PRAKTIKOVANJEBOŽIJEG

PRISUSTVA

Brat Lorenc

SadržajI. RAZGOVORI......................................................................................1

PRVI RAZGOVOR.....................................................................1DRUGI RAZGOVOR..................................................................3TRECI RAZGOVOR...................................................................6CETVRTI RAZGOVOR..............................................................8

II. PISMA..............................................................................................13PRVO PISMO..........................................................................13DRUGO PISMO.......................................................................14TRECE PISMO........................................................................18CETVRTO PISMO...................................................................19PETO PISMO...........................................................................21SESTO PISMO........................................................................23SEDMO PISMO.......................................................................24OSMO PISMO..........................................................................25DEVETO PISMO......................................................................26DESETO PISMO......................................................................27JEDANAESTO PISMO.............................................................28DVANAESTO PISMO..............................................................30TRINAESTO PISMO................................................................31CETRNAESTO PISMO............................................................32PETNAESTO PISMO...............................................................33

i

I. RAZGOVORI

I. RazgovoriPRVI RAZGOVOR

PRVI RAZGOVOR

Brata Lorenca (Lawrence) sam prvi put sreo 3. avgusta 1666. Rekaomi je da mu je Bog ukazao naročitu milost pri obraćenju kada mu jebilo osamnaest godina.

Rekao je kako je jedne zime − ugledavši ogolelo drvo bez lišća, irazmišljajući o tome kako će se lišće uskoro obnoviti, a zatim pojaviticvet i rod − stekao visoko mišljenje o Božijoj providnosti i moći kojeotada više nije bilo izbrisano iz njegove duše. Da ga je to mišljenjesavršeno oslobodilo od sveta i zapalilo u njemu takvu ljubav premaBogu, da ne bi mogao reći da li se ona uopšte uvećala za četrdeset iviše godina koliko je od tada proživeo.

Bio je sluga kod gosp. Fjeuberta (M. Fieubert) blagajnika. Lorenc je bioveliki rastom i pomalo nezgrapan i nespretan momak, koji je čestorazbijao stvari oko sebe.

Kako je želeo da bude primljen u manastir, misleći da će mu u njemuumesto nezgrapnosti i grešaka koje bi činio, dati otmenost, i da zatotreba da žrtvuje Bogu svoj život sa svim njegovim zadovoljstvima. Alida ga je Bog razočarao, jer se nije sreo ni sa čim drugim do sa velikimzadovoljstvom u takvom stanju.

Kaže da treba da se učvrstimo u shvatanju Božijeg prisustva,razgovarajući neprestano sa Njim. Da je sramno okanuti se tihrazgovora sa Njim te razmišljati o tricama i budalaštinama.

1

Svoje duše bi trebalo da hranimo i negujemo visokim Božijimpojmovima; ovo bi nam kroz posvećenost Njemu donelo veliku radost.

Trebalo bi da ubrzamo, to jest, da oživimo svoju veru. Da je žalosnošto je imamo tako malo; i umesto da uzimaju veru za pravilo svogaponašanja. ljudi se zabavljaju tričavim pobožnostima koje sesvakodnevno menjaju. Da je put vere duh Crkve, i da je on dovoljan danas dovede do visokog stepena savršenstva.

Da bi trebalo da se predamo Bogu i po pitanju prolaznih i duhovnihstvari, tražeći zadovoljstvo samo u ispunjenju Njegove volje, bilo danas On vodi kroz nevolju ili utehu, jer bi i jedno i drugo bilo prihvatljivoduši koja se potpuno predala. Da nam je potrebna vernost u molitvikada dođe do suvoparnosti ili bezosećajnosti i dosade, kroz koje Bogispituje našu ljubav prema Njemu; da je tada za nas vreme da sedelotvorno predamo, čemu bi svakako usledilo duhovno napredovanje.

Nije bio iznenađen kada je svakodnevno slušao kako se u svetudešavaju nevolje i čini greh, već naprotiv, čudio se tome što ih nemaviše, s obzirom na zloću koju grešnici mogu da čine. Što se njega tiče,on se molio za njih; no znajući da bi Bog mogao da popravi štetu kojusu činili, kad god Mu se to svidi, nije se više sekirao.

Da bi došlo do takvog predanja kakvo Bog traži, treba pažljivo damotrimo na sve strasti koje se mešaju kako u duhovne stvari, tako i ustvari koje su bilo koje druge prirode. Bog je voljan da rasvetli te strastionima koji odista žele da Mu služe. Rekao je, ako imam nameru daiskreno služim Bogu, mogu da ga (Brata Lorenca) posećujem kad godhoću bez bojazni da ću mu biti dosadan; ako ne, bolje da ga više neposećujem.

2

DRUGI RAZGOVOR

DRUGI RAZGOVOR

Rekao mi je da je uvek bio vođen ljubavlju bez sebičnosti; da je rešioda Božiju ljubav učini krajnjim ciljem svih svojih aktivnosti − našao jeopravdanost da u tome bude veoma zadovoljan ovim svojim metodom.Bilo mu je drago kada je mogao da podigne slamku sa zemlje zaBožiju ljubav, tražeći samo Njega i ništa više − pa čak ni Njegovedarove.

U mislima se dugo uznemiravao zbog nekog verovanja da će propasti;ni svi ljudi na svetu ne bi mogli da ga ubede u suprotno; no on je sam otome ovako razmišljao: "U pobožnost se nisam upuštao, osim Bogu zaljubav, i nastojao sam da radim samo za Njega. Ma šta me snašlo −bio izgubljen ili spasen − nastaviću da delam čisto Bogu za ljubav.Imaću bar ovo dobro: trudiću se da celim svojim bićem sve do smrti,ljubim Njega." Ove misli su ga mučile četiri godine − i za to vreme jemnogo propatio.

Život mu je od tada tekao u savršenoj slobodi i neprestanoj radosti.Stavio je, moglo bi se reći svoje grehe između sebe i Boga, da bi Mutime rekao kako ne zaslužuje Njegove blagonaklonosti, ali da je Bogipak produžio da ih izobilno daje.

Da bi se obrazovala navika neprestanog opštenja sa Bogom, i dabismo Mu se obraćali u vezi svega, ispočetka Mu se moramo moliti snešto pažljivosti. Međutim kasnije ćemo uvideti da nas Njegova ljubaviznutra pobuđuje na to bez ikakvih poteškoća.

Očekivao je da će posle ugodnih dana koje mu je Bog dao, primiti bol ipatnju; ali da se zbog toga nije uznemiravao, znajući vrlo dobro, dapošto sam nije mogao da učini ništa, Bog neće uskratiti potrebnusnagu da ih podnosi.

3

Kad je trebalo da primeni neku vrlinu, obraćao se Bogu rečima:"Gospode, ja ovo ne mogu da učinim ukoliko me Ti za to neosposobiš," a potom je primao više snage no što mu je bilo potrebno.

Kad nije uspevao u svojoj obavezi, samo bi priznao svoju grešku Bogu:"Ja nikada neću činiti drukčije ako me Ti ostaviš samome sebi; daklemoraš sprečiti moj pad i popraviti što je pokvareno." Posle toga se višenije uzrujavao zbog toga.

Rekao je da naša veza sa Bogom mora da bude što jednostavnija, dasa Njim razgovaramo otvoreno i prosto, tražeći pomoć u svojimposlovima redom, onako kako se potreba javlja. Bog nikada neuskraćuje pomoć − on je to često iskusio.

Nedavno je bio poslan u Burgundi da kupi određenu količinu vina zaudruženje, a taj zadatak nije voleo jer nije imao dara za trgovinu: sobzirom da je bio hrom, nije mogao da hoda po palubi broda bezpadanja i valjanja preko buradi. Nije se uznemiravao zbog toga, nitizbog kupovine vina. Rekao je Bogu da je to Njegov posao kojim sesada bavio, i da je kasnije uvideo da će posao bio vrlo dobro obavljen.Godinu dana pre toga je bio poslan u Avrenj sa istim zadatkom; nijemogao da kaže kako je stvar prošla, ali se uspostavilo da je vrlo dobroizvršen.

Tako je bilo i sa dužnostima u kuhinji (prema kojima je prirodno osećaoodvratnost) − navikao se da sve čini Bogu za ljubav, te je uz molitvu zaNjegovu milost da svoj posao radi kako valja − za petnaest godina,koliko je tamo bio zaposlen, uvideo da mu sve ide lako.

Bio je jako zadovoljan poslom koji je radio, ali je bio spreman da ga seodrekne, kao i prethodnog, jer se zadovoljavao svakom situacijom,čineći malenkosti Bogu iz ljubav.

Za njega se određeno vreme za molitvu nije razlikovalo od nekog

4

drugog vremena: povlačio se na molitvu − po zahtevimapretpostavljenog − ali on to nije tražio, jer ga ni najveći poslovi nisuodvraćali od Boga.

Znao je za svoju obavezu da treba da ljubi Boga u svemu − i pošto jenastojao da tako i čini − nije imao potrebu ni za upravnikom ni zasavetnikom, ali mu je zato ispovednik bio mnogo potreban da bi garazrešio.

Bio je vrlo osetljiv prema svojim greškama, ali se nije obeshrabrivaozbog njih; priznavao ih je Bogu ne preklinjući Ga da ih zaobiđe. Kada bitako postupio mirno bi se vraćao svojoj ljubavi i obožavanju.

Kada su ga mučile razne misli nije se obraćao nikome, ali znao je posvetlu kroz veru da je Bog prisutan − zadovoljavao se time, i okretaoNjemu sa željom da Mu udovolji, bez obzira na krajnji ishod.

Kaže da nekorisne misli kvare sve i da zlo počinje sa njima; no mitreba da ih odbacimo čim primetimo da remete ono što radimo ili paknaše spasenje, a onda da se vratimo zajednici sa Bogom.

U početku je, za vreme koje je bilo odvojeno za molitvu, često lutao umislima. Nikada nije imao bilo kakav metod za svoju pobožnost, kaošto to neki čine. Ali ispočetka je ipak meditirao za neko vreme. Kasnijeje to zanemario − zašto, to ni sam nije znao.

Sva telesna savlađivanja i ostale discipline su beskorisne, ukoliko nesluže ujedinjenju sa Bogom kroz ljubav. On je o ovome dobro razmislioi uvideo daje najkraći put do Njega kroz neprestanu ljubav i činjenjesvih stvari Njega radi.

Moramo da pravimo veliku razliku između razuma i volje: da je prvo odrelativno male vrednosti, a drugo sve. Naš jedini posao je da ljubimoBoga i da se radujemo u Njemu.

5

Nikakvo savlađivanje, ukoliko je bez Božije ljubavi, ne bi moglo daizbriše nijedan jedini greh. Ne treba da se brinemo u očekivanjuoproštenja svojih greha kroz krv Isusa Hrista − već da nastojimo da Galjubimo svim svojim srcem. Moglo bi se reći da je Bog podario najvećemilosrđe najvećim grešnicima, da bi kroz to pokazao svoju milost.

Najveće boli i zadovoljstva ovoga sveta ne mogu da se uporede saonim što je on iskusio od oboje u duhovnom smislu, tako da se nije niza šta brinuo niti se čega plašio, već je tražio od Boga, samo jedno: damu pomogne da Ga nikada ne uvredi.

Nije se kolebao: jer, rekao je: "Kada pogrešim u svom poslu, ja topriznajem bez oklevanja govoreći 'To mi je navika da činim' Ako budemstavljen sam sebi nikada drukčije neću ni uraditi.' Ako ne grešim, ondaBogu zahvaljujem priznavajući da to dolazi od Njega.

TRECI RAZGOVOR

TREĆI RAZGOVOR

Rekao mi je da je temelj duhovnog života u Njemu, bio visoki pojam ipoštovanje Boga kroz veru; kada je to jednom shvatio, počeo je dazanemaruje sva druga razmišljanja i samo se trudio da sve radi Boguza ljubav.

Ponekad duže vremena nije mislio o Bogu, ali sebe nije prekorevaozbog toga, već je priznao Bogu svoju bedu i vratio Mu se uz dalekoveće pouzdanje, jer je još bolje uvideo kakvo je to zlo kada Ga je takozaboravio.

Bogu odajemo veliku čast, kada se pouzdajemo u Njega i takoprimamo mnogo milosti.

6

Ne samo da je nemoguće da bi Bog mogao da nas prevari, nego jenemoguće da dozvoli da duša koja Mu je potpuno predana i rešena dasve trpi Njega radi, dugo pati.

Tako je često iskusio da je Bog u Svojoj milosti spreman da priskoči upomoć, u svim okolnostima, da je to iskustvo koristio kada je moraonešto da uradi. O tome nije mislio unapred, već kada je vreme za todošlo video je u Bogu, kao u ogledalu, sve ono što mu je bilo potrebnou poslu. U poslednje vreme je tako i radio − nije se brinuo, ali kaže daje i pre gore navedenog iskustva to primenjivao u svojim poslovima.

Kada bi poslovi zamalo odvraćali njegove misli o Bogu, onda je svežamisao od Boga nadahnjivala njegovu dušu, i tako ga oživljavala da muje bilo teško da se uzdrži.

Kaže da je bio u većoj zajednici sa Bogom kada je nešto radio negokad je sve ostavljao i povlačio se u usamljenost radi pobožnosti.

Očekivao je da će kasnije u životu iskusiti velike boli u telu i umu.Najgore što bi moglo da mu se desi, bilo bi da izgubi to osećanje Boga,u kome je on toliko dugo uživao; ali dobrota Božija ga je uveravala daga On nikada neće sasvim ostaviti, i da će mu dati snage da podnesebilo kakvo zlo koje bi On mogao da dozvoli da ga snađe; posle toga seničega nije plašio, ali nije imao ni mogućnosti da se posavetuje sanekim o svom stanju. Kad god je to pokušao uvek se vraćao još višezbunjen; i pošto je bio spreman da položi svoj život za Božiju ljubav,nije se plašio opasnosti. Savršeno predanje Bogu je uvek siguran put uNebo − put na kome uvek imamo dovoljno svetla za svoje ponašanje.

U početku duhovnog života treba da budemo verni u izvršavanju svojihdužnosti i odricanju sebe; ali posle toga sledi neopisivo zadovoljstvo. Unevoljama samo treba da prizovemo Isusa Hrista u pomoć, zamolivšiGa za milost − uz koju sve postaje lako.

7

Mnogi ne napreduju u duhovnom životu zato što se čvrsto drže kajanjai drugih određenih stvari, dok istovremeno zanemaruju ljubav Božiju −koja je krajnji cilj. Da su to jednostavno njihova dela, i to je razlog zbogčega vidimo tako malo solidnih vrlina.

Za prilaz Bogu nisu potrebni ni umetnost ni nauka, već srce koje seodlučno rešilo da pripada samo Njemu i da ljubi samo Njega.

CETVRTI RAZGOVOR

ČETVRTI RAZGOVOR

Često je razgovarao sa mnom vrlo otvoreno u vezi njegovog načinaprilaženja Bogu, a neki odlomci su već izneti ranije.

Rekao mi je, da se sve sadrži u iskrenom odricanju svega što ponašem mišljenju ne vodi Bogu, da bismo se naučili da neprestanorazgovaramo sa Njim slobodno i jednostavno. Samo treba daprepoznamo da nam je Bog veoma blizu, a onda da Mu se obraćamosvakog momenta, i tražimo pomoć u spoznavanju Njegove volje kadasumnjamo. Kada On nešto zahteva od nas, to treba da predamo najpreNjemu i da Mu zahvalimo kada je stvar završena.

U ovom razgovoru sa Bogom, takođe treba da Ga slavimo, obožavamoi neprestano ljubimo, zbog Njegove neograničene dobrote isavršenosti.

Ne treba da se obeshrabrujemo zbog svojih greha, već da se molimoza Njegovu milost, savršeno sigurni da se oslanjamo na neograničenadela našeg Gospoda.

Bog nikada nije propustio da nam ponudi Svoju milost u svemu. Brat

8

Lorenc je to jasno i bez propusta uvek uviđao − osim kada nije osećaoBožije prisustvo, ili kada bi zaboravio da Ga zamoli za pomoć.

Bog nam daje svetlost kad sumnjamo, ali samo onda kada ne želimoništa drugo, do Njemu da ugodimo.

Naše posvećenje ne zavisi od toga da li menjamo svoja dela, štoobično činimo radi samih sebe, nego da li činimo sve radi Boga. Zaplakanje je kad vidimo koliko ljudi brka sredstva sa krajem i nepovratnose navikavaju na nekakva svoja dela − koja čine nesavršeno naosnovu svojih ljudskih ili sebičnih shvatanja.

Najbolji metod prilaženja Bogu koji je on pronašao, jeste u obavljanjuuobičajenih dužnosti bez ikakve namere da zadovoljava njima ljude(Galatima 1:10), i (onoliko koliko smo god to u stanju) čisto Bogu zaljubav.

Ogromna je zabluda smatrati da bi vreme za molitvu trebalo da serazlikuje od nekog drugog vremena. Strogo smo dužni da prijanjamouz Boga kako delom u vreme kad treba delati, tako molitvom u vremekada se treba moliti.

Njegova molitva nije bila ništa drugo do svesnost Božijeg prisustva −duša mu za to vreme nije primećivala ništa drugo do božansku ljubav; ikad bi vreme određeno za molitvu prošlo, on nije u tome nalazio razlikezato što je ipak nastavljao da bude sa Bogom, slaveći Ga iblagosiljajući Ga iz sve snage, tako da je život provodio u neprestanojradosti; no nadao se da će mu Bog dati da donekle i pati kad još samomalo ojača.

Mi treba, jednom zauvek, da stavimo sve svoje pouzdanje u Boga ipotpuno da Mu se predamo, uvereni da nas On neće prevariti.

Ne bi trebalo da se ustežemo da činimo male stvari Bogu za ljubav,

9

koji ne gleda na veličinu posla, nego na ljubav sa kojom je taj posaoobavljen. Ne bi trebalo da nas iznenađuje ako u početku ne uspevamou svojim nastojanjima, ali će nam na kraju to postati navika koja će naprirodan način izvoditi svoja dela u nama bez truda, i na našuneizmernu radost.

Rekao je da se celokupni sadržaj religije sastoji iz (misli se nahrišćanstvo): vere, nade i ljubavi; čijim primenjivanjem sepoistovećujemo s Božijom voljom. Sve ostalo je od relativno malevažnosti i samo je sredstvo do cilja, gde će nas vera i ljubav obuzeti.

Sve je moguće onome koji veruje, stvari se lakše podnose kada seneko nada, još lakše je onome koji ljubi, a još lakše onome koji jeuporan u praktikovanju tih triju vrlina.

Kraj koji bi sebi trebalo da želimo, trebalo da bude da postanemosavršeni Božiji poklonici u ovom životu − čemu se nadamo da ćemo bitikroz celu večnost.

Kad započnemo duhovni život, trebalo bi da razmotrimo i ispitamo dodna kakvi smo. Tada bi trebalo da uvidimo da zaslužujemo svakiprezir, i da ne zaslužujemo da se nazivamo hrišćanima: podložni smosvakojakim nevoljama i bezbrojnim nezgodama koje nas muče idovode do neprestanih bura u zdravlju, naravi, u unutrašnjim ispoljašnjim raspoloženjima: dakle, bića koja bi Bog trebalo da ponizimnogim bolima i naporima, kako iznutra tako i spolja. Posle toga ne bitrebalo da se čudimo što nam se dešavaju nevolje, iskušenja,protivljenja i suprotstavljanja od strane ljudi. Nasuprot tome, trebalo bida se pokorimo i podnosimo sve onoliko dugo, koliko to Bog nalazi zashodno − kao nešto što je za nas od velike koristi.

Što duša više teži za savršenstvom, srazmerno tome postaje zavisnaod božanske milosti.

10

Na pitanje jednoga koji je pripadao istom bratstvu (pred kojim je biodužan da bude otvoren) − na koji način je postigao takvu opštusvesnost o Bogu, rekao je da otkako je stupio u manastir, smatrao jeda je Bog blizu svih njegovih misli i želja; cilj kome bi one trebalo dateže, i u kome će se zaustaviti.

Na početku svog monaškog života časove određene za ličnu molitvuprovodio je u razmišljanju o Bogu, da bi na taj način ubedio svoj razumi ostavio dubok utisak na svoje srce o postojanju Božanstva − radijeputem pobožnih osećanja i pokornosti svetlu koje dolazi od vere, negoli putem studioznog rezonovanja i razrađenog meditiranja. Ovimkratkim i sigurnim metodom se vežbao u spoznaji i ljubavi Božijoj irešio da se do krajnje mogućih granica potrudi da živi u neprestanojsvesnosti o Njegovom prisustvu, i ako je moguće, da Ga nikada višene zaboravi.

Kad bi tako u molitvi ispunio svoj razum velikim mislima o tomneograničenom Biću, pošao bi na posao koji mu je bio dodeljen ukuhinji (jer je bio kuvar u bratstvu), pošto je tamo razmotriopojedinačno ono što mu je služba nalagala, i kada i kako svaka stvartreba da se obavi, proveo bi slobodno vreme − kako pre, tako i poslesvoga rada − u molitvi.

Kad je otpočinjao svoj posao. rekao bi Bogu sa sinovljevskimpouzdanjem: "O, Bože moj, pošto si sa mnom, a ja sada moram uposlušnosti Tvojim zapovestima da mislim na ove spoljašnje stvari,vapim Tebi da mi daš milost da bih nastavio u Tvom prisustvu; i zatomi daj uspeha Tvojom moći. Primi sva moja dela i zaposedni sva mojaosećanja."

Pošto bi otpočeo sa svojim poslom, nastavio bi svoj uobičajenirazgovor sa svojim Stvoriteljem, molio Ga za Njegovu milost, i prinosioMu sve svoje poslove.

11

Kada je završio, ispitao bi sebe da vidi kako je obavio svoju dužnost.Ako bi uvideo da je obavio dobro, uzvratio bi Bogu zahvalnošću; uprotivnom bi tražio oproštenje; ne bi se obeshrabrio već bi ispraviosvoje misli i produžio s praktikovanjem Božijeg prisustva, kao da se odnjega nikada nije ni udaljio. "Tako," rekao je, "ustajući posle padova ičesto obnavljajući dela vere i ljubavi, dospeo sam do stanja u kome bimi bilo teško da ne mislim o Bogu, kao što mi je ispočetka bilo teško dase na to naviknem."

Pošto je Brat Lorenc našao takvo preimućstvo u hodanju u Božijemprisustvu, bilo je prirodno da to srdačno preporuči i drugima. No,njegov primer je bio jači podsticaj od bilo kakvog dokaza koji bi mogaoda iznese. I samo njegovo lice je snažilo druge u veri. Na njemu seodražavala tako tiha pobožnost koja je sasvim sigurno uticala nanjegove posmatrače. Bilo je zapaženo da je pri najvećoj žurbi u poslu ukuhinji ipak zadržavao svoju prisebnost i nebesku blagodarnost.Nikada nije žurio niti pak dangubio, nego uvek završavao svaku stvar usvoje vreme, u jednom sabranom stavu i tihog duha. "Vreme rada,"rekao je, "kod mene se ne razlikuje od vremena za molitvu; i u galami ilupanju u mojoj kuhinji, dok nekoliko osoba istovremeno doziva zarazličite stvari, ja posedujem Boga u istoj smirenosti kao kad senalazim na kolenima na blagoslovenoj Večeri Gospodnjoj."

12

II. PISMA

II. PismaPRVO PISMO

PRVO PISMO

Pošto tako jako želiš da ti kažem na koji način sam došao do te opštesvesnosti o Božijem prisustvu, koju mi je naš Gospod po svojoj milostidozvolio, moram da ti kažem da sam s velikom mukom bio privoljen nato tvojom upornošću. Ja to sada činim samo pod uslovom da mojepismo nikome ne pokažeš. Kad bih znao da ćeš izneti moje pismo navidelo, ni sva moja želja koju imam za tebe da napreduješ, ne bi moglada me prisili na to. Ovo je izveštaj koji mogu da ti dam:

Našavši u mnogim knjigama različite metode prilaska Bogu, i različitediscipline za duhovni život, razmišljao sam o tome da bi to moglo radijeda me zbuni, nego da mi potpomogne u onome što sam tražio − ništadrugo do kako postati u potpunosti Božiji.

Ovo me je navelo da se odlučim da dam sve za SVE. Tako, pošto samdao sebe u potpunosti Bogu da bih učinio ono što sam mogao za svojegrehe, Njemu za ljubav odbacio sam sve što nije On; i poneo sam daživim kao da na svetu nije bilo nikoga osim Njega i mene. Ponekadsam pred Njim smatrao sebe za kriminalca kod nogu svoga Sudije;drugi put sam Ga video u srcu kao moga Oca, kao moga Boga. Štovaosam Ga što sam češće mogao, čuvajući svoje misli u Njegovomsvetom prisustvu, i vraćao ih Njemu kad god sam nalazio da seudaljavaju od Njega. Iako u ovome nisam imao malu muku, ipak samnastavio uprkos svim poteškoćama koje su iskrsle. Učinio sam tosvojim zanimanjem, kako preko celog dana tako i u vreme koje je biloodređeno za molitvu; jer sam u svako doba, svakoga časa, svakoga

13

minuta − šta više i u najvećem jeku moga posla odbacivao iz svogauma sve ono što je moglo da uznemiri moje misli o Bogu.

Otkako sam postao pobožan to mi je bio običaj; i mada sam ja to činioverom nesavršeno, ipak sam u tome pronašao velika preimućstva. Ovasu, to mi je dobro poznato, pripisana jedino i samo milosti Božijoj, zatošto bez Njega ništa ne možemo činiti; a ja još manje od svih. Ali kadase trudimo da budemo u Njegovom svetom prisustvu, i uvek Ga imamopred sobom, to ne samo da nas sprečava da Ga uvredimo i učinimonešto što ne bi bilo po Njegovoj volji − bar ne samovoljno − nego to unama započinje i jednu svetu slobodu, i ako dozvoliš, bliskost saBogom, kojom tražimo − i to sa uspehom − milosti koje su nampotrebne. Dakle, ponavljajući često ova dela, ona postaju navika iBožije prisustvo nam je, moglo bi se reći dato na jedan prirodan način.Da li bi hteo da Mu zajedno sa mnom zahvališ za Njegovu ogromnumilost prema meni, kojoj ja ne mogu dovoljno da se nadivim, kao nimnogim drugim preimućstvima koja je dao jednom grešniku kao štosam ja. Neka Ga sve slavi! Amin.

DRUGO PISMO

DRUGO PISMO

Ne nalazeći moj način življenja u knjigama, mada me to neuznemirava, ipak, radi veće sigurnosti, biće mi milo da saznam šta timisliš o tome.

Pre nekoliko dana u razgovoru s jednim pobožnim čovekom, rekao mije da je duhovni život, život po milosti, koji počinje ropskim strahom,koji je uvećan nadom Večnoga života, i koji je usavršen čistomljubavlju; da se svako od ovih stanja javlja u različitim stepenimarazvoja, kojima se stiže do tog krajnjeg blagoslovenog savršenstva.

14

Ja te metode nisam sledio. Naprotiv, ne znam zbog kakvih nagona,našao sam da su me oni obeshrabrivali. To je bio razlog zašto sam napočetku svoje pobožnosti odlučio da predam sebe Bogu kao najboljezadovoljenje koje sam mogao da učinim za svoje grehe; i Njemu zaljubav odbacim sve ostalo.

Prve godine, u vreme koje je bilo određeno za pobožnosti bavio samse uglavnom mislima o smrti, sudu, paklu, nebu i svojim gresima. Takosam nastavio nekoliko godina, šta više i usred posla, prepuštajućisvoje misli po čitav dan Božijem prisustvu, koga sam uvek osećao samnom a često i u meni.

Najzad sam došao nesvesno do istoga u vreme koje je bilo određenoza molitvu, što me je dovodilo do velike radosti i utehe. Ovo je u meniprouzrokovalo tako veliko poštovanje prema Bogu da je vera sama biladovoljna da me zadovolji.

Takav je bio moj početak; pa ipak moram da ti kažem da sam prvihdeset godina mnogo propatio. Bojazan da nisam posvećen Boguonoliko koliko sam to želeo, moji prošli gresi, uvek prisutni u mislima, iogromna preimućstva koja nisu bila zaslužena nikakvim dobrim delimakoja mi je Bog poklonio, bile su stvari i izvori mojih muka. Za to vremesam često padao da bih odmah ustao. Činilo mi se da su stvorenja,razum i Bog protiv mene; a samo vera na mojoj strani. Ponekad su memučile misli da je verovanje da sam primio takva preimućstva bilaproizvod moje uobrazilje. Da sam bio u trenutku tamo gde su ostalistizali uz velike poteškoće; ponekad pak da je to bila moja samovoljnaobmana, i da za mene nema spasenja.

Kad nisam mislio ni o čemu drugom nego da završim život u ovimmukama (što uopšte nije umanjilo moje pouzdanje u. Boga, i što jesamo služilo da uveća moju veru), našao sam se odjednom izmenjen;a moja duša, koja je dotada bila u mukama, osetila je duboki unutrašnjimir kao da se nalazila u svom centru i na mestu odmora.

15

Sve od tog vremena hodam pred Bogom prosto, u veri, u poniznosti iljubavi; vredno se zalažem da ništa ne činim i da ništa ne mislim što bimoglo da ga naljuti. Nadam se kad učinim svoj deo, da će On učiniti samnom ono što Mu je volja.

Što se tiče osećanja koja sada prolaze kroz mene − to ne mogu daizrazim. Moje stanje mi ne pada bolno ili teško, zato što nemam drugevolje do Božije − koju se trudim da izvršim u svemu, i kojoj sam sesasvim predao − da ne bih podigao ni slamku sa zemlje protivNjegovog naređenja, niti pak iz bilo kojeg drugog motiva već čisto izljubavi prema Njemu.

Okanuo sam se svih formi pobožnosti i određenog vremena za molitvu,osim onoga na koje me moj položaj obavezuje. Moj posao je samo dapostojano budem u Njegovom svetom prisustvu − u kome se držim nataj način što sam jednostavno pažljiv i uopšte privržen Bogu − što bihmogao da nazovem STVARNO PRISUSTVO Boga. Ili pak, da se boljeizrazim: opšti, tihi i tajni razgovor duše sa Bogom, što me često dovodido unutrašnjih radosti i ushićenja − a ponekad i spoljašnjih − tako dasam primoran da upotrebim određena sredstva da bih ih umirio isprečio njihovu pojavu pred drugima.

Ukratko, siguran sam bez ikakve sumnje, da je moja duša bila saBogom više od trideset godina. O mnogim stvarima ti ne govorim da tine bih bio dosadan, no ipak mislim da je pravo da te izvestim o tomekako smatram sebe pred Bogom, koga vidim kao svoga Cara.

Smatram sebe za najbednijeg od svih ljudi, punog rana i pokvarenostikoji je počinio svakojake zločine protiv svoga Cara. Dirnut svesnomžalošću zbog toga, priznajem Mu svu svoju grešnost i molim Mu se zamilost. Prepuštam se u Njegove ruke, da bi On učinio sa mnom što jeNjemu drago. Taj Car, pun milosti i dobrote − daleko o tome da mekažnjava − grli me s ljubavlju, čini da jedem za Njegovim stolom, služime Svojim rukama, daje mi ključ od Svojih riznica. On stalno razgovara

16

i raduje se sa mnom na hiljade načina, i u svakom pogledu postupa samnom kao sa svojim miljenikom. Tako ja s vremena na vreme vidimsebe u Njegovom svetom prisustvu.

Moj najuobičajeniji metod je ova jednostavna pažljivost i to opštestrastveno poštovanje prema Bogu. Nalazim da sam često pripijen uzNjega sa većom slašću i radošću od bebe na materinim grudima. Tako,ako bih se usudio da upotrebim izraz, izabrao bih da to stanje nazovemBožije krilo zbog neopisive slasti koju osećam i doživljavam u njemu.Ako moje misli iz potrebe ili zbog slabosti odlutaju od Njega, odmahsam pozvan unutrašnjim pobudama koje su toliko divne i prijatne dame je stid da ih spominjem.

Neka tvoja velečasnost razmišlja o mojoj bedi, o kojoj si u potpunostiobavešten, radije nego o velikim milostima koje mi Bog ukazuje i poredmoje nedostojnosti i nezahvalnosti.

Što se tiče mojih određenih časova za molitvu, oni su samo produženjeiste prakse. Za to vreme ponekad sebe smatram kao kamen predklesarom od koga će isklesati statuu. Predajući se tako Bogu, ja odNjega želim da u meni napravi Svoj savršeni lik, i načini me upotpunosti prema Sebi.

U drugim prilikama kada sam na molitvi, osećam da se ceo moj duh icela moja duša podižu bez ikakvog truda s moje strane; a zatim stoje,rekao bih, okačeni i čvrsto vezani u Bogu kao u svom centru i mestuodmora.

Ja znam da neki to stanje osuđuju kao pasivnost, obmanu isamoljublje. Priznajem da je to sveta pasivnost, i bilo bi samoljublje daje duša u tom stanju sposobna za njega. U stvari dok tako počiva. onane može da bude uznemirena delima na koja je ranije bila sviknuta ikoja su joj tada služila kao potpora − ona (ta dela) bi je sada radijeonemogućavala umesto da joj pomažu.

17

Ipak, ne dozvoljavam da se to naziva obmanom zato što duša kojatako uživa u Bogu ne želi ništa drugo osim Njega. Ako je to obmana umeni − na Bogu je da stvar popravi. Neka sa mnom čini što je Njemudrago. Ja želim samo Njega i da Mu budem u potpunosti posvećen.

Ti ćeš me, dakako, udostojiti svoga mišljenja, koje ja veoma i uvekcenim, jer imam iskreno poštovanje prema tvojoj velečasnosti. Tvoj unašem Gospodu.

TRECE PISMO

TREĆE PISMO

Mi imamo Boga koji je beskrajno milostiv i koji zna sve naše potrebe.Uvek sam mislio da će te dovesti do krajnosti. On će doći u Svojesopstveno vreme i kad Ga najmanje očekuješ. Nadaj Mu se više noikad dosad; zahvali Mu sa mnom za milosti koje ti ukazuje, naročito zaduhovnu moć i strpljenje koje ti daje u tvojim nevoljama. To je jasanznak da se On brine za tebe. Teši se kada si sa Njim i zahvaljuj za sve.

Ja se takođe divim postojanosti i hrabrosti M. −−−−−. Bog mu je daodobar karakter i dobru volju; ali u njemu se još uvek krije malosvetskog, i puno detinjastog. Nadam se da će se nevolja koju mu jeBog poslao pokazati kao dobar lek za njega, i učiniti da se povuče usebe; nesrećni slučaj je nešto što je vrlo dobro, jer će ga pokrenuti dase pouzda u Onoga, koji ga svuda prati. Neka razmišlja o Njemu štočešće, naročito u velikim opasnostima. Samo malo podizanje srca(Bogu) je dovoljno; malo sećanje na Boga, jedan stav unutrašnjegštovanja − iako na maršu sa mačem u ruci − sve molitve, ma kakokratke, Bog i pored toga prima; i daleko od toga da umanjuju vojničkuhrabrost u opasnim prilikama − one najbolje služe da se još višeučvrsti.

18

Neka dakle razmišlja o Bogu što je moguće više. Neka se postepenoprivikava na tu malu, ali ipak svetu praksu. Niko je ne vidi, i ništa lakšeod čestog dnevnog ponavljanja ovih malih unutarnjih obožavanja.Preporuči mu, ako ti ni|e teško, dašto više misli o Bogu na način na kojiga ja ovde upućujem. To je nešto vrlo prikladno i od najveće važnostiza vojnika koji je često izložen opasnostima po život i po njegovospasenje. Nadam se da će Bog pomoći i njemu i celoj njegovoj porodicikojima ja stojim na usluzi pošto sam njihov i tvoj.

CETVRTO PISMO

ČETVRTO PISMO

Koristim ovu priliku da ti prenesem mišljenje jednoga (Brat Lorencovom prilikom govori o sebi, samo u trećem licu), iz naše zajednice popitanju divnih efekata i česte pomoći koju on prima od Božijegprisustva. Neka od njih da ti i ja primimo korist.

Moraš da znaš da je njegova stalna briga za preko četrdeset godinakoje je proveo u pobožnosti bila, da uvek bude sa Bogom; i da ništa nečini, ništa ne kaže, i ništa ne misli što se Njemu ne bi svidelo; i to bezijednog drugog razloga, do čisto Njemu za ljubav, i zato što Onzaslužuje beskrajno mnogo više.

On se toliko navikao na to Božansko prisustvo, da u svakoj prilici odNjega stalno prima pomoć. Njegova duša je tako često bila ispunjenaradostima više od trideset godina, da je primoran da primenjujesredstva kojima bi ih ublažio i sprečio da se ne ispolje.

Ako je ponekad malo suviše otsutan od božanskog prisustva, Bogodmah učini da u svojoj duši oseti kako ga On zove; što se običnodešava kad je najzaposleniji u svom radu. On se verno odaziva tim

19

unutarnjim privlačnim silama, ili uzdizanjem srca ka Bogu, ili pokornomi privrženom pažnjom prema Njemu, ili pak rečima koju ljubav formira utim prilikama: kao što su: Moj Bože! Evo me tebi sam predat. Gospodeučini da budem po želji tvoga srca. A tada mu se čini (u stvari on tooseća) da ovaj Bog ljubavi, zadovoljen sa tih nekoliko reči, zauzimamesto i počiva u dubini i centru Njegove duše. Iskustvo u ovimstvarima mu pruža takvu sigurnost da se Bog uvek nalazi u dubini i nadnu njegove duše, čineći mu nemogućim da sumnja u to ma u kakvimokolnostima.

Sudeći po tome kakav duševni mir i zadovoljstvo uživa, nalazeći u sebistalno takvo veliko bogatstvo: on više nije zabrinut u potrazi za njim,nego mu je sasvim na raspolaganju i može da uzme od njega onolikokoliko mu je volja.

Mnogo se žali na našu slepoću; i često kaže da mi koji sezadovoljavamo sa malim jesmo za žaljenje. "Bog," kaže on, "imaneograničena blaga da popari? A mi ga uzimamo malom razumnompobožnošću koja prolazi u trenutku. U svojoj slepoći mi sprečavamoBoga i zaustavljamo tok Njegove milosti. Ali kad nađe dušu koja jeprožeta živom verom, On u nju obilno izliva Svoje milosti iblagonaklonosti: tu teku kao bujica koja se, pošto je bila silomzaustavljena na svom uobičajenom toku, kad nađe prolaz, naglo iizobilno izlije."

Da, mi tu bujicu malo ceneći, često zaustavljamo. Ali nemojmo je višezaustavljati. Uđimo u sebe i razvalimo branu koja je zaustavlja.Napravimo mesta milosti; nadoknadimo izgubljeno vreme, jer nam jemožda još samo malo ostalo. Smrt nas prati na malom odstojanju,pripremimo se dobro za nju; jer umiremo samo jedanput i tu podbacitiznači načiniti nepopravljivu grešku.

Opet kažem, uđimo u sebe. Vreme leti: odugovlačenju nema mesta;naše duše su u pitanju. Verujem da si preduzeo takve delotvorne

20

mere, te nećeš biti iznenađen. Pohvaljujem te za to, jer je to jedino štoje potrebno: pa ipak, mi uvek moramo da radimo na tome, jer ako uduhovnom životu ne napredujemo onda idemo natrag. Ali oni koji imajuvetar Svetoga Duha idu napred čak i kad spavaju. Ako nam je lađa jošuvek bacana burom i nevremenom, probudimo Gospoda koji će ustati ibrzo umiriti more.

Uzeo sam slobodu da ti saopštim ove dobre misli, da bi ih mogaouporediti sa svojim sopstvenim. One će poslužiti da ti ih zapale irazbukte − ako bi se za nesreću (da ne da Bog, jer bi to odista bilavelika nesreća) malo, ali ne sasvim ohladile. Dakle, prizovimo obojicasvoj prvi žar. Naučimo se primerom i mislima ovoga brata koji je odsveta malo poznat, ali poznat od Boga i koga On do krajnosti ljubi.Moliću se za tebe; da li se u trenutku moliš za mene?

Tvoj u Gospodu.

PETO PISMO

PETO PISMO

Danas sam primio dve knjige i pismo od Sestre N. N. koja se spremaza ispovest svoje vere, i zbog toga čezne za molitvama tvoga bratstva,a naročito tvojim. Jasno mi je da ona mnogo računa na njih; molim tenemoj da je razočaraš. Moli se Bogu da ona tu svoju žrtvu učini imajućiu vidu samo Njegovu ljubav i sa čvrstom odlukom da Mu bude potpunoposvećena.

Poslaću ti jednu od ovih knjiga koje se bave Praktikovanjem Božijegprisustva, predmet u kome se po mom mišljenju sadrži ceo duhovniživot; i rekao bih ko god ga pravilno upražnjava brzo će postatiduhovan.

21

Znam da za ispravno primenjivanje toga srce mora da bude upotpunosti slobodno od svega ostalog; zato što Bog hoće sam daispunjava srce; a ukoliko On sam ne može da ga zaposedne, onda nemože ni da deluje niti da čini u njemu ono što Mu je volja. To jemoguće samo ukoliko mu je ono stavljeno na raspolaganje.

Ništa na zemlji nije slađe i divnije od neprestanog razgovora saBogom. To mogu da shvate samo oni koji to upražnjavaju i poznaju usvome iskustvu. No ja ti ne savetujem da ti to činiš iz takve pobude.Praktikujući to, ne bi trebalo da idemo za zadovoljstvom: nego činimoto po načelu ljubavi i zato što je Božija volja.

Da sam propovednik ja bih iznad svega ostalog propovedaopraktikovanje Božijeg prisustva; a da sam nekakav poglavar,savetovao bih celome svetu da to čini − toliko to smatram neophodnim,a istovremeno tako i lakim.

Ah, kad bismo shvatili koliko nam je potrebna milost i Božija pomoć,nikada ne bi trebalo da Ga izgubimo iz vida − ne, šta više ni zatrenutak. Veruj mi! Donesi odmah svetu i čvrstu odluku da Ga nikadaviše namerno ne zaboraviš i da provedeš ostatak života u Njegovomprisustvu − makar da ti je Njemu za ljubav uskraćena svaka uteha, akoOn to nalazi za shodno.

Iskreno se baci na ovaj posao, i ako ga budeš činio onako kako valja,možeš biti siguran da ćeš uskoro videti rezultate. Ja ću te potpomoćisvojim molitvama, ma kako da su jadne. Preporučujem se tvojimmolitvama i molitvama tvoje zajednice.

22

SESTO PISMO

ŠESTO PISMO

Primio sam od gđe N. N. stvari koje si joj dao za mene. Čudi me što minisi rekao svoje mišljenje o knjižici koju sam ti poslao, a koju mora dasi primio. Molim te, počni u svojoj starosti od srca da primenjuješ ono očemu ona govori. Bolje i u kasnijim godinama nego nikad.

Ne mogu da zamislim kako to da verna osoba može da živi zadovoljna,ne upražnjavajući Božije prisustvo. Što se mene tiče, ja sebe držim ustavu počivanja, sa Njim u središtu svoje duše što više mogu: i doksam tako sa Njim ničega se ne bojim. I najmanje odvraćanje od Njegaje nesnosno.

To vežbanje ne zamara mnogo telo − mada je dobro uskratiti muponekad, čak i često, mnoga mala bezazlena i dozvoljena zadovoljstva− jer Bog neće dozvoliti da duša koja želi da Mu bude u potpunostiposvećena ima neka druga zadovoljstva pored Njega. To je više odrazboritosti.

Ja ne kažem da bi zato trebalo sebe žestoko da prisiljavamo. Ne, mimoramo da služimo Boga u svetoj slobodi, svoj posao moramo daobavljamo verno − bez brige i nemira: prizivajući svoje misli ka Boguna lak i smiren način, onoliko često koliko nalazimo da se oneudaljavaju od Njega.

Međutim, neophodno je da se potpuno pouzdamo u Boga, ostavljajućinastranu sve ostale brige, šta više i neke naročite oblike pobožnosti −mada po sebi dobre, no ipak takve u koje se čovek preterano upušta −zato što su takve pobožnosti samo sredstva za postizanje cilja; daklekada smo upražnjavanjem Božijeg prisustva, koje je naš cilj sa Bogom,beskorisno je vraćati se tim sredstvima. No, sa Njim možemo nastavitiu uzajamnoj ljubavi, zadržavajući se u Njegovom svetom prisustvu. To

23

jedanput može biti delom slavopoja, obožavanja ili želje; drugi put tomože biti delom pomirenja sa sudbinom ili zahvaljivanjem − kao i naosnovu svih načina koje naš duh može da iznađe.

Nemoj da se obeshrabriš nalazeći da je to za prirodu mrskost; premasebi moraš biti strog. U početku čovek često misli o tome kao oizgubljenom vremenu; ali moraš napred, i odluči se da nastaviš u tomedo smrti, uprkos svim poteškoćama koje bi se mogle javiti.Preporučujem se molitvama tvoje zajednice, a naročito tvojima.

Tvoj u našem Gospodu.

SEDMO PISMO

SEDMO PISMO

Mnogo te žalim. Biće od velikog značaja ako možeš da ostaviš brigu osvojim poslovima N. N. i ostatak svoga života provedeš samo uštovanju Boga. On od nas ne traži velike stvari; s vremena na vrememalo sećanje na Njega: ponekad molitvu za Njegovu milost, ponekadMu prinosi svoje patnje, a ponekad Mu uzvrati hvalom za milosti koje tije ukazao i koje ti još ukazuje usred tvojih nevolja, i teši se Njime što jemoguće češće. Prinesi Mu svoje srce − ponekad čak i za vreme obedai kada si u društvu. Njemu je milo i najmanje sećanje na Njega. Netreba da vičeš mnogo glasno: On nam je bliže nego što to shvatamo.

Nije uvek potrebno da budemo u crkvi da bismo bili sa Bogom;možemo da Mu govorimo iz svoga srca, pri čemu se povlačimo svremena na vreme da bismo u krotosti, poniznosti i ljubavi opštili saNjim. Svakome je moguće da vodi takve prisne razgovore sa Bogom −nekome više nekome manje − On zna šta mi možemo. Dakleotpočnimo; On možda očekuje samo jednu velikodušnu odlučnost s

24

naše strane. Ohrabri se! Ostalo nam je još malo života; ti si blizušezdeset i četvrte, a meni je skoro osamdeset. Živimo i umrimo saBogom. Muke će nam biti slatke i prijatne dok smo sa Njim: a najvećazadovoljstva bez Njega biće nam okrutna kazna. Neka je za sveblagosloven! Amin.

Dakle, štuj Ga tako, malo po malo, traži Njegovu blagodat, s vremenana vreme Mu prinesi svoje srce usred svoga posla − šta više i svakogatrenutka ako ti je to moguće. Nemoj uvek oprezno da se vezuješ zanekakva pravila ili naročite oblike pobožnosti nego deluj sa sveopštomsigurnošću u Boga s ljubavlju i poniznošću. Možeš uveriti N. N. omojim siromašnim molitvama, i da sam njihov sluga, a naročito tvoj.

OSMO PISMO

OSMO PISMO

Ne kažeš mi ništa novo. Nisi jedini čije misli lutaju. Naše misli veomatumaraju; ali pošto je volja gospodarica svih naših sposobnosti, onamora da ih dozove i prinese Bogu kao njihovom krajnjem cilju.

Kada razum, na početku naše pobožnosti nije dovoljno ograđen, ononda na sebe navlači loše navike tumaranja i rasejanosti, koje se teškosavlađju i koje nas obično odvlače ka zemaljskim stvarima, šta više iprotiv naše volje.

Verujem da je ovome jedini lek da priznamo svoje greške i da seponizimo pred Bogom. Ne savetujem ti da u molitvi koristišmnogobrojne reči. Mnoge reči i dugački govori često daju priliku zalutanje. Drži se u molitvi pred Bogom kao nemi ili paralizovani prosjakna vratima bogataša. Neka ti posao bude da svoj razum držiš uGospodnjem prisustvu. Ako ponekad odluta i udalji se od Njega, nemoj

25

zbog toga sebe mnogo da prekorevaš; nevolje i nemir radije služe daometaju razum nego da ga smiruju. Volja mora da ga vraća u stanjepočivanja. Ako istraješ na taj način, Bog će se sažaliti na tebe.

Jedan način da se razum ponovo lako smiri u molitvi i bolje očuva ustanju počivanja je, da mu se ne dozvoli da ode suviše daleko. Trebalobi da ga strogo držiš u Božijem prisustvu; a pošto si naučio da naNjega često misliš, uvidećeš da je lako držati svoj razum u miru zavreme molitve ili pak da ga prizoveš iz njegovih lutanja.

U mojim prethodnim pismima već sam ti naširoko ispričao opreimućstvima koja možemo da uživamo upražnjavajući Božijeprisustvo. Upustimo se u to sa ozbiljnošću i molimo se jedan zadrugog.

DEVETO PISMO

DEVETO PISMO

Priložen je odgovor na ono što sam primio od N. N. molim te da joj topredaš. Čini mi se da je puna dobre volje, no ona bi brže od milosti.Čovek ne postaje svet odjednom. Preporučujem je tebi: trebalo bi dapomažemo jedan drugome svojim savetima, a još više svojim dobrimprimerima. Učinićeš mi uslugu ako mi budeš pisao o njoj s vremena navreme o tome koliko je velika njena usrdnost i poslušnost.

Dakle razmišljajmo često o tome kako je naš jedini posao u ovomživotu da udovoljimo Bogu i da je verovatno sve ostalo osim toga samoglupost i taština. Ti i ja smo preko četrdeset godina živeli u veri. Da lismo svoje živote uposlili da ljube i služe Boga koji nas je Svojommilošću pozvao u takvo stanje radi Sebe? Stidim se i pometen samkada se setim, s jedne strane velikih milosti koje mi je Bog pričinio, i

26

stalno nastavlja da mi pričinjava, a s druge, kako sam ih ja maloiskoristio, i kako sam malo uznapredovao u pravcu savršenstva.

Pošto nam Svojom milošću još uvek daje malo vremena, počnimoozbiljno, da bismo nadoknadili izgubljeno vreme, povratimo se spunom sigurnošću Ocu milosti koji je uvek spreman da nas s ljubavljuprimi. Odbacimo, Njemu za ljubav, sve ono što nije On sam; Onzaslužuje neizmerno mnogo više. Mislimo na Njega stalno. Potpuno sepouzdajmo u Njega. Ne sumnjam da ćemo uskoro naići na rezultatekoji proizilaze iz toga, primivši obilje Njegove milosti, sa kojom možemosve da učinimo, a bez koje ne možemo ništa, sem da grešimo.

Mi ne možemo da izbegnemo opasnosti kojima život obiluje bezstvarne i neprestane Božije pomoći; molimo se dakle Njemu za njuneprestano. Kako možemo da Mu se molimo a da ne budemo sa Njim?Kako bismo mogli da budemo sa Njim a da ne mislimo na Njegačesto? I kako bismo mogli da mislimo na Njega često, osim kroz svetunaviku koju smo formirali. Reći ćeš mi da uvek govorim isto. Tačno, jerje to najbolji i najjednostavniji metod za koji znam; i pošto ja ne koristimnijedan drugi, savetujem celome svetu da ga primenjuje. Mi moramoda znamo pre nego što ljubimo. Da bismo poznavali Boga, moramočesto i da mislimo na Njega; a kada počnemo da Ga ljubimo, tadaćemo često i da mislimo na Njega, jer Ne naše srce biti tamo gde jenaše blago. Ovo je dokaz koji zaslužuje tvoje razmatranje.

DESETO PISMO

DESETO PISMO

Bilo mi je jako teško da se nakanim da pišem M. −−−−−, i sada to činimsamo zato što ti i Madam N. N. to želite. Veoma sam zadovoljan tvojimpouzdanjem u Boga. Želja mi je da ga On u tebi sve više povećava. U

27

tako dobrom i vernom Prijatelju ne možemo imati suviše mnogo, kojinas nikada neće ostaviti ni u ovom svetu niti pak u onom koji dolazi.

Ako M. −−−−− izvuče korist iz svoga gubitka koji je doživeo i pouzdaose u Boga. On će mu uskoro dati drugog prijatelja − moćnijeg i koji jeviše sklon da mu služim. On raspolaže srcima po svojoj volji. Možda jeM. −−−−− bio suviše vezan za onoga koga je izgubio. Mi treba davolimo svoje prijatelje, ali ne vređajući Božiju ljubav koja mora da budeprva.

Molim te ne zaboravi što sam ti preporučio − da često misliš na Boga −i danju i noću, pri poslu, pa čak i kad misliš da se razonodiš. On jeuvek blizu tebe i sa tobom. Ne ostavljaj Ga. Ti bi rekao da je neučtivoostaviti prijatelja koji ti je došao u posetu. Zašto bi Bog morao da budezanemaren? Ne zaboravi Ga, nego često misli na Njega. Stalno Gaobožavaj − živi i umri sa Njim. To je slavni posao hrišćanina. Jednomrečju to je naše zvanje i ako to ne znamo moramo ga naučiti. Trudićuse da ti pomognem mojim molitvama. Tvoj u našem Gospodu!

JEDANAESTO PISMO

JEDANAESTO PISMO

Ne molim se da budeš oslobođen bolova; nego se usrdno molim Boguda ti da snage i strpljenja da ih podnosiš onoliko dugo, koliko je toNjemu volja. Teši se Onim koji te drži pričvršćenim za krst. Oslobodićete kad On to nađe za shodno. Srećan je onaj koji pati sa Njim. Priviknise da patiš ovako, i traži od njega snagu da trpiš koliko je potrebno ionoliko dugo koliko On to nalazi da je potrebno za tebe. Svetski ljudine shvataju ove istine, čemu ne bi trebalo da se čudimo, pošto oni patekao što jesu, a ne kao hrišćani. Oni smatraju bolest kao bol po prirodi,a ne kao od Boga naklonost; i pošto gledaju samo u tom svetlu, ne

28

nalaze ništa u tome do tugu i nevolju. Ali oni koji smatraju bolest kaonešto što dolazi iz Božije ruke, kao posledice Njegove milosti, i kaosredstvo koje On upotrebljava za njihovo spasenje, obično nalaze utome veliku slast i razumnu utehu.

Voleo bih da možeš da ubediš sebe da nam je Bog često puta (unekom smislu) bliže i praktičnije prisutan u bolesti nego u zdravlju. Neoslanjaj se ni na jednog drugog Lekara, jer po mome shvatanju, Onostavlja tvoje izlečenje Sebi. Dakle pouzdaj se u potpunosti u Njega iuskoro ćeš uvideti rezultate toga u svome oporavku, koji čestousporavamo uzdajući se više u lekarstvo nego u Boga.

Ma kakve lekove upotrebljavao, oni će uspeti samo u onolikoj meri ukolikoj On to dozvoli. Kad bolovi dolaze od Boga, samo On može da ihukloni. On često šalje bolesti tela, da bi izlečio bolesti duše. Teši sevrhovnim Lekarom duše i tela.

Pretpostavljam da ćeš mi reći da sam veoma spokojan i da jedem ipijem za Gospodnjim stolom. Imaš za to i razloga; ali zar misliš da bi tobio mali bol za najvećeg zločinca na svetu da jede za carevim stolom, ida ga on služi, a da i pored takvih privilegija nema sigurnostoproštenja? Verujem da bi se on osećao jako neudobno, i do tolikemere, da ništa ne bi moglo da je umanji, osim jedino pouzdanje udobrotu njegovog vladara. Uveravam te da ma kakva zadovoljstvadoživljavam za stolom moga Cara, moji gresi su uvek pred mojimočima, kao i nesigurnost moga oproštenja. To me muči, ali istinugovoreći i ta muka je zadovoljstvo.

Budi zadovoljan stanjem u koje te je Bog stavio; ma kako ti menesmatrao srećnim, ja tebi zavidim. Bolovi i patnje bi mi bili raj ukoliko bihpatio zajedno s mojim Bogom; a najveća zadovoljstva bi mi bila pakao,kad bih mogao da ih uživam bez Njega; međutim moja uteha bi bila utome da trpim nešto radi Njega.

29

Uskoro ću otići kod Boga. Ono što me sada teši u ovom životu je daGa sada vidim verom; a vidim Ga na takav način da bih mogao dakažem: Ja više ne verujem, nego vidim. Ja osećam čemu nas vera uči iu sigurnosti vere i primene vere, živeću i umreću sa Njim.

Dakle nastavi zauvek sa Bogom − to ti je jedina potpora i uteha u tvojojnevolji. Moliću Ga da bude sa tobom. Predajem ti se svojom službom.

DVANAESTO PISMO

DVANAESTO PISMO

Ako smo se navikli na praktikovanje Božijeg prisustva, sve telesnebolesti bi nam bile mnogo blaže. Bog često dozvoljava da patimo malotelesno da bi nam očistio duše i obavezao nas da nastavimo sa Njim.

Ohrabri se, prinosi Mu neprestano svoje bolove. Moli Mu se za snaguda ih trpiš. Ali iznad svega, stekni naviku da se zanimaš samo saBogom, i što manje zaboravljaj na Njega. Obožavaj Ga u svojimslabostima. Predaj Mu sebe s vremena na vreme; a kad najviše patišponizno i s ljubavlju Ga moli (kao dete svoga oca) da te poistoveti saSvojom svetom voljom. Nastojaću da ti pomognem mojim jadnimmolitvama.

Bog ima mnogo načina da nas privuče k Sebi. On se ponekad krije odnas; ali bi sama vera, koja nas neće izneveriti u vreme potrebe. trebaloda nam bude podrška, temelj i pouzdanje, i to sve mora da bude uBogu.

Ne znam šta će Bog učiniti sa mnom. Uvek sam radostan. Ceo svetpati, a ja zaslužujem najstrožiju disciplinu, osećam neprestane radosti,i to takve da jedva mogu da ih zadržim u sebi.

30

Ja bih drage volje tražio od Boga deo tvojih patnji, ali znajući svojuogromnu slabost, kad bi me On ostavio samo na trenutak samomesebi, bio bih najmrzovoljniji čovek na svetu. Pa ipak ne znam kako bime On mogao ostaviti, jer mi vera daje isto tako jako ubeđenje kao daje neko čulo, da nas On nikada ne napušta dok mi prvo Njega nenapustimo. Neka nas je strah da Ga ostavimo! Ostanimo uvek sa Njim.Živimo i umrimo u Njegovom prisustvu. Da li se moliš za mene kao štose ja molim za tebe?

TRINAESTO PISMO

TRINAESTO PISMO

Boli me što gledam kako se mučiš. Ono što mi pruža utehu i malozaslađuje osećanje koje imam prema tvojim bolima je to što su onidokaz Božije ljubavi prema tebi. Sagledaj ih u tom svetlu pa ćeš ihmnogo lakše podnositi. U tvom slučaju, smatram da bi trebalo da seokaneš ljudskih lekova i da se u potpunosti predaš Božijem promislu.On možda čeka samo na tu predanost i savršeno pouzdanje u Njegapa da te izleči. Pošto se uprkos svih tvojih briga. dosadašnje lečenjepokazalo bez uspeha, a tvoja bolest se pogoršava, neće biti kušanjeBoga ako Mu se u potpunosti predaš u ruke i počni da očekuješ svesamo od Njega.

Rekao sam ti u mom poslednjem pismu da On ponekad dozvoljavatelesne bolesti da bi izlečio trzavice duše. Ohrabri se dakle, od svojepritešnjenosti učini vrlinu. Traži od Boga, ne da te oslobodi bolova,nego snagu da odlučno podnosiš sve što Mu je volja i onoliko dugokoliko Mu je volja, radi Njegove ljubavi.

Takve molitve su odista malo teške za običnog čoveka, ali zato jakougodne Bogu i slatke onima koji Ga ljube. Ljubav zaslađuje bolove: i

31

kad neko ljubi Boga on onda pati radi Njega s radošću i hrabrošćuMolim te i ti čini tako! Teši se Njim koji je jedini Iscelitelj svih našihbolesti. On je Otac onima koji pate, uvek spreman da nam pomogne.On nas ljubi beskonačno više nego što to možemo da zamislimo. Ljubii ti Njega dakle i ne traži utehe na drugom mestu; nadam se da ćeš jeuskoro primiti. Zbogom! Pomoći ću ti svojim molitvama ma kako da suslabe, i ostajem uvek tvoj u našem Gospodu.

CETRNAESTO PISMO

ČETRNAESTO PISMO

Iskazujem poštovanje i zahvalnost našem Gospodu što ti je dao maloolakšanje kako si želeo. Često puta sam bio blizu smrti, i mogu ti rećida nikada nisam bio toliko zadovoljan kao tada. Ali nisam se molio zaolakšanje, nego sam molio za snagu da patim s hrabrošću, poniznošćui ljubavlju. O kako je slatko patiti sa Bogom! Ma kako patnje bile velike,primi ih s ljubavlju. Patiti i biti sa Njim je raj. Dakle ako bismo hteli uovom životu da uživamo mir i raj, moramo se naviknuti na prisan iponizan život sa Njim. Moramo da sprečimo svoj duh u svako vremeda ne odluta od Boga. Moramo svoje srce da učinimo duhovnimhramom u kome ćemo Ga obožavati bez prestanka. Moramo stalno dapazimo na sebe da ne činimo, da ne govorimo i da ne mislimo bilo štašto Njemu nije po volji. Kad se naše misli tako bave Bogom, patnja ćepostati puna pomazanja i utehe.

Da bi se došlo do takvog stanja, znam da je početak jako težak; jermoramo da činimo čisto po veri. Ali, iako je teško ipak znamo damilošću Božijom možemo sve, koju On nikada ne odbija onima koji jeiskreno traže. Kucaj i uporno kucaj, i kažem ti da će ti On otvoriti uNjegovo vreme i da će ti podariti sve odjednom ono što je odlagaomnogo godina. Zbogom! Moli Mu se za mene, kao što Mu se ja molim

32

za tebe. Nadam se da ću Ga videti uskoro.

PETNAESTO PISMO

PETNAESTO PISMO

Bog najbolje zna šta nam je potrebno i sve što čini, za naše je dobro.Kad bismo znali koliko nas ljubi, uvek bismo bili spremni da primimo izNjegove ruke oboje i bez razlike i slatko i gorko; sve bi nam bilo nazadovoljstvo što dolazi od Njega. Ni najbolnije nevolje nikada neizgledaju nepodnošljive, osim kad ih sagledavamo u pogrešnom svetlu.Kada ih vidimo u ruci Božijoj koji ih raspodeljuje, kada znamo da je tonaš ljubljeni Otac koji nas ponižava i muči, naše patnje će izgubitigorčinu i postati, šta više, stvar utehe.

Neka sve naše zanimanje bude da poznamo Boga − što Ga više čovekpoznaje, to sve više želi da Ga upozna. A pošto je poznavanje običnomera ljubavi, što je dublje i šire naše poznavanje to će i naša ljubav bitiveća. A ako je naša ljubav prema Bogu velika, volećemo Gapodjednako kako u bolovima tako i u zadovoljstvima.

Nemojmo tražiti ili ljubiti Boga zbog bilo kakvih pametnih preimućstava(ma kako ona uzvišena bila) koja On ima ili koja bi mogao da nam da.Takva preimućstva, ma kako velika, ne mogu da nas dovedu onakokao što to jedan jednostavni čin vere može. Tražimo Ga često verom.On je u nama − ne traži Ga na nekom drugom mestu. Zar nismo grubi ine zaslužuJemo li prekor, ako Ga ostavljamo da bismo se upustili utričarije koje Mu ne gode i koje Ga možda čak i vređaju? Tih tričarija setreba kloniti, jer će nas jednoga dana skupo koštati.

Budimo Mu iskreno privrženi. Izbacimo sve ostalo iz srca. On samhoće da Ga zauzme. Moli Ga za ovu milost. Ako činimo ono što

33

možemo s naše strane, u sebi ćemo uskoro videti promenu za kojomsmo žudeli. Ne mogu da Mu zahvalim dovoljno za ovaj mir. On te jeudostojio. Uzdam se u Njegovu milost da ću imati tu čast da Ga vidimza nekoliko dana (Posle dva dana, brat Lorenc je pao u krevet i u rokuod nedelju dana umro.) Molimo se jedan za drugoga!

34

Onima, koji imaju interes za Reč, dela i puteve Božije…Nadamo se, da će ova i druge knjige ispuniti našu viziju i želje za vas:

"Za poznanje mudrosti i vaspitanja,za shvatanje izraza razuma

i primanje nauke pameti,pravičnosti, pravde i poštenja;za davanje prostima razbora,

znanja i razmišljanja mladome čoveku.(Poslovice 1:2−4)

OVAJ FAJL JE BESPLATAN,I JEDINO TAKO MOŽE DA SE DALJE DISTRIBUIŠE!

35