PRAVO · PRAVO – teorija i praksa Godina XXXIV Novi Sad, jul - septembar 2017. Broj 7–9 SADRŽAJ AKTUELNA TEMA Slobodan Malešić Sporazum o priznanju prekršaja i njegova implementacija

PRAVOteorija i praksa

Godina XXXIV Novi Sad, jul - septembar 2017. Broj 7–9

IZDAVAČ:PRAVNI FAKULTET ZA PRIVREDU I PRAVOSUĐE

UNIVERZITET PRIVREDNA AKADEMIJAGeri Karolja 1, 21000 Novi Sad

Tel.: 021/400-484, lokal 109; 021/400-499

SUIZDAVAČ:„PRAVO” DOO

Novi Sad, Geri Karolja 121000 Novi Sad

Glavni urednik:Profesor emeritus Aleksandar Radovanov

Odgovorni urednik:Snežana Lakićević

Sekretar redakcije:Nenad Stefanović

Lektor i korektor: Mara Despotov

Lektor i korektor za engleski jezik:Jelena Dunđerski

Tehnička realizacija i štampa:Alfa-graf NS, Novi Sad

Izdavanje ovog broja časopisa „Pravo-teorija i praksa“ sufinansirala je Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada, na osnovu Ugovora

o sufinansiranju projekta broj:X-66-/17-40

L AWtheory and practice

Year XXXIV Novi Sad, July - September 2017 No. 7-9

Uređivački odbor:Simeon Gelevski, profesor emeritus, Pravni fakultet, Skoplje

Nikola Mojović, redovni profesor Pravni fakultet Univerzitet Banja LukaMiroslav Vitez, redovni profesor, Ekonomski fakultet, SuboticaDušanka Đurđev, redovni profesor, Pravni fakultet, Novi Sad

Slavko Bogdanović, redovni profesor, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad

Milorad Bejatović, redovni profesor, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad

Dragoslav Neškov, vanredni profesor, Fakultet za evropske pravno-političke studije, Novi SadZdravko Petrović, doktor pravnih nauka, advokat, Beograd

Milan Palević, vanredni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet u Kragujevcu.

Izdavački savet:Slobodan Perović, akademik, Pravni fakultet, Univerzitet BeogradMiloš Trifković, akademik, Pravni fakultet, Univerzitet Travnik

Miodrag Orlić, redovni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet Beograd Kurt Schmoller, redovni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet SalzburgLynn Wardle, redovni profesor, Brigham Young University, Juta,USA

Christa Jessel Holst, naučni savetnik, Max Plank Institute, Hamburg, NemačkaAndrew Pote, advokat, London – Oxford

Ludvik Toplak, redovni profesor, Alma Mater Europea, Evropsko Središče, MariborArsen Janevski, redovni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet Justinijan Prvi, Skoplje

Gordana Stanković, redovni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet NišSlavoljub Carić, vanredni profesor, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe,

Univerzitet Privredna akademija Novi Sad

CIP – Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад34 PRAVO : teorija i praksa = Law : theory and practice / glavni urednik profesor emeritus Aleksandar Radovanov; odgovorni urednik Snežana Lakićević. – God. 1, br. 1 (1984)– . – Novi Sad : Univerzitet Privredna akademija, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe : „Pravo” doo, 1984–. – 24 cmTromesečno. – Sažeci na eng. jeziku.ISSN 0352-3713COBISS.SR-ID 5442050

PRAVO – teorija i praksaGodina XXXIV Novi Sad, jul - septembar 2017. Broj 7–9

S A D R Ž A J

AKTUELNA TEMA

Slobodan Malešić Sporazum o priznanju prekršaja i njegova implementacija u domaćem zakonodavstvu .................................................................................................1

POGLEDI I MIŠLJENJA

Aleksandar Zirojević Specifičnosti pranja novca u bankarskom sektoru ........................................16

Boro Merdović, Miloš Stamenković Aktuelizacija pitanja ponovnog uvođenja smrtne kazne u krivično zakonodavstvo ...............................................................................................27

Dragan Pašić Uticaj migrantske krize na terorizam u Evropi .............................................40

Jelena Milosavlјević Evropska ekonomska interesna grupacija (EEIG) - oblik povezivanјa privrednih subjekata država Evropske unije .................................................50

Sanja Maksimović Danijela Despotović Ugovor o kupoprodaji u rimskom pravu .......................................................62

C O N T E N T SCURRENT TOPICS

Slobodan Malešić The agreement on the recognition of misdemeanor and its implementation in domestic legislation ....................................................................................1

VIEWS AND OPINIONS

Aleksandar Zirojević Specificities of money laundering in the banking sector ..............................16

Boro Merdović, Miloš Stamenković Consideration of reintroduction of the death penalty into criminal legislation ......................................................................................................27

Dragan Pašić The influence of the migrant crisis on terrorism in Europe ..........................40

Jelena Milosavlјević The European economic interest group (EEIG) – the form of the connection of commercial entities of the European union states ..................50

Sanja Maksimović Danijela Despotović The purchase contract in Roman law ............................................................62

LAW – theory and practiceYear XXXIV Novi Sad, July - September 2017 No. 7-9

1

aktuelna tema

Slobodan Malešić*

SPORAZUM O PRIZNANJU PREKRŠAJA I NJEGOVA IMPLEMENTACIJA U DOMAĆEM ZAKONODAVSTVU

REZIME: Osnovna ideja institucionalizacije sporazuma o priznanju prekršaja zasniva se na pretpostavci da se sporazumom stranaka može lakše okončati prekršajni postupak. Sporazum o priznanju prekršaja se može posmatrati u svetlu reformi u oblasti kaznenog (prekršajnog i krivičnog) prava, koje za cilj imaju efikasniji postupak. Osnovni elementi ovog insti-tuta su: prihvatanje odgovornosti, volja ovlašćenog podnosioca zahteva i zakonsko predviđanje. Imajući u vidu njegovo pravno dejstvo, precizno su propisani njegovi elementi. Sporazum o priznanju prekršaja nije originalna tvorevina prekršajnog prava. On je preuzet iz krivičnog prava, a njegovi koreni se nalaze u anglosaksonskom pravu, gde je on veoma razvijen i široko primenjiv. U radu je prikazan njegov razvoj u domaćem pravu, obe-ležja, sličnosti i razlike sa krivičnopravnim institutom priznanja, te sličnim institutima u prekršajnom pravu, te očekivanja, ali i sumnje u pogledu nje-gove šire primene.

Ključne reči: sporazum o priznanju prekršaja, prekršaj, prekršajni postu-pak, krivica.

* Mr., Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije – pomoćnik direktora policije

UDK: 343.232

2

PRAVO – teorija i praksa Broj 7–9 / 2017

Uvod

Potreba za nastajanjem ovog pravnog instituta je sama po sebi veoma kompleksna, te je, samim tim, složen put i pravac evolucije ove ideje i njene implementacije u nacionalna zakonodavstva. S tim u vezi, nameće se pitanje da li je sporazum o priznanju nastao zbog podizanja nivoa procesne efikasno-sti, smanjenja troškova suda i opterećenja procesnih subjekata, ili je on nastao kako bi se na efikasniji način postiglo kažnjavanje lica koja su nekom svojom radnjom izvršila prekršaj, ili krivično delo, a za koje je moguće, nakon prizna-nja tog izvršenja i odgovornosti, primeni ti ovaj institut. Koji god da su razlozi za njegovo nastajanje, u svakom slučaju jedan od karakterističnih elemenata i motiva njegove institucionalizacije jeste efikasnost.

Osnovna ideja sporazuma o priznanju prekršaja, koja je presudno obliko-vala njegovu institucionalizaciju, zasniva se na pretpostavci da se sporazu-mom stranaka može lakše okončati prekršajni (ali i krivični) postupak. Ovaj način završetka postupka vodi poreklo iz anglosaksonskog prava, ali kako pojedini autori ukazuju, zakonodavac je uvođenje ovog instituta video i kao posledicu podsticanja priznanja (prihvatanja) odgovornosti, koja se javila iz sasvim pragmatičnih razloga.1

Sporazum o priznjanju prekršaja, kao jedan od instituta koji za cilj ima povećanje efikasnosti prekršajnog postupka, prvi put se kod nas zakonski uređuje Zakonom o prekršajima iz 2014. godine. Potrebno je precizirati da on ne predstavlja originalnu kreaciju ovog zakona, jer je sporazum o priznanju prekršaja, kao pravni institut, preuzet iz Zakonika o krivičnim postupku2 koji je sa izmenama i dopunama iz 2009. godine predvideo institut sporazuma o priznanju krivice. Iste godine ovaj institut, pod istim nazivom (sporazum o priznanju krivice), sa minimalnim preciziranjima je uveden i u prekršajno pravo i to Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima3.

1 Brkić, S., (2013). Krivično procesno pravo II, Pravni fakultet Univerziteta u Novom Sadu, str. 250. 2 Zakonik o krivičnom postupku, Sl. list SRJ, br. 70/01. 3 Zakon o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima, Sl. glasnik R. Srbije, br. 47/09.

3


Pojam i opravdanje sporazuma o priznanju

Sporazum o priznanju prekršaja ili krivičnog dela, kao težih oblika pro-tivpravnog ponašanja, proizvodi zakonom utvrđeno dejstvo pod određenim uslovima.

Prvi uslov predstavlja zakonsko predviđanje određenog dela ili pona-šanja za protivpravno delo. Zatim, nužno je postojanje uzročne veze izme-đu izvršioca i tog protivpravnog dela. Nakon ova dva suštinski bitna uslova, nužno je postojanje priznanja izvršenog dela od strane krivično ili prekršajno odgovornog lica, pa tek onda se postavlja pitanje da li za to delo zakon pred-viđa mogućnost sporazuma o priznanju. U okolnostima kada zakon to predvi-đa, postoje precizno određene obaveze i pretpostavke koje se moraju ispuniti kako bi on mogao biti u konkretnom slučaju primenjen.

Pravo države da kažnjava više ne predstavlja osnov za pravnu diskusi-ju. Put do postizanja ovog civilizacijskog standarda nije bio jednostavan, niti jednoznačan, niti jednosmeran. Ipak, uvek se aktuelizuju forme, načini i svrha ostvarivanja ovog prava državne vlasti, sa čim se može povezati i pitanje koje je predmet ovog rada.

Pitanje od posebnog značaja za sporazum o priznanju je činjenica pri-znanja krivice, tj. odgovornosti. Radi se o svesnom i voljnom, nedvosmisleno jasno i u odgovarajućoj formi manifestovanom iskazu okrivljenog u pogledu tog dela i njegove krivice za isto. Jedno od osnovnih načela kažnjavanja, kao bitnog atributa državne vlasti, je nulla poena sine culpa, odnosno da nema kazne bez krivice, čime se iz kažnjavanja isključuje objektivna odgovornost. Subjektivna odgovornost - krivica predstavlja subjektivni deo prekršaja tj. subjektivan odnos prema prekršaju.

Zakon o prekršajima,4 kojim se uređuje odgovornost fizičkog lica, pred-viđa da je ono odgovorno za prekršaj koji mu se može pripisati u krivicu zato što je bilo uračunljivo i učinilo prekršaj sa umišljajem ili iz nehata, a bilo je svesno ili je bilo dužno i moglo biti svesno da je takav postupak zabranjen (član 18). Istim članom, ali stavom 2 se još predviđa da ako prekršajnim za-konom nije drugačije određeno, odredba iz stava 1 ovog člana primenjuje se i na odgovorna lica u pravnom licu, državnom organu, organu teritorijalne autonomije i jedinice lokalne samouprave ili kod preduzetnika.

Da bi moglo doći do primene prekršajnih sankcija ili da bi se mo-gao primeniti institut sporazuma o priznanju prekršaja, kada je to zakonom predviđeno, pored postojanja prekršaja potrebno je da postoji i prekršajna

4 Zakon o prekršajima, Sl. glasnik R. Srbije, br. 65/13 i 13/16.

4


odgovornost učinioca dela. Prekršajna odgovornost predstavlja osnov za pri-menu sankcija prema fizičkom licu, pod čime se podrazumeva i odgovorno lice u pravnom licu i preduzetnik kao učinioci prekršaja.5 Prekršajna odgovor-nost predstavlja skup subjektivnih uslova kojima se označava psihičko stanje učinioca i njegov odnos prema učinjenom prekršaju.6 Prihvatanje prekršajne odgovornosti predstavlja materijalni supstrat ovog instituta. Ono je od suš-tinskog značaja za sporazum o priznanju prekršaja, ne samo da bi se ispunile formalne pretpostavke za njegovu primenu u konkretnom slučaju, odnosno da bi moglo doći do oživotvorenja ovog instituta u prekršajnom pravu kon-kretne države, već zbog svoje suštinske karakteristike, koja podrazumeva da postoji svest kod učinioca prekršaja da je sa svojim delovanjem odgovoran za izvršenje prekršaja i priznanje istog.

Kao i svi drugi pravni instituti koji proizvode tako značajne pravne pos-ledice i sporazum o priznanju mora da bude predviđen u zakonu. Ovaj institut je prilično nov kada je reč o našem zakonu o prekršajima. On je, naime, pre-uzet iz Zakonika o krivičnim postupku, ali to ni najmanje ne umanjuje negov značaj, štaviše, posebno imajući u vidu prirodu prekršajnog prava i prekršaja kao njegovog osnovnog instituta. Moglo bi se zapravo reći da upravo iz ra-zloga što je i preuzet iz krivičnog prava, proizlazi stav da je zakonodavac pre-poznao njegov značaj, sa namerom da proširi njegovu primenu i to u oblasti gde su i potencijalne štetne posledice daleko manje ili ih nema ni kao rizika.

Kao što je već rečeno, osnovna ideja sporazuma o priznanju prekršaja je u tome da se brže i efikasnije okonča proces, posebno u okolnostima kada se broj i rasprostranjenost prekršaja kao oblika protivpravnog ponašanja značaj-no širi.7 Na taj način, odnosno, sa primenom instituta sporazuma o priznanju prekršaja pored pozitivne posledice posmatrano iz ugla okrivljenog, odnosno prekršajno odgovornog lica, jeste i u tome što se u znatnoj meri sa procedu-ralno efikasnijim prekršajnim postupkom postiže ne samo povećanje stepena efikasnosti suda, jer će nesporno imati manje pokrenutih prekršajnih postupa-ka, već će se uticati i na efikasnost sudija koje će usled češće primene ovog

5 Jovašević, D., (2013). Prekršajna odgovornost u pravu Republike Srbije, Godišnjak fakulteta pravnih nauka, Banja Luka, 3 (3), str. 47. 6 Jovašević, D., (2012). Prekršajno pravo, Pravni fakultet u Nišu, str. 56-68. 7 Ljubinko Mitrović ukazuje na to da je jedna od prekršajnih sankcija i novčana kazna, samim tim izvršenjem ove prekršajne sankcije mogu se ostvariti značajna finansijska sredstva, stoga je potrebno, imajući u vidu sva zagarantovana prava tj. poštovanje zakona, da se prekršajni postu-pak sprovoditi na što svrsishodniji, efikasniji i ekonomičniji način, jer će se na taj način postići i brže punjenje odgovarajućeg budžeta, a da se upravo sa sporazumom o priznanju pomenuto može postići. (Mitrović, Lj., (2013). Pojednostavljene forme postupanja u prekršajnim stvarima u Republici Srpskoj - prekršajni nalog i sporazum o sankciji, Strani pravni život, (2), str. 137-152).

5


instituta nesporno imati manji broj predmeta u radu. S druge strane, sankcije za prekršaje koji se priznaju, kao znatno lakše i najčešće novčane će lakše ovim putem biti izvršene, a da se pri tom ne ugrožava zaštićeno dobro koje je prekršajem povređeno, odnosno neće biti dovedena u pitanje svrha kažn-javanja, što ipak predstavlja izvesan rizik i dilemu u pogledu krivičnih dela.

Primena sporazuma o priznanju prekršaja moguća je i kada se vodi po-stupak za jedan prekršaj, ali je moguće i kada se vodi i za više prekršaja u sticaju. Dva su suštinska uslova za njegovu primenu u konkretnom slučaju, oni predstavljaju pretpostavke njegovog zaključenja, a to su: 1) predlog i 2) pregovori strana. Ovlašćeni podnosilac zahteva ili okrivljeni (ili njegov brani-lac) imaju mogućnost da usmeno ili pismeno predlože zaključenje sporazuma o priznanju prekršaja, nakon čega započinju pregovori oko uslova priznanja prekršaja za koje se okrivljeni smatra odgovornim.

U teoriji, ali i u praksi pored iznetih pozitivnih karakteristika sporazuma o priznanju, često se navodi i njegova učestalost u primeni u njegovoj kolevci tj. u Sjedinjenim Američkim Državama. Pokazatelji pozitivnih efekata spora-zuma o priznavanju nedvosmisleno prikazuju podatke po kojima ovaj institut posebno pogoduje tužiocu, odnosno ovlašćenom podnosiocu zahteva, jer više nema potrebe za detaljnim i vremenski dugim pripremama za proces u smi-slu prikupljanja, izvođenja i obrazlaganja dokaza. Dodatne analize pokazuju da se u SAD-u čak 90% postupaka završi sporazumom o priznanju.8 Ako se posmatra po vrsti sporazuma, u smislu prethodno iznetog, onda tu apsolutno dominiraju plea bargaining.9 Pojedini podaci pokazuju i da procenat sporazu-ma u krivičnom postupku u SAD-u bude čak i veći.10

Sporazum o priznanju prekršaja se može posmatrati u svetlu reformi u oblasti kaznenog (prekršajnog i krivičnog) prava. Reforme kaznenog (proce-snog) zakonodavstva, posebno one koje rezultiraju uvođenjem novih pravnih instituta, nisu lake za sprovođenje, niti su često praćene opštom podrškom. Jedan od najvažnijih razloga za sprovođenje tih reformi jeste usklađivanje sa standardima Evropske unije, ali pored toga postoje i drugi razlozi, a nesporno je da je jedan od njih i postizanje efikasnijeg rada suda, efikasnijih i bržih postupaka, sa manje troškova i većim stepenom realizacije izrečenih sankcija.

8 Brkić, S., (2004). Racionalizacija krivičnog postupka i uprošćene procesne forme, Pravni fakul-tet Univerziteta u Novom Sadu, st. 214. 9 Seigel, T., (2016). Why do most criminal cases end with plea bargains?, Lawyers, преузето са: http://criminal.lawyers.com/criminal-law-basics/plea-bargains-or-agreements-and-sentencing.html, 17.10.2015.10 Dervan, L., (2015), The Injustice of the plea-bargain system, The Wall Street Journal, преузето са: www.wsj.com/articles/the-injustice-of-the-plea-bargain-system-1449188034, 17.10.2015.

6


Jedan od razloga zbog čega su mnogi autori saglasni sa stavom da je savreme-nom društvu, suočenom sa brojnih izazovima koji su rezultat aktuelnih dru-štvenih procesa, a nužno i većim brojem protivpravnih ponašanja, potreban brži i efikasniji postupak jeste da bi on kao takav bio i uspešan instrument u borbi protiv kriminaliteta. Uspešna borba protiv kriminaliteta se može postići upravo obezbeđenjem veće efikasnosti postupka, a da se istovremeno sa nje-govim kraćim trajanjem ne samo poštuje načelo razumnog suđenja, već se i doprinosi boljoj zaštiti osnovnih ljudskih prava i sloboda,11 ali i prevencije.

Razvoj sporazuma o priznanju u pravu Srbije

Razvoj sporazuma o priznanju prekršaja je nužno sagledati kroz njegovu evoluciju u domaćem zakonodavstvu kako bi se mogao videti smer njegovog razvoja, u smislu prilagođavanja realnim potrebama društva, te s tim u vezi, analizirati njegove efekte.

Sporazum o priznanju u domaćem zakonodavstvu može se posmatrati kroz krivično, ali i kroz prekršajno zakonodavstvo. Sporazum o priznanju u Zakonu o prekršajima preuzet je iz Zakonika o krivičnom postupku. Naime, članom 282a Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine, zakonodavac je predvideo da se sporazum o priznanju krivice može predložiti kada se kri-vični postupak vodi za jedno krivično delo ili za krivična dela u sticaju za koja je propisana kazna zatvora do 12 godina. Pomenuto je predstavljalo jedi-no ograničenje.12 Sa Zakonikom o krivičnom postupku od 2011. godine, ovo ograničenje više ne postoji, odnosno, sporazum o priznanju krivičnog dela moguće je zaključiti za bilo koje krivično delo, tj. proširen opseg primene ovog instituta i na najteža krivična dela.

Iz ovoga proizilazi da mogućnost postizanja i zaključenja sporazuma isključivo zavisi od volje javnog tužioca i okrivljenog, naravno ako je spora-zum u zakonskim okvirima u smislu sadržine i da je kazna ili druga krivična sankcija, odnosno druga mera u pogledu koje su javni tužilac i okrivljeni za-ključili sporazum predložena u skladu sa krivičnim ili drugim zakonom, što se

11 Bejatović, S., (2009). Sporazum o priznanju krivičnog dela i druge pojednostavljene forme postupanja u krivičnom procesnom zakonodavstvu Srbije kao Instrumenti normativne efikasnosti krivičnog postupka, u Zborniku „Pravni sistem Srbije i standardi Evropske unije i Saveta Evrope“ kojeg je priredio Bejatović, S., knjiga 4, Pravni fakultet u Kragujevcu, str. 85-86.12 Više javno tužilaštvo u Nišu (2015). Šta je sporazum o priznanju krivice?, Preuzeto sa: http://www.ni.vi.jt.rs/pitanja-i-saveti/sta-je-sporazum-o-priznanju-krivice 18.10.2015.

7


i predviđa Zakonikom o krivičnom postupku.13 Sporazum se može zaključiti od donošenja naredbe o sprovođenju istrage pa do završetka glavnog pretresa.

Pored toga što je zakonodavac odredio da okrivljeni mora imati branio-ca, i da sporazum mora biti sačinjen u pisanom obliku sa predviđenom sadrži-nom, ali i kome se zaključen sporazum podnosi,14 vidi se da nema dodatnih ograničenja, što direktno ukazuje na to da presudnu ulogu ima volja javnog tužioca i okrivljenog.

Kao poseban institut prekršajnog prava, sporazum o priznanju prekršaja se ne može posmatrati potpuno odvojeno od istog instituta u krivičnom zako-nodavstvu. Sporazum o priznanju prekršaja se primenjuje od stupanja na sna-gu Zakona o prekršajima. U glavi 26 Prekršajnog zakona koji se primenjuje od 2014. godine,15 pod nazivom Sporazum o priznanju prekršaja, sa šest čla-nova i to od člana 233. do člana 238. uređuje se ovaj novi prekršajni institut.

Zaključivanje sporazuma, njegove neophodne pretpostavke i ograniče-nja, regulišu se članom 233 i to na sledeći nači:(1) Kada se prekršajni postupak vodi za jedan prekršaj ili za više prekršaja u

sticaju, ovlašćeni podnosilac zahteva, usmeno ili pismeno, može predlo-žiti okrivljenom i njegovom braniocu zaključenje sporazuma o priznanju prekršaja, odnosno okrivljeni i njegov branilac mogu ovlašćenom pod-nosiocu zahteva predložiti zaključenje takvog sporazuma.

(2) Kada se uputi predlog iz stava 1 ovog člana, stranke i branilac mogu pre-govarati o uslovima priznanja prekršaja koji se okrivljenom stavljaju na teret.

(3) Sporazum o priznanju se podnosi sudiji do donošenja prvostepene odluke.(4) Sporazum o priznanju se ne može zaključiti u vezi sa prekršajem za koji

se izdaje prekršajni nalog.

Prikazano zakonsko rešenje sporazuma o priznanju prekršaja iz Zakona o prekršajima koji se primenjuje od 2014. godine, faktički predstavlja nasleđeni institut iz Zakona o prekršajima iz 2009. godine. Naime, Zakon iz 2009. go-dine16 sporazum o priznanju prekršaja definisao je kao sporazum o priznanju krivice. U glavi 27a, pod nazivom sporazum o priznanju krivice, Zakon o

13 Više o sporazumu tužioca i okrivljenog u krivičnom postupku, prepostavkama za zaključenje sporazuma, njegovom predmetu, prednostima i nedostacima u: Delibašić, V., (2015). Sporazumi javnog tužioca i okrivljenog, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe u Novom Sadu, Novi Sad.14 Sporazum o priznanju krivičnog dela javni tužilac podnosi do potvrđivanja optužnice sudiji za prethodni postupak, a nakon potvrđivanja optužnice predsedniku veća.15 Zakon o prekršajima, Sl. glasnik RS, br. 65/13.16 Zakon o prekršajima, Sl. glasnik RS, br. 101/05, 116/08 i 111/09.

8


prekršajima iz 2009. godine sa pet članova uređivao je ovaj institut koji do tada nije bio u primeni u prekršajnom zakonodavstvu. S obzirom da je sporazum o priznanju krivice predstavljao dopunu postojećeg Zakona o prekršajima, u teh-ničkom smislu ovaj institut nije mogao da dobije ,,samostalnu“ glavu i članove.

Predmet sporazuma

U materijalnopravnom smislu predmet sporazuma o priznanju prekršaja odnosi se na postizanje saglasnosti volja između ovlašćenog podnosioca za-hteva i okrivljenog za prekršaj ili za više prekršaja za koji se vodi prekršajni postupak.

Priznanje prekršaja predstavlja saglasnost volja između ovlašćenog pod-nosioca zahteva i okrivljenog iz koje proističu određene pravne posledice. Iako se zakonom utvrđuju svi njegovi relevantni elementi, suštinski element sporazuma je prihvatanje prekršajne odgovornosti od strane okrivljenog za prekršaj, ili za više prekršaja, na predlog ovlašćenog subjekta, jer se njime ne supstituiše propisana sankcija.

Pored prihvatanja odgovornosti okrivljenog za prekršaj, nužno je posto-janje volje ovlašćenog podnosioca zahteva, ali i postojanje odgovarajućeg pravnog osnova, u opštoj pravnoj normi - da se Zakonom predviđa mogućno-sti postizanja sporazuma.

Iz prethodnog se može videti određeni nivo kompleksnosti. Od pomenuta tri elementa, pri čemu se misli na prihvatanje odgovornosti, volju ovlašćenog podnosioca zahteva i zakonsko predviđanje, najizvesniji element je upravo poslednji, odnosno zakonsko predviđanje. Kod, uslovno rečeno, prva dva ele-menta mora postojati odgovarajuća volja obe strane. Ta volja može se posma-trati na način da okrivljeni ima volju da prihvati prekršajnu odgovornost, ali i da ovlašćeni podnosilac zahteva ima volju da prihvati sporazum tj. da ga predloži, sa uticajem na sankciju.

Zakon o prekršajima predviđa da se sporazum o priznanju prekršaja može predložiti okrivljenom ili njegovom braniocu, odnosno da okrivljeni ili nje-gov branilac mogu da ovlašćenom podnosiocu zahteva predlože zaključenje sporazuma.17 Zakonodavac je, dakle, ostavio mogućnost predlaganja sporazu-ma u oba smera.

Iz same zakonske regulative može se jasno videti predviđanje postojanja volje okrivljenog da prihvati prekršajnu odgovornost i to se posebno naznačav

17 Zakon o prekršajima, Sl. glasnik R. Srbije, br. 65/13, 13/16 i 98/16 – odluka US, član 233, stav 1.

9


i predviđa u sadržini sporazuma.18 Ona mora biti jasna i nedvosmislena, te for-malizovana. Volja ovlašćenog podnosioca zahteva se takođe može videti kroz sadržinu sporazuma koja je zakonom predviđena i to na način što mora posto-jati potpis stranaka.19 Saglasnost volja se, pored priznanja izvršenja prekršaja, odnosi i na kaznu, troškove, sporedne predmete postupka, dakle sva pitanja koja su relevantna za konkretan sudski postupak.

Poslednji element koji je istaknut je zakonska predviđenost sporazuma o priznanju prekršaja. Materiju kaznenog prava uvek odlikuje predviđenost, a ne analogija, to je pretpostavka pravne sigurnosti. Na volju stranaka mogu da utiču mnogi subjektivni i objektivni elementi koji će imati uticaja na donoše-nje odluke o postizanju sporazuma.

Sporazum o priznanju sadrži: 1) opis prekršaja koji se okrivljenom stav-lja na teret; 2) priznanje okrivljenog da je učinio prekršaj; 3) sporazum o vrsti i visini kazne, odnosno o drugim prekršajnim sankcijama; 4) izjavu ovlašće-nog podnosioca o odustajanju od prekršajnog gonjenja za prekršaje koji nisu obuhvaćeni sporazumom o priznanju; 5) sporazum o troškovima prekršajnog postupka, o oduzimanju imovinske koristi pribavljene prekršajem, o povraća-ju predmeta prekršaja i o imovinskopravnom zahtevu, ukoliko je podnet; 6) izjavu o odricanju stranaka i branioca od prava na žalbu protiv odluke suda donesene na osnovu prihvatanja sporazuma o priznanju; 7) potpis stranaka i branioca (čl. 234).

Pitanje sankcije predstavlja jedan od elemenata sporazuma, mada se ono može smatrati izvedenim, sekundarnim elementom. Naime, u sporazumu o priznanju ovlašćeni podnosilac zahteva da se i okrivljeni mogu saglasiti o izricanju kazne okrivljenom koja ne može biti ispod zakonskog minimuma.20 Takođe, strane se mogu sporazumeti da se zaštitna mera propisana za pre-kršaj za koji se okrivljeni tereti, izrekne u manjem obimu ili da se ne izrek-ne. Dogovorena sankcija nije zakonom specificirana, niti postoji obaveza u pogledu njenog određenja u pogledu vrste i težine. Sankcija ostaje u okvi-ru propisanog raspona i sporazum nema derogativno dejstvo u tom pogledu. Ipak, osnovni motiv uvođenja ovog instituta jeste pojednostavljenje postupka,

18 Ibid. član 234, stav 1, tačka 2.19 Ibid. član 234, stav 1, tačka 7.20 Zoran Pašalić navodi da kada je za prekršaj koji je predmet sporazuma o priznanju prekršaja ku-mulativno pripisano više prekršajnih sankcija, sporazum mora da sadrži sporazum o svim propisanim sankcijama koje moraju biti izrečene za konkretni prekršaj, te zaključen sporazum koji nije u skladu sa odredbom člana 234, stav 1, tačka 3 Zakona o prekršajima, sud će rešenjem odbiti u skladu sa ovla-šćenjima iz člana 236 stav 2 ovog Zakona. (Izdvojeno mišljenje sudije Prekršajnog apelacionog suda Zorana Pašalića, preuzeto sa: http://www.pkap.sud.rs/sednica_2015_04_03_ps_lat.html).

10


a motiv izvršioca da pristane se sastoji u sporazumevanju o visini kazne, koja će, u okviru propisane, biti na nižem nivou, po vrsti ili visini, što predstavl-ja stimulans njegovom pristajanju na nju. Imajući u vidu težinu prekršajnih sankcija i manju društvenu opasnost prekršaja u odnosu na krivična dela, ja-sno je da sporazumevanje koje će za rezultat imati blažu sankciju, zarad veće efikasnosti postupka, ne može imati teže posledice po opšti društveni interes, ne može dovesti u pitanje prekršajem zaštićene vrednosti, niti uznemiriti jav-nost, ni eventualno neposredno oštećena lica, jer ostaje u okviru propisanog raspona. Taj nivo „olakšanja“ imajući u vidu uopšteno raspone i gornju grani-cu prekršajnih sankcija, ne predstavlja neku radikalnu razliku, niti društveno „nepodnošljivu“ meru popuštanja.

Zakon o prekršajima predvideo je samo jedno ograničenje koje se odnosi na mogućnost postizanja sporazuma o priznanju prekršaja. Ono se odnosi na prekršaje za koje se izdaje prekršajni nalog.

Zakonodavac je predvideo da se sporazum priznanja prekršaja ne može zaključiti u vezi sa prekršajem za koji se izdaje prekršajni nalog (član 233, stav 4). S tim u vezi, potrebno je bliže odrediti prekršajni nalog. Zakonodavac je predvideo da se prekršajni nalog izdaje kada je za prekršaj zakonom ili drugim propisom od prekršajnih sankcija predviđena samo novčana kazna u fiksnom iznosu (član 168, stav 1). Istim članom se još predviđa da se za pome-nute prekršaje ne može podneti zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, zatim, da se za svakog učinioca prekršaja izdaje poseban prekršajni nalog i da se prekršajni nalog ne može izdati maloletniku.

Prekršajni nalog i sporazum o priznanju prekršaja su dva različita insti-tuta. Mišljenja smo, ipak, da imaju nekoliko dotičnih tačaka, koje se tiču pri-hvatanja krivice i prekršajne sankcije, efikasnijeg postupka (tačnije njegovog odsustva u slučaju naloga) koji iz toga proističe i privilegovanog tretmana prihvatanja, te ćemo, stoga, u kraćim crtama bliže odretiti sličnosti sa prekr-šajnim nalogom.

Članom 173 uređuje se pitanje prihvatanja odgovornosti iz koga pro-ističu odgovarajuće pogodnosti. Prema ovom rešenju lice protiv koga je izdat prekršajni nalog prihvata odgovornost za prekršaj plaćanjem polovine izreče-ne kazne u roku od osam dana od dana prijema prekršajnog naloga, čime se oslobađa plaćanja druge polovine izrečene kazne. Ako lice protiv koga je iz-dat prekršajni nalog u roku od osam dana od dana prijema prekršajnog naloga ne plati izrečenu kaznu ili ne podnese zahtev za sudsko odlučivanje o izdatom

11


prekršajnom nalogu,21 smatraće se da je prihvatilo odgovornost propuštanjem, a prekršajni nalog će postati konačan i izvršan. Prekršajni nalog sa konstataci-jom konačnosti i zabeleškom da novčana kazna nije plaćena ovlašćeni organ dostavlja nadležnom prekršajnom sudu da izrečenu novčanu kaznu unese u registar i sprovede postupak izvršenja u skladu sa ovim zakonom. Lice protiv koga je izdat prekršajni nalog može prihvatiti odgovornost za prekršaj i nakon isteka roka od osam dana od prijema prekršajnog naloga ako pre postupka izvršenja dobrovoljno plati celokupan iznos izrečene novčane kazne, gde po-godnost umanjenja izostaje.

Potrebno je još i naznačiti da lice protiv koja je izdat prekršajni nalog nije u obavezi da prihvati odgovornosti i samim tim da prihvati prekršajni nalog, jer blaža sankcija ne može da supstituiše pravo na odbranu, niti da bude zamena za pretpostavku nevinosti i pravnu sigurnost kako je ona definisana članom 34 Ustava. Tada to lice može u roku od osam dana da podnese prekršajnom sudu na čijoj je teritoriji izdat prekršajni nalog zahtev za sudsko odlučivanje.22

Kao što smo već naveli, nesporno je da se radi o dve različite stvari, ali mišljenja smo da se u prekršajnom nalogu sa priznanjem odgovornosti ipak postiže privilegovaniji položaj. To se može smatrati i za sporazum o priznanju prekršaja.

Lakša sankcija kao rezultat prihvatanja predstavlja osnovnu sličnost. U slučaju prihvatanja odgovornosti za prekršaj za koji se izdaje prekršajni na-log, to lice biće oslobođeno od plaćanja polovine predviđene novčane kazne koja je tim nalogom utvrđena.

Iako se ovde ne radi o sporazumu, nesporno je da se radi o povlašćenom položaju okrivljenog koji prihvati prekršajnu odgovornost, isto kao i kod in-stituta sporazuma o priznanju, dakle element saglašavanja postoji. Kod spo-razuma o priznanju prekršaja, Zakonom se ne predviđa umanjenje novčane kazne u visini od 50 procenata, već je to ostavljeno strankama na dogovor, ali u okviru propisanog raspona, što se i vidi iz člana 234, stav 1, tačka 3 i to na način da sporazum mora da sadrži deo o vrsti i visini kazne, s tim da u sporazumu o priznanju strane se mogu saglasiti o izricanju okrivljenom samo kazne u okviru zakonskog minimuma, koji kod naloga ne postoji, kazna je fiksna. Značajna razlika se ogleda i u činjenici da u slučaju sporazuma o priznanju sud donosi konačnu odluku koja je konstitutivnog dejstva, dok se u

21 Ovim institutom se ne dovodi Ustavom zagarantovano pravo svakog lica da o njegovim pravima, obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje i optužbama protiv njega odlučuje sud, jer ono u slučaju nezadovoljstva može podneti zahtev za sudsko odlučivanje (čl. 32 Ustava R. Srbije).22 USAID (2014). Šta je prekršajni nalog?, Prekršajni sud, Preuzeto sa: hwww.pkap.sud.rs/docum ents/sta_je_prekrsajni_nalog.pdf, 18.10.2015.

12


slučaju dobrovoljnog izvršenja naloga ne donosi nikakva odluka suda, čak ni deklarativnog karaktera.

Prekršajni nalog ima značajne uspehe u primeni. Podaci ukazuju da se veoma mali, neznatni, procenat okrivljenih ipak upuštaju u sudski postupak jer smatraju da nisu učinili prekršaj koji im se stavlja na teret.23 Mogućnost ,,sigurnog“ umanjenja novčane kazne predstavlja dovoljni motiv da se pri-hvati odgovornost za izvršeni prekršaj što ima posledice i u pogledu brzine završetka procesa i mnogo manjeg opterećenja suda.

Zaključak

Sporazum o priznanju prekršaja predstavlja relativno nov institut u do-maćem zakonodavstvu, kako u krivičnom procesnom, tako i u prekršajnom zakonodavstvu Srbije. Njegovi se koreni mogu identifikovati u anglosak-sonskom pravu čiji je uticaj danas vidljiv u kaznenom pravu mnogih država evropsko-kontinentalnog sistema.

U materijalnom smislu zakonodavac je predvideo da se ovaj institut pri-menjuje na način da se učesnici postupka, odnosno podnosilac zahteva sa jedne strane i okrivljeni i njegov branilac sa druge strane, sporazumevaju o priznanju prekršaja, ali i o visini i vrsti kazne, te drugim pitanjima koja čine predmet postupka, a da nakon postignutog dogovora, odnosno sporazuma, sud donose rešenje o usvajanju, ako su za to zakonom predviđeni uslovi ispunjeni.

Primena ovog instituta predstavlja posebnu pogodnost za okrivljenog u smi-slu da će na osnovu postignutog sporazuma ,,dobiti“ kaznu koja može biti i znat-no povoljnija po njega i po vrsti i po težini od one koja bi možda bila izrečena od strane suda nakon sprovedenog postupka. Dogovorena sankcija nije zakonski specificirana, niti postoji obaveza u pogledu kvantificiranja njenog sporazumnog određenja. Dakle, sankcija ostaje u okviru zakonom propisanog raspona i spora-zum nema derogativno dejstvo u tom pogledu. Ipak, osnovni motiv uvođenja ovog instituta jeste pojednostavljenje postupka, a motiv izvršioca da pristane se sastoji u sporazumevanju o visini kazne, koja će po pravilu, u okviru propisane, biti povolj-nija, po vrsti ili visini, što predstavlja stimulans njegovom pristajanju na priznanje. Imajući u vidu težinu prekršajnih sankcija i manju društvenu opasnost prekršaja u odnosu na krivična dela, jasno je da sporazumevanje koje će za rezultat imati blažu sankciju, zarad veće efikasnosti postupka, ne može imati teže posledice po opšti društveni interes, ne može dovesti u pitanje prekršajem zaštićene vrednosti,

23 Ing-pro (2016). Sporazum o priznanju prekršaja, Preuzeto sa: http://propisi.net/v/a2ffa405-5cb4-4fac-83e5-d626f7cb2b2b, 18.10.2015.

13


niti uznemiriti javnost, ni eventualno neposredno oštećena lica, jer ostaje u okviru propisanog raspona, uz konačnu ocenu i kontrolu koju daje sud, odlučujući o pri-hvatanju sporazuma. Iako će se obavezno voditi računa da se prilikom postizanja sporazuma ne povrede prava oštećenog, jasno se nameće pitanje da li se sa ovim sporazumom može postići svrha kažnjavanja i u kojoj meri.

Primena instituta sporazuma o priznanju prekršaja pored već pomenute pozitivnije posledice - posmatrano iz ugla okrivljenog, odnosno prekršajno odgovornog lica - jeste i u tome što se u znatnoj meri utiče na obezbeđenje bržeg i proceduralno efikasnijeg prekršajnog postupka, što se direktno ma-nifestuje na kraće vreme vođenja postupka pred sudom, čime se indirektno može uticati i na efikasnost sudija koje će usled češće primene ovog instituta nesporno imati manji broj predmeta u radu. Pored iznetog, primenom ovog instituta u postupcima u kojima je to moguće, troškovi prekršajnog postupka biće u znatnoj meri smanjeni.

Slobodan Malešić, LLMThe Ministry of Internal Affairs of Republic of Serbia – the assistant of the director of police

THE AGREEMENT ON THE RECOGNITION OF MISDEMEANOR

AND ITS IMPLEMENTATION IN DOMESTIC LEGISLATION

A b s t r a c t

THE main idea of the institutionalization of the agreement on the rec-ognition of misdemeanor is based on the assumption that the agreement between the parties can more easily put an end to the criminal proceed-ings. The agreement on the recognition of misdemeanor can be viewed in the light of reforms in the field of the Law of Delict and Criminal law

14


having a more efficient procedure as their goal. The basic elements of this institute are the following: accepting the responsibility, willingness of the authorized applicant and legal prediction. Bearing in mind its legal effect, its elements are precisely prescribed. The agreement on the recognition of misdemeanor is not an original creation of the Law of Delict. It is taken from the criminal law, and its roots are found in the Anglo-Saxon law, where it is well- developed and widely applied. This paper shows its de-velopment in domestic legislation, its features, similarities and differences being compared with the criminal institute of recognition, as well as with the similar institutes in the Law of Delict. It includes the expectations, but also certain doubts in the term of its wider usage.

Keywords: the agreement on the recognition of misdemeanor, misdemea-nor, criminal proceedings, guilt.

Literatura

1. Bejatović, S., (2009). Sporazum o priznanju krivičnog dela i druge po-jednostavljene forme postupanja u krivičnom procesnom zakonodav-stvu Srbije kao Instrumenti normativne efikasnosti krivičnog postupka, u Zborniku „Pravni sistem Srbije i standardi Evropske unije i Saveta Evrope“ kojeg je priredio Bejatović, S., knjiga 4, Pravni fakultet u Kragujevcu, str. 85-106

2. Brkić, S., (2013). Krivično procesno pravo II, Novi Sad, Pravni fakultet Univerziteta u Novom Sadu.

3. Delibašić, V., (2015). Sporazumi javnog tužioca i okrivljenog, Novi Sad, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe u Novom Sadu

4. Dervan, L., (2015), The Injustice of the plea-bargain system, The Wall Street Journal, (17.10.2015). Preuzeto sa: www.wsj.com/articles/the-injustice-of-the-plea-bargain-system 1449188034

5. Zakonik o krivičnom postupku, Sl. list SRJ, br. 70/01 6. Zakon o prekršajima, Sl. glasnik R. Srbije, br. 65/13, 13/16 i 98/16– odlu-

ka US 7. Jovašević, D., (2012). Prekršajno pravo, Pravni fakultet u Nišu 8. Jovašević, D., (2013). Prekršajna odgovornost u pravu Republike Srbije,

Godišnjak fakulteta pravnih nauka, Banja Luka, 3 (3), str. 47-63

15


9. Mitrović, Lj., (2013). Pojednostavljene forme postupanja u prekršajnim stvarima u Republici Srpskoj - prekršajni nalog i sporazum o sankciji, Strani pravni život, (2), str. 137-152

10. Seigel, T., (2016). Why do most criminal cases end with plea bargains?, Lawyers, (17.10.2015). Preuzeto sa: http://criminal.lawyers.com/crimi-nal-law-basics/plea-bargains-or-agreements-and-sentencing.html

11. Ustav Republike Srbije, Sl. glasnik RS, br. 98/06

16

Aleksandar Zirojević*

SPECIFIČNOSTI PRANJA NOVCA U BANKARSKOM SEKTORU

REZIME: Cilj ovog rada jeste da se ukaže na osnovne specifičnosti pranja novca u bankarskom sektoru. Pranje novca predstavlja globalni problem na koji nije ni jedna država sveta imuna. Pranje novca predstavlja derivati-van oblik kriminaliteta jer mu po pravilu uvek prethodi neko krivično delo/ili više njih, na osnovu kojeg je stečena imovinska korist, odnosno novac za koji postoji potreba da se opera i prikaže kao legalan. Modaliteti pranja novca su različiti, a u radu autor će ukazati na različite tipologije pranja novca putem bankarskog sektora.

Ključne reči: pranje novca, bankarski sektor, banke, tipologije pranja novca

Uvod

Pranje novca je oblik kriminaliteta koji pogađa sve države sveta. Reč je o kriminalitetu koji je u poslednje vreme sa porastom organizovanog krimi-naliteta sve više prisutan. Predstavlja transnacionalni vid kriminaliteta, jer se najčešće obavlja kroz aktivnosti koje se realizuju u više država.

Pranje novca je veoma važno za funkcionisanje i jačanje organizovanih kriminalnih grupa. Bez aktivnosti koje se odnose na pranje novca, organi-zovane kriminalne grupe ne bi mogle funkcionisati na pravi način, odnosno ne bi mogle nelegalno stečenim novcem da u potpunosti raspolažu. Pranje novca je od presudnog značaja za uspešno delovanje svih oblika organizo-vanog kriminala, a naročito transnacionalnog. Pranje novca je često prateća

pogledi i mišljenja

* Student doktorskih studija na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe u Novom Sadu, e-mail: [email protected]

UDK: 343.9.024:336.7

17


pojava organizovanog kriminaliteta i povezano je sa finansiranjem terorizma, te predstavlja kriminalnu delatnost kojom organizovani kriminalitet nastoji da novac ili druge vrednosti koje su stečene izvršenjem raznih krivičnih dela legalizuje stavljanjem u legalne tokove prikrivajući na taj način njegovo po-reklo. Može se reći da se pranjem novca povećavaju kriminalne aktivnosti jer novac daje ekonomsku moć kriminalcima. Kao takvo, pranje novca čini kri-minal isplativim zato što omogućava prekršiocima da plasiraju dobit iz svojih kriminalnih dela, a i dalje podstiče njihovo kriminalno ponašanje.

Pranje novca podrazumeva skup radnji kojima se prikriva poreklo ilegal-no stečenog novca, a takav novac se prikazuje kao legalan. Kako bi ostvarili svoje ciljeve kriminalci pristupaju realizaciji pranja novca koristeći različite metode koje se mogu kombinovati u različite šeme, manje ili više složene. Osnovu većine šema čine tri uobičajene faze poznate pod nazivom: polagan-je (ulaganje, plasman), prikrivanje (presvlačenje, raslojavanje, ozakonjenje) i integracija.1

Pranje novca proizvodi niz negativnih posledica za svaku državu i druš-tvo, a koje se ogledaju u opadanju poslovanja legalnog sektora, novčanu po-tražnju, devizni kurs, kamatne stope, poreski sistem, odnosno na celokupnu privredu neke države.

Pranje novca proizvodi poražavajuće posledice i na program reformi i privatizaciju. Zbog prisustva nelojalne konkurencije perači novca mogu po-bediti, odnosno kupiti državna preduzeća. Navedeno predstavlja velik pro-blem kod zemalja u razvoju, koje imaju za cilj da privuku strane investitore, a čije su ekonomije osetljive prema neformalnim i ilegalnim aranžmanima.

Veoma važnu ulogu u prevenciji pranja novca i finansiranju terorizma ima bankarski sektor. Razvoj banaka i širenje spektra njihovog poslovanja koje se ogleda kroz raznovrsne usluge koje pružaju uticao je i usmeravao razvoj tehnika i tipologija pranja novca. Shodno tome, u radu autor će ukazati na specifičnosti i tipologije pranja novca u bankarskom sektoru.

Specifičnosti i tipologije pranja novca u bankarskom sektoru

Bankarsko poslovanje je danas regulisano pozitivnopravnim zakono-davstvom u kojima se banke osnivaju i u kojima posluju. Domen njihovog poslovanja obuhvata veoma širok spektar delatnosti koji je uređen sistemom pozitivnopravnih akata, kako na nacionalnom tako i na međunarodnom planu.

1 Dragojlović, J., (2015). Sprečavanje pranja novca u eri globalizacije, Kultura polisa 12 (poseb-no izdanje), str. 144.

18


I pored toga, bankarsko poslovanje predstavlja pogodno tlo za različite zlou-potrebe koje su povezane sa pranjem novca.

Osnovni cilj zloupotreba bankarskog sistema jeste ubacivanje nelegalno stečenih prihoda u legalne finansijske tokove.2 U cilju sprovođenja preventiv-nih mera radi sprečavanja pranja novca neophodno je da finansijske institucije sprovedu procene rizika. U tom smislu one, kao i zaposleni, mogu posedovati relevantne informacije o strukturi, organizaciji i veličini sektora, kao i o ka-rakteristikama određenih finansijskih proizvoda, što može biti od neprocenji-ve pomoći prilikom utvrđivanja postojećih rizika, ali i sumnjivih transakcija.

Banke su obavezne da nadležnoj finansijskoj službi dostave obaveštenja o svakoj sumnjivoj transakciji nezavisno od toga da li je ona izvršena ili nije. Unutar finansijskog sektora, banke igraju specijalnu ulogu posrednika u si-multanom nuđenju ugovora o depozitu koji za njih predstavlja izvor sredstava i koji one uvećavaju plasiranjem kroz kredite, tj. ugovore o zajmu. Načini pranja novca, kada je reč o bankama, mogu se klasifikovati shodno fazama. Tipični primeri pranja novca u finansijskim institucijama jesu:

1. Polaganje kapitala – polaganje depozita (često gotovog novca) na račun klijenta; kupovina raznih oblika platnih instrumenata; inve-stiranje u poslove u kojima se najviše koristi gotovina kao pokriće za deponovanje prljavog novca u banke; menjanje novčanica manjih apoena u novčanice većih apoena.

2. Presvlačenje – transfer novca u inostranstvo ili keš deponovan u me-đunarodnim bankarskim sistemima.

3. Integracija – prevremena otplata kredita, plaćanje falsifikovanih raču-na; kompleksna mreža međunarodnih transakcija koja čini praćenje originalnog izvora sredstava nemogućim.

Neke od faza pranja novca mogu biti istovremene, a još češće se mogu preklapati.3 Pranje novca omogućava infiltraciju kriminalnih organizacija u fi-nansijske institucije i kontrolisanje ekonomskih i kriminalnih tokova prljavim novcem, što se najčešće ostvaruje korupcijom u javnim službama i u finan-sijskom sektoru, ali i u drugim oblastima privredne i vanprivredne delatnosti.

2 Bošković, G., (2004). Načini pranja novca u bankarskom poslovanju, Bezbednost 46 (2), str. 277; Bjelajac, Ž., (2013). Organizovani kriminalitet-imperija zla, Novi Sad, Pravni fakultet za pri-vredu i pravouđe u Novom Sadu, str. 308. 3 Fijat, Lj., (2012). Mere protiv pranja novca u bankama, Beograd, Zadužbina Andrejević, str. 15.

19


Korespodentni računi kao način pranja novca u bankarskom sektoru

Korespondentsko bankarstvo je pružanje bankarskih usluga jedne banke drugoj banci, što podrazumeva postojanje korespondentskog računa jedne fi-nansijske institucije koji ona drži kod druge finansijske institucije za svoj ra-čun i u svoje ime. Kada uspostave višestruke korespondentske odnose na glo-balnom planu, banke mogu da obavljaju međunarodne transakcije za sebe i za svoje klijente u zemljama u kojima nemaju svoja predstavništva. Preciznije, korespondentsko bankarstvo obuhvata: međubankarske depozitne aktivnosti, međunarodne elektronske transfere sistema, cheque clearing,4 upravljanje go-tovinom, usluge naplate i uplate, transfere putem prolaznih stranih računa (engl. payable-through accounts).

Poslovanje preko korespondentskih računa identifikovano je kao veoma ozbiljan problem u vezi sa pranjem novca i to pre svega zato što anulira prin-cip „upoznaj svog klijenta“. Priroda korišćenja korespondentskih računa stva-ra indirektan odnos u kojem korespondentska banka pruža bankarske usluge pravnim i fizičkim licima za koja ne postoje informacije o potvrdi identiteta. Pri tome se korespondentska banka oslanja na informacije respondentske ban-ke. Uspostavljeni odnos se usložnjava u sledećim slučajevima:

• kada se kao respondentska banka javlja ofšor finansijska institucija,• kada je nemoguće proceniti kvalitete mehanizama sprečavanja pranja

novca iako postoji legislativa koja važi u respondentskoj banci,• kada nije moguće nadgledati pojedinačne transakcije koje su uklju-

čene u velike transakcije između korespondentskih računa zato što banka nije u vezi sa pošiljaocem ili korisnikom tih transakcija i

• u slučajevima kada postoje podrespondenti, kada respondentska ban-ka nudi korespondentske usluge.5

4 Ovaj oblik poslovanja podrazumeva transfer čeka iz banke u kojoj je položen do banke kod koje je podignut, dok se kretanje novca odvija u suprotnom smeru. Više u: Weisman, M. F., (2014). Money laundering legislation, rеgulation and enforcement, Chicago, American Bar Association, pp. 5-6. 5 Financial Action Task Force, Report on Money Laundering Typologies for 2000-2001, Paris, p. 10. Navedeno prema: Bošković, G., (2005). Pranje novca, BeoSing, Beograd str. 39-40.

20


Elektronsko bankarstvo kao način pranja novca u bankarskom sektoru

Najčešći prenos kapitala širom sveta danas predstavlja elektronski tran-sfer, koji je omogućen razvojem interneta. Pronalaskom interneta omoguće-ne su nove forme transfera, što je uzrokovalo povećanje broja perača novca. Banka može samo da pretpostavi da je računu pristupio nominalni vlasnik, ali nema nikakav način da zaista potvrdi identitet lica koje pristupa računu, kao i mestu sa kojeg se obavlja transakcija. Onlajn bankarstvo u velikoj meri olakšava peračima novca da sprovode transakcije zato što mogu da izbegnu odlazak u banku, ne moraju da ispunjavaju formulare niti da budu viđeni. Elektronski novac je teže pratiti nego stvarnu gotovinu zato što novac protiče širom sveta. Novac postaje nestvarno, neopipljivo sredstvo, linija na parčetu papira ili na ekranu računara i telefona.6 Elektronsko ili internet bankarstvo postaje finansijski servis uz pomoć kojeg banka omogućava klijentima da lično obavljaju finansijske transakcije, pa tako računar klijenta postaje radni terminal banke.

U 21. veku sve je učestalije korišćenje transakcija putem interneta. Na tržištu se pojavljuju i virtuelne banke, a pravu revoluciju u komunikaciji i isporuci usluga doneo je pametni telefon. On nije vezan za određenu lokaciju, povezan je sa internetom, jednostavan za rukovanje i, može se reći, pred-stavlja „prenosnu“ banku iako je broj usluga mobilnog bankarstva još uvek ograničen.7

Razvoj internet bankarstva dovodi do pojave novih bankarskih proizvo-da i usluga putem mreža čime su pomaknute vremenske i prostorne granice tradicionalnog bankarstva i u velikoj meri olakšan transfer novčanih sredsta-va. Transferi putem interneta doprineli su pojavi novih mogućnosti pranja novca korišćenjem sofisticiranih šema cyber laundering.8

Globalni sistem komuniciranja kakav je internet zahteva adekvatne i ažurne pravne regulative koje treba da definišu zakonske mogućnosti poslo-vanja korisnika usluga.9

6 Fijat, Lj., op. cit., str. 17. 7 Rouz, P., Hadžins, S. C., (2015). Upravljanje bankama i finansijske usluge, Zagreb, Mate, str. 17. 8 Cindori, C., Petrović, T., (2016). Indikatori rizičnosti bankarskog sektora u okvirima prevencije pranja, Zbornik Pravnog fakulteta u Zagrebu 66 (6), str. 771. 9 Više u: Lukić, T., (2008). Pripejd kartice – novi instrumenti za pranje novca, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu 43 (3), str. 291; Matijašević, J. (2010). Pranje novca, aktuelni oblik organizovanog kriminala - manifestacije, metodi i posledice, Pravo - teorija i praksa, 27 (5-6), str. 118-131.

21


Ofšor bankarstvo kao način pranja novca u bankarskom sektoru

Poreklom, termin ofšor (engl. offshore) je iz engleskog prava, odnosno Common Law pravnog sistema, a u prevodu znači eksteritorijalno područje. Ovaj oblik poslovanja obavljao se na ostrvima izvan teritorije Velike Britanije, te je tako i nastao sam termin, a važio je za sva područja koja finansijskim institucijama nude specijalne pogodnosti, te se iste ogledaju u liberalnim eko-nomskim i poreskim propisima. Čudan i Fijat10 navode stavove po kojima su se ofšor centri počeli osnivati za vreme velike ekonomske krize 30-ih godi-na prošlog veka i to uz pomoć američkog organizovanog kriminala. Glavni uzrok pojave ovih centara proističe iz potrebe za stvaranjem sofisticiranih metoda pranja novca. Mafija je 1932. godine počela da usmerava svoj novac iz Amerike u ofšor utočišta – u švajcarske banke i na tajne račune u Ženevi. Na ovaj način je počela da se briše granica između zakonitog i nezakonitog poslovanja. MMF definiše ofšor centar kao lokaciju u kojoj bankarski sistem ima razvijene transakcije sa inostranstvom koje prevazilaze aktivnosti te dr-žave, a lakše ih je identifikovati nego okarakterisati.11

Termin ofšor bankarstvo odnosi se na zemlje u kojima se bankarske, kor-poracijske i druge finansijske operacije vode pod strogim režimom poštova-nja diskrecionih prava banaka, sa minimalnim nadzorom vlasti. Navedeni tip pružanja usluga omogućava niz pogodnosti koje se odnose na poverenje, na otvoren pristup globalnom tržištu, privatnost, pogodnost inostranih ulaganja, osnivanje fasadnih kompanija i poštovanje bankarske tajne.12 Razlog koji se najčešće navodi za osnivanje ofšor finansijskih centara jeste pružanje određe-nih „finansijskih pogodnosti“ pravnim i fizičkim licima koja koriste njihove usluge, a te pogodnosti se najčešće koriste za legalizaciju ili skrivanje nele-galno stečenih sredstava.13

Suština ofšor poslovanja zasnovana je na osnivanju ofšor kompanija osnovanih sa veoma malim sredstvima za različite finansijske transakcije sa ciljem da se izbegne kontrola poslovanja i plaćanje poreza, a po potrebi da se sakrije identitet pravih vlasnika kompanija. Ofšor kompanije moraju ispuniti sledeća tri osnovna uslova:

10 Čudan, A., Fijat, A., (2015). Rizici i prevencija pranja novca – monografija, Subotica, Printex, str. 62.11 Pantić, D., (1998). Upotreba offshore jurisdikcija u međunarodnom biznisu, Berza 5–6, str. 127.12 Tako je npr. Švajcarska dugo gradila filozofiju bankarskog poslovanja upravo na principu stroge bankarske tajne, koja je za nju predstavljala izvozni proizvod od velike nacionalne važnosti.13 Bošković, G., Pranje novca, op. cit., стр. 48.

22


1. vlasnici ofšor kompanija moraju biti stranci u odnosu na državu, od-nosno teritoriju na kojoj se ova kompanija osniva,

2. mora biti osnovana sredstvima koja potiču van države, tj. teritorije na kojoj je osnovana i

3. celokupan prihod, tj. profit koji ostvari mora biti ostvaren u inostran-stvu ili iz poslovanja sa inostranstvom u odnosu na teritoriju gde je takva kompanija osnovana, što praktično znači da ne posluje sa prav-nim i fizičkim licima zemlje u kojoj je registrovana.

Banović14 navodi da ovi finansijski centri imaju nekoliko osnovnih karakteristika:

• višestruki niz finansijskih transakcija,• korišćenje posrednika za njihovo izvođenje, • razvijenost međunarodne mreže, takozvanih shell kompanija, uklju-

čujući i specijalizovane off-the-shell varijacije koje se gase odmah po završetku transakcije, kao i

• korišćenje više ofšor centara za jednu operaciju pranja novca.

Uloga bankarstva u ofšor je specifična jer je reč o dominirajućem sek-toru koji obuhvata podružnice glavnih međunarodnih banaka sa svrhom prikupljanja depozita sa šireg tržišta upravljajući njima iz matičnih institu-cija. Potencijalno sumnjive transakcije su naročito moguće kod nenadgleda-nih i slabo nadgledanih banaka na sledećim lokacijama: Maršalska Ostrva, Kukova Ostrva, Dominikanska Republika, Palau, Vanuatu, Grenadini, Niue i St. Vinsent.15 Luksemburg, Kipar, Malta i Irska imaju najveći koeficijent ukupnih sredstava monetarnih institucija u odnosu prema BDP-u zbog čega se smatraju offshore centrima. S druge strane, London ima specifičnu ulogu zato što se u njemu nalazi oko 600 međunarodnih banaka, što ga čini najvećim finansijskim centrom koji obuhvata najveći deo ofšor finansijskog tržišta.16

14 Banović, B., (2002). Obezbeđenje dokaza u kriminalističkoj obradi krivičnih dela privrednog kriminaliteta, Beograd,Viša škola unutrašnjih poslova, str. 148.15 Čudan, A., Fijat, A., (2015). op. cit., str. 63.16 Lovrinović, I., (2015). Globalne finansije, Zagreb, Acent, d.o.o., str. 500–501.

23


Personalno bankarstvo kao način pranja novca u bankarskom sektoru

Personalno ili privatno bankarsko poslovanje predstavlja najosetljiviju oblast borbe protiv pranja novca. Personalno bankarsko poslovanje bavi se pružanjem usluga veoma imućnim klijentima koji raspolažu velikom finan-sijskom imovinom. Oni kontrolišu milijarde dolara, zahtevaju privatnost u pogledu svojih aktivnosti i efektivno se opiru bilo kakvom nadzoru. Stoga su njihovi lični bankovni računi pod relativno slabom kontrolom. Jedna od osnovnih usluga koju zahtevaju pojedinci sa velikom finansijskom imovinom jeste upravo privatnost.17 S druge strane, banke naplaćuju svojim klijentima honorar za upravljanje njihovom aktivom kao i za pružanje specijalizovanih usluga. Ćirić18 naglašava da bi se moglo reći da je honorar u stvari provizija za nepostavljanje pitanja odakle potiče novac. Za razliku od redovne procedure poslovanja, banka jednostavno „zažmuri“ i ne postavi pitanje da li je novac čist ili prljav, nego prihvata svaki novac, svaki kapital.

Usluge takozvanih personalnih banaka prevazilaze uobičajene bankar-ske usluge i podrazumevaju savetovanje u pogledu imovinskog planiranja, investiranja, obračuna, plaćanja poreza, otvaranja tzv. offshore računa, kao i uključivanja u složene procedure koje su osmišljene sa ciljem obezbeđivanja finansijskih transakcija. Privatne banke su veoma privlačne za pranje novca zato što one bukvalno „prodaju“ tajnost svojim klijentima koji žele da peru novac. Jedan od najvećih aktera u pranju novca jeste Citybank koja ima 180 hiljada zaposlenih i koja je i najveća banka u SAD. Ista posluje širom sveta i to u čak 100 zemalja, a ima 700 milijardi dolara poznate aktive i preko 100 milijardi dolara aktive na tajnim računima klijenata u privatnim bankama. Ova banka pruža privatne bankarske usluge u 30 zemalja, što predstavlja naj-veći procenat u odnosu na druge privatne banke u SAD.19

Banke koje posluju u Republici Srbiji poznaju privatno bankarstvo. Prva filijala UniCredit banke otvorila je svoju ekspozituru za privatno bankarstvo u našoj zemlji 2008. godine. Klijenti ove banke mogu biti samo građani koji imaju 200.000 evra depozita ili oni sa najnižom platom od 5.000 evra. Klijent dobija mobilni telefon svog bankara koji mu je svakodnevno na raspolaganju.

17 Tarner, Dž., (2014). Spečavanje pranja novca – sprečavanje, otkrivanje i istraživanje finansijskih kriminalnih radnji, Beograd, Savez računovođa i revizora Srbije, str. 77.18 Ćirić, J., (2012). Strane investicije – „novac ne smrdi“, Pravo i privreda 49 (4-6), str. 554.19 Petras, Dž., Prljav novac u temelju rasta Sjedinjenih Američkih Država, Preuzeto sa: http://www.globalresearch.ca/prljav-novac-u-temelju-rasta-imperije-sjedinjenih-ameri-269-kih-dr-ava/12569 (25.09.2017).

24


Privatno bankarstvo podrazumeva i savetovanje u vezi sa imovinom, broker-ske usluge, savetovanje u vezi sa pravljenjem planova za penziju, ulaganjem u nekretnine, pa i upravljanjem imovinom naslednika.20

Zaključak

Aktivnosti pranja novca odvijaju se na globalnom nivou. Pranje novca ne zaobilazi nijednu zemlju, bez obzira na njenu ekonomsku razvijenost i finansij-sku moć, političko ustrojstvo i stepen efikasnosti državne administracije. Pranje novca narušava finansijske sisteme širom sveta, šteti ugledu međunarodnih finansijskih institucija, kapitalnim tokovima, realnom sektoru privrede, eko-nomskom rastu i razvoju, što sve uzrokuje i društvene posledice. Ono izaziva naročito nepovoljne efekte na finansijski sektor, a kao krivično delo ima i širi negativni uticaj na društvo u celini, zato što je njegova svrha ujedno i prikriva-nje izvršenja drugih krivičnih dela, a posebno njihovih organizovanih oblika, kao i nastavljanje izvršenja krivičnih dela bez straha od otkrivanja.

Uspešnost borbe protiv pranja novca prvenstveno zavisi od identifiko-vanja sumnjivih transakcija, varijabilnosti kvaliteta podataka u vezi sa po-tencijalno diskutabilnim transakcijama koje kreiraju i varijabilnost kvaliteta analize.

Takođe, finansijske institucije bi trebalo da provere identitet svakog kli-jenta i poreklo njihovog novca. Kada se radi o fizičkom licu to znači utvr-đivanje identiteta i poreklo prihoda, dok se za organizacije podrazumeva identifikovanje pravnog oblika kompanije, vlasničke strukture i ekonomske aktivnosti. Pri tome je važno naglasiti da se ovaj zahtev odnosi na čitav raspon različitih vrsta organizacija – javna preduzeća, privatne kompanije, neprofitne organizacije, kotirane kompanije i sl. Mnoge finansijske institucije imaju ve-oma napredne interne sisteme kojima utvrđuju i proveravaju identitet poten-cijalnih klijenata, a za neke klijente je neophodno korišćenje specijalizovanih usluga ili konsultanata.

Za uspešnu borbu protiv pranja novca u bankarskom sektoru, neophodno je u potpunosti realizovati princip koji se odnosi na „upoznavanje svog kli-jenta“. Takođe, potrebno je podstaknuti i maksimalno raditi na međunarodnoj saradnji jer je reč o transnacionlnom vidu kriminaliteta. Potrebno je razmenji-vati podatke i zajednički pratiti sumnjive transakcije.

20 Za prva dva meseca poslovanja ova banka je prikupila 12 miliona evra depozita i pridobila 44 klijenta. UniCredit banka otvorila ekspozituru za privatno bankarstvo, Preuzeto sa: http://www.eka-pija.com/news/153071/unicredit-banka-otvorila-ekspozituru-za-privatno-bankarstvo (25.09.2017).

25


Aleksandar ZirojevićA student of doctoral studies at the Faculty of Law for Commerce and Judiciary in Novi Sad

SPECIFICITIES OF MONEY LAUNDERING IN THE BANKING SECTOR

A b s t r a c t

THE aim of this paper is to point out the basic peculiarities of money la-undering in the banking sector. Money laundering is a global problem to which no country in the world is immune. It represents a derivative form of criminality, because, as a rule, it is always preceded by a criminal offense or several offenses on the basis of which the property gain has been obta-ined, or the money for which there is a need to be laundered and appear as legal. Modalities of money laundering are different, and the author will point out various types of money laundering through the banking sector.

Keywords: money laundering, banking sector, banks, money laundering typologies

Literatura

1. Banović, B., (2002). Obezbeđenje dokaza u kriminalističkoj obradi kri-vičnih dela privrednog kriminaliteta, Beograd,Viša škola unutrašnjih poslova

2. Bjelajac, Ž., (2013). Organizovani kriminalitet – imperija zla, Novi Sad, Pravni fakultet za privredu i pravouđe u Novom Sadu

3. Bošković, G., (2004). Načini pranja novca u bankarskom poslovanju, Bezbednost 46 (2), str. 277–288

4. Bošković, G., (2005). Pranje novca, BeoSing, Beograd 5. Ćirić, J., (2012). Strane investicije – „novac ne smrdi“, Pravo i privreda

49 (4-6), str. 552–562

26


6. Čudan, A., Fijat, A., (2015). Rizici i prevencija pranja novca – monogra-fija, Subotica, Printex

7. Dragojlović, J., (2015). Sprečavanje pranja novca u eri globalizacije, Kultura polisa 12 (posebno izdanje), str. 141-149

8. Fijat, Lj., (2012). Mere protiv pranja novca u bankama, Beograd, Zadužbina Andrejević

9. Lovrinović, I., (2015). Globalne finansije, Zagreb, Acent, d.o.o.10. Lukić, T., (2008). Pripejd kartice – novi instrumenti za pranje novca,

Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu 43 (3), str. 289-30511. Matijašević, J. (2010). Pranje novca, aktuelni oblik organizovanog krimi-

nala –manifestacije, metodi i posledice, Pravo - teorija i praksa, 27 (5-6), str. 118-131.

12. Pantić, D., (1998). Upotreba offshore jurisdikcija u međunarodnom bi-znisu, Berza 5–6, str. 127-134

13. Petras, Dž., Prljav novac u temelju rasta Sjedinjenih Američkih Država, (25.09.2017) Preuzeto sa: http://www.globalresearch.ca/prljav-novac-u-temelju-rasta-imperije-sjedinjenih-ameri-269-kih-dr-ava/12569

14. Rouz, P., Hadžins, S. C., (2015). Upravljanje bankama i finansijske us-luge, Zagreb, Mate Cindori, C., Petrović, T., (2016). Indikatori rizičnosti bankarskog sektora u okvirima prevencije pranja, Zbornik Pravnog fakul-teta u Zagrebu 66 (6), str. 761–784

15. Tarner, Dž., (2014). Spečavanje pranja novca – sprečavanje, otkrivanje i istraživanje finansijskih kriminalnih radnji, Beograd, Savez računovođa i revizora Srbije

16. UniCredit banka otvorila ekspozituru za privatno bankarstvo, (25.09.2017). Preuzeto sa: http://www.ekapija.com/news/153071/unicredit-banka-otvorila-ekspozituru-za-privatno-bankarstvo

17. Weisman, M. F., (2014). Money laundering legislation, rеgulation and enforcement, Chicago, American Bar Association

27

Boro Merdović* Miloš Stamenković

AKTUELIZACIJA PITANJA PONOVNOG UVOĐENJA SMRTNE KAZNE U KRIVIČNO ZAKONODAVSTVO

REZIME: U radu se govori o ponovnoj aktuelizaciji pitanja uvođenja sm-rtne kazne za najteže zločine. Dat je pregled i poređenje različitih društvenih sistema u kojima smrtna kazna i dalјe postoji (SAD), onih u kojima je ukinuta (EU) do onih država gde se traži njeno ponovno uspostavlјanje i uvođenje u krivično zakonodavstvo (Turska). Kroz istraživanje čiji će rezultati biti prezentovani pokušaćemo da objasnimo stav stručnjaka različitih profila u našoj zemlјi po pitanju smrtne kazne i njenog generalno preventivnog značaja.

Ključne reči: smrtna kazna, generalna prevencija, zakon

Uvod

Večita debata naučne i stručne javnosti po pitanju smrtne kazne za uči-nioce najtežih krivičnih dela i danas ne jenjava. Argumentacija zašto treba nekom oduzeti život naspram druge da je život neprikosnovena kategorija i da niko ne treba da ima mač u rukama kojim će drugome oduzeti život, prožima se kroz svakodnevna dešavanja u društveno političkom životu.

Kroz istoriju smrtna kazna se javlјa u najprimitivnijim oblicima dru-štvene zajednice. Od nastanka lјudskog društva smatrana je kao jedna od najefikasnijih, najjeftinijih i najpouzdanijih načina za kažnjavanje prestupa. Načini izvršenja su takođe bili različiti i često monstruozni, a najčešće su izvršavane na javnim mestima kao što su trgovi gde se okuplјao veliki broj građana koji su pratili izvršenje smrtne kazne. Na taj način država je htela da

UDK: 343.25:343.1

* Mr, Ministarstvo unutrašnjih poslova RS, e-mail: [email protected]** Ministarstvo unutrašnjih poslova RS, e-mail: [email protected]

28


pokaže ostalima kako nijedan zločin neće ostati nekažnjen čime je, bar privi-dno, generalno preventivno delovala na ostale građane. Većina država sveta je ukinula smrtnu kaznu kao krivičnu sankciju u svojim krivičnim zakonima. Sa druge strane, države koje proklamuju demokratiju i zaštitu lјudskih prava, ne samo na svojoj teritoriji već i svuda u svetu, iz svog krivičnog zakona nisu iz-brisali smrtnu kaznu. To je prevashodno slučaj za SAD gde u 38 članica, smr-tna kazna nije ukinuta i izvršava se na različite načine. Velike sile kao Kina, Indija, Iran i Japan takođe u svom kaznenim sistemu imaju smrtnu kaznu. Evropska unija je izričito protiv smrtne kazne i u svim državama članicama je ukinuta što je i uslov za pristupanje i članstvo. Belorusija je jedina država u Evropi koja u svom zakonodavstvu ima predviđenu smrtnu kaznu i izvršava je. Zbog toga je na udaru stalnih kritika od strane Evrope i drugih udruženja koje se bore protiv smrtne kazne. U Evropi i svetu je 10. oktobar proglašen kao Dan protiv smrtne kazne i svake godine se obeležava brojnim skupovi-ma, kongresima, debatama i sl. Ujedinjene nacije su se takođe pomno bavile ovim pitanjem i do sada je održano nekoliko kongresa protiv smrtne kazne. Rezolucija Ujedinjenih nacija (UN) o ukidanju smrtne kazne je doneta 2007. godine. Brojne nevladine organizacije takođe učestvuju u različitim projekti-ma i programima usmerenim na jačanje stavova i argumentacije protiv smrtne kazne svuda u svetu.

Rusija

Savremeno krivično zakonodavstvo Ruske Federacije predviđa smrt-nu kaznu ali je Rusija potpisala moratorijum na njeno izvršenje te se ona ne izvršava od 1999. godine. Rusija se 1996. godine pridružila Savetu Evrope i potpisala Dopunski protokol Evropske konvencije za zaštitu lјudskih prava i osnovnih sloboda, čime je preuzela obavezu ukidanja smrtne kazne u roku od tri godine i uvela moratorijum na izvršenje smrtne kazne pre toga. Ono što je specifično je da u Krivičnom zakonodavstvu Rusije postoji i predviđena je smrtna kazna kao krivična sankcija i ona se i dalјe izriče od strane sudova ali se ne izvršava. Što je još važnije, krivični zakon Rusije iz 1996. godine predviđa mogućnost zamene smrtne kazne doživotnom kaznom zatvora ili kaznom zatvora u trajanju od 25 godina ako se odobri pomilovanje. Prema Ustavu Rusije (1993), jedino osoba koja može da odobri pomilovanje u takvim slučajevima je predsednik Rusije.1 Rusija je zbog svega toga često na

1 Semukhina, O. B., Galliher, J. F., (2009). Death penalty politics and symbolic law in Russia. International Journal Of Law, Crime And Justice, 37 (4), p. 142.

29


udaru kritike Evropske unije i drugih zapadnih zemalјa koje traže da se smrt-na kazna kao krivična sankcija izbriše iz krivičnog zakonodavstva Rusije. Međutim, do danas se to nije desilo iako naučna i stručna javnost takođe in-sistiraju na tome. Javno mnjenje Rusije, u većini istraživanja i anketa, u ve-likom broju podržava izricanje i izvršenje smrtne kazne za najteže zločine. Od poslednjih 720 izrečenih smrtih kazni, dekretom predsednika Rusije, 190 je zamenjeno kaznom zatvora od 25 godina, dok je ostalih 530 zamenjeno kaznom doživotnog zatvora. Održavanje smrtne kazne u Krivičnom zakoni-ku kao oblika kažnjavanja, posledica je činjenice da zakonodavac ne može ignorisati istorijsku tradiciju i savremenu rusku kriminalnu stvarnost i javno mnjenje. Javna netrpelјivost prema ovom pitanju dobija tako masovnu formu da više od 70% stanovništva ne samo da podržava zadržavanje smrtne kazne, već je i za njegovo širenje. Prema podacima iz istraživanja, samo 11% građa-na Rusije smatra da bi smrtnu kaznu trebalo ukinuti.

U Rusiji je broj zločina za koje se izricala smrtna kazna bio izuzetno veliki i obzirom na jedinstvenost ovog oblika kažnjavanja i uzimajući u obzir humanističku orijentaciju kaznene politike, smrtna kazna za toliko različi-tih vrsta zločina je bila neopravdana. Kroz literaturu se mogu sresti različita mišlјenja od najradikalnijih koja su dozvolјavala smrtnu kaznu u miru samo za izdaju, špijunažu, sabotažu, terorizam, razbojništvo i smrtonosno ubistvo sa otežavajućim okolnostima, uklјučujući ubistvo tokom otmice aviona.2 Druga krajnjost je bila da se smrtna kazna izricala za izuzetno veliki broj pre-stupa. U nekoliko navrata u 20. veku smrtna kazna je ukidana u Krivičnom zakonodavstvu Rusije ali je isto toliko puta i vraćana. U pojedinim periodima Krivično zakonodavstvo Rusije se ubrajalo u najsurovije prema broju krivič-nih dela za koje se mogla izreći smrtna kazna. Zakonom je predviđeno da se smrtna kazna izvršava strelјanjem na mestu koje nije određeno i treba da mu prisustvuje tužilac, predstavnik zatvora i lekar.

Sjedinjene Američke Države (SAD)

Sjedinjene Američke Države kao jedna od najdominantnijih država u svetu koja proklamuje ljudska prava i demokratiju, ne samo na svojoj terito-riji već u to ime vodi ratove širom sveta, u svom krivičnom zakonodavstvu nije ukinula smrtnu kaznu. U 38 od 50 američkih saveznih država postoji institucija smrtne kazne. Najčešće se izriče za krivična dela čija posledica je

2 Korobeev, A. I. (2013). Death penalty as a criminal punishment in the system of crime counter-action in Russia. Megatrend Review, 10 (1), p.353.

30


smrt jedne ili više osoba. O smrtnoj kazni se u SAD vodi žestoka rasprava naučne i stručne javnosti gde su argument za i protiv njenog izricanja najčešće nepomirljivi. Vrhovni sud SAD zabranio je 1972. godine dosuđivanje smrtne kazne smatrajući je kao okrutnu i neuobičajeno strogu zbog načina na koji su je savezne države izvršavale. Međutim, 1976. godine, Vrhovni sud je odobrio pravo saveznim državama da donesu nove zakone kojima se ponovno do-pušta izricanje smrtne kazne, što su mnoge i učinile, naročito na jugu zemlje gde je čak 80% izvršenih smrtnih kazni. Od svih država Teksas se izdvajao kao najsuroviji, jer je većina smrtnih kazni izrečenih i izvršenih upravo u ovoj saveznoj državi (36%). Kada govorimo o javnom mnjenju, prema nekim novijim istraživanjima, čak 70 % građana Amerike podržava smrtnu kaznu. Podrška smrtnoj kazni u SAD se vremenom menjala i 1966. godine je bila najniža i iznosila je 44%, da bi kasnije rasla i smanjivala se. U poslednijh nekoliko godina je između 60 i 70% što je izuzetno visok procenat. Iz tog razloga Evropska unija sve više preko nevladinih organizacija i finansirajući brojne projekte nastoji ojačati podršku i argumente za ukidanje smrtne kazne u SAD. Pored same smrtne kazne SAD se u poslednjih nekoliko godina opre-delila za povećanje zatrvorskih kazni ne posvećujući puno pažnje alternativ-nim sankcijama. Prema službenim statistikama, od oko 1.300.000 zatvorenika početkom 1990-ih, SAD su „dogurale” do gotovo 2.240.000 zatvorenika i prosečne stope od 716 zatvorenika na 100.000 pripadnika populacije 2011.3 Smrtna kazna se takođe može usvojiti tamo gde postoji izražen problem kri-minala, stvarajući povećan osećaj straha, bespomoćnosti i nezadovoljstva sa-mim društvom.4

Najčešći argumenti koji afirmišu smrtnu kaznu su da za pojedine zločine kao što su ubistva, jedina kazna može biti ona koja je proporcionalna, a to je, smrtna kazna. Smrtna kazna ima generalno preventivni značaj, koji se ogle-da u zadovoljenju porodice žrtve, jedino smrtna kazna štiti društvo trajno od najopasnijih kriminalaca, religijski stavovi “oko za oko, zub za zub”, osuda na zatvorsku kaznu ne sprečava izvršioca da nekog ponovo povredi ili liši života u zatvoru, doživotna zatvorska kazna je skupa za državu i slično, su argumenti koji se navode kao podrška izricanju i izvršenju smrtne kazne. Sa druge strane argument koji se protive smrtnoj kazni su brojni i neretko empi-rijskim istraživanjima potvrđeni. Sudski procesi koji se vode u SAD, a koji

3 ICPS (International Centre for Prison Studies). 2017. World Prison Brief: United States of America, (2017. Jul 5) preuzeto sa: http://www.prisonstudies.org/country/united-states-america. 4 Zeisel, H. Gallup, M. (1989) ‘Death Penalty Sentiment in the United States,’ Journal of Quantitative Criminology, Volume 5, Issue 3, p.294.

31


predviđaju smrtnu kaznu su najskuplji u period do izricanja kazne. Troškovi su veći u toku samog procesa nego izdržavanje doživotne kazne zatvora. Ne postoje dokazi da smrtna kazna ima generalno preventivan značaj. Prema po-dacima FBI iz 2008. godine broj teških zločina u državama koje su ukinule smrtnu kaznu bio je na istom nivou ili manji nego u državama koje su zadržale smrtnu kaznu. Jedan od najčešće korišćenih argumenata protiv smrtne kazne je taj što je smrtna kazna ireverzibilna tj. ne daje mogućnost ispravke u slučaju greške. U SAD od 1973. godine, 173 osobe su dokazale svoju nevinost iako su pre toga bile osuđene na smrtnu kaznu. Rasna pristrasnost je takođe jedan od argumenata koji se u SAD često koristi, a koji je prema istraživanjima i potvrđen. Od svih osuđenih na smrtnu kaznu od 1977. godine, većina (77%) je osuđena u slučajevima gde su žrtve belci, iako Afro-amerikanci čine po-lovinu svih žrtava ubistava.5 Jedan od argumenata koji se najčešće navodi a kojim SAD pritiskaju sve međunarodne institucije je zanemarivanje mental-nih bolesti kod izvršioca krivičnih dela. U SAD se i dalje smrtna kazna izriče prema osobama koje imaju i ozbiljne mentalne poremećaje. Takođe, SAD je jedna od retkih država sveta koja predviđa smrtnu kaznu i za maloletnike tj. osobe mlađe od 18 godina života. Insistiranje SAD-a da nastavi arhaičnu praksu izvršenja smrtne kazne nad maloletnicima predstavlja očigledno ne-poštovanje normi međunarodnog prava i globalnog konsenzusa, što zauzvrat podriva čvrstu posvećenost Sjedinjenih Država da unaprede međunarodno priznata načela ljudskih prava širom sveta.6 Rezultati istraživanja su pomogli da ospore mnoge od navedenih razloga smrtne kazne izlaganjem rasnih pre-drasuda, pogrešnim presudama, suđenjima i žalbenim troškovima i slabosti-ma u argumentima zasnovanim na odvraćanju. Ovi empirijski uvidi, zajedno sa smenama u religioznom osećanju, doveli su do pada javne podrške smrtnoj kazni u Americi.7

5 Amnesty International (2011), Death penalty facts (2017. Avgust 28.), Preuzeto sa: https://www.amnestyusa.org/files/pdfs/deathpenaltyfacts.pdf 6 James, A., Cecil, J., (2003). Out of step: Juvenile death penalty in the United States. International Journal Of Children’s Rights, 11 (3), p. 301. 7 Koch, L. W., Galliher, J. F., & Wark, C., (2012). The Death of the American Death Penalty : States Still Leading the Way. Boston: Northeastern, p.213.

32


Turska

Turska je dugo vremena u svom krivičnom zakonodavstvu propisivala smrtnu kaznu najčešće za vojna krivična dela i krivična dela protiv države i državnih organa. Predviđena je bila i za određeni broj tzv. civilnih krivičnih dela (ubistvo, silovanje i sl.). Turska je u poslednjih 20 godina pod pritiskom međunarodne zajednice nastojala da se približi evropskim tekovinama zaštite i poštovanja ljudskih prava. U tom kontekstu 2002. godine je iz svog krivič-nog zakonodavstva izbrisala smrtnu kaznu za civilna krivična dela, a 2004. godine i za vojna krivična dela. Turska je 1984. godine uvela moratorijum na izvršenje smrtne kazne, slično kao što je učinila Rusija, i smrtna kazna je za-menjena kaznom doživotnog zatvora. U Turskoj, kroz noviju istoriju, smrtna kazna se najčešće izricala i izvršavala u vreme vojnih udara i pučeva. Nakon takvih događaja smrtna kazna je uzimala maha i najčešće su bivali pogubljeni svrgnuti lideri, ministri i zvaničnici. Najnovija dešavanja u Turskoj i neus-peo pokušaj vojnog puča kojim je trebao sa vlasti da bude svrgnut sadašnji predsednik Redžep Tajip Erdogan (Recep Tayyip Erdogan), otvorilo je nova pitanja koja se tiču sve glasnijih najava da smrtnu kaznu treba uvesti ponovo u tursko zakonodavstvo. Evropska unija i njene članice su oštro protestvovale protiv takvih najava. Erdogan sve više nameće to pitanje navodeći niz argu-menata koji najčešće idu u pravcu zaštite države i društva. Ono što Evropa vidi u svemu tome je želja Erdogana, koji gotovo da ima apsolutnu vlast, i njegove partije da se obračuna sa protivnicima i organizatorima puča. Ono što razlikuje sadašnju situaciju u Turskoj u odnosu na neke ranije u ovoj zemlji, a tiče se smrtne kazne, je to što su ranije vojna lica bila ta koja su uvodila smrt-nu kaznu i izvršavala je kako bi zaveli red i sačuvali državno uređenje. Sada je situacija drugačija, jer je u poslednjih godinu dana uhapšeno i smenjeno oko 35 posto starešina u vojsci. Sadašnja Turska vlast, sa druge strane, je zainte-resovana za uvođenje većih šerijatskih odredbi u državni pravosudni sistem čime pojačavaju argumentaciju za vraćanje smrtne kazne.

U Islamu postoji smrtna kazna kao deo prava i upravo u islamskim ze-mljama na smrtnu kaznu se gleda kao na nešto uobičajeno što vera nalaže i dozvoljava.

Prema Kuranu, kao svetoj knjizi, smrtna kazna se sme izreći kada to za-hteva pravda i kada pojedinac ruši red u državi. Stoga je logika islamske misli u tome da se najoštrija kazna nameni onima koji uzimaju živote pojedinaca ili prete da će destabilizovati same osnove društva.

33


Srbija i zemlje Evropske unije

U zemljama Evropske unije je ukinuta smrtna kazna. Jedan od osnovnih uslova za pridruživanje Evropskoj uniji je upravo i bilo ukidanje smrtne kazne iz krivičnog zakonodavstva. Stav protiv smrtne kazne u bilo kom slučaju i pod bilo kojim okolnostima, proizlazi iz univerzalnog i osnovnog prava na život. On je takođe utkan u dostojanstvo svakog ljudskog bića čak i onih koji čine najsvirepije zločine. Neke zemlje su smrtnu kaznu zamenile kaznom do-životnog zatvora dok je u drugima ona zamenjena dugogodišnjim zatvorskim kaznama. Upravo u zemljama Evropske unije leži osnovna pokretačka snaga za borbu protiv smrtne kazne u svim delovima sveta. EU je vodeći instituci-onalni akter i najveći donator organizacijama civilnog društva koje se širom sveta zalažu za ukidanje smrtne kazne.

Smrtna kazna u Srbiji je ukinuta 2002. a poslednji put je izvršena 1992. S obzirom da je Srbija članica Saveta Evrope i da su sve članice u obavezi da iz svog krivičnog zakonodavstva izbace smrtu kaznu kao sankciju, Srbija se 2002. godine opredelila za kaznu od 40 godina zatvora kao zamenu za smrtnu kaznu. U Ustavu Republike Srbije takođe je izbrisana smrtna kazna. Kod nas se u poslednje vreme, a naročito posle nekoliko teških zločina čije su žrtve bile deca, pokreće pitanje ponovnog uvođenja smrtne kazne. To su najčešće emotivne reakcije pojedinaca i društva koje nakon nekog od takvih zločina, pozivaju na linč, na smrtnu kaznu i na najbrutalnije načine kažnjavanja izvr-šioca tih krivičnih dela. Kako istraživanja pokazuju najveći broj zagovornika ponovnog uvođenja smrtne kazne bio je 2016. godine. Taj procenat je izno-sio blizu 70%. To je najveći procenat od 2002. godine kada je smrtna kazna ukinuta. Od 2012. godine do danas taj procenat konstantno raste. U istraži-vanju koje je realizovano u periodu od aprila do jula meseca 2017. godine na teritoriji grada Beograda ispitivali smo stavove osoba koje su zaposlene ili su angažovane u vankrivičnim subjektima (škola, mediji, Centar za socijalni rad, nevladine organizacije i organi lokalne samouprave). Kroz set pitanja: da li je brzina i izvesnost krivičnih sankcija klјučna za prevenciju kriminaliteta, pooštravanje kaznene politike doprinosi prevenciji kriminaliteta i ponovno uvođenje smrtne kazne u krivično zakonodavstvo imalo bi generalno preven-tivan značaj na suzbijanje kriminaliteta, nastojali smo ispitati stavove osoba u tim institucijama i uporediti ih sa stavom šireg javnog mnjenja.

34


Metodologija i rezultati istraživanja

Studija preseka je obuhvatila 250 ispitanika iz Republike Srbije, Grad Beograd, koji su zaposleni u različitim vankrivičnim ustanovama. Po 50 is-pitanika je regrutovano iz pet različitih vankrivičnih subjekata: mediji, škole, Gradski centar za socijalni rad, organi lokalne samouprave (opštine) i nevla-dine organizacije, sve smeštene u Beogradu.

Za potrebe ovog rada korišćeni su demografski podaci ispitanika (prvi deo upitnika) te isklјučivo stavovi ispitanika koji se odnose na značaj krivične politike u suzbijanju kriminaliteta. Demografski podaci ispitanika su obuhva-tili pol, starosnu grupu, dužinu radnog staža, stepen obrazovanja i profesiju is-pitanika. Stavovi su ispitivani analizom odnosa prema sledeće tri tvrdnje: stav 1. Brzina i izvesnost krivičnih sankcija je klјučna za prevenciju kriminaliteta, stav 2. Pooštravanje kaznene politike doprinosi prevenciji kriminaliteta, stav 3. Ponovno uvođenje smrtne kazne u krivično zakonodavstvo imalo bi gene-ralno preventivan značaj na suzbijanje kriminaliteta. Stav je iskazivan upotre-bom Likertove skale sa 5 mogućih odgovora, u sledećem rasponu: 1=uopšte se ne slažem, 2=delimično se ne slažem, 3=slažem se, 4=delimično se slažem, 5u potpunosti se slažem.

Statistička analiza podataka obuhvatila je metode deskriptivne statistike (određivanje frekvencija), hi kvadrat test, analitičke neparametarske testove (Kruskal Volisov test i Man Vitnijev U test) kao i regresionu analizu (ordinal-na logistička regresija).

Ishodne varijable (stavovi izraženi Likertovom skalom) su izračunate na nivou cele populacija ispitanika, kao i u odnosu na podgrupe ispitanika (prema tipu ustanove, polu, starosnoj kategoriji, dužini radnog staža, stepenu školske spreme, profesiji).

Nivo verovatnoće koji je smatran statistički značajnim iznosio je <0,05, a visoka statistička značajnost je registrovana na nivou verovatnoće <0,01.

Apsolutna većina ispitanika (60,8%) se u potpunosti slaže sa stavom 1. da su brzina i izvesnost krivičnih sankcija klјučni za prevenciju kriminaliteta. Svega 0,4% ispitanika iskazuje krajnje neslaganje sa ovim stavom, a delimič-no negativan stav zauzima dodatnih 3,6% ispitanika iz celokupne ispitivane populacije. Nije postojala statistički značajna razlika u stavu o značaju brzine i izvesnosti krivičnih sankcija između ispitanika iz različitih vankrivičnih in-stitucija (Kruskal Volisov test: hi kvadrat 6,674, p 0,15). Pol takođe nije igrao značajnu ulogu pri opredelјivanju ispitanika prema stavu 1 (Man Vitni test: U vrednost 5249,00, p 0,139). Slično ovom rezultatu, nalazi Kruskal Volisovog testa demonstriraju da godine starosti (hi kvadrat 0,757, p 0,944), dužina

35


radnog staža (hi kvadrat 3,97, p 0,409), profesija (hi kvadrat 7,076, p 0,421) i stepen obrazovanja (Kruskal Volis: hi kvadrat 1,667, p 0,644) ispitanika nisu pokazali statistički značajan uticaj na stav broj 1.

Na grafikonu broj 1. prikazana je distribucija ispitanika u odnosu na nji-hove stavove o pooštravanju kaznene politike i ponovnom uvođenju smrtne kazne u domaće zakonodavstvo. Kao što je prikazano, najveći broj ispitanika (53,2%) se potpuno slaže da bi pooštravanje kaznene politike pomoglo u pre-venciji kriminaliteta, ali istovremeno se 46,8% ispitanika ne slaže da bi po-novno uvođenje smrtne kazne imalo generalno preventivan značaj za suzbi-janje kriminaliteta. Ovakvo zapažanje je potkreplјeno statističkom analizom tablica kontingencije koje pokazuju sa visokom statističkom značajnošću da ispitanici jasno odvajaju stav o potrebi za pooštravanjem kaznene politike od pozitivnog stava prema ponovnom uvođenju smrtne kazne u domaće zako-nodavstvo (hi kvadrat 61,51, p 0,000). Naime, svega 34,6% ispitanika imaju istovremeno veoma pozitivan stav o značaju pooštravanja sankcija i značaju uvođenja smrtne kazne u suzbijanju kriminaliteta. Takođe, među ispitanicima koji su se u potpunosti složili da pooštravanje kazni dovodi do suzbijanja kriminaliteta, čak 24,1% ima apsolutno negativan stav prema potencijalnoj koristi od ponovnog uvođenja smrtne kazne.

Grafikon 1. Distribucija ispitanika iz vankrivičnih ustanova prema iskazanom stavu 2: pooštravanje kaznene politike doprinosi prevenciji kriminaliteta, i stavu 3: ponovno uvođenje smrtne kazne u krivično zakonodavstvo imalo bi generalno preventivan značaj na suzbijanje kriminaliteta.

Izvor: Kalkulacija autora na osnovu sopstvenog istraživanja

36


Pozitivan stav o pooštravanju kaznene politike na planu suzbijanja kri-minaliteta je najprisutniji kod zaposlenih u školama (potpuno se slaže 24,8%), dok najveću rezervu iskazuju zaposlenih u nevladinim organizacijama i me-dijima (po 37,5%). Što se tiče stava o pooštravanju kaznene politike u cilјu prevencije kriminaliteta, statistički značajno veću afirmaciju ovog stava daju muški ispitanici u poređenju sa ispitanicima ženskog pola. Kod 56,1% muš-kih ispitanika postoji potpuno slaganje sa stavom da pooštravanje kazni suz-bija kriminalitet, dok čvrst stav u ovom pravcu iskazuje 44,4% ispitanica. Ipak, razlika u odgovorima između ispitanika različitog pola ne dostiže nivo statističke značajnosti (Man Vitnijev test U vrednost 5249,00, p 0,139).

Stav o pooštravanju kaznene politike se, prema nalazu Kruskal Volisovog testa, ne razlikuje značajno između ispitanika u odnosu na njihov stepen obra-zovanja (hi kvadrat 4,21, p 0,24), godine starosti (hi kvadrat 0,903, p 0,924), dužinu radnog staža (hi kvadrat 1,95, p 0,745) i profesiju (hi kvadrat 10,94, p 0,141).

Postoji statistički visoko značajna razlika između ispitanika iz različitih vankrivičnih institucija u stavu o značaju ponovnog uvođenja smrtne kazne za suzbijanje kriminaliteta (Kruskal Volisov test: hi kvadrat 16,25, p 0,003). Na grafikonu broj 2. je prikazano da najnegativniji stav prema smrtnoj kazni imaju zaposleni u nevladinom sektoru i centrima za socijalni rad, dok se najveći pro-cenat ispitanika koji se u potpunosti slažu da bi smrtna kazna značajno suzbila kriminalitet, nalazi među zaposlenima u lokalnim samoupravama i školama.

Grafikon 2. Distribucija ispitanika prema iskazanom stavu 3., odnosno ponovnom uvođenju smrtne kazne u krivično zakonodavstvo, u odnosu na vankrivičnu ustanovu u kojoj su zaposleni

Izvor: Kalkulacija autora na osnovu sopstvenog istraživanja

37


Nema značajne razlike u stavu o smrtnoj kazni između ispitanika razli-čitog pola (Man Vitnijev test: U vrednost 5570,0, p 0,506). Ipak, zapaža se da veoma pozitivan stav prema značaju smrtne kazne za suzbijanje kriminaliteta ima 23% muških u odnosu na 17,5% ženskih ispitanika.

Utvrđeno je da na stav o smrtnoj kazni statistički značajan uticaj ima starost ispitanika (Kruskal Volisov test: hi kvadrat 10,1, p 0,039). Prilikom analize stavova prema starosnoj dobi ispitanika uočava se da najveću rezervu prema smrtnoj kazni kao metodu suzbijanja kriminaliteta pokazuju pripadnici starosne grupe od 36 do 45 godine (46,3%) i od 26 do 35 godine (40,3%), dok najpozitivniji stav prema ovoj sankciji iskazuju pripadnici starosne grupe od 46 do 55 godine (28,1%). Dužina radnog staža ispitanika je takođe ostvarila značajan statistički uticaj na stav o smrtnoj kazni (Kruskal Volisov test: hi kvadrat 9,569, p 0,48). Tako se kod ispitanika sa stažom dužim od 20 godina veoma pozitivan stav prema značaju smrtne kazne susreće kod 27,4% ispita-nika, dok čak dve trećine ove podgrupe ispitanika (65,7%) ima pozitivan stav prema smrtnoj kazni. Najveću rezervu prema smrtnoj kazni iskazuje podgru-pa ispitanika sa stažom kraćim od pet godina (62,5%).

Obrazovni nivo ispitanika nije uticao na stav o značaju smrtne kazne za suzbijanje kriminaliteta (Kruskal Volisov test: hi kvadrat 5,447, p 0,142). Takođe, profesija ispitanika nije imala značajan statistički uticaj na ovaj stav (Kruskal Volisov test: hi kvadrat 7,401, p 0,388).

Za preciznu statističku procenu uticaja pojedinačnih karakteristika ispi-tanika na njihov stav o značaju uvođenja smrtne kazne, korišćena je ordinalna logistička regresija. Nalaz ordinalne logističke regresije ukazuje da je jedino pripadnost određenoj vankrivičnoj ustanovi imala visok statistički značaj za stav prema smrtnoj kazni (Nagelkerke 0,102, E 0,800, p 0,04).

Zaključak

Iz rezultata istraživanja se može zaključiti da je procentualno broj onih koji su za ponovno uvođenje smrtne kazne u populaciji ispitanika znatno manji u odnosu na istraživanja koja su rađena nad javnim mnjenjem i širom populacijom. U istraživanju je iskazan stav osoba koje su većinom visoko obrazovane i bave se kriminalitetom na neki način (preventivni programi, praćenje i izveštavanje, saradnja sa krivičnim subjektima i sl.). Raduje činjen-ica da je kod njih stav o ponovnom uvođenju smrtne kazne procentualno na dosta manjem nivou u poređenju sa opštom populacijom. Na tom temelju treba i tražiti smernice za dalje delovanje svih faktora proitiv smrtne kaz-ne. Stava smo da kazna od 40 godina zatvora nekada nije dovoljna te bi u

38


narednom periodu možda trebalo usmeriti pažnju da se uvede kazna doživ-otnog zatvora za najteže zločine. Time bi negde bila pomirena argumentacija onih koji kaznu od 40 godina zatvora vide kao nedovoljnu, jer obično pomilo-vanjem, dobrim vladanjem i sl. osuđenik ne izdrži kaznu u celosti, i onih koji se zalažu za smrtnu kaznu. Slična praksa se sa uspehom sprovodi i u najraz-vijeniji evropskim zemljama Nemačkoj, Francuskoj, Austriji. Treba iskoristiti snažan uticaj stručnjaka i intelektualaca na kreiranje mera politike suzbijanja kriminaliteta, profesionalizovati i omogućiti nezavistan rad sudstva, raditi na smanjenju korupcije, obuka policije i tužilaštva, kao mere koje će doprineti prevenciji kriminaliteta, a samim tim i najtežih zločina. Takođe, pored toga što je u većini zemalja sveta smrtna kazna ukinuta neosporna je činjenica da oko 60% ukupne populacije stanovništva živi u državama gde smrtna kazna nije ukinuta te je neophodno uložiti puno truda i argumentacije u cilju uki-danja smrtne kazne i u tim državama.

Boro Merdović, LLM The Ministry of Internal Affairs of Republic of Serbia

Miloš StamenkovićThe Ministry of Internal Affairs of Republic of Serbia

CONSIDERATION OF REINTRODUCTION OF THE DEATH PENALTY INTO

CRIMINAL LEGISLATION

A b s t r a c t

THIS paper discusses the reconsideration of the issue of imposing the death penalty for the most serious crimes. There is given a survey and com-parison of different social systems in which the death penalty still exists (USA), those in which it has been abolished (EU) to those countries where

39


its re-establishment and introduction into criminal legislation is requested (Turkey). Through this research whose results will be presented, we will try to explain the different profile experts` attitude in our country regarding the death penalty and its generally preventive significance.

Keywords: death penalty, general prevention, law

Literatura

1. Amnesty International (2011), Death penalty facts (2017. Avgust 28.), Preuzeto sa: https://www.amnestyusa.org/files/pdfs/deathpenaltyfacts.pdf

2. ICPS (International Centre for Prison Studies). (2017). World Prison Brief: United States of America, (2017. Jul 5.), Preuzeto sa: http://www.prisonstudies.org/country/united-states-america

3. James, A., & Cecil, J., (2003). Out of step: Juvenile death penalty in the United States. International Journal of Children’s Rights, 11(3), pp. 291-303

4. Koch, L. W., Galliher, J. F., Wark, C., (2012). The Death of the American Death Penalty: States Still Leading the Way. Boston: Northeastern

5. Korobeev, A. I. (2013). Death penalty as a criminal punishment in the system of crime counteraction in Russia. Megatrend Review, 10 (1), pp. 351-362

6. Semukhina, O. B., Galliher, J. F. (2009). Death penalty politics and sym-bolic law in Russia. International Journal Of Law, Crime And Justice, 37 (4), pp. 131-153

7. Zeisel, H. Gallup, M. (1989) ‘Death Penalty Sentiment in the United States,’ Journal of Quantitative Criminology, 5 (3), pp. 285-296

40

Dragan Pašić*

UTICAJ MIGRANTSKE KRIZE NA TERORIZAM U EVROPI

REZIME: Predmet ovog istraživanja predstavlja uticaja migrantske krize na terorizam u Evropi. U poslednje vreme svedoci smo porasta terorizma na tlu Evrope, posebno onog koji svoju osnovu nalazi u verskom funda-mentalizmu. Sa druge strane, Evropa se suočava sa sve većim brojem mi-granata koji nastoje da sa Bliskog istoka i Afrike dođu do država Evrope za koje smatraju da će im omogućiti bolje uslove za život. Međutim, pored velikog broja migranata koji tragaju za boljim i bezbednijim uslovima za život, ka tlu Evrope zaputio se veliki broj lažnih azilanata i ekonomskih migranata. Migrantska kriza za sobom povlači veliki broj bezbednosnih izazova, rizika i pretnji, o čemu će više reči biti u samom radu, dok će poseban akcenat biti stavljen na terorizam i njegovu povezanost sa mi-grantskom krizom.

Ključne reči: terorizam, verski terorizam, migrantska kriza, migranti

Uvod

Terorizam je globalni problem koji u poslednje vreme pogađa i ugrožava gotovo sve države sveta. Takođe, tororizam je u poslednje vreme u konstan-tnom porastu. U tom smislu, za terorizam možemo reći da predstavlja najsu-roviji oblik upotrebe sile i nasilja.

Terorizam i njegovo postojanje vezuje se još sa nastankom čovečanstva, međutim terorizam je kroz istoriju menjao svoje oblike. Poreklo termina tero-rizam potiče od latinske reči: terror. Ta reč je preuzeta u francuskom jeziku: terrorisme, terroriser, u značenju vršenja terora, vladavinu zastrašivanja i pri-menu nasilja do fizičkog uništenja. Obično se istorijski vezuje za jakobinsku

UDK: 314.74:327.88(4)

* Advokat iz Beograda i student doktorskih studija na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe u Novom Sadu, e-mail: [email protected]

41


diktaturu, kao i za Oktobarsku revoluciju u Rusiji („crveni” i „beli teror”). Postoji srodnost terorizma i ekstremizma (nacionalistički, levičarski, konfe-sionalni i dr.). U savremenom značenju, od sedamdesetih godina prošlog veka pa nadalje, terorizam označava politički motivisano izazivanje straha i nesi-gurnosti građana, grupe građana ili pojedinaca upotrebom različitih oblika nasilja.1

Terorizam je kriminalni fenomen koji karakteriše teroristički akt (kao individualna pojava), terorista (kao izvršilaca terorističkog akta), žrtva tero-rizma (neposredna i posredna), terorizam kao masovna pojava, te najzad re-akcije (društvene i državne) na terorizam. Terorizam je društveno negativna pojava, čiji su nosioci pojedinici ili grupa lica, a aktivnosti protivpravne, za šta je predviđena odgovarajuća krivična sankcija.2 Terorizam predstavlja i ob-lik degradacije ljudskih prava, jer podsetimo se, osnovnim ljudskim pravima između ostalog smatramo pravo na život, pravo na bezbednost i pravo na slo-bodu. Kako je terorizam oblik ugrožavanja bezbednosti, nalazi se i jasna nit između terorizma i ugrožavanja ljudskih prava. Takođe stvaranje nesigurnosti usled pretnje od terorizma u velikoj meri ograničava mogućnost kretanja ljudi što opet predstavlja vid ugrožavanja ljudskih prava.

U poslednje vreme svedoci smo porasta terorizma na tlu Evrope, po-sebno onog koji svoju osnovu nalazi u verskom fundamentalizmu. Sa druge strane, Evropa se suočava sa sve većim brojem migranata koji nastoje da sa Bliskog istoka i Afrike dođu do država Evrope za koje smatraju da će im omogućiti bolje uslove za život. Međutim, pored velikog broja migranata koji tragaju za boljim i bezbednijim uslovima za život, ka tlu Evrope zaputio se veliki broj lažnih azilanata i ekonomskih migranata, ali i određeni broj poten-cijalnih terorista koji nastoje da iskoriste novonastalu situaciju i lakše dođu do destinacije koja predstavlja sledeću metu napada. Migrantska kriza za sobom povlači veliki broj bezbednosnih izazova i pretnji, a u radu autor će se baviti terorizmom kao pretnjom koja je sve više prisutna na tlu Evrope.

1 Bjelajac, Ž., (2013). Organizovani kriminalitet-imperija zla, Novi Sad, Pravni fakultet za privre-du i pravouđe u Novom Sadu, str. 122. 2 Šikman, M., (2011). Terorizam kao kriminalni fenomen-kriminološko, kriminalističko, krivič-nopravno gledište u: Mile Šikman, et al. (urednik) Suprostavljanje terorizmu – međunarodni stan-dardi i pravna regulativa – zbornik radova sa međunarodne naučne konferencije, Kozara, Visoka škola unutrašnjih poslova, str. 43.

42


Kratak osvrt na pojam terorizma

Iako terorizam predstavlja glavni bezbednosni problem savremenog društva i uprkos tome što postoji dugo koliko i čovečanstvo još uvek nema opšteprihvaćene definicije pojma terorizma. S tim u vezi možemo slobodno reći da postoji različitih definicija, koliko i autora.

Takođe, pojedini teoretičari smatraju da je terorizam nastao istovremeno kad i klasno društvo, odnosno onda kada i država kao institucija za zaštitu interesa vladajuće klase. Drugi ga vezuju za Bliski istok i pojavu versko-po-litičke sekte zelota („sikara“) u antičkom Jerusalimu, odnosno za pojavu mu-slimanske sekte ismailista („asasina“) u ranom feudalizmu. Međutim, većina autora u genezi teorizma polazi od Francuske buržoaske revolucije, tačnije od jakobinske diktature. Ovo tim pre što se i pojam „terorizam“ u današnjem značenju koristi počev od pada Robespjera 1794. godine. Tek posle Drugog svetskog rata terorizam je počeo da dominira u odnosu na ostale složene ob-like političkog nasilja, a u poslednje tri decenije postao je globalno i prvora-zredno međunarodno zlo, pogotovo na Bliskom i Srednjem istoku, Latinskoj Americi i Evropi.3

Najopštije posmatrano, kada je reč o pojmu terorizma, možemo reći da se terorizam sprovodi protiv civilnog stanovništva kako bi se pridobila me-dijska pažnja i promovisali ciljevi terorista. Napred izneto se postiže putem izazivanja straha, te se tako vlast određene zemlje nastoji prisiliti da omogući ostvarenje tih ciljeva. Takođe, relevantno je naglasiti da za razliku od drugih oblika nasilja, terorizam deluje i onda kada se direktno ne manifestuje, odno-sno kada se ne ispoljava javno. Stvaranje ambijenta opšte psihoze, a pre svega straha i napetosti od novog terorističkog udara, predstavlja jedan od priori-tetnih ciljeva svake terorističke grupe ili organizacije.4 Na taj način teroristi ostvaruju ne samo operativnu, nego i psihološku prednost, čime domaćim i međunarodnim subjektima šalju nedvosmislenu poruku da su oni zapravo ti koji kontrolišu situaciju, a ne državni organi zemlje protiv koje su uperena teroristička dejstva.5

Nasilje i drugi oblici ugrožavanja života i zdravlja ljudi su kod terori-zma instrumentalizovani i služe za ostvarenje političkih ciljeva: izazivanja

3 Milošević, M., (2005). Odbrana od terorizma, Beograd, Svet knjige, str. 5. 4 Više u: Joksić, I., Bojić, B., Rajaković, V. (2013). Terorizam kao oblik specijalnog rata, Pravo - teorija i praksa, 30 (10-12), str. 55-67 5 Parezanović, M., (2012). Politički prevrat i terorizam u: Željko Bjelajac, Mina Zirojević-Fatić, (urednici). Terorizam kao globalna pretnja- zbornik radova sa međunarodne naučne konferencije, Novi Sad, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Beograd, Centar za bezbednosne studije, str. 32.

43


panike i nesigurnosti kod građana, nepoverenja u državu i njene mere, sla-bljenja i podrivanja određene države, tj. društveno-političkog i društveno--ekonomskog sistema, ugrožavanja temeljnih sistema vrednosti u društvu i nacionalne sigurnosti, eventualno stvaranja uslova za otcepljenje dela teritori-je.6 Preduzimanje terorističkih akata se najčešće radi neselektivno, žrtve nisu unapred određene, a osnovni cilj je da se samim terorističkim aktom izazove što je moguće veći odjek u javnosti.

Osvrt na migrantsku krizu i bezbednosne izazove koje donosi sa sobom

Migracije ne predstavljaju nikakvu novinu, one su oduvek bile prisutne među ljudima. Ljudi su se oduvek selili i tragali za boljim uslovima za život, ili pak bežali od rata i drugih nedaća kojim su bili pogođeni.

Veliki migracioni tok sa Bliskog istoka i Afrike ka Evropi započeo je 2011. godine, da bi potpunu eskalaciju doživeo 2014. i 2015. godine kada su premašene projektovane cifre koje se odnose na broj migranata. Usled toga, veliki broj ljudi svoje utočište, sigurnost i bezbednost odlučili su se da potraže u nekoj drugoj državi. Veliki broj migranata, čini se da je u velikoj meri izne-nadio Evropu i različite države Evrope, koje ova pojava pogađa. Naime, jasno je da nisu sve države podjednako opterećene i ugrožene migrantskom krizom. U tom smislu, neke su samo države tranzita, kao što je i naša država, gde migranti nemaju nameru da se zadržavaju, dok su druge, kao npr. Nemačka, Austrija, Švedska i Danska krajnje odredište. Upravo iz različitih uloga po-jedinih država Evrope tokom migrantske krize, različiti su i njihovi odgovri na nastalu situaciju. Drugim rečima, migrantska kriza ne utiče na sve države podjednako, pa samim tim, države i različito reaguju.7

Kada je reč o uzrocima aktuelne migrantske krize, svakako da se kao naj-dominantniji faktor mogu istaći ratna dešavanja na Bliskom Istoku, ali pored ratova uzroke migrantske krize možemo potražiti i u demografskoj eksploziji, odnosno prevelikom rastu broja stanovnika u Africi, kao i socijalnom inženje-ringu, odnosno veštačkom izazivanju migracija.8 Ratna dešavanja na Bliskom istoku svakako možemo izdvojiti kao glavni okidač velike migrantske krize sa kojom se suočavamo, jer je rat svakako nešto što izaziva najveću nesigurnost

6 Dimitrijević, V., (1982). Terorizam, Beograd, Radnička štampa, str 72. 7 Dragojlović, J., Jovanović, M., (2016). Migrantska kriza-bezbednosni izazovi, rizici i pretnje, Kultura polisa, 13 (30), str. 62. 8 Simeunović, D., (2017). Migrantska kriza kao bezbednosni izazov za zemlje zapadnog Balkana-stanje u 2017. i perspektiva, Kultura polisa, 14 (posebno izdanje), str. 32-35.

44


za svakog pojedinca koji se nalazi na području ratnih dejstava. Ako ratnim dešavanjima u Siriji, Iraku i Avganistanu dodamo i prisustvo sve većeg broja terorista, ne čudi što je upravo iz ove tri države najveći broj migranata. Sa dru-ge strane, kao uzrok migracija izdvojili smo i demografsku eksploziju koja je prisutna u Africi, ali i nekim azijskim i latinoameričkim zemljama. Sa velikim priraštajem, pogotovo u siromašnijim državama, jasno je da rastu i neispun-jena socijalna očekivanja9 te se određeni broj ljudi odlučuje da „bolji život” potraži u nekoj drugoj državi, najčešće u Evropi. Najzad, kao još jedan uzrok migracija sa kojim se suočava Evropa svakako treba izdvojiti i činjenicu koja podrazumeva veštačko izazivanje istih sa ciljem da se izazove željeni spol-jnopolitički ili unutrašnji efekat, ostvari znatna politička, vojna, ekonomska ili teritorijalna korist, ili pak nanese ekonomska šteta neprijateljskoj državi.10

Posmatrajući migrantsku krizu sa bezbednosnog aspekta, odnosno po pi-tanju bezbednosnih izazova, rizika i pretnji, svakako treba istaći da oni nisu isti za sve države. U tom smislu treba istaći da nisu jednako ugrožene države koje predstavljaju samo tranzitnu zonu za migrante i države koje predstavljaju krajnje odredište migranata.

Posmatrano sa aspekta ugrožavanja nacionalne bezbednosti, migrantska kriza za sobom povlači rizike i probleme koji se ogledaju u krizi ljudskih, materijalno-tehničkih, finansijskih resursa, ali i normativnih okvira koji se odnose na rad organa i javnih službi država kroz koje migranti prolaze ili se nastanjuju.11 Dakle, većina država nije spremna da na pravi način odgovori na ovako veliki priliv migranata, bilo da je reč o tranzitnim državama, ili pak o državama koje su trajno odredište. Usled toga stvaraju se gužve na graničnim prelazima, veliki broj migranata i ne biva registrovan i evidentiran i slično. Takođe, migrantska kriza utiče i na tržište rada, jer veliki broj migranata podrazumeva i priliv nove radne snage. Usled toga, razvijaju se i crna tržišta što destabilizuje legalno tržište rada, javne finansije i državni budžet. Takođe, migrantska kriza dovodi i do demografske destabilizacije država. Usled mig-rantske krize, veoma su česti sukobi između migranata i policije, ali i između samih migranata.12

Migrantska kriza u velikoj meri utiče i na ljudsku bezbednost, u tom smislu treba istaći da su sami migranti često žrtve organizovanih kriminalnih grupa sa kojima nastoje da naprave različite aranžmane koji se odnose na

9 Simeunović, D., op. cit. str. 33.10 Ibid, str. 35.11 Bjelajac, Ž., Dragojlović, J., (2017). Migrantska kriza kao izvor ugrožavanja regionalne i global-ne bezbednosti, Kultura polisa, 14 (posebno izdanje), str. 165.12 Ibid.

45


ilegalne prelaske granica, gde često bivaju opljačkani ili ubijeni, ili pak posta-ju žrtve trgovine ljudima. Takođe, migrantima su ugrožena i druga prava, pre svih prava koja spadaju u sferu obrazovanja, ekonomska prava, socijalna itd.13

Posmatrano sa aspekta ugrožavanja međunarodne bezbednosti, migrant-ska kriza je izazvala različite diplomatske sukobe i nesuglasice između dr-žava. Vođene (ličnim) nacionalnim interesima, da na svojim teritorijama na-stane što manje migranata sa geoprostora Sirije i ostalih zemalja na kojima „operiše“ tzv. ISIS, evropske države su počele da negoduju što pojedine od njih migrantima dozvoljavaju ulazak u Evropu i kretanje kroz Stari kontinent (npr., Mađarska je protestovala protiv Srbije zbog migranata koje propušta kroz svoju teritoriju; Hrvatska takođe; iz istih razloga, Slovenija je protesto-vala protiv Hrvatske, Austrija protiv Hrvatske i Slovenije, Makedonija protiv Grčke itd.), kao i oko „kvota“ izbeglica kojima bi trebalo da se pruži utočiš-te.14 Najzad, migrantska kriza je u velikoj meri uzdrmala i osnovne principe Evropske unije koji se odnose na slobodan protok ljudi, dobara i usluga.

Migrantska kriza i njen uticaj na terorizam u Evropi

Svedoci smo u poslednje vreme sve veće prisutnosti terorizma u Evropi. Teroristički akti koji su preduzeti u Francuskoj, Nemačkoj i Belgiji u velikoj meri se povezuju sa velikim prilivom migranata. Naime, podaci bezbednosnih službi ukazuju da se među migrantima nalaze hiljade boraca ISIL-a, kao i drugih islamskih militantnih grupa koji bi na teritoriju EU postali „teroristi spavači“ koji čekaju trenutak da se aktiviraju i izvrše terorističke napade.15 Isto tako u medijima se konstantno stavlja naglasak na pojačanu opasnost od terorizma usled migrantske krize koja pogađa Evropu. Međutim, smatramo da je rano i neutemeljeno donositi takve generalne zaključke.

U prilog tome, Europol je ukazao da do sada ne postoje konkretni dokazi da teroristi sistemski koriste kretanje izbeglica da neopaženo uđu na područje Evrope.16 Takođe, kako navodi profesor Simeunović, migranti se jako retko od-lučuju na ekstremističke poteze kada stignu u zemlju destinacije, a skoro nikako

13 Mijalković, S., Petrović, I., (2016). Bezbednosni rizici savremenih migracija, Žurnal za krimi-nalistiku i pravo, 21 (2), str. 8-9.14 Ibid, str. 12-13.15 Radišić, D., Pejić, M., Bekto, E., (2015). Migrantska kriza i novi izazovi bezbednosti u: Braco Kovačević (urednik) Rizici, izazovi i bezbjednosne prijetnje sa težištem na Republiku Srpsku i Bosnu i Hercegovinu-zbornik radova sa međunarodne naučne konferencije, Banja Luka, str. 69.16 Đurđević, Z., Vuković, S., (2016). Migrantska kriza i teroristička pretnja, Srpska politička mi-sao, 54 (4), str. 224-225.

46


dok su u tranzitu. Tek po etabliranju u neku sredinu počinje radikalizacija dela pridošlica.17 Mogućnost od terorističkih napada više je prisutna u onim drža-vama u kojima već duži vremenski period postoje različite ćelije terorističkih organizacija, kao i one države u kojima već duži period žive narodi koji se nisu dovoljno integrisali u okolinu, kao i tamo gde se smatraju građanima „drugog reda“. Upravo frustracije koje potiču iz napred navedenog najčešće predstavlja-ju okidače za različite ekstremističke, odnosno terorističke aktivnosti.

Međutim, iako ne možemo naći konkretnu i bližu povezanost između terorizma i migrantske krize, svakako treba istaći da situacija po tom pitanju nije bezazlena. Sa dolaskom velikog broja migranata iz zemalja u kojima se vode građanski ratovi i u kojima su situirane razne terorističke grupacije, raste rizik od terorizma u zemljama kroz koje migranti prolaze, a naročito u onim u kojima se zadržavaju. Pravilo je da što se duže zadržavaju i rizik biva veći, a najveći je u onim zemljama u kojima trajno ostaju, pogotovu ukoliko te zemlje poput Francuske učestvuju u bombardovanju ili u nekom drugom tipu vojnih operacija u zemljama iz kojih migranti stižu.18

Pojedini podaci ukazuju da je sa migrantima u Evropu ušlo i više hilja-da terorista (neki izvori navode da se radi o 4000 terorista). U slučaju da su ukazani podaci tačni, Evropa se susreće sa do sada neviđenim bezbednosnim izazovom, koji se neće moći lako prevazići. Uvažavajući prethodno izneto, valja napomenuti da poslednjih godina broj terorističkih napada u zemljama Evrope (a najviše u zemljama Evropske unije) je u stalnom porastu.19 Iako sa sigurnošću ne možemo reći da je tome doprinela migrantska kriza, svakako u određenoj meri uzroke terorizma treba tražiti i u tome.

Dakle, bez obzira što se migrantska kriza ne može bliže povezati sa tero-rizmom u Evropi, odnosno rastom terorizma, svakako treba istaći da je najveći broj migranata muslimanske veroispovesti, da je reč o narodu koji se teže in-tegriše u sredinu u koju dolazi. Nadalje, svi smo svesni da terorističke organi-zacije funkcionišu na principu ćelija, novi talas migranata može pospešiti novo aktiviranje i širenje postojećih ćelija. Sa druge strane, imajući u vidu načine na koje terorističke organizacije vrbuju nove članove (putem interneta), jasno je da će i u tom kontekstu postojati veća opasnost od terorizma po države Evrope koje su krajnja destinacija migranata, jer će na njihovoj teritoriji biti prisutan veliki broj relativno labilnih i ljudi sklonih da postanu novi ratnici terorističkih

17 Simeunović, D., op. cit. str. 38.18 Simeunović, D., (2015). Migracije kao uzrok političkih anomalija u Evropi, Žurnal za krimina-listiku i pravo, 19 (3), str. 8-9.19 Dragojlović, J., (2017). Verski terorizam – glavni faktor ugrožavanja bezbednosti u Evropi, Kultura polisa, 14 (posebno izdanje), str. 52.

47


organizacija. Najzad, treba napomenuti i to da je u terorističkom napadu na Pariz u 2015. godini utvrđeno da je u njimu učestvovao i državljanin Sirije koji je pre toga prošao balkanskom rutom, između ostalog i kroz Republiku Srbiju, gde je na graničnom prelazu Preševo, početkom oktobra 2015. godine, prilikom obavezne registracije, samo formalno zatražio azil u našoj zemlji.20

Zaključak

Nema sumnje da terorizam danas predstavlja jedan od najvećih bezbed-nosnih izazova za sve države sveta. Terorizam je metod smišljene i sistematske upotrebe nasilja s ciljem razvijanja straha kod ljudi i predstavnika vlasti, radi ostvarivanja ličnih političkih i drugih ideoloških ciljeva. Izloženost građana opasnosti stvara osećaj nebezbednosti, nemoći, nespokojstva i nepoverenja u državnu vlast koja je dužna da im osigura mir i bezbednost. To je i cilj ter-orista: da akcijama nasilja prema nedužnima privuku pažnju domaće i svetske javnosti i zastraše je ili pridobiju za ostvarenje interesa i ciljeva koje prokla-muju, kako bi ta ista javnost izvršila pritisak na državu da udovolji zahtevi-ma terorista. Strah od terorizma koji preti savremenom društvu dovodi i do povećane potrebe za bezbednošću građana.

Iako se sa sigurnošću ne može povezati povećan broj terorističkih akata u Evropi i migrantska kriza, smatramo da ipak treba biti oprezan. Naime, mi-gracije predstavljaju povoljan uslov za širenje različitih vidova kriminaliteta, pa samim tim i terorizma. Terorističke organizacije bi mogle iskoristiti kretnje izbeglica da lakše svoje članove povežu i dovedu ih do željene destinacije na kojoj treba izvršiti teroristički akt. Takođe, jasno je da među migrantima (šta su utvrdile i bezbednosne službe) postoji određeni broj boraca za Islamsku državu, koji predstavljaju ljude koje je sutra vrlo lako regrutovati i vrbovati za vršenje terorističkih akata.

Prema tome, potrebna je saradnja i kordinacija država koje su pogođene migrantskom krizom, a koja se odnosi na što detaljniju i bolju kontrolu dr-žavnih granica, kao i ljudi koji prelaze iste, obavezna registracija migranata. Neophodno je prekinuti dosadašnju praksu pojedinih država koje su se vodile samo sopstvenim interesma i na migrantsku krizu odgovoriti organizovano, sinhronizovano i solidarno, sagledavajući realno sve moguće bezbednosne izazove, rizike i pretnje, a posebno terorizam, kao najdestruktivniji i rastući globalni bezbednosni problem.

20 Lečić, B., (2017). Aktuelne migracije ka evropi i problemi terorizma, Kultura polisa, 14 (poseb-no izdanje), str. 109.

48


Dragan Pašić A lawyer from Belgrade and a student of doctoral studies at the Faculty of Law for Commerce and Judiciary in Novi Sad

THE INFLUENCE OF THE MIGRANT CRISIS ON TERRORISM IN EUROPE

A b s t r a c t

THE subject of this research refers to the influence of the migrant crisis on terrorism in Europe. Recently, we have been the witnesses of the increa-sed terrorism on the territory of Europe, especially the one that has found its basis in religious fundamentalism. On the other hand, Europe faces an increasing number of migrants coming from the Middle East and Africa and striving to get to the European countries considering them a better pla-ce for living. However, in spite of the large number of migrants seeking for better and safer living conditions, a large number of fake asylum seekers and economic migrants have gone to Europe. The migrant crisis entails numerous security challenges, risks and threats about which there will be said more in the paper itself, while a special emphasis will be placed on terrorism and its connection with the migrant crisis.

Keywords: terrorism, religious terrorism, migrant crisis, migrants

Literatura:

1. Bjelajac, Ž., (2013). Organizovani kriminalitet-imperija zla, Novi Sad, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe u Novom Sadu

2. Bjelajac, Ž., Dragojlović, J., (2017). Migrantska kriza kao izvor ugro-žavanja regionalne i globalne bezbednosti, Kultura polisa, 14 (posebno izdanje), str. 161-171

3. Dimitrijević, V., (1982).Terorizam, Beograd, Radnička štampa

49


4. Dragojlović, J., (2017). Verski terorizam – glavni faktor ugrožavanja bez-bednosti u Evropi, Kultura polisa, 14 (posebno izdanje), str. 45-55

5. Dragojlović, J., Jovanović, M., (2016). Migrantska kriza-bezbednosni izazovi, rizici i pretnje, Kultura polisa, 13 (30), str. 61-70

6. Đurđević, Z., Vuković, S., (2016). Migrantska kriza i teroristička pretnja, Srpska politička misao, 54 (4), str. 217-232.

7. Joksić, I., Bojić, B., Rajaković, V., (2013). Terorizam kao oblik specijal-nog rata, Pravo - teorija i praksa, 30 (10-12), str. 55-67

8. Lečić, B., (2017). Aktuelne migracije ka evropi i problemi terorizma, Kultura polisa, 14 (posebno izdanje), str. 95-116.

9. Mijalković, S., Petrović, I., (2016). Bezbednosni rizici savremenih mi-gracija, Žurnal za kriminalistiku i pravo, 21 (2), str. 1-18.

10. Milošević, M., (2005). Odbrana od terorizma, Beograd, Svet knjige11. Parezanović, M., (2012). Politički prevrat i terorizam u: Željko Bjelajac,

Mina Zirojević-Fatić, (urednici). Terorizam kao globalna pretnja- zbornik radova sa međunarodne naučne konferencije, Novi Sad, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe: Beograd, Centar za bezbednosne studije, str. 17-37

12. Radišić, D., Pejić, M., Bekto, E., (2015). Migrantska kriza i novi izazovi bezbednosti u: Braco Kovačević (urednik) Rizici, izazovi i bezbjednosne prijetnje sa težištem na Republiku Srpsku i Bosnu i Hercegovinu-zbornik radova sa međunarodne naučne konferencije, Banja Luka, str. 65-72

13. Šikman, M., (2011). Terorizam kao kriminalni fenomen-kriminološko, kriminalističko, krivičnopravno gledište u: Mile Šikman, et al. (urednik) Suprostavljanje terorizmu – međunarodni standardi i pravna regulativa – zbornik radova sa međunarodne naučne konferencije, Kozara, Visoka škola unutrašnjih poslova, str. 43-62

14. Simeunović, D., (2015). Migracije kao uzrok političkih anomalija u Evropi, Žurnal za kriminalistiku i pravo, 19 (3), str. 1-18.

15. Simeunović, D., (2017). Migrantska kriza kao bezbednosni izazov za zemlje zapadnog Balkana-stanje u 2017 i perspektiva, Kultura polisa, 14 (posebno izdanje), str. 31-56.

50

Jelena Milosavlјević*

EVROPSKA EKONOMSKA INTERESNA GRUPACIJA (EEIG) - OBLIK

POVEZIVANЈA PRIVREDNIH SUBJEKATA DRŽAVA EVROPSKE UNIJE

REZIME: U radu se izučava Evropska ekonomska interesna grupacija (EEIG), kao poseban oblik povezivanja privrednih subjekata država Ev-ropske unije (EU) koji imaju sedišta u različitim državama članicama EU, kao i njihova međusobna saradnja. Prilikom razmatranja navedenog pitanja, korišćen je normativni metod, tako što je analizirana Uredba sa kojom je Ministarstvo EU utvrdilo i uredilo ovaj institut. Dato je pojmovno određenje EEIG, osnivanje i registracija, delatnost, odgovornost za obaveze stvorene u pravnom prometu, kao i prestanak EEIG. Na kraju, dat je odgovarajući zaklјučak, koji sadrži rezultate istraživanja, sa određenim predlozima.

Klјučne reči: grupacija, Evropska unija, harmonizacija, poslovanje, prihod.

1. Uvodna razmatranja

U poslovanju privrednih subjekata sve su izraženije tendencije moderniza-cije i harmonizacije pravila o međunarodnom poslovanju. Internacionalizacija poslovanja koja podrazumeva širenje tržišta na kome se posluje, ostvarivanje velikih prihoda, kao i brži i veći rast životnog standarda stanovništva, zahteva donošenje jedinstvenih pravila o povezivanju privrednih subjekata.

U privredi zemalјa EU prihvaćene su tendencije harmonizacije pravila koja važe za sve države Unije, s obzirom da se na ovaj način uvećava pove-renje prilikom poslovanja i umanjuje potencijalni rizik poslovnog neuspeha, vrši podela troškova poslovanja, koriste jeftinije usluge, kako bi se efikasnije poslovalo na evropskom i svetskom tržištu.

UDK 347.7:061.1EU

* Mrs, Vojvođanska banka, ad. Novi Sad, email: [email protected]

51

EVROPSKA EKONOMSKA INTERESNA GRUPACIJA (EEIG) - OBLIK POVEZIVANЈA PRIVREDNIH...

Pošto skladan razvoj privrednih aktivnosti i kontinuirano i uravnoteženo poslovanje širom EU zavisi od uspostavlјanja i nesmetanog funkcionisanja zajedničkog tržišta koje nudi istovetne uslove onima koji postoje na nacio-nalnim tržištima i kako bi se stvorilo jedinstveno tržište i povećala njegova kohezija, trebalo je stvoriti pravni okvir koji olakšava prilagođavanje svoje delatnosti privrednim uslovima koji postoje u EU.1

U Evropskoj uniji, harmonizacija pravila privrednog prava vrši se prav-nim aktima i to:

• naredbama (regulation), koje su akta sa najvišim stepenom obavezno-sti i koje sadrže opšte pravne norme, koje su obavezne na teritoriji čitave Unije,

• smernicama (directives), koje su obavezne za državu na koju se odno-se u pogledu cilјa koji treba da se postigne, s tim što je država slobod-na da izabere formu i sredstva za njihovo sprovođenje,

• odlukama (decision), koje predstavlјaju pojedinačne pravne akte, koji obavezuju one države članice koji su u njoj označene i

• preporukama i mišlјenjima (recommendations and opinions) i koje nisu obavezni akti ali se očekuje da budu poštovani po principu save-snosti i poštenja.

Uredbom (Pravilom) EU, broj 2137/85, Ministarski savet2 Evropske ekonomske zajednice (kasnije EU), koja je stupila na snagu 1. jula 1989. go-dine, utvrdio je i regulisao institut Evropske ekonomske interesne grupacije.3 Stupanjem na snagu uredbe, države članice Zajednice (EU) bile su obavezne da svoja nacionalna prava prilagode uredbi i omoguće registrovanje novih pravnih formi privrednih subjekata.4

Uredbom (Pravilom) EU, broj 2137/85, preuzet je francuski model eko-nomske interesne grupacije5 i ovom uredbom evropska interesna grupacija

1 Deo preambule Council Regulation (EEC) 2137/85 of 25 July 1985 on the European Economic Interest Grouping (EEIG), Official Journal, L 199, од 31.7.1985, p.1–9. 2 Škorić, Jovanović., (1990). Evrpsko interesno povezivanje, Novi Sad, Poslovni biro CV, br. 11-12, str. 22. 3 Vukadinović, R., (2001). Pravo Evropske unije, Beograd, Megatrend-Univerzitet primenjenih nauka, str. 195. 4 Pravni osnov za donošenje Uredbe je Ugovor o osnivanju EEZ (Rimski ugovor), koji je potpisan 25. marta 1957. god. 5 Francuska ekonomska interesna grupacija regulisana je OrdonansoPm br. 67-821, koja je doneta 23. septembra 1967. godine.

52


postala je deo prava svake članice EU.6 EEIG i francuski model ekonomske interesne grupacije se, pored velike sličnosti, ipak imaju i određene razlike i specifičnosti.7

Uredbom (Pravilom) EU uređena su osnovna pitanja koja se odnose na osnivanje i organizaciju grupacije, uvodi odgovarajući pravni instrument na nivou EU, koji je koncipiran tako da se sa njime otklone, poreski, pravni i dru-gi problemi sa kojima se, u svom poslovanju, mogu susresti privredni subjekti u poslovanju sa drugim državama EU. Državama je prepušteno da, svojim propisima, bliže urede i druga pitanja koja su značajna za rad i funkcionisanje grupacije.8

2. Pojmovno određenje EEIG

Evropska ekonomska interesna grupacija (European Economic Interest Groupings –EEIG; Europische Wirtschaftliche Interessenvereinigung – EWIV) predstavlјa oblik udruživanja privrednih subjekata koji samostalno obavlјaju određene delatnosti i koji predstavlјaju posebna pravna lica.

Pojedini autori definišu EEIG kao pravno lice koje je osnovano slobod-nom volјom dva ili više lica neograničeno i solidarno odgovornih, koja se udružuju sa cilјem da započnu sopstvenim sredstvima razvoja svoje poslovne aktivnosti, pri čemu ostaju nezavisni.9

EEIG grupiše više društava sa cilјem koordinacije njihovih aktivnosti, te iz tog razloga grupacija predstavlјa oblik povezivanja privrednih subjekata, ali zbog njenih specifičnosti smatra se sui generis oblikom povezivanja.10

Cilј osnivanja grupacije, u načelu, je utvrđen Uredbom EU, međutim, ugovorom o osnivanju svake pojedinačne grupacije mora se utvrditi konkre-tan cilј te grupacije.

Osnovni zadatak regulisanja EEIG je da se omogući grupisanje privred-nih društava radi lakšeg poslovanja na velikom evropskom i svetskom trži-štu.11 Smatra se posebno pogodnim oblikom saradnje za male i srednje pri-

6 Popović, V., Vulić, R., (2012). Ekonomska interesna grupacija francuskog prava, Godišnjak Pravnog fakulteta u Banja Luci, br. 34, str. 22. 7 Vidi više: Mitrović, D., (1985). Evropska grupacija ekonomskih interesa, Pravo evropske unije, Zbornik radova Beograd, str. 305. 8 http://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/?uri=LEGISSUM:l26015 9 Guyon, Y., et Coquereau., G., (1973). Le groupement d, interet economique, Daloz, p. 24.10 Grbo, Z., (2003). Evropska ekonomska interesna grupacija i njen odnos sa statusnim formama u pravnom sistemu BiH, Libertas, Sindelfingen, str. 11.11 Popović, V., Vulić, R., op.cit. str. 9.

53


vredne subjekte, koji ne raspolažu velikim sredstvima, a žele da nastupe na velikim tržištima.

3. Osnivanje i registracija EEIG

EEIG se osniva ugovorom od strane najmanje dva pravna lica koja su osnovana u skladu sa zakonom države članice i koji imaju registrovanu ili statutarnu funkciju, odnosno dva fizička lica koja obavlјaju bilo koju indu-strijsku, komercijalnu, zanatsku ili polјoprivrednu delatnost ili pružaju pro-fesionalne ili druge usluge u zajednici. Jedno lice može biti član više ovih grupacija koje pripadaju različitim članicama EU.12

Osnivači, odnosno članovi EEIG mogu biti:• subjekti koji imaju svoje centralne uprave u različitim državama čla-

nicama, ili• dva fizička lica koja obavlјaju svoje glavne aktivnosti u različitim dr-

žavama članicama,• pravna lica i fizička lica, od kojih prva imaju svoju centralnu upravu

u jednoj državi članici, a druga vrše svoju glavnu delatnost u drugoj državi članici.

Udruženje ne može da zapošlјava više od 500 lica. Država članica EU može da propiše da udruženja koja su registrovana

u njenim registrima ne mogu imati više od 20 članova, kao i da zabrani ili ograniči učešće u udruženju određenim kategorijama privrednih subjekata, ukoliko to zahteva njen interes.13

Prepoznavanje na tržištu je višestruko važno radi zaštite interesa privred-nih subjekata, zaštite interesa potrošača i korisnika usluga, zaštite javnih inte-resa i radi obezbeđenja opšte sigurnosti u pravnom prometu.14

Iz navedenih razloga, ugovor o osnivanju EEIG sadrži obavezne indivi-dualne elemente i obeležja, koja su u tržišnim uslovima privređivanja značaj-na za prepoznavanje svim drugim subjektima na tržištu, kao što su:15

12 Dabić, Lj., (2014). Poslovno udruženje kao poseban pravnoorganizacioni oblik u Republici Srbiji, Zbornik radova „Vladavina prava država u regionu“, Istočno Sarajevo, str. 386-404.13 Član 4. Uredbe Saveta14 Milosavlјević, M., (2011). Pravo privrednih društava, Fakultet za pravne i poslovne studije, Novi Sad, str. 49.15 Član 5. Uredbe Saveta

54


• ime grupacije koje prethodi rečima ili prati reči „Evropska ekonomska interesna grupa“ ili skraćenica „EEIG „, osim ako ovo ne predstavlјa sastavni deo imena;

• sedište (službena adresa),• poslovno ime, pravni oblik, stalnu adresu, odnosno sedište i mesto

registracije članova grupe;• vreme na koje se osniva grupacija, osim ukoliko nije osnovana na

neodređeno vreme.

Službena adresa, koja je navedena u ugovoru o osnivanju, mora biti u državi EU i to: gde grupa ima svoju centralnu administraciju ili gde jedan od članova grupacije ima svoju centralnu administraciju.16 Prenos službene adrese može se vršiti isklјučivo unutar EU i registracija se ne može izvršiti dok se ne dokaže da je predlog za prenošenje službene adrese objavlјen na odgovarajući način.17

Uredbom EU nije utvrđen minimalni iznos osnivačkog kapitala.Uredbom EU nije određena forma ugovora kao osnivačkog akta, već je

to prepušteno nacionalnim zakonodavstvima država EU. Pošto se u nacional-nim pravima, kao uslov za registraciju traži pisana forma, konstatacija je da osnivački akt mora biti u toj formi.

Registracija (upis) se vrši u odgovarajući registar koji vodi država člani-ca EU u kojoj grupa ima službenu adresu.18 Na nivou EU ne postoji centralni registar u koji bi se upisivale EEIG, što bi bilo poželјno imajući u vidu pravnu sigurnost koju treba obezbediti radi uspešnog i stabilnog poslovanja.

Registru se dostavlјa ugovor o osnivanju i eventualne njegove kasnije izmene i dopune, koji ima propisanu formu i sadržinu; upisuje: sastav grupe i njegove izmene i dopune, imenovanje i razrešenje menadžera grupe, podaci o pokretanju postupka likvidacije grupe, službena adresa i njena promena.19

Države članice EU su obavezne da utvrde koji je registar obavezan da vrši registraciju kod njih, kao i da donesu pravila o registraciji i način objavlјivanja i dostupnosti registrovanih subjekata i dokumenata i posebno utvrdi odgovornost i sankcije za subjekte koji ne poštuju pravila o objavlјivanju podataka i sl. Uredbom je ostavlјena mogućnost državama EU da predvide da subjekti koji podnose zah-tev za registaciju, plaćaju naknadu u visini administrativnih troškova.20

16 Član 12, Ibid.17 Član 13, Ibid.18 Član 6, Ibid.19 Član 7, Ibid.20 Član 39, Ibid.

55


Kada je u pitanju objavlјivanje podataka u glasilu, ti podaci moraju da sadrže sve ono što je upisano u ugovor o osnivanju; vreme i mesto registra-cije (upisa), promenu i prestanak upisanih podataka.21 Objavlјivanje se vrši u službenom glasilu države u kojoj se vrši registracija i Službenim novinama EU (Official Journal of the European Communities) a sve u cilјu da se se in-formišu javnost i zainteresovani subjekti.22

Registracija EEIG predstavlјa konstitutivni akt, što znači da tada grupa-cija stiče poslovnu sposobnost sa svim pravima i obavezama koja proizilaze iz tog svojstva.

4. Delatnost EEIG

Grupacija olakšava da se razviju ekonomske aktivnosti njenih članova i pobolјšaju ili povećaju rezultati tih aktivnosti. Dakle, svrha grupacije nije da sebi stvori profit, već je njena aktivnost povezana sa ekonomskim aktivnosti-ma svojih članova.23

Grupacija se razlikuje od privrednog društva, jer nema za cilј sticanja dobiti i treba da olakša ili razvije ekonomsku aktivnost svojih članova, dok društvo obavlјa lukrativne delatnosti (radi sticanja dobiti).24 Ipak, EEIG može a često i ostvaruje dobit koja se prenosi na njene članove i oporezuje se kod njih.25 Delatnost EEIG je „punomoćničkog“ karaktera u odnosu na delatnost njenih članova.26

Grupacija ne može da upravlјa ili vrši nadzor aktivnosti svojih članova u oblasti kadrova, finansija i investicija. Takođe, ne može direktno ili indirektno po bilo kom osnovu, da drži akcije bilo koje vrste u privrednom društvu koje je član grupacije.

5. Odgovornost za obaveze stvorene u pravnom prometu EEIG

EEIG odgovara celokupnom svojom imovinom za obaveze koje je u pravnom prometu preuzela u svoje ime. Pored nje za ove obaveze odgovaraju, neograničeno solidarno i članovi grupacije i ova odgovornost se, u principu, ne može isklјučiti, niti ograničiti na osnovu ugovora. Ukoliko bi takav ugovor

21 Član 8, Ibid.22 U skladu sa Prvom direktivom EU 68/151, Official Journal L65, 143/3/1968, p. 8.23 Član 3, stav 1, op.cit.24 Dabić, LJ., op. cit. str. 398.25 Vasilјević, M., (2005).Trgovinsko pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, str.54626 Ibid.

56


i bio zaklјučen od strane članova, isti bi imao pravno dejstvo samo unutar grupacije a ne i izvan nje, odnosno prema trećim licima. Ipak, tumačenjem preambule Uredbe EU, može se aklјučiti da se, ukoliko se radi o zaklјučenim specifičnim ugovorima između Grupacije i trećih lica, može isklјučiti odgo-vornost jednog ili više članova za posebne obaveze koje su predviđene tim ugovorom. Ovakva mogućnost omogućava da se stimulišu i manja privredna društva kako bi se uklјučila u EEIG.

Da bi poverioci naplatili svoje potraživanje koje imaju prema EEIG, mo-raju prvo da se obrate Grupaciji, te ukoliko ne uspeju sa naplatom na ovaj način, tada se obraćaju članovima Grupacije, koji su solidarni dužnici (jemci). Ovo ukazuje na činjenicu da dužnik ne može tražiti direktno naplatu svog duga od članova Grupacije, već nakon što to je to bezuspešno pokušao od same Grupacije. Ukoliko neko od članova isplati dug Grupacije, on tada ima regresna prava prema ostalih članova Grupacije, u skladu i na način kako je to predviđeno u osnivačkom ugovoru, dok ukoliko ovo nije regulisano ugovo-rom tada postoji supsidijarna odgovornost članova, tj. obaveza da svaki član isplati jednak iznos.27

Privredni subjekti koji kasnije pristupe EEIG odgovaraju za već nasta-le obaveze pre njihovog učlanjenja, osim ukoliko to ugovorom o osnivan-ju ili aktom o pristupanju nije isklјučeno.28 Da bi se navedena odgovornost isklјučila, akt o oslobađanju od odgovornosti mora biti objavlјen u skladu sa Uredbom, na osnovu nacionalnih propisa države.29 Ukoliko član EEIG istupi iz njenog članstva, tada i dalјe, u narednih pet godina, snosi odgovrnost za obaveze Grupacije.

6. Organi EEIG

Pitanje organa utvrđuju na autonomnoj osnovi države članice EU, dok je samo jedan manji deo regulisan imperativnim normama Uredbom Saveta EU.

EEIG, na osnovu Uredbe saveta EU mora imati najmanje dva organa i to:• članove koji zajednički deluju (the members acting collectively), koji

predstavlјaju skupštinu i• direktora, odnosno direktore (manager or managers).

27 Zinka Grbo, op. cit., str. 29.28 Član 26. 29 Ibid.

57


Ugovorom o osnivanju EEIG može da se predvide i drugi organi i ut-vrđuju njihove nadležnosti i ovlašćenja.30

Članovi Grupacije mogu donositi odluke jednoglasno ili većinom glaso-va, zavisno od toga kolika je važnost pitanja koje se rešava.

Po pravilu, svaki član ima po jedan glas, ali se može prevideti da poje-dini članovi imaju veći broj glasova, s tim da nijedan od njih nema većinu glasova.31 Ovakvo rešenje je logično i dobro, s obzirom da bi se u protivnom stvarala mogućnost zloupotrebe prilikom odlučivanja i narušavao princip rav-nopravnog ostvarivanja interesa svih članova.

Uredbom je, izričito utvrđeno da članovi jednoglasno donose odluke o pitanjima, kao što su:32

• izmena cilјeva udruživanja,• izmena broja glasova koji su dodelјeni pojedinom članu,• izmena uslova za donošenje odluka,• produženje trajanja Udruženja, • izmena doprinosa u finansiranju udruženja od strane članova i • izmenu bilo kojih drugih obaveza člana.

Uredbom je utvrđeno da direktor EEIG ne može biti lice koje: ima ograničen-je na osnovu zakona države članice na kojoj Grupacija ima sedište ili na osnovu sudske ili administrativne odluke, koja je doneta ili priznata u državi članici.33

Direktor, odnosno direktori (kada ih ima više) zastupa Grupaciju u prav-nom prometu sa trećim licima, čak i ako su zaklјučili ugovor izvan delatnosti Grupacije.34

Osnivačkim ugovorom može se predvideti da određene pravne poslove mogu zaklјučiti zajedno dva ili više direktora.35

7. Prestanak EEIG

EEIG može da prestane na nekoliko načina.Prvi način prestanka je, ukoliko Grupacija ima samo dva člana, te jed-

nom od njih prestane članstvo, što je logično pošto Grupacija može da postoji samo ukoliko ima najmanje dva člana. Takođe, Grupacija prestaje da postoji,

30 Član 16.1, Uredbe Saveta.31 Član 17, Ibid.32 Član 17.2, Ibid.33 Član 19.1, Ibid.34 Ibid.35 Član 20.1., Ibid.

58


ukoliko je to predviđeno osnivačkim ugovorom, kada prestane članstvo jed-nom od članova Grupacije, po bilo kom osnovu.36 Grupacija prestaje da po-stoji i ukoliko preostali članovi budu samo iz jedne zemlјe Evropske unije, pošto tada Grupacija gubi nadnacionalni karakter. Smatramo da bi tada ostali članovi Grupacije morali da registruju udruženje, po propisima države u kojoj imaju svoje sedište.

Grupacija prestaje i njenom likvidacijom, na osnovu odluke svih nje-nih članova, osim ukoliko nije osnivačkim ugovorom predviđen manji broj glasova.

Ukoliko je EEIG osnovana na određeno vreme ili je ispunjen cilј koji je postavlјen prilikom njenog osnivanja, odnosno ne postoje više uslovi za rad Grupacije, tada je neophodno da članovi Grupacije donesu odluku o prestan-ku njenog postojanja putem likvidacije. Ukoliko takva odluka ne bude doneta u period od 3 meseca, nakon što je nastupio predviđeni slučaj, tada svaki član Grupacije ima pravo da podnese zahtev nadležnom sudu radi donošenja odlu-ke o likvidaciji.37 Sud će, ceneći opravdanost argumenata podnosioca zahteva, doneti odgovarajuću odluku.

Ukoliko su delovanjem EEIG ugoženi javni interesi države na čijoj je te-ritoriji njeno sedište, tada sud može u skladu sa propisima sa kojima se uređu-je registracija i dr., doneti doluku o prestanku Grupacije.38 Likvidacija se vrši prema nacionalnim propisima države na čijoj teritoriji je sedište Grupacije.

Sud može, na osnovu nacionalnog propisa države na čijoj teritoriji EEIG ima sedište, da poništi registraciju, što predstavlјa osnov za njen prestanak.39

Posle sprovedenog postupka likvidacije EEIG, direktor ili drugo ovlašće-no lice podnosi zahtev za brisanje EEIG iz odgovarajućeg registra.40

8. Zaključak

Savremeno poslovanje privrednih subjekata zahteva njihovo poveziva-nje i zbog toga je neophodno da postoje pravila sa kojima se na jedinstven način regulišu pravni položaj privrednih subjekata, povezivanje i udruživanje, poslovanje na tržištu i dr.

36 Zinka Grbo, op.cit. str. 33.37 Član 31.2, Uredbe.38 Član 32.2, Uredbe; Propise sa kojima se omogućuju prestanak Grupacije iz razloga ugrožavanja javnog interesa imaju Irska, Danska, Luksemburg i još neke države članice EU.39 Član 15, Uredbe.40 Član 31.1, Ibid.

59


U Evropskoj uniji doneta je Uredba br. 2137/85 sa kojom je utvrđen in-stitut Evropske ekonomske interesne grupacije (EEIG). Uredbom su uređena osnovna pitanja koja se odnose na osnivanje i organizaciju EEIG, dok je drža-vama članicama EU prepušteno da bliže urede druga pitanja koja su značajna za funkcionisanje ove grupacije. Uredba ima prvenstvo u primeni u odnosu na nacionalno pravo.

Osnovni zadatak EEIG je da se omogući grupisanje privrednih subjekata radi lakšeg poslovanja na velikom evropskom i svetskom tržištu

EEIG se osniva ugovorom od strane najmanje dva pravna lica koja su osnovana u skladu sa zakonom države članice i koji imaju registrovanu ili statutarnu funkciju, odnosno dva fizička lica koja obavlјaju bilo koju indu-strijsku, komercijalnu, zanatsku ili polјoprivrednu delatnost ili pružaju profe-sionalne ili druge usluge u zajednici.

Grupacija nema za cilј sticanja dobiti i treba da olakša ili razvije eko-nomsku aktivnost svojih članova, za razliku od drugih privrednih subjekata koji obavlјaju delatnost radi sticanja dobiti.

EEIG, koja ima specifičnu pravnu prirodu, odgovara celokupnom svo-jom imovinom za obaveze koje je u pravnom prometu preuzela u svoje ime, dok pored nje za ove obaveze odgovaraju, neograničeno solidarno i članovi grupacije i ova odgovornost se, u principu, ne može isklјučiti, niti ograničiti na osnovu ugovora.

EEIG, na osnovu Uredbe saveta mora imati najmanje dva organa: i to članove koji zajednički deluju (koji predstavlјaju skupštinu), i jednog ili više direktora. Ugovorom o osnivanju EEIG može da se predvide i drugi organi i utvrde njihove nadležnosti i ovlašćenja.

EEIG može da prestane na više načina:• kada ostane samo jedan član,• kada prestane članstvo jednom članu, ukoliko je to predviđeno osni-

vačkim ugovorom,• ukoliko ostanu članovi grupacije samo iz jedne države članice EU,• likvidacijom i• odluci suda.

Na kraju, može se zaključiti da je neophodno da aktuelna zakonodavna aktivnost u Republici Srbiji prati savremena evropska pravna rešenja i po-slovnu praksu u oblasti povezivanja privrednih subjekata, u cilju stvaranja uslova radi zajedničkih nastupa na velikim evropskim i svetskim tržištima.

60


Jelena Milosavlјević, LLMVojvođanska Bank, a joint-stock company of Novi Sad

THE EUROPEAN ECONOMIC INTEREST GROUP (EEIG) – THE FORM OF THE

CONNECTION OF COMMERCIAL ENTITIES OF THE EUROPEAN UNION STATES

A b s t r a c t

THIS paper examines the European Economic Interest Group (EEIG) as a special form of connecting the European Union (EU) business entities with their head offices in different EU Member States, as well as their mutual cooperation. When considering this question, the normative method was used in the way of analyzing, first of all, the Regulation through which the Ministry of the EU has established and regulated this institute. There is given the EEIG conceptual arrangement, its establishment, registration and activity, the responsibility for obligations created in legal transactions, as well as the determination of the EEIG. Finally, there is provided an ap-propriate conclusion, which contains the results of the research including specific proposals.

Keywords: group, the European union, harmonization, business, income

Literatura

1. Guyon, Y., et Coquereau., G., (1973). Le groupement d, interet econo-mique, Daloz

2. Grbo, Z., (2003). Evropska ekonomska interesna grupacija i njen odnos sa statusnim formama u pravnom sistemu BiH, Libertas, Sindelfingen

61


3. Dabić, Lj., (2014). Poslovno udruženje kao poseban pravnoorganizacioni oblik u Republici Srbiji, Zbornik radova: Vladavina prava država u regi-onu, Istočno Sarajevo

4. Milosavlјević, M., (2011). Pravo privrednih društava, Novi Sad, Fakultet za pravne i poslovne studije

5. Mitrović, D., (1985). Evropska grupacija ekonomskog interesa, Pravo evropske unije, Zbornik radova Beograd

6. Popović, V., Vulić, R., (2012). Ekonomska interesna grupacija francu-skog prava, Godišnjak Pravnog fakulteta u Banja Luci

7. Škorić, Jovanović, (1990). Evropsko interesno povezivanje, Poslovni biro CV, Novi Sad, br. 11-12

8. Vukadinović, R., (2001). Pravo Evropske unije, Beograd, Megatrend – Univerzitet primenjenih nauka

9. Vasilјević, M., (2005). Trgovinsko pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu

10. Council Regulation (EEC) 2137/85 of 25 July 1985 on the European Economic Interest Grouping (EEIG), Official Journal, L 199, од 31.7.1985, p.1–9.

11. Ordonansa br. 67-821, koja je doneta 23. septembra 1967. god. 12. Prva direktiva EU 68/151, Official Journal L65, 143/3/1968, p.813. http://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/?uri=LEGISSUM:l26015

62

Sanja Maksimović Danijela Despotović

UGOVOR O KUPOPRODAJI U RIMSKOM PRAVU

REZIME: Ugovor o kupoprodaji je ugovor koji vodi poreklo od rimskog kontrakta empatio venditio. Ovim konsensualnim ugovorom se jedna stra-na venditor obavezuje da prenese potpuno raspolaganje na stvari, a druga strana emptor, da zauzvrat plati određeni iznos novca (pretium). U ovom radu će biti analizirano poreklo ugovora o kupoprodaji u rimskom pravu.

Ključne reči: kupovina, prodaja, empatio venditio.

1. Uvod

Naučni razlozi za proučavanje rimskog prava svode se, pre svega, na po-trebu upoznavanja zakona društvenog razvoja i njihovog odraza u promenama koje je pravo doživljavalo kao društvenu nadogradnju. Najpogodniji predmet za takvo proučavanje je upravo rimsko pravo, jer je ono doživelo dugu i du-boku evoluciju od raspada gentilnog uređenja,1 preko ropstva, pa do znatno razvijenijih elemenata feudalnog društva. Na taj način se u jednoj disciplini društvenih nauka (kakvo je pravo), istorijskim činjenicama i sadržajem, za-menjuje ono što u prirodnim naukama daje eksperiment. Pri tome je naroči-to važna okolnost da se razvoj rimskog prava, inače dobro poznatog i prou-čenog može pratiti u sklopu sa ostalim društveno-ekonomskim odnosima.2 Značaj rimskog prava naglašava Magdolna Sič na sledeći način: „Stvarati savremeno zajedničko pravo: novo ius commune ili novi ius gentium Evrope

1 U društvu sa gentilnim uređenjem nije postojala nikakva organizovana vlast. 2 Romac, A. (1981). Rimsko pravo. Zagreb: Pravni fakultet, str. 3.

UDK 347.4:34(37)

* Doc. dr, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe u Novom Sadu, Univerzitet Privredna akademija Novi Sad, e-mail: [email protected]** Doc. dr, dekan, Pravni fakultet, Univerzitet Slobomir P, Republika Srpska, e-mail: [email protected]

63


bez rimsko-pravnih osnova, značilo bi saditi drvo bez korena.“3 Analizom rimskopravnih kontakata,dolazimo do zaključka da određeni kontrakiti iz tog vremena nemaju analogan ugovor u modernom pravu, kao što je locatio conductio. Ovaj ugovor je nemoguće adekvatno prevesti na srpski jezik, a sastojao se od tri kontrakta locatio conductio rei (ugovor o zakupu), locatio conductio operarum ( ugovor o najmu radne snage) i locatio conductio operis faciendi (ugovor o delu). Rimskopravni kontrakt empatio – venditio4, ima analogan ugovor u modernom pravu, odnosno ugovor o kupoprodaji.5

2. Empatio venditio (kupoprodaja)6

Kupoprodaja se u rimskom pravu kao i u pravima drugih naroda razvila iz trampe, oblika trgovine u kome se stvari (roba) menjaju za druge stvari (robu), bez upotrebe novca. Ona potiče iz vremena kada u Rimu novac nije postojao. Pojava novca u Rimu omogućila je i pojavu kupoprodaje, koja je vremenom potiskivala trampu. Trampa nikada nije iščezla iz rimskog prava, već je postojala uporedo sa kupoprodajom.7 Empatio venditio je konsensualni kontrakt8 kojim se jedna strana, prodavac (venditor), obavezuje da prenese mirno i celovito raspolaganje na stvari, a druga strana, kupac (emptor), da zauzvrat prenese svojinu na određenoj sumi novca (pretium).9 Za zaključen-je ugovora o kupoprodaji dovoljan je sporazum volja stranaka (consensus). Prema rimskom klasičnom pravu, prilikom sklapanja ugovora o kupoprodaji,

3 Sič, M.(2006). Trajne vrednosti rimskog prava. Zbornik radova Pravnog fakulteta u Splitu, 43, (3), str. 398. 4 Maksimović S., Despotović D., ( 2016). Ugovor o delu u rimskom pravu. Pravo teorija i praksa, 33, (7-9), str. 33. 5 Član 454. (2008). Zakon o obligacionim odnosima sa registrom pojmova : prvo izdanje, priredio Ožegović N. Beograd, Poslovni biro, str. 106. 6 Empatio consensu peragitur- Kupoprodaja nastaje saglasnošću volja. Kupoprodaja je konsen-sualni kontrakt. Ignjatović, M., (2010). Rimsko pravo: priručnik za pripremu ispita, prvo izdanje, Banja Luka, Panevropski univerzitet Aperon, str. 120. 7 Stojanović S. (2016). Zbornik radova studenata doktorskih studija prava. Vol. 4, Pravni fakultet Univerziteta, Niš, str. 31-32. 8 Gaius, Inst. 3, 135-137: „ Prostom saglasnošću volja nastaju (consensu fiunt) obligacije u slučaju kupoprodaje, zakupa, ugovora o delu(najma), ortakluka i mandata. Za ove ugovore kažemo da nastaju prostom saglasnošću, zato što nisu potrebne ni svečane reči, niti pisane isprave, već je dov-oljno da se stranke, koje zaključuju posao, saglase. Otuda se ovakvi ugovori mogu sklopiti i među odsutnim licima, npr. putem pisma ili glasnika, dok se verbalni kontrakt ne može zaključiti između odsutnih. U ovim ugovorima jedna drugome su obavezni (bileteralno) na ono što međusobno du-guju na osnovu principa dobrog i jednakog (bonum et aequum)…“, Sič, M., (2002). Praktikum iz rimskog privatnog prava, Novi Sad, Pravni fakultet, str. 191. 9 Malenica, A., (2003). Rimsko pravo, Novi Sad, Pravni fakultet, str. 300.

64


stranke mogu samo da zahtevaju jedna od druge da međusobno ispune svoje obaveze. Odnosno, da jedna izvrši predaju stvari (traditio), a druga da isplati cenu (pretium). Ugovor o kupoprodaji u klasičnom pravu je kauzalni, teretni, komutativni i konsensualni ugovor bona fidei.10 U ranije doba rimska kupo-prodaja, kao i kupoprodaja u antičkim pravima, obavljala se u obliku manci-pacije. Mancipacija je dovodila do prenosa vlasništva. Mancipacija je pred-stavljala svečani prenos svojine koji se obavljao na Forumu u prisustvu obe stranke, najmanje pet svedoka i zvaničnog merača s vagom (libripens). Ovaj strogo formalan postupak, predviđen je Zakonom XII tablica, primenjivao se samo ukoliko se radilo o sticanju privatne svojine nad osnovnim stredstvima za proizvodnju (res mancipi), u koje su spadale zemljišta u okolini Rima, kasnije i cele Italije, robovi, stoka i četiri službenosti vezane za kroišćenje tuđeg zemljišta.11 S obzirom da je kupoprodaja imala veoma veliku važnost u svakodnevnom životu, u toku II veka, pre nove ere, dobila je samostalnu pravnu zaštitu, pa je time bila uzdignuta u red kontrakata.12 Elementi savre-mene evidencije nepokretnosti postoje već u rimsko doba, a to su: katastri, javne (cenzorske ) knjige i pisane isprave o pravnim poslovima prometa nepo-kretnosti, posebno u ugovoru o kupoprodaji. Pri prodaji nepokretnosti osnov evidencije promene poreskog obveznika bio je ugovor o kupoprodaji. Ako bi neko prodao nešto iz svoje registrovane imovine, kupac bi bio kao nje-gov pravni sledbenik preuzeo na sebe poresku obavezu. To je bilo tako već u Ulpijanovo vreme. Naime, Ulpijan razmatra slučaj kupovine zemlje od strane više lica, pri čemu je prodavac u ugovoru naznačio ime samo jednog kupca. Na ovaj način prodavac je izigrao interese u ugovoru imenovanog kupca, jer je ceo teret poreza kupljene zemlje prešao samo na njega. Kako bi kupac kao novi vlasnik preuzeo porez kupljene stvari na sebe, ugovor je trebalo sačiniti u pisanoj formi. Na osnovu sačinjenog dokumenta poreska obaveza je prelazila na kupca.13

10 Vuletić, V., (2012). Nastanak i razvoj rimske prodaje: trijumf načela konsensualnosti. Harmonius, 1 (1), str. 109-130.11 Bujuklić, Ž., (2005). Forum Romanum- Rimska država, pravo, religija i mitovi. Centar za publi-kaciju fakulteta u Beogradu, str. 378.12 Romac, A., ( 1981). Rimsko pravo, Zagreb, str. 304-305.13 Sič, M., (2013). Katastri, zemljišni registri i isprave o kupoprodaji u starom Rimu – elementi modernih zemljišnih knjiga. Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad, 46 (1), str. 279-292.

65


2.1. Bitni elementi

Bitni elementi kupoprodaje su predmet14 i cena. Dakle, kupoprodaja na-staje kada se ugovorne strane saglase o ceni predmeta koji se prodaje. Predmet kupoprodaje može biti svaka stvar, pokretna i nepokretna, telesna i bestelesna, ako je res in commercio. Predmet kupoprodaje ne mogu biti stvari koje su van prometa (res extra commercium). I buduće stvari mogle su biti predmet kupoprodaje. U vezi sa tim, pravi se razlika između kupovine buduće stva-ri empitio rei speratae i kupovine nade empotio spei. Kod kupovine buduće stvari empatio rei speratae, radi se o uslovnoj kupoprodaji koja stvara obavezu samo ako stvar nastane i u obimu u kome nastane. Dok je kod kupovine nade empotio spei, u pitanju bezuslovni ugovor kod koga rizik snosi kupac (npr. kupac unapred kupuje ceo ulov ribe i plaća ugovorenu cenu nezavisno od količine ribe koja će biti uhvaćena). Pomponius, D18,1,8,1: „Ni kupovina, ni prodaja se ne mogu zamisliti bez stvari koja se prodaje. Jedino se plodovi i još nerođena mladunčad valjano kupuju, ali tako, da kada se mladunče rodi, smatra se da je prodato u ono vreme, kada je pravni posao bio zaključen; no ako je prodavac postupao tako, da se oni ne rode, ili da ih ne bude, može se podići actio empti. U nekim slučajevima se ipak smatra da postoji (valjana) prodaja iako nema stvari, na primer, kada se kupuje na sreću, što biva kada se kupi ulov riba ili ptica, ili stvari koje se bacaju narodu na poklon: kupovina se, naime, zaključuje i ako ništa ne bude ulovljeno, jer je to kupovina nade (empatio spei)…“15 Dakle, kupovina nade je oblik ugovora na sreću. Ugovori na sreću se nazivaju aleatornim16 pravnim poslovima. Cena (pretium) mora biti u celosti ili većim delom izražena u novcu. Cena mora biti određena ili bar odrediva. Određena je kada je poznata u trenutku zaključenja ugovora, a odre-diva je kada se naknadno izračunava po dogovorenom kriterijumu. Cena mora biti ozbiljna (verum), što znači da je prilikom pogađanja cene svaka strana nastojala da postigne ono što je za nju najpovoljnije. U klasičnom pravu cena ne mora biti pravična (iustum), odnosno ne mora odgovarati tržišnoj vredno-sti stvari. Klasični pravnici kažu da ništa nije normalnije nego da prodavac nastoji da proda što skuplje, a kupac da kupi što jeftinije.17 Ulpianus, D. 4, 4, 16, 4: „ Pomponije takođe kaže, da je po prirodi stvari dozvoljeno da u

14 Ea in obligatione consistere, quae pecunia lui praestarique possunt – Predmet obligacije može biti samo ono što se može novcem zameniti. Ignjatović, M., (2010). Rimsko pravo: priručnik za pripremu ispita, prvo izdanje, Banja Luka, Panevropski univerzitet Aperon, str. 119.15 Sič, M., (2002). Praktikum iz rimskog privatnog prava, Novi Sad, Pravni fakultet, str. 192.16 Lat. alea- kocka17 Malenica, A., (2003). Rimsko pravo. Pravni fakultet, Novi Sad, str. 301-302.

66


pogledu cene kod kupovine i prodaje, stranke mogu jedna drugu prevariti.“18 Gaj navodi, da se kupoprodaja sklapa kada se postigne saglasnost o ceni, iako nije isplaćena cena niti je data kapara. Smatra, se da kada je data kapara, je znak da je zaključena kupoprodaja.19

2.2. Prava i obaveze ugovornih strana20

Ugovor o kupoprodaji je obostrano teretan ugovor, pa prema tome za sobom povlači niz obaveza i za kupca i za prodavca. Pre svega prodavac je u obavezi da preda stvar, a kupac da plati cenu. Prodavac je dužan da stvar čuva do predaje sa pažnjom dobrog domaćina i da je preda kupcu. Paulus, D. 18, 6, 3: „Prodavac treba da odgovara za čuvanje stvari (custodia) isto onako kako odgovaraju oni kojima je stvar data na poslugu (tj. trebalo bi da posveti veći stepen pažnje od one koju pokazuje u svojim stvarima).“21 Kupac je dužan platiti ugovorenu cenu, za predati predmet. Kupac je, takođe, dužan prodavcu nadoknaditi eventualne troškove, prilikom čuvanja stvari, od momenta skla-panja ugovora, ukoliko je imao takve troškove, s obzirom na prirodu stvari. U pogledu prodaje stvari, u rimskom klasičnom i potklasičnom pravu osnovna obaveza prodavca znatno se razlikovala od obaveze kupca. Naime, kupac je bio u obavezi da prenese vlasništvo novca na prodavca, a prodavac je bio u obavezi da na kupca prenese miran posed stvari. Kupoprodaja je bila valjana i onda kada je stvar prodao bonae fidei possessor, jer je i on mogao kupcu osigurati miran posed, odnosno mogao ga je osigurati od opasnosti da mu neko treći vlasničkom tužbom ne oduzme stvar. Međutim, ako je prodavac bio nesavestan, odnosno, ako je znao da prodaje tuđu stvar, bio je odgovoran kupcu, čak i onda kada do evikcije nije ni došlo.22

2.3. Odgovornost za evikciju i fizičke nedostatke

Prodavac garantuje da stvar nema pravne ni fizičke nedostatke. Pod pravnim nedostacima se misli na neke terete (založno pravo, službenost) ili na slučaj da stvar nije njegova. Ukoliko neko proda tuđu stvar, pa pravi vlasnik

18 Sič, M., (2002). Praktikum iz rimskog privatnog prava, Pravni fakultet, Novi Sad, str. 193.19 Gaj, (1982). Institucije. Beograd, Nolit,139, str. 213.20 Bona fides exigiti ut quod convenit fiat – Poštenje zahteva da se učini što je ugovoreno. Ignjatović, M., (2014). Pravna pravila rimskog prava. Niš, Pravni fakultet, str. 75.21 Sič, M., (2002). Praktikum iz rimskog privatnog prava, Novi Sad, Pravni fakultet, str. 195.22 Romac, A., ( 1981). Rimsko pravo, Zagreb, str. 307- 309.

67


podigne rei vindicatio23 i oduzme je kupcu, kaže se da je stvar evicirana, od-nosno da postoji evikcija. Prodavac je dužan da štiti kupca (zaštita od evik-cije), ukoliko se pojavi treće lice i uznemirava kupca svojinskom ili drugom tužbom. Kupac je u obavezi da obavesti prodavca da postoji uznemiravanje, a prodavac će ili preuzeti spor ili će mu pomagati u parnici. U slučaju da stvar bude oduzeta, kupac može posebnom tužbom (actio autoritatis) tražiti povraćaj dvostruke cene, a putem actio empti ima pravo da traži naknadu štete za ostale slučajeve evikcije.24 Ius civile predviđa odgovornost prodavca zbog mana stvari za slučaj: prodavčeve izjave da stvar nema mane, odnosno da ima određene osobine; zlonamernog prikrivanja mana; za slučaj date garancije u formi stipulacije. Ukoliko kupac otkrije neku manu na stvari u bilo kojoj od navedenih situacija, mogao je zahtevati naplatu štete. Kurulski edil, koji je brinuo o redu na pijaci, u ediktu je propisao pravila po kojima će rešavati sporove iz kupoprodaje robova i stoke. Prema ovom ediktu prodavac je odgo-varao za skrivene mane stoke i robova, pre svega za bolest, bez obzira da li je za njih znao. Kako bi se oslobodio od odgovornosti prodavac je morao ispisati na tabli mane roba ili životinje koju prodaje i na taj način ih predočiti poten-cijalnom kupcu. Ediktom je omogućeno kupcu da u roku od dva meseca od zaključenja kupoprodaje putem actio redhibitoria ostvari povraćaj u pređašnje stanje ili da u roku od šest meseci sa actio quanti minoris zahteva umanjenje cene srazmerno smanjenoj vrednosti stvari. Ako su mane bile ozbiljne ili je prodavac postupao sa zlom namerom, ove tužbe su se mogle podići u dužim rokovima od šest, odnosno dvanaest meseci.25

2.4. Pravna zaštita

Pravna zaštita ugovora o kupoprodaji, bile su dve tužbe empatio venditio i actio venditio. Kupac je sa empatio venditi mogao zahtevati predaju stvari, a prodavac je sa actio venditi mogao zahtevati isplatu cene, a u slučaju docnje i kamate. Obe tužbe su bile actiones bonae fidei. U ranije doba svi odnosi koji su mogli nastati iz kupoprodaje, uključujući i mane stvari, rešavani su upotre-bom dve napred navedene tužbe. Kasnije su se javile i tužbe actio redhibitoria i actio quanti minoris. Obe tužbe su bile actiones bone fidei, pa se smatralo da one sadrže u sebi i exceptio doli. Bez obzira da li se taj prigovor unosio

23 Tužba za sporove povodom prava na nekoj stvari. Ignjatović, M., (2014). Pravna pravila rimskog prava. Niš, Pravni fakultet, str. 42.24 Stanojević, O., (2003). Rimsko pravo. Pravni fakultet, Univerzitet u Srpskom Sarajevu, str. 295.25 Malenica, A., (2003). Rimsko pravo. Novi Sad, Pravni fakultet, str. 305.

68


u formulu tužbe. On je u ugovoru o kupoprodaji imao u rimsko doba pose-ban naziv (exceptio rei nondum traditae), služio je samo za odbijanje zahteva prodavca koji je tražio isplatu cene, a još nije predao stvar kupcu, kasnije je dobio naziv, prigovor zbog neispunjenog ugovora – exceptio non admpleti contractus.26

2.5. Dodatni sporazumi

S obzirom da je kupoprodaja jedan od najvažnijih ugovora obligacionog prava, te njegovo svakodnevno zaključivanje dovelo je do prakse da se uz ugovor o kupoprodaji ugovaraju razni dugi sporazumi. Sporazumi kako bi bili valjani morali su biti zaključeni odmah, zajedno sa zaključenjem osnovnog ugovora, zbog toga se i nazivaju pacta in continenti. Neki dodatni sporazumi imali su stvarnopravni učinak, što znači da je raskidom ugovora o kupoproda-ji predata stvar ipso iure (sama po sebi, odmah) ponovo prelazila u vlasništvo prodavca, koji ju je, prema tome, mogao od kupca zahtevati pomoću rei vindi-catio. Najvažniji sporazumi su: lex commissoria, in diem addicatio, pactum reservati dominii. Lex commissoria je sporazum na osnovu koga prodavac sebi zadržava pravo da od ugovora odustane, ako mu kupac u određenom roku ne isplati dogovorenu cenu. Efekat sporazuma deluje ex tunc, što znači da prodavcu pripadaju svi plodovi stvari ako je do njih došao nakon sklapanja ugovora, odnosno predaje stvari kupcu. Posebnim sporazumom in diem ad-dictio davano je pravo prodavcu da raskine ugovor ako u određenom roku nađe povoljnijeg kupca. Pactum reservati dominii je sporazum na osnovu koga prodavac zadržava pravo vlasništva prodate stvari i nakon predaje stvari kupcu, obično do potpune isplate cene. Sporazumom, pactum displicentiae (neformalni sporazum o „nesviđanju“), kupac je dobijao pravo da neko vre-me koristi stvar i da je vrati ako mu se ne svidi. Sporazumom o pravu preče kupovine (pactum protimiseos), prodavac je sticao pravo da kupac, ako ikada poželi da proda stvar, najpre njemu ponudi. Pactum de retromendo je spora-zum kojim prodavac zadržava pravo da prodatu stvar, nakon određenog roka ponovo kupi, a pactum de retrovendendo je sporazum kojim se kupcu daje pravo da kupljenu stvar natrag proda prodavcu. Za dva poslednja sporazuma, uglavnom je važila cena koja je bila ugovorena za prvu kupovinu, odnosno prodaju.27

26 Romac, A, .(1981). Rimsko pravo, Zagreb, str. 312.27 Stanojević, O., (2003). Rimsko pravo. Pravni fakultet, Univerzitet u Srpskom Sarajevu, str. 296.

69


Zaključak

Analizirajući poreklo ugovora o kupoprodaji može se zaključiti da nje-govi koreni sežu hiljadama godina unazad. Ovaj ugovor je kroz celu istoriju, kao i danas bio i ostao najvažniji i najrašireniji ugovor obligacionog prava. Od prvobitnih njegovih obika do danas doživeo je značajnu evoluciju u više faza. U rimskom pravu ovaj ugovor se nazivao empatio venditio. Empatio venditio je konsensualni kontrakt kojim se jedna strana, prodavac (venditor), obavezu-je da prenese mirno i celovito raspolaganje na stvari, a druga strana, kupac (emptor), da zauzvrat prenese svojinu na određenoj sumi novca (pretium). Za zaključenje ugovora o kupoprodaji dovoljan je sporazum volja stranaka (consensus). Prema rimskom klasičnom pravu, prilikom sklapanja ugovora o kupoprodaji, stranke mogu samo da zahtevaju jedna od druge da međusobno ispune svoje obaveze. Odnosno, da jedna izvrši predaju stvari (traditio), a druga da isplati cenu (pretium). Pravna zaštita ugovora o kupoprodaji, bile su dve tužbe empatio venditio i actio venditio. S obzirom na važnost ugovora o kupoprodaji u svakodnevnom životu, uz ugovor o kupoprodaji ugovarali su se i razni sporazumi, koji su morali biti zaključeni odmah kada i osnovni ugovor, kako bi bili pravno valjani.

70


Sanja Maksimović, LLDAssistant professor, The Faculty of Law for Commerce and Judiciary in Novi Sad, The University of Business Academy in Novi Sad

Danijela Despotović, LLDAssistant professor, The Dean – The Faculty of Law, Slobomir P University, Republic of Srpska

THE PURCHASE CONTRACT IN ROMAN LAW

A b s t r a c t

THE purchase contract has originated from the Roman contract empatio venditio. By this consensual contract, one side, a vendor is obliged to carry over a complete disposal on things, and the other side, an emptor is obliged to pay a certain sum of money (pretium). In this paper, we will analyze the origin of the purchase contract in Roman law.

Keywords: purchase, selling, empatio venditio

Literatura

1. Bujuklić, Ž,. (2005). Forum Romanum- Rimska država, pravo, religija i mitovi. Centar za publikaciju fakulteta u Beogradu

2. Gaj, (prev.) (1982). Institucije, Nolit, Beograd 3. Ignjatović, M., (2010). Rimsko pravo: priručnik za pripremu ispita, prvo

izdanje, Banja Luka, Panevropski univerzitet Aperon 4. Ignjatović, M. (2014). Pravna pravila rimskog prava. Niš, Pravni fakultet 5. Malenica, A.,(2003). Rimsko pravo, Novi Sad, Pravni fakultet 6. Maksimović, S., Despotović D. (2016). Ugovor o delu u rimskom pravu.

Pravo teorija i praksa, 33 (7-9) 7. Romac, A,. (1981). Rimsko pravo. Zagreb, Pravni fakultet

71


8. Stanojević, O., (2003). Rimsko pravo. Pravni fakultet, Univerzitet u Srpskom Sarajevu

9. Stojanović, S., (2016). Zbornik radova studenata doktorskih studija pra-va. Vol. 4, Pravni fakultet Univerziteta, Niš

10. Sič, M., (2002). Praktikum iz rimskog privatnog prava, Novi Sad, Pravni fakultet

11. Sič, M., (2006). Trajne vrednosti rimskog prava. Zbornik radova Pravnog fakulteta u Splitu, 43 (3)

12. Sič M. (2013). Katastri, zemljišni registri i isprave o kupoprodaji u starom Rimu- elementi modernih zemljišnih knjiga. Zbornik radova Pravnog fa-kulteta, Novi Sad, 47 (2)

13. Vuletić V.(2012). Nastanak i razvoj rimske prodaje: trijumf načela kon-sensualnosti. Harmonius, 1 (1)

14. Zakon o obligacionim odnosima sa registrom pojmova: prvo izdanje (2008). priredio Ožegović N., Beograd, Poslovni biro

72

UPUTSTVO AUTORIMAZA PISANJE I PRIPREMANJE RUKOPISA

Uređivački odbor časopisa „Pravo – teorija i praksa” moli saradnike da tekstove za objavljivanje pišu u skladu sa sledećim uputstvom:

U časopisu se objavljuju radovi iz pravnih ekonomskih i društvenih disci-plina. Pod terminom radovi podrazumevaju se: članci, prikazi, analize propisa, studentski radovi i drugi prilozi. Radovi se po pravilu dostavljaju u elektron-skom obliku na sledeću e-mail adresu: [email protected].

Svi radovi podležu recenziji. Svaki naučni rad ocenjuju bar dva recezenta po izboru redakcije. Redakcija ima pravo da prilagodi rad pravilma uređivanja časopisa.

Opšte informacije za pisanje rada:Radove pisati na srpskom ili engleskom jeziku. Koristiti vrednost 25 mm

za sve margine.Rad treba da bude napisan u tekst procesoru Microsoft Word, fontom

Times New Roman, veličine 12 pt, latinicom, prored 1,5. Obim rada može biti najviše do 12 stranica formata A4, uključujući tekst, tabele, slike, grafikone, literaturu i ostale priloge.

Na naslovnoj strani članak treba da sadrži naslov rada na srpskom jeziku, a ispod toga i na engleskom jeziku, veličine 14 pt, Bold. Zatim razmak, pa na-vesti ime i prezime autora, titulu, afilijaciju (mesto zaposlenja), e-mail adresu i kontakt telefon, veličine 12 pt. Zatim razmak, pa napisati apstrakt, dužine do 250 reči, na srpskom jeziku, a ispod toga i na engleskom jeziku, veličine 12 pt. Ključne reči se navode nakon jednog reda razmaka ispod apstrakta, na srp-skom jeziku, a ispod toga i na engleskom jeziku. Treba da ih bude maksimalno pet, veličine 12 pt, Italic. Zatim razmak, dva reda pa sledi tekst rada.

Radove pisati jezgrovito, razumljivim stilom i logičkim redom koji, po pravilu, uključuje: uvodni deo, razradu teme i zaključak. Veličina slova za osnovni tekst je 12 pt. Naslovi i podnaslovi u tekstu 12 pt, Bold.

Za pisanje referenci koristiti APA (Priručnik za publikovanje, Američko psihološko društvo) međunarodni standard za pisanje referenci s tim što smo zadržali citiranje u fusnotama. Napomene tj. fusnote mogu sadržati dopunska objašnjenja ili komentare koji su u vezi sa tekstom. Fusnote se pišu u fontu 10 pt.

Primeri kako da citirate određenu vrstu izvora koje koristite:1. Primer ukoliko citirate monografiju:a. Carić, S., (2007). Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Novi Sad,

Privredna akademija, str. 48

73

2. Ukoliko monografija ima više od tri autora:a. Carić, S. et al., (2000). Međunarodno poslovno pravo, Novi Sad, Centar

za privredni consulting, str. 56

3. Primer ukoliko citirate članak iz časopisa:a. Ignjatović, A., (2009). Specifičnosti izvršenja krivičnih sankcija prema

maloletnicima. Pravo – teorija i praksa 26 (7-8), str. 78

4. Primer ukoliko citirate rad iz Zbornika radova:a. Radovanov, A., (2004). Značaj sudske prakse pri odmeravanju pravič-

ne novčane naknade nematerijalne štete u: Aleksandar K. Filipović, et al. (urednik) Naknada štete i ugovor o osiguranju – zbornik radova sa savetovanja, Zlatibor, Novi Sad Privredna akademija str. 150

5. Primeri ukoliko citirate izvor sa Interneta:a. Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj (2009, Jul 10). Lista časopi-

sa za društvene nauke. Preuzeto sa: http://www.nauka.gov.rs/cir/index.php?option=com_content&task=view&id =930&Itemid

b. Filipi-Matutinović, S., Popović, A. i Krinulović, O. (2008). Citatne baze podataka Web of Science, Scopus, Google Scholar, Kurs B 2/08 [Power Point prezentacija], (2009. Novembar 14) Preuzeto sa: http://www.ns.ac.yu/sr/centBib/aktivnosti.html

c. Ceon. (Bibliometrijski pokazatelji učinka časopisa. (2009, Novem bar 14). Pre uze to sa: http://ceon.rs/index.php?option=com_content&task=-view&id= 84&Itemi d = 896

d. Pravo, u Wikipediji (2009, Avgust 22). Preuzeto sa: http://hr.wikipedia.org/wiki/Pravo

6. Primeri ukoliko citirate Zakona. Zakon o obligacionim odnosima, Službeni list SRJ, br. 31/93;b. Ukoliko preciznije citirate: Zakon o obligacionim odnosima, Službeni

list SRJ, br. 31/93, član 18. stav 2.

7. Ukoliko ponavljate citirane reference – primeri:a. Ukoliko u radu citirate samo jedan tekst određenog autora, kada prvi

put citirate pišete kompletnu referencu a svaki sledeći put dovoljno je: Carić, S. op. cit. str. 77

b. Ukoliko više puta citirate različite tekstove istog autora, kada prvi put citirate pišete kompletnu referencu a svaki sledeći put dovoljno je: Kokolj, M., Prekršajno pravo, str. 98 ili Kokolj, M., Krivično procesno pravo, str. 69

74

8. Citiranje teksta na istoj stranici kao i u prethodnoj fusnoti:a. Ukoliko citirate tekst iz istog izvora i sa iste stranice kao i u prethodnoj

fusnoti: Ibid.b. Ukoliko citirate tekst iz istog izvora ali sa različitih stranica kao i u

prethodnoj fusnoti: Ibid., 25Na kraju svakog naučnog čanka obavezno je napisati Literaturu odnosno,

spisak korišćenih, odnosno citiranih referenci po abecednom redu.

Literatura

1. Carić, S., (2007). Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Novi Sad, Privredna akademija

2. Carić, S. et al. (2000). Međunarodno poslovno pravo, Novi Sad, Centar za privredni consulting

3. Ceon. Bibliometrijski pokazatelji ucinka casopisa. (2009, Novembar 14). Preuzeto sa: http://ceon.rs/index.php?option=com content&task = view&-id = 84&Itemid=896

4. Filipi-Matutinović, S., Popović, A. i Krinulović, O., (2008). Citatne baze podataka Web of Science, Scopus, Google Scholar, Kurs B 2/08 [Pouer Point prezentacija], (2009. Novembar 14) Preuzeto sa: http://www.ns.ac.yu/sr/centBib/aktivnosti.html

5. Ignjatović, A., (2009). Specifičnosti izvršenja krivičnih sankcija prema maloletnicima. Pravo – teorija ipraksa 26 (7-8), str. 76-92

6. Pravo, u Wikipediji (2009, Avgust 22). Preuzeto sa: http://hr.wikipedia.org/wiki/Pravo

7. Radovanov, A., (2004). Značaj sudske prakse pri odmeravanju pravične novčane naknade nematerijalne štete u: Aleksandar K. Filipović, et al. (urednik), Naknada štete i ugovor o osiguranju – zbornik radova sa save-tovanja, Zlatibor, Novi Sad Privredna akademija str. 139-154

8. Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj (2009, Jul 10). Lista časopi-sa za društvene nauke. Preuzeto sa: http://www.nauka.gov.rs/cir/index.php?option=com content&task=view&id=930& Itemid

9. Zakon o obligacionim odnosima, Službeni list SRJ, br. 31/93

75

THE INSTRUCTION TO THE AUTHORSFOR WRITING AND PREPARING MANUSCRIPTS

The editorial board of the „Law – theory and praxis” magazine asks its associates to write their texts to be published according to the following instruction:

In the magazine there are being published the pieces of work referring to legal, economic and social disciplines. Under the term pieces of work we mean the following: articles, reviews, the analyses of regulations, students` papers and other additional texts. The pieces of work are as a rule being sent in an electronic form to the following e-mail address: [email protected].

All pieces of work must submit the criticism. Each scientific paper is judged by at least two critics according to the choice of the editorial board. The editorial board has the right to adjust the paper work to the editorial rules of the magazine.

General information about writing the paper work:Pieces of work should be written in Serbian or English. One should use

the value of 25mm for all margins.The piece of work should be written in the Microsoft Word text proce-

ssor, Times New Roman font of the value of 12 pt, in Latin letters, with a spa-cing of 1,5. The range of the paper work can be of 12 pages at most in an A4 format including a text, tables, pictures, graphs, literature and other additional material.

The title-page of an article should contain the title of the paper work in Serbian, and below it there should be the same thing in English of the value of 14 pt, Bold. Then comes a spacing, the author`s name and surname after it, his/her title, affiliation (the working place), the e-mail address and contact phone of the value of 12 pt. After that there is a spacing, and then there should be written an abstract of the length to 250 words in Serbian, and in English below it, of the value of 12 pt. Key words are stated after one line of a spacing below the abstract written in Serbian, and in English below it. There should maximally be five of them, of the value of 12 pt, Italic. Then comes a two-line spacing and the text of the work.

Pieces of work should be written concisely and intelligibly in a logical order which, according to the rule, includes the following: an introduction, the working out of the topic and a conclusion. The letters of the basic text should be of the value of 12 pt. Titles and subtitles in the text should be of the value of 12 pt, Bold.

76

One should use the APA (The hand book for publishing, the American psychological association) for writing references as an international standard for writing references including the fact that we have kept citing in footnotes. Remarks, namely footnotes, may contain additional explanations or comments referring to the text. Footnotes are written in a font of 10 pt.

There are some examples how to cite a certain source you have used:1. There is an example of citing a monograph:a. Carić, S., (2007). Banking business and papers, Novi Sad, The Business

Academy, p. 48

2. If a monograph has more than three authors:a. Carić, S. et al., (2000). International Business Law, Novi Sad, The

Centre for Business Consulting, p. 56

3. There is an example of citing a magazine article:a. Ignjatović, A., (2009). Specific qualities of realization of criminal sanc-

tions referring to minors. The Law – theory and praxis 26 (7–8), p. 78.

4. There is an example of citing some paper work from the Anthology of paper works:

a. Radovanov, A., (2004). The importance of the court praxis while de-fining the right financial compensation of non-material damage in: Aleksandar K. Filipović, et al. (an editor) Damage compensation and the insurance contract – the anthology of paper works from the sympo-sium, Zlatibor, Novi Sad, The Business Academy, p. 150

5. There are some examples of citing a certain source from the Internet:

a. The Ministry of Science and Technological Development (2009, 10th July). The list of social sciences magazines. Taken from: http://www.na-uka.gov.rs/cir/index.php?option=com content&task= view&id=930& Itemid

b. Filipi-Matutinović, S., Popović, A. and Krinulović O. (2008). Citing bases of information of Web of Science, Scopus, Google Scholar, Course B 2/08 (The Power Point presentation), (2009, 14th November). Taken from: http://www.ns.ac.yu/sr/centBib/aktivnosti.html

c. Ceon. (Bibliometrical indicators of effects made by magazines. 2009, 14th November). Taken from: http://ceon.rs/index.php?option=com content&task=view&id=84&Itemid=896

d. Law, in Wikipedia (2009, 22nd August). Taken from: http://hr.wikipedia.org/wiki/Pravo

77

6. There are some examples if you like to cite some Act:a. The Act of Contract, The Official Gazette of Federal Republic of

Yugoslavia, no. 31/93;b. If you like to be more precise in citing: The Act of Contract, The

Official Gazette of Federal Republic of Yugoslavia, no. 31/93, article 18, section 2.

7. There are some examples of repeating already cited references:a. If you cite only one text of a certain author in your paper work, you

should write a completed reference when citing for the first time. Every other time it is enough to write: Carić S. op. cit. p. 77

b. If you cite different texts of the same author several times, you should write a completed reference when citing for the first time. Every other time it is enough to write: Kokolj, M., Law of Delict, p. 98 or Kokolj, M., Criminal-Procedural Law, p. 69

8. Citing of the text on the same page being already mentioned in the previous footnote:

a. If you cite a text from the same source and the same page being already mentioned in the previous footnote, you should write: Ibid.

b. If you cite a text from the same source, but from different pages alre-ady mentioned in the previous footnote, you should write: Ibid., 25

At the end of each scientific article it is necessary to write Literature, namely, a list of the used or cited references according to an alphabetical order.

Literature

1. Carić, S., (2007). Banking business and papers, Novi Sad, The Business Academy

2. Carić, S. et al., (2000). International Business Law, Novi Sad, The Centre for Business Consulting

3. Ceon. Bibliometrical indicators of effects made by magazines. (2009, 14th November). Taken from: http://ceon.rs/index.php?option=com content&task=view&id=84&Itemid=896

4. Filipi-Matutinović, S., Popović, A. and Krinulović, O., (2008). Citing ba-ses of information of Web of Science, Scopus, Google Scholar, Course B 2/08 (The Power Point presentation), (2009, 14th November). Taken from: http://www.ns.ac.yu/sr/centBib/aktivnosti.html

78

5. Ignjatović, A., (2009). Specific qualities of realization of criminal sancti-ons referring to minors. The Law – theory and praxis 26 (7–8), ps. 76–92

6. Law, in Wikipedia (2009, 22nd August). Taken from: http://hr.wikipedia.org/wiki/Pravo

7. Radovanov, A., (2004). The importance of the court praxis while defining the right financial compensation of non-material damage in: Aleksandar K. Filipović, et al. (an editor) Damage compensation and the insurance contract – the anthology of paper works from the symposium, Zlatibor, Novi Sad, The Business Academy, ps. 139–154

8. The Ministry of Science and Technological Development (2009, 10th July). The list of social sciences magazines. Taken from: http://www.nauka.gov.rs/cir/index.php?option=com content&task=view&id=930&Itemid

9. The Act of Contract, The Official Gazette of Federal Republic of Yugoslavia, no. 31/93

Documents

PRAVO · PRAVO – teorija i praksa Godina XXXIV Novi Sad, jul - septembar 2017. Broj 7–9 SADRŽAJ AKTUELNA TEMA Slobodan Malešić Sporazum o priznanju prekršaja i njegova implementacija