankfurt am Main, c. 17.

liberala koji je bio direktni uåesnik revolucionarnih previrawa, apovrh toga, odluåni zagovornik stvarne povesnosti koja se kao rezultatispostavqa nakon raskida sa iluzijom Hegelove povesti.

Povesni znaåaj Hajmove ambiciozne rasprave Hegel i wegovo dobaogleda se u obratu koji je on proveo u pogledu znaåewa pojma povesno-sti. Terminološko poreklo Geschichtlichkeit se, kao i u sluåaju neologi-zma Geschicklichkeit, vezuje za Hegelovu filozofiju, ali ti termini kodwega nisu dobili ulogu sistematskih kategorija, jer su povezivani sapukim istorijskim, sluåajnim fakticitetom åija prvenstvena odlika jeda u sebi ne sadrÿi relevantno duhovno jezgro. Prevrat povesnosti odnaglašeno negativnog i filozofski nezanimqivog fenomena ka wenojbezuslovnoj afirmaciji naåinio je upravo Hajm. Wegov vehementni vetousmeren protiv metafiziåko-idealistiåke pozadine Hegelovog pojmapovesti imao je za posledicu prvo afirmativno promovisawe povesno-sti, kao suštinski ÿivotne povesti nauštrb Hegelovog pojma povesti:„Biografija apsoluta za nauku sadašwosti preobraÿava se u procesÿivotne povesti; delom nedovoqno åist, a delom iluzorni istorizamHegelovog sistema u woj se prevodi u pravu i stvarnu povesnost."18 Nerazmatrajuãi detaqno politiåke pretpostavke Hajmovog stava, dovoqnoje skrenuti paÿwu da wegova motivacija za kritiku Hegela proistiåe iznepomirqive distance naspram ideje o umu povesti, koja je poåivala nauverewu da povesni um stvarnosti samo pruÿa legitimaciju reakcio-narne mizerije što je usledila posle 1848.

Da bi izgradila razgovetnu opoziciju u odnosu na Hegela, Hajmovastvarna povesnost stoga nije imala drugog izbora, osim da u stranu po-tisne središwe kategorije filozofskog poimawa povesti: um, jedin-stvo povesti i razvoj. Umesto wih, na scenu je stupila unutrašwostkonkretnog, povesno odreðenog åoveka — povesnost. Kada se obrati paÿwana osnovnu zamisao Hajmove povesnosti, onda je vidqivo da Ridlovaopaska da weno terminološko poreklo vaqa potraÿiti u politiåkojrezignaciji — ne moÿe umaãi zamci proizvoqnosti. Apstrahujuãi odprocene koliko dugotrajne filozofske produkte rezignacija samostal-no moÿe proizvesti, za Hajmov pojmovni preokret treba reãi da prevas-hodno predstavqa izraz kritiåkog stava, koji, doduše ima politiåkumotivaciju, ali i ništa mawe znaåajne filozofske posledice. U osno-vi, taj stav nastoji da sruši Hegelovo razlikovawe filozofske istinei istorijske istine, te da na taj naåin otvori prostor za novo pribli-ÿavawe filozofije istorijskoj nauci. Šta drugo je Hajmu preostalonakon odbacivawa eminentno filozofskog pristupa povesti, osim no-vog pakta sa istorijom? Interes za sklapawe tog pakta kod Hajma nijeekplicitno filozofski, kao što nije bio ni motiv kritike Hegela.Konkretne koristi od pribliÿavawa empirijskoj strani povesnih de-šavawa Hajm je video u saradwi filozofije i empirijskih istraÿiva-wa povesti i oslobaðawa wenih kritiåkih kapaciteta u razbijawu „za-

156

18 H a y m, Rudolf (1857). Hegel und seine Zeit. Vorlesungen über Entstehung und Ent-wicklung, Wesen und Wert Hegel'schen Philosophie, Berlin, c. 466.

tvornog horizonta povesti" u ime prodora istoriografije sa praktiå-kim motivima.19 Okret ka povesnosti stoga nije moguã bez uverewa daosobenost povesti koja se sastoji u ukazivawu na funkciju odreðenestvarnosti i praktiåku orijentaciju koja iz we proizlazi — biva mero-davnije pokazana u empirijskom istraÿivawu povesti što je mnogobliÿe istoriji — nego u filozofiji. Kada je Habermas ukazivao da jeizbor konceptualnog okvira filozofije povesti inspirisan funda-mentalnim iskustvima moderne epohe napretkom, krizom i samoosloboðe-wem putem kritike, pod ovim posledwim mislio je na iskustvo protiv-reånosti izmeðu univerzalnih principa opravdavawa i partikularno-sti politiåkog nasiqa pred kojim se opšte ideje rastvaraju kao ideo-logije.20 Time je Habermas pogodio direktno u nerv Hajmovog motiva zauvoðewe povesnosti.

To drugim reåima znaåi, da je stupawe povesnosti na terminolo-šku scenu praãeno velikim oåekivawima koja su proistekla iz revizije,a ne negacije povesno-filozofskog stava, tako da nije stranputno tvr-diti da se Hajmova povesnost još uvek kreãe u horizontu istih onihpretpostavki što su iznedrile modernu filozofiju povesti. Meðutim,konkretno provoðewe Hajmovih zamisli ostaviãe iza sebe tendencijekoje ãe docnije voditi u pravcu energiåne negacije filozofije povesti.Tu se prvenstveno misli na usvajawe pozitivizma21 u ime rušewa „spi-ritualno-apstraktne" idealistiåke tradicije koja ãe neminovno po-primiti primese distance od uporišnih taåaka filozofskog pristupapovesti. Suÿavawe povesti na unutrašwu ÿivotnost, o åijoj procesu-alnosti je govorio Jork, nosiãe poput priveska dve temeqne mawkavo-sti. Obe mawkavosti odnose se na permanentni deficit filozofskeosnovanosti koji ãe, s jedne strane, biti traÿen u kontekstu, koji jeznatno širi od autonomnog filozofskog studirawa povesti, pa ãe po-vesnost biti razmatrana iz perspektive dogaðawa, a ne razvoja. Za raz-liku od razvoja, dogaðawe je znaåajno formalizovan pojam — on nema niprostorne i vremenske granice, što ãe doãi do izraÿaja posebno ukoncepcijama povesnosti u fundamentalnoj ontologiji (Hajdeger) i fi-lozofiji egzistencije (Jaspers), dok se, s druge strane, pounutrivawepovesti mora suoåiti i sa teškoãom odabira vlastitih pojmovnih ko-relata. Druga posledica suÿavawa jedinstvene perspektive biãe najne-posrednije vezana za probleme u pogledu uspostavqawa terminologiješto je kadra da odgovori na zahteve povesnog mišqewa.

Bezazlen efekat ne ostavqa ni suÿavawe povesnog horizonta naposebnosti koje po pravilu iritiraju filozofsko mišqewe jer time

157

19 Ibid, c. 453.20 H a b e r m a s, Jürgen, Eine Diskussionbemerkung (1972): Das Subjekt der Geschichte,

u: Zur Logik der Sozialwissenschaften, Frankfurt am Main 1982, c. 533.21 Traÿeãi podršku u svom suprotstavqawu Hegelu, Hajm je trijumfalno naveo Hum-

boltov primer: „prema lepom ålanku Vilhelma fon Humbolta o zadatku istoriåara, ide-alni sadrÿaj povesti vaqa temeqiti u i na åiwenicama… Hegelovo mišqewe nije takvo.Taj ÿivotni smisao za sve qudsko u wegovom sistemu postoji samo još u formi apstrakt-nog odbijawa." H a y m, Rudolf, Hegel und seine Zeit, ibid, c. 449.

gotovo mehaniåki onemoguãuju produktivne uåinke opštije usmerenihzahvata. Iz tog razloga Piht adresante promocije povesnosti ne nalaziu graðanstvu, veã u buðewu nacionalizma åiji refleks se prepoznajenaroåito u istorijskoj nauci,22 tj. wenom odustajawu od perspektive je-dinstvene povesti: „U 19. veku … novoevropski nacionalizam je gotovopotpuno razorio univerzalnost istraÿivaåkih programa i redukovao ihje na krajwe bornirane perspektive."23

Da bi se shvatila radikalnost Hajdegerovog koraka, potrebno jeimati u vidu da rezolutno negirawe univerzalne povesne perspektivenije padalo na pamet ni pozitivno istorijski orijentisanim oponen-tima Hegelove filozofije. Premda je Drojzen izriåito zastupao rezul-tate empirijskog opaÿawa, iskušavawa i istraÿivawa, što ukquåuju„objektivnu" verifikaciju saznawa povesti, wegov pojam povesti zadr-ÿao je osnovno polazište u celovitom vremenskom sledu nastalog. Uskladu sa tim, § 15 Nacrta istorike glasi: „Povest je obiåajni svet,razmatran sa stanovišta svog postajawa i rasta."24 Iznoseãi zakquånarazmišqawa na kraju devetog toma svoje Svetske povesti, Ranke samodaje drugaåiju formulaciju metaempirijskog temeqa svoje istorije „go-lih åiwenica" u kojoj kquånu reå zauzima nevidqivi svet boÿijih mi-sli: „Veåan je samo duh åiji beskonaåan razvoj u sudbinama qudskog ro-da prikazuje povest kao nauka."25 Majneke u svom Nastanku istorizmaslavi duhovnu revoluciju koja je stvorila oseãaj totaliteta i oslobo-dila povest iz ukoåenosti u koju je prethodno dospela zahvaqujuãi pri-rodnom pravu, pragmatizmu i intelektualizmu prosvetiteqstva. Premdadovodi do svesti proces individuacije qudskog ÿivota, istorizam nasprema Majnekeu uåi: „da celokupan povesni ÿivot razumemo kao razvojindividualnog koji je uvek ukquåen u tipiåne procese i zakonomerno-sti."26

Svetska povest se ÿilavo odrÿavala i kod novokantovaca, koji ni-su delili Hajmovo opredeqewe za stvarnu povesnost, premda su mahombili liberalno orijentisani. Hajdegerov mentor Rikert je celinu po-vesti situirao unutar filozofije povesti koja je u svom osnovnom zna-åewu identiåna sa univerzalnom ili „svetskom" povešãu, dok u izvede-nom oznaåava i nauku o povesnoj spoznaji, odnosno deo logike u najši-

158

22 Pihtovu ocenu indirektno potkrepquje i minuciozna studija Rente-Finka kojaje pokazala da se neologizam povesnost u engleskom i francuskom govornom podruåjuusvojio tokom sedamdesetih i osamdesetih godina devetnaestog veka. Italijanski i špan-ski prevod povesnosti usledio je u dvadesetom veku, pri åemu se znaåewe na svim tim je-zicima vezivalo uz „fakticitet što je istorijski dokaziv". Francuska historicité, engle-ska historicity, italijanska storicità i španska historicidad odraÿavaju weno nefilozofskoporeklo i snaÿan peåat istorijske nauke. Leonhard von R e n t h e - F i n k (1968). Geschic-htlichkeit. Ihr terminologischer Ursprung bei Hegel, Haym, Dilthey und Yorck, Göttingen, c. 131.

23 P i c h t, Georg (1993). Geschichte und Gegenwart. Vorlesungen zur Philosophie derGeschichte, Stuttgart, c. 20.

24 D r o y s e n, Johann G. (1868). Grundriss der Historik, Leipzig, c. 11.25 R a n k e, Lepold von (1888). Weltgeschichte IX Theil. Zeiten des Übergangs zur moder-

nen Welt (XIV und XV Jh.), Hrsg. Alfred Dove/Georg Winter, Leipzig, c. 270.26 M e i n e c k e, Friedrich (1965). Die Entstehung des Historismus, Werke Band III, Hrsg.

Carl Hinrichs, München, c. 581.

rem smislu reåi.27 Natorpova Filozofska sistematika protestvovala jeprotiv cepawa jedinstva racionalnog i istorijskog: „ništa racional-no ne sme biti posmatrano drugaåije nego u genezi, dakle u istorijskojureðenosti."28 Vindelband, koji je zajedno sa Rikertom delio uverewe dasvetska povest predstavqa nezamenqivi izvor transcendentalnih vred-nosti, uoåio je u svojim predavawima iz 1907. jednu novu tendenciju.Wen koren sastoji se u pojavi buðewa indivudue koje se dogaða upravo udoba kada se weno ukquåivawe u zajedniåki ÿivot provodi na naåin,koji je ranijim vremenima bio nezamisliv. Konsekvence razvijenog in-dividualiteta prema Vindelbandu direktno pogaðaju i elementaran po-vesni smisao jer vode do wegovog nivelirawa i odbacivawa. Raskid sacelinom povesti tako dobija opravdawe u intenzivirawu „unutrašwegÿivota": „Za onu samoÿivost liånosti u izgradwi unutrašweg ÿivotai sveta duhovnih vrednosti išåezava smisao i razumevawe. Ta genera-cija poåiwe da oseãa kao teret tradiciju, veliku školsku torbu moder-nog åoveåanstva, koji je verovala da ãe lako moãi da odbaci u insisti-rawu na izvornost svog vlastitog åina."29

Osmelivši se na odbacivawe jedinstvene povesti, Hajdeger se pred-stavio kao egzemplarni predstavnik te generacije. Provoðewe ontolo-gizovanog uåewa o povesnosti tubitka eksplicitno je pokazalo da poredsebe ne trpi i ravnopravan tretman svetske povesti: „Kada se pitawe opovesnosti vrati u te 'izvore' [vremenovawa, prim. aut.] onda je timeveã odluåeno o mestu problema povesti… Temeqni fenomen povesti,koji prethodi i utemequje moguãu tematizaciju putem istorije time jeneopozivo potisnut u stranu."30 Potiskivawe objektivnog sklopa svet-ske povesti provedeno je paralelno sa isticawem novoubliåenog pojmasveta, koji više ne nosi striktan fenomenološki otisak „horizontasvih horizonata", veã, buduãi da saåiwava ontološko odreðewe tubit-ka, ukazuje na naåin povesnog bitka.

Povesno posmatrana, revizija pojma sveta predstavqa direktnu vezusa obratom ka unutrašwosti koji je naåiwen sa pojmom povesnosti i usebi nosi odraz temeqne inverzije u pogledu usmerenosti pojma obrazo-vawa. Naime, za razliku od Hegelovog pojma obrazovawa kao potuðewa i„izlaska iz sebe u svet" u kojem je jedino moguã pravi „dolazak k sebi",Niåeov pojam inicira „ulazak u sebe" iz besmislenog sveta. Obrazova-we tako postaje izraz distance iz upletenosti u zajedniåki svet, aobrazovani åovek se prepoznaje po konstituisawu smislenog kosmosa31

što nije u posedu svih pojedinaca, veã predstavqa wegov vlastiti svet.

159

27 R i c k e r t, Heinrich (1907). Geschichtsphilosophie, u: Die Philosophie im Beginn deszwanzigsten Jahrhunderts, Heidelberg, c. 324—325.

28 N a t o r p, Paul (1958), Philosophische Systematik, aus dem Nachlass Hrsg. Hans Na-torp, Hamburg, c. 321.

29 W i n d e l b a n d, Wilhelm (1909). Die Philosophie im Deutschen Geistesleben des XIX.Jahrhunderts. Fünf Vorlesungen, Tübingen, c. 104. Proces nivelirawa povesti nauštrb indi-vidualnih postignuãa Vindelband iznosi na stranicama 114—115.

30 H e i d e g g e r, Martin, Sein und Zeit, c. 375.31 N i e t z s c h e, Friedrich (1962). Von Nutzen und Nachteil der Historie für das Leben, u:

Werke Band I, Hrsg. Karl Schlechta, München, c. 235.

Ta inverzija se kod Hajdegera ogleda u åiwenici da i pored isticawasvog jedinstva sa svetom, neporecivo preimuãstvo u celokupnoj konste-laciji za sebe zadrÿava tubitak. Svet je uvek svet tubitka, ali ne vaÿii obrnuto. O kakvom jedinstvu je reå, pokazuje i Hajdegerova razgradwakoja vrhuni u izrazu svet-povest (Welt-Geschichte) koji više ne gradipojam analogan svetskoj povesti, jer ne referiše ni na subjektivni ge-nitiv jedinstvene povesti sveta, niti na objektivni genitiv svetskepovesti. Primarno povesan je tubitak, a svet svoju povesnu dimenziju neduguje intersubjektivnim tvorevinama koje su u wemu otelotvorene, nego„svet ima naåin povesnog bitka, zato što saåiwava ontološku odreðe-nost tubitka."32 Napokon, pojam svetske povesti sugeriše da sam svetima vlastitu povest koja ni u kojem sluåaju ne bi mogla biti izvedena izvremenitosti tubitka. Naåelna nezavisnost svetskog vremena od tu-bitka, ukquåujuãi i nemoguãnost da ono bude izvedeno iz vremenitosti,predstavqaju dva razloga inherentna Hajdegerovoj poziciji, zbog kojih jesvetska povest morala biti redukovana. Meðutim, to nisu i jedini raz-lozi. Gotovo fascinantno je da najveãi deo Hajdegerovih interpretato-ra ne uviða smisao razdvajawa Weltgeschichte u Welt-Geschichte i previ-ða povesnu pozadinu wene povezanosti sa Geschichtlichkeit. Razloge zatvrdoglavo insistirawe na nedodirqivosti egzistencijala sveta, vaqapotraÿiti u opširnim analizama egzistencijala svetovnosti, okolnogsveta, bitka-u-svetu koje su i naglašeno kritiåki nastrojene interpre-tatore navele na odustajawe od upitanosti u egzistencijal „svetske po-vesti". Meðutim, za razliku od rasprave o formalnim pretpostavkamaza provoðewe analitike tubitka gde se stvara utisak da svet potvrðujesvoje puno pravo i vaÿewe u Hajdegerovom mišqewu, prilikom temati-zacije sveta na planu povesnosti stvari stoje sasvim drugaåije. Previ-ðawem te razlike stvorena je konfuzija što je u literaturi širokorasprostrawena, a najåešãe se ispoqava u bezazlenosti govora o svet-skoj povesti u fundamentalnoj ontologiji, koji je problematiåan utoli-ko, što nivelira rascep u pojmu povesti koji je naåiwen sa Hajdegero-vom povesnošãu i zato što fingira kontinuitet rasprave o svetskojpovesti, s tom razlikom što je ona navodno sada tematizovana iz onto-loške ili egzistencijalne perspektive. Polazeãi od teze o baåenosti,pogrešno je zakquåivati da je kod Hajdegera „povest uvek veã svetskapovest",33 samim tim što je tubitak baåen u svet, jer se time sugerišeapriorno jedinstvo povesnosti i svetske povesti, što je u potpunostisuprotno pretpostavkama Bitka i vremena. Naprotiv, i svet i povest sujednako adresirani ka tubitku, o åemu govore i dva odreðewa sveta-po-vesti: „Jednom on znaåi dogaðawe sveta u svom suštinskom, egzistent-nom jedinstvu sa tubitkom. Ali ukoliko je sa faktiåki egzistentnimsvetom otkriveno i unutarsvetsko biãe, on misli ujedno i unutarsvet-sko 'dogaðawe' priruånog i predruånog."34

160

32 H e i d e g g e r, Martin, Sein und Zeit, c. 381.33 S e u b e r t, Harald (2000). Zwischen erstem und anderem Anfang. Heideggers Auseinan-

dersetzung mit Nietzsche und die Sache seines Denkens, Köln/Weimar/Wien, c. 58.34 H e i d e g g e r, Martin, Sein und Zeit, c. 389.

Filozofska legitimacija svet-povesti prema Hajdegerovom vlasti-tom iskazu proistiåe iz „konkretizacije vremenitosti" koja sa svojestrane nije nimalo fenomenološka, kako tvrdi rasprava Pojam vreme-na,35 buduãi da ne vodi raåuna o opisanim datostima. Vaÿnost te ras-prave za problematizaciju odnosa izmeðu vremenitosti i povesnostikrije se u neåemu drugom — u demonstraciji istog onog postupka de-strukcije koji je u Bitku i vremenu bio rezervisan za vremenitost, alise konsekvence iz wega ovaj put provlaåe ka povesnosti.36 To znaåi daHajdegerova destrukcija ide u pravcu nasleða pojma bitka i da na teme-qu stava o dominaciji gråke ontologije pokazuje patvorenost i neodr-ÿivost izlagawa povesti našeg vlastitog tubitka. Specifiånost weneargumentacije sastoji se u tezi da je za pojam povesnosti merodavnijipojam bitka i naåini wegove „izloÿenosti", nego sam pojam povesti,jer se on, sa svoje strane, samostalno ne moÿe otrgnuti od neautentiå-nog odnosa prema bitku. Hajdegeru je na taj naåin pruÿeno pouzdawešto jednim potezom odbacuje celokupnu tradiciju modernog mišqewapovesti.

Nasuprot prividnoj efikasnosti takvog postupka, vaqa podsetitida je izuzetno teško uverqivo dokazati vezu izmeðu antiåkog pojma bit-ka i modernog pojma povesti. Premda Hajdeger insistira na primatusadašwosti kao zajedniåkom imenitequ antiåkog bitka i moderne po-vesti, ona svoju vlastitu izgradwu zahvaquje upravo otporu prema fik-siranosti sveta u wegovoj sadašwoj prisutnosti kao i na raskidu sahipostazirawem sadašwosti. I izrazito skeptiåan stav prema pojmupovesti ne bi se usudio da porekne da je sa wim signaliziran prodor usrÿ negacijskog karaktera qudskog sveta koji se sastoji u svesti o åove-kovoj delatnoj izgradwi i razgradwi vlastite sadašwice. Kreirawemdirektne veze izmeðu povesnosti i bitka, Hajdeger je zapravo u širo-kom luku zaobišao sve doprinose, ali i probleme koji su vezani uztradiciju univerzalne i svetske povesti. Sa isticawem da je destruk-cija ontologije i logike kritika sadašwosti, meta je samo delimiånopogoðena, buduãi da se filozofija povesti itekako tiåe ontoloških ilogiåkih pojmova, ali je istovremeno i promašena, jer je time Hajdegernaznaåio da ga ne interesuje tradicionalni arsenal specifiåno pove-snih kategorija, i indirektno nagovestio da ãe se u izlagawu povesno-sti oslawati samo na pojmove ontološko-egzistencijalne provinijen-cije. Zbog toga ãe u Bitku i vremenu biti reåi o zaokruÿivawu fenome-na koji su ontološki nuÿno mišqeni u govoru o povesnosti tubitka.

161

35 „Ontologija tubitka mora se dovesti u moguãnost kao fenomenološka destrukci-ja…" H e i d e g g e r, Martin, Der Begrif der Zeit, GA 64, c. 102.

36 Huni spada u retke interpretatore koji su u postupku destrukcije povesti iz vre-menitosti uoåili problematiånu neslobodu u ontološkoj primeni fenomenološkog mi-šqewa. Odreðujuãi svet-povest neutralno, kao granicu analize tubitka, Huni ipak navo-di da destrukcija povesnosti mora zadrÿati svoje vlastito vaÿewe i da ne moÿe bitisvedena na deziderat analize vremenitosti: „pitawe o smislu povesnosti javilo se saneophodnošãu destrukcije … ali ona nije deziderat same analize vremenitosti." H ü n i,Heinrich (1998). Welt-Geschichte als Grenze der Daseinsanalyse in 'Sein und Zeit', u: HeideggerStudies, Vol. 14, c. 132.

Takav nagoveštaj dobija i dodatno potkrepqewe u samoj ideji „fun-damentalne" ili „univerzalne"37 ontologije. Meðutim, univerzalnostontologije i povesnost tubitka nije lako pomiriti. Posmatrano u sa-svim naåelnom smislu — bilo kakva vrsta ontološke univerzalnostinespojiva je sa konkretnom Hajdegerovom vizijom povesnosti. Imajuãi uvidu da su buduãnosno usmereni nabaåaji tubitka voðeni anticipativ-nom odluånošãu, a da wome ujedno potvrðuje i bilost koju tubitak osa-dašwuje, stiåe se utisak da se egzistencijalna povesnost ostvaruje upo-redo sa negacijom univerzalnosti. Osnov te negacije krije se u proje-katskoj strukturi tubitka, koja se konstituiše iz ograniåene perspek-tive wegove povesnosti, a åim poåne da se orijentiše spram univer-zalnih merila po automatizmu pada natrag u neautentiånost, u „se".Univerzalna ontologija na taj naåin je izgradila unutrašweg oponentakoji iz osnova poriåe wene vlastite pretpostavke. Stoga ostaje otvore-no pitawe da li Hajdegerova zamisao povesnosti potkopava ideju fun-damentalne, pa åak i svake ontologije uopšte — u drastiånijoj merinego što ontološka pozadina eksplikacije ugroÿava povesnost? Gotovoje sigurno, da wihovo meðusobno ukrštawe iza sebe ne ostavqa harmo-niju i sklad. Da je destruktivno koncipirawe povesnosti pored logikei ontologije u sebi ukquåivalo i filozofiju povesti, uoåilo bi da ni-jedan mislilac povesti nije drÿao do ontološkog stanovišta, a da negovorimo o tome da je pojam povesti razvijao iz horizonta pitawa obitku. Štaviše, odustvo pojma bitka iz prepiske Diltaj—Jork tenden-ciozno ukazuje na bitak kao reziduum metafizike, odnosno na nepopra-vqivo partikularnu manifestaciju ÿivotnosti koja je wime implici-rana. Hajdegerovo prisvajawe Diltajevih istraÿivawa u tom segmentu sepokazuje kao temeqno preokretawe wihovih zamisli, jer åitavu raspra-vu o povesnosti situira na problemu koji je u prisvojenom stanovištumarginalizovan upravo u interesu konsekventnog filozofskog mišqe-wa povesti.

4. POVESNOST KAO SAMOOSMIŠQAVAWE

Ovako, Hajdegeru nije preostalo ništa drugo nego da sam konstitu-iše odreðewa povesnosti koja su prikladna tubitku. Pritom ipak nijepropustio da se poÿali åitaocu na teskobu vlastite situacije: „Oskud-nost raspoloÿivih 'kategorijalnih' sredstava i nesigurnost primarnogontološkog horizonta postaju utoliko nametqiviji, što više je pro-blem povesti doveden do svoje izvorne ukorewenosti."38 Vernost izvornojukorewenosti vlastitog povesnog stava što se sastoji u apstinenciji odnasleðenih kategorija pri promišqawu povesnog, Hajdeger ipak nije dokraja ispoštovao. Oskudica odreðewa izvorno egzistencijalnog pore-kla ipak ãe donekle biti nadoknaðena sa nekoliko „pozajmica", meðu

162

37 H e i d e g g e r, Martin, Die Grundprobleme der Phänomenologie, GA 24, c. 16.38 H e i d e g g e r, Martin, Sein und Zeit, c. 377.

kojima najpre vaqa istaãi pojam koji ãe prvobitno igrati vaÿnu uloguupravo kod Diltaja, a docnije ãe zauzeti mesto noseãeg pojma u Huserlo-vom i Natorpovom poimawu filozofije. Reå je o pojmu samoosmišqava-wa (Selbstbesinnung), åiju odluåujuãu ulogu u deskripciji duhovnog ÿivo-ta i kontinuiranom fundirawu povesnog sveta Hajdeger beleÿi veã upredavawu iz 1919.39 U prepisci, Jork je taj pojam odredio kao primarnosredstvo saznawa, a Hajdeger to odreðewe meðu mnogobrojnim citatimastavqa na visoko drugo mesto. Meðutim, da bi se shvatio znaåaj tog poj-ma za konstituciju egzistencijala što saåiwavaju ontološki okvir itematsku podršku povesnosti kod Hajdegera, najpre je neophodno skici-rati osnovne konture koje je samoosmišqavawe prvobitno imalo.

Kod Diltaja samoosmišqavawe ima integrativnu funkciju. Ono usebi objediwuje zadatak izgradwe duhovnih nauka sa wegovom sistemat-skom i istorijskom dimenzijom. Kulturalne manifestacije i svakovr-sne objektivacije qudskog roda bez samoosmišqavawa ostale bi samoamorfna i bespojmovna stvarnost, a zahvaqujuãi wemu postaju uobliåe-ne u povesni svet objektivnog duha. Metodski zadatak koji je poverensamoosmišqavawu odnosi se na specifiånost Diltajeve zamisli pove-zivawa povesti i filozofije åija vodeãa tendencija leÿi u pomirewuopštosti filozofskih pojmova sa istorijskim posebnostima i pojedi-naånostima uz uslov da one u toj opštosti ne budu „ukinute".40 Buduãida se saznawe duhovnog sveta omoguãuje posredstvom povezanosti zajed-niåke qudske ÿivotnosti i individuirane povesnosti, Diltaj je nasto-jao da uspostavi prelaz od neponovqivosti doÿivqaja do najviših po-vesnih opštosti, ali na naåin koji ãe jednaku paÿwu poklawati i po-jedinaånim aspekatima doÿivqajnog sklopa kao i wihovoj uslovqenostiu intersubjektivnim sklopovima. Izgradwa tog prelaza ne moÿe bitiobavqena na neposredan naåin, jer zahteva postupnost geneze koja se nesvodi na puku introspekciju. Razlika izmeðu Selbstbetrachtung i Selbst-besinnung odnosi se na razliku izmeðu jednosmernosti introspekcijekoja je udubqena u unutrašwost, i osmišqavajuãeg postupka koji je slo-ÿeniji i dvostruko usmeren jer vodi raåuna i o fundirajuãem statusuneposrednog doÿivqajnog sklopa, ali i o konstituciji duhovnih aspe-kata povesnog sveta što iz tog sklopa proizilazi. Imajuãi u vidu dapovesni svet nije konaåan homogeni kontinuum, i da nije pristupaåanpoput fiksiranog realiteta, veã ga najpre treba izgraditi, subjektiv-nost je kod Diltaja protkana sa pojavnom raznolikošãu sveta, ali nadijahroni naåin geneze povesnosti.

Samoosmišqavawe je upuãeno na jedinstveni izraz „svestrane uslo-vqenosti åoveka, wegove zavisnosti od društva što ga okruÿuje, wego-ve povesnosti",41 a samim tim odnosi se na sukcesivni proces konsti-tuisawa celine povesnog sveta. Taj proces se, dakako, odvija u svakom

163

39 H e i d e g g e r, M., Phänomenologie und transzendentale Wertphilosophie, GA 56/57,ibid, c. 164.

40 R e n t h e - F i n k, Leonhard von, Geschichtlichkeit, ibid, c. 68.41 D i l t h e y, Wilhelm (1957). Die geistige Welt. Einleitung in die Philosophie des Lebens,

Gesammelte Schriften V, Stuttgart, c. 302.

pojedincu, a wegovo prenošewe u pisanu formu, autobiografija, pred-stavqa stvarawe svojevrsne povesne teksture par exellence, jer objediwujegenezu liånog, doÿivqajnog odraza pojedinaånih åiwenica povesnogsveta, ali i genezu wegove zajedniåke povesnosti: „Ovde se pribliÿava-mo korenima svog povesnog shvatawa. Autobiografija je samoosmišqa-vawe åoveka o svom ÿivotnom toku što je dovedeno do pisanog izraza.Takvo samoosmišqavawe obnavqa se u bilo kojem stepenu u svakom in-dividuumu. Ono je uvek tu, samo se ispoqava u uvek novim oblicima."42

Problem filozofskih potencijala samoosmišqavawa ima jednakkoren sa problemom ÿivotnosti, a on se odnosi upravo na granice in-dividualne recepcije povesnog sveta. Konkretizovani hod od individual-nog ka opštem kod Diltaja je predstavqen u kontekstu univerzalnogistorijskog razumevawa, što kao svoju pretpostavku ima „autobiografi-ju, biografiju, povest nacija, kulturalnih sistema, organizacija. Svakaod tih povesti ima svoje vlastito središte…"43 Zasnivajuãi svoje uspi-wawe ka univerzalnosti u autobiografiji Diltaj markira specifiåanpojam opštosti. Na osnovu startne pozicije biografskog karaktera, onnije mogao da obezbedi opštost u emfatiåkom smislu, tj. nešto višeod suÿenog, perspektivistiåkog, partikularnog gledišta na opštost.Åak i kada bi se u navedenom toku od individualnog ka opštem radiloo „koncentriånom, strukturalno homolognom nizawu",44 teško da bi seneko mogao saglasiti sa harmoniånim prelaskom sa jednog „središta"na drugo, niti sa moguãnošãu da se na pr. jedinstvena povest åitavenacije prelama, pa makar samo u obrisima, u bilo åijoj biografiji.Drugim reåima, osmišqavawe povesnosti uprkos svojim eksplicitnimnamerama ne moÿe ostvariti stepen opštosti koji je uverqiviji od op-štosti umetniåke predstave.

Granice samoosmišqavajuãeg zasnivawa povesnog sveta poloÿenesu veã u temeqnim kategorijama na koje su se oslawale. Unutrašwost,ÿivotnost, pogled na svet, celoviti åovek, povesnost mogli su uobliåi-ti pojedine povesne tipove u smislu sklopova zajedniåkih obeleÿja ifunkcija, ali ne i filozofski merodavno poimawe povesti. Prazninaizmeðu individualne doÿivqajnosti i tekuãeg istorijskog fakticitetas jedne strane, i opštosti objektivnog duha sa druge, nije mogla bitipopuwena, barem ne uz pomoã osnovnih kategorijalnih odreðewa Dilta-jevog povesnog mišqewa.

Hajdegerov pojam samoosmišqavawa taj problem je rešio elegantnozaobilazeãi legitimaciju filozofske povesti u opštim strukturamaobjektivnog duha i nalazeãi osnov povesnosti u pojmu vremena inherent-nom specifiånim zahtevima45 saznawa povesti. Stoga nije sluåajno da

164

42 D i l t h e y, Wilhelm (1957). Der Aufbau der geschichtlichen Welt in den Geisteswissen-schaften, Gesammelte Schriften VII, Stuttgart, c. 200.

43 Ibid, c. 271.44 R e n n, Joachim (1992—93), Dilthey und der Begriff der Geschichte. Hermeneutisch-

-phänomenologische Argumente gegen den Kollektivsingular u: Dilthey-Jahrbuch für Philosophieund Geschichte der Geisteswissenschaften VIII, Göttingen, c. 308.

45 „Povesnost … je nivo na kojem filozof susreãe epistemološke zahteve istorio-grafije." R i c o e u r , Paul (2004). Memory, History, Forgetting, Chicago, transl. by K. Bla-mey/D. Pellauer, p. 369.

jedan od prvih Hajdegerovih ålanaka nosi naziv Pojam vremena u povesnojnauci (1916). Stanovište demonstrirano u tom radu paradigmatiåno iz-raÿava autorov ugao posmatrawa. Vredna je paÿwe åiwenica da posta-vqeni problem naåelno korespondira sa problemom što je zaokupqao iHajma i Diltaja, a tiåe se saradwe filozofije i istorijske nauke. Haj-degerov doprinos toj alijansi ogledao se u filozofskom propitivawupojma vremena što odgovara karakteru istorijskog razmatrawa: „kakvustrukturu mora imati pojam vremena istorijske nauke da bi kao pojamvremena mogao da stupi u funkciju što odgovara ciqu te nauke?"46

Predloÿeni odgovor na istorijski pojam vremena još uvek nema nabojpotowe vremenitosti,47 ali je za Hajdegerovu povesnost neobiåno vaÿnatematska pozadina saåiwena od ukrštawa pojma vremena i problemaistorijske nauke. Akcenat tog ukrštawa se, meðutim, postepeno prome-nio. I to u korist filozofije, buduãi da je Hajdeger postajao sve od-luåniji u uverewu da istorijska nauka zapravo ni ne moÿe saznati po-vesnu stvarnost u wenoj povesnosti, i to zbog toga, što „izbegava fi-lozofsko osmišqavawe".48 Ne samo da se saznawe povesne stvarnostine moÿe osloniti na istorijsku nauku, nego ona, štaviše, „uslov vla-stite moguãnosti" treba da traÿi upravo u filozofskoj artikulacijivremena.

Argumentativni apetiti koje je otvorilo ovo otkriãe nisu se zau-stavili samo na precizirawu odnosa prema istorijskoj nauci, veã su seproširili i na åitavu tradiciju saznawa povesti. Osnovne koordinateza suåeqavawe sa wom Hajdeger je stavio u ispitivawe meðusobnog od-nosa vremenskih dimenzija što se pokazuju kao vodeãi orijentiri utradiciji poimawa povesti, dolazeãi do istih zakquåaka kao i u pret-hodnoj destrukciji povesti ontologije. Primat sadašwosti je upravoonaj zajedniåki imeniteq koji je u stawu da poveÿe i heterogena, pa åaki meðusobno suprotstavqena shvatawa povesti: „kada na pr. Ranke usvesnoj suprotnosti prema navodnim Hegelovim povesnim konstrukci-jama — veruje da prikazuje prošlo onakvo kakvo je bilo, onda su za wegavodeãe odreðene mere izlagawa — samo drugaåije nego Hegelove. Ili sestavqaju merila koja su izriåito crpena iz sadašwosti, a prošlo bivaosavremeweno. Oba naåina istorijskog razmatrawa naåelno se ne razli-kuju … Ako su merila i pravci istorijskog razmatrawa crpeni iz svag-dašwe sadašwosti — bilo izriåito, bilo neizriåito — da li je timeveã uåiweno da su ta merila dovoqna da bi se obuhvatilo prošlo?"49

Hajdegerovo odgovor na ovo pitawe je, dakako, negativan. Poentaprimata sadašwosti u pogledu tematizacije povesti podjednakom jalo-vošãu ÿigoše i istoriåarski imperativ pristupa prošlom kao pro-

165

46 H e i d e g g e r, Martin (1978). Der Zeitbegriff in den Geschichtswissenschaft, FrüheSchriften GA 1, c. 417.

47 „U povesti vreme ima sasvim originalno znaåewe. Tek tamo gde kvaltativna dru-gost prošlih vremena prodire u svest sadašwosti, probuðen je istorijski smisao." ibid,c. 427.

48 H e i d e g g e r, Martin, Prolegomena zur Geschichte des Zeitbegriffs, GA 20, c. 14.49 H e i d e g g e r, Martin (1983). Grundfragen der Philosophie Ausgewählte „Probleme"

der „Logik", Hrsg. F.-W. von Hermann, GA 45, c. 34—35.

šlom, åiji reprezent je Ranke, kao i filozofsko spasavawe prošlostiiz tame arhaiånosti u smislu pokazivawa wene merodavnosti u savre-menosti, što predstavqa srÿ Hegelovog povesnog mišqewa. Prema Haj-degeru, u oba sluåaja se radi o re-aktuelizaciji prošlosti što je dubo-ko laÿna. Kamen temeqac povesnosti u pogledu konkretnog provoðewaeksplicitne distance u odnosu da mišqewe povesti, poloÿen je upravou ovoj saÿetoj kritici Hegela i Rankea. Istoriåarska verzija boluje odizobliåene lupe pomoãu koje nastoji da „osadašwuje" prošlost, jer onapoåiva na pogrešnoj raåunici izlaza, odnosno nauåno motivisanog begaiz sadašwosti. „Restauracija" i „eshatologija" predstavqaju dva ishodaistorizma što je ukorewen u istorijskoj nauci.50 Time Hajdeger ukazujeda je u istorijskim analizama — „istorizam" faktiåki na delu mnogopre nego što je došlo do wegove pojmovne artikulacije. Znake navoda,pod koje su stavqeni, restauracija i eshatologija nisu zasluÿili zbograzornih efekata koje proizvode u svetu objektivnog duha, veã zbog svo-jih laÿnih saznajnih pretpostavki. S druge strane, Hegelovo mišqewepovesti oznaåeno je kao aktualizam, koji nije ništa drugo, nego obrnu-ta strana istorizma, buduãi da ga ne karakteriše beg iz sadašwosti,nego weno hipostazirawe što se konkretizuje promišqawem prošlo-sti sa sadašweg stanovišta.

Unutrašwu podršku Hajdegerovom osmišqavawu povesnosti u na-poru da izbegne povesni primat sadašwosti pruÿiãe uåewe koje svojmodus vivendi ima upravo u wegovom opovrgavawu. Pritom ãe temporal-nost biti dodatno ojaåana posredstvom operativnih uåinaka povesnogosmišqavawa. Istini za voqu, samoosmišqavawe ne figurira u prvomplanu kao oznaka za Hajdegerovu tematizaciju povesnosti u Bitku i vre-menu. Meðutim, „logika" osmišqavawa kao upuštawa u smisao dogaða-wa,51 vidqiva je veã u zaåiwawu rasprave o povesnosti u kojoj se najpreizvodi pet varijacija na temu odreðewa prošlosti. Ona je najpre omo-guãena posredstvom ontološke korekcije Diltaja koja poåiva u supsti-tuciji doÿivqajnog sklopa sa ontološki fundamentalnijom povesnomstrukturom — dogaðawem tubitka. Opravdawe te korekcije Hajdeger pro-nalazi u neizbeÿnoj opoziciji izmeðu saznawa povesti i ispitivawapovesnog bitka koje prema vlastitoj strukturi leÿi u egzistencijal-no-vremenskoj moguãnosti dogaðawa.

Pretpostavke tog opravdavawa granaju se u dva smera. Prvi se od-nosi na razgradwu ontološke ravnopravnosti povesti i vremena koja jeiskazana u stanovištu da tubitak nije vremenit zato što je centriranu povesti, nego je povesan zato što je temeq wegovog bitka vremenit.Drugi smer opravdawa ima za ciq pokazivawe apsurdnosti tradicio-nalnog povesnog mišqewa koje je poåivalo na pervertiranim modali-tetima proÿimawa sadašwosti i prošlosti iz kojih je buduãnost ili

166

50 H e i d e g g e r, Martin, Die Metaphysik des deutschen Idealismus (Schelling), GA 49, c. 10.51 „Ne govorimo o povesnom razmatrawu, veã o osmišqavawu. O-smišqavawe: upu-

štawe u smisao dogaðawa, povest. 'Smisao' ovde misli: otvoreno podruåje ciqeva, merila,nagona, presudnih moguãnosti i moãi — sve to suštinski pripada dogaðawu." H e i d e g -g e r, Martin, Grundfragen der Philosophie, GA 45, ibid, c. 35—36.

iskquåena, ili poprima stigmu planirawa, odnosno neautentiåne an-ticipacije. Prodorom u gusto semantiåko poqe što obavija pojam pove-sti samorazumqivo ga povezujuãi sa znaåewima prošlosti Hajdeger iz-vodi sledeãe varijacije: 1) prošlo u emfatiåkom smislu reåi, ono štoje suštinski nepristupaåno i što izmiåe svakom pokušaju uvida; 2)prošlo koje se nije izgubilo u tami išåezlih vremena, veã je na ovaj,ili onaj naåin prisutno u sadašwosti; 3) prošlo kao konstituens po-stajawa koji se širi i na sadašwost i na buduãnost; 4) prošlo kaoukupno prenošewe kulture, dogaðaja, duha; 5) prošlo kao delotvornostpredaje, tradicije, bez obzira da li sa izriåitom svešãu o wenom„odrÿavawu", ili bez we.

5. MOGUÃNOSTI TUBITKA CONTRA OPŠTE VAŸEWE

Indikativno je da stavqawe fokusa na vremenske dimenzije znaåe-wima povesti daje potpuno drugaåiju vizuru. Povest više nije domi-nantno promena, veã dogaðawe. Kada se posmatra iz naglašeno vremen-skog horizonta dogaðawa, za povest više nije prvorazredno da li se utom dogaðawu radi o dogaðawu uma, da li se u wemu razvijaju instituci-onalne forme neophodne za ostvarivawe slobode, ili je na delu wihovogušewe. Ono što se iz vremenske strukturiranosti dogaðawa isposta-vqa kao relevantno za pojam povesti jeste naåin na koji su meðusobnoumreÿene pojedine dimenzije vremena. Uvid u razliåita znaåewa pove-sti sebe zahvaquje prethodnoj formalizaciji tih znaåewa u kojoj su onanajpre ispraÿwena od svakog sadrÿaja.

Nakon što je iz povesti odstrawena svaka veza sa kvalitativnim idiskontinuiranim razvojem, pronaðena je nova nit vodiqa što celo-kupnom novovekovnom mišqewu povesti daje jedinstveni otisak. Vre-menska linearnost dogaðawa što koreni u prošlosti, ali se posred-stvom predaje iskazuje kao i daqe delatno, predstavqa prema Hajdegero-vom saÿimawu razliåitih znaåewa prošlosti upravo onu uporišnupredstavu koja je bila zajedniåki posed svih mislilaca povesti, bez ob-zira na sve razlike koje su implicirane u wihovim odreðewima pove-sti.

Pripremawe terena za afirmaciju povesnosti ovde je dostiglo svojvrhunac: razlike u odreðewima pojma povesti zapravo su fiktivne i fi-lozofski irelevantne, jer svima wima u pozadini stoji ista neautentiå-nost linearnog vremenskog sleda koja ignoriše vremenitost tubitka itako blokira pristup tubitku prikladne artikulacije povesnog bitka.Neraskidiva vezanost sadašwosti i prošlosti kojom se odlikuje tra-dicionalno razumevawe povesti ostavqa pogubne posledice po pove-snost tubitka, jer devastira buduãnosnu orijentaciju wegovih projekata.Na taj naåin je wegov bitak-u-svetu iz osnova osakaãen. Nastojeãi dazasnuje povesnu orijentaciju vlastitog egzistirawa u sadašwosti,52 tu-

167

52 Specifiånu ulogu istorijske svesti Libe je prepoznao u ireverzibilnosti pove-snog kretawa koja sadašwost neminovno odvaja od wenog porekla. Klasicizmi i renesan-

bitak podriva samog sebe, buduãi da povesno poreklo te sadašwostiprema kojem ona saåiwava neraskidivi kontinuitet prošlosti — una-pred limitira i åini obezliåenim moguãnosti wegovog vlastitog izbo-ra. Oslawajuãi se na sadašwost, tubitak se suoåava sa meduzom koja bez-nadeÿno fiksira wegovo egzistirawe, eliminišuãi sve pretpostavkewegove autentiånosti. Što je još vaÿnije, na taj naåin je ujedno i po-kazano da je tradicionalna zamisao åoveka kao povesnog biãa u osnovidelovala kontraproduktivno. Umesto da afirmiše povesnost tubitka,ona ju je onemoguãavala. Nepovesni koren povesnog mišqewa tubitku jeunapred isporuåivao moguãnosti wegovog egzistirawa, åime one u stva-ri nisu bile wegove vlastite moguãnosti, veã predajom nivelirani ho-rizont sa-bitka, „Se". Takav koren spreåavao je produktivno inovira-we tradicije, prepuštajuãi åoveku samo pasivno oponašawe veã viðe-nog: „Slep za moguãnosti tubitak nije u stawu da ponovi bilost, veãsamo zadrÿava i potvrðuje preostalo 'stvarno' bilog sveta-povesti, pre-ostatak i predruåno obaveštewe o wemu. Izgubqen u osadašwivawuonog danas, on 'prošlost' razume iz 'sadašwosti'."53

Conditio moderna prema Hajdegeru se ne odlikuje pukim negirawemmoguãnosti autentiånog egzistirawa, veã wihovom neutralizacijom. Uprvom planu modernog ÿivqewa nije negirawe nepoÿeqnih oblika eg-zistencije, veã je ono samo derivat koji proistiåe iz prethodnog obe-smišqavawa poÿeqnih i uvreÿenih moguãnosti egzistencije. Na tajnaåin Hajdeger indirektno upozorava na sklonost graðanskog sveta daanonimno preuzima, tj. nekritiåki usvaja tradiciju, što je u suprotno-sti sa idejom autonomije kao kquånom idejom istog tog sveta. Štaviše,mehanizam ideje jedinstvene povesti qudskog roda, uprkos proklamova-nim emancipatorskim namerama, zapravo je delovao kao agens u niveli-rawu autentiånosti tubitka i time je pre sluÿio wegovom porobqava-wu, nego oslobaðawu. Štimung ovih teza pogodio je u srÿ Hajdegerovogvlastitog doba, ali jednako moÿe da mu zahvali i višedecenijska aktu-elnost Bitka i vremena. Meðutim, sasvim drugo pitawe je da li je Haj-degerov program povesnosti zaista u stawu da ispuni Kantov apel na„izlazak iz samoskrivqene nezrelosti" koji indirektno i neizriåitoobeãava.

Središte otpora usmerenog protiv nivelirawa moguãnosti egzi-stencije Hajdeger je pozicionirao u svakidašwost tubitka, u sferu jav-nosti u kojoj se on, hteo-ne hteo, neprestano kreãe. Svoju vlastitu in-dividuaciju tubitak ne stiåe paralelno sa socijalizacijom u svetu sva-kidašwice. Ona sebe ne treba da zahvali postepenom izrastawu iz so-

168

se koji su raznovrsno prisutni u modernoj povesti predstavqaju jednu vrstu kompenzacijete ireveribilnosti i ne protivreåe istoriånosti moderne kulturalne svesti, veã su popravilu doprinostili wenom zaoštravawu. Proces „osadašwivawa prošlosti" kojiHajdeger ÿestoko kritikuje, Libe prepoznaje kao nuÿan jer predstavqa osnovnu funkcijuistorijske svesti: „Osadašwivawe prošlosti — to je funkcija istorijske svesti, a hit-nost ispuwewa te funkcije raste sa razmerom hronološke oronulosti sadašwice." L ü b b e,Hermann (1993). Geschichtsphilosophie. Verbliebene Funktionen, Erlangen/Jena, c. 20.

53 H e i d e g g e r, Martin, Sein und Zeit, c. 391.

cijalizacije, veã prema Hajdegeru individuacija zapoåiwe tek u suprot-stavqawu socijalizaciji. Ipak, nastojawe tubitka da egzistira na au-tentiåan naåin samim tim nije olakšano, veã oteÿano, buduãi da Haj-deger ne imenuje konkretne institucije ili oblike zajednice naspramkojih bi tubitak trebao da zauzme kritiåku distancu. On neãe, poputKjerkegora, svojim åitaocima implicitno savetovati da ne åitaju dnev-ne novine, jer dok je wih, „hrišãanstvo nije moguãe". Oblik zajednicekoja nivelira moguãnosti nije vidqiv, åime Hajdeger preãutno nagove-štava da principijelno moÿe biti reåi o svim oblicima zajednice, odobdaništa do penzionerskog doma. Drugim reåima, tubitak ne treba daiskaÿe opreznost prema pojedinim oblicima zajednice, a da u drugimbude opušten i da ne strahuje od nivelirawa, veã svog nevidqivog pro-tivnika treba da prepozna u proseånosti, bez obzira u kojoj formi seona manifestovala: „proseånost je izlagawe tubitka u kojem je ovladalasvakidašwica i onaj nasleðeni naåin na koji se misli o tubitku i oqudskom ÿivotu, Se, tradicija."54 Na taj naåin, kquåni oponent auten-tiånosti formalizovan je do krajwih granica.

Na prvi pogled, Hajdegerovo izjašwavawe ne ostavqa nikakve di-leme — tubitak treba da zazire od okoštalih ÿivotnih formi i odsvih onih aspekata svakidašwice za koje u bitku sa drugima ustanovida nailaze na mehaniåko klimawe glavom i samorazumqivo prihvataweiza kojih ne stoji nikakva relevantnost za moguãnosti autentiånog eg-zistirawa. Za razliku od anticipativne odluånosti koja ne teoretišei ne donosi opšte sudove o naåinima postupawa u zamišqenim, ap-straktnim situacijama, proseånost je jedino to u stawu da uåini. Rezo-nirajuãa neautentiånost proseånosti manifestuje se wenom potpunomparalisanošãu u delikatnim, nesvakidašwim i netipiånim trenuci-ma kada vaqa konkretno delovati. Meðutim, pravi problem nastaje na-kon pokušaja razjašwavawa šta ta proseånost konkretno znaåi. Kaovrsta izlagawa tubitka, proseånost jeste jedan od moguãih naåina razu-mevawa, taånije samorazumevawa tubitka. Povrh toga, ne postoji naåinda tubitak naprosto zaobiðe proseånost, niti sretnim sluåajem, nitivlastitom lucidnošãu. Kao temeqna osobenost javnosti u kojoj tubitakneminovno boravi, proseånost postaje i temeqno ustrojstvo samog tu-bitka. Uslov moguãnosti autentiåne egzistencije stoga je upuãen na su-oåavawe sa proseånošãu. Hajdeger zato izriåito tvrdi da åak ni odluå-nost ne moÿe biti u potpunosti nezavisna od sveta Se: „svakidašwicaodreðuje tubitak i onda kada on nije izabrao Se kao 'junaka'.55

Vodeãe ustrojstvo filozofske artikulacije povesnosti Hajdeger ne-ãe ustanoviti u prirodnoj svesti, ili prirodnom stavu, kako su to åi-nili Hegel i Huserl, veã uvodi termin „proseånog" razumevawa kojepredstavqa svojevrsni negativ merodavnog polazišta u zadobijawu od-govora na kquåna ontološka pitawa. Razlika izmeðu proseånosti sa

169

54 H e i d e g g e r, Martin, Der Begriff der Zeit. Vortrag vor der Marburger TheologenschaftJuli 1924, ibid, c. 14.

55 H e i d e g g e r, Martin, Sein und Zeit, c. 371.

jedne strane, i prirodne svesti i prirodnog stava sa druge, jeste u to-me, što je kod Hegelovog i Huserlovog polazišta moguãe do tanåinapoloÿiti raåuna o temeqima na kojima poåiva logika wihovog rezono-vawa, kao i o granicama što iz we proistiåu. Veliko je pitawe da lije isto to moguãe uåiniti i kada je reå o proseånom razumevawu. Hege-lova i Huserlova poenta sliåna je u tome, da filozofsko razumevawe sasobom ne donosi nikakav nov sadrÿaj, veã „samo" suštinski drugaåijerazumevawe od onog koje je ispostavqeno posredstvom prirodne svestii prirodnog stava. To onda znaåi da geneza pojedinih likova duha, ilifenomenološka deskripcija intencionalnosti ne mogu jednostavno za-obiãi modalitete „proseåne", prirodne svesti, jer bez permanentnogsuåeqavawa sa tom svešãu ostaju bez vlastitog tla. Reåju, pukim prezi-rom racionalnosti inherentne prirodnoj svesti za filozofiju je malotoga zadobijeno.

Da bi uopšte došla do reåi, filozofiji nije preporuåqiv pukibeg od rezona prirodne svesti. Ona najpre mora da poloÿi raåuna owenoj racionalnosti i da putem opštosti vlastitih uvida sebe legiti-miše kao produbqenije, umnije stanovište. Ta opštost postaje filo-zofski legitimna onda, kada se eksplicitno opravda iskorak u vidu sa-znajnih postignuãa koja na tlu prirodne svesti jednostavno nisu mogu-ãa. Doduše, Hajdeger navodi odreðene modalitete pojavnih formi pro-seånog razumevawa, ali i daqe ostaje upitan smisao proseka.

Naime, odakle nama znawe o proseku koje nije proizvoqno? Ako seprosek odreðuje na osnovu zaborava bitka-ka-smrti, ili osvedoåewem ujalovost najåešãeg rezonovawa i ponašawa pojedinaca u zajednici, ka-ko Hajdeger toj vrsti razumevawa moÿe pripisati status „univerzalnog"proseka, tj. kako moÿe biti siguran da se isti proseåan naåin razume-vawa moÿe ustanoviti i mimo specifiånih struktura javnosti u kojojje najpre konstatovana? Da li Se iskazuje toliku meru univerzalnostida produkuje istu vrstu proseånosti bez obzira na nemerqive otklonekoje postoje u najrazliåitije ustrojenim zajednicama? Kada se ova nitupitanosti provuåe kroz vertikalu povesnog „dogaðawa" qudskog roda,onda od Hajdegerove zamisli proseka teško da bilo šta moÿe preosta-ti. Naoåigled prigovora da se autentiåna povesnost zapravo konstitu-iše posredstvom vlastitog pozicionirawa s one strane aistorijskimišqenog proseka — wegova legitimnost dospeva u ãorsokak. Naime,„veåno vaÿewe" proseka što zanemaruje svaku epohalnu i kulturalnudiferenciju preti uspostavqawem paralele sa nepovesnom strukturomautentiånosti tubitka, što je takoðe uvek ista dokle god bude i samogtubitka. Jednako kao što prosek ne podleÿe povesnoj transformacijivlastite strukture, kao nezaobilazni konstitutivni segment autentiå-nog egzistirawa povesnost i sama poprima transcendentalne crte åijikarakter je suštinski nepromenqiv.56

170

56 Na „nepovesnu povesnost" koja je sugerisana od strane zahteva za formalnim od-reðivawem egzistencijalne strukture uverqivo je ukazao Gander: „unutar transcendental-nog stava Bitka i vremena vremenitost, a sa wom i povesnost kao konstitutivna struktu-ra … protivno Hajdegerovoj temeqnoj programskoj intenciji i sama upravo nije vremeni-

Ne izjašwavajuãi se o povesnoj genezi proseka i o wegovim razli-åitim kulturalnim varijetetima, Hajdeger je autentiånost povesnostiizveo na brisan prostor i doveo ju je pred suštinski nepovesnog su-parnika åije konture se vrlo teško mogu ustanoviti. Rezultat tematiza-cije proseånosti, uprkos teškoãama wene konkretizacije, tubitku ipakne ostavqa sumwu u pogledu odnosa prema vlastitoj svakidašwici —ukoliko ÿeli autentiånost, svoju egzistenciju mora pozicionirati „sone strane" tradicije.

Kao što nije moguãe zadobiti opšte vaÿewe proseka, tako se op-šte vaÿewe ne moÿe oåekivati ni od autentiånog odgovora na proseå-nost. U ovom segmentu Hajdeger ne vidi manu, veã vrlinu povesnosti, au wemu se takoðe demonstrira i razlika u odnosu na Diltajevo samoo-smišqavawe. Kao postignuãe duhovnih nauka, opšte vaÿewe je potko-pano iz istog razloga zbog kojeg za Hajdegera ne dolazi u obzir Hegelovaborba za priznawe — tubitak bi wome samo produbio vlastitu neauten-tiånost i postao punopravan ålan anonimne Se zajednice. Zbog togaDiltajevu teÿwu da razboritost koja celokupno åovekovo delawe dovodido svesti i uzdiÿe je ka opštem vaÿewu i Jorkov postulat opšte razu-mqivosti kao nit vodiqu istinske kritiåke povesti, Hajdeger takoðeodbacuje kao apstrakciju i naåin promovisawa Se, usmeravajuãi osmi-šqavawe ka punini „svagda mog" sopstva: „ono nije znawe za sve i nemoÿe biti opšte. Ono jeste i ostaje razumevawe-sebe-samog tubitka uvremenski ispuwenoj povesnosti".57

Upravo u tvrdwi da primordijalno razumevawe ne moÿe ponuditiopšte znawe za sve otvara se åitava problematiånost Hajdegerove pozi-cije. Naime, ona poåiva na tezi da svet javnosti ne nudi nikakvu raci-onalnost i tubitak u pogledu javnosti nema na šta da se osloni. Za raz-liku od sveta javnosti, jedini pravi kontakt sa izvornim izlagawem irazumevawem ostvaruje autentiåna egistencija, a ono što ona razume,neminovno ostaje tajna za neautentiåne. Drugaåije reåeno, filozofijane pomaÿe u ostvarivawu autentiåne egzistencije, a još mawe uåi au-tentiånom razumevawu. Zbog toga oni koji ÿele da se upuste u svet fi-lozofije najpre nekako moraju postati autentiåni. Prevedeno na pro-blem zapoåiwawa u filozofiji, Hajdegerovo stanovište vodi ka para-doksalnom zahtevu, jer da bi pojedinac uspostavio komunikaciju sa fi-lozofijom, veã unapred mora biti filozof. Uz svo uvaÿavawe povesnognovuma koji je naåiwen sa Hajdegerovim uåewem o predrazumevawu, ta-kav zahtev nije moguãe ispuniti, a åak i kada bi bilo moguãe, autentiå-ni tubitak za filozofijom ne bi imao nikakve potrebe.

Tezu o nepristupaånosti izvornog saznawa za neautentiåne i wenonaliåje, koje sugeriše moguãnost jedne vrste „privatne umnosti" kaoeksluzivnog poseda autentiånog tubitka — nije moguãe provesti bez

171

ta i povesna." G a n d e r, Hans-Helmuth (2000). Sein-Zeit-Geschichte. Überlegungen im Anschlussan Heideggers Beiträge zur Philosophie, u: Historie et Avenir. Conceptions hégéliene et posthé-gélienne de l'historie, Red. I. Schüßler/A. Schild, Lausanne, p. 185.

57 R i e d e l, Manfred (1988). Heidegger und der hermeneutische Weg zur praktischen Phi-losophie, u: Für eine zweite Philosophie. Vorträge und Abhandlungen, Frankfurt am Main, c. 247.

drastiånih posledica. Merodavnost filozofskog uvida na taj naåin serazrešuje od Hegelovog insistirawa na saopštivosti u smislu prin-cipijelne moguãnosti da svakome bude uåiwen razumqivim. U razliciautentiånog i neautentiånog ponovo je oÿivqen argument da filozof-sku mawkavost ne treba traÿiti u onome što je razumqeno, veã u onom korazumeva, s tim što je ovaj put iz diskusije izostavqeno pitawe o in-dividualnim kapacitetima za provoðewe intelektualnog zora, a ukqu-åeno pitawe o ko tubitka. Ne upuštajuãi se u eventualne moguãnostiHajdegerove odbrane od Hegelovih prigovora,58 vaqa naglasiti da rascepizmeðu jalove opštosti neautentiånog razumevawa sveta javnosti i po-jedinaånosti autentiånog razumevawa, samu povesnost lišava svake ge-neze. Štaviše, geneza povesnosti ne moÿe biti ni naknadno usposta-vqena, bez obzira na interpretativnu genijalnost sa kojom bi to bilouåiweno.

Tako nešto nije moguãe provesti u delo ni sa egzistencijalimakoje nudi Hajdegerova rasprava o povesnosti, ali ni uz pomoã pojedi-nih egzistencijala koji bi se wima mogli pridodati, kao što je pred-loÿio Pol Riker. Naime, u pokušaju uspostavqawa geneze povesnostiRiker je sugerisao da bi uvoðewe egzistencijala roðewa znaåajno osna-ÿilo Hajdegerovo stanovište posredstvom pruÿawa moguãnosti ima-nentnog razvijawa ostalih egzistencijala što karakterišu povesnost:„ovde fali dimenzija koju bi mogao ispostaviti pojam roðewa. Na tojosnovi mogao bi se uspostaviti celokupan simbolizam filijacije iåitav pravni aparat što se odnosi na ideju genealogije, putem kojeg seÿivo biãe institucionalizuje."59 Posmatrano sa stanovišta Bitka ivremena, prihvatawe Rikerove korekcije za sobom bi povuklo kako revi-ziju egzistencijala koji prate izlagawe povesnosti, tako i temeqno re-formulisawe celokupnog stanovišta fundamentalne ontologije. I po-red toga, ideja unapreðivawa povesnosti na temequ novih egzistencija-la, poput predloÿenog raðawa, naišla bi na tvrd orah. On se ogleda usamoj filozofskoj strategiji Bitka i vremena kojoj je svaka zamisao ge-nealogije u potpunosti strana.

172

58 U recentnijoj literaturi beleÿi se pokušaj suoåavawa Hajdegera sa argumentimašto potiåu iz Hegelove filozofije, a da pri tom wegovo ime ne biva spomenuto. Svojomkritikom Hajdegera, Drajfus se iskazuje kao tipiåan eksponent preãutane hegelovske argu-mentacije jer poriåe moguãnost da moÿe postojati inteligibilnost viša od one koju po-seduju javne prakse i jezik koji ih artikuliše: „ta viša inteligibilnost nekako morabiti bazirana i mora izrastati iz proseåne inteligibilnosti u kojoj je svako socijali-zovan. Iako takva viša inteligibilnost moÿe biti pristupaåna samo nekolicini … onaprincipijelno mora biti pristupaåna svakom." D r e y f u s, Hubert L. (2000). Could Any-thing Be More Intelligible Than Everyday Intelligibility? Reinterpreting Division I of Being andTime in the Light of Division II, u: Appropriating Heidegger, Ed. J. E. Faulconer/M. A. Wrathall,Cambridge, p. 157.

59 R i c o e u r, Paul, Memory, History, Forgetting, ibid, p. 379.

GESCHICHTLICHKEIT: HEIDEGGERS ABWEISUNG DER WELTGESCHICHTE

Dragan Prole

Zusammenfassung

Heideggers Abhandlung über die Geschichtlichkeit beruht auf der Ablehnung desBegriffs der Geschichte, beziehungsweise Hegels Begriffs der Weltgeschichte. DieRechtfertigung dieser Korrektur wurde in unverzichtbarer Opposition zwischen der Er-kentnnis der Geschichte und der Befragung des geschichtlichen Seins gefunden, wesseneigene Struktur in der egsistentiell-zeitlichen Möglichkeit des Geschehens liegt.

Die Voraussetzungen dieser Rechtfertigung verlegen sich auf zwei Richtungen.Die erste bezieht sich auf die Destruktion der ontologischen Gleichberechtigung

der Geschichte und Zeit, die im Standpunkt ausgesagt wurde, dass das Dasein nichtzeitlich sei, weil es in der Geschichte zentriert wurde, sondern es sei geschichtlich, weilder Grund seines Seins zeitlich ist. Die zweite Richtung der Rechtfertigung hat als Zieldie Absurdität des traditionellen Nachdenkens über die Geschichte zu zeigen, das aufden unakzeptablen Modalitäten der Ineinandersetzung der Gegenwart und der Vergan-genheit beruhte, aus denen die Zukunft ausgeschlossen bleibt, oder nimmt das Stigmades Planens an, beziehungweise der unauthentischen Antitipation.

Nach Heideggers Meinung sind die Differenzen zwischen der geerbten Bestim-mungen der Geschichte tatsächlich fiktiv und philosophisch irrelevant, da in ihrem Hin-tergrund dieselbe Uneigentlichkeit der linearen Zeitfolge liegt, welche die Zeitlichkeitdes Daseins ignoriert, und auf diese Art und Weise den Zugang zum Deisen angemes-sene Artikulation des geschichtlichen Seins blockiert. Der Aufsatz thematisiert die in-nere Grenzen solchen Standpunkt.

173