Интернет и књижевност у настави 2012.

Оноре де Балзак Предговор Људској комедији

13/08/2012.

2

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР ЉУДСКОЈ КОМЕДИЈИ ..................................................................................... 3

НЕПОЗНАТИ ПОЈМОВИ, ЛИЧНОСТИ, КЊИЖЕВНА ДЕЛА И ЛИКОВИ ..................... 14

A...................................................................................................................................... 14

Б ...................................................................................................................................... 14

В ...................................................................................................................................... 15

Г ...................................................................................................................................... 15

Д ...................................................................................................................................... 15

Е ...................................................................................................................................... 16

Ж ..................................................................................................................................... 17

З....................................................................................................................................... 18

И...................................................................................................................................... 18

К ...................................................................................................................................... 18

Л ...................................................................................................................................... 19

Љ ..................................................................................................................................... 19

М ..................................................................................................................................... 20

Н...................................................................................................................................... 21

О...................................................................................................................................... 21

П...................................................................................................................................... 21

Р ...................................................................................................................................... 22

С ...................................................................................................................................... 24

Т ...................................................................................................................................... 25

У...................................................................................................................................... 25

Ф ..................................................................................................................................... 25

Х...................................................................................................................................... 25

Ц...................................................................................................................................... 26

Ч ...................................................................................................................................... 26

Џ...................................................................................................................................... 26

Ш..................................................................................................................................... 26

ИНФОРМАЦИЈЕ О ПРИМАРНОМ ИЗДАЊУ...................................................................... 27

3

Оноре де Балзак

ПРЕДГОВОР ЉУДСКОЈ КОМЕДИЈИ

Дајући наслов Људска комедија делу започетом пре близу тринаест година, потребно је

да кажем како сам га замислио, да испричам како је постало, да укратко објасним његов план,

трудећи се да о свему томе говорим као да нисам ја у питању. То није тако тешко као што може

изгледати публици. Они који су написали мало дела, веома су самољубиви, док су они који

много раде веома скромни. Ова опаска објашњава испитивања којима су Корнеј, Молијер и

други велики писци подвргавали своја дела; ако их не можемо достићи у њиховим дивним

замислима, треба пожелети да им личимо у том осећању.

Прва замисао Људске комедије била је испрва у мени као какав сан, као какав

неостварљив план којим се заносимо а који нам се изјалови: химера која се насмеши, покаже

своје женско лице, па одмах затим рашири крила и одлети у фантастична небеса. Али химера,

као многе химере, постаје стварност; она има своје законе и своју тиранију, којима се морамо

покоравати.

Ова је замисао постала из поређења људског рода и животињског света.

Било би погрешно веровати да се велика препирка која се недавно водила између Кивјеа

и Жофроа Сент-Илера тицала неке нове научне идеје. Јединством материје бавили су се и

раније, називајући га другим именом, највећи умови последња два века. Читајући наново

необична дела мистичних писаца који су се бавили науком у њеном односу према

бесконачности, као што су Сведенборг, Сен-Мартен и други, и списе најгенијалнијих

природњака, као што су Лајбниц, Бифон, Шарл-Боне, итд., налазимо у Лајбницовим монадама, у

Бифоновим органским молекулима, у биљној сили Нидемовој, у уметању сличних делова једних

у друге код Шарла Бонеа, који је имао смелости да 1760. напише: Животиња живи као биљка; −

налазимо, кажем, клице дивног закона о ономе што постоји само по себи, на ком се заснива

јединство материје. Постоји само једна животиња. Творац је створио сва органска бића по

једном истом узору. Животиња је основ који добија свој спољни облик, или, да се тачније

изразим, своје разне облике у срединама у којима јој је одређено да се развија. Зоолошке врсте

настају из тих разлика. Служиће вечно на част Жофроа Сент-Илеру, који је победио Кивјеа у

том крупном научном питању, што је истакао и бранио ту теорију, која је, уосталом, у складу с

4

нашим схватањем божанске моћи. Његову је победу поздравио велики Гете у последњем чланку

који је написао.

Дубоко убеђен у истинитост тог учења много пре расправа које су настале поводом њега,

увиђао сам да у том погледу друштво личи на природу. Зар друштво не ствара од човека, према

средини у којој он развија своју делатност, толико различитих људи колико има подврста у

зоологији? Иако их је теже уочити, разлике између војника, радника, управитеља, адвоката,

беспосличара, научника, државника, трговца, морнара, песника, сиромаха, свештеника, исто су

тако велике као разлике између вука, лава, магарца, гаврана, ајкуле, морског пса, овце, итд.

Према томе, било је и увек ће бити друштвених врста, као што има и зоолошких врста. Кад је

Бифон написао величанствено дело, покушавши да у једној књизи изложи целу зоологију, зар

такво дело не би требало написати и о друштву? Али природа је поставила животињским

подврстама границе које не могу важити за друштво. Кад је Бифон приказао лава, за лавицу му

је било довољно само неколико реченица, док у друштву, жена није увек само женка свог

мушкарца. Један брак може се састојати из два потпуно различита бића. Понекад би жена каквог

трговца могла бити кнегиња, док често кнегиња не вреди колико жена каквог уметника. У

друштвеном животу има случајности које природа себи не допушта, јер он је истовремено и

природа и друштво. Зато је описивање друштвених врста, ако имамо у виду само два пола, бар

двапут обимније од описивања животињских врста. Најзад, код животиња мало се драма

одиграва, међу њима нема пометње; оне се међу собом нападају и то је све. И људи насрћу једни

на друге, али њихов виши или нижи ступањ интелигенције чини ту борбу много сложенијом.

Иако неки научници још не признају да се у огромној животној бујици животињска природа

прелива у људску, неоспорно је да бакалин може да постане француски пер а да се племић

спушта на последњи друштвени степен. Бифон је уз то нашао да је живот у животиња претерано

прост. Животиња има мало покућанства, не зна ни за уметност ни за науке, док човек, по неком

закону који још није разјашњен, тежи да испољи своје нарави, своју мисао и свој живот у свему

ономе што прилагођава својим потребама. Мада су Левенхок, Свамердам, Спаланцани, Реомир,

Шарл-Боне, Милер, Халер и други истрајни зоолози показали колико су занимљиве нарави у

животиња, навике сваке животиње, бар по нашем мишљењу, увек су исте, док навике, ношње,

речи, обиталишта каквог кнеза, банкара, уметника, грађанина, свештеника и сиромаха потпуно

се разликују и мењају се са цивилизацијама.

Зато је будуће дело требало да има троструки облик: људе, жене и ствари, то јест

личности и материјалну слику њихове мисли; речју, човека и живот, јер живот је наша одећа.

5

Ко није запазио читајући сувопарна и досадна набрајања чињеница које су назване

историјом, да су писци свих времена, у Египту, Персији, Грчкој и Риму, заборавили да нам

напишу историју нарави. Петронијев одломак о приватном животу Римљана више нас једи но

што задовољава нашу радозналост. Кад је запазио ту велику празнину у области историје, опат

Бартелеми посветио је свој живот описивању грчких нарави у свом Анахарзису.

Али како да се учини занимљивом драма са три до четири хиљаде личности које

представљају једно друштво? Како да се угоди истовремено песнику, филозофу и масама које

траже поезију и филозофију у виду потресних слика? Ако сам и раније схватао значај и поезију

ове историје људског срца, нисам знао како је треба написати; јер, до нашег доба, најславнији

приповедачи прошлости трошили су своје способности на стварању једне или две типичне

личности, на сликању једне стране живота. О томе сам мислио кад сам читао дела Валтера

Скота. Валтер Скот, тај савремени песник, давао је тада исполинску снагу једном књижевном

роду који су неправедно назвали споредним. Зар збиља није теже бити такмац животној

стварности с Дафнисом и Хлое, Роландом, Амадисом, Паниржом, Дон Кихотом, Маноном

Леско, Кларисом, Ловеласом, Робинсоном Крусо, Жил Блазом, Осијаном, с Жили д'Етанж,

Ујаком Тобием, Вертером, Ренеом, Корином, Адолфом, Павлом и Виргинијом, Џени Дином,

Клеверхаузом, Ајванхом, Манфредом, Мињоном, него сређивати оне чињенице које су готово

исте код свих народа, проучавати дух застарелих закона, измишљати теорије које обмањују

народе, или као неки метафизичари, објашњавати суштаство? Пре свега, готово увек, те

личности чији је живот дужи, истинитији него живот поколења у ком су саздане, живе само ако

су снажан одраз садашњице. Пошто су зачете у утроби свог столећа, истинско људско срце куца

под њиховим оклопом, а често се у њима скрива и читава филозофија. Тако је Валтер Скот

уздигао до филозофског значаја историје роман, ту врсту књижевности која из века у век

украшује бесмртним дијамантима песнички венац земаља у којима цвета књижевност. Он је

унео у роман дух старих времена, он је у њему истовремено сјединио драму, дијалог, покрет,

пејзаж, опис; он је увео у њега натприродно и стварно, те састојке епопеје, он је дочарао поезију

непосредношћу најпростијих речи. Али, пошто је он нашао свој правац у усијаности рада или у

логици тога рада, не измишљајући неки систем, то он није ни мислио да повеже своја дела једно

с другим тако да чине потпуну историју у којој би свака глава била роман, а сваки роман једно

доба. Уочивши овај недостатак повезаности, што уосталом не умањује величину шкотског

писца, ја сам пронашао истовремено систем подесан за остварење свог дела и могућност да га

изведем. Иако сам, тако рећи, био опсењен необичном плодношћу Валтера Скота, увек истог а

6

увек оригиналног, нисам пао у очајање, јер сам нашао разјашњење његовог дара у бесконачној

разноликости људске природе. Случај је највећи романсијер на свету: ко хоће да буде плодан,

нека га само изучи. Пошто је француско друштво требало да буде историчар, ја сам могао бити

само његов секретар. Пописујући пороке и врлине, скупљајући најглавније случаје страсти,

сликајући карактере, одабирајући најважније друштвене догађаје, правећи типове спајањем

већег броја ознака истородних карактера, можда сам могао успети да напишем историју коју су

заборавили толики историчари, историју нарави. С много стрпљења и храбрости, надао сам се

саставити о Француској XIX века ону књигу коју нам, на несрећу и на општу жалост, нису

оставили о својим цивилизацијама ни Рим, ни Атина, ни Тир, ни Мемфис, ни Персија, ни

Индија, а коју је, по угледу на опата Бартелемиа, храбри и стрпљиви Монтеј покушао да напише

о средњем веку, али у мало привлачном облику.

Тај рад још не би значио ништа. Држећи се овог тачног сликања, писац би могао постати

сликар људских типова, с више или мање истинитости, с више или мање успеха, истрајан или

одважан, могао би постати приповедач драма унутрашњег живота, археолог друштвеног

покућанства, набрајач занимања, бележник добра и зла; али да бих заслужио хвале које мора

прижељкивати сваки уметник, било ми је потребно да изучим узроке или узрок тих друштвених

појава, да докучим скривени смисао у том огромном скупу лица, страсти и догађаја. Најзад,

пошто сам тражио, не кажем нашао, тај узрок, тај друштвени погон, зар није требало размислити

о природним начелима и видети чиме се друштво удаљава или приближава вечном закону, оном

што је истинито и лепо? И поред обимности премиса, које саме могу испунити једно дело, мој

рад, да би био потпун, морао је имати и свој закључак. Тако насликано, друштво би морало

носити у себи и узрок свог кретања.

Пишчев закон, оно чиме се он одликује, оно што га, не бојим се да то кажем, чини

равним државнику, можда и вишим од њега, јесте известан поглед на проблеме људског живота,

потпуна посвећеност начелима. Макијавели, Хобс, Босије, Лајбниц, Кант, Монтескије, јесу

наука коју државници примењују. „Писац”, рекао је Боналд, „мора имати утврђена мишљења у

моралу и политици; он мора себе сматрати за васпитача људи; јер, да бисмо сумњали, нису нам

потребни учитељи.” Ја сам одавно узео за правило ове значајне речи које представљају закон и

за монархистичког и за демократског писца. Тако, кад неко буде хтео да ме туче мојим мислима,

то ће значити да је погрешно разумео понеку иронију, или ће без разлога окретати против мене

речи мојих личности, чиме се нарочито служе клеветници. Што се тиче унутрашњег значења

или душе овог дела, ево закона на којима се оно заснива.

7

Човек није ни добар, ни рђав, он се рађа с нагонима и способностима; друштво га не

квари, како је мислио Русо, но усавршава и чини бољим; али користољубље развија у њему и

рђаве склоности. Како је хришћанство, а нарочито католицизам, као што сам рекао у Сеоском

лекару, савршен систем за сузбијање изопачених људских склоности, оно је најважнији састојак

друштвеног поретка.

Ако се пажљиво проучи слика друштва, снимљена, тако рећи, из самог живота са свим

оним што је у њему добро и рђаво, могла би се извући ова порука: ако је мисао или страст, која

садржи у себи мисао и осећање, друштвени састојак, она је исто тако и разоран елеменат. По

томе друштвени живот личи на људски. Народима се може обезбедити дуг живот само

обуздавањем животне делатности. Настава, или, радије, васпитање које би давали калуђерски

редови јесте, према томе, главни основ живота народа, једино средство да се у сваком друштву

смањи сума зла и повећа сума добра. Само вера може да припрема, кроти и води људску мисао,

извор зла и добра. Хришћанство је једина могућа вера (види писмо из Париза у Лују Ламберу, у

коме млади мистични филозоф објашњава, поводом Сведенборгове доктрине, како је од

постанка света постојала само једна религија). Хришћанство је створило нове народе, оно ће их

и сачувати. Отуда, без сумње, потреба за монархистичким начелом. Католицизам и краљевска

власт представљају два подједнака начела. Што се тиче граница у којима држава треба да држи

ова два начела да не би отишла у крајност, свако ће појмити да предговор, који мора бити

кратак, као што је овај, не може постати политичка расправа. Зато не треба да улазим ни у

садашње верске ни у садашње политичке размирице. Ја пишем у светлости две вечне истине:

религије и монархије, две нужде које су прогласили савремени догађаји, нужде ка којима сваки

писац здравог разума треба да покуша да врати нашу земљу. Нисам пријатељ избора, који су

изврсна ствар за доношење закона, али их одбацујем схваћене као једино друштвено средство, а

нарочито овако рђаво организоване, као што су данас, јер на њима не учествују знатне мањине,

о чијим би се мислима и интересима бринула монархистичка влада. Избори протегнути на све

дају нам владавину маса, једину која није нимало одговорна, владавину безграничне тираније,

јер се зове закон. Зато ја сматрам продицу а не јединку за битни друштвени састојак. У том

погледу, излажући се опасности да ме сматрају за назадњака, не придружујем се савременим

новаторима но стајем уз Босијеа и Боналда. Како су избори постали једино друштвено средство,

ако бих и ја њима прибегао, не би зато требало видети никакву противречност између мојих

поступака и мојих мисли. Инжењер објављује да ће се неки мост брзо срушити, да је опасно

сваком служити се њиме, а сам прелази преко њега, кад нема другог пута за одлазак у град.

8

Наполеон је изврсно прилагодио изборе духу наше земље. Зато су и најнезнатнији посланици

његовог Законодавног тела били најчувенији беседници у скупштинама за време Рестаурације.

Ниједна скупштина није вредела колико Законодавно тело, ако им упоредимо сваког човека

појединачно. Зато је изборни систем Царства с изменама које су налагала времена неоспорно

најбољи.

Неко може наћи у овој изјави нечег охолог и разметљивог. Оптужиће романсијера како

жели да буде историчар, питаће га каква су му политичка уверења. Ево мог одговора: ја само

вршим своју дужност. Дело ког сам се подухватио биће дуго као историја, ја сам био дужан да

објасним његов још скривени смисао, његова начела и његов морал.

Приморан да изоставим предговоре које сам објављивао као одговор на сасвим пролазне

критике, задржаћу из њих само једну напомену.

Писци који имају какав циљ, па био тај циљ враћање начелима која се налазе у

прошлости самим тим што су вечна, морају увек да крче земљиште. А сваког човека с личним

доприносом у области идеја, сваког ко укаже на какву злоупотребу, свакога ко жигоше зло да би

се отклонило, увек сматрају за неморална. Уосталом, прекор због неморалности, који је увек

упућиван смелом писцу, последњи је прекор који остаје да се учини кад нема шта друго да се

каже песнику. Ако су вам истинити описи; ако, захваљујући дневном и ноћном раду, успете да

пишете најтежим језиком на свету, онда вас прогласе за неморалног. Неморални су били и

Сократ и Исус Христос; обојицу су прогањали у име друштва која су хтели да сруше или

поправе. Кад хоће некога да убију, онда га оптуже због неморалности. Та ујдурма, свакодневна

у партијским борбама, служи на срамоту свих оних који се њоме служе. Лутер и Калвин добро

су знали шта раде служећи се, као штитом, повређеним материјалним интресима. Зато су могли

издржати до краја свог живота.

При описивању целог друштва, у свим његовим врењима, дешава се, мора се десити да у

неком спису има више зла но добра, да неки део фреске представља неку групу грешника, а

критика одмах дрекне на неморалност, не водећи рачуна о моралности ког другог дела који

треба да чини савршенију супротност с првим. Пошто критика није познавала главни план мог

дела, ја сам јој праштао, утолико пре што се критика не може спречити да врши свој посао, као

што се у томе не могу спречити ни вид, језик и разум. Затим, још није дошло време

непристрасности према мени. Уосталом, писац који се боји напада критике не треба да се лаћа

пера као што не треба да креће на пут неко ко увек рачуна на лепо време. У том погледу остаје

ми да приметим да најсавеснији моралисти јако сумњају да у друштву има онолико добрих

9

колико и рђавих дела, а у слици коју ја дајем о њему, има више честитих но порочних личности.

Дела за осуду, преступи, злочини, од најлакших до најтежих, увек су у њој кажњени од стране

људи или бога, јавно или тајно. Ја сам боље поступао но историчар, ја сам слободнији. Кромвел

на овом свету није добио друге казне сем оне коју му је досудио мислилац. А мишљења су још

била подељена. И сам Босије је штедео тог великог краљеубицу. Насилник Вилијам Орански, и

други насилник, Хуго Капет, доста су поживели, не осећајући више опасности и страха но

Хенри IV и Чарлс I. Кад бисмо изнели на видело живот Катарине II и Луја XVI, одрекли бисмо

им сваки морал, ако бисмо им судили са гледишта обичних људи; јер, за краљеве и државнике

постоји, како је рекао Наполеон, мали и велики морал. Слике из политичког живота заснивају

се на тој дивној опаски. Историја не мора тежити ка идеално лепом, као роман. Историја јесте

или требало би да буде оно што је била, док роман треба да буде бољи свет, рекла је госпођа

Некер, један од најотменијих духова прошлог столећа. Али роман не би значио ништа кад у тој

узвишеној лажи не би био истинит у појединостима. Морајући да се прилагођава схватањима

једне и сувише лицемерне земље, Валтер Скот је нетачно сликао жену у погледу људских

особина, зато што су му шизматици служили за обрасце. Протестанткиња нема идеала. Она

може бити непорочна, чиста, честита; али ће њена уздржљива љубав увек бити мирна, уредна

као испуњена дужност. Рекли бисте да је дева Марија расхладила срца софиста који су је

прогнали с неба, њу и њене ризнице милосрђа. У протестантизму, кад жена погреши, свршено је

с њом, док је у католичкој цркви нада у опроштај чини дивном. Зато за протестантског писца

постоји само једна жена, док католички писац налази нову жену у свакој новој прилици. Да је

Валтер Скот био католик, да је узео за задатак да верно слика разна друштва која су се мењала у

Шкотској, можда би сликар Ефие и Елисе (две личности због којих се кајао у старости) сликао

страсти са свим њиховим преступима и казнама, с врлинама које им наговештава покајање. Све

што је човечанско, страст је. Без ње би нам били непотребни и вера, и историја, и роман, и

уметност.

Видевши ме како скупљам грдне чињенице и како их описујем онакве какве су, са

страшћу као битним састојком, неке су особе уобразиле, сасвим неоправдано, да припадам

сензуалистичкој и материјалистичкој школи, два лика једне исте ствари, пантеизма. Али, можда

су се могли, можда су се морали преварити. Ја нимало не верујем у бескрајни напредак друштва;

ја верујем у победу човека над самим собом. Зато се страшно варају они који налазе да сматрам

човека за готово биће. Серафита, делателна доктрина хришћанског Буде, чини ми се довољан

одговор на ту оптужбу, која је негде олако изречена.

10

У неким одломцима овог обимног дела, покушао сам да популаришем необичне појаве,

могу рећи чуда електрицитета који се код човека претвара у неизмерну силу; али зар могу

мождане и нервне појаве које доказују постојање једног новог моралног света мењати утврђене

и нужне односе између светова и бога? Чиме они могу пољуљати католичке догме? Ако би се

било кад, на основу неоспорних чињеница, мисао убројила у флуиде који се обелодањују само

својим дејствима а чије је суштаство недоступно нашим чулима, чак увећаним толиким

механичким средствима, то не би имало већи значај него земљина округлина коју је запазио

Кристоф Колумбо, и њено окретање које је доказао Галилеј. Наша ће будућност остати иста.

Магнетизам код животиња, с чијим сам се чулима добро упознао још 1820; значајна

истраживања Гала, Лафатеровог следбеника; сви они који су ево већ педесет година изучавали

мисао, као што оптичар испитује светлост, две готово сличне ствари, долазе до закључка како у

корист мистичара, тих ученика апостола Јована, тако и у корист великих мислилаца, који су

основали духовни свет, ону сферу у којој се испољавају односи између човека и бога.

Ко добро схвати смисао овог дела, признаће да сталним, свакодневним, тајним или

јавним појавама, поступцима појединаца, њиховима узроцима и законима, придајем исто толико

значаја колико су досада историчари придавали догађајима јавног живота народа. Незнана

борба која се води у долини Индре између госпође Де Морсоф и страсти можда је исто толико

велика колико и најчувенија позната битка (Љиљан у долу). У овој последњој борби у питању је

слава завојевача, а у првој небо. Несреће браће Бирото, свештеника и продавца мириса, за мене

су несреће људског рода. У Фосези (Сеоски лекар) и госпођи Грален (Сеоски попа)

представљена је готово цела жена. Тако ми патимо сваког дана. Ја сам морао сто пута да урадим

оно што је Ричардсон урадио свега једанпут. Ловелас има хиљаду облика јер друштвена

поквареност добија боју средина у којима се развија. Напротив, Клариса, та дивна слика страсне

врлине, има црте тако чисте да писца доведе до очајања. Треба бити Рафаел па створити много

богородица. Књижевност је можда у том погледу испод сликарства. Нека ми стога буде

допуштено да истакнем колико има, у мом објављеном делу, личности беспрекорних с гледишта

врлине: Пјерета Лорен, Урсула Мируе, Констанса Бирото, Фосеза, Евгенија Гранде, Маргарита

Клаес, Полина де Вилноа, госпођа Жил, госпођа Де ла Шантери, Ева Шардон, госпођица

д'Егрињон, госпођа Фирмиани, Агата Руже, Рене де Мокомб и многе споредне личности које,

ако су мање упадљиве од ових, не служе читаоцу мање за узор домаћих врлина. Зар Жозеф Леба,

Женеста, Бенаси попа Боне, лекар Миноре, Пијеро, Давид Сешар, браћа Бирото, попа Шаперон,

судија Попино, Буржа, супружници Совиа, Ташерони и многе друге личности не решавају

11

тешки књижевни проблем који се састоји у томе да се учини занимљивом нека личност пуна

врлина?

Није било лако насликати две до три хиљаде упадљивих личности једног доба, јер толико

их углавном има у сваком нараштају, а толико ће их бити и у Људској комедији. Тај број лица,

карактера, то мноштво живота захтева оквире, и нека ми се опрости због овог израза, галерије.

Отуда тако природне, већ познате поделе мог дела на Слике приватног, провинцијског, париског,

политичког, војничког и сеоског живота. У тих шест књига разврстане су све Студије нарави

које чине општу историју друштва, збирку свих његових дела и поведенија, како би казали наши

стари. Тих шест књига одговарају уосталом неким општим идејама. Свака има свој смисао, своје

значење, и изражава једно доба људског живота. Поновићу овде, али укратко, оно што је

написао, пошто се упознао с мојим планом, Феликс Давен, даровити младић кога је прерана

смрт отргла од књижевности. Слике приватног живота описују детињство, младост и њене

грешке, као што Слике провинцијског живота описују доба страсти, рачуна, интереса и

славољубља. Затим, Слике париског живота пружају нам слику склоности, порока и свих

разузданости које изазивају нарави својствене престоницама у којима се сусреће истовремено

добро и крајње зло. Сваки од ова три дела има своју локалну боју: Париз и провинција, та

друштвена противност, дали су ми огроман материјал. Не само људи, него и главни догађаји

изражавају се помоћу типова. Има прилика које се сретају у свачијем животу, типичних фаза и

ту сам тачност највише тражио. Настојао сам да дам слику разних области наше дивне земље.

Моје дело има своју географију као што има свој родослов и своје породице, своја места и своје

ствари, своју чељад и своје догађаје, као што има своје гробове, своје племиће и своје грађане,

своје занатлије и своје сељаке, своје политичаре и своје кицоше, своју војску, речју, цео свој

свет!

Пошто сам у ове три књиге насликао друштвени живот, остало је да се покажу животи

изузетних људи који представљају интересе многих или свих, који су у неку руку ван општег

закона: отуда Слике политичког живота. Зар ту пространу слику друштва, потпуну и коначну

није требало показати у његовом најсиловитијем стању, у походима ван граница наше земље,

било ради одбране, било ради завојевања? Отуда Слике војничког живота, засада

најнепотпунији део мог дела, али којима ће се у овом издању оставити место, које ће заузети кад

га завршим. Најзад, Слике сеоског живота представљају у неку руку вече овог другог дана, ако

ми је допуштено да тако назовем друштвену драму. У овој се књизи налазе најчистији карактери

и примена великих начела поретка, политике и морала.

12

Такав је темељ пун личности, пун комедија и трагедија, на ком се подижу Филозофске

студије, други део дела, у којима је приказана друштвена моћ свих дејстава, у којима су

насликана, осећање по осећање, пустошења мисли, а чије прво дело Шагринска кожа, спаја тако

рећи Студије нарави са Филозофским студијама прстеном готово источњачке фантазије, где је

и сам живот насликан у борби са жудњом, извором сваке страсти.

Изнад њих биће Аналитичке студије о којима нећу говорити, јер је од њих објављена

само једна, Физиологија брака.

Ускоро треба да напишем два друга дела ове врсте. Прво Патологију друштвеног

живота, а потом Анатомију наставног особља и Монографију врлине.

Кад види шта све још има да се уради, можда ће неко рећи оно што говоре моји издавачи:

„Нека вас бог поживи!” Ја само желим да ме људи и прилике не злостављају онолико колико су

ме злостављали од кад сам предузео овај страшни и мучни посао. Бодрило ме је то, и ја сам због

тога захвалан богу, што су ми највећи таленти нашег доба, најплеменитији карактери, искрени

пријатељи, једни велики у приватном животу, а други у јавном, стезали руку и говорили:

„Мушки!” Зашто не бих признао да су ме та пријатељства, та признања која су ми долазила

овде-онде од непознатих особа, подржавала у мом раду и против мене самог и против

неправедних напада, против честих клевета којима сам обасипан, против малодушности и

против оне сувише ватрене наде, чије су речи протумачене као речи претераног самољубља?

Био сам решио да останем стоички хладнокрван према нападима и увредама; али, у два случаја,

подле клевете приморале су ме да се браним. Ако присталице праштања увреде жале што сам

показао своје знање у књижевном мачевању, многи хришћани мисле да живимо у доба кад треба

показати да у ћутању лежи великодушност.

Овом приликом треба да напоменем да признајем за своја дела само она на којима стоји

моје име. Ван Људске комедије мени припадају само Голицаве приче, два позоришна комада и

неки чланци који су уосталом потписани. Ја се овде користим једним неоспорним правом. Али,

ако би се ово одрицање односило чак и на дела на којима сам сарађивао, оно је мање изазвано

самољубљем но истином. Ако би ми се упорно приписивале књиге чија ми је својина била

поверена, али које књижевно не признајем за своје, нећу се бунити, из истог разлога из ког се

нисам бунио ни против клевета.

Огромност плана који обухвата истовремено историју и критику друштва, анализу

његових болести и претресање његових начела, допушта ми, чини ми се, да свом делу дам име

13

под којим се данас појављује: Људска комедија. Да ли је то сујета? Или само правичност? О

томе ће одлучити публика, кад дело буде довршено.

(1842) С француског превео

др Душан Милачић

14

НЕПОЗНАТИ ПОЈМОВИ, ЛИЧНОСТИ, КЊИЖЕВНА ДЕЛА И ЛИКОВИ

A

Агата Руже – јунакиња Балзаковог романа Мутивода.

Адолф – јунак романа Адолф, француског писца Бенџамина Константа.

Ајванхо – главни јунак истоименог романа Валтера Скота.

Амадисом – главни јунак шпанског витешког романа Амадис од Галије.

Анахарзис – скитски филозоф, овде се мисли на дело Жан-Жака Бателемија Путовање

младог Анахарзиса у Грчку.

Б

Бакалин – трговац на мало.

Бартелеми, Жан-Жак (1716−1795) − опат, археолог и писац, написао је Путовање

младог Анахарзиса у Грчку.

Бенаси – лик из Балзаковог дела Сеоски лекар.

Бифон, Жорж Луј Леклерк (1707−1788) − француски књижевник и природњак, изнео

хипотезу да су планете настале услед судара Сунца са џиновском кометом.

Боналд, Луис Габријел Амброаз (1754−1840) – француски писац и политички филозоф,

оштро се борио против револуције и фаворизовао је монархистичку и црквену власт.

Бонапарта, Наполеон (1769−1821) – француски генерал, први конзул, а затим и цар,

донео је чувени Наполеонов кодекс који пропагира грађанску слободу.

Боне, Шарл (1720−1793) − шведски филозоф и природњак који је открио партогенезу,

ембрионално развиће организма из неоплођене јајне ћелије, такође, развио је теорију по којој

катастрофе доводе до еволуције.

Босије, Бенињ Жак (1627−1704) – свештеник и књижевник, борио се за права француске

цркве, против папиног ауторитета. Теоретичар је апсолутне монархије, познат је по својим

посмртним беседама и делима Расправа о општој историји и Политика на основу Светог

писма.

15

Буда (живео измећу IV и VI века п.н.е.) – оснивач будизма, једне од главних светских

религија. Будисти верују да је досегао потпуно буђење.

Буржа − лик из Балзаковог дела чији је оригинални назив La Messe de l’athée.

В

Вертер – јунак Гетеовог романа Патње младог Вертера.

Г

Гал, Франц Јозеф (1758−1828) – немачки анатом и физиолог. Познат је по томе што се

служио френеологијом, тј. испитивањем облика лобање да би открио карактер и интелект особе.

Галилеј, Галилео (1564−1642) – италијански филозоф, астроном и математичар који је

поставио темеље модерној физици. Залагао се за Коперников хелиоцентрични систем.

Гете, Јохан Волфганг (1749−1832) − немачки филозоф, писац и научник, аутор чувеног

Фауста.

Госпођа де ла Шантери – јунакиња Балзаковог романа чији је оригинални наслов

L'Envers de l'histoire contemporaine.

Госпођа де Морсоф – јунакиња Балзаковог романа Љиљан у долу.

Госпођа Жил – Јунакиња Балзаковог романа Прича о тринаесторици.

Госпођа Фирмиани − јунакиња истоименог Балзаковог романа.

Госпођица д'Егрињон – јунакиња Балзаковог дела Збирка старина.

Д

Давен, Феликс (1807−1836) – писац, песник и француски новинар.

Давид Сешар – лик из Балзаковог романа Изгубљене илузије.

Дафнис – главни јунак дела Дафнис и Хлое, грчког аутора Лонгуса из другог века.

Демократски – који је привржен демократском систему, политичком поретку у којем

суверена власт припада народу.

Дијалог (грч.) – разговор између два или више јунака. Дијалог је један од основних

одлика драме, али се јавља и у другим књижевним родовима.

Догма (грч.) – правило.

16

Докучити – схватити, сазнати.

Дон Кихот – јунак Сервантесовог романа Дон Кихот.

Драма (грч.) – један од три основна књижевна рода, поред лирике и епике, и означава све

врсте драмске књижевности. Драма је, најчешће, намењена за извођење у позоришту (изузетак је

lesedrama, тј. драма за читање). За драму је карактеристичан дијалог, односно разговор који воде

ликови у драми и монолог у којем се драмско лице обраћа само себи или публици. Радњу драме,

коју одликује згуснутост, обично чини низ конфликата, односа и ситуација насталих међу

карактерима или код монодраме, у којој је текст написан за једно лице, сукоб који настаје у

самом јунаку. Често, поред драмског текста, ту су и делови као што су сценографија, расвета,

костими, који чине да се повећа уверљивост и постигне одређени ефекат. Структуру класичне

драме чини експозиција, тј. увод у којем се гледалац или читалац уводе у проблематику, заплет

у којем долази до покретања радње, кулминација у којој је напетост на врхунцу и где се очекује

разрешење, перипетија, тј. обрт и расплет, када се настали конфликти разрешавају.

Основне драмске врсте су трагедија, комедија и драма у ужем смислу (садржи елементе

прве две), али постоји и низ различитих подврста као што су мелодрама, маскерата, драма за

читање, историјска драма.

Порекло драме, као и сам њен назив, долази из античке Грчке, у којој је из поштовања

култа бога Диониса настала трагедија, најпре као дијалог солисте и хора из којег се касније

издвојио други, а онда и трећи глумац. Такође, у старој Грчкој се развија и комедија. Касније, у

средњем веку, појављују се различити драмски облици који су пре свега црквеног карактера. За

време ренесансе обнавља се античко наслеђе, те велики утицај добија Аристотелова Поетика у

којој се Аристотел, пре свега, бави трагедијом. У ренесанси долази до њеног погрешног

тумачења, и тако настаје правило о три јединства – јединству места, времена и радње. Ова три

јединства ће нарочито бити поштована у време класицизма. За време романтизма ће пак, ово

једниство бити нарушено, док ће у време авангарде настати антидрама која нарушава

традиционална правила.

Е

Ева Шардон – јунакиња Балзаковог дела Изгубљене илузије, који припада Сликама из

провинцијског живота.

Евгенија Гранде – јунакиња Балзаковог истоименог романа који припада Сликама из

провинцијског живота.

17

Елиса Бранд – јунакиња дела Дама од језера, Валтера Скота.

Епика – један од три основна књижевна рода поред лирике и драме. Књижевна дела

епике одликују се мешавином подражавања и приповедања (о чему је писао Платон), она увек

приказују одређену радњу, заплет и расплет, и имају своју тему. Епика обично обухвата дужа

прозна дела, али и краћа као што су једноставни облици. Насложенији облик епике је еп, прозно

дело у стиху које приказује стварност у њеном тоталитету, а његови корени сежу још у доба

сумерско-вавилонске цивилизације (Еп о Гилгамешу). У најзначајније епове убрајају се

Хомерови јуначки епови Илијада и Одисеја и Хесиодови епови о настанку света (Теогонија) и о

раду (Послови и дани), и касније Вергилијев јуначки еп Енеида, који је настао по узору на

Илијаду и Одисеју. Упоредо настају и пародије епа (Бој мишева и жаба), али и киклички епови

који описују настанак грчких држава или говоре о митским јунацима. У средњем веку нарочито

је популаран витешки еп (Беовулф, Еп о Нибелунзима, Слово о походу Игоревом, Песма о

Роланду), али и француски chansone de geste. Једна од значајних врсти епа је и религиозни еп

(Дантеова Божанствена комедија, Милтонов Изгубљени рај, Његошева Луча микрокозма).

Поновну афирмацију доживљава у романтизму, након чега водећу улогу презима роман. Кроз

развој приповедачких техника, мења се и сама епика, шта она представља и шта могу бити њене

теме, те тако настају дела која се више не баве приповедањем догађаја (Прустово Трагање за

изгубљеним временом, Џојсов Уликс).

Епопеја – в. Епика

Ефиа Динс − јунакиња романа Срце Мидлотијана Валтера Скота

Ж

Женеста – лик из Балзаковог дела Сеоски лека.

Жигосати – оптуживати.

Жил Блаз – јунак истоименог пикарског романа француског књижевника Алена Рене

Лесанжа.

Жили или Јулија д'Етанж – јунакиња романа Јулија или Нова Елоиза Жан-Жак Русоа.

Жозеф Леба – јунак Балзаковог романа Код мачке која се лопта.

Жофроа, Етјен де Сент-Илер (1772−1844) − француски зоолог и један од утемељивача

модерне теорије еволуције.

18

З

Завојевање – освајање.

Зоолог (грч.) – онај који се бави зоологијом, науком о животињама.

Зоологија (грч.) – наука о животињама.

И

Изопачено – покварено.

Инжењер (фр.) – технички стручњак који решава проблеме изградње мостова,

железница, машина.

Иронија (грч.) – стилска фигура значења, чија су два важна елемента негација и хумор и

којом се исказује супротан садржај од изреченог.

Исполински – онај који припада диву или је велики као див.

Исус Христос (6−4 п.н.е − 30.н.е.) – оснивач хришћанске религије и према многим

хришћанима инкарнација Бога.

К

Калвин, Жан (1509−1564) – француски теолог, реформатор и једна од најважнијих

фигура протестантске реформације.

Кант, Имануел (1724−1804) – један од највећих филозофа свих времена, родоначелних

трансценденталног идеализма који објашњава у делу Критика чистог ума.

Капет, Хуго (938−996) – први краљ Француске од четрнаест краљева из династије

Кaпета.

Катарина II (1729−1796) – руска царица велики просветитељ и настављач рада Петра

Великог. Учествовала је у убиству свога мужа, Петра III.

Католицизам − једна од грана хришћанске вероисповести на чијем је челу папа.

Кивје, Жорж Леополд Кретјен Фредерик Дагобер (1769−1832) − француски зоолог и

природњак, радио је на пољу палеонтологије, а његово дело је Краљевство животиња.

Клариса – јунакиња романа Клариса или Историја једне даме, Семјуела Ричардсона.

Клеверхаус – јунак романа Стара смртност Валтера Скота.

Клеветник – онај који клевеће, лаже са намером да некога осрамоти.

19

Колумбо, Кристофор (1451−1506) – италијански истраживач који је открио Америку

1492. године. Веровао је да је земља округла.

Констанса Бирото – јунакиња Балзаковог романа Величина и пропадање Цезара

Биротоа. Припада Сликама из париског живота.

Корин – јунакиња истоименог дела Мадам де Стал.

Корнеј, Пјер (1606−1684) − француски писац из XVII века, писао је драме, а његово

напознатије дело је Сид.

Кромвел, Оливер (1599−1658) – енглески војник, вођа парламентарних снага у

енглеском грађанском рату против краља Чарлса I. Након победе Парламента краљ је осуђен на

смрт и проглашен је Комонвелт.

Л

Лајбниц, Готфрид Вилхелм (1646−1716) − немачки филозоф, математичар, физичар,

правник и проналазач, познато је његово учење о монадама, недељивим супстанцама.

Лафатер, Јохан Каспар (1741−1801) − швајцарски писац, протестантски свештеник, и

оснивач физиогномике, уметности читања психолошких особина на основу црта лица.

Левенхок, Ван Антони (1632−1723) − холандски научник, отац микробиологије.

Лекар Миноре – лик из Балзаковог романа Урсула Мируе.

Ловелас – јунак романа Клариса или Историја једне даме, Семјуела Ричардсона.

Луј XIV (1754−1793) – последњи француски краљ из династије Бурбона, за време

француске револуције 1789. је изгубио престо, а касније је гиљотиниран заједно са краљицом

Маријом Антоанетом.

Луј Ламбер – дело које је написао Оноре де Балзак.

Лутер, Мартин (1483−1546) – немачки теолог, реформатор и оснивач хришћанске

протестантске цркве.

Љ

Љиљан у долу – дело које је написао Оноре де Балзак, припада Сликама из

провинцијског живота.

20

М

Макијавели, Николо (1469−1527) – италијански ренесансни филозоф и политичар,

најпознатији по свом делу Владалац.

Манон Леско – јунак романа Прича о витезу Манону Леску, Антоан Франсоа Превоа.

Манфред – јунак Бајронове драме Манфред.

Маргарита Клаес – лик из Балзаковог Трагања за апсолутним, које припада

Филозофским студијама.

Марија – мајка Исуса Христа, и један од разлога неслагања католичке цркве, која је

слави и протестантске, која одбацује маријанске догме.

Материјалистичка школа – правац у филозофији који сматра да је материја, супстанца

једина суштина ствари, па чак и нематеријалне појаве дефинише као функцију материје.

Мемфис – древни град у Египту.

Метафизичар – онај који се бави метафизиком, идеалистичком филозофском

дисциплином која се бави појавама ван граница искуства.

Милер, Питер Јоханес (1801−1858) − немачки физиолог и зоолог.

Мињон – један од јунака Гетеовог романа Године учења Вилхелма Мајстера.

Мистични филозоф – мистичар, онај који верује у нематеријалан узрок свега постојећег

до чије се спознаје долази преко интуиције и непосредног доживљаја. У мистичним религијама

мистик настоји да дође у стање екстазе у којем се у унутрашњем искуству појављује и објављује

непоредна божја присутност као директан разговор са Богом.

Молекул (лат) – најмања честица неке материје која садржи њена битна хемијска

својства и може самостално постојати.

Молијер, Жан Батист Поклен (1622−1673) − француски писац, углавном је писао

комедије од којих су познате Тврдица, Тартиф, Дон Жуан, Мизантроп.

Монада (грч.) – недељива јединица или недељиво биће.

Монархистички (грч.) – који је привржен монархијском систему, облику владавина са

једним човеком на челу државе.

Монтеј, Адемар (?–1098) – француски бискуп, учествовао је у Првом крсташком рату.

21

Монтескије, Шарл-Луј де Секонда (1689−1755) – француски политички филозоф,

његово познато дело је Дух закона у којем истиче поделу власти на извршно-управну, судску и

законодавну какву данас познаје демократска држава.

Н

Некер, Сузан или госпођа Некер (1739−1794) – дама из високог друштва, жена Жака

Некера, министра финансија у време владавине Луја XVI.

Непристрасност – објективност, без утицаја, праведност.

Нидем, Џон Турбервил (1713−1781) − енглески свештеник и природњак, заговорник

теорије спонтаних генерација и витализма.

Новатор (лат.) – онај који доноси, уводи нешто ново.

О

Обиталиште – пребивалиште, место живљења.

Опаска – кратка изјава, примедба.

Опат (лат.) – старешина мушког католичког манастира.

Орански, Вилијам III (1650−1702) – Краљ Енглеске, Ирске и Шкотске и један од вођа

протестантизма.

Осијан – мистификација шкотских народних песама Џејмса Макферсона.

П

Павле и Виргинија – јунаци истоименог дела Жак-Хенрија Бернардина.

Панирж или Панургије – један од јунака четири Раблеова романа Гаргантуа и

Пантагруел.

Пантеизам (грч.) – учење према коме су Бог и природа једно, те према њему Бог и свет

не стоје у односу творац и створено дело.

Пејзаж (фр.) – опис или слика природе у књижевном делу. Пејзаж може бити

аналитички и синтетички. За аналитички пејзаж карактеристичан је детаљан и пластичан опис,

а тон је објективан и суздржан. Као посебне врсте аналитичког пејзажа издвајају се просторни,

22

који у средиште приказивања ставља неки карактеристичан предео (пустињски, планински,

морски), и временски, који је условљен протоком времена и променама које настају (летњи,

зимски, ноћни). Аналитички пејзаж чест је у описној поезији, прози, путописима. Синтетички

пејзаж одликује се сведеним описом и субјективним тоном, а његови најчешћи облици су

симболички, фантастични и иреални пејзаж. Значење симболичког пејзажа је увек пренесено,

фантастични пејзаж приказује необичне појаве (нпр. морски вртлог), а иреални је створен у

машти аутора и приказује измишљене пределе. Симболички пејзаж карактеристичан је за идилу

и пасторалу. Обе врсте, и синтетички и аналитички пејзаж, могу приказивати и стварне и

имагинарне пределе. Пејзаж се најчешће среће у књижевности романтизма.

Пер (фр.) – титула припадника највишег племства.

Петроније, Арбитар Гај (?−66) − римски писац и политичар, познато је његово дело

Сатирикон.

Пијеро – јунак Балзаковог романа Величина и пропадање Цезара Биротоа.

Пјерета Лорен – јунакиња Балзаковог романа Пјерета.

Поведеније – понашање, поступак.

Поколење − сви људи неког доба, нараштај.

Полина де Вилноа – јункиња Балзаковог дела Луј Ламбер које припада Филозофским

студијама.

Попа Боне – лик из Балзаковог дела Сеоски попа.

Попа Шаперон – јунак Балзаковог романа Урсула Мируе.

Прекор – пребацивање, осуђивање нечијег поступка или изјаве.

Премиса (лат.) – један од судова у силогизму из којих се изводи закључак, претпоставка.

Протестант (лат.) – присталица протестантизма, хришћанске црквене заједнице, која је

произишла из покрета реформације католичке цркве у XVI веку.

Р

Рафаел (1483−1520) – сликар и архитекта италијанске високе ренесансе, познат по

својим сликама Богородица.

Рене – јунак истоименог дела Франсоа Ренеа де Шатобријана.

Рене де Мокомб – лик из Балзаковог романа Записи двеју младих жена који припада

Сликама из приватног живота.

23

Реомир, Рене Антоан Фершо (1683−1757) − француски физичар и зоолог, посебно је

проучавао инсекте, а творац је и реомирове скале за мерење температуре.

Рестаурација – период у француској историји који је трајао од 1814. до 1830, а започео

је Наполеоновом абдикацијом и повратком династије Бурбона на француски престо. Чине је

Прва и Друга рестаурација.

Ричардсон, Семјуел (1689−1761) – енглески писац који је извршио пресудни утицај на

развој епистоларног романа својим делима Памела или награђена врлина и Клариса или

историја једне даме.

Робинсон Крусо – јунак истоименог романа Данијела Дефоа.

Родослов – историја, стабло неке породице, порекло.

Роланд – главни јунак Песме о Роланду, витешког романа и најстаријег сачуваног дела

француске књижевности.

Роман – дуже прозно дело, садржи радњу, више јунака, а одвија се кроз простор и време.

Један је од доминантних жанрова у књижевности и његова популарност се може поредити са

популарношћу коју је у антици уживао еп. Основне особине романа које су често предмети

истраживања су језик и стил, технике приповедања, карактеризација ликова и мотивација,

композиција, типологија, време и простор, стварност и фикција. Роман који је писан у антици у

II и I веку, био је нижа књижевна врста и бавио се углавном љубавном тематиком. У средњем

веку били су популарни витешки, авантуристички романи. За време ренесансе, најпознатији

романи настају као пародија других жанрова, као што је нпр. Сервантесов Дон Кихот, који се са

пуним правом може сматрати првим модерним романом. У овом роману први пут наилазимо на

низ модерних поступака: метафикција, аутореференцијални коментари, нов тип јунака. Роман

праву афирмацију доживљава у XVIII веку, а његова тематика постаје уобичајена свакодневица.

Са реализмом појављују се писци који ће оставити снажан утицај на жанр романа (Флобер,

Стендал, Балзак, Достојевски, Толстој), појављују се нове технике приповедања, као што су

фокализација, доживљени говор, свезнајући приповедач. Роман XIX века тежи да постане

свеобухватан, жели да замени филозофију, психологију, док XX век доноси антироман, роман

тока свести, научнофантастични роман, антиутопијски роман. У српској књижевности роман

добија водећу улогу у XX веку када се појављују писци као што су Растко Петровић, Иво

Андрић, Милош Црњански, Милорад Павић.

Романсијер (фр.) − писац романа

24

Русо, Жан Жак (1712−1778) – филозоф и писац, својим делом Друштвени уговор

инспирисао је вође француске револуције. Веровао је да је човек добар, али да га друштво

квари. Утицао је на многе присталице романтичарског покрета, а његова позната дела су Јулија

или Нова Елоиза, Исповести, Емил или о васпитању, О пореклу неједнакости.

С

Свамердам, Јан (1637−1680) − холандски природњак.

Сведенборг, Емануел (1688−1772) − шведски филозоф и мистик, тврдио је да је

комуницирао са мртвима.

Сензуалистичка школа – филозофско учење које за једини извор спознања признаје

чулно искуство.

Сен-Мартен, Луј Клод (1743−1803) − француски филозоф, спиритуалиста и мистик.

Сеоски лекар – Балзаково дело, припада Сликама из сеоског живота.

Сеоски попа – Балзаково дело, припада Сликама из сеоског живота.

Серафита – истоимено Балзаково дело.

Скот, Валтер (1771−1832) − шкотски сакупљач народне поезије и писац, његов

напознатији роман је Ајванхо. Био је узор Балзаку.

Сократ (470. п.н.е − 399. п.н.е.) – грчки филозоф чије је учење извршило велики утицај

на модерну филозофију. Иако није ништа написао, његови ученици, пре свега Ксенофан и

Платон, оставили су дела у којима су забележили његова размишљања. Позната је Платонова

Одбрана Сократова.

Софист (грч.) – онај који се намерно служи лажним закључцима и изврће истину помоћу

говорничке вештине.

Спаланцани, Лазаро (1729−1799) − италијански свештеник, биолог и физиолог.

Стоички (грч.) – мирно, стрпљиво.

Сувопаран – досадан.

Судија Попино – лик из Балзаковог романа чији је оригинални наслов L'Envers de

l'histoire contemporaine.

Супружници Совиа – ликови из Балзаковог романа Сеоски попа.

Суштаство – суштина, битност, биће.

25

Т

Такмац – супарник, конкурент, ривал.

Ташерони – лик из Балзаковог романа Сеоски попа.

Тип (грч.) – књижевни лик чији је карактер скуп особина одређене групе људи или

нарави. Типичан јунак је репрезентант једне средине, времена, друштвеног слоја, психологије,

он је продукт маште, збир особина и црта које су у стварности разбацане по већем броју појава.

У епохи реализма писци теже да прикажу типичне ликове.

Тир – град у Либану, древни град који су основали Феничани у којем су се према

легенди родиле Дидона и Европа.

Тиранија (грч.) – власт која је свирепа и сурова, окрутна владавина.

У

Ујак Тоби – јунак романа Тристрам Шенди Лоренса Стерна.

Ујдурма (тур.) – смицалица, превара.

Урсула Мируе – јунакиња Балзаковог истоименог романа из Слика из провинцијског

живота.

Ф

Флуид (лат.) – тајанствено струјање, нешто недокучиво

Х

Халер, Фон Албрехт (1708−1777) − шведски биолог и физиолог.

Хенрих IV (1553−1610) – француски краљ и оснивач династије Бурбона.

Химера (грч.) – чудовиште из грчке митологије, у пренесеном значењу неостварљива

замисао, варка.

Хлое – главна јунакиња дела Дафнис и Хлое, грчког аутора Лонгуса из другог века.

Хобс, Томас (1588−1679) – енглески филозоф, научник и историчар, познат по својој

политичкој филозофији коју промовише у свом делу Левијатан, као и по свом материјализму.

26

Хришћанство (грч.) – једнобожачка вера која се заснива на учењу Исуса Христа, једна

од највећих религија на свету.

Ц

Цивилизација − високи ступањ друштвеног развоја и културе.

Ч

Чарлс I (1600−1649) – краљ Велике Британије и Ирске, његов апсолутизам и размирице

са паламентом довеле су до грађанског рата, а онда и до његовог погубљења.

Џ

Џени Дин – јунакиња романа Срце Мидлотијана Валтера Скота.

Ш

Шизматик (грч.) – отпадник, расколник од вере или цркве.

27

ИНФОРМАЦИЈЕ О ПРИМАРНОМ ИЗДАЊУ

Оноре де Балзак, 1968, Предговор Људској комедији. У: О реализму – И. Тен, Н. Г.

Чернишевски, Св. Марковић и др., приредио Света Лукић, 29−42. Београд: Просвета.