[Prednja korica = strana 5]

Milan Popovic

POSLE HLADNOG RATA Balkanska postmoderna 2

1

PREDGOVOR

Naslov najbolje sazima glavni predmet ove knjige: POSLE HLADNOG RATA bavi se

analizom posthladnoratovskog doba, to jest analizom glavnih istorijskih, medjunarodnih,

drustvenih i politickih promena koje je ovo doba donelo uopste, a na Balkanu posebno. Analiza

o kojoj je rec, izrazito je transdisciplinarna, ali u njoj preovladavaju elementi i metodi

sociologije, posebno sociologije svetskog sistema, istorijske sociologije i sociologije vlasti.

Pored toga, ova knjiga predstavlja i jednu vrstu nastavka primene jedne od danas vodecih

alternativnih socioloskih teorija, teorije svetskog sistema americkog sociologa Imanuela

Volerstina (Immanuel Wallerstein), na takozvanu posthladnoratovsku balkansku zbilju: i po

predmetu i po metodu, naime, POSLE HLADNOG RATA predstavlja nastavak, ili, moze se i

tako reci, drugi deo ZARGONA PERIFERIJE, prethodne knjige istog autor; otuda i podnaslov

BALKANSKA POSTMODERNA 2 (podnaslov ZARGONA PERIFERIJE bio je

BALKANSKA POSTMODERNA 1988-1993).

POSLE HLADNOG RATA ima tri realtivno razlicita, ali i povezana dela i zanra. PRVI DEO

knjige cini istoimena UVODNA STUDIJA: ova studija je uvodna i sinteticka u odnosu na druga

dva dela knjige; napisana je najkasnije, to jest kasnije od druga dva dela (krajem 1995-e i

pocetkom 1996-e); u ovoj knjizi prvi put se objavljuje, a nakon objavljivanja u ovoj knjizi,

pojavice se i kao cetvrti deo udzbenika SAVREMENI POLITICKI SISTEMI za istoimeni

predmet na pravnim fakultetima u Novom Sadu i Podgorici. DRUGI DEO cini trinaest

NAUCNIH/STRUCNIH CLANAKA, napisanih za odgovarajuce naucne/strucne skupove i

publikovanih u odgovarajucim naucnim/strucnim casopisima i zbornicima u periodu od 1990-e

do 1995-e; relativno mali tiraz ovih publikacija opravdava njihovo ponovno zbirno

objavljivanje. Konacno, TRECI DEO knjige cini dvanaest kracih ESEJA napisanih specijalno za

2

agenciju AIM i objavljenih u MONITORU, REPUBLICI i NEDELJNOJ BORBI u toku 1994-e;

bliska tematska povezanost ovih skica sa prethodna dva dela opravdava i njihovo ponovno

zbirno objavljivanje u ovoj knjizi.

Kao sto se moze videti, razlike u zanrovima (studija, clanci, eseji), te vremenu nastanka

pojedinih tekstova (od 1990-e do 1996-e), nisu uopste male. Zahvaljujuci jedinstvenom

predmetu (velikoj posthladnoratovskoj promeni sveta) i metodu (teoriji svetskog sistema), koji

se kao crvena nit provlace kroz sve tekstove, tri dela ove knjige, ipak, cine jedinstvenu i

relativno homogenu celinu, u svakom slucaju celinu koja zasluzuje da bude objavljena i kao

posebna knjiga.

Unutar pojedinih delova knjige, tekstovi su poredjani prema vremenu nastanka i

objavljivanja, osim izuzetno, kada je sam predmet iziskivao manja odstupanja.

Tekstovi objavljeni u ovoj knjizi, po pravilu, nisu menjani u odnosu na svoje prvobitne

verzije. Izuzetak od ovog pravila jesu odredjene manje promene koje su bile potrebne ili

pozeljne, i to: u nekoliko tekstova u drugom i trecem delu izvrsene su manje amputacije ili

parafraze, kako bi se izbegla nepotrebna ponavljanja u odnosu na prvi, sinteticki deo knjige (i

pored toga neka manja ponavljanja, posebno u tekstu POSLE RASPADA, nisu se mogla izbeci,

jer bi se inace narusila celina i smisao teksta); tekstovi KOMBINACIJA PONAVLJANJA I

PROMENA i POSLE HLADNOG RATA: "4D" I PREDLOZI BORISA VUKOBRATA

autorizovani su (u odgovarajucim zbornicima objavljeni su bez autorizacije); konacno, izvrsena

je i neophodna stilska i tehnicka homogenizacija tekstova.

Radi lakseg pracenja/citanja tekstova, svi prilozi (PODACI O TEKSTOVIMA,

LITERATURA, SUMMARY i drugi), objavljeni su na kraju knjige.

Milan Popovic,

Podgorica, marta 1996.

3

Prvi deo

UVODNA STUDIJA

4

POSLE HLADNOG RATA Savremeni svet i savremeni politicki sistemi posle hladnog rata: interpretacija skole svetskog sistema

Uvod

Pod takozvanim hladnim ratom, podrazumeva se period razvoja medjunarodnih odnosa posle

drugog svetskog rata, koji je karakterisala ideoloska, politicka, vojna i ukupna blokovska (bi)

polarizacija i konfrontacija izmedju velikih sila Zapada (SAD, Velike Britanije i Francuske,

odnosno NATO/Severnoatlanskog pakta), s jedne, i Istoka (SSSR, odnosno Varsavskog pakta), s

druge strane. Epitet "hladni", ovaj rat je dobio zbog toga sto su njegovi akteri svoje ciljeve

(nadmoc i dominaciju u medjunarodnim odnosima) nastojali da ostvare i ostvarivali

5

izbegavajuci direktni oruzani sukob (novi, sveunistavajuci, svetski nuklearni rat), putem

blokovske i interesne podele sveta, trke u naoruzanju (posebno u oblasti nuklearnog i drugog

oruzja za masovno unistavanje), takozvane strategije odvracanja i ravnoteze straha.

Od kraja 1960-ih politika hladnog rata pocela je da se postepeno preobrazava u politiku

pregovaranja i popustanja zategnutosti (detanta), ali je do definitivnog kraja hladnog rata (i

ideoloske pobede Zapada) doslo tek 1989-e, nakon epohalnog sloma komunizma i pada

Berlinskog zida.

Glavne promene koje je posthladnoratovska era vec donela vide se golim okom: raspad

SSSR-a i citavog istocnog bloka, ostanak SAD kao jedine preostale supersile, fragmentacija

ranije bipolarnosti u novu multipolarnost, eskalacija mnostva regionalnih i lokalnih (posebno

takozvanih etnickih) kriza i ratova na periferiji svetskog sistema, te porast nestabilnosti u svetu

uopste.

Kada je rec o OPISU (deskripciji) ovih promena, medju analiticarima gotovo da i nema

ozbiljnijih razlika i sporova. Razlike i sporovi se javljaju prilikom TUMACENJA

(interpretacije), kao i prilikom PREDVIDJANJA daljeg toka i krajnjeg ishoda ovih promena.

Najvecim delom, ove razlike i sporovi proizilaze iz razlicitih teorijsko-metodoloskih

pretpostavki pojedinih teorija odnosno skola misljenja. U tekstu koji sledi, tumacenje i

predvidjanje velike posthladnoratovske promene sveta, izlaze se sa stanovista jedne specificne

teorije/skole, teorije/skole svetskog sistema americkog sociologa Imanuela Volerstina, ali se, u

najvaznijim pitanjima, uporedo sa ovim, izlazu i tumacenja/predvidjanja nekih drugih znacajnih

(post)modernih teorija odnosno skola misljenja.

Uz Uvod, ovaj tekst sadrzi jos i pet odeljaka. Na konkretan izbor, obim, sadrzinu i formu

ovih odeljaka, pored samog predmeta, najvise je uticala i glavna namena teksta, cinjenica da je

on zamisljen i napisan kao cetvrti deo udzbenika Savremeni politicki sistemi, koji se koristi kao

osnovni udzbenik za izucavanje istoimenog predmeta na drugoj godini studija Pravnog fakulteta

u Podgorici odnosno na cetvrtoj godini studija Pravnog fakulteta u Novom Sadu. Tako se,

odmah nakon prvog odeljka (Posthladnoratovska era: retorika ili zbilja?), u kojem se izlazu

6

osnovni analiticki pojmovi skole svetskog sistema (a na osnovu ovih pojmova, i osnovna

orijentacija u svetskom prostoru i vremenu), vec u drugom odeljku (Posle hladnog rata: vise ili

manje demokratije?), izlazu i glavni svetsko-sistemski elementi za odgovor na verovatno

najznacajnije pitanje nauke o savremenim odnosno uporednim politickim sistemima danas. U

trecem odeljku (Nova nauka?), izlazu se osnovni elementi nove nauke i nove epistemologije

(epistemologija je nauka o opstim pretpostavkama i principima naucnog saznanja), a u okviru

ovih, i osnovne informacije o skoli svetskog sistema Imanuela Volerstina. U cetvrtom odeljku

(Kapitalizam, socijalizam, komunizam, postkomunizam), izlazu se elementi za neophodnu

kriticku svetsko-sistemsku demitologizaciju i rekonstrukciju temeljnih iskustava/pojmova

modernog (i postmodernog) doba. Konacno, u poslednjem, petom odeljku (Alternativni scenariji

buducnosti), izlazu se i glavni alternativni scenariji blize i dalje buducnosti savremenog svetskog

sistema, a u tom sklopu, i svetsko-sistemski znacaj nasilnog/ratnog raspada SFRJ i tekuceg

posthladnoratovskog balkanskog haosa i rata.

Na kraju ovog Uvoda, sledi jos samo jedna prethodna napomena. Ne samo u poslednjem,

nego i u svim ostalim odeljcima ovog rada, najvise ima PREDVIDJANJA BUDUCNOSTI.

Predvidjanje buducnosti je, kao sto je to isticao i Karl Poper (Karl Popper), naucno mogucno i

legitimno: u ovom radu i inace, naucno predvidjanje se ekstrapolira (izvodi) iz sekularnih

trendova i ciklickih ritmova socijalnog/istorijskog ISKUSTVA, koje se moze intersubjektivno

odnosno naucno proveriti (za razliku od religijskog odnosno ideoloskog proricanja/prorocanstva

koje je naucno nelegitimno jer se temelji na intersubjektivno odnosno iskustveno i naucno

neproverljivoj misteriji, veri ili dogmi).

1. Posthladnoratovska era: retorika ili zbilja?

U ideoloskom govoru, kao pobednik hladnog rata najcesce se navodi apstraktni,

nediferencirani Zapad. U stvarnosti, medjutim, taj pobednik je mnogo konkretniji i slozeniji: to

je citav niz vladajucih konzervativnih rezima i klasa Zapada, ali, uz njih, i citav niz

7

novouspostavljenih, formalno liberalnih a fakticki, najcesce, (agresivno)nacionalistickih i, u

odnosu na Zapad, ekstremno zavisnih i klijentskih postkomunistickih rezima i klasa Istoka.

U recniku pobednika hladnog rata (i onih na Zapadu, i onih na Istoku), "nova

posthladnoratovska era" je jedna od najcescih fraza. Nista novo: pobednik i danas pise istoriju, i,

naravno, i danas ju pise pocinjuci od samog sebe ("nova era"). Pravo pitanje je: da li je "nova

posthladnoratovska era" samo retorika, ideologija i propaganda pobednika, ili je i nesto vise od

toga, stvarnost, stvarna promena, stvarni pocetak nekog novog vremena?

Nas odgovor na ovo pitanje blizi je drugoj od ponudjenih alternativa. STVARNA

posthladnoratovska promena sveta, medjutim, najcesce je sasvim drugacija (pa i suprotna) od

"nove posthladnoratovske ere" koja nam je poznata iz retorike, ideologije i propagande

pobednika. Da bi se ova razlika (pa i suprotnost) dobro razumela, pak, kraj hladnog rata i 1989-

a, moraju se kriticki rasvetliti pomocu nekoliko OSNOVNIH POJMOVA skole svetskog

sistema. Takvi su, pre svega, pojmovi: istorijski sistem; savremeni svetski sistem; vreme i

prostor; sekularni trendovi i ciklicki ritmovi; centar, poluperiferija i periferija.

Po Imanuelu Volerstinu, ISTORIJSKI SISTEM je relativno samostalna i slozena celina

ekonomskih, politickih i kulturnih procesa koja ima relativno velik obim, dugo trajanje i jasne

granice u vremenu i prostoru. U jednoj tipologiji koja obuhvata citav istorijski razvoj i u kojoj

nije tesko prepoznati odgovarajuce uticaje nemackog sociologa Maksa Vebera (Max Veber),

Imanuel Volerstin je sve istorijske sistema podelio na: 1) RECIPROCNE MINI-SISTEME koje

odlikuje jedna privreda, jedna zajednica i jedna kultura, kao i relativno mali obim, kratko

trajanje i pravilo reciprociteta (uzajamnosti i uzvracanja) kao osnovno pravilo privrednog i

ukupnog drustvenog zivota (primer jednog ovakvog reciprocnog mini-sistema je i plemenska

organizacija u Crnoj Gori, ciji su tragovi u svesti i obicajima relativno jaki cak i na kraju XX

veka); i 2) SVETSKE SISTEME koje odlikuje relativno veliki obim i dugo trajanje. Svetske

sisteme, pak, Imanuel Volerstin je dalje podelio na A) REDISTRIBUTIVNA SVETSKA

CARSTVA koje karakterise jedna (redistributivna) privreda, jedna (centralizovana) politicka

zajednica/organizacija (imperija, carstvo) i vise kultura; i B) SVETSKE

8

EKONOMIJE/PRIVREDE koje karakterise jedna privreda, vise politickih entiteta (drzava) i

vise kultura. Prema istom autoru, od 10000-e godine pre nove ere do 1500-e godine nove ere

trajala je difuzna i spora koegzistencija velikog broja reciprocnih mini-sistema i svetskih

sistema, svetskih carstava i svetskih ekonomija (ipak, sa prevlascu svetskih carstava). Oko 1500-

e dolazi do znacajne promene. Po prvi put u istoriji, tada dolazi do formiranja i konsolidovanja

jedne specificne svetske privrede (evropske kapitalisticke privrede) koja uspeva da nadvlada i

apsorbuje sva okolna svetska carstva (pored ostalih i rusko, otomansko i kinesko) i sve okolne

reciprocne mini-sisteme. Krajem XIX veka evropska kapitalisticka privreda uspeva da se prosiri

na citavu zemljinu kuglu. Od tog momenta, na Zemlji, po prvi put u ljudskoj istoriji, postoji

samo jedan vladajuci istorijski sistem (ciji su razliciti nazivi): savremeni svetski sistem, svetski

kapitalisticki sistem, svetska kapitalisticka privreda, kapitalizam istorijski sistem.

VREME I PROSTOR su dve osnovne determinante i analiticke dimenzije svakog istorijskog

sistema, pa i savremenog svetskog sistema, sekularni trendovi i ciklicki ritmovi dva razlicita tipa

kretanja odnosno promene ovog sistema u vremenu, a centar, poluperiferija i periferija tri

razlicite zone tog sistema u prostoru.

SEKULARNI TRENDOVI predstavljaju dugotrajne, visevekovne i linearne tendencije rasta,

razvoja i promene, a CIKLICKI RITMOVI nesto krace fluktuacije odnosno periodicna

ponavljanja sirenja (ekspanzije) i skupljanja (kontrakcije) savremenog svetskog sistema.

Rodjen na Mediteranu, u takozvanom dugom XVI veku (u periodu od 1450-e do 1650-e),

savremeni svetski sistem je i danas vladajuci svetski sistem, mada, po Imanuelu Volerstinu i

drugim svetsko-sistemskim analiticarima, vec u krizi i zalasku. U svakom slucaju, u proteklih

pet vekova, rast i razvoj ovog sistema nosilo je sledecih sest sekularnih trendova: 1)

GEOGRAFSKA EKSPANZIJA odnosno stalno pomeranje spoljasnjih granica sistema putem

neprestanog inkorporiranja (ukljucivanja), hijerarhizovanja i periferizovanja novih geografskih

oblasti u sistem; 2) UNIVERZALIZACIJA ROBNE PROIZVODNJE, posebno zemlje i rada

odnosno radne snage (PROLETARIZACIJA), ali i svih drugih materijalnih i nematerijalnih

dobara; 3) UNIVERZALIZACIJA UGOVORNE REGULACIJE kao jedan od uslova robne

9

proizvodnje; 4) MEHANIZACIJA I AUTOMATIZACIJA odnosno tehnicki progres; 5) RAST

MEDJUZAVISNOSTI izmedju naroda i drzava u mejunarodnom i medjudrzavnom sistemu; i 6)

RAST POLARIZACIJE izmedju centra, poluperiferije i periferije sistema. Iako sa promenljivim

intenzitetom i u ciklusima, svih ovih sest procesa, u proteklih pet vekova, imalo je postojan

linearan odnosno sekularan trend/rast. Da su se ovi procesi/trendovi vec iscrpli (ili da su vec

sasvim blizu svog definitivnog iscrpljivanja), pak, dokazuju ne samo svetsko-sistemski, nego i

mnogi drugi savremeni analiticari (dovoljno je da se setimo samo takozvanog Rimskog kluba i

njegove cuvene studije o granicama privrednog rasta).

Za otkrice ciklickih ritmova najzasluzniji su brojni ekonomisti i istoricari, posebno brojni

privredni istoricari (po onima koji su ih otkrili, ovi ritmovi najcesce i nose ime). Do otkrica

ciklickih ritmova ovi su dosli odnosno dolaze ne putem deduktivnog, intuitivnog ili nekog

slicnog, ne/nad/vaniskustvenog metoda (toliko karakteristicnog za filozofe kada opisuju slicne

pojave, na primer i za jednog od najvecih medju njima, G. V. F. Hegela, kada opisuje kretanje

"svetskog duha"), nego putem jednog od najznacajnijih empirijsko-analitickih metoda, putem

kvantitativne odnosno statisticke obrade dugih vremenskih serija odabranih privrednih i

drustvenih indikatora (pokazatelja).

Dinamika ciklickih ritmova je identicna (relativno pravilno ponavljanje to jest smenjivanje

takozvanih A-faza odnosno faza uspona, rasta, ekspanzije, i takozvanih B-faza odnosno faza

padanja, opadanja, kontrakcije privrednih i ukupnih drustvenih aktivnosti), ali je njihovo trajanje

razlicito. Najduzi medju njima su takozvani LOGISTICKI CIKLUSI: njihova duzina je od

jednog do tri veka (tako da ih je od desetog veka do danas bilo ukupno cetiri), i u bitnoj su vezi

odnosno korelaciji sa ciklusima hegemonije medjudrzavnog sistema (koji je jedna vrsta pravno-

politicke nadgradnje svetske privrede). Od ciklickih ritmova koji su kraci od logistickih ciklusa,

najduzi i najpoznatiji su takozvani KONDRATJEJEVLJEVI DUGI TALASI u ekonomiji (ime

su dobili po Nikolaju Kondratjevu, ruskom ekonomisti koji ih je 1920-ih prvi jasno uocio i

opisao): duzina ovih talasa je 50-60 godina (sa relativno pravilnim ponavljanjem odnosno

smenjivanjem 20-30-godisnjih A-faza ekspanzije i 20-30-godisnjih B-faza kontrakcije

10

privrednih i drustvenih aktivnosti), tako da ih je, racunajuci od modernih vremena (to jest od

francuske burzoaske revolucije 1789-e) do danas, bilo ukupno cetiri. Najzad, otkriveni su i

drugi, jos kraci ciklicki ritmovi: takozvani hiper-ciklus od oko 20 godina, Labrusov inter-ciklus

od oko 15 godina, Juglarov ciklus od 8-10 godina, Kicinov ciklus od oko 40 meseci, i, na kraju, i

najmanji, takozvani sezonski ciklusi od svega nekoliko meseci.

Otkrice sekularanih trendova i ciklickih ritmova u privredi i istoriji imalo je za posledicu i

bitno novu konceptualizaciju i kalkulaciju vremena: vreme je oslobodjeno unapred postuliranih

pravaca, vrednosti i mitova (pa i mita progresa odnosno progresivizma kao centralnog mita

modernog doba), a umesto starog, njutnovskog, diskontinuelnog i faznog, otpocelo je novo,

postnjutnovsko i kontinuelno racunanje vremena. Istorija, posebno istorija francuske skole anala,

a unutar ove posebno istorija "dugog trajanja" Fernana Brodela (Fernand Braudel), sve manje je

politicka, dvorska i "dogadjajna", a sve vise privredna, socijalna, kulturna i "strukturalna". Za

kriticko rasvetljavanje i razumevanje hladnog rata i posthladnoratovske ere, nova istorija, nova

konceptualizacija i novo racunanje vremena, od izuzetnog su znacaja.

CENTAR, POLUPERIFERIJA I PERIFERIJA nisu samo zgodni slikoviti izrazi (metafore),

nego su i naucno, kvalitativno i kvantitativno definisani i provereni analiticki pojmovi pomocu

kojih se kriticki rasvetljava savremeni svetski sistem u prostoru.

Prostor odnosno svet o kojem je ovde rec ima i svoje konkretno-istorijsko ime i odredjenje.

To je SVETSKA KAPITALISTICKA PRIVREDA koja je nastala u takozvanom dygom XVI

veku, koja je od tada vise puta oblikovana odnosno preoblikovana, do XIX veka najpre samo

kao EVROPSKA, od tada i kao SVETSKA (u najuzem smislu te reci), no koja je bila i ostala

HIJERARHIJSKI STRUKTURIRANA kao konfliktno jedinstvo centra, poluperiferije i

periferije, tih svojih polarno razlicitih i suprotstavljenih, a ipak povezanih i spregnutih

strukturalnih i funkcionalnih delova.

NEJEDNAKA RAZMENA (pojam i termin Argiri Emanuela) bila je i ostala glavni

politicko-ekonomski mehanizam, DOMINACIJA centra odnosno DOMINIRANOST I

ZAVISNOST (polu)periferije glavni kvalitet, a NE-RAZVOJ odnosno RAZVOJ NE-

11

RAZVOJA (pojam i termin Andre Gunder Franka) glavna konsekvenca ove hijerarhijske

strukture.

Centar, poluperiferija i periferija, samo su analiticki pojmovi (apstrakcije). U stvarnosti,

medjutim, ne postoji samo jedan, nego tri centra i tri ovima gravitirajuce poluperiferije i

periferije svetskog sistema: Japan (Azija), Zapadna Evropa (Afrika i Balkan; Balkan je,

preciznije govoreci, poluperiferija Zapadne Evrope) i SAD (Srednja i Juzna Amerika).

KVALITATIVNO (teorijski), centar, poluperiferija i periferija savremenog svetskog sistema,

definisu se putem VRSTE EKONOMSKIH AKTIVNOSTI koje u odredjenoj zemlji

preovladjuju: centar cine razvijene odnosno najrazvijenije zemlje u kojima preovladjuju

aktivnosti takozvane sive mase (takozvani kvartarni i tercijarni sektor: globalno odlucivanje,

kontrola i upravljanje), periferiju nerazvijene zemlje u kojima preovladjuju aktivnosti cistog

izvrsavanja (takozvani primarni sektor), a poluperiferiju takozvane zemlje u razvoju u kojima

preovladjuje mesavina upravljackih i izvrsnih aktivnosti. KVANTITATIVNO (operacionalno),

pak, ove tri zone savremenog svetskog sistema definisu se putem odgovarajuceg nivoa BRUTO

NACIONALNOG DOHOTKA PO GLAVI STANOVNIKA kao najpotpunijeg i najpouzdanijeg

sintetickog indikatora (pokazatelja).

Tek sada, nakon izlaganja osnovnih pojmova skole svetskog sistema, mozemo izloziti i

razumeti i OSNOVNU ORIJENTACIJU 1989-e (kraja hladnog rata i posthladnoratovske ere) u

istorijskom prostoru i vremenu. Pre toga, izlozicemo, ipak, i tri interpretacije 1989-e koje su

blize "dogadjajnoj istoriji" i starom racunanju vremena: 1) 1989-e je okoncan skoro poluvekovni

hladni rat (1945-1989); 2) 1989-e je doslo i do definitivnog istorijskog sloma ruskog i

istocnoevropskog komunizma/etatizma (1917-1989); i 3) najzad, 1989-a se moze oznaciti i kao

ruska i istocnoevropska "francuska burzoaska revolucija" (1789-1989).

Osnovne orijentacije u prostoru i vremenu nema izvan visestruke dinamike ciklickih ritmova

i sekularnih trendova. A ova dinamike je, od sredine 1970-ih (preciznije, od 1974-e), prema

rigoroznim kvantitativnim odnosno statistickim analizama skole svetskog sistema, krajnje

nepovoljna. Prema ovim analizama, naime, savremeni svetski sistem se od 1974-e nalazi u

12

stanju VISESTRUKOG DUGOG PADANJA, to jest u isto vreme se nalazi: 1) u opadajucoj

odnosno B-fazi SAD hegemonije; 2) u opadajucoj odnosno B-fazi cetvrtog logistickog ciklusa,

3) u opadajucoj odnosno B-fazi cetvrtog Kondratjeva, i 4) u stanju potpune iscrpljenosti odnosno

u stanju bliskom potpunoj iscrpljenosti sekularnih trendova.

Visestruko dugo padanje o kojem je rec predstavlja, zapravo, manifestaciju istorijske

iscrpljenosti odnosno STRUKTURALNE KRIZE savremenog svetskog sistema. Kao i svaki

istorijski sistem, naime, i ovaj ima svoj istorijski pocetak (radjanje), razvitak (zivot) i kraj (smrt):

prema Imanuelu Volerstinu i drugim svetsko-sistemskim analiticarima, savremeni svetski sistem

je, nakon radjanja u takozvanom dugom XVI veku, i nakon razvitka u nekoliko narednih

vekova, ratne 1914-e usao i u svoju strukturalnu krizu, u toj krizi je i danas, i u njoj ce ostati do

oko 2050-e, kada se moze ocekivati pojava odnosno radjanje novog istorijskog sistema.

U krizi se, da upotrebimo specificne termine Ilje Prigozina (Ilya Prigogine), odigrava

istovremena "bifurkacija" (razdvajanje, raskrsce, raspadanje) starog i "nukleifikacija"

(zacinjanje, rast, stvaranje) novog istorijskog sistema. Ovaj dvostruki proces je posebno

intenzivan i cak dramatican u toku takozvanih godina "kaskada": takva je bila burna 1968-a,

takva je i nasa, jos burnija 1989-a.

O razlicitim mogucim ishodima ovog dvostrukog procesa, to jest o razlicitim alternativama

blize i dalje buducnosti (pa i one oko 2050-e), bice vise reci u petom odeljku. Ovde cemo

navesti samo jos nekoliko najznacajnijih opstih karakteristika tog procesa.

Dve najopstije i najuocljivije karakteristike tog procesa, svakako su HAOS I NASILJE. Zbog

toga ni tekuci posthladnoratovski balkanski haos i rat nisu ni malo slucajan, niti samo lokalni

poremecaj. U godinama i decenijama koje su pred nama, moze se ocekivati samo sirenje

tendencije haosa i nasilja (pa i sirenje novog fasizma kao njenog zgusnutog oblika), i to ne samo

na (polu)periferiji, nego sve vise i u centru (centrima) svetskog sistema. Kao odgovor na ovu

tendenciju, moze se, medjutim, ocekivati i sirenje odnosno jacanje protiv-tendencije, odbrane

zivota, mira i demokratije. Perspektiva je, dakle, bas kao i onaj dvostruki proces, krajnje

protivrecna i neizvesna.

13

Citavih pola veka, opasnost od izbijanja sveunistavajuceg svetskog nuklearnog rata

predstavljala je bauk i opravdanje za vodjenje hladnog rata. Odmah nakon kraja hladnog rata,

njegovi pobednici su, pored ostalog, trijumfalno proklamovali i definitivni prestanak ove

opasnosti: primera radi, januara 1992-e, Dzordz Bus (George Bush), tadasnji predsednik SAD,

pateticno je objavio da "nasa deca" vise nemaju razloga za strah.

Nije proslo ni nekoliko godina, medjutim, a u medjunarodnoj javnosti je, upravo u vezi sa

trecim balkanskim ratom, pocelo da se govori i o opasnosti od obnavljanja zategnutosti, pa i

novog hladnog rata izmedju starih i novih rivala. Uz povratak stare, medjutim, pojavila se i

relativno nova opasnost: posthladnoratovska fragmentacija i eskalacija mnostva takozvanih

etnickih sukoba i ratova, naime, znacajno je povecala i opasnost od nekontrolisanog sirenja (i

upotrebe) nuklearnog oruzja na (polu)periferiji svetskog sistema. Najzad, opasnost od izbijanja

sveunistavajuceg, svetskog nuklearnog rata, sama po sebi je proizvela i jedan realtivno novi tip

medjunarodnog konflikta odnosno rata.

Ovaj novi tip medjunarodnog konflikta/rata najbolje su opisala dva svetsko-sistemska

analiticara; u tekstu iz 1989-e, Kristofer Cejz-Dan (Christopher Chase-Dunn) i Kenet O'Reili

(Kenneth O'Reilly) objasnili su: "Destruktivnost nuklearnog oruzja smanjila je verovatnocu

izbijanja i vodjenja ratova u centralnim zonama svetskog sistema, tako da ce se ratovi izmedju

centralnih sila u buducnosti voditi uglavnom na periferiji i konvencionalnim oruzjem."

Nuklearno oruzje jeste otkriveno jos 1945-e, ali je opisana buducnost odnosno promena

mogla poceti tek nakon kraja hladnog rata. U tome je bio i ostao svetsko-sistemski znacaj

tekuceg postjugoslovenskog rata (1991-): ovaj rat je prvi posle hladnog rata poceo da indukuje i

razvija relativno novi, posthladnoratovski, periferizovani i konvencionalizovani tip

medjunarodnog konflikta/rata, kao neku vrstu neocekivanog, neobicnog, decentralizovanog i

racionalizovanog "treceg svetskog rata".

U ovom tipu medjunarodnog konflikta/rata mogu da se prepoznaju mnoge stare pojave

(lokalni obuhvat, niski intezitet, kontrola od strane velikih sila), ali i mnogi realtivno novi

momenti (perverzna racionalnost, pre svih). Perspektiva ovog tipa konflikta/rata direktno zavisi

14

od ukupne perspektive sveta, a ona je, kao sto smo videli, krajnje protivrecna i neizvesna. Jedna

stvar je u citavoj ovoj stvari, ipak, sasvim izvesna: za razumevanje prvih kontura, aktera i rezima

postkomunizma (ali i za razumevanje prvih kontura, aktera i rezima postmodernog doba uopste),

ovaj tip konflikta/rata od centralnog je znacaja. Zbog toga mu je u ovom odeljku i posvecena

odgovarajuca paznja.

2. Posle hladnog rata: vise ili manje demokratije?

Pitanje iz naslova ovog odeljka, u obliku naslova jednog svog tadasnjeg clanka ("Will More

Countries Become Democratic?"), postavio je Semjuel Hantington (Samuel Huntington), jedan

od vodecih politikologa SAD i Zapada, i to jos (danas daleke) 1984-e, pet godina pre kraja

hladnog rata: spektakularni slom komunizma tada se jos nije ni naslucivao, ali se priblizavanje

kraja hladnog rata jasno osecalo.

Postavljeno pitanje, do danasnjeg dana, ostalo je ne samo aktuelno, nego i veoma znacajno,

mozda i najznacajnije u korpusu celokupne savremene politicke komparativistike. Odgovor na

postavljeno pitanje, medjutim, nije ni malo jednostavan odnosno jednoznacan.

Vec i prva posthladnoratovska ISKUSTVA bila su (i jos uvek su) krajnje sarolika i

protivrecna. Ove razlike i protivrecja posebno su izrazena u posthladnoratovskom iskustvu

bivseg takozvanog socijalistickog sveta. Dok su neke zemlje ovog dela sveta (posebno one iz

Srednje Evrope: Poljska, Ceska, Slovacka, Madjarska, Slovenija), za svega nekoliko godina, vec

postigle znacajne rezultate u izgradnji trzisne privrede i demokratije, druge medju njima

(posebno ratom, direktno ili indirektno, zahvacene teritorije bivsih SSSR i SFRJ: Nagorno-

Karabah, Cecenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Srbija, Crna Gora), u isto vreme (i jos uvek),

propadaju u bezdan novih komandnih privreda i autoritarnih poredaka (koji poprimaju cak i

neke karakteristike klasicnog totalitarizma).

Razlicita i protivrecna su, medjutim, i prva posthladnoratovska iskustva bivseg takozvanog

15

slobodnog sveta. Nakon prvobitne ideoloske euforije, prve znacajnije strukturalne promene i

"pukotine", mogu da se primete i u vladajucim liberalno-demokratskim krugovima Zapada. Za

razliku od bezbrojnih (ali i ne mnogo znacajnih) smena vlada u toku pola veka hladnog rata,

takva je, primera radi, i drama korupcionaskog pada Prve, te tesko i jos uvek neizvesno radjanje

Druge italijanske republike.

Krajnje protivrecne potencijale i smerove posthladnoratovske ere potvrdjuju i najnovije

kvantifikacije Fridom Hauza (Freedom House), istrazivacko-izdavacke kuce iz Njujorka, koja

vec nekoliko decenija sistematski prati i meri cikluse sirenja i gusenja slobode i demokratije u

svetu uopste. Prema izvestaju ove kuce za 1991-1992-u, naime, prve tri godine

posthladnoratovske ere, gledano u proseku (ali i sasvim egzaktno), karakterisu, istovremeno,

"znacajan napredak", pa cak i "najveca ekspanzija slobode u ljudskoj istoriji", ali i veliki gubici,

i jos veci "rizici od mogucih zastoja i nazadovanja". Protivrecnost i neizvesnost prvih iskustava

posthladnoratovske ere, na svoj nacin, potvrdjuje i odgovarajuca klasifikacija odnosno

kvantifikacija ovog izvestaja. Prema ovoj klasifikaciji/kvantifikaciji, naime, od 1989-e do 1992-

e, osetno je pao i procenat svetskog stanovnistva koje zivi u "slobodnim" zemljama (sa 38,86%

na 25,29%), i procenat stanovnistva koje zivi u "neslobodnim" zemljama (sa 41,09% na

31,79%), dok je znacajnije (sa 20,05% na 42,92%) porastao jedino procenat svetskog

stanovnistva koje zivi u "delimicno slobodnim" zemljama, dakle upravo u onim zemljama u

kojima je sudbina slobode i demokratije, prema samoj definiciji (klasifikaciji), jos uvek krajnje

neizvesna.

Odgovor na pitanje o perspektivama demokratije u posthladnoratovskoj eri, komplikuje se i

zbog toga sto se, na opisane razlike i protivrecja prvih posthladnoratovskih iskustava,

nadovezuju i poznate razlike i protivrecja izmedju razlicitih TEORIJA odnosno razlicitih

teorijsko-metodoloskih perspektiva, pristupa i interpretacija. Za jedne je, da upotrebimo taj

poznati primer, 1/2 polupun, a za druge poluprazan sud, ili, da se vratimo nasem gornjem

primeru, za jedne su gore izneti procenti dokaz poludemokratije, a za druge dokaz poludiktature.

Pri tome je posebno zanimljivo da i liberalizam i socijalizam (posebno marksizam), te dve

16

glavne konkurentske ideologije, teorije i interpretacije sveta u poslednjih par vekova, i pored

velikih medjusobnih razlika i sporova, dele jedan te isti bazicni konsenzus i mit, mit

progresivizma, to jest mit o neizbeznosti ljudskog progresa. Za ideologe liberalizma nosilac

progresa je gradjanska klasa, za ideologe socijalizma/marksizma nosilac progresa je proletarijat,

ali ni za jedne ni za druge nije sporna sama cinjenica progresa. Zbog toga je i njihov odgovor na

pitanje demokratije u posthladnoratovskoj eri nekriticki pozitivan, progresivisticki. Ukoliko se u

ovaj odgovor ne uklapaju cinjenice (samo u XX veku bilo je vise neslobode i smrti nego u svim

prethodnim vekovima zajedno), tada, naravno, utoliko gore po cinjenice: cinjenice se ili

ignorisu, ili umanjuju, tako sto se tumace kao puka anomalija ili kao prelazni/prolazni stadijum.

Opisana matrica progresivistickog misljenja, primera radi, moze lako da se prepozna i u

odgovoru koji, na pitanje koje je u onom clanku sam postavio, daje liberal Semjuel Hantington,

ali i u odgovoru koji, na slicno pitanje (u inace veoma zanimljivoj komparativnoj studiji

"politike na poluperiferiji" odnosno "ranog parlamentarizma i pozne industrijalizacije na

Balkanu i u Latinskoj Americi"), daje socijalista/marksista Nikos Mauzelis (Nicos Mouzelis).

Odgovor na pitanje da li se u posthladnoratovskoj eri moze ocekivati vise ili manje

demokratije, nije i ne moze biti jednostavan/jednoznacan, i zbog hijerarhijske razlicitosti i

strukturiranosti svetskog prostora: sanse za demokratiju su mnogo vece u centralnim, nego u

perifernim i poluperifernim zonama svetskog sistema. Jedna od najznacajnijih razlika izmedju

vladajuce (liberalne) i alternativne (svetsko-sistemske) interpretacije, upravo je u tome sto ona

prva, ovu hijerarhijsku razlicitost i strukturiranost, po pravilu, previdja (ili umanjuje), dok ju ova

druga, po pravilu, uvazava. Zbog toga su i predvidjanja ove druge, po pravilu, bolja i tacnija.

Tako je, primera radi, Djovani Arigi (Giovanni Arrighi), jedan od najblizih saradnika Imanuela

Volerstina, upravo zahvaljujuci analitickom uvazavanju specificne svetsko-sistemske pozicije

poluperiferije, jos 1990-e, dok je euforija nerealnog optimizma vladajuceg liberalizma jos uvek

kulminirala, bio u stanju da realisticki predvidi i upozori: "Sasvim je moguce da ce tekuca kriza

prosistemskih i antisistemskih autoritarnih rezima poluperiferije postati rodno tlo novih vrsta

ekstremnih etnonacionalistickih demokratskih rezima [...] Nemocan bilo da zadovolji bilo da

17

suzbije narodne zahteve za standardom i demokratijom, sve veci broj rezima poluperiferije moze

doci u iskusenje da izlaz iz ovog politickog bespuca potrazi u zadovoljavanju tih zahteva

selektivno, na bazi rasne, etnicke ili verske diskriminacije [...] ljudska mrznja i patnja mogle bi

da eskaliraju iznad bilo cije moci kontrole."

A da i sama PROMENA POLOZAJA u hijerarhizovanom svetskom sistemu, po pravilu,

odlucujuce utice na sanse u izgradnji demokratije, pokazuje i JEDNO SAVREMENO

UPOREDJENJE, ono izmedju iskustava odnosno modela demokratizacije zemalja Juzne

Amerike, Juzne Evrope i Jugoistocne Evrope (Balkana), tri geografske celine sa slicnim, jedno

vreme cak i identicnim, poluperifernim svetsko-sistemskim polozajem.

U izucavanju iskustava/modela demokratizacije zemalja Juzne Amerike do sada su najvise

postigli Giljermo O'Donel (Guillermo O'Donnell), Filip Smiter (Philippe Schmitter) i Lorens

Vajthed (Laurence Whitehead), kao i njihove kolege, saradnici, svi istrazivaci sa poznatog

vosingtonskog Vudro Vilson Centra (The Woodrow Wilson Center). Rezultate svojih

dugogodisnjih komparativnih istrazivanja, izlozili su u veoma vrednom, cetvorotomnom delu o

"tranzicijama (prelazima) iz autoritarne vladavine" i "izgledima za demokratiju". Pazljivim

citanjem ovih rezultata, bez obzira na moguce razlicite interpretacije, pa i bez obzira na mogucu

evolucionisticku, optimisticku interpretaciju (koju prihvata najveci broj pomenutih i drugih

vilsonsijanaca i liberala), iskustvo/model demokratizacije u zemljama Juzne Amerike, sazeto

moze da se interpretira kao relativno pravilno CIKLICNO PONAVLJANJE odnosno

SMENJIVANJE perioda/faza relativno dugotrajnih i stabilnih diktatura i perioda/faza relativno

kratkotrajnih i nestabilnih/krhkih demokratija ("demokratizacija").

Iskustvo/model demokratizacije Juzne Evrope, sasvim je razlicito, cak suprotno od opisanog

iskustva/modela Juzne Amerike. Najsazetije, iskustvo/model Juzne Evrope, moze da se rezimira

kao relativno komplikovana ali POSTOJANA EVOLUCIJA od relativno jakih i stabilnih

fasistickih diktatura 1930-ih i 1940-ih do realtivno jakih i stabilnih (socijal)demokratija 1970-ih,

1980-ih i 1990-ih. To je glavni nalaz do kojeg su, u istrazivanju "poluperifernog razvoja"

odnosno "politike (pet zemalja) Juzne Evrope (Portugalije, Spanije, Italije, Grcke i Turske) u

18

dvadesetom veku", dosli i Djovani Arigi i njegovi saradnici. I ovaj nalaz, naravno, moze da se

razlicito interpretira. Razlicite interpretacije, pri tome, posebno moze da intrigira OCIGLEDAN

I JAK KONTRAST izmedju ciklicnog, neuspesnog iskustva/modela Juzne Amerike, i

sekularnog, uspesnog iskustva/modela Juzne Evrope, dve velike geografske celine koje su u

tranziciju KRENULE sa identicne, poluperiferne svetsko-sistemske pozicije. Po Djovaniju

Arigiju, uz jedan znacajan takozvani unutrasnji faktor (trend proletarizacije), najznacajniji, cak

odlucujuci faktor koji objasnjava ovaj kontrast, tice se upravo promene ove pozicije: zemlje

Juzne Amerike, cije je iskustvo tranzicije u XX veku izucavano, OSTALE su, uprkos svim

naporima, tamo gde su i bile, na poluperiferiji, pa su zbog toga ostale i u onim teskim politickim

ciklusima, dok je pet zemalja Juzne Evrope, upravo u izucavanom periodu, a definitivno nakon

prijema u Evropsku Zajednicu, PRESLO sa poluperiferije u centar svetskog sistema i, zahvaljuci

upravo ovom prelasku, uspesno evoluiralo.

Za razliku od iskustava Juzne Amerike i Juzne Evrope, iskustvo prelaza iz autoritarne

vladavine u demokratiju u zemljama Jugoistocne Evrope (Balkana), do sada nije naucno,

sistematski i komparativno izucavano. I na osnovu opstih odnosno laickih iskustava i saznanja,

medjutim, sa velikom verovatnocom moze da se zakljuci, ili barem pretpostavi, da je iskustvo

Jugoistocne Evrope (Balkana), ili barem njenog (njegovog) veceg dela, posebno iskustvo ratom

zahvacenih prostora bivse SFRJ, mnogo blize ciklicnom, neuspesnom iskustvu/modelu Juzne

Amerike, nego sekularnom, uspesnom iskustvu/modelu Juzne Evrope. Do slicnog zakljucka,

mada u drugom domenu (u oblasti privrednog razvoja), dosli su i Ivan Berend i Djerdj Ranki

(Gyorgy Ranki), madjarski ekonomisti bliski skoli svetskog sistema. Istrazujuci "evropsku

periferiju i industrijalizaciju" u takozvanom dugom XX veku (od 1780-e do 1914-e), naime, oni

su dosli do zakljucka da cak i kada je rec o privrednom razvoju jedne te iste (evropske)

periferije, nije moguce govoriti o jednom jedinom, nego o najmanje dva razlicita

iskustva/modela: prvo je sekularno, uspesno iskustvo/model Skandinavskog poluostrva (koje je,

u recenom periodu, sa periferije preslo u centar Evrope), a drugo ciklicko, neuspesno

iskustvo/model Balkanskog poluostrva (koje je, i pored svih pokusaja, u istom periodu, pa i

19

danas, ostalo gde je i bilo, na periferiji Evrope, u "zacaranom krugu" nerazvijenosti i diktature, i

zbog toga ostalo blize iskustvu/modelu geografski dalje Juzne Amerike, nego iskustvu/modelu

geografski blize Juzne Evrope).

Konacno, odgovor na pitanje da li se u posthladnoratovskoj eri moze ocekivati vise ili manje

demokratije, nije i ne moze biti jednostavan/jednoznacan, i zbog specificnog momenta/vremena

u kojem se posthladnoratovska promena desava. To je, kao sto smo videli, VREME KRIZE I

PRELAZA. A u tom vremenu, za razliku od vremena stabilnog razvoja (u kojem je slobodna

volja, najvecim delom, ogranicena), dolazi do naglog porasta neizvesnosti i mogucnosti izbora.

Zbog toga ce i nasu dilemu (posle hladnog rata: vise ili manje demokratije?), u ovom vremenu, u

mnogo vecoj meri nego ranije, odlucivati angazman, borbenost i imaginacija samog subjekta

(coveka).

Da bi prethodna (ali i naredna) izlaganja bila jasnija, na kraju ovog odeljka, izlozicemo jos

samo nekoliko osnovnih pojmova skole svetskog sistema koji se odnose na DIKTATURU I

DEMOKRATIJU U SVETSKIM RAZMERAMA.

Pre svega, i ovde cemo istaci da se razlika izmedju vladajuce (liberalne) i alternativne

(svetsko-sistemske) skole misljenja, ne pojavljuje toliko u deskripciji, koliko u interpretaciji

cinjenica. I jedna i druga skola, naime, jednako ili slicno opisuju raspored diktature i demokratije

u svetskima razmerama: razlicite vrste diktature konsolidovane su uglavnom u perifernim i

poluperifernim, a razlicite vrste demokratije uglavnom u centralnim zonama svetskog sistema

(ovakav raspored diktature i demokratije, vec i na prvi pogled, lako moze da se uoci i na

takozvanoj mapi slobode ranije pomenute Fridom Hauz iz Njujorka). Dok je za vladajucu

(liberalnu) interpretaciju, ovakav raspored, najvecim delom, posledica delovanja takozvanih

unutrasnjih (ekonomskih, socijalnih, politickih, kulturnih, pa i rasnih) faktora i snaga, medjutim,

za alternativnu (svetsko-sistemsku) interpretaciju, taj raspored je, najvecim delom, bas kao i u

slucaju lica grckog boga Janusa, samo dvostruko, konfliktno lice, ili, jos bolje, lice i nalicje

jednog jedinstvenog svetskog sistema.

Bitno razlicite interpretacije proizvode i bitno razlicite konsekvence/zakljucke. A krajnja

20

konsekvenca/zakljucak vladajuce, liberalne, i, upravo zbog toga, sve vise kvaziliberalne

interpretacije, jeste jedna vrsta novog rasizma. Ovaj novi rasizam je manje eksplicitan, bioloski i

rasni, a vise latentan, takozvani civilizacijski i kulturni rasizam. Kod ovog novog rasizma, opet,

nije toliko sporna sama deskripcija relativne necivilizovanosti/nekulture (autoritarne politicke

kulture) kao faktora reprodukcije diktature na periferiji/poluperiferiji svetskog sistema, koliko je

sporna, povrsna i netacna njena interpretacija, to jest njeno odbijanje da prizna bitnu

materijalisticku vezu koja postoji izmedju relativne nerazvijenosti, siromastva i podredjenosti

periferije/poluperiferije u jedinstvenoj svetskoj privredi, na jednoj, i relativne

necivilizovanosti/nekulture/autoritarnosti ovih zona svetskog sistema, na drugoj strani. Zbog

toga je vladajuca/liberalna interpretacija, u krajnjoj liniji, i politicki konzervativna.

Nista manje zanimljive nisu ni konsekvence/zakljucci alternativne (svetsko-sistemske)

interpretacije. A krajnja teorijska konsekvenca/zakljucak ove interpretacije, jeste SVETSKI

POLITICKI SISTEM. Po mnogim svetsko-sistemskim analiticarima, naime, svetski politicki

sistem je nova realnost koja, barem od druge polovine XX veka (ako ne i od ranije), natkriljuje i

potiskuje takozvane uporedne, to jest nezavisne nacionalne politicke sisteme. Postojanje jednog

jedinstvenog svetskog politickog sistema, po ovima, dokazuje barem tri reda medjusobno tesno

isprepletanih i povezanih cinjenica: 1) ona pravilnost rasporeda diktature i demokratije u

savremenom svetu (koju, videli smo, ne spore ni vladajuca, ni alternativna interpretacija); 2) ona

bitna materijalisticka veza koja postoji izmedju privredne i ukupne nerazvijenosti i podredjenosti

periferije/poluperiferije u jedinstvenoj svetskoj privredi i politicke autoritarnosti ovih zona

svetskog sistema (koju uporno previdja vladajuca/liberalna interpretacija); i 3) onaj danas vec

razgranati splet direktno medjunarodnih (internacionalnih), transnacionalnih i svetskih institucija

(kao sto su Ujedinjene nacije, Evropska unija, i druge kontinentalne i regionalne, privredne,

politicke i vojne integracije, kao i velike sile, i druge, vidljive i nevidljive medjunarodne

organizacije), koji upravlja sve slozenijim i brojnijim procesima svetske privrede, drustva i

politike, i koji zbog toga sve vise i funkcionise kao neka vrsta kompleksne i komplikovane, ali

ipak jedinstvene SVETSKE VLADE.

21

Tek nakon opisanog rasporeda diktature i demokratije u svetskim razmerama, moze da se

postavi (i resi) i jedno od najtezih pitanja moderne politicke komparativistike i teorije

demokratije: da li je LIBERALNA DEMOKRATIJA univerzalna norma, koja odgovara

univerzalnoj ljudskoj prirodi i potrebi (nezavisno od vremena i prostora), ili je i ona, ipak, samo

vremenski i prostorno ogranicena i specificna institucionalna gradjevina (koja odgovara samo

centralnim zonama svetskog sistema u poslednjih dva veka)?

Prvi odgovor (univerzalna norma) pruza vladajuca (liberalna) skola misljenja, drugi

(ograniceno iskustvo) radikalna varijanta alternativnog (svetsko-sistemskog) misljenja. Mnogo

je razloga, medjutim, koji govore da je istini najbliza umerena varijanta skole svetskog sistema.

Prema ovoj varijanti, odgovor na postavljeno pitanje, negde je izmedju dva gore ponudjena i

polarno suprotstavljena odgovora: jedan deo liberalno-demokratskog iskustva Zapada je

univerzalan i (kao takav) tekovina i uzor za citav ljudski rod, ali je drugi deo tog istog iskustva

ogranicen i specifican i (kao takav) relevantan samo za odgovarajuci (zapadni) civilizacijski

krug.

Razliciti teorijski odgovori i ovde proizvode veoma razlicite politicke posledice. U knjizi

Kapitalizam -- istorijski sistem, Imanuel Volerstin je uverljivo objasnio nesto sto je na prvi

pogled neshvatljivo, naime, kako se lazni univerzalizam vladajuce/liberalne (i, upravo zbog toga,

sve vise kvaziliberalne) teorije, nuzno pretvara u latentni, kulturni/civilizacijski rasizam: ukoliko

se celokupno liberalno-demokratsko iskustvo interpretira i namece kao univerzalno, tada,

naravno, i ne preostaje nista drugo, nego da se manje-vise stalni neuspeh naroda periferije i

poluperiferije u recepciji ovog iskustva, interpretira kao civilizacijska/kulturna nezrelost,

nesposobnost, ili cak inferiornost ovih naroda, a tada to, naravno, nije nista drugo do

konzervativni rasizam, koji je u funkciji odbrane status quo-a grubo hijerarhizovanog svetskog

sistema. Na drugoj strani, medjutim, ni politicke posledice radikalne varijante svetsko-sistemske

interpretacije, nisu manje opasne: ukoliko se, naime, odbacuje i ono sto je u liberalno-

demokratskom iskustvu Zapada uistinu univerzalno (kao sto su to, primera radi, sistematski

radili i ideolozi takozvane diktature proletarijata u takozvanim socijalistickim zemljama), tada

22

se, mehanizmima psihologije "kiselo grozdje" i "slatki limun", veoma lako pada u neku vrstu

racionalizacije i legitimacije ove odnosno one politicke diktature. Zbog toga je umerena

varijanta teorije svetskog sistema, od svoje radikalne varijante, kao i od vladajuce (liberalne)

teorije, bolja ne samo teorijski (analiticki), nego i prakticno (politicki).

Na samom kraju ovog odeljka, a na osnovu prethodnih izlaganja, posebno na osnovu

prethodnih izlaganja o rasporedu diktature i demokratije u svetskim razmerama, izlozicemo jos i

jednu mogucu, ALTERNATIVNU SVETSKO-SISTEMSKU TIPOLOGIJU SAVREMENIH

POLITICKIH SISTEMA.

Zavisno od toga kojoj od tri zone svetskog sistema pripadaju, svi savremeni politicki sistemi,

prema ovoj tipologiji, mogu da se razvrstaju u tri osnovne grupe ili tipa: 1) politicke sisteme

centra; 2) politicke sisteme poluperiferije; i 3) politicke sisteme periferije svetskog sistema.

Politicke sisteme centra karakterise relativno razvijena i stabilna demokratija, participativna

(demokratska) politicka kultura i relativno siroki i stabilni unutrasnji konsenzus (saglasnost), a

one druge (politicke sisteme periferije i poluperiferije) relativno nerazvijena, nestabilna/krhka i

samo fasadna demokratija, ili, jos gore, otvorena politicka diktatura, autoritarna politicka kultura

i jedna vrsta stalnog unutrasnjeg (gradjanskog) rata. Ukoliko treba reci i nesto o specificnoj

razlici izmedju politickih sistema periferije i politickih sistema poluperiferije, tada svakako, i na

prvom mestu, treba istaci da na najvecu koncentraciju politickih nesloboda, nereda i nasilja

(razornih revolucija i kontrarevolucija, autoritarnih i totalitarnih poredaka), ne nailazimo na

periferiji (kao sto bi se to, primenom odgovarajuce vulgarno-materijalisticke seme, moglo

ocekivati), nego na poluperiferiji sveta. To je zbog toga sto su ukupne proizvodne, socijalne i

politicke, pa otuda i ukupne razorne snage drustva, neuporedivo razvijenije na poluperiferiji

nego na periferiji. Politicke sisteme periferije zbog toga, u proseku, pre karakterise jedna vrsta

konzervativne stabilnosti i stagnacije (zasnovane na tradicionalnom tipu politicke kulture i

legitimacije), nego burna i nasilna politicka dinamika.

Alternativna svetsko-sistemska tipologija savremenih politickih sistema, analiticki je

kompleksnija, bogatija i bolja od poznatih vladajucih klasifikacija i tipologija, zato sto je

23

kriterijum/tip ove tipologije kompleksniji, bogatiji i bolji od njihovih kriterijuma/tipova. Ona je

od ovih kompleksnija, bogatija i bolja, cak i kada je sasvim samostalna. Najbolje rezultate, ona,

ipak, pruza kada se udruzi odnosno kombinuje sa dve poznate vladajuce tipologije/klasifikacije,

sa danas vladajucom (liberalnom) dihotomijom (koja sve savremene politicke sisteme deli na

liberalno-demokratske i neliberalne), i sa poznatom klasifikacijom politickih sistema kao

sistema organizacije vlasti (koja sve savremene politicke sisteme deli na sisteme jedinstva i

sisteme podele vlasti, a ove druge, dalje, na parlamentarne, predsednicke i mesovite, to jest

predsednicko-parlamentarne ili polupredsednicke sisteme podele i organizacije vlasti). U ovako

dobijenoj, super-kompleksnoj, troslojnoj tipologiji, svaki savremeni politicki sistem dobija

barem tri bitne kvalifikacije: tako je, primera radi, politicki sistem Velike Britanije centralni,

liberalno-demokratski, i parlamentarni; politicki sistem SAD centralni, liberalno-demokratski, i

predsednicki; politicki sistem Francuske centralni, liberalno-demokratski, i mesoviti; a politicki

sistemi Srbije, Hrvatske i Crne Gore poluperiferni, fasadno-demokratski, i mesoviti. Svaka od

ovih kvalifikacija, opet, sa svoje strane, nije prosta kvalifikacija, nego citava mala politicka

anatomija i komparativistika.

Pomocu alternativne svetsko-sistemske tipologije savremenih politickih sistema moguce je

alternativno osvetliti (objasniti) i mnoge druge znacajne politicke fenomene. Tako je tek pomocu

ove tipologije moguce objasniti i jednu veoma zanimljivu politicku nejednacinu, kao i jednu ne

manje zanimljivu politicku jednacinu.

Zanimljiva politicka nejednacina je: "A nije jednako A". Cak ni identicni ustavno-pravni

modeli, u razlicitim zonama svetskog sistema, ne proizvode identicne, pa cak ni priblizno

jednake politicke rezultate. Predsednicki sistemi Juzne Amerike nisu ni priblizno jednaki svom

uzoru, predsednickom sistemu SAD: predsednicki sistemi Juzne Amerike su poluperiferni i zato

samo fasadno-demokratski, dok je njihov uzor (predsednicki sistem SAD) centralni i zato

liberalno-demokratski. Slicno je i sa parlamentarnim sistemom Indije i parlamentarnim

sistemom Velike Britanije (prvi je poluperiferni i zato samo poludemokratski, drugi je centralni i

liberalno-demokratski), ili i sa mesovitim sistemom Srbije i mesovitim sistemom Francuske

24

(prvi je poluperiferan i fasadno-demokratski, drugi je centralni i liberalno-demokratski).

Jos neobicnija politicka pojava je jednacina: "A jednako B". Cak i najrazlicitiji etnicki,

kulturni i istorijski materijali, u istoj zoni svetskog sistema, ne retko proizvode veoma bliske,

ako ne i identicne politicke rezultate. Najbolji primer za ovu neobicnu politicku pojavu i

jednacinu, jesu politicki procesi i sistemi Juzne Amerike i Jugoistocne Evrope (Balkana): i pored

ogromnih razlika koje izmedju ovih regiona postoje u etnickom, kulturnom i istorijskom

nasledju, naime, njihova identicna, poluperiferna svetsko-sistemska pozicija zakonito proizvodi i

reprodukuje veoma slicne, ako ne i identicne politicke procese, fenomene i sisteme (fasadne

demokratije i brutalne diktature).

3. Nova nauka?

U nauci je sa razlogom napustena takozvana teorija odraza: nauka nije puki, mehanicki odraz

stvarnosti, vec njen relativno autonomni element. Ipak, izmedju stvarnosti i nauke, sveta i svesti

(misljenja), objekta i subjekta, u krajnjoj liniji, pored stalne napetosti, bez prestanka se

uspostavlja, odrzava i obnavlja i odnos OPSTE USLOVLJENOSTI i ZAVISNOSTI. Ovaj stav

vazi sasvim uopsteno, u nacelu, ali i sasvim konkretno, ovde i danas. U tom smislu, valja

razumeti i odnos koji se danas uspostavlja izmedju nove stvarnosti i nove nauke: kriza

(bifurkacija, iscrpljivanje, padanje) stare, takozvane KLASICNE MODERNE NAUKE, samo je

deo opste, strukturalne krize (bifurkacije, iscrpljivanja, visestrukog dugog padanja)

SAVREMENOG SVETSKOG SISTEMA kao istorijskog sistema, kao sto je i istovremeno

radjanje (pojavljivanje, nukleifikacija) NOVE, postmoderne NAUKE, samo deo radjanja

(pojavljivanja, nukleifikacije) NOVOG, postmodernog ISTORIJSKOG SISTEMA (o cemu je

opsirnije bilo reci u prvom odeljku).

Nova nauka se danas probija i pojavljuje u mnogo razlicitih nascentnih (zacetnih) formi.

Jedna od ovih je i "nova nauka" Ilje Prigozina. Njen tvorac, Ilja Prigozin, belgijanac ruskog

porekla, dobitnik je Nobelove nagrade za 1977-u, za rezultate ostvarene u oblasti teorijske i

25

eksperimentalne FIZICKE HEMIJE. Zbog dalekoseznosti ovih rezultata, nova nauka Ilje

Prigozina, vec je oznacena i kao nova, POSTNJUTNOVSKA fizika/nauka.

Sta je to bitno i prelomno novo sto donosi nova, postnjutnovska fizika/nauka Ilje Prigozina?

Bez pretenzije da sastavimo ili iscrpimo neku potpunu listu, to bitno i prelomno novo sto donosi

ova nauka, ovde cemo samo ukratko izloziti u sest osnovnih epistemoloskih tacaka. Pre toga,

ipak cemo izdvojiti i istaci jos samo dve OPSTE karakteristike i inovacije ove nauke.

Prva od ove dve karakteristike/inovacije u potpunosti preokrece stari odnos izmedju prirodnih

i drustvenih nauka. Kao sto je poznato, ovaj odnos je, u staroj, klasicnoj modernoj nauci, jos u

devetnaestom veku, najbolje opisao osnivac i otac sociologije, Ogist Kont (Auguste Comte): po

sistematicnosti, objektivnosti, egzaktnosti, pozitivnosti (sigurnosti, izvesnosti) i drugim bitnim

atributima naucnog saznanja, prirodne nauke, posebno fizika, prema Ogistu Kontu, treba da

sluze kao UZOR drustvenim naukama, posebno sociologiji (zbog toga je osnivac sociologije

svoju nauku u pocetku i nazivao "socijalnom fizikom"). Vek i po nakon Ogista Konta, osnivac

nove nauke, Ilja Prigozin, u potpunosti preokrece ovaj odnos: iako prirodnjak (fizicki hemicar),

on smatra da je danas, na pragu treceg milenijuma, upravo obrnuto, to jest da danas

DRUSTVENE NAUKE treba da sluze kao uzor prirodnim naukama (a ne obrnuto).

Prigozijansku promenu epistemoloskog odnosa izmedju prirodnih i drustvenih nauka

potpunije objasnjava/rasvetljava druga opsta karakteristika/inovacija nove nauke (koju smo gore

najavili). Ova karakteristika/inovacija govori o specificnom momentu razvitka savremenog

svetskog sistema i specificnom domenu vazenja nove nauke (koji je u direktnoj vezi sa tim

momentom). Prema Ilji Prigozinu, savremeni svetski sistem (pa cak i sire: ukupni, bioloski,

ekoloski i socijalni sistem), u poslednjih nekoliko decenija, presao je iz stanja RAVNOTEZE u

stanje koje je "DALEKO-OD-RAVNOTEZE" (da upotrebimo originalnu sintagmu Ilje

Prigozina). Ovaj prelazak omogucava da se dobro shvati i sledeci stav. Nova nauka ne odrice

vaznost njutnovske fizike/nauke uopste, nego samo ogranicava i specifikuje domen njenog

vazenja: njutnovska fizika/nauka je bila fizika/nauka koja je odgovarala stanju ravnoteze tog

sistema, dok je postnjutnovska, prigozijanska fizika/nauka, fizika/nauka koja odgovara

26

danasnjem stanju tog sistema, koje je, kao sto smo videli, daleko-od-ravnoteze. U stanju sistema

koje je daleko-od-ravnoteze, menja se i epistemoloski odnos izmedju prirodnih i drustvenih

nauka: od svih sistema koji su kompleksni, dinamicki i daleko-od-ravnoteze, socijalni sistemi su

najkompleksniji, najdinamickiji i najdalje-od-ravnoteze, pa zato i mogu odnosno moraju biti

uzor za izucavanje.

Stanje koje je daleko-od-ravnoteze je dinamicno, protivrecno i neizvesno, kao maglina

postanja. Iz ove magline, postepeno se pojavljuju i uoblicavaju tek prvi i nedovoljno jasni obrisi

nove nauke/epistemologije. Pored toga, ovi obrisi su tesno ispreleteni i sukobljeni sa elementima

stare nauke/epistemologije. Sest epistemoloskih tacaka koje slede, zbog toga, treba shvatiti tek

kao prvu skicu prvih obrisa jednog procesa koji je jos uvek daleko od zavrsetka.

1) KOMPLEKSNOST, NELINEARNOST I MULTILINEARNOST NOVE (NASUPROT

UNILINEARNOSTI I PROGRESIVIZMU STARE) NAUKE. Jedna od osnovnih polaznih ideja

klasicne moderne nauke, jeste ideja jednolinijskog, pravolinijskog i progresivnog razvoja. Ova

ideja objasnjava i regulise celokupno covekovo vreme: njegovu istoriju, sadasnjost i buducnost.

Ona je u temeljima svih drustvenih nauka, posebno ekonomije (teorija razvoja) i sociologije

(teorija modernizacije). Sustina ove ideje, medjutim, svugde je ista: postoji samo jedna, manje-

vise neproblematicna i progresivna linija razvoja. Nova nauka Ilje Prigozina, kao i njena

primena u drustvenim naukama, posebno teorija svetskog sistema Imanuela Volerstina, umesto

ove, uvode ideju multilinearnosti i nelinearnosti. Multilinearnost je lako objasniti. U svakom

momentu istorijskog razvoja, umesto samo jedne, kako tvrdi stara nauka, postoji, zapravo,

barem dve ili vise mogucnosti (linije) razvoja. U svakom momentu, a posebno u stanju koje je

daleko-od-ravnoteze, istorija je otvorena, a ne zatvorena realnost. Nelinearnost je jos izrazitiji,

zapravo tipicni i ekskluzivni fenomen stanja sistema koje je daleko-od-ravnoteze. Zbog toga

ovaj fenomen i ne moze da se shvati pomocu pojmova stare nauke. Sa stanovista ovih pojmova,

nelinerani fenomeni se dozivljavaju kao "cudo", iako nisu to: objasnjeni/rasvetljeni pomocu

pojmova nove nauke, oni postaju ono sto jesu, fenomeni jedne drugacije stvarnosti. U

matematici, nelinearnost se formalizuje kao nejednacina (2+2=5), u hemiji, to je proces

27

fermentacije (o kojem opsirnije pise sam osnivac nove nauke), a u drustvu i u drustvenoj nauci,

to je umiranje (negativna nelinearnost) ili radjanje (pozitivna nelinearnost) jednog konkretnog

istorijskog sistema (proces koji je najbolje opisao sam Ilja Prigozin u naslovu svog glavnog

epistemoloskog dela: "Order Out of Chaos [Poredak iz haosa]").

2) "HAOS" (NE "SISTEM"), GLAVNA KATEGORIJA ANALIZE. Stanje sistema koje je

daleko-od-ravnoteze je blisko-haosu, predhaoticno, poluhaoticno. Zbog toga ne iznenadjuje

nalaz do kojeg je 1991-e dosao svetsko-sistemski analiticar, Ricard Li (Richard Lee): on je

egzaktno utvrdio da je, od 1960-ih do danas, UKUPAN broj pojmova u nauci, to jest u Indeksu

naucnih citata (Science Citation Index), doziveo samo LINEARNI rast, dok su pojmovi koji se u

Indeksu naucnih citata vode pod rubrikom HAOS, u isto vreme, doziveli mnogo veci i brzi,

EKSPONENCIJALNI rast. I ovde se izmedju stvarnosti i nauke, sveta i svesti (misljenja),

objekta i subjekta, uspostavlja odnos opste uslovljenosti i zavisnosti: porastu haosa u stvarnosti,

svetu, objektu, odgovara porast haosa u nauci, svesti (misljenju), subjektu (ova opsta

uslovljenost i zavisnost, posebno jasno i jako je izrazena nakon kraja hladnog rata). Ipak, nacelni

stav o haosu (ne sistemu), kao glavnoj kategoriji analize u zoni koja je daleko-od-ravnoteze,

treba pravilno shvatiti. Taj stav nikako ne znaci apsolutnu, nego samo realtivnu negaciju

sistema: haos ne negira sistem uopste, nego samo jedan konkretni istorijski i naucni sistem, u

nasem slucaju savremeni svetski sistem i klasicnu modernu nauku. U tom smislu,

eksponencijalni porast pojmova haosa u nauci od 1960-ih, o kojem pise Ricard Li, treba shvatiti

samo kao znak iscrpljenosti klasicne moderne nauke (a ne nauke uopste), kao sto i porast haosa

u stvarnosti, treba shvatiti samo kao znak iscrpljenosti savremenog svetskog sistema kao

istorijskog sistema (a ne istorije uopste). Pored negativne, haos ima i pozitivnu stranu: osim sto

objavljuje iscrpljenost, kraj, smrt starog, haos najavljuje i zacetak, pojavu, radjanje novog

istorijskog i naucnog sistema. U tom smislu, uznemirujuce vibracije haosa u nauci i stvarnosti,

treba shvatiti i kao poziv na otkrivanje elemenata i veza novog istorijskog i naucnog sistema.

3) SVET (NE NACIJA-DRZAVA), GLAVNA JEDINICA ANALIZE. Pod "jedinicom

analize", u nauci uopste, pa i u drustvenoj nauci, podrazumeva se globalni okvir, odnosno

28

globalni drustveni okvir, unutar kojeg se sprovodi naucna analiza (to jest unutar kojeg se

postavljaju i resavaju relevantna naucna pitanja). Izbor jedinice analize predstavlja jedan od

najznacajnijih, ako ne i najznacajniji epistemoloski cin. Od ovog izbora/cina odlucujuce zavisi

ne samo sav docniji naucni put, nego i njegov krajnji saznajni rezultat (pojam, slika, znanje).

Glavna (dakle, ne jedina, nego preovladjujuca) jedinica analize u staroj, klasicnoj modernoj

nauci, i to u obe njene glavne konkurentske varijante (i u liberalizmu, i u socijalizmu, pa i u

marksistickom socijalizmu), jeste pojedinacno drustvo, nacija-drzava. Svi kljucni pojmovi

klasicne moderne nauke (privreda, drustvo, klase, kapital, politika, vlast), oblikovani su unutar

ove jedinice, a i ukupna slika sveta koju ova nauka pruza, upravo zbog toga, deformisana je, pati

od etnocentrizma, evropocentrizma i zapadnocentrizma (koji predstavljaju jednu vrstu laznog

univerzalizma). Promena glavne jedinice analize, to jest izbor sveta, svetske celine, svetskog

sistema (ne vise pojedinacnog drustva, nacije-drzave) za glavnu (dakle, ne jedinu, nego

preovladjujucu) jedinicu analize, predstavlja najznacajniji epistemoloski rez skole svetskog

sistema i crtu po kojoj se ova skola raspoznaje. Unutar ove, relativno nove jedinice analize,

skola svetskog sistema je vec izvrsila temeljitu reformu svih kljucnih pojmova moderne

drustvene nauke (u narednom odeljku, videcemo do kakvih promena je ova reforma dovela u

slucaju pojmova kapitalizma, socijalizma i etatizma), a i ukupna slika sveta, do koje je,

zahvaljujuci upravo ovoj reformi, dosla skola svetskog sistema, oslobodjena je etnocentrizma,

evropocentrizma i zapadnocentrizma (i na tragu je jedne vrste stvarnog, pluralistickog

univerzalizma). Na kraju ove epistemoloske tacke, bolje moze da se razume i odnos izmedju

moderne politicke komparativistike (nauke o savremenim odnosno uporednim politickim

sistemima) i skole svetskog sistema: glavna jedinica analize i uporedjivanja u onoj prvoj jeste

pojedinacno drustvo, nacija-drzava, i po tome je ta grana moderne politicke nauke, zapravo,

samo deo stare, klasicne moderne nauke; glavna jedinica analize ove druge je, kao sto smo

videli, svet, svetska celina, svetski sistem, cak svetski politicki sistem, i po tome je ova skola,

zapravo, sastavni deo nove, postmoderne drustvene nauke. Dualizam stare i nove nauke, nauke o

uporednim nacionalnim politickim sistemima i skole svetskog politickog sistema, izrazen je i u

29

nasem podnaslovu (Savremeni svet i savremeni politicki sistemi posle hladnog rata): "savremeni

svet" pripada novoj, "savremeni politicki sistemi" staroj nauci. Ovaj dualizam istaknut je i u

nasem podnaslovu, iako se u delu udzbenika koji sledi, u najvecem delu, izlaze interpretacija

skole svetskog sistema. To je ucinjeno iz pragmatickih razloga: da bi se od samog pocetka

istaklo da postoje i drugacije (razlicite) teorijske perspektive i interpretacije.

4) TRANSDISCIPLINARNOST I PROBLEMSKI (A NE SEKTORSKI) OBLIK PODELE,

SPECIJALIZACIJE I ORGANIZACIJE RADA U NAUCI. Podela i institucionalizacija naucnih

oblasti i disciplina (ekonomije, sociologije, antropologije, politike, prava i drugih), koja nam je

poznata, i koja je jos uvek vladajuca, rezultat je razvitka nauke u devetnaestom i u prvoj polovini

dvadesetog veka. U drugoj polovini dvadesetog veka, uporedo sa napredovanjem krize

savremenog svetskog sistema, medjutim, umnozavaju se i simptomi krize stare, klasicne nauke i

njenih oblasti i disciplina. Sve brojniji su spontani i organizovani pritisci da se relativizuje, pa

cak i napusti stari, sektorski i disciplinarni oblik podele, specijalizacije i organizacije rada u

nauci: "interdisciplinarnost", "multidisciplinarnost" i "transdisciplinarnost", samo su njihovi

najpoznatiji oblici (najradikalniji, kao Imanuel Volerstin, na tragu poznatih ideja Karla Marksa i

Djerdja Lukaca, predlazu cak i "unidisciplinarnost", jednu, jedinu i jedinstvenu drustvenu

nauku). Nova, postmoderna nauka, medjutim, ne predlaze ukidanje specijalizacije kao takve (i

vracanje u predmodernu konfuziju svih mogucih covekovih znanja), nego, naprotiv, dalje

razvijanje i produbljivanje specijalizacije, samo sada na novim osnovama: umesto starih sektora,

oblasti i disciplina (koje su sve vise smetnja, a ne pomoc u razumevanju problema), potrebni su

novi oblici podele, specijalizacije i organizacije rada u nauci. KONACNI oblik nove podele,

specijalizacije i organizacije rada u nauci, danas se jos uvek ne moze predvideti:

PROBLEMSKA transdisciplinarna odnosno unidisciplinarna SPECIJALIZACIJA (udruzivanje

odnosno ujedinjavanje odgovarajucih metoda i znanja razlicitih oblasti i disciplina u

rasvetljavanju glavnih naucnih problema naseg vremena), samo je jedan, i to samo pocetni oblik

te nove podele, specijalizacije i organizacije.

5) PROBABILIZAM NOVE, POSTNJUTNOVSKE (NASUPROT DETERMINIZMU

30

ODNOSNO INDETERMINIZMU STARE, NJUTNOVSKE) FIZIKE/NAUKE. Probabilizam

(nasuprot determinizmu odnosno indeterminizmu) postulira manju ili vecu verovatnocu (dakle,

ni apsolutnu determinisanost/odredjenost/izvesnost, ni apsolutnu

nedeterminisanost/neodredjenost/neizvesnost) fizickih, socijalnih, i drugih procesa i sistema.

Probabilizam je najpre prihvacen u atomskoj fizici, jos pocetkom dvadesetog veka. Razloga za

prihvatanje probabilizma u drustvenoj nauci, pak, ima jos vise nego u atomskoj fizici, zato sto je

sam predmet drustvene nauke (drustvo, covek, volja, svest), jos vise probabilisticki, nego sto je

to predmet atomske fizike. Ovaj stav vazi u nacelu, uopste, ali jos vise vazi konkretno, ovde i

danas, u vremenu krize i prelaza, kada je ukupni sistem u stanju koje je daleko-od-ravnoteze, i

kada je, upravo zbog toga, doslo samo do porasta ukupne neizvesnosti.

6) KONTROLISANA SUBJEKTIVNOST (NI PREDMODERNA, PROIZVOLJNA

SUBJEKTIVNOST, NI MODERNA, PRIVIDNA OBJEKTIVNOST), USLOV I ELEMENT

NOVE, VISE, POSTMODERNE OBJEKTIVNOSTI. Vrednosna neutralnost i na njoj

zasnovana objektivnost klasicne moderne nauke, predstavljale su veliki napredak u odnosu na

nekontrolisanu subjektivnost, subjektivizam, proizvoljnost predmodernog misljenja. Uporedo sa

iscrpljivanjem klasicne moderne nauke uopste, u citavom opadajucem dvadesetom veku, a

posebno nakon prve velike godine kaskade, 1968-e, medjutim, postepeno dolazi i do

iscrpljivanja ove njene vrednosne neutralnosti i objektivnosti: vrednosna neutralnost i

objektivnost klasicne moderne nauke, sve vise postaju samo privid, paravan, zaklon za

sistematsko cutanje o nevidljivoj, demonskoj, smrtonosnoj strani nacionalnih i medjunarodnih

aparata vlasti. Kao reakcija na sve vise samo prividnu objektivnost klasicne moderne nauke, u

nauci, a posebno u drustvenoj nauci, i to kako u oblasti njenog predmeta, tako i u oblasti njenog

metoda, zbog toga, u poslednjih dve-tri decenije, sve vise dolazi do jedne vrste

REHABILITACIJE SUBJEKTIVNOSTI (kulture, svesti, etike, borbe). Postmodernu mutaciju o

kojoj je rec, promenu epistemoloskog odnosa izmedju subjekta (nauke, etike) i objekta, na

OPSTI nacin, najbolje je opisao i objasnio poznati americki sociolog, Berington Mur

(Barrington Moore), u dve poslednje i zakljucne recenice Drustvenih izvora diktature i

31

demokratije (Social Origins of Dictatorship and Democracy) iz 1969-e: "Za sve one koji

izucavaju ljudsko drustvo, naklonost prema zrtvama istorijskih procesa i sumnjicavost prema

tvrdnjama pobednika, osiguravaju neophodnu zastitu od potpadanja pod vladajucu mitologiju.

Naucniku koji pokusava da bude objektivan, ova osecanja su potrebna kao deo svakidasnjeg

radnog pribora." Za svakog naucnika u oblasti drustvenih nauka koji "pokusava da bude

objektivan", jedan specificni oblik subjektivnosti (naklonost odnosno sumnjicavost prema

akterima istorijskih procesa), po Beringtonu Muru, dakle, ne samo da je legitiman, nego je i

nuzan sastavni "deo svakidasnjeg radnog pribora". JEDNA VRSTA SUBJEKTIVNOSTI

(SAOSECANJE, KRITICNOST, ETIKA) POSTAJE IMANENTAN DEO SAMOG

NAUCNOG PROCESA I METODA. Postmoderna mutacija o kojoj je rec, medjutim, nikako ne

znaci i povratak u predmodernu, proizvoljnu, nekontrolisanu subjektivnost: postmoderna

subjektivnost je kontrolisana, zasnovana na neprevazidjenim dostignucima klasicne moderne

nauke, pre svega na "intersubjektivnosti" (saradnji, javnosti i proveri naucnog metoda), o kojoj,

u Otvorenom drustvu i njegovim neprijateljima, pise i Karl Poper. Nova, postmoderna,

kontrolisana subjektivnost, uslov je i element nove, postmoderne, vise objektivnosti.

Posthladnoratovski balkanski haos/rat i ovde razgolicuje pravo stanje stvari: oglusujuci se o gore

citirano upozorenje Beringtona Mura, stara, vladajuca drustvena nauka je kod nas, u poslednjih

nekoliko godina, bila i ostala ne samo NAUCNO NEOBJEKTIVNA, nego i PRAKTICNO

POROBLJAVAJUCA (deo sistema i prakse dominacije), pa cak i BUKVALNO

LETALNA/SMRTONOSNA (jer je njena uloga u legitimaciji ratnog nacionalizma i rata, bila i

ostala odlucujuca); i obrnuto: uvazavajuci upozorenje Beringtona Mura, nova, alternativna,

kriticka drustvena nauka je, u isto vreme, bila i ostala ne samo NAUCNO OBJEKTIVNA

(onako kako je to objasnio Berington Mur), nego i PRAKTICNO OSLOBADJAJUCA (deo

sistema i prakse emancipacije).

Nova nauka na relativno nov nacin osvetljava i mnoge stare probleme i fenomene. Tako,

primenom ove nauke, posebno primenom njenih principa nelinearnosti/multilinearnosti i

transdisciplinarnosti/unidisciplinarnosti, na relativno nov nacin, osvetljava se i jedna od najvecih

32

tajni politike: problem prave prirode politike, politickog procesa i politicke promene, posebno

problem prave prirode politike, politickog procesa i politicke promene u vremenu velike

turbulencije (kakvo je, bez sumnje, i nase, posthladnoratovsko i postkomunisticko vreme). Dve

glavne i konkurentske, mada vec iscrpljene ideje, pomocu kojih stara nauka objasnjava ovaj

problem, jesu IDEJA ZAVERE (ideja apsolutnog determinizma i organizacije) i IDEJA

GRESKE (ideja apsolutnog indeterminizma i slucaja). Primera radi, upravo pomocu ove dve

ideje, vecina domacih i stranih takozvanih balkanologa, ali i neposrednih politickih aktera,

objasnjava osnovni princip ponasanja takozvane medjunarodne zajednice odnosno velikih sila u

regulisanju postjugoslovenske krize: za vlast i vlasti bliske naucnike, taj princip je svetska

zavera, a za najveci deo liberalno-demokratske opozicije, kao i za njoj bliske naucnike, to je

greska u sprovodjenju inace nespornih i benevolentnih planova demokratskih zemalja i

medjunarodne zajednice. Udruzivanjem odnosno ujedinjavanjem odgovarajucih metoda i znanja

najrazlicitijih prirodnih i drustvenih nauka i disciplina, posebno metoda i znanja FIZICKE

HEMIJE, HUMANE BIOLOGIJE i ISTORIJSKE i POLITICKE SOCIOLOGIJE, nova nauka,

na nov i bolji nacin objasnjava pravu prirodu politike, politickog procesa i politicke promene: ni

zavera, ni greska, KVAZIBIOLOSKA ADAPTACIJA, najsazetija je formula tog novog

objasnjenja. Od svih pojmova iz oblasti prirodnih nauka, ovom objasnjenju je najbliza

HEMIJSKA VALENCA, predispozicija odredjenog atoma odnosno elementa da se kombinuje

odnosno ne kombinuje sa atomom nekog drugog elementa, te da na taj nacin gradi odnosno ne

gradi ova ili ona nova hemijska jedinjenja. Od svih pojmova iz oblasti drustvenih i politickih

nauka, pak, tom objasnjenju je najblizi POJAM INTERESA: ni zavera demona, ni ljubav

bogova, ni puka greska, politika je manje ili vise spontana konfiguracija politickih interesa,

predispozicija i sila. Ovo objasnjenje ne znaci negaciju zavere i greske uopste, nego samo

negaciju zavere i greske kao PRIMARNIH objasnjenja: od kada je sveta i veka, zavera i greska

su u samom jezgru vlasti i politike, cine njihov bitan, supstancijalni DEO, ali je stvar upravo u

tome, da deo (zavera, greska) MOZE da se objasni pomocu CELINE (istorije, politike,

kvazibioloske adaptacije), ali ne i obrnuto (nacelo totaliteta).

33

Na kraju ovog odeljka, ukratko cemo izloziti jos samo nekoliko informacija o aktuelnom

epistemoloskom stanju u oblasti moderne politicke nauke, posebno u oblasti moderne politicke

komparativistike (nauke o savremenim odnosno uporednim politickim sistemima), kao i jos

samo nekoliko dopunskih epistemoloskih informacija o skoli svetskog sistema Imanuela

Volerstina.

O aktuelnom epistemoloskom stanju u oblasti moderne politicke nauke, posebno u oblasti

moderne politicke komparativistike, veoma kompetentno pisu i Hauard Viarda (Howard

Wiarda) i njegovi saradnici, u reprezentativnom zborniku iz 1991-e, pod karakteristicnim

naslovom: Novi pravci u nauci o uporednoj politici (New Directions in Comparative Politics). U

opisu novih pojava i tendencija u politickoj komparativistici, koji pruzaju Hauard Viarda i

saradnici, nije tesko prepoznati upravo one simptome raspadanja stare i zacetke radjanja nove

epistemologije/nauke o kojima smo govorili u citavom ovom odeljku; to se, pre svega, odnosi na

njihove sledece opise: raspadanje starog konsenzusa medju analiticarima i naucnicima

(komparativistima), fragmentacija velikih teorija, strategija premoscivanja i vece uvazavanje

alternativnih pristupa i skola. Ovo poslednje (vece uvazavanje alternativnih pristupa i skola),

najbolje potvrdjuje jedna druga, isto tako nova i reprezentativna knjiga iz oblasti nauke o

uporednoj politici; rec je o jednom od najpoznatijih udzbenika/zbornika iz ove oblasti u SAD,

Nauci o uporednoj politici (Comparative Politics) Roja Mekrajdsa (Roy Macridis) i Bernarda

Brauna (Bernard Brown): u najnovijem, cak sedmom izdanju ovog udzbenika/zbornika

(objavljenom 1990-e), znacajno mesto zauzima i jedan tekst Imanuela Volerstina.

Skola svetskog sistema Imanuela Volerstina predstavlja jednu od najdoslednijih, ako ne i

najdosledniju PRIMENU nove nauke Ilje Prigozina u oblasti drustvenih nauka. Pored toga, ova

skola je danas sigurno i jedna od najuticajnijih, ako ne i najuticajnija ALTERNATIVNA skola

misljenja u celokupnoj drustvenoj teoriji. Indeks citiranja je sasvim egzaktan: Imanuel Volerstin

(rodjen 1930-e), osnivac i otac skole svetskog sistema, profesor sociologije na Univerzitetu

drzave Njujork u Bingemtonu i na Univerzitetu u Parizu, i direktor Fernan Brodel centra za

izucavanje ekonomija, istorijskih sistema i civilizacija u Bingemtonu, danas je u svetu jedan od

34

najcitiranijih naucnika. Najzad, uz maticne, bingemtonske istrazivacke institucije i grupe, Fernan

Brodel centar i casopis Pregled (Review), koji deluju od sredine 1970-ih, skola svetskog sistema

je do danas razvila i velik broj drugih, bliskih institucija i grupa sirom sveta (od Japana, Indije i

Turske, preko Madjarske, Nemacke i Francuske, sve do Arizone i Zapadne obale odnosno

Kalifornije), pa je i po tome ova skola jedna od svetski najrasirenijih i najuticajnijih skola

misljenja.

Za datum rodjenja skole svetskog sistema, moze da se uzme 1974-a, kada su svetlo dana

ugledala prva dva toma Savremenog svetskog sistema (The Modern World-System), glavnog

dela Imanuela Volerstina. Njeni glavni intelektualni/teorijski izvori su: 1) MARKSIZAM,

posebno marksizam Karla Marksa (epistemologija i ekonomija), Vladimira I. Lenjina (politicka

teorija imperijalizma kao najviseg stadijuma kapitalizma) i Roze Luksemburg (ekonomska

teorija imperijalizma); zbog ovog izvora, ucenje Imanuela Volerstina i moze da se odredi kao

jedna vrsta MONDIJALNOG POSTMARKSIZMA; 2) ISTORIJSKA EKONOMIJA odnosno

PRIVREDNA ISTORIJA, posebno ona u delima Maksa Vebera, Jozefa Sumpetera (Joseph

Schumpeter) i Karla Polanjija (Karl Polanyi); i 3) ISTORIJA DUGOG TRAJANJA Fernana

Brodela. Po prvi put, ovi izvori se aktiviraju 1930-ih, usred prve velike krize i raspada tadasnjeg

medjunarodnog privrednog, finansijskog i politickog sistema. Zbog toga se ovi izvori, a pre

svega Karl Marks, Fernan Brodel i Karl Polanji, i mogu smatrati pravim pretecama skole

svetskog sistema. Po drugi put, samo sada jos snaznije, oni se aktiviraju nakon Drugog svetskog

rata, u eri dekolonizacije odnosno neokolonizacije takozvanog Treceg sveta. Kao teorijski izraz

oslobodilackih borbi Treceg sveta, tokom seste i sedme decenije dvadesetog veka, uoblicavaju

se brojne TIJERMONDISTICKE ("Tiers Monde", na francuskom, Treci svet) i

DEPENDISTICKE TEORIJE ("dependence", na engleskom, zavisnost). Ove teorije

predstavljaju neposredne izvore, jednim delom cak i konstitutivne delove, a njihovi autori

(Samir Amin, Andre Gunder Frank i ostali), ne vise samo pretece, nego i predstavnike skole

svetskog sistema.

35

4. Kapitalizam, socijalizam, komunizam, postkomunizam

"Kapitalizam" i "socijalizam" pripadaju krugu najznacajnijih pojmova moderne drustvene

nauke, njihov predmet krugu najznacajnijih iskustava modernog doba. U isto vreme, medjutim,

ovi pojmovi pripadaju i krugu pojmova moderne drustvene nauke koji su u najvecoj meri

ideologizovani, mitologizovani, deformisani, iskrivljeni: to je zbog toga sto je njihov predmet u

najvecoj meri opterecen interesima vladajucih drustvenih grupa.

Sistematskim otklanjanjem iskrivljujuceg pritiska i uticaja kojeg vladajuce drustvene grupe,

interesi i ideologije/mitologije, vrse na drustvenu nauku i njene pojmove, bavi se kritika

ideologije. Kao takva, kritika ideologije/mitologije, nuzan je sastavni deo drustvene nauke. U

slucaju "kapitalizma" i "socijalizma", kao i u slucaju njima bliskih pojmova, zbog one njihove

povecane opterecenosti, medjutim, ova kritika je jos potrebnija.

Kritika, kriticka rekonstrukcija, deideologizacija, demitologizacija pojmova "kapitalizma" i

"socijalizma", uslov je ne samo za kriticko/bolje razumevanje ovih pojmova, nego i za

kriticko/bolje razumevanje celokupne dinamike modernog i postmodernog doba (kapitalizma,

socijalizma, komunizma, postkomunizma, hladnog rata, posthladnoratovskog vremena).

Uocavanje razlike izmedju mitoloskih/ideoloskih i kritickih/naucnih pojmova kapitalizma i

socijalizma, pak, u ovom poduhvatu, predstavlja logican i nezaobilazan pocetak, prvi korak.

MITOLOSKI/IDEOLOSKI POJMOVI KAPITALIZMA I SOCIJALIZMA dobro su poznati

jos iz vremena hladnog rata: trzisna privreda, privatno vlasnistvo, ekonomska razvijenost,

pravna drzava, multipartizam, liberalna demokratija, centar/centri svetskog sistema i Zapad,

glavni su ekonomski, politicki i geopoliticki elementi hladnoratovske mitologije/ideologije

kapitalizma; komandna privreda, drzavno (partijsko, grupno, oligarhijsko) vlasnistvo, razvojna

diktatura, sveobuhvatni monopol komunistickih partija na vlasti (otuda i naziv "komunizam",

naziv koji ne treba mesati, mada nije ni sasvim bez veze, sa filozofijom i utopijom

"komunizma"), takozvana diktatura proletarijata (zapravo diktatura nad proletarijatom i citavim

drustvom), poluperiferija i Istok, glavni su ekonomski, politicki i geopoliticki elementi

36

hladnoratovske mitologije/ideologije socijalizma.

Hladnoratovski pojmovi kapitalizma i socijalizma, nisu (bili) samo profesionalni,

funkcionalni domen ideoloskih i politickih elita, nego i svakodnevna religija, ritual masa. Za

elite, oni su (bili) sredstvo vladanja, za mase uslov ideoloskog i ukupnog samoodrzanja. U tom

pogledu, izmedju Zapada i Istoka, "kapitalizma" i "socijalizma", za vreme hladnog rata, nije bilo

sustinskih razlika. I za jedne i za druge, postojanje one druge, protivnicke, neprijateljske strane,

bilo je osnovni razlog, svrha, opravdanje za sopstveno postojanje. To je bila OSNOVNA

LOGIKA ove velike i neobicne hladnoratovske (neprijateljske) konvergencije. Samo su

ideoloski i emotivni predznaci bili obrnuti: na Zapadu je "kapitalizam" bio pozitivan,

"socijalizam" negativan, na Istoku, obrnuto, "socijalizam" pozitivan, "kapitalizam" negativan.

Umesto kraja CELOKUPNE hladnoratovske mitologije/ideologije, medjutim, kraj hladnog rata

doneo je samo kraj JEDNOG njenog dela i pola, mitologije/ideologije "socijalizma"; suprotno

ovoj, njena druga polovina, mitologija/ideologija "kapitalizma", u prvih nekoliko godina

posthladnoratovskog doba, dozivela je pravu planetarnu ekspanziju i univerzalizaciju: i na

Zapadu i na Istoku, i na Severu i na Jugu, i u centru i na periferiji, pod "kapitalizmom" je pocelo

da se podrazumeva nesto sto je manje ili vise pozitivno i pozeljno.

U osnovi mitoloskog/ideoloskog pojma kapitalizma, bas kao i u osnovi

mitoloskog/ideoloskog pojma socijalizma, jeste pojedinacno drustvo (nacija-drzava) kao glavna

jedinica analize. Unutar ove jedinice, i "kapitalizam" i "socijalizam" su odredjene zemlje

odnosno odredjeni delovi sveta (zemlje takozvanog slobodnog sveta nasuprot zemljama iza

takozvane gvozdene zavese, ili, u mitologiji/ideologiji suprotne strane, zemlje takozvanog

socijalizma nasuprot zemljama takozvanog imperijalizma), a ne odredjeni istorijski procesi i

sistemi. Zbog toga je i kritika ovih pojmova zapocela kritikom odnosno promenom

pojedinacnog drustva (nacije-drzave) kao glavne jedinice analize (u kritickoj skoli svetskog

sistema, kao sto smo videli u prethodnom odeljku, glavna jedinica analize vise nije pojedinacno

drustvo, to jest nacija-drzava, nego svet, svetska celina, svetski sistem), a zavrsila konstrukcijom

jednog NOVOG, KRITICKOG/NAUCNOG, SVETSKO-SISTEMSKOG POJMA

37

KAPITALIZMA: u ovom pojmu, kapitalizam vise nije samo skup centralnih (razvijenih,

trzisnih i demokratskih) zemalja sveta (sto je on bio i ostao u vladajucim hladnoratovskim i

posthladnoratovskim mitologijama/ideologijama), nego je kompleksan istorijski i svetski

SISTEM, celina, struktura, uredjen skup SVIH, CENTRALNIH (razvijenih, trzisnih i

demokratskih) i PERIFERNIH/POLUPERIFERNIH (zavisnih, komandnih i autoritarnih)

formacija i zemalja sveta; "beskrajna akumulacija kapitala" (o kojoj je pisao jos Karl Marks),

odnosno "akumulacija kapitala u svetskim razmerama" (o kojoj pise Samir Amin), ona je nova

snaga, koja vec nekoliko vekova, u jedan, jedini i jedinstveni, mada heterogeni i konfliktni

SVETSKI KAPITALISTICKI SISTEM, povezuje i ujedinjuje najrazlicitije centralne

("kapitalisticke") i periferne/poluperiferne ("nekapitalisticke" odnosno "predkapitalisticke")

rezime i zemlje.

Novi, kriticki, svetsko-sistemski pojam kapitalizma, rasvetljava i stari, mitoloski/ideoloski

pojam kapitalizma: mitoloski/ideoloski pojam kapitalizma predstavlja, zapravo, samo jedan, i to

CENTRALNI i prosperitetni DEO realnog, svetsko-sistemskog pojma/stvarnosti kapitalizma,

tako da se i sva mitologija/ideologija vladajuceg pojma/stvarnosti kapitalizma i sastoji u logickoj

gresci poznatoj pod imenom PARS PRO TOTO (zamena dela za celinu stvari).

Uz mitoloski/ideoloski pojam kapitalizma, novi, kriticki, svetsko-sistemski pojam

kapitalizma rasvetljava i mitoloski/ideoloski pojam takozvanog socijalizma: i zemlje takozvanog

socijalizma (real-socijalizma, komunizma, ETATIZMA), naime, bile su samo jedan, i to

POLUPERIFERNI DEO svetskog real-kapitalizma (takozvana socijalisticka poluperiferija, kako

ju je nazivao Imanuel Volerstin). A da je to zaista bilo tako, to jest da je takozvani socijalizam

(real-socijalizam, komunizam, etatizam), zaista bio samo jedna, iako veoma specificna vrsta

poluperifernog kapitalizma (jedna vrsta kvazi-feudalnog, drzavno-partijskog kmetstva, svetski

naddeterminisanog od strane dominirajuceg centralnog kapitalizma), o tome uverljivo govori ne

samo bogata strukturalno-funkcionalna, istoriozofska i istoriografska TEORIJSKA

argumentacija (od koje cemo ovde pomenuti samo "birokratski kolektivizam" Bruna Ricija,

"orijentalnu despotiju" Karla Avgusta Vitfogela, "industrijsku despotiju" Rudolfa Baroa, "drugo

38

kmetstvo" Fernana Brodela i "diktaturu nad potrebama" Ferenca Fehera, Agnese Heler i Djerdja

Markusa), nego, jos vise, i proces burne ISTORIJSKE/PRAKTICNE reintegracije zemalja

takozvanog real-socijalizma u svetski real-kapitalizam (proces koji traje od 1989-e do danas).

Ako se pokazalo da su zemlje takozvanog real-socijalizma bile, zapravo, samo jedna vrsta

poluperifernog kapitalizma, sta je onda bio, i sta je uopste sam socijalizam?

Odgovor na ovo pitanje moze da pruzi samo jedan NOVI, KRITICKI POJAM

SOCIJALIZMA. A ovaj pojam zahteva veliku teorijsku rekonceptualizaciju, to jest kriticko

razvijanje barem tri osnovne polazne ideje: ideje DRUSTVENOG (ne drzavnog), ideje

DEMOKRATSKOG (ne autoritarnog), i ideje SVETSKOG (ne nacionalno izolovanog)

socijalizma.

Rekonceptualizaciju o kojoj je rec, do sada je najuverljivije izlozio i obrazlozio madjarsko-

americki privredni istoricar, Karl Polanji, u svom, danas vec cuvenom delu, Veliki preobrazaj

(The Great Transformation). Centralno mesto u ovoj njegovoj rekonceptualizaciji, zauzima

IDEJA DVOSTRUKOG POKRETA; prema Karlu Polanjiju, naime, celokupna privredna i

socijalna istorija modernog industrijskog doba, najadekvatnije i najbolje moze da se opise kao

"dvostruki pokret" (double movement), i to kao: 1) prvi pokret, pokret "samoregulisuceg trzista"

(self-regulating market), to jest pokret kapitalizma, koji nastoji da svojoj apsolutistickoj logici

(profita i eksploatacije), podvrgne celokupni covekov privredni i socijalni zivot; i 2) drugi

pokret, protiv-pokret "samozasticujuceg drustva" (self-protecting society), to jest pokret

socijalizma, koji onom prvom pruza otpor; ili, da citiramo samog Karla Polanjija: "U sustini,

socijalizam je tendencija (koja je svojstvena industrijskoj civilizaciji) da se samoregulisuce

trziste prevazidje kroz potcinjavanje demokratskom drustvu. Za industrijske radnike, takvo

resenje je prirodno. Sa stanovista zajednice kao celine, socijalizam je samo nastavak nastojanja

da se od drustva napravi svojevrsna humana zajednica, nastojanja koje je u Zapadnoj Evropi

uvek bilo povezano sa hriscanskom tradicijom. Nasuprot tome, sa stanovista ekonomskog

sistema, socijalizam predstavlja radikalan raskid sa bliskom prosloscu [modernim

kapitalizmom]."

39

Vec i na prvi pogled, vidi se da je novi, kriticki, polanjijevski pojam socijalizma izrazito

KONFLIKTAN: istorijski i logicki, socijalizam je moguce razumeti samo kao reakciju na

kapitalizam; sto su akcija i reakcija u fizici, to su kapitalizam i socijalizam u industrijskoj

civilizaciji. Novi, kriticki, polanjijevski pojam socijalizma je i izrazito PLURALISTICAN:

nasuprot totalnom monopolu i laznoj monistickoj slici takozvanog real-socijalizma, stvarni,

polanjijevski socijalizam, od samog pocetka, cini i nosi mnostvo emancipatorskih i autonomnih

drustvenih pokreta (pored pokreta industrijskih radnika, i sve brojniji ekoloski, mirovni i drugi

takozvani novi drustveni pokreti, pored organizovanog radnistva Zapada, i brojni narodno-

oslobodilacki, to jest anti-kolonijalni pokreti Treceg sveta, pored razlicitih oblika hriscanskog,

etickog i personalistickog, i razni oblici anarhistickog, sindikalistickog i marksistickog

socijalizma). Konacno, novi, kriticki, polanjijevski pojam socijalizma je i izrazito

REALISTICAN: on ne propisuje socijalizam kao normu, ideal, utopiju (kao sto to cine razne

vrste utopijskog socijalizma), nego opisuje realnu privrednu i socijalnu istoriju, covekovo

iskustvo barem u poslednja dva veka. Sistematskim delovanjem vladajucih drustvenih grupa,

interesa i ideologija, medjutim, upravo ovaj i ovakav, istorijski autentican, zbiljski, realistican,

polanjijevski pojam socijalizma, neprestano se potiskuje iz masovne drustvene svesti i postaje

jedna vrsta "nevidljive strane Meseca". Za valjano razumevanje velike posthladnoratovske,

posebno postkomunisticke promene sveta, pak, kriticko upoznavanje odnosno rasvetljavanje

ove, "nevidljive strane Meseca", bilo je utoliko potrebnije.

Na prethodni, spoljasnji i opisni nacin, POSTKOMUNIZAM moze da se odredi i kao skup

karakteristicnih politickih procesa, tendencija i sistema, koji se u odgovarajucim zemljama

razvija nakon 1989-e, to jest nakon istorijskog i planetarnog sloma takozvanog real-socijalizma

(komunizma, etatizma). Jos u drugom odeljku, videli smo da se prva iskustva postkomunistickih

zemalja (u izgradnji trzisne privrede i demokratije) znacajno razlikuju. Pa ipak, ni

UOPSTAVANJE ovih iskustava nije bez opravdanja: pored znacajnih razlika, naime, u prvim

iskustvima postkomunistickih zemalja, mogu da se uoce i ne manje znacajne slicnosti i

zajednicke karakteristike. Osim toga, sve vise ozbiljnih analiticara istice i svetsko-sistemski, a ne

40

samo regionalni i lokalni znacaj iskustava postkomunizma (i to kako ovih iskustava uopste, tako,

a mozda jos i vise, i onih izrazito negativnih, patoloskih, ratnih iskustava postjugoslovenskih

prostora i entiteta). Zbog toga cemo, u analizi koja sledi, upravo ovim, postjugoslovenskim

iskustvima, i posvetiti najvecu paznju.

Socioloska analiza postkomunizma, moze da zapocne i logickom analizom termina

"postkomunizam". Termin "postkomunizam", u isto vreme je LOGICKI neispravan (zato sto

svoj predmet, postkomunizam, definise samo negativno, ne i pozitivno, samo putem onoga sto

ovaj vise nije, ne i putem onoga sto on vec jeste), ali i ISTORIJSKI indikativan, cak adekvatan:

ovaj termin relativno verno izrazava svu aktuelnu OTVORENOST/NEDOVRSENOST

postkomunizma. Izrazite karakteristike postkomunizma su i AMBIVALENTNOST i

KONTRADIKTORNOST. U jednoj jedinoj recenici, GLAVNA TENDENCIJA

POSTKOMUNIZMA mogla bi da se opise i kao KONFLIKTNO JEDINSTVO dva odnosno tri

politicka pokreta/protivpokreta: 1) DEMOKRATSKE REVOLUCIJE, to jest polanjijevskog

ustanka i borbe naroda, radnika, gradjana, intelektualaca i drugih socijalnih aktera, protiv

sistema drzavno-partijskog kmetstva, a za ustanovljenje i odbranu osnovnih ljudskih i

gradjanskih sloboda i prava i osnovnih demokratskih institucija; 2) AGRESIVNOG

NACIONALIZMA, jedne vrste kompleksnog politickog fabrikata, to jest kompleksne reakcije

konzervativnih drustvenih grupa i aparata na demokratsku revoluciju (koja ih ugrozava); i 3)

AMBIVALENTNE NOSTALGIJE I RESTAURACIJE, to jest masovnog raspolozenja koje je

dovelo do relativno ubedljivih pobeda bivsih, reformisanih i socijaldemokratizovanih komunista

na poslednjim slobodnim izborima u vecini bivsih takozvanih socijalistickih zemalja (pobeda

koje su, ipak, krajnje ambivalentne, dvoznacne, ne jednoznacne, jer i pored sve nostalgije i

restauracije, barem za sada, ni na koji nacin nisu dovele u pitanje velike sistemske promene, pa

ni visepartizam i slobodne izbore).

Borba dva odnosno tri opisana pokreta/protivpokreta, jos uvek je daleko od zavrsetka.

NEIZVESNOST je jos jedna izrazita karakteristika postkomunizma. Zbog toga je i objektivno

rano, pa i nemoguce, da se daju neke pozitivne definicije ovog poretka. Pre konacnih definicija i

41

prognoza, neophodne su jos mnoge produbljene analize i dijagnoze.

Jedino sto je u svoj neizvesnosti postkomunizma sasvim izvesno, to su ona dva/tri

kontradiktorna politicka pokreta/protivpokreta, nastavak borbi izmedju njih, kao i

konstitutivnost (a ne tek tranzitornost) ovih borbi za konacni izgled poretka. Upravo ove

elemente (posebno one kontradiktorne politicke pokrete/protivpokrete), prepoznajemo i u

PRVIM analizama i dijagnozama postkomunizma. Samo ilustracije radi (dakle, bez elaboracije),

navodimo neke od njih: "TRANZICIJA (PRELAZ) OD KOMUNISTICKE DIKTATURE KA

LIBERALNOJ DEMOKRATIJI" (brojni analiticari danas vladajuce teorije tranzicije);

"EKSTREMNONACIONALISTICKI DEMOKRATSKI REZIMI" (Djovani Arigi, u "Iluziji

razvoja" iz 1990-e); "IZOBLICENA DEMOKRATIJA" (Srdjan Darmanovic, u istoimenoj knjizi

iz 1993-e); "DEMOKRATSKI FASIZAM" (Imanuel Volerstin, u "Kapitalistickoj civilizaciji" iz

1991-e); "LIBERAL-FASIZAM" (autor ovog teksta, u "Dvostrukoj tajni liberal-fasizma" iz

1994-e); "POPULIZAM" (Nebojsa Popov, u "Srpskom populizmu" iz 1993-e); "NACIONAL-

SOCIJALIZAM" (Vesna Pesic, u "Nacionalnim sukobima" iz 1995-e); "TOTAL-

NACIONALIZAM" (Edgar Moren, u istoimenom tekstu iz 1993-e); "FASIZAM NISKOG

NAPONA" (Rastko Mocnik, u jednoj diskusiji iz 1990-e); "PERIFERNI (BALKANSKI)

FASIZAM DRUGE GENERACIJE" (autor ovog teksta, u Zargonu periferije iz 1994-e).

Relativno cesto uocavanje/isticanje izvesnih crta (ili cak celine) fasizma u balkanskom

ratnom postkomunizmu, na novi nacin otvara i pitanje samog POJMA fasizma, odnosno pitanje

starog epistemoloskog SPORA izmedju zastupnika idiografskih (individualizujucih) i

nomotetskih (generalizujucih) metoda u drustvenim naukama: dok prvi po pravilu odricu, drugi

po pravilu isticu mogucnost i stvarnost ponavljanja (izvesnih crta, pa i celine) fasizma (uopste,

pa i u postkomunizmu).

Svetsko-sistemski pojam fasizma, blizi je nomotetskim, mada ne zanemaruje ni odredjene

idiografske metode odnosno elemente fasizma. U svetsko-sistemskom pojmu fasizma,

najznacajnije je rasvetljavanje JEDINSTVA fasizma u VREMENU (prva, druga, n-ta generacija

fasizma) i PROSTORU (transnacionalna povezanost konzervativnih/reakcionarnih grupa/aparata

42

centra i zavisnih/klijentskih oligarhija/rezima periferije). A rasvetljavanje ovog jedinstva, pored

ostalog, omogucava i, za nas veoma znacajno, potpunije klasifikovanje, to jest

RAZLIKOVANJE vise vrsta fasizma, i to: fasizma prve, druge, n-te generacije; starog i novog

fasizma (neofasizma); centralnog i perifernog fasizma; totalitarnog, autoritarnog i demokratskog

fasizma. Pored toga, svetsko-sistemsko rasvetljavanje jedinstva fasizma u vremenu i prostoru,

omogucava i, za nas nista manje znacajno, kriticko razumevanje odnosno rasvetljavanje brojnih

MITOVA o fasizmu, posebno tri takva mita: 1) mita koji fasizam pogresno poistovecuje sa

(nemackom, italijanskom, srpskom, hrvatskom, ili bilo kojom drugom) konkretnom

nacijom/nacionalizmom (iako je fasizam bitno TRANSNACIONALAN); 2) mita koji fasizam

redukuje na njegove ekstremne simbole i instrumente, vodju, vodjstvo, aparat, teror (iako je

fasizam izrazito MASOVNI poredak odnosno pokret); i 3) mita koji fasizam pogresno

objasnjava kao proizvod takozvane ljudske prirode (iako je on kompleksan fabrikat, proizvod

ISTORIJE). Konacno, svetsko-sistemsko rasvetljavanje prave prirode fasizma, omogucava i, za

nas veoma znacajno, razumevanje bitne funkcije ovih i drugih mitova: to je "oslobadjanje" masa

od svesti o sopstvenom ucescu u fasizmu, koje je ("oslobadjanje"), za samo postojanje i

reprodukovanje fasizma, konstitutivno, a ne samo posledicno.

Za razliku od spora oko fasizma (to jest, oko toga da li odredjene pojave i tendencije

postkomunizma zasluzuju kvalifikaciju fasizma), medju analiticarima postkomunizma (cak i bez

obzira na njihove razlicite teorijske i metodoloske orijentacije), gotovo da i nema spora oko

znacaja, to jest oko velike i ocigledne uloga takozvanog ETNICKOG FAKTORA u drami

posthladnoratovske i postkomunisticke promene Balkana, Evrope i sveta (pomenute teorijske i

metodoloske razlike, i ovde ce se pojaviti, ali, kao sto cemo ubrzo videti, ne toliko oko opisa,

koliko oko objasnjenja i tumacenja). Tako, medju analiticarima, gotovo da i nema spora oko

jednog od centralnih pitanja postkomunizma, naime, oko toga da je odredjena POLITICKA

(ZLO)UPOTREBA takozvanog etnickog faktora (bila) odlucujuca u procesu (RE)

LEGITIMACIJE starih/novih aparata vlasti i postkomunistickih rezima uopste.

U svoj bogatoj i iznenadjujucoj fenomenologiji postkomunizma (posebno onog ratnog,

43

balkanskog), pak, verovatno najvecu paznju analiticara, izazvala je jedna vrsta EPIDEMIJE

IRACIONALNOSTI. Masovna etnicka i ukupna dezorijentacija (kriza identiteta), nesigurnost i

strah (cak histerija), te mrznja, agresivnost, destrukcija i samodestrukcija (kao negativne

reakcije), rasirile su se, i jos uvek se sire brzinom i silinom VELIKE ZARAZE. U odredjenom

istorijskom kontekstu, na Balkanu, ova zaraza je dobila oblik iracionalne i (samo)destruktivne

borbe/rata za teritorije, granice, suverenitete i nacije-drzave. Zaraza o kojoj je rec, utoliko je

iracionalnija i neobicnija, ukoliko se zna da se njeno sirenje desava upravo u vreme kada dolazi

do OBJEKTIVNOG svetsko-sistemskog odnosno istorijskog SLABLJENJA ("odumiranja")

privrednih, politickih i drugih regulativnih funkcija nacije-drzave (zbog istovremnog jacanja i

preuzimanja tih funkcija od strane novih, transnacionalnih i subnacionalnih institucija), kao i

ukoliko se zna da je zaraza borbe za apsolutne i iskljucive suverenitete, na Balkanu, posle

hladnog rata, vec dovela do DRASTICNOG KONTRA-EFEKTA, to jest do velikog i naglog

SMANJENJA stepena FAKTICKE, privredne, politicke i ukupne suverenosti odnosno

samostalnosti vecine novonastalih entiteta.

Pojavu odnosno zarazu o kojoj je rec, najkrace i najjednostavnije, mogu da objasne sledeca

cetiri KUMULATIVNA faktora: 1) VREME KRIZE: ovo vreme, poznato nam je jos iz prvog

odeljka; to je vreme visestrukog dugog padanja i strukturalne krize savremenog svetskog sistema

(praceno povecanom verovatnocom haosa i nasilja); 2) NEINTEGRISANA

POLUPERIFERIJA: dok je prethodni faktor opsti (jer vazi za celokupni svetski sistem), ovaj je

poseban (jer vazi samo za svetsku poluperiferiju, odnosno za Balkan kao jedan njen deo); nizak

stepen unutrasnje povezanosti (integrisanosti), a visok stepen spoljasnje zavisnosti privrede,

nerazvijenost civilnog drustva, te povecana verovatnoca razornih ratova, revolucija i

kontrarevolucija, glavne su strukturalne karakteristike poluperiferije; uz to, sam Balkan, vec

nekoliko vekova, lezi na jednoj od najopasnijih i najaktivnijih istorijskih rasedlina, "liniji

nepomirljivih mrznji i ratova" (Fernan Brodel); i strukturalno i istorijski, dakle, Balkan je (bio)

predisponiran (mada ne i predestiniran) za ovu vrstu sukoba; 3) UGROZENA PLACENTA:

potreba za sigurnoscu, okvirom, granicom, identitetom (koju smo ovde rezimirali i izrazili

44

metaforom placente, posteljice), jedna je od najdubljih bazicnih (bioloskih) i univerzalnih

ljudskih potreba; istorijski, placenta se menja, evoluira (horda, pleme, narod, nacija-drzava,

civilizacija, svet), ali potreba ostaje; ugrozenost placente u nasem vremenu, najdublji je istorijski

osnov one masovne zaraze nesigurnosti, straha, histerije: stara placenta (nacija-drzava), pocela je

naglo da slabi i otpada, iako nova (transnacionalna) placenta, jos nije do kraja i dovoljno

uoblicena; i 4) DEMON VLASTI: o "ugovoru sa djavolom", kao bitnom atributu politike i

vlasti, pisao je jos Maks Veber (u kratkom spisu Politika kao poziv); treci balkanski rat, samo je

najnovije izdanje toga ugovora: od samog pocetka, ovaj rat funkcionise kao velika politicka

fabrika (brutalna instrumentalizacija takozvanog etnickog faktora od strane i za potrebe

nezasitog demona); i ne samo to, od svih navedenih faktora, samo je demon vlasti aktivan, to

jest aktivirajuci faktor rata: sigurno je, naime, da bez tri pasivna faktora ("vremena krize",

"neintegrisane poluperiferije" i "ugrozene placente"), demon vlasti sam, ne bi mogao da izazove

pojavu/zarazu o kojoj je rec, ali je zato isto tako sigurno, da ovu pojavu/zarazu, ne bi mogli da

proizvedu, ni svi ovi pasivni faktori zajedno, sami po sebi, bez aktivnog/aktivirajuceg delovanja

demona vlasti.

Pojava/zaraza o kojoj je rec, veoma je KOMPLEKSNA: cine ju veoma raznorodne (opste i

posebne, aktivne i pasivne, subjektivne i objektivne) komponente. Zbog toga smo gore i

naglasili, da ovu pojavu/zarazu mogu da objasne samo sva cetiri (navedena) faktora ZAJEDNO

(kumulativno): zanemarivanje bilo kojeg od ovih faktora, neizostavno vodi u ovu ili onu vrstu

teorijsko-metodoloske JEDNOSTRANOSTI. U tom smislu, jednostran je i onaj PRETERANI

EKONOMSKI, SOCIJALNI ili POLITICKI DETERMINIZAM (dogmatskog) marksizma i

(dogmatskog) liberalizma, koji s razlogom istice znacaj "vremena krize", "neintegrisane

poluperiferije" i "demona vlasti", ali neopravdano zanemaruje "ugrozenu placentu": ubedljivom

porazu socijal-demokratskih i liberalno-demokratskih (od strane ratno-nacionalistickih) snaga na

Balkanu posle hladnog rata, pored ostalog, kumovala je i ova teorijska jednostranost. Ipak, danas

je vladajuca jedna druga vrsta teorijske i ideoloske jednostranosti: PRETERANI (bioloski ili

kulturni) ETNICKI DETERMINZAM. Zanemarujuci "vreme krize", ovaj determinizam nuzno

45

gubi orijentaciju u vremenu: u etnickom nacionalizmu i religijskom fundamentalizmu, on

pogresno vidi samo ponavljanje i povratak u XIX vek, ne i promene ("odumiranje" nacije-

drzave) i XXI vek. Zanemarujuci "neintegrisanu poluperiferiju" (kao deo jednog jedinstvenog,

ma koliko heterogenog svetskog sistema), pak, on na Balkanu, posle hladnog rata, pogresno vidi

samo lokalni, ne i svetski poremecaj. Konacno, zanemarujuci "demona vlasti", preterani etnicki

determinizam pogresno (preterano bioloski ili preterano kulturno-deterministicki) objasnjava i

samu placentu: placenta je, naime, kompleksna, to jest barem onoliko istorijska i politicka,

koliko i bioloska i kulturna tvorevina, pa je zato svako njeno drugacije, jednostrano prikazivanje,

sustinski pogresno; u jednom tekstu iz 1991-e, Veljko Vujacic i Viktor Zaslavski (Victor

Zaslavsky), to su uverljivo pokazali i na primeru raspada SSSR i SFRJ: daleko od bilo kakve

bioloske ili kulturne/civilizacijske datosti, institucije ETNO-MOCI odnosno ETNOKRATIJE,

koje ce u postjugoslovenskim i postsovjetskim ratovima samo eksplodirati, inkubirale su jos u

komunizmu, kao delo, politicki fabrikat vladajucih komunistickih partija (potvrdjujuci tako ne

samo kompleksnu prirodu placente, nego i kompleksnu dijalektiku kontinuiteta i

diskontinuiteta).

5. Alternativni scenariji buducnosti

U prethodnim odeljcima, ANALITICKI smo izlozili razlicite aspekte blize i dalje buducnosti

(sekularne trendove i ciklicke ritmove, izglede za diktaturu i demokratiju u svetskim razmerama,

raspadanje stare i radjanje nove nauke, te buducnost postkomunizma). U ovom odeljku, ostalo je

jos samo da sklopimo i izlozimo SINTETICKU sliku buducnosti.

U prvom odeljku, videli smo da je, prema iskustveno zasnovanim i egzaktnim (statistickim)

nalazima istorije dugog trajanja, sredinom 1970-ih, zapocelo VISESTRUKO DUGO PADANJE

savremenog svetskog sistema, praceno daljim i sve dramaticnijim iscrpljivanjem, haosom i

nasiljem. U jednom radu iz 1994-e ("Mir, stabilnost i legitimnost od 1990-e do 2025/2050-e"),

Imanuel Volerstin i eksplicitno istice da se, sve do oko 2050-e, moze ocekivati samo

46

PRODUZAVANJE I POJACAVANJE ovog padanja, uz mnostvo predvidivih i nepredvidivih,

ekonomskih, ekoloskih, demografskih, socijalnih i politickih posledica i poremecaja. Prema

Imanuelu Volerstinu, ovaj ukupni negativni tok, nece moci da prekine/preokrene cak ni A-faza

(faza privredne ekspanzije i rasta) sledeceg (petog) Kondratjeva, ciji se pocetak ocekuje oko

2000-e: prema svim raspolozivim saznanjima, naime, ocekivana ekspanzija/rast petog

Kondratjeva, nece moci da nadvlada produzeno i pojacano padanje sume ostalih ciklickih

ritmova i sekularnih trendova.

Odredjeni stepen neizvesnosti postoji kad god se govori o buducnosti. Neizvesnosti ima cak i

kada se govori o blizoj odnosno najblizoj buducnosti. Ipak, najvise neizvesnosti ima kada se

govori o daljoj buducnosti, u nasem slucaju, o buducnosti koja dolazi posle 2050-e.

Prema egzaktnim empirijskim nalazima (ekstrapolacijama) skole svetskog sistema, jedino sto

je nakon 2050-e sasvim izvesno, to je, kao sto smo videli u prvom odeljku, kraj aktuelnog

(savremenog svetskog sistema), te pojava novog istorijskog sistema. Kakav ce taj novi istorijski

sistem biti, bolji ili losiji od onog starog, te kako ce on konkretno izgledati, pak, to je jos uvek

krajnje neizvesno.

Sabiranjem i povezivanjem odgovarajucih TEORIJSKIH predvidjanja skole svetskog

sistema, kao i odgovarajucih nascentnih (zacetnih) ISTORIJSKIH procesa, BUDUCNOST

NAKON DVEHILJEDEPEDESTE, ipak, moze, makar i samo veoma apstraktno i nacelno, da

se rezimira, nasluti i opise putem sledeca CETIRI ALTERNATIVNA SCENARIJA: 1)

NUKLEARNO-EKOLOSKI HOLOKAUST: suprotno onome sto o tome tvrdi vladajuca

posthladnoratovska ideologija, videli smo da je posle kraja hladnog rata, ova alternativa postala

jos verovatnija nego sto je bila u vreme hladnog rata; baza ove alternative jeste sve veci i sve

opasniji nesklad izmedju nespornog NAUCNO-TEHNICKOG PROGRESA (zahvaljujuci

kojem su stvorena i sredstva razaranja, koja su i vise nego dovoljna za samounistenje citave

ljudske vrste) i MORALNO-POLITICKE STAGNACIJE (usled koje je covecanstvo jos uvek

daleko od nekog sistema opste bezbednosti, putem kojeg bi ona sredstva za samounistenje,

jedino mogla da se stave pod punu i efikasnu kontrolu svetske zajednice); 2)

47

KVAZIFEUDALNA FRAGMENTACIJA: ova alternativa moze da nastane bilo kao posledica

nuklearno-ekoloskog holokausta, bilo kao samostalna alternativa, to jest kao postupna i pretezno

spontana degradacija; u postjugoslovenskim i postsovjetskim zarazama/ratovima oko realnih i

fiktivnih suvereniteta, zivopisno se iscrtavaju prve konture jedne takve moguce planetarne

postmoderne fragmentacije; filmovi koji pripadaju zanru takozvane bliske fantastike (kakvi su,

primera radi, i filmovi o "Pobesnelom Maksu"), pak, o ovoj alternativi, mogucnosti i realnosti,

vise i uverljivije govore nego sve aktuelne bajke o trzisnoj privredi i liberalnoj demokratiji; 3)

NEOFASISTICKA CENTRALIZACIJA: u drugom odeljku, videli smo da je vec i danas snazno

izrazena odredjena pravilnost u rasporedu diktature i demokratije u svetskim razmerama, to jest

tendencija konsolidacije razlicitih vrsta diktature na periferiji i poluperiferiji, a razlicitih vrsta

demokratije u centrima svetskog sistema; ova pravilnost/tendencija je i spontan izraz odredjenih

razlika u stepenu materijalnog i duhovnog razvoja odgovarajucih zona savremenog svetskog

sistema, ali i organizovan oblik povezivanja i delovanja odgovarajucih nacionalnih i

transnacionalnih grupa i aparata; u svakom slucaju, upravo je u ovoj aktuelnoj

pravilnosti/tendenciji ZACETAK moguce buducnosti savremenog sveta, koju smo ovde oznacili

kao neofasisticku centralizaciju, a koju je Imanuel Volerstin oznacio kao "demokratski fasizam"

u svetskim razmerama; i 4) NOVI KREATIVNI ODGOVOR: od cetiri alternativna scenarija

dalje buducnosti, samo je ovaj POZITIVAN; on je, medjutim, i najmanje poznat (otuda i veoma

apstraktan naziv "novi kreativan odgovor"); zbog toga i ovde samo jedna nacelna napomena:

iskustvo svih velikih revolucija poslednjih nekoliko vekova, opominje da do novog kreativnog

odgovora pre moze da se dodje putem rekonstrukcije i sinteze prezivelih elemenata modernog

doba, to jest odredjenih elemenata liberalizma (zastita individualnih i manjinskih prava i

vladavina demosa, demokratija, samo sada u svetskim razmerama) i socijalizma (ideja socijalne

pravde u svetskim razmerama), nego putem apsolutne destrukcije i diskontinuiteta.

Sa teorijskim predvidjanjima i alternativama skole svetskog sistema, uporedicemo i jednu

veoma poznatu vladajucu odnosno konzervativnu sliku i interpretaciju buducnosti. Rec je o slici

buducnosti koju je, u sada vec hit-clanku posthladnoratovske politicke nauke, "Sukobu

48

civilizacija?" iz 1993-e, izlozio Semjuel Hantington, jedan od vodecih i vladajucih politikologa

Zapada.

Nakon epohe sukoba vladara (koja je trajala do pocetka modernih vremena), epohe sukoba

nacija-drzava (koja je trajala do Prvog svetskog rata), i epohe sukoba ideologija (koja je trajala

do kraja hladnog rata), naime, prema Semjuelu Hantingtonu, od kraja hladnog rata, zapocela je

EPOHA SUKOBA CIVILIZACIJA, koju karakterise nova (kulturna/civilizacijska)

multipolarnost, fragmentacija i konfrontacija.

Vec i na prvi pogled, vidi se da je ova slika veoma slicna onoj slici buducnosti, koju smo

gore, na osnovu predvidjanja skole svetskog sistema, opisali kao drugi alternativni scenarij,

odnosno kao "kvazifeudalnu fragmentaciju". Razlike se, madjutim, i ovde pojavljuju odnosno

povecavaju kada se sa slike, opisa, deskripcije, predje na tumacenje, interpretaciju.

Upravo na ove razlike, u svojoj kritici sukoba civilizacija Semjuela Hantingtona, ukazali su i

Ricard Rubinstin (Richard Rubenstein) i Dzerl Kroker (Jarle Crocker), u tekstu "Izazivajuci

Hantingtona", kao i autor ovog rada, u tekstovima "Nevidljiva strana Zapada" i

"Interkulturalnost u multietnickom svetu". Prema ovoj kritici, glavna slabost Hantingtonove

analize i interpretacije, jeste jedna vrsta PRETERANOG ETNICKOG

(KULTURNOG/CIVILIZACIJSKOG) DETERMINIZMA: sve sto smo o ovom determinizmu

rekli u prethodnom odeljku, vazi i za Hantingtonovu analizu/interpretaciju.

Hantingtonov OPIS sukoba civilizacija, u najvecem delu, sasvim je korektan, i u tome je

njegova velika analiticka zasluga. Slabost Hantingtonove analize/interpretacije, medjutim, i nije

toliko u onome sto iznosi, nego mnogo vise u onome sto PROPUSTA da iznese/analizira, pre

svega u tome sto propusta da analizira BRUTALNU POLITICKU INSTRUMENTALIZACIJU

sukoba civilizacija od strane lokalnih i, posebno, transnacionalnih grupa i aparata vlasti: ovim

propustanjem, Hantingtonov "sukob civilizacija", cak i uprkos njegovoj izricitoj izjavi da to ne

zeli, postaje jedna vrsta IDEOLOSKOG ZAKLONA za delovanje onih grupa i aprata, a na taj

nacin, da se posluzimo recima Ricarda Rubinstina i Dzerla Krokera, i "najgora vrsta

samoispunjujuceg prorocanstva".

49

Cetiri alternativna scenarija buducnosti posle dvehiljadepedesete (nuklearno-ekoloski

holokaust, kvazifeudalna fragmentacija, neofasisticka centralizacija i novi kreativni odgovor),

kao sto smo nagovestili, nisu samo buducnost koja tek treba da nastupi, nego su, ne manje, i

buducnost, to jest REALNOST koja je vec pocela. Prvi obrisi ova cetiri scenarija, posebno prvi

obrisi jedne vrste NEGATIVNE KOMBINACIJE kvazifeudalne fragmentacije i neofasisticke

centralizacije (kao neka vrsta prvih, tek zacetih i nerazvijenih proto-scenarija), mogu da se nazru

i u haosu postjugoslovenskih, posebno bosansko-hercegovackih ratova.

SVETSKO-SISTEMSKI ZNACAJ POSTJUGOSLOVENSKIH RATOVA upravo i jeste u

jednoj vrsti AKTIVIRANJA, INDUKOVANJA I RAZVIJANJA ovih (svetsko-sistemskih)

scenarija.

Svetsko-sistemski znacaj postjugoslovenskih ratova, najpre se manifestovao u sferi duha: ovi

ratovi su odigrali pionirsku ulogu u zametanju i razvijanju VLADAJUCE

POSTHLADNORATOVSKE GEOKULTURE, to jest u zametanju i razvijanju vladajuce,

planetarne, posthladnoratovske kulture (duha, svesti, jezika i retorike) agresivnog nacionalizma.

Svetsko-sistemski znacaj postjugoslovenskih ratova, manifestovao se, zatim, i u sferi

VLADAJUCE POSTHLADNORATOVSKE GEOPOLITIKE: postjugoslovenski ratovi su bili

prvi, i to neuspeli test novog, posthladnoratovskog sistema medjunarodne politike i bezbednosti,

a nakon toga, i upravo zbog toga, i podsticaj odnosno povod za reformu starih i izgradnju novih,

adekvatnijih i efikasnijih institucija tog sistema (UN, EZ/EU, KEBS/OEBS, NATO).

Do danasnjeg dana, postjugoslovenski ratovi, inkubirali su pretezno NEGATIVNE energije i

alternative: pozitivne posthladnoratovske energije i alternative, i na Balkanu i u svetu, jos uvek

su krajnje nerazvijene i konfuzne. Tako, medjutim, ne mora i da ostane: kondenzacija i

kulminacija negativnih procesa na Balkanu, mogle bi, upravo na Balkanu, da podstaknu, ubrzaju

i pojacaju i one druge, pozitivne procese i alternative. Tako bi moglo da dodje i do pozitivnog

preokreta: po prvi put u svojoj istoriji, Balkan bi, od negativne, mogao da postane POZITIVNA

medjunarodna paradigma.

Posthladnoratovski balkanski nered/haos/rat, medju prvima je ukazao i na skrivenu

50

IDEOLOSKU prirodu, udvostrucavanje i izokretanje, te funkciju retorike "novog svetskog

poretka": upravo ovaj nered/haos/rat, naime, medju prvima je pokazao, da je NOVI SVETSKI

NERED, a ne neki "novi svetski poredak", REALNOST novog, posthladnoratovskog vremena,

te da je RETORIKA "novog svetskog poretka", pre propagandna MANIPULACIJA i

masovnopsiholoska REAKCIJA na neizvesnosti, pretnje i strahove novog svetskog nereda, nego

koliko-toliko adekvatna kategorija nekog navodno novog svetskog poretka.

Svetsko-sistemski znacaj, mogla bi da ima i odgovarajuca ANALIZA AKTERA

postjugoslovenskih ratova: uz ostalo, ovi ratovi predstavljaju i zgusnut, dramatican izraz

(rezime) velikih posthladnoratovskih promena Balkana, Evrope i sveta, pa bi, zbog toga, i svaka

kvalitetnija analiza njihovih aktera, mogla da doprinese boljem razumevanju promena. Da bi

bila kvalitetnija, pak, analiza aktera nasilnog/ratnog raspada SFRJ, morala bi, pre svega, da bude

SVEOBUHVATNA, to jest da obuhvati sve ZNACAJNIJE aktere procesa: medjunarodne

(svetske, "spoljasnje"), regionalne i lokalne ("unutrasnje"); institucionalne (UN, EZ/EU,

KEBS/OEBS, NATO, te nacionalne odnosno lokalne institucije i organe) i neinstitucionalne

(velike i ostale sile); ekonomske, socijalne i politicke; sistemske i anti-sistemske. Pored toga, da

bi bila valjana, analiza nasilnog/ratnog raspada SFRJ, morala bi da bude i KONCENTRISANA,

to jest usredsredjena, fokusirana na NAJZNACAJNIJE procese i aktere, posebno na

najznacajnije PATOLOSKE procese i aktere; u tom smislu, poseban znacaj mogla bi da ima

analiza "SLOMA jugoslovenskih elita modernizacije" (kako glasi naslov jednog clanka Mojce

Novak-Pesec iz 1989-e), te analiza istovremenog i reciprocnog USPONA realtivno novih,

antimodernistickih i agresivnonacionalistickih projekata i aktera (zacetih u procesu

KOMPLEKSNE INTERAKCIJE I FUZIJE starih/novih politickih nomenklatura i takozvanih

intelektualnih/kulturnih nacionalnih elita), kao i analiza odgovarajucih privrednih i socijalnih

REZULTATA, relativno nove, ratnonacionalisticke komandne PRIVREDE, i relativno nove,

ratnonacionalisticke, nazadnjacke i podloznicke SOCIJALNE STRUKTURE, pre svega.

Konacno, aktuelan odnosno potencijalan svetsko-sistemski znacaj, imaju i odgovarajuca

ANTISISTEMSKA (posebno antiratna i antifasisticka) ISKUSTVA postjugoslovenskih ratova.

51

Jedno takvo iskustvo postjugoslovenskih ratova, predstavlja, svakako, i iskustvo

MEDJUNARODNOG/SVETSKOG FAKTORA. Ovo iskustvo je izrazito kompleksno i

protivrecno, TEORIJSKO (svet kao jedinica analize i okvir za objasnjenje i razumevanje rata) i

PRAKTICNO (mirovne inicijative i planovi takozvane medjunarodne zajednice), NEGATIVNO

(sistem velikih sila) i POZITIVNO (medjunarodno civilno drustvo i planetarna demokratija

odozdo): ovo poslednje, MEDJUNARODNO CIVILNO DRUSTVO I PLANETARNA

DEMOKRATIJA ODOZDO, predstavlja, zapravo, MEDJUNARODNU DIMENZIJU onog

polanjijevskog "drugog pokreta", i u tom smislu, i pored sve relativne nerazvijenosti (pa i

konfuzije), ZACETAK novog kreativnog odgovora.

Na kraju, ostalo je jos samo da potpunije i preciznije odgovorimo na pitanje OTKUDA

ovoliko veliki i visestruki svetsko-sistemski znacaj posthladnoratovskih balkanskih ratova, kao i

da potpunije i bolje rasvetlimo istorijsku EVOLUCIJU i pravi KARAKTER tog znacaja.

Do otkrica nuklearnog oruzja 1945-e, vazila je KLASICNA GEOPOLITIKA: medjunarodna

politicka relevantnost/irelevantnost jedne zemlje/regiona, zavisila je od njenog/njegovog

ovakvog/onakvog geografskog polozaja; u tom smislu, Balkan je, buduci na raskrsnici svetova

(kontinenata i imperija), barem u poslednjih nekoliko vekova, bio, po pravilu, geopoliticki

(medjunarodno politicki) prvorazredno relevantan. Nakon otkrica nuklearnog oruzja 1945-e,

medjutim, prestaje da vazi klasicna geopolitika, i otpocinje NOVA TEHNOPOLITIKA:

medjunarodna politicka relevantnost/irelevantnost jedne zemlje/regiona, ne zavisi vise od

njenog/njegovog ovakvog/onakvog geografskog polozaja, nego od njenog/njegovog

posedovanja/neposedovanja nuklearnog oruzja (i takozvanih strateskih sirovina, nafte, pre

svega); zbog toga, od 1945-e, i Balkan gubi svoj raniji, prvorazredni medjunarodni znacaj.

U pocetnoj fazi posthladnoratovske balkanske drame, najveci broj domacih aktera (gospodara

rata), jos uvek nije ni znao za ovaj izgubljeni/umanjeni znacaj Balkana: o tome uverljivo

svedoce njihovi tadasnji brojni pozivi i iluzorna ocekivanja da se velike sile (Sesta flota i

Zajednicka komanda), vec u toj (ranoj) fazi, masivno i direktno ukljuce u tekuci konflikt. Uz

iluziju progresivizma, i ovaj previd, to jest i ova iluzija, odlucujuce su doprineli fatalnoj

52

dezorijentaciji domacih aktera i eskalaciji rata.

Na drugoj strani, izgubljeni/umanjeni znacaj Balkana, medjunarodnim analiticarima i

akterima, bio je dobro poznat. Uz iluziju progresivizma, medjutim, njihovoj dezorijentaciji i

nemoci (da zaustave eskalaciju postjugoslovenskih ratova: "premalo, prekasno, neadekvatno"),

odlucujuce je doprineo previd EKSPONENCIJALNOG RASTA GUSTINE, OSETLJIVOSTI I

RANJIVOSTI SAVREMENOG SVETSKOG SISTEMA (sto je samo drugo ime za ono krizno i

"daleko-od-ravnoteze" stanje tog sistema, o kojem smo pisali u prvom i trecem odeljku ovog

rada): usled ovog rasta, prvobitno i direktno medjunarodno tehnopoliticki irelevantan Balkan, za

svega nekoliko godina, preko nuklearne ("ruske/pravoslavne") i naftne ("islamske") veze, postao

je, makar i indirektno, medjunarodno relevantan.

I na samom kraju, umesto bilo kakvog zakljucka, izlozicemo samo jos jednu vrstu

nepretencioznog apela odnosno pledoajea za uspostavljanje novog realizma.

Ideja medjunarodnog civilnog drustva i planetarne demokratije odozdo, od strane stare

realpolitike, najcesce se denuncira kao navodno neostvariva, makar i plemenita utopija.

Eksponencijalni rast gustine, osetljivosti i ranjivosti, posebno ekoloske i nuklearne gustine,

osetljivosti i ranjivosti savremenog svetskog sistema, medjutim, iz osnova menja, cak preokrece

stvari: previdjajuci ovaj rast, to jest ovu promenu, STARA REALPOLITIKA postaje OPASNA

UTOPIJA, faktor povecanog rizika od nuklearno-ekoloskog holokausta; obrnuto, uvazavajuci taj

rast, tu promenu, NOVI REALIZAM, to jest medjunarodno civilno drustvo i planetarna

demokratija odozdo, postaju USLOV OPSTANKA, egzistencijalna utopija.

Ironicno parafrazirajuci cuvenu sentencu najpoznatijeg balkanskog hijerarha, pledoaje za novi

realizam, mogli bi na kraju da formulisemo i kao ili-ili predvidjanje: PLANETA CE BITI ILI

JEDNA, CELA I DEMOKRATIZOVANA, ILI JE NECE BITI.

53

Drugi deo

CLANCI

54

JUGOSLAVIJA U SVETSKO-SISTEMSKOJ PERSPEKTIVI

1. Orijentacija u vremenu i prostoru

1.1. O SVETSKO-SISTEMSKOJ PERSPEKTIVI

Pod svetsko-sistemskom perspektivom podrazumevamo, pre svega, TERIJU SVETSKOG

SISTEMA Imanuela Volerstina, ali i odredjene nezavisne prethodnike i izvore ove teorije,

posebno ISTORIJU DUGOG TRAJANJA Fernana Brodela, a jos ranije i odgovarajuce

doprinose Karla Marksa, Maksa Vebera i Karla Polanjija. Rec je o jednoj vrsti

55

MONDIJALNOG POSTMARKSIZMA koji, nasuprot evropocentrizmu i determinzmu

marksizma i liberalizma, kao dve glavne struje Prosvetiteljstva i Moderne, afirmise jednu vrstu

postmodernog mondijalizma i probabilizma.

Svetsko-sistemska perspektiva dovodi do sveobuhvatne i temeljite mondijalizacije, prerade i

preinake zatecenog teorijsko-metodoloskog aparata. Promena JEDINICE ANALIZE, njena je

glavna teorijsko-metodoloska INOVACIJA: u ovoj perspektivi, to vise nije pojedinacno, vec

svetsko drustvo/sistem. Upravo zahvaljujuci ovoj promeni, u perspektivi svetskog sistema, bitno

se menja i uobicajeni sadrzaj osnovnih drustvenih pojmova.

Ovo vazi i za POJAM KAPITALIZMA: u konvencionalnoj perspektivi, to jest u perspektivi

liberalizma i marksizma, kapitalizam izgleda kao (centralno-kapitalisticki) sistem kapitala i

slobodnog najamnog rada; u svetsko-sistemskoj perspektivi, pak, kapitalizam je nesto sasvim

drugo (ono sto on uistinu jest), slozeni svetski sistem dominirajucih centralno-kapitalistickih

formacija slobodnog najamnog rada i najrazlicitijih modaliteta dominiranih perifernih i

poluperifernih formacija neslobodnog i poluslobodnog rada. Za razumevanje teme naseg skupa

(krize Jugoslavije i uporista reformi) u svetsko-sistemskoj perspektivi (sto nam je cilj u ovom

radu), naznaceni, svetsko-sistemski pojam kapitalizma, od presudne je vaznosti.

1.2. O POLOZAJU JUGOSLAVIJE U SVETSKOM VREMENU I PROSTORU

1.2.1. O pravoj prirodi takozvanih socijalistickih (etatistickih) drustava i sistema:

U svetsko-sistemskoj perspektivi, pod ETATIZMOM se podrazumeva relativno neocekivana,

mada sasvim zakonita, nova, NI kapitalisticka, NI socijalisticka, NI neka tranzitorna istorijska

sinteza (sistem, formacija), nastala u XX veku, na istocnoevropskoj poluperiferiji, putem

kompleksne i teske svetsko-sistemske kapitalisticke naddeterminacije i transformacije zatecenog

patrijahalnog, patrimonijalnog, plemenskog, feudalnog i drugog predmodernog istorijskog

materijala.

Kao sto se vidi, svetsko-sistemsko odredjenje etatizma predstavlja jednu vrstu ni-ni teorijske

paradigme. U tom smislu, etatizam jeste samosvojan i specifican drustveni sistem (jedna vrsta

poluperiferne formacije neslobodnog odnosno poluslobodnog rada, razlicita od centralnih

56

formacija slobodnog najamnog rada), ali je, i kao takav, ili, jos bolje, upravo kao takav, u isto

vreme, i deo kapitalizma kao svetskog sistema.

Za svetsko-sistemsku varijantu ni-ni paradigme, to jest za svetsko-sistemsko ni-ni odredjenje

etatizma, govore brojni istoriozofski, istoriografski i strukturalno-funkcionalni argumenti;

podsecamo samo na one koji su teorijski najpoznatiji: "birokratski kolektivizam" Bruna Ricija

(Bruno Rizzi), "orijentalna despotija" Karla Avgusta Vitfogela (Karl August Wittfogel),

"industrijska despotija" Rudolfa Baroa (Rudolf Bahro), "drustveni izvori diktature i demokratije"

Beringtona Mura, "drugo kmetstvo" Fernana Brodela, "komandna ekonomija i diktatura nad

potrebama" Agnese Heler (Agnes Heller) i "privremeno merkantilisticko povlacenje

istocnoevropske takozvane socijalisticke poluperiferije" Imanuela Volerstina.

Svetsko-sistemsku varijantu ni-ni odredjenja etatizma, medjutim, najbolje potvrdjuje sam

ISTORIJSKI PROCES. U tom procesu, godine 1989-a i 1990-a, bile su prevratne i ireverzibilne.

U ove dve godine, u zgusnutom i dramaticnom obliku, dogodio se definitivni istorijski raspad i

slom takozvanih socijalistickih, zapravo etatistickih drustava i sistema (decembra 1989-e, taj

raspad/slom, mogli smo da posmatramo i u direktnom televizijskom prenosu iz Bukuresta).

Istovremeno sa raspadom i slomom, medjutim, otpoceo je i proces REINTEGRACIJE ovih

drustava i sistema, to jest njihovih raspadnutih i plutajucih komponenti u svetski kapitalisticki

sistem. DANAS, krajem 1990-e, nalazimo se USRED ovog burnog i neizvesnog procesa.

Ovde je pravo mesto da se skrene paznja i na jedan zanimljiv, mada samo privremen i

prividan paradoks. To je paradoks izmedju 1) PROCESA OBJEKTIVNE SVETSKO-

SISTEMSKE REINTEGRACIJE, to jest povratka bivsih takozvanih socijalistickih drustava i

sistema u svetsko vreme i prostor, na jednoj strani, i 2) STANJA

SUBJEKTIVNE/PSIHOLOSKE DEZORIJENTACIJE, to jest masovne psihologije

izgubljenosti i ugrozenosti, kao preovladjujuceg stanja svesti u ovim drustvima i sistemima

danas, na drugoj strani; na osnovu ovog drugog, moglo bi se reci da su bivsa takozvana

socijalisticka drustva/sistemi, to jest njihovi raspadnuti i plutajuci elementi, bez osnovne

orijentacije u svetskom vremenu i prostoru. Ipak, opisani paradoks, samo je privremen i

57

prividan: od savladavanja subjektivne dezorijentacije u empirijskoj svesti masa, naime,

odlucujuce zavisi i konacni uspeh njihove objektivne svetsko-sistemske reintegracije. Zbog toga

se ovde moze govoriti i o jednoj vrsti Drugog prosvetiteljstva.

1.2.2. O "organizujucim mitovima" kapitalizma:

Drugo prosvetiteljstvo podrazumeva, pre svega, oslobadjanje od zatecenih "organizujucih

mitova" kapitalizma. Dva takva mita, u ovom veku, i kod nas su bila glavna: prvi je bio

"organizujuci mit" etatizma/komunizma, drugi "organizujuci mit" liberalizma; prvi vise i nije to,

jer se skoro u potpunosti raspao, drugi se, medjutim, ponovo radja (naravno, rec je upravo o

onom "postkomunistickom istocnoevropskom liberalizmu" o kojem je na ovom skupu govorila

Sonja Liht).

Kritika komunizma danas je skoro deplasirana. Na drugoj strani, prava, kvalitetna kritika

liberalizma, veoma je retka. Prava/kvalitetna nije ona kritika liberalizma koja se vrsi sa

stanovista komunizma. I liberalizam i komunizam, naime, deca su (svetskog) kapitalizma, pa bi

zbog toga prava/kvalitetna bila tek ona kritika koja bi obuhvatila iskustvo oba njegova clana.

Za takvu kritiku, 1930-e su od najveceg znacaja: tih godina, doslo je do prvog velikog

raspada i sloma medjunarodnog liberalizma, te, iz tog raspada, i nakon tog sloma, i do radjanja i

uspona neliberalnih alternativa, komunizma i fasizma. U knjizi Veliki preobrazaj, ovo

traumatsko iskustvo, najbolje je opisao madjarski privredni istoricar, Karl Polanji. (Indikativno

je da je i Vladimir Gligorov, jedan od najboljih predstavnika postkomunistickog liberalizma kod

nas, samo u JEDNOJ jedinoj, prvoj recenici svog referata za ovaj skup, uspeo da napravi DVE

greske, to jest dva pogresna citanja ovog dela Karla Polanjija: prvo, Karl Polanji izricito istice

drzavno-intervencionisticki, a ne, kako mu to pogresno pripisuje Vladimir Gligorov, spontani

proces nastanka trzisne, to jest laissez-faire privrede; i drugo, Veliki preobrazaj Karla Polanjija,

opet prema izricitom stavu autora, odnosi se na veliki preobrazaj do kojeg dolazi nakon "sloma

trzisne mitologije" i liberalizma 1930-ih, a ne na preobrazaj tradicionalne u trzisnu privredu,

kako to, opet pogresno, cita Vladimir Gligorov.)

Danas, to jest 1990-e, krug kao da se zatvara; kao da se, nakon raspada komunizma, ponovo

58

radja liberalizam. Istorija, medjutim, ni na periferiji nije puko ponavljanje. Umesto ciklickog

smenjivanja liberalizma i komunizma svakih pola veka, danas je i kod nas verovatnija, pa i

pozeljnija, neka vrsta njihove racionalne postmoderne transcedencije i sinteze. A umesto ove

transcedencije i sinteze, postkomunisticki liberali danas kod nas nude OBNOVU trzisne utopije.

Dve dimenzije ove utopije, danas su kod nas posebno markantne. Prva je EKONOMSKA, i

odnosi se NE na POZELJNOST (jer ova u postkomunizmu nije sporna), NEGO na

VEROVATNOST uspostavljanja trzisne ekonomije: na poluperiferiji svetskog sistema, ova

verovatnost je zanemarljiva ili mala. Druga je SOCIJALNA, i odnosi se na drugu, "nevidljivu

stranu Meseca". I ovu dimenziju, najbolje je opisao Karl Polanji u Velikom preobrazaju;

celokupnu modernu istoriju, on je u tom delu interpretirao kao istoriju "dvostrukog pokreta": 1)

pokreta "samoregulisuceg trzista" i 2) pokreta "samozasticujuceg drustva" (najpre radnickog, a

zatim i drugih drustvenih pokreta, koji su otpor, kontrapunkt i odgovor onom prvom). Ovaj

drugi pokret, u trzisnoj utopiji postkomunistickih liberala, jednostavno ne postoji; zato i jeste rec

o utopiji/mitu.

1.2.3. Jugoslavija 1990-e:

1) U svetskom vremenu:

Za osnovnu orijentaciju Jugoslavije 1990-e u SVETSKOM VREMENU, od najveceg znacaja

su sledece TRI TACKE na koje upucuju Fernan Brodel i Imanuel Volerstin:

- 1974-a, kada je, prema recima Fernana Brodela, otpocela "dugotrajna dvoglasna muzika", to

jest novo "dugo nazadovanje", sastavljeno od dva istovremena silazna toka, onog B-faze

cetvrtog Kondratjeva, i onog B-faze cetvrtog logistickog ciklusa;

- Takodje 1974-a, kada je, prema nalazima Imanuela Volerstina, otpocela i

posthegemonisticka, opadajuca faza SAD hegeminijskog ciklusa u medjudrzavnom sistemu; i

- 1914-a, kada je otpocela i strukturna kriza kapitalizma kao istorijskog i svetskog sistema.

2) U svetskom prostoru:

Za osnovnu orijentaciju Jugoslavije 1990-e u SVETSKOM PROSTORU, od najveceg

znacaja je "poluperiferija" Imanuela Volerstina: i po ekonomskim, i po politickim svojstvima,

59

naime, Jugoslavija pripada upravo OVOJ zoni savremenog svetskog sistema. Svaki pokusaj da

se Jugoslavija razume iskljucivo ili pretezno pomocu CENTRALNIH kategorija (a takvi su i oni

pomocu kojih misle i deluju i postkomunisticki liberali), zbog toga je apsolutno neadekvatan.

Za orijentaciju Jugoslavije 1990-e u svetskom prostoru, od velikog znacaja su jos i

ideja/matrica "dvostruko (od strane svetske privrede i od strane domace politike) eksterne

artikulacije" poluperiferne privrede Miomira Jaksica, kada je o privredi rec, i ideja o svetsko-

sistemskim izvorima diktature i demokratije Beringtona Mura i Imanuela Volerstina, kada je o

politici rec.

2. Izgledi i strategije

2.1. IZGLEDI

Na osnovu elemenata koje smo upravo izneli, mozemo da konstruisemo i jedan prognosticki

mondijalno-probabilisticki model. U ovom modelu, izgledi Jugoslavije (njene privrede i

politike) u poslednjoj deceniji XX veka, mogu da se opisu na sledeci nacin:

- 0% verovatnoce ima za uspostavljanje potpuno trzisno orijentisane privrede (slobodnog

najamnog rada) i stabilne demokratske politika. Cista i stabilna trzisno-demokratska

kombinacija je svetsko-sistemska kombinacija centralnih formacija, a kako je verovatnoca da

Jugoslavija, u narednih desetak godina, predje sa poluperiferije u centar svetskog sistema, ravna

nuli, to je i svaka takva prognoza pre trzisna mitologija postkomunistickog liberalizma, nego

ozbiljno predvidjanje. Zbog toga su realno moguce samo sledece dve alternative:

- 50% verovatnoce ima za uspostavljanje trzisno ili komandno orijentisane privrede

(poluslobodnog ili neslobodnog rada), verovatno pod dominacijom centra, i politicke diktature

ovog ili onog tipa. U tom smislu, vec se moze govoriti i o tendenciji STRUKTURALNE

SUPSTITUCIJE stare, komunisticke/etatisticke novom, nacionalistickom diktaturom. Jos uvek,

medjutim, postoji i povoljnija mogucnost, i to je mogucnost za koju se valja zaloziti:

- 50% verovatnoce, naime, jos uvek ima i za uspostavljanje barem delimicno trzisne privrede

60

(delimicno slobodnog rada) i barem ograniceno demokratske politke/drzave.

Skrecemo paznju na tri znacajne osobine ovog modela.

Pre svega, ne sme se izgubiti iz vida da je ovde rec o mondijalno-probabilistickom, a ne ni

deterministickom, ni indeterministickom modelu. To, pored ostalog, znaci da buducnost, u meri

koju opisuju razliciti stupnjevi verovatnoce, zavisi i od izbora i primene ove ili one

STRATEGIJE glavnih drustvenih aktera. Pri tome, naravno, izbor/primena NEREALNIH opcija

(u nasem slucaju: potpuno trzisno orijentisana privreda i stabilna demokratska politika/drzava),

po pravilu, proizvodi KONTRAEFEKTE (u nasem slucaju: komandnu privredu i politicku

diktaturu).

Zatim, model koji smo izlozili, samo je radni i hipoteticki. On jeste zasnovan na izvesnim

prethodnim uvidima i informacijama, ali nije razvijen i operacionalizovan. U tom smislu, on

predstavlja pre PRVU SKICU, nego detaljnu konstrukciju. Zbog toga se u njemu i operise sa

aproksimacijama (0%, 50%, 50%), a ne realnim velicinama.

Najzad, model o kojem je rec, odnosi se na narednih DESET GODINA. U svetsko-

sistemskoj perspektivi, to je KRATAK ROK. Ne sme se, medjutim, izgubiti iz vida da ce taj

rok/period biti, zapravo, PERIOD TRANSFORMACIJE, to jest da ce upravo u tom

periodu/roku, najvecim delom, biti oblikovan i nas srednji, pa cak i dugi rok.

Period transformacije, tek je otpoceo. Prva iskustva ipak postoje: ova iskustva u najvecoj

meri potvrdjuju prognoze iz naseg modela. Ovde cemo, bez komentara, samo uputiti na ta

iskustva, i to koristeci se pri tome opisima, dijagnozama i prognozama koje su, u diskusijama na

ovom naucnom skupu, izneli neki njegovi ucesnici: "velika podudarnost starog i novog rezima"

(koja zapravo i "nije iznenadjenje"), "postkomunisticka retrogradna stagnacija" i

"srednjoevropski fasizam niskog napona" kao politicki odgovor na tu stagnaciju (Rastko

Mocnik); "maksimalno defanzivna vizija" (Zoran Djindjic); "trend dokidanja razlike izmedju

gradjanskog drustva i politicke drzave", te "prognoza daljeg zatiranja" te razlike (Zoran

Pokrovac); najzad, prognoza i zalaganje za "mukotrpan hod i evoluciju ka ogranicenim

poboljsanjima" (Radmila Nakarada).

61

2.2. STRATEGIJE

Slicno Radmili Nakaradi, i autor ovog teksta zalaze se za REALISTICKU STRATEGIJU

privrednog i drustvenog razvoja u NAREDNIH DESET GODINA. Radmila Nakarada je ovu

strategiuju opisala kao "mukotrpan hod i evoluciju ka ogranicenim poboljsanjima", a mi bi je, u

skladu sa prognozama koje smo izneli, opisali kao strategiju izgradnje BAREM ograniceno

trzisne privrede i BAREM delimicno demokratske politike/drzave. Zbog ENORMNO

SNAZNIH svetsko-sistemskih i unutrasnjih OTPORA (o kojima, u referatu za ovaj skup,

slikovio pise i Ljubomir Madzar), izgradnja SAMO delimicno trzisne privrede i SAMO

delimicno demokratske politike/drzave u narednih deset godina, realni je MAKSIMUM.

Ostvarivanje ovog OGRANICENOG CILJA u narednih deset godina, medjutim, bilo bi dobra

osnova za dalju izgradnju POTPUNO trzisne privrede i STABILNE demokratske

politike/drzave u vremenu koje dolazi nakon toga. Suprotno tome, svaka strategija, to jest cilj

koji bi isao preko onog maksimuma (koji bi, dakle, vec u sledecih deset godina zahtevao

uspostavljanje potpuno trzisne privrede i potpuno demokratske politike/drzave), najverovatnije

bi proizveo sasvim suprotne posledice, naime, nakon verovatnog masovnog razocarenja i sloma,

i jos verovatniju novu komandnu privredu i politicku diktaturu.

Strategija za koju se zalazemo zahteva, naravno, potpuniju elaboraciju i operacionalizaciju. U

ovom radu, u tu elaboraciju/operacionalizaciju necemo se upustati. Uputicemo samo na Program

SIV-a, koji u ovoj stvari, i pored odredjenih praznina i nedostataka, po nasem misljenju,

predstavlja dobar pocetak. Od posebnih pitanja, pak, ovde cemo se zadrzati jos samo na jednom

takvom pitanju, pitanju INTERNACIONALIZACIJE odnosno EVROPEIZACIJE Jugoslavije.

Na danasnjem stupnju privrednog i drustvenog razvoja, resavanje ovog pitanja,

ODLUCUJUCE je i za resavanje/uspeh UKUPNE transformacije. Pri tome, naravno, pod

internacionalizacijom/evropeizacijom Jugoslavije, ne podrazumevamo nesto sto bi u odnosu na

nju (Jugoslaviju) bilo odvojeno i spoljasnje; naprotiv, ovde je rec o dve strane iste medalje.

Za citavu Istocnu Evropu, pa i za Jugoslaviju, EVROPA je danas jedna vrsta STANDARDA.

Posmatran sa istocnoevropske poluperiferije, ovaj standard izgleda staticno i neprotivrecno. U

62

stvarnosti, medjutim, i sama Evropa je i te kako dinamicna i protivrecna. U osnovi njenog

dobrog standarda, bila je i ostala dinamika onog Polanjijevog "dvostrukog pokreta".

Ko hoce Evropu i evropeizaciju, morao bi znati da ne postoji samo jedna Evropa. Postoje

najmanje/barem DVE EVROPE: jedno je Evropa kapitala i eksploatacije, hijerarhije i

dominacije, kolonijalizma i imperijalizma, rasizma i fasizma; drugo je Evropa radnickih i drugih

emancipatorskih pokreta, solidarnosti i egalitarizma, anti-kolonijalizma i anti-imperijalizma,

anti-rasizma i anti-fasizma. Kao kontrapunkt: EVROPA EMANCIPACIJE VERSUS EVROPA

DOMINACIJE.

Po nasem misljenju, realna i pozeljna je samo strategija istovremene i uravnotezene

DVOSTRUKE INTERNACIONALIZACIJE odnosno EVROPEIZACIJE. Bez ukljucivanja u

Evropu kapitala i eksploatacije, naime, Jugoslavija se ne moze ukljuciti ni u Evropu rada i

emancipacije. S druge strane, pak, sve ociglednije je da je i obrnuto, naime, da se bez

ukljucivanja u Evropu emancipacije, ne moze ukljuciti ni u Evropu eksploatacije, pa ni u Evropu

uopste. U tom smislu, ovaj tekst i treba shvatiti kao PLEDOAJE za dvostruku, posebno

libertersku evropeizaciju Jugoslavije.

63

JUGOSLAVIJA NA RASKRSCU: RAT/DIKTATURA ILI DEMOKRATIJA

O razlicitim tendencijama i mogucnostima aktuelne jugoslovenske politike

Ovaj rad ima dva dela: u prvom delu, izlazu se OSNOVNI ELEMENTI AKTUELNE

JUGOSLOVENSKE POLITIKE (rec je o sredini 1991-e), i to kako OPSTE

KARAKTERISTIKE te politike odnosno politickog procesa (raspad politickog sistema,

interregnum, dvostruka inkubacija, biologija vlasti i pogibelj gradjanskog rata), tako i nesto

podrobnije karakteristike DVOSTRUKE INKUBACIJE (tesko radjanje gradjanskog drustva i

demokratske drzave, i retrogradna reakcija novog, nacionalistickog totalitarizma); u drugom

delu, izlazu se dve OSNOVNE TENDENCIJE politickog razvitka Jugoslavije u toku 1990-ih:

rat/diktatura ili demokratija.

1. Aktuelna jugoslovenska politika

1.1. OPSTE KARAKTERISTIKE POLITICKOG PROCESA

Raspad politickog sistema, svojevrsni interregnum (medjuvlasce, visevlasce, bezvlasce) i

dvostruka inkubacija (gradjanskog drustva i demokratije, na jednoj, a novog, nacionalistickog

totalitarizma, na drugoj strani), predstavljaju tri opste i povezane karakteristike politickog

procesa u Jugoslaviji u poslednjih par godina.

RASPAD POLITICKOG SISTEMA doneo je postepeni, a zatim i sve brzi prestanak svih

64

vaznijih funkcija tog sistema u svim oblastima drustvenog zivota. Posebno teske posledice, ovaj

raspad imao je u oblasti privrede, ljudskih prava i medjunacionalnih odnosa (odnosa u

federaciji). Tako nastali politicki vakuum, u ovoj poslednjoj oblasti, sredinom 1991-e, doveo je

do kulminacije proizvoljnosti, jednostranosti i neprijateljstva, i do otvorenog oruzanog sukoba

(gradjanskog rata).

Brzina raspadanja STAROG SISTEMA jednopartijske diktature, bila je veca od brzine

izgradnje institucija NOVOG SISTEMA visepartijske demokratije; zbog toga je i nastala jedna

vrsta INTERREGNUMA: jednopartijska diktatura bila je jos uvek legalna, mada sve manje

legitimna, visepartijska demokratija jos uvek nelegalna, mada sve vise legitimna. Ovaj nesklad,

otklonjen je tek sredinom/krajem 1990-e, nakon prvih relativno slobodnih izbora: vlast je tada

postala i legalna i legitimna.

U medjuvremenu je, medjutim, vec dalako odmakao proces zamene starog (komunistickog)

novim (nacionalistickim) totalitarizmom. Izbori su tu zamenu samo potvrdili: u prolece i

jesen/zimu 1990-e, agresivnonacionalisticke/sovinisticke politike i stranke, pobedile su na

izborima u SVIM delovima Jugoslavije, cak i bez obzira na razlicita, pa i nenacionalisticka

IMENA tih stranaka. U tom smislu, bolji poznavaoci prilika dobro znaju da SPS (Socijalisticka

partija Srbije) Slobodana Milosevica i SKCG (Savez komunista Crne Gore) Momira Bulativica,

nisu bile nista manje nacionalisticke stranke od HDZ (Hrvatske demokratske zajednice) Franje

Tudjmana ili DEMOS-a u Sloveniji.

Pobedom na izborima, novi nacionalisticki pokreti dobili su i legalitet i legitimitet. Time je

DVOSTRUKA INKUBACIJA, koja je i inace bila u toku, dobila odlucujuce ubrzanje: novi

totalitarizmi su osnazeni, a tek zaceto gradjansko drustvo i demokratske institucije, pocele su

naglo da slabe. Sa izbijanjem gradjanskog rata, sredinom 1991-e, ovaj proces je doziveo svoju

totalitarnu, anti-demokratsku kulminaciju.

Pozitivnu, demokratsku kulminaciju, pak, ovaj proces je doziveo 9-og marta 1991-e, na

velikim antirezimskim demonstracijama opozicije i studenata u Beogradu. Brutalni ratno-

nacionalisticki odgovori rezima u Beogradu i Zagrebu, usledili su ubrzo nakon toga.

65

Proces o kojem je rec, bio je NERAVNOMERAN i u prostoru i u vremenu. To, medjutim,

nikako ne znaci da je podela SFR Jugoslavije na demokratske (Sloveniju i Hrvatsku) i

nedemokratske (komunisticke) republike (Srbiju i Crnu Goru) bila ispravna. Naprotiv, dvostruka

inkubacija, kofliktna mesavina demokratije i totalitarizma, bila je bitna odlika SVIH republika

SFRJ. Sa snazenjem novog, nacionalistickog totalitarizma, to je bivalo sve ociglednije. Novi

kolektivizam, gusenje individualnih i manjinskih prava, te potiskivanje prvih zacetaka

gradjanskog drustva i demokratije, postali su karakteristicni kako za Srbiju i Crnu Goru, tako i

za Hrvatsku i Sloveniju i druge republike SFRJ. Razlika izmedju njih bila je vise ideoloska i

retoricka, nego stvarna: u prvima je novi kolektivizam opravdavan navodnim socijalizmom, u

drugima nacijom i nacionalizmom; antidemokratska sustina ovih rezima, bila je, medjutim, ista.

Proces o kojem je rec, ima, naravno, i svoje opste, biolosko, antropolosko i istorijsko

UTEMELJENJE. Receno na najopstiji nacin, dvostruka (demokratska i totalitarna) inkubacija,

imala je svoj najdublji osnov u dvostrukosti samog coveka kao bica. Buduci da su kulminacija i

prevlast one negativne, totalitarne inkubacije, sredinom 1991-e, neprijatno iznenadile mnoge

liberalne intelektualce i demokrate, posebnu paznju posveticemo podrobnijem objasnjenju

upravo ove, negativne strane.

U tom objasnjenju, najbolje je da se podje od jedne bioloske univerzalije: "APARAT MOCI

je nesto vise od drzave. To je ukupnost politickih, drustvenih, privrednih i kulturnih hijerarhija,

skup sredstava prinude u kojem se uvek oseca prisustvo drzave, koja (drzava) je cesto kamen

temeljac celine, ali retko ili nikada JEDINI faktor vlast. Taj aparat cak moze da bude potisnut ili

razoren, ali se on uvek, bez izuzetka, obnavlja, kao da je nekakva bioloska potreba drustva."

(Braudel, 1982: 554-555)

Ako je poznati francuski istoricar, Fernan Brodel, dobro opisao zilavost vlasti (kao neku vrstu

njene opste, univerzalne supstance), onda je veliki nemacki sociolog, Maks Veber, vec u prvoj

glavi Privrede i drustva, jos bolje opisao i neke njene specificne istorijske manifestacije:

"Sociologija koja pokusava da razume drustveno delanje mora biti nacisto s tim da je u

najranijim stadijima ljudskog razvoja mehanicka i instinktivna komponenta bila apsolutno

66

dominantna, a mora imati na umu da je uticaj ove komponente i u kasnijim stadijima postojan i

izvanredno veliki. Ovo narocito vazi za tradicionalno delanje i za mnoge vidove harizme. Ovaj

tip legitimne vlasti, koji nosi u sebi klice mnogih drustvenih 'zaraza', i time predstavlja nosioca

mnogih teznji drustvenog razvoja, stoji u bliskoj vezi s pojavama koje su shvatljive samo na

bioloski nacin ili koje neprimetno prelaze u kategoriju cisto bioloskih pojava." (Veber, 1976: 12)

BIOLOGIJA VLASTI, koju su tako slikovito opisali Maks Veber i Fernan Brodel,

objasnjava, pored ostalog, i onu SISTEMSKU SUPSTITUCIJU starog, komunistickog novim,

nacionalistickim/sovinistickim totalitarizmom, koja je glavna novina jugoslovenske politike u

poslednjih nekoliko godina.

Komunizam jeste presao u istoriju. Uz pustos i gnev, medjutim, on je za sobom ostavio i

neresene probleme privredne zavisnosti, siromastva i autoritarnosti. Iz teskog nasledja, ali i iz

aktuelne svetsko-sistemske pozicije (jeftinog i disciplinovanog rada), kao i iz demonske moci

vlasti (njenog nastojanja da se uspostavi i odrzi kao apsolutna i nekontrolisana), radja/obnavlja

se jedna vrsta strukturnog pritiska i izopacene potrebe za novom diktaturom.

Sovinizam odgovara na ovu izopacenu potrebu. On danas u Jugoslaviji zato i nije obicna i

prolazna konjunktura. U funkciji odrzavanja jeftinog i disciplinovanog rada, on je zakoniti

naslednik i autoritarni supstitut komunizma.

Pod snaznim pritiskom opisane biologije vlasti, kao neka vrsta unutrasnjeg (protiv opozicije)

i spoljasnjeg rata (protiv Srba odnosno protiv Hrvata), odrzani su i sami izbori 1990-e. Ne manje

od teorijskih generalizacija Maksa Vebera, o tome, uostalom, govori i parola "Nek crkne zver",

koja se na ulicama Beograda pojavila u decembru 1990-e, izmedju dva izborna kruga.

Samo pomocu biologije vlasti, moguce je objasniti i poznate devetomartovske demonstracije,

i to kako borbu na zivot i smrt, te brutalnost rezima u obracunu sa demonstrantima samog

devetog marta, tako, i jos vise, i neverovatnu zilavost, istrajnost i lukavost, koje je rezim ispoljio

u obnavljanju izgubljene moci u narednih par meseci.

Kategoriji cisto bioloskih pojava pripada i PERMANENTNA HARIZMARHIJA: velika

trauma gladi i rata, koju, posebno na periferiji, zakonito proizvodi svaka nova kontrakcija

67

Kondratjeva, masovna je bio-psiholoska baza magijske odnosno harizmatske svesti i vlasti

(Popovic, 1990).

Na ovoj masovnoj bazi, postepeno se stabilizuje i relativno novi DESNICARSKI

NACIONALISTICKI POREDAK, kao i njegov dodatak i pratilac, stari i novi FASIZAM.

Najcistiji vid biologije vlasti o kojoj je rec, uz fasizam, predstavlja GRADJANSKI RAT. Sa

izbijanjem rata, definitivnu prevagu dobijaju PREDPOLITICKI, etnicki i slicni sukobi.

Unutrasnja slabost i spoljasnja zavisnost poluperiferne drzave, te istorija dugog ratovanja, to jest

vekovne "linije mrznje" o kojima je pisao Fernan Brodel (Brodel, 1987), ovim sukobima, samo

su pogodovale. Prognoza da je Jugoslavija, i sa stanovista prostora (Balkan, poluperiferija), i sa

stanovista vremena (istorija ratovanja, te najnovija kontrakcija Kondratjeva), ZONA

POVECANIH RATNIH RIZIKA (Popovic, 1990a), pokazala se, na zalost, kao tacna. Zbog toga

danas, sredinom 1991-e, u Jugoslaviji, kao sto je poznato, pravo pitanje i nije da li ce doci do

gradjanskog rata, nego kada ce doci do njegovog obustavljanja.

Jedno je, medjutim, vec sada sasvim izvesno. Suprotno onome sto o tome govore i pisu

vatreni zastupnici stvaranja novih drzava svim sredstvima i po svaku cenu, vec sami pocetak

gradjanskog rata u Jugoslaviji, jasno razotkriva svu anti-demokratsku prirodu tog procesa:

stvaranje novih drzava svim sredstvima i po svaku cenu (pa i po cenu rata), ne samo da nije

uslov demokratije, nego je, upravo obrnuto, najdirektnija i najbrutalnija negacija i razaranje

svakog pluralizma, dijaloga i demokratije.

1.2. DVOSTRUKA INKUBACIJA

U prethodnom odeljku, aktuelnu jugoslovensku politiku, prikazali smo kao svojevrsni

POLITICKI PROCES. U ovom odeljku, tu sliku cemo upotpuniti prikazom najznacajnijih

POLITICKIH DOGADJAJA I INSTITUCIJA koje su iz tog procesa proizasle.

1.2.1. Tesko radjanje gradjanskog drustva i demokratske politike/drzave:

Prvi zaceci gradjanskog drustva i demokratske politike/drzave, razvili su se jos u prvoj

Jugoslaviji, izmedju dva svetska rata. Rat i komunisticka/etatisticka diktatura, ove zacetke,

ponistili su za sledecih nekoliko decenija. Mlada i obrazovana generacija 1980/1990-ih, zbog

68

toga, demokratiju nije ni imala kao neposredno iskustvo; njene demokratske teznje formirale su

se, pre svega, u komunikaciji sa razvijenim svetom. To je i glavni razlog sto je ponovno tesko

radjanje gradjanskog drustva i demokratske drzave u Jugoslaviji u poslednjih nekoliko godina

pratilo koliko AUTENTICNO ODUSEVLJENJE velicinom i znacajem promena, toliko i

NAIVNO OCEKIVANJE da ce te promene biti lakse i brze nego sto su mogle biti.

Zbog velike neizvesnosti u koju je ovaj proces zapao danas (sredinom 1991-e), kao i zbog

velike a plemenite energije koju su u njega ulozili njegovi glavni akteri (pre svega omladina i

intelektualci), ovde cemo jos samo podsetiti na one njegove ZNACAJNE MOMENTE koji su

pobudili najvise nade.

Na individualnom i grupnom planu, proces o kojem je rec, bio je, pre svega, PROCES

GRADJANSKOG SAMOOSLOBADJANJA. To je bio proces teskog, dramaticnog i kapilarnog

konstituisanja skoro zaboravljenog GRADJANSKOG DRUSTVA: proces oslobadjanja

privrede, preduzimastva i vlasnistva, te profesija, sindikata i radnickih i novih drustvenih pokreta

od kvazi-feudalnih patronata, kao i pozitivni proces formiranja novih politickih udruzenja i

partija, nezavisne javnosti i slobodne stampe, te drugih oblika nezavisne, autonomne i slobodne

drustvenosti. Na ovoj osnovi, pocelo je odvajanje gradjanskog drustva od politicke drzave, kao i

postepena IZGRADNJA INSTITUCIJA DEMOKRATSKE, to jest OGRANICENE I

KONTROLISANE VLASTI I DRZAVE: vladavine prava; interesnog, politickog i partijskog

pluralizma, te relativno slobodnih izbora i relativno legitimne vlasti racionalnog tipa; podele

vlasti, to jest parlamentarizma, odgovorne vlade i nezavisnog sudstva; nezavisne javnosti i

slobodne stampe; liberalne i socijalne demokratije.

Tesko je cak i samo nabrojati sve znacajnije dogadjaje i institucije ovog procesa u poslednjih

dve-tri godine. Dva takva dogadjaja, ipak, zasluzuju da se izdvoje: 1) IZBORI 1990-E, koji su, i

pored svih ozbiljnih ogranicenja, ipak, bili jedan od najznacajnijih momenata celokupnog

demokratskog procesa; i 2) DEMONSTRACIJE OPOZICIJE I STUDENATA U BEOGRADU

9-OG MARTA 1991-E, koje su bile najsnazniji proboj/izraz moderne i univerzalizma,

liberterstva i gradjanskog samoosvescenja na ovim prostorima u poslednjih nekoliko decenija.

69

Devetomartovske demonstracije, znacajne su i zbog jos jedne vazne stvari: prema odredjenim

empirijskim istrazivanjima i nalazima (Brankovic, 1991), ove demonstracije su jasno izrazile i

GENERACIJSKI KARAKTER KONFLIKTA izmedju demokratije i totalitarizma, to jest i

statisticki znacajno vecu rasirenost demokratske orijentacije medju mladjim i obrazovanijim,

nego medju starijim i manje obrazovanijim generacijama i skupinama drustva.

1.2.2. Retrogradna reakcija; novi, nacionalisticki totalitarizam:

U odeljku 1.1., ukazali smo na najopstije karakteristike i uzroke dvostruke, posebno one

negativne, totalitarne inkubacije. Ovde cemo jos samo ukazati na neke njene najznacajnije i

tipicne manifestacije.

Da bi ove manifestacije dobro razumeli, prethodno treba rasvetliti i jedan PRIVIDNI

PARADOKS. Vec i na prvi pogled, naime, paradoksalno je da su razliciti oblici krsenja ljudskih

prava u Jugoslaviji, u poslednjih nekoliko godina, postali jos grublji i drasticniji, nego sto su bili

u otvorenoj komunistickoj/etatistickoj diktaturi. Paradoks je, medjutim, samo prividan: reakcija

raspadajucih aparata vlasti u obliku novog, nacionalistickog totalitarizma, bila je, zapravo,

sasvim logicna, kvazibioloska, INSTIKTIVNA/REFLEKSNA REAKCIJA/ODBRANA od

rastuceg i sve snaznijeg pritiska demokratskih aktera i snaga.

A reakcija raspadajucih aparata vlasti, bila je, zaista, brutalna. Na tek probudjeni gradjanski

individualizam, ovi aparati odgovorili su novim, nacionalistickim kolektivizmom: nacija je sve,

covek nista; "pravi Srbin" i "pravi Hrvat" stubovi poretka, gradjanin/pojedinac "izdajnik";

takozvani visi nacionalni i drzavni interesi bezpogovorno opravdanje za brojne i teske povrede

tek osvojenih sloboda i prava, ove slobode i prava zavera protiv drzave. Osim toga, sa novim,

nacionalistickim kolektivizmom, pocinje ponovo da se ukida i razlika izmedju gradjanskog

drustva i politicke drzave; drzava ponovo postaje neogranicena i nekontrolisana sila i gospodar

nad svim sferama drustva (posebno nad privredom i masovnim medijima); stara ideoloska i

partijska drzava, sve vise se zamenjuje novom, ali opet partikularnom, etnickom drzavom; realni

interesni i politicki pluralizam sve vise se potiskuje etnickim i verskim antagonizmom; zacetke

nove i racionalno utemeljene vlasti sve cesce derogira harizmarhija novih vodja.

70

Najzad, iz svih ovih i drugih elemenata retrogradne nacionalisticke reakcije, u poslednjih

godinu-dve, poceo je da se uoblicava i jedan relativno nov i osoben politicki rezim; koristeci

pojmove i termine standardne politicke komparativistike, ovaj rezim, mogli bi da oznacimo i

kao AUTORITARNI BALKANSKI PREZIDENCIJALIZAM (Popovic, 1991).

Rezim o kojem je rec, zakoniti je naslednik komunizma/etatizma. Ratnicka priroda i geneza,

kao i harizmatska legitimacija i poslednja komunisticka nomenklatura, to najbolje potvrdjuju.

Sama inkubacija ovog rezima, bila je, medjutim, krajnje dramaticna i neizvesna. Preobrazaj

ostarelog komunizma u podmladjeni prezidencijalizam, zapocela je pre godinu-dve. Iz amorfne

politicke mase postkomunizma, pak, prvi jasniji obrisi i nakazno lice novog autoritarizma, poceli

su da se jasnije uoblicavaju i pojavljuju tek u toku prvih nekoliko meseci 1991-e. Sa izbijanjem

gradjanskog rata u Jugoslaviji, sredinom 1991-e, ovi rezimi pocinju da se blize vrhuncu svoje

demonske moci. U politickoj komparativistici, vec je primecena velika slicnost izmedju ovih i

latinoamerickih rezima autoritarnog prezidencijalizma (Mouzelis, 1986).

2. Jugoslavija 1990-ih: rat/diktatura ili demokratija

U jednom istrazivanju, Djovani Arigi i saradnici, objasnili su kako je pet zemalja Juzne

Evrope (Portugal, Spanija, Italija, Grcka i Turska), sticajem unutrasnjih (proletarizacija rada) i

medjunarodnih faktora (pacifikacija i stabilizacija medjudrzavnog/evropskog sistema), nakon

AUTORITARNOG FASIZMA 1930-ih, 1970-ih uspelo da izgradi i stabilizuje jednu vrstu

DEMOKRATSKOG SOCIJALIZMA (Arrighi, 1985). Geografska i istorijska bliskost, navela

nas je na optimisticku pomisao da bi SLICNA EVOLUCIJA, od autoritarnog komunizma do

demokratskog socijalizma ili kapitalizma, mogla da se dogodi i u Jugoslaviji. Ovu pomisao

ohrabruju i mnogobrojne unutrasnje i medjunarodne okolnosti. Ona je relativno cesta i kod

mnogih jugoslovenskih liberalnih intelektualaca i strucnjaka. Mozemo je sresti i u jednom

novijem udzbeniku iz Savremenih politickih sistema: "Moze se ispostaviti, cak, da su razlike

izmedju vecine savremenih politickih sistema zapravo razlike na putu u neku vrstu liberalne

71

demokratije jer, kao sto se u bivsim fasistickim zemljama razvio slican sistem, sad je to program

mnogih drustvenih snaga u bivsim zemljama tzv. realnog socijalizma." (Jovanovic/Dimitrijevic,

1991: 66)

Opisana evolucija predstavlja, medjutim, samo jednu mogucnost aktuelne jugoslovenske

politike, i ni ovo se ne bi smelo smetnuti s uma. Drugu, negativnu mogucnost ove politike

(mogucnost gradjanskog rata i diktature), uslovljavaju takodje brojni unutrasnji i medjunarodni

faktori i snage: od unutrasnjih faktora i snaga, ovde, pre svega, imamo na umu biologiju

raspadajucih aparata vlasti, te stari i novi fasizam i rat koji je vec otpoceo, a od medjunarodnih

faktora i snaga, pre svega, teski poluperiferni polozaj zemlje u savremenom evropskom i

svetskom sistemu. Zbog toga bi lako moglo da se dogodi da, za razliku od zemalja centra, pa i

od pet zemalja juznoevropske poluperiferije, koje su evoluirale u stabilne demokratije,

Jugoslavija, umesto evolucije, samo ponovi ciklus diktature. U svakom slucaju, ova druga

mogucnost nije manje verovatna nego ona prva: nakon izbijanja gradjanskog rata sredinom

1991-e, to je postalo vec sasvim ocigledno.

Za pozitivno ili negativno razresenje aktuelne jugoslovenske krize, veoma znacajan je jos

jedan, direktno medjunarodni faktor, faktor internacionalizacije. Ni kod ovog faktora, medjutim,

ne bi smeli da smetnemo s uma DVOSTRUKI KARAKTER (emancipacija versus dominacija)

samog medjunarodnog i evropskog sistema. Zbog toga se mora naglasiti razlika: sanse za mir i

demokratiju u Jugoslaviji, znacajno ce porasti tek ukoliko dodje do delotvornog

POVEZIVANJA ne bilo koje Jugoslavije i bilo koje Evrope, nego mirotvorne, demokratske i

liberterske Jugoslavije, sa jedne, i mirotvorne, demokratske i liberterske Evrope, sa druge strane.

72

KOMBINACIJA PONAVLJANJA I PROMENE

I za mene, kao i za druge koji su to na ovom skupu vec istakli, ANTIFASIZAM predstavlja

onu univerzalnu, nespornu i neprolaznu vrednost ustanka i borbe naroda Jugoslavije u leto 1941-

e, koja ima izuzetan znacaj i za razumevanje i oblikovanje nase aktuelne drustvene situacije u

leto 1991-e.

O znacaju antifasistickog ustanka i borbe naroda Jugoslavije 1941-e, govoricu sa stanovista

nase aktuelne drustvene situacije (a ne sa cisto istoriografskog stanovista), kako zbog toga sto

nisam ucesnik tog ustanka/borbe odnosno profesionalni istoricar, tako i zbog toga sto, zajedno sa

francuskim istoricarom Fernanom Brodelom, verujem da istorija ima smisla samo kao istorija

"dugog trajanja".

O nasoj danasnjoj temi i situaciji, govoricu sa stanovista svoje najuze profesionalne

73

specijalizacije, sociologije vlasti i sociologije svetskog sistema. Od Maksa Vebera, najpoznatijeg

i najboljeg sociologa vlasti, naucio sam da je DEMON VLASTI bitan atribut svake vlasti, te da

je fasizam samo njegov/njen najekstremniji oblik. U osnovi nase aktuelne drustvene

situacije/patologije, takodje je demon vlasti. Ili, govoreci jos preciznije: spadam u one koji

smatraju da su takozvani etnicki sukobi koji danas eskaliraju kod nas, pre konsekvenca, nego

uzrok ovog demona, kao i da je odredjivanje statusa uzroka i posledice, u odnosu izmedju vlasti

i etnosa, od najveceg znacaja za rasvetljavanje kompleksnog procesa o kojem je rec.

Za razumevanje nase danasnje teme i situacije, od najvece vaznosti je i ispravno

razumevanje/prihvatanje jednog nacelnog stava sociologije svetskog sistema, onog, naime, koji

upozorava na to da istorija nikada nije ni puko ponavljanje, ni cista promena, nego, po pravilu,

jedna vrsta kompleksne i komplikovane KOMBINACIJE PONAVLJANJA I PROMENE. Zbog

toga se greska cini kako kada se u istorijskom procesu vide samo ponavljanja (ali ne i relativno

novi momenti), tako i kada se u ovome vide samo promene (ali ne i odredjena ponavljanja);

naravno, najveca greska se cini kada se izvrsi zamena, pa se stvarna ponavljanja pogresno drze

za promene, a stvarne promene za ponavljanja. Sve ove greske, pak, fatalne su kako za teorijsko

razumevanje istorijskog procesa, tako i za prakticnu orijentaciju i ponasanje u tom procesu.

Konacno, za razumevanje nase danasnje teme i situacije, veliki znacaj imaju jos dve blize

odredbe sociologije svetskog sistema: prva se odnosi na PROSTOR, i blize odredjuje Balkan

kao zonu poluperiferije, koja je strukturalno i istorijski sklona velikim razornim konfliktima,

ratovima, revolucijama i kontrarevolucijama, te njihovim redovnim pratiocima, raznim

autoritarnim i totalitarnim poretcima; druga se odnosi na VREME, i blize odredjuje nas danasnji

istorijski moment kao vreme krize, nereda i haosa, u kojem su glavni drustveni procesi i akteri

jos uvek u jednoj vrsti amorfnog stanja, nedovoljno transparentni i uobliceni. Valjda ne treba

posebno naglasavati da konacni ishod i uoblicenje procesa o kojem je rec, u znacajnoj meri

zavisi i od kvaliteta i brzine njegovog razumevanja.

Primenom ovih i drugih elemenata istorije dugog trajanja i teorije svetskog sistema, moguce

je osvetliti i NAS AKTUELNI FASISTICKI PROCES, koji se evo javlja i eskalira cak pedeset

74

godina nakon antifasistickog ustanka i borbe naroda. Ovde cemo to uciniti preko tri relativno

nova momenta drustvenog i istorijskog razvitka: prvi se odnosi na aktuelni medjunarodni sistem,

drugi na aktuelno unutrasnje stanje, a treci na aktuelan odnos izmedju vladajucih i takozvanih

ekstremnih snaga.

1940-ih medjunarodni sistem je bio u stanju anarhije i rata, 1990-ih ovaj sistem je u stanju

relativnog reda i mira: ovo je osnovna razlika u stanju medjunarodnog sistema sredinom i

krajem XX veka, i ta razlika je za nas relativno povoljna. I pored relativnog reda i mira,

medjutim, medjunarodni sistem zadrzava dvostruku/protivrecnu prirodu: snagama reda, mira,

slobode i demokratije, u dubljim, nevidljivim slojevima stvarnosti, suprotstavljaju se snage

haosa, rata, dominacije i hijerarhije; i ovu prirodu treba imati na umu kada se razmislja o daljem

razvitku i resavanju jugoslovenske krize.

Kada je, pak, o nasem aktuelnom unutrasnjem stanju rec, tada je najuocljivija jedna vrsta

neobicne asimetrije: za razliku od 1940-ih, kada su na nasim prostorima bili razvijeni i

sukobljeni i fasizam i antifasizam, 1990-ih, na ovim prostorima, razvijen je samo fasizam;

nerazvijenost, nedelotvornost i marginalizovanost antifasistickog otpora, izrazita je i nova

karakteristika 1990-ih. Od brojnih uzroka i faktora ove nerazvijenosti ovde cemo pomenuti samo

dva: prvi je opsti i tice se opste krize i iscrpljenosti savremenog svetskog sistema (a ne samo

krize/iscrpljenosti Jugoslavije); drugi je specifican i tice se iscrpljenosti, ili, kako je to na ovom

skupu precizirao Svetozar Stojanovic, retroaktivne monopolizacije i instrumentalizacije

partizanskog antifasizma od strane nove klase: upravo ova iscrpljenost, monopolizacija i

instrumentalizacija, omogucile su da se u celoj zemlji, a posebno u Srbiji i Crnoj Gori, u

takozvanoj antibirokratskoj revoluciji, relativno uspesno prosiri i jedna vrsta novog fasizma,

prikrivenog bucnom retorikom antifasizma.

I na kraju, veoma je znacajno da se dobro razume i pravi odnos izmedju vladajucih i

takozvanih ekstremnih snaga. Jedna od glavnih manipulacija vladajucih politickih snaga kod nas

danas, upravo i jeste jedna vrsta redukcije pojma fasizma na takozvane ekstremne elemente i

snage. U stvarnosti, rec je o mnogo slozenijem, komplikovanijem i tezem procesu: u ovom

75

procesu, raspadajuca vlast i njena negativna biologija, agresivnost i saradnja sa takozvanim

ekstremnim (fasistickim) elementima i snagama, predstavlja faktor broj jedan, a sami takozvani

ekstremni elementi samo podredjen element i instrument.

RASPAD JUGOSLAVIJE U SVETSKO-SISTEMSKOJ PERSPEKTIVI

1. O ovom tekstu

Ovaj tekst je prevod jednog odeljka rada "Yugoslav Disintegration in a World-System

Perspective", koji je nastao kao rezultat postdoktorskog istrazivanja, sprovedenog od decembra

1991-e do januara 1993-e na Fernan Brodel centru u Bingemtonu u SAD. Tekst je pripremljen

kao prilog za naucni skup "Teorijske pretpostavke razumevanja raspada Jugoslavije", koji se u

organizaciji Instituta za filozofiju i drustvenu teoriju Univerziteta u Beogradu odrzava u

Beogradu, 29-og i 30-og juna 1993-e.

Teorija odnosno perspektiva svetskog sistema Imanuela Volerstina, jedna je od vodecih

alternativnih (kritickih) skola misljenja u savremenoj drustvenoj nauci i, kao takva, po nasem

misljenju, moze da bude od velikog znacaja i za teorijsko razumevanje raspada (SFR)

Jugoslavije. Odeljak (iz onog veceg rada) koji je ovde preveden predstavlja jednu vrstu svetsko-

sistemske interpretacije onog takozvanog medjunarodnog faktora za koji je, u Tezama za ovaj

skup, sa pravom receno da je "jos uvek nedovoljno odgonetnut".

76

Pre samog teksta, a radi boljeg razumevanja, to jest pregleda celine i orijentacije, navescemo

jos i kratak sadrzaj odnosno (medju)naslove iz onog veceg rada:1. Uvod: 1992-a, godina integracije Evrope i definitivne dezintegracije SFR Jugoslavije;2. Raspad Jugoslavije u svetsko-sistemskoj perspektivi:2.1. Od apstraktnog (svetsko-sistemskih koncepata) ka konkretnom (raspadu Jugoslavije):2.1.1. Inkorporacija i (polu)periferizacija Jugoistocne Evrope u takozvanom dugom XVI itakozvanom dugom XIX veku.2.1.2. Jugoslovenska ideja i drzava: visestruko kontradiktorna inkubacija.2.1.3. Reintegracija Jugoslavije 1945-e, njena definitivna dezintegarcija 1991-e (ovde prevedeniodeljak)?2.1.4. O pravoj prirodi postkomunistickih procesa i rezima.2.2. Od konkretnog (raspada Jugoslavije) ka apstraktnom (svetsko-sistemskim konceptima):2.2.1. Polazne i usmeravajuce ideje: 1) Glavna protivrecja, dinamika i dijalektika savremenogsvetskog sistema; 2) Vreme nereda: kriza/haos/raspad sistema; 3) Nacija-drzava: njeno jacanjeili odumiranje?2.2.2. Teorijska konkretizacija: svetsko-sistemski znacaj nasilnog/ratnog raspada SFRJugoslavije za aktiviranje i indukovanje razlicitih alternativa/putanja blize i dalje buducnostiBalkana, Evrope i sveta, posebno za aktiviranje i indukovanje neofasisticke alternative/putanjesistema.3. Umesto zakljucka: predlog za dalja istrazivanja.

2. Reintegracija Jugoslavije 1945-e, njena definitivna dezintegarcija 1991-e?

2.1. U prethodnim odeljcima analizirani su glavni (istorijski i aktuelni, medjunacionalni i

unutarnacionalni, spoljasnji i unutrasnji) faktori protivrecne inkubacije, dinamike i

dezintegracije Jugoslavije. I pored toga, jedno znacajno pitanje ostalo je bez odgovora.

Poznato je, naime, da je Jugoslavija kao drzava, odmah nakon Drugog svetskog odnosno

Prvog jugoslovenskog (gradjanskog) rata (1941-1945), dozivela obnovu/reintegraciju. Veoma je

mala verovatnoca, medjutim, da ce do toga, to jest do jos jedne obnove/reintegracije Jugoslavije

kao drzave, doci i nakon tekuceg, Drugog jugoslovenskog (gradjanskog) odnosno Treceg

balkanskog rata (1991-?). Zbog cega?

Razmere mrznje, razaranja i ubijanja (odgovor koji najcesce daju sami akteri raspada), po

nasem misljenju, nije uverljiv: razmere mrznje, razaranja i ubijanja na ovim prostorima nisu bile

nista manje u toku Drugog svetskog rata, ali je zemlja 1945-e, ipak, obnovljena/reintegrisana.

Uverljiv odgovor na postavljeno pitanje, po nasem misljenju, moze da pruzi tek sira, svetsko-

77

sistemska perspektiva.

2.2. Dvostruko, ciklicno-sekularno vreme (Wallerstein, 1992) predstavlja jedno od

najznacajnijih polazista svetsko-sistemske perspektive. Uociti "distinkciju izmedju ciklusa i

trendova" ne znaci, medjutim, prosto razlikovati izmedju njih. "Vise od toga [i ovo je krucijalan

element], potrebno je ukazati i na specifican odnos/vezu koja postoji izmedju odredjenih

ciklickih ritmova i odgovarajucih sekularnih trendova." (Wallerstein, 1991a: 260-261)

Razlikovati i povezivati (razlicite a povezane cikluse i trendove), najteza je, ali i najveca vestina

i mudrost svetsko-sistemske analize.

Najuocljivija RAZLIKA izmedju 1940-ih i 1990-ih, DVOSTRUKA je i CIKLICKA: 1940-ih

svetska kapitalisticka privreda je bila na pocetku A-FAZE (FAZE EKSPANZIJE) CETVRTOG

KONDRATJEVA (koja je, preciznije govoreci, trajala od 1945-e do 1967-e), a medjudrzavni

sistem, to jest sistem SAD hegemonije, U FAZI HEGEMONIJSKE ZRELOSTI (FAZI

ISTINSKE HEGEMONIJE); od 1967-e, pak, svetska kapitalisticka privreda prelazi u B-FAZU

(FAZU KONTRAKCIJE) CETVRTOG KONDRATJEVA, a medjudrzavni sistem SAD

hegemonije u svoju (O)PADAJUCU FAZU (Hopkins and Wallerstein, 1979: 498-499). Opisana

dvostruka ciklicka razlika izmedju specificnih stanja svetske kapitalisticke privrede i

medjudrzavnog sistema 1940-ih i 1990-ih, u velikoj meri objasnjava zbog cega je, za razliku od

reintegracije 1940-ih, reintegracija Jugoslavije kao drzave 1990-ih, malo verovatna. Sam raspad

SFR Jugoslavije 1990-ih, kao konkretan dogadjaj/proces, pak, sa svoje strane, ovu dvostruku

razliku, ucinio je vidljivijom i jasnijom. O tome govori sledeci odeljak.

2.3. "1989-e sve drzave Istocne Evrope, postale su nezavisne u odnosu na SSSR. SAD-SSSR

poredak koji je organizovao medjudrzavne odnose u Evropi nakon Drugog svetskog rata,

okoncan je [...] Nikakav drugi poredak [...] onako kohezivan kao sto je to bio hladnoratovski

poredak [...] nije dosao na njegovo mesto." (Sudler, 1992: 23)

U uzavreloj propagandnoj retorici, na Zapadu kao i na Istoku, ovaj vakuum odnosno

interregnum, pogresno je identifikovan i nazvan kao navodno Novi svetski poredak. Sama zbilja,

ovu gresku, veoma brzo je razotkrila. U ovom razotkrivanju, znacajnu ulogu imala je i ima i

78

jugoslovenska kriza: "NEUSPEH NOVOG PORETKA: jugoslovensko krvoprolice postavilo je

Zapadnom savezu i Ujedinjenim nacijama bolna pitanja. Nasilno raskomadavanje Bosne i

Hercegovine (sa spoljnim svetom koji se fakticki sveo na ulogu pasivnog posmatraca), postavilo

je bolna pitanja o tome kako to da su udruzeni napori Zapadne Evrope, SAD i UN pali na prvom

krucijalnom testu posthladnoratovske bezbednosti? Da li je krvoprolice u Jugoslaviji moglo biti

predupredjeno? Da li ce se ono negde ponoviti? [...] STA DA SE RADI? Osecaj bespomocnosti

se siri. Cak i oni koji su najkriticniji prema [...] Administraciji [SAD], to jest njenom postupanju

u ovoj krizi, priznaju da je tesko predloziti bilo koji novi pravac akcije [...] UN su preopterecene.

Evropska bezbednost ne poseduje mehanizme za ovu vrstu krize. [...] Analiticari se pitaju koji

deo Evroazije ce sledeci buknuti." (Crosette, 1992: A1, A12)

Opisani posthladnoratovski nered/haos retroaktivno je bacio i relativno novo svetlo na sam

sovjetski sistem (komunizam): "Mada mnogi komentatori pozdravljaju 1989-u kao navodni

pocetak Pax Americana, teza ove knjige [Geopolitika i geokultura], upravo je suprotna, i tvrdi da

ova godina oznacava kraj Pax Americana. [...] SSSR je zapravo bio subimperijalna sila SAD-a

za Istocnu Evropu, i u toj ulozi je bio sasvim efikasan." (Wallerstein, 1991: 2, 7; slicno

Wallerstein, 1990: 6-7; Arrighi, 1990: 2) Jos samo pre godinu ili dve, ovakav sud o sovjetskom

sistemu (komunizmu), bio je ne samo usamljen, nego i bizaran. Danas je on uverljiv i skoro

notoran. O tome posebno svedoci i onaj iznenadni "osecaj bespomocnosti koji se siri".

2.4. Ovde je pravo mesto da se u analizu uvede i novi, sekularni element. Dvostruki,

Kondratjejevljev i hegemonijski CIKLICKI pad, danas, naime, ne ide sam, nego se negativno

slaze i pada sa citavim nizom padajucih, iscrpljenih SEKULARNIH trendova.

U svojim brojnim privredno-istorijskim istrazivanjima, Fernan Brodel i Imanuel Volerstin su

empirijski (statisticki) pokazali da su ovi linearni trendovi vec dosegli GRANICE svoga

RASTA. Iscrpljeni, u padu, oni danas izrazavaju unutrasnju krizu i iscrpljenost savremenog

svetskog sistema kao celine.

Ne baveci se dalje slozenim problemom sekularnih trendova, istaci cemo ovde jos samo ono

sto je od neposrednog znacaja za nasu temu: iscrpljeni sekularni trendovi savremenog svetskog

79

sistema, naime, DODATNO (to jest, uz one ciklicke padove) doprinose velikoj verovatnoci

definitivne dezintegracije, odnosno maloj verovatnoci ponovne reintegracije Jugoslavije kao

drzave nakon ratova 1990-ih. Drugacije receno, velika verovatnoca definitivne dezintegracije a

mala verovatnoca ponovne reintegracije Jugoslavije kao drzave 1990-ih, uslovljena je i

indukovana ISCRPLJENOSCU I SLOMOM SVIH ENERGIJA I PROJEKATA

MODERNIZACIJE NA OVIM PROSTORIMA, a ne samo ciklickim i konjunkturnim padom

komunizma. Ne smemo da zaboravimo: ne samo SLOM KOMUNIZMA 1989-e, nego i

IZBORNI NEUSPEH liberalnog i socijaldemokratskog reformskog programa/pokreta

poslednjeg jugoslovenskog premijera (Anta Markovica) krajem 1990-e, doveo je do rata i ratnog

raspada SFR Jugoslavije 1991-e i dalje.

2.5. U jednom od narednih odeljaka, celovito se razmatra siri, to jest svetsko-sistemski znacaj

nasilnog/ratnog raspada SFRJ za aktiviranje i indukovanje razlicitih alternativa/putanja blize i

dalje buducnosti Balkana, Evrope i sveta (posebno za aktiviranje i indukovanje globalne i

regionalne/balkanske neofasisticke alternative). Iz citavog tog kompleksa, ovde cemo, medjutim,

izdvojiti i izloziti samo jednu vaznu stvar: svetsko-sistemski ZNACAJ odnosno TIP tekuceg, to

jest Treceg balkanskog RATA (1991-?).

Ima, naime, vec dovoljno razloga da se taj rat, pored ostalog, okvalifikuje i kao

RELATIVNO NOVI, POSTHLADNORATOVSKI TIP KONFLIKTA/RATA: "Sa ratom u

Jugoslaviji [...] Evropa je postala svedok [...] najrazornijeg [...] ratnog pustosenja od Drugog

svetskog rata naovamo [...] Sa prestankom hladnog rata, ponovo su izbile centrifugalne

tendencije (etnicki i slicni konflikti). Jugoslovenski scenario [rat], mogao bi da postane model

jedne nove buducnosti." (Reifer, 1992: 11-12)

PERIFERIZACIJA (premestanje najrazornijih sukoba iz centara na periferiju i poluperiferiju

svetskog sistema) i KONVENCIONALIZACIJA (upotreba iskljucivo konvencionalnih, to jest

ne-nuklearnih oruzja u tim sukobima), predstavljaju dve najznacajnije karakteristike ove

relativno nove vrste rata i ratovanja.

U visedecenijskom uoblicavanju ovog novog tipa rata/ratovanja, od odlucujuceg znacaja, bila

80

je izgradnja i monopolizacija nuklearnog oruzja: sa otkricem nuklearnog oruzja, stara

geopolitika je izgubila raniji znacaj, a na scenu je stupila nova tehnopolitika (McLauchlan, 1989:

91).

Za vreme hladnog rata, nuklearna tehnopolitika je bila zamrznuta; nakon kraja tog rata, ona

se aktivirala. Novi, periferizovani i konvencionalizovani posthladnoratovski tip rata/ratovanja,

nastao je kao direktan proizvod neke vrste NEHUMANE I PERVERZNE RACIONALNOSTI:

ova racionalnost je, kako su to dobro objasnili Kristofer Cejz-Dan i Kenet O'Reili, smanjila

verovatnocu izbijanja direktnog nuklearnog sukoba izmedju sila centra, ali sve to naustrb

periferije, to jest putem premestanja i povecanja verovatnoce izbijanja i vodjenja ratova izmedju

tih sila na periferiji, preko zavisnih klijenata i putem konvencionalnog oruzja (Chase-Dunn and

O'Reilly, 1989: 57).

Znacajne promene, ponekad se desavaju neprimetno: Treci svetski rat kao da se postepeno

transformise u MNOSTVO DECENTRALIZOVANIH, PERIFERIZOVANIH I

KONVENCIONALIZOVANIH RATOVA. Jedan od prvih takvih ratova, svakako je i Treci

balkanski rat, i u tome je njegov siri, svetsko-sistemski, a ne tek regionalni/lokalni znacaj.

Radi izbegavanja eventualnih nesporazuma, treba odmah naglasiti da transformacija o kojoj

je rec, nije iskljucivo, pa cak ni primarno, nikakva zavera (mada, naravno, ima i takvih

elemenata). Primarno i pretezno, ova transformacija ima karakter spontane i visetruko (posebno

ekonomski) posredovane KVAZIBIOLOSKE ADAPTACIJE. Za razumevanje prave prirode

novih postkomunistickih procesa i rezima, ova adaptacija, kao i onaj relativno novi tip

rata/ratovanja, ima najveci, generativni znacaj.

81

POSLE RASPADA Svetsko-sistemski pogled na nasilni/ratni raspad SFRJ i na nastojanja da se u JugoistocnojEvropi uspostavi novi, posthladnoratovski sistem medjunarodne politike i bezbednosti

Uvod: predmet, pristup, premise

Nakon pocetnih kolebanja i neslaganja, danas je cak i medju vladajucim, "mainstream"

analiticarima postignut relativno stabilan konsenzus oko medjunarodnog ZNACAJA

jugoslovenskog raspada: negativno, taj konsenzus je dobio oblik frustracije zbog "neuspeha

novog poretka" (Crossette, 1992: A1, A12), pozitivno, on ima oblik ocekivanja odnosno nade da

bi upravo resavanje tog raspada moglo da podstakne i ubrza pronalazenje novog,

posthladnoratovskog sistema medjunarodne politike i bezbednosti u prosirenoj Evropi i svetu

uopste (Bugajski, 1993: 125, 215-221).

Izmedju vladajucih i alternativnih analiticara, medjutim, nema ni minimalnog konsenzusa

oko INTERPRETACIJE onog raspada odnosno znacaja: dok najveci broj onih prvih, taj raspad

tumaci kao medjunarodno znacajan samo po proizvedenim problemima i posledicama (a

pretezno, ako ne i iskljucivo, kao lokalan i tranzitoran, po njegovim izvorima i izgledima),

najveci broj ovih drugih, taj raspad tumaci kao lokalno i medjunarodno/svetski uslovljen

odnosno znacajan u SVIM njegovim dimenzijama.

82

Glavna USMERAVAJUCA RADNA HIPOTEZA svetsko-sistemskog alternativnog pristupa

koji je primenjen u ovom radu, jeste ideja odnosno pretpostavka da "NEUSPEH NOVOG

PORETKA" U REGULISANJU POSTHLADNORATOVSKOG BALKANSKOG NEREDA

NIJE NI MALO SLUCAJAN, NEGO DA JE SAMO JEDAN OD IZRAZA ISCRPLJENOSTI

MODERNOG SVETA I MISLJENJA (SAVREMENOG SVETSKOG SISTEMA I

KLASICNE MODERNE NAUKE) UOPSTE. Nesto drugacije, ovu ideju i hipotezu, Ilja

Prigozin je formulisao kao "daleko-od-ravnoteze stanje (danasnjeg eko, bio i socijalnog)

sistema" (Prigogine/Stengers, 1984: 165). Ono sto je za nas u ovoj formulaciji posebno

znacajno, to je ideja Ilje Prigozina da u daleko-od-ekvilibrijuma stanju sistema prestaju da vaze

principi i zakoni klasicne, a pocinju da vaze i da se otkrivaju principi i zakoni nove,

postmoderne, alternativne nauke. Postnjutnovska fizika, "nova nauka", nova epistemologija Ilje

Prigozina, jedna je od onih alternativnih skola misljenja koja je u poslednjih par decenija u tom

procesu, otkrivanju otisla najdalje. U drustvenim naukama, to se moze reci za

analizu/perspektivu/teoriju/skolu svetskog sistema Imanuela Volerstina.

Do kraja ovog Uvoda izlozicemo jos samo glavne PREMISE ove skole odnosno perspektive.

Podrobnije obrazlaganje i elaboriranje tih premisa, zbog ogranicenosti prostora, ovde nije

moguce. Za razumevanje citavog rada, pak, i same premise trebalo bi da budu dovoljne. Premise

cemo izloziti u SEST osnovnih, antiteticki formulisanih epistemoloskih principa, i u jos PET

konsekventnih, konkretnije razvijenih epistemoloskih napomena.

U jednom veoma uslovnom nabrajanju, sest osnovnih epistemoloskih principa nove

nauke/epistemologije, mogli bi da formulisemo i na sledeci nacin: 1) haos (ne sistem), glavna

kategorija analize; 2) multi-, inter-, trans-, odnosno "unidisciplinarnost" (ne klasicna

pozitivisticka disciplinarnost), novi (problemski), ne stari (sektorski) oblik podele,

specijalizacije i organizacije rada u nauci; 3) svet (ne nacija-drzava), glavna jedinica analize; 4)

probabilizam (ni determinizam, ni indeterminizam), princip predvidjanja; 5) intersubjektivnost

(ni subjektivnost prednaucnog misljenja, ni "objektivnost" klasicne moderne nauke), princip

subjekt-objekt relacije; i 6) nelinearnost i multilineranost (ne unilinearnost i progresivizam

83

Prosvetiteljstva i Moderne), osnova za racionalno razumevanje i snalazenje u vremenu "cuda"

(Prigogine/Stengers, 1984; Wallerstein, 1991a; Lee, 1991; Popovic, 1995).

Pet epistemoloskih napomena, koje proizilaze iz prethodnih principa, a koje, istovremeno,

usmeravaju sva dalja izvodjenja i izlaganja, pak, mogli bi da sazmemo na sledeci nacin: 1) O

demonskom elementu istorije, drzave i vlasti: "ko zapadne u politiku, to jest u silu i nasilje kao

njena sredstva, taj sklapa ugovor sa djavolom" (Weber, 1965: 49); istorija odnosno istorija

politicke moci "nije nista drugo nego istorija medjunarodnog zlocina i masovnog ubistva

(ukljucujuci, istina i neke pokusaje njihovog obuzdavanja)" (Poper, 1993: 324); "vodjenje rata i

stvaranje drzave [je] organizovani zlocin" (Tilly, 1985); 2) O dvostrukoj prirodi, kontrapunktu

(dominacija VERSUS emancipacija) takozvane unutrasnje, ali i takozvane medjunarodne

zajednice: (konkretno, i u slucaju Evrope) postoji dualizam i borba izmedju najmanje dve

Evrope, "tvrde, neokonzervativne ('braon' + 'svetloplave') i blage, socijaldemokratsko-liberalne

('svetlocrvene' + 'svetlozelene') Evrope" (Galtung, 1989: 6, 11, 151, 154); 3) O kvazibioloskom,

a ne zaverenickom, objasnjenju istorije i politike: zavera jeste supstancijalni DEO istorije i

politike, ali je stvar upravo u tome da se deo MOZE objasniti pomocu celine, ali ne i obrnuto

(Prigogine/Stengers, 1984: 159, 165); 4) O odnosu izmedju razlicitih nivoa drustva: drustvo je

danas kompleksno mnostvo/sistem razlicitih lokalnih, nacionalnih, regionalnih i

multi/inter/transnacionalnih odnosno mondijalnih faktora i aparata, u kojem je

(mnostvu/sistemu) podela na takozvane unutrasnje i takozvane spoljasnje faktore i snage sve

vise vestacka i losa; i 5) o pozitivnom (emancipovana medjunarodna zajednica) i negativnom

(novi, svetski Levijatan) "odumiranju drzave", to jest o "postvestfalskoj evoluciji"

medjunarodnih odnosa i medjunarodnog sistema (Nye, 1992: 89, 91).

1. Posle raspada: haos, prvi obrisi, predvidjanja

1.1. HAOS I (DEZ)ORIJENTACIJA U VREMENU I PROSTORU

1) VREME. Odgovor na pitanje da li je "posthladnoratovska era" puka retorika ili zbilja,

84

zavisi od paradigme: unilinearna i progresivisticka zamisao vremena vladajuce, liberalne

paradigme, ovu sintagmu pretvara u retoriku, propagandu; nelinearna, multilinearna i

neprogresivisticka zamisao vremena alternativne, postnjutnovske paradigme, ovu sintagmu

vraca u zbilju.

Prema osnovnim empirijskim (i statistickim) uvidima skole svetskog sistema, savremeni

svetski sistem se od 1914-e nalazi u strukturnoj krizi (i u ovoj krizi ce ostati do oko 2050-e).

Unutar ove krize, kao kaskade se smenjuju znacajne tacke bifurkacije. Jedna od tih tacaka bila je

i nasa 1989-a, godina kraja hladnog rata (Wallerstein, 1984: 3, 9; Wallerstein, 1991: 51-52, 56).

Vreme nije jedno i jednolicno (kako zamislja stara paradigma), nego je visestruko i razlicito:

razlikovanje i povezivanje razlicitih a povezanih vremena predstavlja najvecu tajnu i vestinu

svetsko-sistemske analize. Prema empirijskim (statistickim) uvidima te analize, od 1974-e

pocinje (i traje do oko 2050-e) VISESTRUKO (CETVOROSTRUKO) DUGO PADANJE I

NAZADOVANJE SAVREMENOG SVETSKOG SISTEMA (B-faza cetvrtog Kondratjeva +

opadajuca faza SAD hegemonije + pocetak pada cetvrtog logistickog ciklusa + dalje

opadanje/iscrpljivanje sekularnih trendova), praceno povecanom verovatnocom haoticnog i

nasilnog propadanja (Braudel, 1987: 108-127; Wallerstein, 1986: 158-159; Popovic, 1995).

2) PROSTOR. Nasilnom/ratnom raspadu SFRJ doprineo je i konkretni prostor (a ne samo

konkretno vreme): SFRJ je bila tipicna zemlja poluperiferije, a upravo zemlje poluperiferije

karakterise povecana verovatnoca razornih ratova, revolucija i kontrarevolucija (Wallerstein,

1983: 21). Uz to, Balkan lezi na jednoj od najopasnijih istorijskih rasedlina, "liniji nepomirljivih

mrznji i ratova" (Otrant-Sicilija-Tunis), koja Mediteran vec vekovima deli na neprijateljski Istok

i Zapad (Brodel, 1987).

3) DEZORIJENTACIJA. Nakon otkrica apsolutnog, to jest nuklearnog oruzja 1945-e,

prestala je da vazi klasicna geopolitika, otpocela je nova tehnopolitika: medjunarodna (i)

relevantnost postala je stvar (ne)posedovanja nuklearnog oruzja i strateskih sirovina (nafte, pre

svega), a ne ovakvog ili onakvog geografskog polozaja (McLauchlan, 1989). Od tog momenta i

Balkan je izgubio raniji znacaj. Uz klasicnu iluziju progresivizma, upravo je previdjanje ovog

85

gubitka odlucujuce doprinelo dezorijentaciji najveceg broja domacih analiticara i aktera: veoma

ih je malo, naime, koje nasilni/ratni raspad SFRJ, uprkos svemu, pa i uprkos izgubljenom

regionalnom znacaju i dugom i visestrukom svetsko-sistemskom padanju, nije iznenadio

(Popovic, 1993). Na drugoj strani, izgubljeni regionalni znacaj, medjunarodnim analiticarima i

akterima, bio je dobro poznat. Uz klasicnu progresivisticku iluziju, medjutim, NJIHOVOJ

dezorijentaciji i nemoci (da rese jugoslovensku krizu: "too little, too late, inaedequate"),

odlucujuce je doprineo previd EKSPONENCIJALNOG RASTA GUSTINE, OSETLJIVOSTI I

RANJIVOSTI SAVREMENOG SVETSKOG SISTEMA (sto je samo drugo ime za onu

sveukupnu iscrpljenost i "daleko-od-ravnoteze stanje" tog sistema), usled kojeg (rasta) je i

prvobitno i direktno medjunarodno tehnopoliticki irelevantan Balkan, za svega nekoliko godina,

preko nuklearne ("istocnohriscanske") i naftne ("islamske") veze, POSTAO (makar i indirektno)

medjunarodno relevantan (Popovic, 1994a).

1.2. PRVI OBRISI POSTKOMUNIZMA: PROCESI, AKTERI, REZIMI

1) PROCESI. Nuklearno oruzje i ovde je bilo faktor promene: otkrice ovog oruzja smanjilo je

verovatnocu izbijanja i vodjenja nuklearnih ratova izmedju sila centra u samim centrima

svetskog sistema, ali je istovremeno povecalo verovatnocu izbijanja i vodjenja ratova izmedju

tih sila na periferiji, preko njihovih klijenata i putem njihovog konvencionalnog oruzja (Chase-

Dunn/O'Reilly, 1989: 57). Iako je nuklearno oruzje otkriveno jos 1945-e, opisana buducnost

odnosno promena, mogla je poceti tek nakon kraja hladnog rata. Upravo u tome je i bio i ostao

SVETSKO-SISTEMSKI ZNACAJ postjugoslovenskih ratova: ovi ratovi su prvi poceli da

indukuju i razvijaju relativno novi, POSTHLADNORATOVSKI, PERIFERIZOVANI I

KONVENCIONALIZOVANI TIP KONFLIKTA ODNOSNO "TRECEG SVETSKOG RATA"

(Popovic, 1992: 20-21; Popovic, 1993: 7-8). Perverzna racionalnost "brutalnog subreginalnog

rata niskog intenziteta" (Bugajski, 1993: 233-238), glavna je vojno-politicka karakteristika ovog

novog tipa rata/ratovanja. Za razumevanje prvih obrisa, aktera i rezima postkomunizma, pak,

ova karakteristika tog rata/ratovanja, od kljucnog je znacaja.

2) AKTERI. Analiza aktera nasilnog/ratnog raspada SFRJ i nasilnog/ratnog uspostavljanja

86

novog stanja, morala bi da obuhvati barem analizu sledecih aktera: 1) sa stanovista nivoa: 1.1)

medjunarodnih, "spoljasnjih" i 1.2) domacih, "unutrasnjih"; i 2) sa stanovista sistema: 2.1)

sistemskih, i to: 2.1.1) "slom jugoslovenskih [projekata i] elita modernizacije" (Novak-Pesec,

1989) i 2.1.2) uspon/uspinjanje novih, antimodernistickih, agresivno i ratnonacionalistickih, cak

fasistickih projekata i aktera U PROCESU KOMPLEKSNE INTERAKCIJE I FUZIJE

starih/novih politickih nomenklatura, posebno onih u Srbiji i Hrvatskoj, i takozvanih

intelektualnih/kulturnih elita, posebno onih oko Nove revije i Memoranduma SANU (Popov,

1993; Kuljic, 1993); i 2.2) antisistemskih, antiratnih i antifasistickih projekata i aktera (Antiratne

akcije, 1993; Studentski protest, 1993; Popovic, 1994b).

3) REZIMI. O prvim obrisima i o pravoj prirodi posthladnoratovskih, postjugoslovenskih i

postkomunistickih politickih rezima Jugoistocne Evrope, ovde cemo veoma sazeto, bez

elaboracije, izneti samo cetiri nacelne napomene, tri propagandne/politicke (samo)deklaracije i

pet analitickih dijagnoza. Cetiri prethodne napomene su: 1) Prefiks "post" u onome

"postkomunizam" jeste logicki neispravan, ali je istorijski indikativan, cak adekvatan; 2) Proces

konstituisanja ovih rezima jos uvek je relativno neizvestan, otvoren, nedovrsen, ambivalentan; 3)

Sam taj proces, pak, i to je mozda i jedino sto je sasvim izvesno, za nove rezime je konstitutivan,

generativan (a ne tek prolazan, tranzitoran); i 4) Za razumevanje tog procesa i tih rezima,

razumevanje dijalektike (dis)kontinuiteta, posebno (dis)kontinuiteta osobenih (post)

komunistickih etno-kratija (Vujacic/Zaslavsky, 1991), od najveceg je znacaja. Tri

propagandne/politicke (samo)deklaracije su: 1) "nova demokracija" (apologeti rezima u

Hrvatskoj), to jest "parlamentarna demokratija" (apologeti rezima u Srbiji i Crnoj Gori); 2)

"prelaz od komunisticke diktature prema liberalnoj demokratiji" (opozicija u fazi optimizma); i

3) "prelaz od komunisticke diktature prema nacionalistickoj/fasistickoj diktaturi" ili vec sama ta

diktatura (opozicija u fazi pesimizma). Pet prvih analitickih dijagnoza i deskripcija su: 1)

"ekstremni etnonacionalisticki demokratski rezimi" (Arrighi, 1990: 34); slicno "izoblicena

demokratija" (Darmanovic, 1993); 2) "fasizam niskog napona" (Mocnik, 1990); 3) "periferni

(balkanski) fasizam druge generacije" (Popovic, 1994d: 81-85, 122-127); 4) "totalnacionalizam"

87

(Moren, 1993); i 5) "demokratski fasizam" (Wallerstein, 1991: 60); slicno "liberal-fasizam"

(Popovic, 1994).

1.3. PREDVIDJANJA I ALTERNATIVE

Do naucnog predvidjanja dolazi se putem ekstrapolacije iskustva (ciklickih ritmova i

sekularnih trendova, pre svega), i po tome se ono razlikuje od misticnog puta istoricizma i

profetizma (Poper, 1993: 106). Istorija/buducnost je, medjutim, otvorena, neizvesna, progres

moguc, mada ne i neizbezan (Wallerstein, 1984: 3). To posebno vazi danas, u "Kairosu,

vremenu-prostoru preobrazaja". U tom vremenu-prostoru je i kopca izmedju saznanja i

angazmana: u tom vremenu-prostoru "suoceni smo sa istorijskim izborom, koji je danas moralni

izbor" (Wallerstein, 1992: 35-36).

Opisanim putem, analiticari skole svetskog sistema predvideli su cetiri alternativna scenarija

buducnosti savremenog svetskog sistema do 2050-e: 1) nuklearno-ekoloski holokaust; 2)

kvazifeudalnu fragmentaciju; 3) neofasisticku centralizaciju; i 4) novi kreativni odgovor

(Amin/Arigi/Frank/Volerstin, 1985; Wallerstein, 1991; Wallerstein, 1992a; Huntington, 1993;

Popovic, 1994c). Ova cetiri alternativna scenarija, kao neka vrsta protoscenarija, mogu da se

nazru vec i u prvim obrisima tekuceg balkanskog, posebno bosanskohercegovackog haosa/rata:

svetsko-sistemski znacaj toga haosa/rata upravo je bio i ostao u jednoj vrsti aktiviranja,

indukovanja i razvijanja ova cetiri svetska alternativna scenarija.

Do danasnjeg dana u ovom procesu je nadmocno preovladavala negativna strana, neka vrsta

kombinacije protoscenarija kvazifeudalne fragmentacije i neofasisticke centralizacije. Ne mala

verovatnoca da se perverzno racionalni, periferizovani i konvencionalizovani "brutalni

subregionalni rat niskog intenziteta" produzi i u narednih pet do deset godina, mogla bi,

medjutim, da postane i podsticaj za jace pokretanje i razvijanje POZITIVNIH, ne samo

negativnih energija, odgovora i alternativa. Tako bi Balkan od negativne mogao postati pozitivna

paradigma.

Ukoliko su nasa prethodna izlaganja bila dovoljno jasna, tada bi moralo biti jasno i to da je

NOVI SVETSKI NERED/HAOS, a ne nekakav navodni "novi svetski poredak", bio i ostao

88

realnost posthladnoratovskog vremena. "Novi svetski poredak" je bio i ostao propagandna i

masovnopsiholoska reakcija na neizvesnosti i pretnje novog svetskog nereda. Novi istorijski

sistem kojeg je, u obliku cetiri alternative, skola svetskog sistema locirala negde oko 2050-e,

nesto je sasvim drugo: na ekstrapolaciji iskustva (ciklickih ritmova i sekularnih trendova, pre

svega) zasnovano naucno predvidjanje.

2. Predlozi i komentari

Ni o prirodi brojnih nastojanja odnosno predloga da se u Jugoistocnoj Evropi uspostavi novi,

posthladnoratovski sistem medjunarodne politike i bezbednosti, ne bi smelo da bude spora: ni

zavera demona ni ljubav bogova, kontrapunkt interesa, dominacije i emancipacije, ono je sto i

njih ispunjava. Utoliko je, medjutim, vaznija obaveza analiticara da, o ovim nastojanjima i

predlozima, razviju i izloze svoje sudove i komentare.

Na osnovu uobicajenog kriterijuma (vremenske dimenzije/roka), sve ove predloge uslovno

mozemo da podelimo na: 1) predloge takozvanog KRATKOG (od dana do godinu dana) i

SREDNJEG ROKA (od jedne do pet odnosno deset godina), i to: 1.1) medjunarodna

diplomatija, posebno diplomatija velikih sila (Karingtonov plan i Vensov plan iz 1991-e,

Kutiljerov plan iz 1992-e, Vens-Ovenov plan iz 1993-e, Plan Kontakt-grupe iz 1994-e i

Dejtonski/Pariski mirovni plan iz 1995-e); 1.2) predlog takozvana cetiri D (demilitarizacija,

denacifikacija, dekartelizacija, demokratizacija) postnacisticke Nemacke (Dimitrijevic, 1991),

kojem je blizak i aktuelni predlog Socijaldemokratske partije Crne Gore za demilitarizaciju i za

uspostavljanje neke vrste Protektorata nad razorenom Bosnom i Hercegovinom, kao i predlog za

osnivanje neke vrste KEBS-a za Jugoistocnu Evropu/Balkan (Zarko Puhovski u Popovic, 1994d:

37; Galtung, 1994); i 1.3) iskustva Juzne Amerike i Juzne Evrope u "tranziciji od autoritarnih

rezima prema demokratiji" (Woodrow Wilson centar iz Washingtona:

O'Donnel/Schmitter/Whitehead, 1986); 2) predloge takozvanog DUGOG ROKA (od jedne do

vise decenija, u nasim ranijim terminima, do 2050-e): takav je, pre svega, predlog odnosno

89

koncept slobodnog, otvorenog, multikulturnog grada, jedinog do kraja nerazorenog elementa

jugoslovenskog/BiH raspada i moguceg zacetka novog kreativnog odgovora, mreze unutrasnjeg

i medjunarodnog civilnog drustva i planetarne demokratije odozdo; i 3) predloge koji relativno

uspesno kombinuju elemente kratkog/srednjeg i dugog roka: takvi su, pre svega, Predlozi za

Novu zajednicu republika bivse Jugoslavije Borisa Vukobrata (Vukobrat, 1993).

Podela na predloge kratkog/srednjeg i dugog roka je uslovna. O tome svedoce ne samo

predlozi Borisa Vukobrata, nego i svi drugi predlozi: u svima njima preplicu se i kombinuju

elementi kratkog/srednjeg i dugog roka (u predlozima Borisa Vukobrata to preplitanje,

kombinovanje samo je najrazvijenije).

Prava mera, srazmera, ravnoteza izmedju elemenata kratkog/srednjeg i dugog roka, ovde je,

zapravo, i najvaznija: bez elemenata dugog roka, elementi kratkog/srednjeg roka lako postaju

losa real-politika; obrnuto, bez elemenata kratkog/srednjeg roka, elementi dugog roka lako

postaju losa utopija.

Prvo se mozda najbolje vidi kod ona takozvana cetiri D: hronicni deficit elemenata dugog

roka, kao sistemski nedostatak realkapitalizma, te dezorijentacija, previd i pogresna procena

medjunarodne (i)relevantnosti regiona (Balkana), faktori su koji objasnjavaju ne samo stalno

kolebanje, kasnjenje i, u sustini, odbijanje da se takozvana cetiri D pravovremeno, celovito i

delotvorno primene, nego i, najblaze receno, veoma problematicne motive (imperijalni, a ne

humanitarni intervencionizam) i (kontra)efekte, kada do parcijalne primene tog predloga uopste

dodje.

Na drugoj strani, cak i najbolji dugorocni predlozi/projekti (pa tako i predlozi/projekti Borisa

Vukobrata), bez dovoljno razvijene pragmatike kratkog/srednjeg roka, rizikuju da retardiraju u

losu utopiju ili "fasadu" (Popovic, 1994b).

Za centralni, kljucni koncept, element NASEG dugog roka, predlozili smo

MEDJUNARODNO CIVILNO DRUSTVO (MCD), a ne ljudska prava: logicki, MCD je sire od

koncepta ljudskih prava, MCD obuhvata ova, ne i obrnuto; negativno, MCD je dobra i siroka

baza za borbu protiv dvostrukih standarda, instrumentalizacije i zloupotrebe ljudskih prava od

90

strane negativne postvestfalske struje sveta; konacno i pozitivno, MCD je dobra i siroka baza i

za novi kreativni odgovor, sintezu prezivelih elemenata modernog doba, liberalizma

(neprikosnovenosti indivudalnih i manjinskih prava) i socijalizma (povezanosti izmedju

socijalno-ekonomske i politicke dimenzije ljudskih prava).

3. Umesto zakljucka: pledoaje za novi realizam

Od strane vladajuce medjunarodne i domace takozvane realpolitike, ideja medjunarodnog

civilnog drustva i planetarne demokratije odozdo (koja je ovde oznacena kao centralna ideja

postmoderne rekonstrukcije Balkana, Evrope i sveta), najcesce se odbacuje kao navodno

neostvariva utopija. Izuzetan porast ekoloske i nuklearne gustine, osetljivosti i ranjivosti

svetskog sistema u nasem veku, medjutim, iz osnova je promenio stvari: ne uvazavajuci ovaj

porast, glavni faktori takozvane realpolitike, vlade velikih sila, kao i vlade njihovih lokalnih

klijenata, postale su glavni faktor rizika, opasnosti, negativne utopije (nuklearno-ekoloske

katastrofe), "odgovorne vlade" postale su neodgovorne; obrnuto, upozoravajuci na taj porast i na

njegove konsekvence, NOVI REALIZAM alternative medjunarodnog civilnog drustva i

planetarne demokratije odozdo, postao je uslov opstanka, pozitivna i egzistencijalna utopija.

Na samom pocetku svog politickog uspona, u tipicnom demonskom i demagoskom ili-ili

stilu, Slobodan Milosevic je zapretio: "Srbija ce biti ili jedinstvena/cela, ili je nece biti." Izuzetan

porast ekoloske i nuklearne gustine, osetljivosti i ranjivosti svetskog sistema, pak,

mondijalizovao je cuvenu sentencu najpoznatijeg balkanskog harizmarha: umesto "Srbija" u

recenici slobodno moze da stoji "planeta/Zemlja".

91

POSLE HLADNOG RATA: "4D" I PREDLOZI BORISA VUKOBRATA

U svom prilogu za ovaj skup, govoricu o nekim nedostacima projekta Borisa Vukobrata. Pre

toga, zelim samo da naglasim da o projektu Borisa Vukobrata kao celini, imam veoma pozitivno

misljenje; po mom sudu, naime, ovaj projekt predstavlja jedan od najboljih, ako ne i najbolji

pokusaj racionalne i progresivne rekonstrukcije i pacifikacije posthladnoratovskog balkanskog

haosa/rata. Ovo sam morao istaci da bi se ispravno shvatila i prava priroda ovog kritickog

priloga: kritiku nedostataka projekta Borisa Vukobrata koja sledi, treba shvatiti kao jednu vrstu

sustinske podrske, a ne kao negaciju toga projekta.

Naslov priloga "Posle hladnog rata: '4D' i Predlozi Borisa Vukobrata", upucuje na samo

srediste moje osnovne teme, teze i argumentacije. Podsecam, "4D" je skracenica za program

(skup mera) koji su saveznici (pobednicke sile antihitlerovske koalicije) primenili na porazenu

(nacisticku) Nemacku posle Drugog svetskog rata; ova "4D" su: demilitarizacija vojske,

denacifikacija propagande, demokratizacija politike i dekartelizacija privrede (Marsalov plan

obnove i razvitka privrede direktno se nadovezao na dekartelizaciju privrede).

Kao sto je poznato, u slucaju postnacisticke Nemacke, program "4D" je spektakularno uspeo,

i to kako kada je rec o obnovi i razvitku privrede, tako i kada je rec o obnovi i razvitku

politike/demokratije. Mnoge analiticare, pa i autora ovog priloga, ovaj uspeh, naveo je na

pomisao da bi i na Balkanu posle hladnog rata, a posebno na Balkanu posle takozvanog etnickog

rata koji jos uvek traje, trebalo takodje primeniti jednu vrstu programa "4D". Zbog toga se ovde i

92

projekt Borisa Vukobrata posmatra pre svega u svetlosti jednog takvog programa.

Pre samog uporedjivanja projekta Borisa Vukobrata i programa "4D", moraju se, ipak,

uporediti, to jest utvrditi barem osnovne slicnosti i razlike i izmedju dve istorijske situacije, one

posle Drugog svetskog rata (kada je program "4D" prvi put primenjen) i ove nase danasnje,

posle kraja hladnog rata (kada bi taj program trebalo primeniti po drugi put). Od kvaliteta ovog

uporedjenja, naime, odlucujuce zavisi i kvalitet adaptacije programa "4D", a zatim i uspeh

implementacije tako adaptiranog programa na Balkanu posle hladnog rata.

Pocecemo od slicnosti, jer su one vidljivije: ponavljanje fasizma, haosa i rata na Balkanu,

citavih pedeset godina nakon sloma starog fasizma, prilicno je ocigledna stvar. Razlika je teze

uocljiva, i odnosi se kako na vreme, tako i na prostor. Stari fasizam se razvio u centru (Nemacka,

Italija, Japan), novi se razvija na periferiji (Balkan, Rusija, Irak). Zbog toga je i sukob sa starim

fasizmom, ukljuciv i njegovu docniju pacifikaciju putem programa "4D", bio masivan, centralni

i direktan, dok je sukob sa novim fasizmom razliven, delimican i periferizovan. Zatim, stari

fasizam se razvio u vreme uspona svetskog sistema i SAD hegemonije, novi se radja u vreme

visestrukog dugog padanja tog sistema i hegemonije. Zbog toga je i sukob sa starim fasizmom

bio onako uspesan, a sukob sa novim fasizmom problematican i neizvestan.

Stara, progresivisticka nauka nije u stanju cak ni da primeti gornje razlike. Ona istoriju

prikazuje kao ovaplocenje ideje progresa, to jest kao neumitan hod od siromastva ka bogatstvu i

od diktature ka demokratiji, iako je stvarna istorija ovakvu predstavu o sebi mnogo puta

demantovala, pa ju tako demantuje i danas putem posthladnoratovskog balkanskog haosa (ali i

ne samo putem njega): danas u svetu nema manje siromastva i nasilja, nego sto ih je bilo pre par

decenija, samo sto su ove pojave danas, u mnogo vecoj meri nego pre par decenija,

periferizovane i sklonjene od pogleda bogatih naroda i klasa (u tom smislu, mogli bi pesimisticki

da zakljucimo da Berlinski zid nije srusen, nego samo pomeren, premesten, periferizovan).

Konacno, za temu o kojoj govorimo, od posebnog znacaja je da istaknemo jos jednu vaznu

razliku izmedju dve istorijske situacije: u mnogo vecoj meri nego posle Drugog svetskog rata,

posle hladnog rata, napadnuta je i nacija-drzava, i to kako spolja, od strane transnacionalnih,

93

tako, ne manje znacajno, i iznutra, od strane subnacionalnih institucija, aparata i grupa.

Sada mozemo da predjemo i na analizu "4D" u projektu Borisa Vukobrata. Na samom

pocetku, napravicemo razliku izmedju "D" demokratizacije i ostala "3D" (demilitarizacije,

denacifikacije i dekartelizacije): "D" demokratizacije je nacelno, strukturalno i dugorocno "D",

ostala "3D" (demilitarizacija, denacifikacija i dekartelizacija) su pragmaticna, konjunkturna i

kratkorocna/srednjorocna "D".

Po misljenju autora ovog priloga, najbolji i najuverljiviji deo projekta Borisa Vukobrata

predstavlja upravo onaj njegov deo koji se odnosi na "D" demokratizacije: to je koncept/model

regiona i integracije. Po misljenju autora ovog priloga, naime, koncept/model regiona i

integracije Borisa Vukobrata, na najbolji nacin resava, ili barem ukazuje na put resavanja

problema nacije-drzave (u vremenu kada je ova napadnuta spolja i iznutra). Ovaj koncept/model

nudi pravu meru neophodnog realizma i utopizma: s jedne strane, on realisticki uvazava naciju-

drzavu, kao instituciju koja je jos uvek jedna od najznacajnijih institucija socijalne regulacije; s

druge strane, ovaj koncept/model, putem regiona iznutra i integracije spolja, ne u losem smislu

te reci, utopijski relativizuje apsolutnost i iskljucivost nacije-drzave, koje vise ne mogu da izdrze

sud vremena.

Ako je "D" demokratizacije (koncept/model regiona i integracije) najveca vrednost, onda je

potpuno izostavljanje ona tri pragmaticka "D" (demilitarizacije, denacifikacije i dekartelizacije),

najveci nedostatak projekta Borisa Vukobrata.

Na jednom mestu u svom projektu, Boris Vukobrat cak i eksplicitno istice da je prestanak

rata, za njegov projekt, jedna vrsta nulte tacke, to jest tacka od koje ovaj projekt polazi. Ovo

znaci da je autor projekta, zbog odredjenih razloga, svesno izostavio problematizaciju ona tri

"D". Po nasem misljenju, medjutim, upravo to nije smelo nikako da se uradi (izostavi): ostanu li

bez ona tri "D", posebno bez onog "D" demilitarizacije, naime, cak i najbolji ustavno-pravni

modeli (pa i model Borisa Vukobrata, za koji verujemo da je, posmatran sam po sebi, zaista,

jedan od najboljih), mogu veoma lako da postanu samo posmrtna maska ili, da upotrebimo

poznati termin Karla Fridriha, samo fasada, fasadna federacija, iza koje se mogu kriti, slovu i

94

duhu tog modela sasvim suprotni fakticki sistemi (Velika Srbija i Velika Hrvatska, ali i druge

zatvorene i agresivne etnicke drzave na Balkanu i sire).

Zbog razlika u vremenu i prostoru na koje smo gore ukazali, realizacija tri pragmaticka "D",

posebno realizacija onog "D" demiltarizacije, danas na Balkanu, mnogo je neizvesnija i teza,

nego sto je bila u Nemackoj posle Drugog svetskog rata: kao sto smo videli, velike sile su danas

na Balkanu pre sklone da primene strategiju periferizacije, izolacije, neutralizacije, pa cak i

klijentelizacije agresivnonacionalistickih rezima i vodja, nego strategiju direktne antifasisticke

konfrontacije.

Ovaj problem je danas toliko tezak da se metaforicki moze govoriti cak i o nekoj vrsti

kvadrature kruga. I zato, kada projekt Borisa Vukobrata kritikujem upravo u ovoj tacki, tada to

nikako nije zbog toga sto vec znam za neko resenje tog problema (ne znam), nego zbog toga sto

iskustvo kaze da resenje problema nije u njegovom izbegavanju, nego u njegovom resavanju: the

proof of pudding is in eating. Da budem sasvim jasan i eksplicitan: ja u ovom trenutku, ni na

Balkanu ni van Balkana, ne vidim neku nesporno antifasisticku moralnu, politicku i vojnu

snagu, koja bi ovaj problem mogla ili htela da resi; takozvana medjunarodna zajednica, to jest

sistem velikih sila, ili, jos preciznije, svetski realkapitalizam, to po svoj prilici nije, jer se izgleda

od pocetka odlucio za strategiju periferizacije i klijentelizacije (a ne za strategiju konfrontacije)

balkanskog fasizma.

Ipak, izvesna iskustva i uputstva i ovde postoje. Za razvijanje pragmatike "3D" u projektu

Borisa Vukobrata, mozda je najznacajnije istrazivacko iskustvo Vudro Vilson centra iz

Vosingtona: brojna longitudinalna istrazivanja problema tranzicije od diktature ka demokratiji (a

unutar ove posebno i problema demilitarizacije) u Juznoj Americi, koja vec par decenija

sprovode istrazivaci ovog centra, veoma su znacajna i za rasvetljavanje i resavanje slicnih

problema na Balkanu, zato sto su izmedju juznoamerickih i balkanskih drustava i sistema vec

uocene znacajne strukturalne slicnosti, i to kako kada je rec o zavisnom privrednom razvoju,

tako i kada je rec o izrazito autoritarnoj, cak neofasistickoj i militaristickoj politici; osim toga,

koliko mi je poznato, jedan od clanova tima projekta Borisa Vukobrata, profesor Vojislav

95

Stanovcic, istovremeno je blizak i istrazivacima Vudro Vilson centra, pa bi i to mogla biti

povoljna okolnost za povezivanje izmedju ova dva znacajna i bliska kruga i projekta.

Kada sam vec uputio na veoma znacajna istrazivanja i rezultate Vudro Vilson centra, osecam

obavezu da istovremeno upozorim i na izvesna njihova teorijsko-metodoloska ogranicenja:

najveci broj vilsonijanaca, naime, pati od teorijsko-metodoloskih ogranicenja "mainstream", to

jest vladajuce politicke teorije/nauke, a posebno od one njene progresivisticke iluzije o kojoj

smo vec govorili, te od nekriticnosti prema vladajucem svetskom sistemu uopste, i od jedne

vrste latentnog kulturnog rasizma, u koji se usled te nekriticnosti nuzno pada (najbolji i najnoviji

primer ovog pada predstavlja danas skoro vec odomacena dihotomija/podela na "civilizovane" i

"necivilizovane" nacije, koju je, koliko je meni poznato, u vezi sa ratom u BiH, prvi, i na

najgrublji nacin, promovisao Lorens Iglberger, tadasnji sef Stejt departmenta SAD: znate, to su

takvi narodi, oni se tako tuku vekovima, mi tu ne mozemo nista, osim da ih pustimo da se u

tome iscrpu, pa da tek nakon toga dodjemo i ponudimo im nase diplomatske usluge, tako nekako

je zvucalo njegovo objasnjenje balkanske krize sredinom 1992-e).

Rezimirajmo. Nas glavni problem ovde i danas (u Srbiji i Crnoj Gori, ne manje nego u BiH i

Hrvatskoj), jeste kako uspostaviti civilnu odnosno demokratsku kontrolu nad nekontrolisanim,

cak podivljalim vojno-politickim aparatima.

Problem je velik, tezak i opasan, ne samo zbog izrazite neravnopravnosti (do zuba naoruzani

rezimi protiv nenaoruzanih gradjana i demosa), nego i zbog osvedocene spremnosti rezima da

oruzje upotrebe bez obzira na zrtve (svog, kao i ostalih etnosa). Gradjanski pokret otpora

fasizmu na Balkanu danas, kao da je izmedju cekica nedovoljnosti/nedelotvornosti civilnog

otpora (u smislu koji je najbolje objasnila Hana Arent: Mahatma Gandi je mogao da organizuje

nenasilni otpor Britanskoj imperiji, jer je ta imperija bila demokratska, ali je takav otpor protiv

komunistickih i fasistickih totalitarnih poredaka, zbog prirode ovih poredaka, apsurdan) i

nakovnja nemogucnosti/neoportunosti oruzanog otpora. Gradjanski antifasisticki pokret ovde i

danas, kao da je izmedju cekica i nakovnja i u medjunarodnim odnosima: cekic je ovde

nemogucnost otpora bez odgovarajuce medjunarodne pomoci i solidarnosti, a nakovanj pritisak

96

imperijalnog (a ne takozvanog humanitarnog) intervencionizma velikih sila. U medjunarodnoj,

ali nevladinoj sferi, mozda je i pozitivno resenje naseg problema. U nacelu, to je koncept i mreza

medjunarodnog civilnog drustva: sa protekom vremena sve je vidljivije da od ovog faktora, a ne

od takozvane real-politike velikih sila, presudno zavisi ne samo resavanje najvece evropske krize

posle Drugog svetskog rata, nego i mir i bezbednost u Evropi i svetu posle hladnog rata uopste.

SLOVENI I ZAPAD U SAVREMENOM SVETSKOM SISTEMU

Polazeci od sveta/svetskog sistema (a ne nacije-drzave) kao osnovne jedinice analize,

perspektiva/skola svetskog sistema americkog sociologa Imanuela Volerstina (koja u sebe

97

ukljucuje i istoriju dugog trajanja francuskog istoricara Fernana Brodela), na relativno nov nacin

osvetljava mnoge, ako ne i sve glavne probleme drustvene nauke. Na relativno nov nacin, ona

osvetljava i problem koji je u ovom tematskom broju Republike naslovljen kao "Sloveni i

Zapad". Zbog ogranicenosti prostora, ta relativno nova osvetljenja, u ovom kratkom radu, samo

su nagovestena i skicirana. U ovoj skici, pak, uvodni tekst Latinke Perovic "Sloveni i Zapad",

posluzio je autoru kao pouzdana informacija i inspiracija.

Etnizacija rada

Skola svetskog sistema ne govori prosto o medjunarodnoj podeli, nego o medjunarodnoj

podeli i "etnizaciji svetske radne snage" (Wallerstein, 1987: 77). Ova podela odnosno etnizacija,

osnov je za "rekonceptualizaciju klase i statusne grupe u svetsko-sistemskoj perspektivi", koja je

od najvece vaznosti i za razumevanje nase teme: klasicna marksisticka i veberijanska distinkcija

izmedju klase i statusne grupe (nacije, rase), zamagljuje se, a citava nacija (rasa), u rigidno

hijerarhizovanom svetskom sistemu, postaje svojevrsna klasa, nacija-klasa, rasa-klasa

(Arrighi/Hopkins/Wallerstein, 1983). U nasem slucaju: Sloveni vec nekoliko vekova imaju

sudbinu jeftinog i disciplinovanog rada evropske i svetske (polu)periferije, sa pretezno

ciklicnom (takozvani zacarani krugovi siromastva i diktature), a ne sekularnom/evolutivnom

dinamikom (Berend/Ranki, 1982).

U okviru ove ciklicne dinamike, bolje mozemo da razumemo i ono zapanjujuce ponavljanje

"slovenofilstva i zapadnjastva, Danilevskog i Solovjova", dve tipicne a medjusobno

antagonizovane reakcije na podredjen polozaj u hijerarhizovanom svetskom sistemu, o kojima

pise Latinka Perovic. Ono, medjutim, sto ni ovde ne smemo da smetnemo s uma, to je cinjenica

da ni ovo ponavljanje, koliko god inace bilo zapanjujuce, nije puko ponavljanje, nego nesto

komplikovanija KOMBINACIJA ponavljanja i promene, ciklicne i sekularne dinamike. To

dobro uocava i istice i Latinka Perovic, kada naglasava da ishod ponovnog odmeravanja ruskih

slovenofila i zapadnjaka "ne zavisi samo od trenutnih okolnosti, vec, pre svega, od

98

jednovekovnog istorijskog iskustva za koje je bogatija istorijska svest ruskog naroda. Ponavlja

se Danilevski, ali se uci i iz Solovjova." (Perovic, 1993: 15) U odeljku koji sledi, pokazacemo,

medjutim, da je za ishod ponovnog odmeravanja ruskih i drugih slovenofila i zapadnjaka, od

jednakog, ako ne i od veceg znacaja, jednovekovno iskustvo i ucenje SVETA.

Ucenje sveta

I slovenofili i zapadnjaci tretiraju Slovene i Zapad, to jest Rusiju (Srbiju) i Evropu, kao DVA

SVETA, s tom razlikom sto prvi zele da tako i ostane, dok drugi nastoje da se to promeni, to jest

da Rusija (Srbija) konacno postane deo Evrope (Zapada). U perspektivi svetskog sistema,

medjutim (i to je jedno od njenih najznacajnijih novih osvetljenja), Sloveni (Rusija, Srbija) i

Zapad (Evropa), predstavljaju samo razlicite zone (poluperiferiju i centar) odnosno DELOVE

JEDNOG TE ISTOG SVETSKOG SISTEMA: u XVI veku Sloveni su pali u takozvano "drugo

kmetstvo" direktno podredjeno Zapadnoj Evropi (Braudel, 1982: 265-272), komunizam u XX

veku bio je neka vrsta njihovog "treceg kmetstva", a i danas, na pragu XXI veka, nakon kraja

hladnog rata, snazne su unutrasnje i medjunarodne tendencije da Sloveni, u nekoj formi

"cetvrtog/n-og kmetstva", i dalje ostanu na siromasnoj i neslobodnoj (poluslobodnoj) periferiji

Evrope i sveta.

Zbog toga je i emancipacija Slovena moguca samo kao deo emancipacije (demokratizacije)

Evrope i sveta. U neizmenjenom, rigidno hijerarhizovanom svetskom sistemu, anglofilska

modernizacija, bas kao i slovenofilska izolacija, neizbezno ce ostati "razvojna iluzija" (Arrighi,

1990).

Kad ne bi bilo jednog novog planetarnog elementa, prethodni stav mogao bi da se kritikuje i

kao iluzija (utopija) sveta. Ovaj novi planetarni element jeste visestruka, ciklicna i sekularna

ISCRPLJENOST savremenog svetskog sistema. Simptomi ove iscrpljenosti, brojni su i poznati.

Ekolosko-nuklearni holokaust, od svih je, ipak, najpoznatiji.

Postmoderna tehnika, ne samo etika, obesmislila je i ucinila opasnim, cak smrtonosno

99

opasnim, nasledjene hijerarhije sveta. Svest o zajednickoj pretnji (opasnosti), tek je zacela, ali se

ipak siri. Vise nego ikada, svet je danas ne samo svet velikih opasnosti, nego i svet velikih sansi.

Zbog toga ni ishod ponovnog odmeravanja ruskih i drugih sovenofila i zapadnjaka, nije vise

samo stvar jednovekovnog iskustva i ucenja slovenskog i ruskog, nego je stvar ucenja i opstanka

celog sveta.

INTERKULTURALNOST U MULTIETNI_KOM SVETU

100

Uvod

Glavna tema i naziv ovog skupa je "Interkulturalnost u multietni_kim društvima". Glavna

tema i naslov ovog priloga je "Interkulturalnost u multietni_kom SVETU".

Polemi_ka modifikacija iz naslova teksta nije, naravno, ni malo slu_ajna. Ona dolazi iz

promenjene JEDINICE ANALIZE: za vladaju_u društvenu nauku glavna jedinica analize je

nacija-dr_ava, za svetsko-sistemsku analizu, to je svet, svetska celina, svetski sistem.

U svetsko-sistemskoj perspektivi i predmet našeg skupa dobija alternativno ili barem malo

druga_ije osvetljenje. Pri tome ne treba smetnuti s uma da se i ovde alternative odnosno razlike

pojavljuju uglavnom u procesu interpretacije, a ne u procesu percepcije i deskripcije.

Tako, me_u analiti_arima danas gotovo da i nema spora pri opisivanju fakti_ke distribucije

odnosno polarizacije ekonomskog, politi_kog i kulturnog bogatstva odnosno siromaštva u

svetskim razmerama: privredni razvoj, politi_ka demokratija i multikulturalnost odnosno

interkulturalnost u centralnim, "razvoj nerazvoja" (A. G. Frank), politi_ka autoritarnost i

monokulturalnost odnosno agresivnost razli_ite vrste (uklju_iv i genocid odnosno kulturocid) u

poluperifernim i perifernim zonama svetskog sistema.

Izjava bivšeg predsednika SR Jugoslavije, data usred procesa aktuelne a brutalne

posthladnoratovske periferizacije, postala je, zahvaljuju_i svojoj neopreznoj iskrenosti,

paradigmati_na: "Tri naroda (Srbi, Hrvati i Muslimani u Bosni i Hercegovini), po re_ima

jugoslovenskog predsednika, ne mogu i ne_e više da _ive zajedno" (_osic, 1993).

Vladaju_a društvena nauka ovakvu distribuciju odnosno polarizaciju ekonomskog, politi_kog

i kulturnog bogatstva odnosno siromaštva u svetskim razmerama interpretira prete_no

nacionalnim (biološkim i kulturnim), svetsko-sistemska analiza prete_no svetskim (istorijskim i

politi_kim) faktorima. Vladaju_a društvena nauka i samu multikulturalnost odnosno

interkulturalnost interpretira latentno rasisti_ki (kao izraz rasne odnosno kulturne superiornosti

"civilizovanih nacija"), svetsko-sistemska analiza kriti_ki (kao privilegiju centralnih zona

svetskog sistema). Vladaju_a društvena nauka je konzervativna odnosno nekriti_na prema

101

strukturnim nejednakostima savremenog sveta, analiza svetskog sistema te nejednakosti kriti_ki

rasvetljava, i insistira na proširivanju koncepta i prakse multikulturalnosti/interkulturalnosti i na

periferne odnosno poluperiferne zone multietni_kog sveta.

Sistematsko izlaganje i obrazlaganje teorijskih razlika izme_u vladaju_e društvene nauke i

alternativne analize svetskog sistema nije zadatak ovog rada. U ovom radu se te razlike samo

aktualizuju i ilustruju preko dve teorijske teze odnosno antiteze, a na primeru najnovijeg hit-

_lanka Semjuela Hantingtona.

1. Nacionalizam i transnacionalni aparati vlasti

PRVA TEZA ODNOSNO ANTITEZA: U DRAMI POSTHLADNORATOVSKE

PROMENE SVETA, ETNICKI NACIONALIZAM JE SAMO BRUTALNO

INSTRUMENTALIZOVAN OD STRANE NACIONALNIH I TRANSNACIONALNIH

APARATA VLASTI.

Ova teza/antiteza suprotstavlja se vladaju_oj interpretaciji po kojoj je etni_ki nacionalizam

ono što je primarno, najdublje i najzna_ajnije, i to ne samo u aktuelnoj posthladnoratovskoj,

nego i u ukupnoj dinamici savremenog sveta. Jednodimenzionalnom biološkom odnosno

etni_kom determinizmu, ova teza/antiteza suprotstavlja kompleksni istorijski odnosno politi_ki

probabilizam.

U središtu ove teze/antiteze su "aparati vlasti" Fernana Brodela (Brodel, 1982: 554-555).

Po svojoj prirodi, ti aparati su ANACIONALNI, po svom mestu, oni su KOMPLEKSNI

(lokalni, nacionalni, transnacionalni, mondijalni), po svom razvojnom trendu, oni su sve više

TRANSNACIONALNI odnosno MONDIJALNI.

Prema kompleksnim transnacionalnim aparatima vlasti mo_e se biti nekriti_an na dva sasvim

razli_ita na_ina: 1) direktno, to jest eksplicitnom apologetikom i 2) indirektno, to jest svesnim ili

nesvesnim PROPUSTANJEM da se negativna dinamika tih aparata uopšte analizira.

U ovaj drugi na_in spada i propuštanje da se pod lupu analize stavi i ona BRUTALNA

102

INSTRUMENTALIZACIJA (etni_kog nacionalizma od strane transnacionalnih aparata vlasti) iz

naše prve teze odnosno antiteze.

Upravo takvo propuštanje karakteriše i najnoviji hit-_lanak Semjuela Hantingtona: središte

Hantingtonove analize zauzima posthladnoratovski etni_ki nacionalizam (odnosno "sukob, sudar

civilizacija" kao njegov aktuelni multinacionalni vid), a potpuno izvan vidnog polja njegove

analize ostaje ne samo ona brutalna instrumentalizacija (etni_kog nacionalizma od strane

kompleksnih transnacionalnih aparata vlasti) nego i kompleksni transnacionalni aparati sami.

Ovo propuštanje je utoliko _udnije ukoliko se zna da je Semjuel Hantington jedan od

najpoznatijih "internacionalista" u politi_koj nauci i praksi (jedan od klju_nih kadrova takozvane

Trilateralne komisije odnosno Trilaterale).

Pri tome, ne poma_e ni Hantingtonova ograda da se on "ne zala_e za sukob izme_u

civilizacija" nego da samo razvija niz "deskriptivnih hipoteza" o mogu_em odnosno verovatnom

izgledu budu_nosti (Huntington, 1993: 48): analiti_ki odnosno profesionalni propust o kojem je

gore re_, _ak i bez obzira na eventualno dobre namere analiti_ara, objektivno "hrani", ja_a i širi

negativnu dinamiku, brutalnu instrumentalizaciju etni_kog nacionalizma odnosno "sukoba

civilizacija" od strane kompleksnih transnacionalnih aparata vlasti; u funkciji odnosno slu_bi tih

aparata mo_e se biti i kada se o njima neopravdano _uti!

Hantingtonova slika "sukoba civilizacija" BEZ transcivilizacijskih odnosno transnacionalnih

aparata vlasti, imlicira i jednu vrstu LATENTNOG, KULTURNOG NACIONALIZMA, pa i

RASIZMA: civilizacije su ne samo primordijalne i sukobljene, nego i hijerarhijski razli_ito

vredne (ni_e i više).

Kod Semjuela Hantingtona ovaj latentni odnosno implicitni rasizam ponekad je i

MANIFESTAN odnosno EKSPLICITAN: onda kada, pristrasno i pozitivisti_ki interpretiraju_i

aktuelne geopoliti_ke _injenice, zaklju_uje kako tobo_e "Islam ima krvave granice"

(Huntington, 1993: 35), kao da su kolonijalizam, imperijalizam i fašizam u poslednja dva veka

došli sa prostora islamske, a ne sa prostora zapadne odnosno hriš_anske civilizacije; kao i onda

kada, opet pristrasno, _ak zapanjuju_e pristrasno izri_e kako tobo_e "dr_ave-oru_ja (the

103

Weapon States) nisu zapadne dr_ave" (Huntington, 1993: 46), kao da upravo te dr_ave, ve_

nekoliko decenija, nisu monopolisti proizvodnje, širenja i upotrebe najstrašnijeg, nuklearnog

oru_ja.

PRVU TEZU ODNOSNO ANTITEZU SADA MOZEMO RAZVITI I U CENTRALNU

INTERPRETATIVNU HIPOTEZU: MONOKULTURALIZAM I PRIPADAJUCI MU

MANIFESTNI, EKSPLICITNI, "DIVLJACKI ETNONACIONALIZAM" ISTOKA, I

ANALITICKI, GEOPOLITICKI, RASNO I KULTURNO OGRANICENI

HANTINGTONOVSKI DEMOKRATIZAM I

MULTIKULTURALIZAM/INTERKULTURALIZAM ZAPADA, KOMPLEMENTARNI SU

DELOVI JEDNOG TE ISTOG SVETA, SVETSKOG SISTEMA, DUHA VREMENA, A NE

RAZLICITO VREDNI CIVILIZACIJSKI SISTEMI ODNOSNO SVETOVI. U tom smislu,

Semjuel Hantington i Vladimir _irinovski (odnosno Slobodan Miloševi_ i Franjo Tu_man)

duhovno su i politi_ki mnogo bli_i nego što se to obi_no misli.

2. Nacionalizam i internacionalizam

DRUGA TEZA ODNOSNO ANTITEZA: KVANTITATIVNA DISTINKCIJA

NACIONALIZAM--INTERNACIONALIZAM, I DALJE JE NUZNA, ALI JE SVE MANJE I

DOVOLJNA; I NACIONALIZAM I INTERNACIONALIZAM, PO KVALITETU, MOGU

BITI BILO LIBERTERSKI BILO ANTILIBERTERSKI; ZBOG TOGA JE NEOPHODNA I

NJIHOVA KVALITATIVNA ANALIZA.

_ak i kvantitativno isti termin odnosno pojam mo_e da ima kvalitativno sasvim razli_ite, pa i

opre_ne sadr_aje. I ovde se kao primer mo_e uzeti termin i pojam "civilizacije".

Kod dva razli_ita poznata teoreti_ara ovaj termin srednjeg dometa (izme_u nacionalizma i

internacionalizma odnosno mondijalizma) ima kvalitativno sasvim razli_ito, pa i suprotno

zna_enje: kod Semjuela Hantingtona, videli smo, ovaj koncept je analiti_ki deskriptivan,

nekompletan, geopoliti_ki ograni_en, zapadnocentri_an, ideološki (latentno, pa _ak i

104

manifestno) rasisti_ki, antiliberterski; kod jednog drugog poznatog teoreti_ara, Anoara Abdel-

Maleka, "civilizacijski projekt" je, nasuprot ovome, analiti_ki kompletan, kompleksan,

geopoliti_ki i ideološki otvoren, antirasisti_ki, liberterski.

3. Umesto zaklju_ka

Pozitivno govore_i, ovaj _lanak predstavlja jednu vrstu pledoajea za uspostavljanje

nacionalno, rasno, geopoliti_ki ili druga_ije neome_enog to jest MONDIJALNOG,

PLANETARNOG MULTIKULTURALIZMA ODNOSNO INTERKULTURALIZMA.

Sa stanovišta danas vladaju_e nacionalne i internacionalne etatisti_ke odnosno politokratske

realpolitike, PLANETARNA MULTIKULTURA najcesce se diskvalifikuje kao tobo_e nerealni

utopizam. Opasnost od nuklearne i ekoloske katastrofe, me_utim, ve_ je u_inila da je upravo

obrnuto: stara politokratska realpolitika, sve više je negativna i opasna utopija, a nova,

planetarna multikultura sve više EGZISTENCIJALNA POTREBA. Zbog toga bi danas mogli da

prosirimo i parafraziramo cuvenu recenicu Slobodana Milosevica ("Srbija ce biti ili

jedinstvena/cela, ili je nece biti"): PLANETA ce biti ili jedinstvena, cela i demokratizovana, ili

je nece biti. Ili, nesto konkretnije: "eskalacija rasnih, etni_kih ili verskih netrpeljivosti na

poluperiferiji mogla bi se povezati sa sli_nim trendovima u centru i na periferiji svetskog

sistema. Bez odgovaraju_e protivte_e, ta tendencija bi mogla svet da gurne u stanje sistemskog

haosa, koji bi bio gori nego što je bio i onaj iz prve polovine dvadesetog veka." (Arrighi, 1990:

35)

105

ISPOD FASADE Jedna skica za analizu/studiju SRJ kao "fasadne federacije"

Uvod: "fasadna federacija"

Liberalna demokratija nije dovoljan, ali jeste neophodan uslov za postojanje federalizma i

federacije: stvarnog federalizma i federacije nema niti mo_e biti izvan odnosno bez osnovnih

principa i institucija liberalne demokratije, pre svega izvan i bez Ustavom (dakle ne bilo kako

odnosno bilo _ime) ograni_ene, podeljene i odgovorne vlasti (Jovanovic/Dimitrijevic, 1991: 98-

101).

U ustavnopravnoj teoriji, me_utim, pravi se razlika izme_u Ustava u formalnom i Ustava u

materijalnom smislu: pod Ustavom u formalnom smislu podrazumeva se osnovni, najviši i

pisani pravni akt, koji pravno uobli_ava, ure_uje i garantuje osnovne odnose i institucije, pre

svega vlasništvo i (ograni_enu, podeljenu i odgovornu) vlast u jednom društvu; pod Ustavom u

materijalnom smislu, pak, podrazumeva se relativno stabilan konsenzus/saglasnost svih ili

barem svih glavnih socijalnih, politi_kih i etni_kih grupa/snaga o konkretnom izgledu i o

106

stvarnom funkcionisanju tih odnosa i institucija (Prpic/Puhovski/Uzelac, 1991: 171).

Sistem u kojem postoji samo Ustav u formalnom, ne i Ustav u materijalnom smislu, nije

liberalnodemokratski, nego je kvazidemokratski. Federacija u takvom sistemu nije stvarna, nego

je fiktivna, kvazi odnosno "fasadna federacija".

Izraz "fasadna federacija" u politi_koj teoriji odnosno komparativistici, najpre je upotrebljen

kao specifi_na oznaka za KOMUNISTICKE federacije, a zatim i kao specifi_no objašnjenje za

njihov spektakularni raspad: prema ovom objašnjenju, komunisti_ke federacije (SSSR, _SSR,

SFRJ), nisu se raspale zato što su bile federacije, nego, upravo obrnuto, zato što to nisu bile, ili,

preciznije, zato što su to bile samo spolja, formalno, fiktivno, fasadno (Straus, 1991; Straus,

1992).

Koncept "fasadne federacije" mo_e se, me_utim, upotrebiti i kao specifi_na oznaka odnosno

objašnjenje za SRJ, jedinu preostalu POSTKOMUNISTICKU kvazifederaciju: i ona je to samo

spolja, formalno, fiktivno, fasadno; i u njoj postoji samo Ustav u formalnom, ne i Ustav u

materijalnom smislu; i u njoj je vlast samo formalno, ne i stvarno ograni_ena, podeljena i

odgovorna; i u njoj je osnovni i najviši zakon zemlje politi_ka samovolja, arbitrernost i

arogancija Samodršca; razlika je jedino u tome što je mitologiju i diktaturu "radni_ke klase"

zamenila mitologija i diktatura "nacije", autoritarni komunizam agresivni nacionalizam.

"Fasadna federacija" je veoma nemirna kategorija: samom svojom formulacijom ona upu_uje

na ono ISPOD FASADE. Upravo zbog toga, ona je i izrazito kompleksna, multidisciplinarna:

federacijom se uglavnom bave politika i pravo, onim ispod fasade uglavnom sociologija.

Sudu i proveri nau_ne javnosti u nastavku se izla_e upravo jedna takva, prete_no sociološka

SKICA ZA ANALIZU/STUDIJU naše današnje (SRJ) "fasadne federacije". Metodološki, ova

skica predstavlja tek prvi, iako najte_i i najzna_ajniji korak u analizi odnosno studiji. Zbog toga

se ona i ograni_ava samo na: 1) konceptualizaciju osnovnih analiti_kih pojmova i 2) izbor

odnosno predlog osnovnog empirijskog materijala.

107

1. Ispod fasade: analiza aktera

Do onog ispod fasade najpre se mo_e do_i putem ANALIZE AKTERA, u našem slu_aju

putem analize aktera NASILNOG/RATNOG RASPADA stare fasade SFRJ i nasilnog/ratnog

nastanka nove fasade SRJ.

Nasilni/ratni raspad SFRJ razvio se kao zgusnut i dramati_an izraz velike posthladnoratovske

promene društva, Balkana i sveta. Taj raspad, bio je i ostao KONSTITUTIVAN za sve zna_ajne

(lokalne, regionalne, svetske) projekte i aktere. Zbog toga je i analiza tog raspada bila i ostala

toliko zna_ajna.

Analiza aktera tog raspada odnosno onog nastanka morala bi biti SVEOBUHVATNA. U

svakom slu_aju, ona bi morala da obuhvati i stavi na svoje mesto sve zna_ajnije projekte i aktere

tog procesa: me_unarodne, svetske, regionalne i lokalne; "spoljašnje" i "unutrašnje"; ekonomske,

socijalne i politi_ke; sistemske i antisistemske.

Jedna mogu_a skica odnosno jedan mogu_i predlog za analizu aktera nasilnog/ratnog raspada

SFRJ i nasilnog/ratnog nastanka SRJ, mogao bi da izgleda i ovako:

1. MEDJUNARODNI, "SPOLJASNJI", SVETSKI I REGIONALNI AKTERI:

institucionalni (posebno sistemi UN, EZ/EU, KEBS/OEBS NATO) i ne odnosno

vaninstitucionalni (posebno sistemi velikih sila); direktno me_unarodni (koji deluju kao takvi

odnosno kao me_unarodni) i samo indirektno me_unarodni (koji deluju samo indirektno

odnosno samo preko lokalnih struktura i aktera);

2. LOKALNI, "UNUTRASNJI", SFRJ AKTERI:

2.1. SISTEMSKI akteri:

2.1.1. "SLOM jugoslovenskih (projekata i) elita modernizacije" (Novak-Pesec, 1989),

posebno slom poslednjeg takvog, reformskog projekta odnosno pokreta Anta Markovi_a; i

2.1.2. USPON odnosno postepeno uspinjanje novih, antimodernisti_kih,

agresivnonacionalisti_kih, ratnonacionalisti_kih i fašisti_kih projekata i aktera U PROCESU

KOMPLEKSNE INTERAKCIJE I FUZIJE starih/novih politi_kih nomenklatura, posebno onih

Slobodana Miloševi_a i Franje Tu_mana, i takozvanih kulturnih elit, posebno onih oko Nove

108

Revije i Memoranduma SANU (Popov, 1993; Kuljic, 1993);

2.2. ANTISISTEMSKI, posebno antiratni i antifašisti_ki projekti, pokreti, grupe i akteri

(Antiratne akcije, 1993; Studentski protest, 1993).

Umesto podrobnijeg obrazlaganja, u nastavku sledi samo jos nekoliko klju_nih

EPISTEMOLOSKIH napomena.

Prva takva napomena ti_e se PRAVOG ODNOSA IZMEDJU VREDNOSNOG I

INDIKATIVNOG ELEMENTA: gornja skica jeste vrednosno, to jest antiratno orijentisana, ali

je takva njena orijentacija indikativno a ne emotivno utemeljena.

Najvecim delom, antiratni stav ove skice utemeljen je na istorijskoj sociologiji Carlsa Tilija

(Charles Tilly) i filozofiji odnosno sociologiji Karla Popera: analizom rata i dr_ave u poslednjih

pola milenijuma, prvi je došao do empirijski utemeljenog zaklju_ka o "vo_enju rata i stvaranju

dr_ave kao organizovanom zlo_inu" (Tilly, 1985), a drugi, na sli_an na_in, do zaklju_ka o

"istoriji politi_ke mo_i" kao "istoriji me_unarodnog zlo_ina i masovnog ubistva (uklju_uju_i,

istina i neke pokušaje njihovog obuzdavanja)." Na pitanje, pak, zbog _ega se u školama,

najve_im delom, izu_ava istorija politi_ke mo_i, a ne, recimo, istorija religije ili poezije, Karl

Poper je pru_io odgovor koji je objasnio ne samo ponašanje etabliranih istori_ara nego i

ponašanje svih ostalih pripadnika takozvane intelektualne odnosno kulturne elite: "Medjutim,

zašto je baš izabrana istorija mo_i, a ne na primer, istorija religije ili poezije? Postoji nekoliko

razloga. Jedan je da se mo_ ti_e svih nas, a poezija samo nekolicine. Drugi je da su ljudi skloni

obo_avanju mo_i. [...] Tre_i [...] je taj što oni koji poseduju mo_ _ele da budu obo_avani i mogu

da nametnu svoje _elje. Mnogi istori_ari su pisali pod nadzorom imperatora, generala i

direktora." (Poper, 1993a: 324-325)

Druga napomena ti_e se PRAVE PRIRODE ISTORIJE I POLITIKE: nasuprot

preovla_uju_em verovanju u mitologiju zavere, gornja skica zasnovana je na spoznaji istorije i

politike kao KVAZIBIOLOSKE ADAPTACIJE (a ova spoznaja sama na principima

kompleksnosti, nelinearnosti, probabilizma i ireverzibilnosti "nove nauke" odnosno

postnjutnovske fizike Ilje Prigozina: Prigogine/Stengers, 1984).

109

Formulaciju "adaptacija, ne zavera" ne treba, me_utim, shvatiti kao apsolutnu negaciju

zavere, nego samo kao negaciju njenog tobo_e primarnog i odre_uju_eg zna_aja: zavera uvek

postoji (istorija i politika su po definiciji uvek i to), ali je stvar u tome da je zavera uvek samo

deo celine konkretne istorije i politike, a ne obrnuto. Ne objašnjava zavera istoriju i politiku,

nego istorija i politika objašnjavaju zaveru (ina_e bi bilo apsolutno nemogu_e odgovoriti na

pitanje zbog _ega neke zavere uspevaju, a neke ne).

Tako treba shvatiti i izraze u skici kao što su: "sistemi velikih sila", "preko lokalnih aktera",

"slom", "uspon", "kompleksna interakcija i fuzija". Tako treba shvatiti i dva verovatno

najpoznatija projekta odnosno aktera onog raspada odnosno nastanka: nomenklature Slobodana

Miloševi_a i Franje Tu_mana i projekt/grupu Memorandum SANU.

Prava priroda istorije odnosno politike rasvetljava i PRAVO MESTO istorijskih odnosno

politi_kih projekata i aktera: ni svemo_ zavere, ni nemo_ istorije (istorijske nu_nosti), to je

mesto profesionalne odgovornosti i moralnog izbora. Idealnotipska opozicija (umnih)

intelektualaca i (neumne) vlasti više zamu_uje nego što poma_e: doprinos intelektualnih elita

relegitimaciji i konsolidaciji agresivnonacionalisti_kih politi_kih elita i re_ima (Slobodana

Miloševi_a i Franje Tu_mana), nakon sloma komunizma, bio je i ostao odlu_uju_i

(Republikanac, 1994).

Tre_a i poslednja napomena ti_e se UNUTRASNJIH RAZLIKA: analiza aktera je sredstvo

pomo_u kojeg vladaju_i, mitski i organski pojam nacije, treba transformisati u REALNI I

KOMPLEKSNI POJAM NACIJE. Zbog toga ovu skicu i treba shvatiti pre svega kao neku vrstu

poziva na racionalnu empirijsku analizu i intersubjektivnu proveru.

2. Quo vadis SRJ?

Tek je nešto više od godinu dana od inicijative za odr_avanje Nau_nog skupa, a njegov

naslov, "Federacija sa dvije federalne jedinice", kao da je ve_ zastareo. Motivi i ciljevi su

razli_iti (_ak suprotni), ali je ose_aj odnosno uverenje gotovo unisono: retki su oni koji veruju u

110

dugove_nost odnosno kona_nost spoljašnjih granica i unutrašnjeg ure_enja SRJ ("dr_ava u

tranzitu" jeste ironi_no, ali i prili_no adekvatno ime koje je ona zbog toga dobila).

Sve drugo što se odnosi na budu_nost zajedni_ke dr_ave Srbije i Crne Gore, krajnje je

otvoreno, sporno i neizvesno: spoljašnje granice (status quo SRJ, prestanak odnosno su_avanje

SRJ razdvajanjem Srbije i Crne Gore u dve nove samostalne dr_ave, prestanak odnosno

proširivanje SRJ pripajanjem novih jedinica sa teritorije bivše SFRJ); osnovni kvalitet njihove

sveze/zajednice (zatvorena agresivna etni_ka dr_ava, otvorena multietni_ka gra_anska dr_ava);

unutrašnje ure_enje (federacija, konfederacija, unitarna dr_ava); ime (Crna Gora, Srbija, Velika

Srbija, Jugoslavija).

Ono što u našoj današnjoj situaciji posebno zabrinjava nije, me_utim, ova neizvesnost sama,

nego je to odsustvo drustvenih, pravnih i politi_kih uslova odnosno garancija za njeno

racionalno i demokratsko rešavanje: samovolja, arbitrernost, sila, bila je i ostala glavna u

dosadašnjem ponašanju vladaju_ih politi_kih aktera.

Po uverenju autora ovog priloga, to je bilo i ostalo ono prvo i osnovno na što mora da skrene

pa_nju profesionalno odgovorna i ozbiljna odnosno kriti_ka društvena nauka.

I PORED SVIH NEIZVESNOSTI, NAIME, JEDNO JE SASVIM IZVESNO: UKOLIKO U

SRJ, I U DRUGIM NOVIM DRZAVAMA NA TERITORIJI BIVSE SFRJ, NA VLASTI

OSTANU AKTUELNI ANTIMODERNISTICKI ODNOSNO

AGRESIVNONACIONALISTICKI PROJEKTI, REZIMI I AKTERI, CAK NI NAJBOLJI

USTAVNOPRAVNI MODELI, NECE MOCI DA ODU DALJE OD FASADE ODNOSNO

OD FASADNE FEDERACIJE I FASADNE DEMOKRATIJE.

111

STARO I NOVO U ETNO-DINAMICI POSTKOMUNIZMA

Uvod: staro i novo

Vec nakon zavrsene prve godine studija, svaki student drustvenih nauka zna za glavnu

razliku izmedju prirodnih i drustvenih pojava: za razliku od prirodnih pojava, drustvene pojave

imaju ZNACENJE. Upravo zbog ovog elementa, u drustvenim naukama su toliko cesti sporovi

izmedju razlicitih INTERPRETACIJA znacenja ovih odnosno onih cinjenica/pojava, a relativno

retki sporovi oko postojanja/nepostojanja samih tih cinjenica/pojava (mada, naravno, nikako i

nikada ne treba zaboraviti ni to da su i same te cinjenice/pojave uvek i samo interpretirane

cinjenice/pojave).

Tako je i kada je rec o etno-dinamici postkomunizma: cinjenicu/pojavu medjuetnickih

napetosti, sukoba, ratova u posthladnoratovskoj eri uopste i u postkomunizmu posebno, malo ko

odnosno niko ne spori, ali su zato veoma brojni i ozbiljni sporovi izmedju razlicitih

112

interpretacija pravog znacenja tih napetosti, sukoba, ratova.

Nakon vise decenija dominacije ove odnosno one vrste ekonomskog, klasnog i politickog

determinizma, posthladnoratovska fragmentacija dovela je do ponovne prevlasti jedne vrste

etnickog, civilizacijskog i kulturnog determinizma u tumacenju savremenog sveta: u tom

pogledu paradigmatican je clanak Semjuela Hantingtona "Sudar civilizacija?" (Huntington,

1993).

Ricard Rubinstin i Dzerl Kroker, bili su u pravu: clanak Semjuela Hantingtona predstavljao je

odnosno "predstavlja najgoru vrstu samoispunjujuceg prorocanstva" (Rubenstein/Crocker, 1994:

128); "samoispunjujuceg", zato sto ni Semjuel Hantington i njegovi sledbenici u ovoj stvari nisu

nevini: indukciji i eskalaciji etnickih i civilizacijskih sukoba, Semjuel Hantington i sledbenici

doprinose analiticki i negativno, zanemarivanjem sirih i dubljih, svetskih, regionalnih i lokalnih,

ekonomskih, socijalnih i politickih uslova/uzroka ovih sukoba, a posebno zanemarivanjem

brutalne instrumentalizacije ovih sukoba od strane nacionalnih i transnacionalnih aparata vlasti

(Rubenstein/Crocker, 1994: 123-126).

Odgovornost vladajuce, hantingtonovske interpretacije na Balkanu, bila je i ostala cak i

mnogo veca odnosno direktnija: Memorandum SANU, Nova revija, kao i drugi hantingtonovski

projekti takozvanog nacionalnog budjenja i oslobadjanja, neposredno su prethodili a delom i

uslovili/uzrokovali ratnu kataklizmu na teritoriji bivse SFRJ, a njihovi brojni autori i

interpretatori bili su i ostali ne samo sofisticirani racionalizatori nego i brutalni realizatori krvave

utopije etnicki ciste, zatvorene i agresivne drzave.

Mit o primarnosti i vecitom vracanju odnosno ponavljanju istog (etnickog, civilizacijskog,

kulturnog) jedan je od centralnih mitova vladajuce, hantingtonovske interpretacije sveta. Posle

hladnog rata ovaj mit je svoju prvu i najvecu "potvrdu" dobio upravo na Balkanu.

"Potvrda" o kojoj je rec, zavodljiva je i jaka kao najjaci opijat: na povrsini sve zaista

IZGLEDA kao da se samo ponavlja. Ali se kriticko misljenje od mita razlikuje upravo po tome

sto je u stanju da napravi razliku izmedju izgleda i pravog stanja stvari. Tako i ovde: nije

ponavljanje sve sto izgleda kao ponavljanje.

113

Istorija je uvek KOMBINACIJA ponavljanja i promene (a ne ni samo ponavljanje, ni samo

promena): to je najdublja istina covekovog sveta. Do ove istine, pak, ne moze da se dodje putem

starog i jos uvek vladajuceg hantingtonovskog misljenja; do te istine moze da se dodje tek putem

novog, alternativnog i kritickog misljenja. Jedno takvo, alternativno i kriticko misljenje je i ono

koje zastupa i razvija analiza svetskog sistema Imanuela Volerstina.

U ovom kratkom radu, putem analize svetskog sistema, posebno putem njene osobene i nove

hronozofije odnosno filozofije VremenaProstora (Wallerstein, 1992), samo cemo skicirati

elemente za jednu mogucu alternativnu i kriticku rekonstrukciju/interpretaciju STAROG I

NOVOG u kompleksnoj i komplikovanoj etno-dinamici postkomunizma.

Pre svega, svetsko-sistemsku kombinaciju starog i novog (ponavljanja i promene) treba dobro

razumeti: staro i novo (ponavljanje i promena) u istoriji ne egzistiraju kao odvojeni pa makar i

isprepletani elementi, nego je svaki element, u svakom trenutku, kombinacija starog i novog

(ponavljanja i promene); drugacije receno, sve je, u svakom trenutku, i staro (ponavljanje) i novo

(promena), ili, jos bolje, staro (ponavljanje) ali uvek na novi nacin (sa promenom); poznata

Galilejeva SPIRALA predstavlja verovatno najbolju sliku odnosno metaforu ove osobene

svetsko-sistemske kombinacije.

Sta je to u aktuelnoj etno-dinamici balkanskog postkomunizma i sveta uopste BITNO NOVO

(promenjeno), a nedovoljno primeceno, usled cega se i sve staro (ponavljanje), o kojem se toliko

govori, pojavljuje u bitno novom (promenjenom) svetlu i obliku? Odgovor koji sledi upucuje pre

svega na tri takva nova momenta.

Tri nova momenta

1) NACIJA-DRZAVA: SLABLJENJE, NE JACANJE.

Prvi takav moment predstavlja svakako slabljenje odnosno "odumiranje" nacije-drzave:

nacija-drzava je napadnuta i odozdo/iznutra (sirenjem takozvanih unutrasnjih etnickih

konflikata, koje je sve teze kontrolisati), ali i odozgo/spolja/izvana (prenosenjem regulativnih i

114

drugih funkcija nacije-drzave na nove, transnacionalne forme regulacije i dominacije). Ovaj

trend potvrdjuju i najnovija teorijska (Wallerstein, 1992a; McNeill, 1994), ali i najnovija

empirijska istrazivanja (Derlugian, 1991). Vladajuci mit o vracanju odnosno jacanju nacije-

drzave, pak, svoju opsenu zasniva na ZAMENI kvantiteta i kvaliteta: posthladnoratovski

odnosno postkomunisticki raspad takozvanih socijalistickih federacija (SSSR, SFRJ i CSSR)

jeste doveo do povecanja BROJA medjunarodno priznatih nezavisnih drzava, ali ne i do

zaustavljanja odnosno preokretanja trenda njihovog funkcionalnog i ukupnog slabljenja odnosno

"odumiranja".

Uprkos svoj zavodljivoj retorici i fenomenologiji, nacionalizam na kraju dvadesetog veka

nije isto sto i nacionalizam u osamnaestom/devetnaestom veku: dok je prvi moment

slabljenja/padanja, drugi je (bio) moment jacanja/uspona sistema nacije-drzave. Otuda i

neobicni, mada samo prividni paradoks na kraju dvadesetog veka: istovremeno bujanje/jacanje

sve brojnijih pokreta za drzavnom suverenoscu i sve vece slabljenje fakticke suverenosti nacije-

drzave. Ono sto se pri tome jos i najmanje primecuje, to je da se pod zastavom nacije-drzave i

nacionalizma devetnaestog veka, zapravo, postepeno uspostavljaju nove, mondijalne,

postdrzavne forme dominacije dvadesetprvog veka: u ovim novim formama, postkomunisticki

entiteti sve manje su stvarni suvereniteti a sve vise degenerisani i ekstremno zavisni klijenti

novonastajuce svetske vlasti.

2) SVETSKI SISTEM: DALEKO-OD-RAVNOTEZE.

Drugi znacajan novi moment odnosi se na specificno stanje odnosno na SEKULARNU

ISCRPLJENOST savremenog svetskog sistema. Posebnu dimenziju ove iscrpljenosti predstavlja

EKSPONENCIJALNI PORAST gustine, osetljivosti i ranjivosti sistema. Usled ove iscrpljenosti

odnosno eksponencijalnosti, sistem je u stanju koje je "daleko-od-ravnoteze", u kojem vaze

nove, postnjutnovske, nelinearne pravilnosti: u ovakvom stanju cak i najmanji input (poremecaj)

moze da izazove enormne outpute (efekte), ili, da parafraziramo cuvenu metaforu Ilje Prigozina,

cak i najmanji pokret leptirovih krila u Sarajevu moze da izazove zemljotres u Njujorku

(Prigogine/Stengers, 1984).

115

Konsekvence koje proizilaze iz iscrpljenosti, eksponencijalnosti i nelinearnosti "daleko-od-

ravnoteze" stanja savremenog svetskog sistema brojne su i znacajne: u ovom kratkom tekstu ne

mozemo sve cak ni da ih nabrojimo. Skrenucemo paznju samo na jednu glavnu, metodolosku

odnosno epistemolosku posledicu ovog novog momenta.

Karl Marks je svojevremeno, u devetnaestom veku, formulisao nacelo

metodoloskog/epistemoloskog primata centra u odnosu na periferiju svetskog sistema: "zemlja

koja je industrijski jace razvijena pokazuje slabije razvijenoj zemlji samo sliku njene sopstvene

buducnosti" (Marks, 1971: 18). Iscrpljenost, eksponencijalnost i nelinearnost tog sistema pred

kraj dvadesetog veka preokrenule su tu paradigmu za stoosamdeset stepeni: danas je periferija

(Balkan) ta koja pokazuje sliku buduceg razvitka centra. U tome je i metodoloski/epistemoloski

znacaj izucavanja aktuelne etno-dinamike Balkana: daleko od toga da predstavlja endemsku

retkost i povratak u devetnaesti vek (kako to tumaci vladajuca paradigma), ova dinamika je

moguca buducnost sveta (McNeill, 1994).

3) VELIKA OPASNOST: NUKLEARNO-EKOLOSKI HOLOKAUST.

Najzad, treci novi moment predstavlja opasnost od nuklearno-ekoloskog holokausta: ova

opasnost je i danas sasvim bliska/realna, zato sto medjunarodna politika, i pored sve rafinirane

retorike i tehnike, ni danas, punih pola veka nakon otkrica nuklearnog oruzja, zbog svojevrsnog

egoizma odnosno konzervativizma velikih sila, nije uspela da razvije, novoj opasnosti primerene

sisteme bezbednosti, kontrole i zastite.

Tri nova momenta nisu u dovoljnoj meri uvazena i jos uvek cekaju VELIKU

ADAPTACIJU/PROMENU: stara realpolitika je postala opasna, novi realizam uslov opstanka.

Nacija-drzava, linearnost i hijerarhija (pretpostavke stare realpolitike), nisu vise dovoljne.

Transnacionalnost, nelinearnost i demokratija (zahtevi novog realizma), nisu vise samo stvar

humanizma i altruizma. Velika opasnost ovu svest radja, razvija, zaostrava.

Velika opasnost zaostrava i dijalektiku starog i novog u etno-dinamici posthladnoratovskog

sveta. Duga senka velike opasnosti pada i na aktuelnu etno-dinamiku na Balkanu: uprkos svoj

zavodljivoj retorici i fenomenologiji, aktuelna etno-dinamika na Balkanu je, upravo po tome, pre

116

i vise postmoderna, nego predmoderna.

KA JEZIKU OSLOBADJANJA

Kratki prilog/tekst koji sledi ima veoma ogranicenu ambiciju. Vec i iz naslova teksta vidi se

da on predstavlja samo jednu vrstu neposredne i delom polemicke REAKCIJE autora na glavnu

temu skupa "Ka jeziku mira". Uz to, autor teksta se lingvistikom odnosno socijalnom

lingvistikom, u ovom tekstu i inace, bavi samo uzgredno, amaterski, nespecijalisticki, i samo u

okviru svojih uzih specijalnosti, sociologije vlasti i sociologije svetskog sistema, pa se i zbog

117

toga ovom tekstu mora pristupiti bez preteranih ocekivanja.

Zbog cega autor ovog teksta smatra da bi "Ka jeziku oslobadjanja" bila adekvatnija

formulacija glavne teme skupa od formulacije "Ka jeziku mira"?

Cak i na najapstraktnijem nivou, kategorija/vrednost slobode/oslobadjanja je visa i ima

prednost u odnosu na kategoriju/vrednost mira. Mir jeste jedna od pretpostavki slobode, ali

moze biti i mira bez slobode: smrt/genocid je samo ektremna verzija ovog drugog. Zbog toga je i

Johan Galtung, jedan od najpoznatijih istrazivaca mira u savremenom svetu, osetio potrebu da

stvori i stvorio kategoriju "pozitivni mir" (Simic, 1993). Zbog toga afroamericki gradjani u SAD

i danas kazu "No justice, no peace".

Konkretno-istorijski, prednost "slobode/oslobadjanja" pred "mirom", jos je ociglednija. Pre

izbijanja Treceg balkanskog rata 1991-e, mir jeste bio uslov ocuvanja i razvitka slobode, danas,

1995-e, nakon cetiri godine ratnih razaranja, pozitivni mir je i dalje uslov slobode/oslobadjanja,

ali je RETORIKA MIRA postala krajnje ambivalentna: od 4. avgusta 1994-e, to jest od

navodnog ili stvarnog zaokreta Slobodana Milosevica, naime, ovom retorikom su poceli da

govore i inicijatori odnosno gospodari rata ("Mir nema alternative")!

I ovde pocinje ono sto je jos Milovan Danojlic oznacio kao "muku s recima" (Danojlic,

1978), a sto je Ranko Bugarski, u mnogo tezim okolnostima, usred rata, na skupu o

interkulturalnosti, juna 1994-e u Beogradu, nagovestio kao pravu buducu DRAMU JEZIKA I

LINGVISTIKE: kako da se ubuduce uopste razlikuje laz od istine, "mir" (koji se uspostavlja

silom) od pozitivnog mira, "pravda" (koja se uspostavlja etnickim ciscenjem) od istinske pravde,

"oslobadjanje gradova" (koje se vrsi putem opsade i bombardovanja) od stvarne slobode

odnosno oslobadjanja, ovo su samo neka teska pitanja na koja je dramaticno upozorio Ranko

Bugarski.

Drama jezika/lingvistike o kojoj je rec, medjutim, ne moze se razumeti, pa ni razresiti

ukoliko se ostane unutar samog jezika/lingvistike. U tom smislu, ni nas predlog "Ka jeziku

oslobadjanja" (umesto "Ka jeziku mira") ne treba shvatiti cisto lingvisticki: novopeceni

mirotvorci jednako dobro barataju retorikom oslobadjanja kao i retorikom mira, tako da puka

118

kategorijalna odnosno lingvisticka zamena ne bi sustinski resila nista. Drama jezika/lingvistike o

kojoj je rec samo je deo ukupne socijalne drame/prakse/borbe, pa se upravo zato i moze

razumeti/razresiti samo unutar ove.

Pri tome, medjutim, nije dovoljna samo ona najpoznatija, ali i najapstraktnija odredba/relacija

BICE-SVEST-JEZIK. Za razumevanje/razresenje drame jezika/lingvistike kao dela ukupne

socijalne i politicke drame/prakse/borbe ovde i danas, neophodne su barem jos dve konkretnije

odredbe drustva odnosno DRUSTVENOG BICA.

Prva od ovih odredbi govori o dvostrukoj i protivrecnoj prirodi drustva i coveka:

DOMINACIJA VERSUS EMANCIPACIJA je ta dvostruka i protivrecna priroda, pokret i

protivpokret, teza i protivteza, punkt i kontrapunkt drustva i coveka, pa otuda i drustvene svesti i

jezika. Otuda i stalno preplitanje i borba barem DVA JEZIKA: jezika dominacije (vladavine,

vlasti, sile, pokoravanja, jednosmerne i prividne komunikacije, nebica, smrti, tanatosa) i jezika

emancipacije (oslobadjanja, slobode, dvosmerne i stvarne komunikacije, bica, zivota, erosa).

Druga od ovih odredbi govori o specificnom stanju savremenog svetskog sistema, koje

uslovljava i odgovarajuce stanje svakog pojedinacnog drustva, svesti i jezika: prema nalazima

nove nauke Ilje Prigozina, istorije dugog trajanja Fernana Brodela i teorije svetskog sistema

Imanuela Volerstina, savremeni svetski sistem je danas u stanju OPSTE ISCRPLJENOSTI, koje

zakonito prati porast haosa i nasilja (Prigogine/Stengers, 1984; Braudel, 1987; Wallerstein,

1992). Otuda i u danasnjoj drustvenoj svesti i jeziku, uz stalnu pratilju dominaciju, i akutni

porast iscrpljenosti, pometnje, nasilja: ovaj porast je cak toliki da je, primera radi, i sam Imanuel

Volerstin, da bi naglasio sirinu i dubinu potrebne promene, glagol "think(ing)" u naslovu svoga

dela o savremenoj drustvenoj nauci, kvalifikovao prefiksom "un", a ne uobicajenijim, ali blazim

"re" (Unthinking Social Science: The Limits of Nineteenth-Century Paradigms: Wallerstein,

1991).

Iz prethodnih nalaza/dijagnoza proizilazi jos jedna vazna stvar koja se najcesce previdja:

daleko od toga da su samo endemski, lokalan i prolazni poremecaj, iscrpljenost, haos i nasilje na

Balkanu predstavljaju, zapravo, samo pocetak i deo mnogo sireg, svetsko-sistemskog trenda.

119

Otuda i njihov siri, svetsko-sistemski, a ne tek lokalni socioloski odnosno sociolingvisticki

znacaj.

"Mistifikacije u jeziku" kada "govornici ili grupe govornika namjerno uvode izvjesne

semanticke pomake" (Skiljan, 1987: 221) predstavljaju poznati lingvisticki odnosno

sociolingvisticki fenomen. U vremenu opste iscrpljenosti drustvenog bica i drustvene svesti,

medjutim, dolazi do opasnog bujanja ovog fenomena: pomeranje znacenja postaje teska bolest,

kao neka vrsta shizofrenije jezika. Samo o recici "takozvana", koja spontano ustaje protiv ovog

pomeranja, a koja je danas kod nas tako cesta, primera radi, mogla bi da se napise citava mala

lingvisticka odnosno sociolingvisticka studija. Udruzenim naporom, sociolozi i lingvisti, mogli

bi danas kod nas da sastave veoma obiman i reprezentativan RECNIK POMERENIH

ZNACENJA.

Za razumevanje/razresenje drame jezika/lingvistike kao dela ukupne socijalne i politicke

drame/prakse/borbe, to jest za razvijanje adekvatne politicke i jezicke STRATEGIJE

OSLOBADJANJA od politike i jezika dominacije ovde i danas (i inace), od izuzetnog je znacaja

odgovor na pitanje: otkuda ovo veliko pomeranje znacenja, otkuda kod aktera dominacije uopste

potreba za tim pomeranjem, otkuda kod njih stalni napor da cak i svoja najveca "zlodela

pravdaju kao visoko moralna" (Chomsky, 1988: 654; Popovic, 1994: 116-121)?

Noam Comski (Noam Chomsky), dao je i prvi znacajan element za odgovor na postavljeno

pitanje: "Veoma je retka osoba [...] koja moze da izdrzi [...] 'kognitivni nesklad', da govori jedno

a veruje drugo." (Chomsky, 1988: 653) U ovoj osobini prosecne psihe/svesti lezi i najdublji

PSIHICKI uzrok opisanog pomeranja.

Ali, zbog cega se uopste zeljeni kognitivni sklad uspostavlja formulom ZLO=DOBRO (a ne

nekom drugom, na primer formulom ZLO=ZLO), odgovor na ovo pitanje lezi u najdubljem

sloju covekovog BICA. Taj sloj otkrio je i opisao Vilhelm Rajh (Wilhelm Reich): ispod dva

sloja za koje je znao i Sigmund Frojd (Sigmund Freud), povrsinskog sloja samokontrole

(civilizacije) i dubljeg sloja agresivnosti (egoizma), on je eksperimentalnim putem otkrio i treci,

najdublji sloj covekovog bica: "pozitivno biolosko jezgro [...] iskrenu, vrednu, kooperativnu i za

120

ljubav sposobnu zivotinju" (Reich, 1946: VII).

Upravo ovo je sloj na koji apeluje formula ZLO=DOBRO i celokupna politicka i jezicka

strategija dominacije, i upravo to je sloj na koji bi morala da kontraapeluje politicka i jezicka

strategija oslobadjanja: pervertiranom se mora suprotstaviti normalno zadovoljenje odnosno

oslobodjenje.

Da bi ovo do kraja razjasnili, uvescemo jos jedno razlikovanje, ono izmedju dve vrste jezika

dominacije, izmedju 1) JEZIKA DIREKTNE DOMINACIJE (pretnje, zastrasivanja, represije,

agresije) i 2) JEZIKA MANIPULACIJE (obmane, mistifikacije, ideologizacije).

Jezik direktne dominacije je eksplicitan i jasan. Njegova funkcija je da zaustavi i zastrasi.

Vlastodrzacka retorika u ovoj vrsti jezika ima ulogu slicnu ulozi zvona u Pavlovljevom

eksperimentu uslovnog refleksa. Kada, primera radi, Slobodan Milosevic kaze: "Sada je svima

jasno", tada je to zvono koje oznacava ono sto ne sme biti nejasno. Ili, kada Mirjana Markovic i

Dusan Cukic optuzuju novinare nezavisnih medija da su "strani placenici" i "kvislinzi", tada je

to zvono koje najavljuje logor.

Sto cak i ovaj jezik oseca potrebu da se sakrije iza takozvanih visih interesa, pak, to je zbog

onog najdubljeg sloja odnosno pozitivnog bioloskog jezgra. Na ovo jezgro se zbog toga mora

usmeriti i strategija oslobadjanja: razgolicivanje i kompromitovanje sile pred licem ovog jezgra,

tih je, ali pouzdan oblik borbe protiv politike i jezika direktne dominacije.

Drugacije je sa jezikom manipulacije. Ovaj jezik je mnogo kompleksniji. U njemu se

prvobitna i najapstraktnija odredba/relacija BICE-SVEST-JEZIK u svakom clanu udvostrucava

odnosno umnogostrucava: drustveno bice postaje popriste drustvene stratifikacije, drustvena

svest poligon razlicitih oblika prave i krive svesti, jezik specifican izraz svega toga. Zbog toga je

i strategija oslobadjanja od manipulacije mnogo slozenija od one prethodne. U ovoj vise nije

dovoljan puki apel na pozitivno biolosko jezgro coveka. Oslobadjanje "kooperativne i za ljubav

sposobne zivotinje" od manipulacije zahteva visestruk zahvat: politicku borbu, kriticko misljenje

i jezik slobode, a sve ovo samo kao deo ukupne emancipatorske socijalne prakse i borbe.

121

DRUSTVENA NAUKA I ETIKA: ISKUSTVO DVADESETOG VEKA

Teze

122

Uvod: nova nauka/epistemologija?

Teze koje slede polaze od prvih rezultata i hipoteza "nove nauke/epistemologije" Ilje

Prigozina, kao i od odgovarajuce primene te nauke/epistemologije u drustvenoj nauci, u "analizi

svetskog sistema" Imanuela Volerstina (Prigogine/Stengers, 1984; Wallerstein, 1991).

Nova nauka i analiza svetskog sistema obezbedjuju, pre svega, OPSTI OKVIR za

razumevanje i razmatranje nase teme (odnosa drustvene nauke i etike); to je opsta, negativna, ali

i pozitivna uslovljenost promena u svesti/nauci promenama u svetu/stvarnosti: prema

empirijskim uvidima ove nauke odnosno analize, od 1914-e, a posebno od sredine 1970-ih, pa

do oko 2050-e, traje/trajace proces iscrpljivanja "savremenog svetskog sistema" (njegovo

visestruko dugo padanje, haos i nasilje), pracen procesom iscrpljivanja "klasicne moderne

nauke" kao delom/momentom tog procesa, kao i pozitivna strana istog procesa, proces radjanja

novog/postmodernog svetskog sistema (koji, naravno, ne mora nuzno da bude bolji od onog koji

istorijski nestaje), pracen procesom radjanja nove/postmoderne nauke/epistemologije kao

delom/momentom tog procesa.

Iz magline postanja, kao opozicija staroj odnosno "klasicnoj modernoj nauci", pojavljuju se

tek prve konture nove/postmoderne nauke/epistemologije: HAOS (ne sistem), glavna kategorija

analize; SVET (ne nacija-drzava), glavna jedinica analize; TRANS/UNIDISCIPLINARNOST,

problemski (ne sektorski) oblik podele, specijalizacije i organizacije nauke;

NE/MULTILINEARNOST (ne unilinearnost/progresivizam), osnov razumevanja istorije;

PROBABILIZAM (ni determinizam, ni indeterminizam), osnov predvidjanja buducnosti;

KONTROLISANA SUBJEKTIVNOST/ETIKA (ni predmoderna subjektivnost, ni moderna

objektivnost), pretpostavka i element postmoderne objektivnosti. Predmet teza koje slede bice

samo poslednja od ovih kontura.

123

1. Drustvena nauka i etika: iskustvo dvadesetog veka

Za tacku gravitacije obicno se uzima MODERNITET. Postupimo li i mi tako, evoluciju

epistemoloskog odnosa izmedju SUBJEKTA (nauke/naucnika i drugih formi/aktera

subjektivnosti) i OBJEKTA (takozvane objektivne stvarnosti) mogli bi da opisemo u tri velike

istorijske idealno-tipske faze: 1) predmoderno misljenje, koje odlikuje nekontrolisana i

proizvoljna subjektivnost (subjektivizam); 2) klasicna moderna nauka, koju odlikuje jaka i

samosvesna teznja ka takozvanoj vrednosnoj neutralnosti i objektivnosti; i 3) postmoderna

promena, koju odlikuje kontrolisana subjektivnost kao uslov i element nove i vise, postmoderne

naucne objektivnosti.

Prve dve faze ove evolucije dobro su poznate, dok je treca (aktuelna) jos uvek u maglini

postanja. Potpunije rasvetljavanje ove magline moci ce da pruzi tek neki buduci celovit prikaz

teorijskog/epistemoloskog iskustva dvadesetog veka. Za jedan takav, celovit prikaz jos uvek je

rano: "Minervina sova pocinje svoj let tek u suton" (G. V. F. Hegel). Ali zato za jednu vrstu

teorijske/epistemoloske akupunkture nije rano. U nastavku se izlaze upravo jedan takav,

ogranicen, ali znacajan teorijski/epistemoloski izbor.

Nova nauka i analiza svetskog sistema vec su oznacile 1968-u i 1989-u kao dve najznacajnije

"tacke bifurkacije" u citavom opadajucem XX veku. Nakon ovih tacaka dolazi i do pojacane

bifurkacije/raskrsca/promene u oblasti epistemologije. Ta se bifurkacija/raskrsce/promena

desava pre svega kao "rehabilitacija i renesansa subjektivnosti" (svesti, kulture, etike, borbe), i to

kako u oblasti predmeta, tako i u oblasti metoda drustvene nauke. The Fiscal Crisis of the State

Dzejmsa O'Konora (James O'Connor) iz 1973-e to najbolje pokazuje: u ovoj knjizi konkretna

klasna struktura i dinamika/borba (u SAD posle Drugog svetskog rata) nije samo glavni

predmet, nego i glavni metod odnosno metodoloski kljuc za razumevanje kompleksne dinamike

fiskalne i ukupne krize savremene kapitalisticke drzave (O'Connor, 1973). Ili, Merila vremena

Herberta Markuzea (Herbert Marcuse) iz postrevolucionarnih 1970-ih: u ovoj knjizi su neki

"specificno zenski kvaliteti (prijemcivost, osetljivost, nenasilje, neznost)", dakle neki sasvim

specificni oblici subjektivnosti, oznaceni kao bitni elementi spoznaje i slobode (Markuze, 1978:

124

15). Konacno, Zasto ratovi u Jugoslaviji? Janje Bec iz traumatske 1993-e: u ovoj knjizi su oni

markuzeovski "zenski kvaliteti" (dakle oni sasvim specificni oblici subjektivnosti), konkretno

upotrebljeni kao saznajni instrumenti; pomocu njih je, kao pomocu nekih specijalnih durbina,

Janja Bec uspela da otkrije i rasvetli i neke do tada zatrpane ili zatamnjene slojeve traume (Bec,

1993).

Ipak, postmodernu mutaciju o kojoj je rec (promenu epistemoloskog odnosa izmedju

subjekta/nauke/etike i objekta), na OPSTI nacin, najbolje je opisao Berington Mur u dve

poslednje (zakljucne) recenice cuvene Social Origins of Dictatorship and Democracy iz 1969-e:

"For all students of human society, sympathy with the victims of historical processes and

skepticism about the victors' claims provide essential safeguards against being taken by the

dominant mythology. A scholar who try to be objective needs these feelings as part of his

ordinary working equipment." (Moore, 1969: 523) Jedna specificna forma

subjektivnosti/osecajnosti (saosecanje/solidarnost sa zrtvama istorijskih procesa i sistema), ne

samo da je legitiman, nego je i nuzan sastavni "deo redovnog radnog alata" svakog naucnika (u

oblasti drustvenih nauka) "koji pokusava da bude objektivan": KONTROLISANA

SUBJEKTIVNOST/SOLIDARNOST/ETIKA POSTAJE DEO SAMOG NAUCNOG

PROCESA I METODA. I upravo ovde lezi glavna tacka razlikovanja: 1) izmedju drustvenih i

prirodnih nauka (u prirodnim naukama nema eksploatacije, dominacije i manipulacije kao

specificno ljudskih tvorevina, pa zato njihov metod i nema potrebe za interiorizacijom

subjektivnosti/solidarnosti/etike kao sredstvom za desezanje objektivnosti); 2) izmedju

predmodernog i postmodernog misljenja (predmoderno misljenje odlikuje nekontrolisana, a

postmoderno kontrolisana subjektivnost); i 3) izmedju klasicne moderne i postmoderne nauke

(postmoderna nauka do objektivnosti dolazi ne ukidanjem svake, vec, naprotiv, upotrebom

odredjene vrste subjektivnosti, neznosti i solidarnosti, na primer). Postmoderna mutacija o kojoj

je rec dodatno rasvetljava jos jednu vaznu razliku izmedju prirodnih i drustvenih nauka: u

prirodnim naukama je odnos izmedju predmeta i metoda cisto

INSTRUMENTALAN/SPOLJASNJI, u drustvenim je on INHERENTAN/UNUTRASNJI.

125

Naime, ovakav odnosno onakav, kriticki odnosno nekriticki metod u drustvenim naukama

intervenise u sam svoj predmet i pri tom ga bitno menja: nekriticka drustvena nauka nije samo

NAUCNO NEOBJEKTIVNA (onako kako je to opisao Berington Mur), nego je i PRAKTICNO

POROBLJAVAJUCA (deo je sistema i prakse eksploatacije, dominacije i manipulacije); i

obrnuto: kriticka drustvena nauka nije samo NAUCNO OBJEKTIVNA (onako kako je to

objasnio Berington Mur), nego je i PRAKTICNO OSLOBADJAJUCA (deo je sistema i prakse

emancipacije).

2. Drustvena nauka i rat: iskustvo posthladnoratovskog balkanskog haosa

U svoj svojoj slozenosti, postmoderna mutacija o kojoj je rec (promena epistemoloskog

odnosa izmedju subjekta/nauke/etike i objekta), najjasnije se iskazala u vezi sa iskustvom

posthladnoratovskog balkanskog haosa. Ovo iskustvo je isteralo na videlo tri cista tipa

PROFESIONALNO I ETICKI (sto je isto) neodgovorne drustvene nauke: 1) manje ili vise

neprikrivenu apologetiku; 2) prividni neutralizam i relativizam; i 3) mistifikujuci istoricizam i

naturalizam (Poper, 1993). Negativna reakcija na mutaciju o kojoj je rec, pad ispod crte koju je

povukao Berington Mur, to je ono sto je, i pored svih razlika, zajednicko za sva tri cista tipa ove

nauke.

A ova nauka, u slucaju tekuceg balkanskog rata, nije bila odnosno nije samo neobjektivna, i

nije bila odnosno nije samo porobljavajuca, nego je bila i ostala najdirektnije SMRTONOSNA.

Pokusaj inteligentnijih branilaca sistema da upravo ovu nauku odbrane od optuzbi za

MAGNUM CRIMEN rata, ostao je bez uspeha. Da samo vlast donosi i sprovodi odluke o ratu i

miru tacno je samo u proseku i nacelu. U vremenu preobrazaja, kakvo je upravo ovo nase (od

takozvane Osme sednice do danas, odnosno od 1987-e do 1995-e), i pored vlastodrzackog

personalnog kontinuiteta, izvrsena je delegitimacija starog/komunistickog i relegitimacija

novog/nacionalistickog politickog poretka. U ovoj delegitimaciji/relegitimaciji povecanu i, cak,

odlucujucu ulogu, imali su/imaju profesionalno i moralno neodgovorni naucnici i intelektualci.

126

To je duboki smisao biblijskog "U pocetku bese rec" (Matica Hrvatska, Nova Revija,

Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti: Milosavljevic, 1995). Moguce je, naime, da

bi rat zapoceo i bez njih, ali je sasvim sigurno da se bez njih, to jest bez njihovog odlucujuceg

doprinosa, ne bi mogao voditi ovako dugo i strasno.

O PRAVOJ PRIRODI POSTJUGOSLOVENSKIH POLITICKIH POREDAKA

Ideoloska euforija liberalizma (koja je nastupila nakon sloma komunizma) trajala je svega

nekoliko godina. Pa ipak, ova euforija je trajala dovoljno dugo da bi stigla da za sobom ostavi

neoprezne i kompromitujuce tragove trijumfalizma: pocetkom 1992-e, Dzordz Bus je

slavodobitno proklamovao pocetak "Novog svetskog poretka", a Frensis Fukujama (Francis

Fukuyama) nista manje nego "kraj istorije".

Za to vreme samo retki alternativni analiticari usudjivali su se da upozore na teskoce i

iskusenja posthladnoratovske ere. Medju takvima su bili i bingemtonski svetsko-sistemski

analiticari, Djovani Arigi i Imanuel Volerstin. Naravno, za rasvetljavanje prave prirode

postkomunistickih, pa i postjugoslovenskih politickih rezima, njihove opomene i analize bile su

i ostale neuporedivo korisnije od one euforije.

Tako je Djovani Arigi, jos 1990-e, upozoravao da ce sve veci broj rezima na poluperiferiji, pa

i na takozvanoj socijalistickoj poluperiferiji, usled nemoci da u celini zadovolji ili suzbije

rastuce materijalne i demokratske zahteve naroda, sve vise posezati za selektivnim

zadovoljavanjem tih zahteva, na bazi etnicke i slicne diskriminacije, i tako retardirati u jednu

vrstu neobicnih "ekstremnih etnonacionalistickih demokratskih rezima" (Arrighi, 1990: 32-35).

Da je Djovani Arigi dobro predvideo i opisao sustinu nadolazecih politickih procesa, kao i

127

pravu prirodu nastajucih postkomunistickih, posebno postjugoslovenskih politickih rezima

("ekstremni etnonacionalisticki demokratski rezimi"), danas je sasvim jasno. Ono, medjutim, sto

je, pogotovo sa konvencionalnog stanovista, manje jasno, sto je, sa tog stanovista, cak, sokantno,

to je Arigijevo spajanje "ekstremnog etnonacionalizma" i "demokratije". Stvar slicno stoji i sa

spajanjem "demokratije" i "fasizma" u "demokratskom fasizmu" Imanuela Volerstina

(Wallerstein, 1991: 60).

Jedno od prvih pitanja koje sam postavio Djovaniju Arigiju i Imanuelu Volerstinu, cim sam

se 1991-e nasao na specijalizaciji u Bingemtonu, bilo je upravo to: kako je moguce da u onim

svojim opisima i dijagnozama spajaju ono sto je prema svim mojim dotadasnjim saznanjima

bilo prosto nespojivo. Priznajem da mi je trebalo vremena da njihovo strpljivo i blagonaklono

objasnjenje odnosno izlaganje o emotivnoj/ideoloskoj opterecenosti/iskrivljenosti i

epistemoloskoj/analitickoj iscrpljenosti/istrosenosti pojmova "demokratije" i

"nacionalizma/fasizma" -- sasvim shvatim i prihvatim.

U tom shvatanju/prihvatanju najvise mi je pomogao sam politicki proces: demokratija (makar

i ogranicena) za pripadnike "naseg", opresija (po potrebi i fasizam) za pripadnike "tudjeg"

etnosa, bila je i ostala najsazetija formula novih postjugoslovenskih politickih poredaka,

njihovih Ustava i zakona, najveceg broja njihovih partija i vodja, njihovih drzavnih medija i

dominantnog javnog mnjenja, njihovog celokupnog politickog zivota. U tom pogledu nema

velike i sustinske razlike izmedju "hrvatske" Hrvatske i "gradjanske" Srbije i Crne Gore (SRJ).

Razlika je bila i ostala vise formalnopravna: Hrvatska je etnokratiju unela u sam Ustav, Srbija i

Crna Gora (SRJ) su se od toga uzdrzale. Srbija i Crna Gora (SRJ) su u Ustavu

"gradjanske", ali su u zivotu, bas kao i Hrvatska, zatvorene i agresivne etnicke drzave

(etnokratije). O tome svedoce brojni iskustveni indikatori, propaganda mrznje (u drzavnim, ali i

mnogim opozicionim medijima), i statistika (tihog ali i onog drugog) etnickog ciscenja (sa

odredjenih podrucja, Sandzaka i Vojvodine, i iz odredjenih drzavnih sluzbi, Vojske SRJ), pre

svega. Od obaveze potpunijeg navodjenja ovih i drugih indikatora, oslobodili su me za ovaj skup

pripremljeni prilozi Rista Kilibarde, Mijata Sukovica i Dusana Icevica: u njima je izneto

128

dovoljno teorijski i empirijski utemeljenih argumenata o formalno gradjanskom, a uistinu

etnokratskom karakteru postjugoslovenskih politickih rezima Srbije i Crne Gore (SRJ).

Da ova kratka diskusija o pravoj prirodi postjugoslovenskih politickih poredaka ne bi zavrsila

u potpunom pesimizmu, iznecu na kraju i jedno ohrabrujuce metateorijsko opazanje:

uporedjivanjem priloga pripremljenih za ovogodisnji skup (onih koji su vec pomenuti, ali i

vecine drugih, posebno onih Pavla Jovanovica, Slobodana Vucetica, Vjere Radovic i Danila

Aleksica), sa prilozima pripremljenim za nas proslogodisnji skup, ne mozemo a da ne primetimo

postupno ali znacajno sirenje polja intelektualnog i analitickog konsenzusa. Svest o pravoj

(negativnoj, razornoj i zatamnjenoj) prirodi postjugoslovenskih politickih poredaka nije

dovoljan, ali jeste nuzan uslov za jedan njihov novi i jos uvek moguci pozitivni pocetak.

129

Treci deo

ESEJI

130

KOMEDIJA TAJNOG USTAVA Jos jedna markesovska minijatura

U nekoliko poslednjih meseci 1993-e, Srbijom i Crnom Gorom kru_io je jedan bauk, bauk

tajnog Ustava: vladaju_e i opozicione partije, politi_ari i novinari, upu_eni i neupu_eni, eksperti

i laici, svi su tra_ili odgovor na jedno prili_no bizarno pitanje, na pitanje da li SPS, negde u

potaji, priprema novi Ustav zajedni_ke dr_ave.

Bauk, traumu, strah nisu uklonili _ak ni brojni demantiji. S druge strane, upravo bi se i jedino

paralizuju_im u_inkom toga straha, mogla da objasni i neobi_na _injenica da, u svom ovom

uzbudjenju, niko, ili skoro niko, nije primetio i komi_nu stranu stvari.

"Tajni Ustav" je, naime, contradictio in adjecto. Kao osnovni i najviši zakon zemlje, Ustav po

definiciji mora biti javan. Ukoliko nije javan, onda nije Ustav (ili je to samo na papiru). Ukoliko,

pak, ozbiljni politi_ki subjekti ozbiljno raspravljaju o tajnom Ustavu, onda je to komedija.

Kona_no, ukoliko niko ili skoro niko tu komediju i ne prime_uje, tada je to ve_ markesovski,

131

magijski, fantasti_ni realizam.

Iza komedije, magije, fantazije, i ovde se, me_utim, krije ozbiljno i sumorno stanje. Pri tome,

naravno, sama osnovanost odnosno neosnovanost pri_e o tajnom Ustavu, i nije najva_nija: samo

pojavljivanje tako neverovatne pri_e (kao i njeno brzo širenje i ozbiljno razmatranje) samo po

sebi je dovoljno indikativno i zabrinjavaju_e.

Fikcija i fasada

U teoriji ustavnog prava pravi se razlika izmedju Ustava u formalnom i Ustava u

materijalnom smislu. Pod prvim se podrazumeva PISANI PRAVNI AKT koji je osnovni i

najviši zakon zemlje, i koji se upravo stoga donosi odnosno menja po posebno kvalifikovanoj

pravnoj proceduri. Pod onim drugim, pak, podrazumeva se relativno stabilan MINIMALNI

POLITICKI KONSENZUS glavnih politi_kih i etni_kih grupa odnosno snaga o osnovnim

pitanjima jednog društva, a posebno o pitanjima vlasništva i vlasti u tom društvu.

Stabilne demokratije u centralnim zonama svetskog sistema naj_eš_e imaju i Ustav u

materijalnom i Ustav u formalnom smislu. Ujedinjeno kraljevstvo Velike Britanije i Severne

Irske je i ovde izuzetak po tome što ima samo Ustav u materijalnom, ne i Ustav u formalnom

smislu. Kod ve_ine zemalja na periferiji i poluperiferiji svetskog sistema sasvim je obrnuto: one

imaju samo Ustav u formalnom, ne i Ustav u materijalnom smislu.

Ovoj poslednjoj grupi zemalja pripadala je i stara SFRJ. Njoj pripadaju i gotovo sve nove

dr_ave (mo_da sa izuzetkom Slovenije) nastale na teritoriji bivše SFRJ. Njoj svakako pripada i

problemati_na naslednica stare SFRJ, SRJ.

Ustav zajedni_ke dr_ave Srbije i Crne Gore nije, medjutim, samo formalan odnosno

formalisti_an, nego je i fiktivan. Pod FIKTIVNIM USTAVOM, teorija ustavnog prava

podrazumeva ustav _ija fikcija nije tek slu_ajna greška, nego bitna funkcija (sredstvo za

prikrivanje _injenice nepostojanja Ustava u materijalnom smislu odnosno za blokiranje svakog

132

pokušaja da se do toga Ustava odnosno saglasnosti dodje).

Bez Ustavom (ne, dakle, pukom politi_kom samovoljom) garantovane horizontalne i

vertikalne podele vlasti, nema federacije. Ukoliko garancije postoje samo na papiru, tada postoji

samo fiktivna odnosno "fasadna federacija" (izraz Karla Fridriha). Takva je bila stara SFRJ.

Takva je i današnja SRJ.

Fiktivni/fasadni karakter federacije odnosno zajedni_ke dr_ave Srbije i Crne Gore dobro se

vidi i iz njenog NASTANKA (referendum u ratnim uslovima), i iz njenog RAZVOJA (stalne

blokade i nezadovoljstva zajedni_kim institucijama), i iz njene STRUKTURE (fakti_ke i

enormne nejednakosti odnosno neravnopravnosti njenih konstitutivnih _lanica), i iz mnogih

drugih fakata.

Ipak, koliko god to zvu_alo paradoksalno, fiktivni odnosno fasadni karakter SRJ najbolje

mo_e da se vidi kada se pogleda ispod same fasade. A ispod fasade najlakše je do_i analizom

socijalnih i politi_kih projekata i aktera (nasilnog odnosno ratnog raspada SFRJ i nasilnog

odnosno ratnog stvaranja SRJ).

Ispod fasade SRJ je, to je danas ve_ sasvim ocigledno, Velika Srbija, zatvorena i agresivna

etni_ka dr_ava. Velika Srbija, baš kao i Velika Hrvatska, njena antagonisti_ka kopija, samo je

grubi rezime onog velikog CIVILIZACIJSKOG RASPADA koji je zapo_eo kao SLOM

jugoslovenskih projekata i elita modernizacije, a produ_io i još uvek traje kao USPON novih,

antimodernisti_kih, ratnonacionalisti_kih i fašisti_kih projekata i elita mo_i (grupe okupljene

oko Memoranduma SANU, Nove revije i sli_nih takozvanih nacionalnih projekata; politi_ke

nomenklature okupljene oko Slobodana Miloševi_a, Franje Tudjmana i ostalih novih takozvanih

nacionalnih vodja; podivljale i naoru_ane lumpenske takozvane paramilitarne oligarhije i mase).

Danas je mnogo šta još uvek krajnje neizvesno, ali je jedna stvar apsolutno izvesna: dok su

gore navedeni projekti i akteri na vlasti, produ_i_e i vladavina senki, fikcija (fiktivnog Ustava) i

fasada (fasadne federacije). U tom smislu, komediju tajnog Ustava trebalo je i shvatiti samo kao

vrh ledenog brega.

133

Cutanje pravnika

Ustav u formalnom smislu sam po sebi nije ni malo formalisti_an odnosno bezna_ajan.

Naprotiv, ovaj Ustav i njegovi brojni problemi, posebno problem izbora i uobli_enja

odgovaraju_eg, optimalnog dr_avnog uredjenja (unitarna dr_ava, federacija, konfederacija;

Savez srpskih dr_ava, Jugoslavija, Samostalna/suverena Srbija, Samostalna/suverena Crna Gora)

zahtevaju izuzetno razvijenu pravnu kulturu, znanje i tehniku.

Ustav u formalnom smislu, sa svom svojom kulturom, znanjem i tehnikom, me_utim, nu_no

postaje formalisti_an, bezna_ajan, kada i ukoliko njegovim brojnim problemima po_ne da se

pristupa bez prethodnog ili barem istovremenog problematizovanja odnosno dosezanja Ustava u

materijalnom smislu. A upravo tako rešavanju ovih problema pristupaju ne samo propagandni

aparati dr_ave, nego i najve_i deo pravni_ke struke odnosno profesije, i ne samo vladaju_e

politi_ke partije, nego i najve_i broj partija iz takozvane demokratske opozicije.

Primera za ovo je bezbroj. Tako, kada je o pravni_koj struci re_, ova, pod firmom

depolitizacije, po pravilu, cuti o najkrupnijim problemima prava i drustva. Centralna pitanja

ustavnog sistema (pa i pitanja odnosa izme_u Srbije i Crne Gore), ostaju i dalje otvorena,

nerasvetljena, nerešena, a u _i_u pretencioznih juristi_kih rasprava stavljaju se bezna_ajna ili

manje zna_ajna pitanja. Primera radi, na Pravnom fakultetu u Podgorici je, u novembru 1993-e,

u svega nekoliko dana, najpre, osporena i sama mogu_nost seminarskog bavljenja centralnim

pitanjima društva i dr_ave, a odmah potom pompezno odr_an nau_ni skup o problemima

lokalne samouprave.

Ni kada je o takozvanoj nacional-demokratskoj opoziciji re_, medjutim, stvari nisu ni malo

bolje: gde god su na teritoriji bivše Jugoslavije stvoreni REALNI uslovi za to, treba pristupiti

stvaranju SRPSKE odnosno srpskih dr_ava, izjavio je nedavno i Zoran Djindji_, jedan od

najaktivnijih lidera srbijanske nacional-demokratske opozicije. A da li prihvatanje re_ene

"realnosti" podrazumeva i prihvatanje nasilja (takozvanog civilizovanog preseljenja

stanovništva, etni_kog _iš_enja, genocida) putem kojeg je ta "realnost" proizvedena; da li se tim

134

putem nastala "realnost" odnosno dr_ava ikada i ikako mo_e da oslobodi svog konstitutivnog

(zlo)_ina; da li je, kao što to iskreno (?) veruje takozvana nacional-demokratska opozicija,

Velika Srbija odnosno Velika Hrvatska odnosno bilo koja druga zatvorena i agresivna etni_ka

dr_ava, na ovim prostorima, na drugi, demokratski na_in, uopšte i mogla da nastane; kona_no,

da li je uopšte mogu_e da, pri nepromenjenim pretpostavkama, ovakvu, letalnu sudbinu odnosno

"realnost" izbegne i sadašnji odnosno budu_i odnos Srbije i Crne Gore, o ovim i sli_nim

pitanjima Zoran Djindji_ i drugi zastupnici Velike Srbije, Velike Hrvatske i ostalih zatvorenih i

agresivnih etni_kih dr_ava (koje ve_ tre_u godinu za redom metastaziraju na teritoriji bivše

SFRJ), bestidno _ute.

Zbog toga, kao i zbog mnogo _ega drugoga, ve_ danas se mora jasno re_i: bez prethodne ili

barem istovremene promene agresivnih nacionalisti_kih re_ima, projekata i aktera na vlasti, ne

mo_e se do_i ni do one minimalne saglasnosti koja zna_i Ustav u materijalnom smislu; bez

Ustava u materijalnom smislu, pak, ni sve budu_e eventualne ustavnopravne forme i finese

(unitarna dr_ava, moderna federacija, asimetri_na federacija, konfederacija, mirno razdvajanje)

odnosno opcije (Savez srpskih dr_ava, Jugoslavija, Samostalna/suverena Srbija,

Samostalna/suverena Crna Gora), ne_e odma_i dalje od fikcije i fasade.

GEOPOLITIKA ZA SVAKOGA Balkan posle hladnog rata

135

Balkan je, posle hladnog rata, postao geopolitika za svakoga: svi znaju sve. Ova nova

popularna geopolitika po_inje da ostvaruje nemogu_i san starih demagoga: od svakoga prema

sposobnostima, svakome prema potrebama.

Razumevanje balkanskog haosa postaje najomiljeniji sport svih lumpena. Lumpenvlasti i

lumpenmase, lumpenministarstva i lumpeninstituti, lumpenprofesionalci i lumpenamateri, svi

ose_aju neodoljivu potrebu da se u ovaj sport uklju_e.

I, naravno, svi znaju sve: patrija, nacija, nacionalni interes, velike sile, zavere, nepravde

(posebno one protiv nas), sve ove teške teme, na neki _udesan na_in, za tili _as, i za svakoga,

postaju prozra_ne i lake.

Agresivni nacionalizam (etnocentrizam, ksenofobija, strah, agresija), kao i izopa_ena,

vulgarna, lumpenska samosvest (ose_ajnost, ponos, identitet), objašnjavaju masovnu psihologiju

ove lako_e. Ali tek aktivna, oligarhijska mo_ objašnjava njenu pravu prirodu, funkciju.

I najneverovatniji politi_ki odnosno geopoliti_ki preokreti postaju lako razumljivi,

prihvatljivi, kada ih izrekne vrhovna vlast.

"Sada je svima postalo jasno", postala je uvodna re_enica koja najavljuje da sledi ono što

MORA biti jasno (_ak i kada je sasvim nejasno). Elektronski mediji svake ve_eri uredno

objavljuju sutrašnje dnevne zapovesti. Demagogija pri tome poma_e da se zapovesti lakše

pretvore u uverenja. Iskustvo pokazuje da se zapovesti tako lakše trpe, a uverenja bezbolnije

menjaju: i lumpeni imaju dostojanstvo, samopoštovanje.

Od svih neverovatnih politi_kih odnosno geopoliti_kih figura balkanskih vrhovnika,

verovatno je najneverovatnija njihova KLIJENTELIZACIJA. Neverovatno je, naime, ali istinito:

istovremeno dok ubrzano privode kraju proces ekstremne klijentelizacije svojih novih entiteta

(takozvane Velike Srbije, takozvane Velike Hrvatske), balkanski vrhovnici, Slobodan Miloševi_

i Franjo Tudjman, u velikoj meri uspevaju da svojim vernicima prodaju rog za sve_u,

samoprikazuju_i se kao oni koji stvaraju odnosno brane svoje velike, nezavisne, i koji se pri tom

tobo_e ne saginju odnosno ne klecaju pod pritiskom velikih sila.

136

Anus mundi?

Do otkri_a nuklearnog oru_ja 1945-e, na delu je bila klasi_na GEOPOLITIKA, od tada, na

delu je nova TEHNOPOLITIKA: da li je i koliko je jedna zemlja/regija me_unarodno politi_ki

relevantna, danas sve manje zavisi od njenog geografskog polo_aja, a sve više od toga da li ona

poseduje ili ne poseduje nuklearno oru_je i takozvane strateške energente.

Ova velika promena baca pravo svetlo i na problem relevantnosti odnosno irelevantnosti

Balkana pre, za vreme i posle hladnog rata: Balkan jeste postao ANUS MUNDI, medjunarodno

odnosno tehnopoliti_ki irelevantan (preciznije, drugorazredno relevantan) odmah nakon otkrica

nuklearnog oruzja, ali su njegovi lokalni odnosno regionalni faktori, toga, na krvav na_in, po_eli

da bivaju svesni tek odnedavno, sa razbuktavanjem posthladnoratovskog balkanskog rata.

Na samom po_etku toga rata, balkanski vrhovnici su iskreno verovali u ve_ izgubljeni zna_aj

Balkana: Franjo Tudjman, nebrojeno puta i bezuspešno pozivaju_i u pomo_ ameri_ku Šestu

flotu; Slobodan Miloševi_, bezuspesno nude_i Sjedinjenim dr_avama i Rusiji, preko tadasnjeg

ministra inostranih poslova, Vladimira Jovanovi_a, u leto 1992-e, zajedni_ku komandu nad

Bosnom i Hercegovinom; Alija Izetbegovi_, proglašavaju_i suverenost odnosno gube_i rat zbog

naivne i nerealne, fundamentalisti_ke vere u retoriku ljudskih prava hriš_anske Evrope odnosno

Amerike.

Nakon svih ovih po_etnih razo_arenja, današnji bu_ni etnocentrizam balkanskih vodja ne

mo_e se druga_ije objasniti osim kao jaki narkotik, opijat. Lumpeni jednostavno moraju da

veruju da su u centru sveta (_ak i kada je o_igledno da nije tako). Ta vera je uslov lumpenskog

opstanka: za lumpenske vlasti ona je opravdanje, alibi za sve gubitke i neda_e, za lumpenske

mase ona je spas od praznine i besmisla.

Slepilo realkapitalizma

Eksponencijalni porast/pove_anje GUSTINE SVETSKOG SISTEMA, još jedna je velika

137

promena našeg vremena. Usled ovog porasta/pove_anja, danas nema ni jedne jedine ta_ke na

zemljinoj kugli za koju bi se moglo re_i da je APSOLUTNO irelevantna.

Tako i Balkan: prvobitno i ina_e tehnopoliti_ki irelevantan, vremenom, sa eskalacijom

odnosno internacionalizacijom Tre_eg balkanskog rata, i indirektno, preko nuklearne

("ruske/pravoslavne"), kao i preko naftne, ("islamske") veze (ne, dakle, direktno, sam po sebi),

po_eo je da postaje i medjunarodno relevantan.

Previdjanje nove tehnopolitike, dovelo je lokalne i regionalne (balkanske) faktore do njihove

po_etne greške. Previdjanje nove gustine svetskog sistema, pak, dovelo je i

medjunarodne/svetske faktore do njihove velike greške. Ukoliko se za prve mo_e re_i da su

fatalno PRECENILI, za druge se mo_e re_i da su neoprostivo POTCENILI zna_aj balkanske

regije. Previdjanje realne gustine svetskog sistema, potcenjivanje negativnog potencijala

balkanske krize, zakasnelo i neadekvatno reagovanje, ovako bi mogao da glasi najkra_i rezime

problemati_nog balkanskog dosijea velikih sila.

Paradoksalno je ali je i ta_no: upravo kada je, usred spektakularnog sloma komunizma,

dosegao vrhunac svetske, istorijske mo_i, pobedni_ki kapitalizam je po_eo da iskazuje i svoju

nemo_. Nesposobnost regulisanja balkanske krize samo je vrh ledenog brega. Ispod bu_ne

površine je nevidljiva ali ogromna sistemska slabost kapitalizma, njegova smanjena odnosno

izgubljena sposobnost upravljanja svetom.

Kvazibiološka adaptacija je oduvek bila osnovna sistemska prednost, vladavina kratkog nad

dugim rokom osnovna sistemska slabost kapitalizma kao istorijskog i svetskog sistema. Sve dok

je nacija-dr_ava bila jedina ili barem glavna ustanova socijalne regulacije, ukupan bilans sistema

bio je pozitivan. Prevlast transnacionalne regulacije, kao i odgovaraju_i porast gustine svetskog

sistema, proizveli su hroni_ni sistemski debalans odnosno deficit: slabosti su po_ele da se

uve_avaju, a prednosti da se tope.

Samo se time mo_e objasniti _injenica da takozvana medjunarodna zajednica, velike sile,

realkapitalizam, _ak i pored sopstvenog dugoro_nog interesa, nisu na vreme uo_ili pravi zna_aj

balkanske krize.

138

Da li _e realkapitalizam, iz ove i sli_nih kriza, nešto nau_iti, još uvek nije sasvim jasno. Ono,

me_utim, što ve_ danas jeste jasno, to je da upravo od toga u_enja, u velikoj meri zavisi ne samo

sudbina, izgled Balkana, nego i sudbina, izgled sveta.

PUZAJU_A DIKTATURA

O pravoj prirodi i funkciji najnovije mitologije prelaza

I ako je od zemlje _uda mnogo je: stara, komunisti_ka ideologija prelaznog perioda još se

nije ohladila, a nova, liberal-fašisti_ka mitologija prelaza ve_ se raspalila.

U širenju ove mitologije u_estvuju svi: i vlast i opozicija, i nomenklatura i mase, i fašisti i

liberali, i ideolozi i eksperti, i pravnici i ekonomisti. (Ekonomisti mo_da najviše: ekonomski

odnosno antiinflacioni program samouverenog i vlastoljubivog Dragoslava Avramovi_a

139

najnoviji je primer ove mitologije.)

"Treba još samo malo izdr_ati", to je osnovna poruka mitologije prelaza. Veliki cilj, dr_ava

svih pripadnika jednog etnosa, opravdava svaku cenu, svaku _rtvu, svako sredstvo.

Rat, masovna pogibija, emigracija, za ovu vlast ne predstavljaju nepovratni gubitak, nego,

naprotiv, odbranu ugro_ene nacije. Liberal-fašisti_ka segregacija (liberalizam samo za

pripadnike svoga, ne i za pripadnika tu_eg etnosa), _ak ni za najve_i deo opozicije ne predstavlja

najte_i oblik degradacije, nego tek nu_ni prelazni re_im do uspostavljanja pune demokratije.

Ratno-nacionalisti_ka destrukcija ekonomije, ni za mnoge ekonomiste nije apsolutni ekonomski

nonsens, nego tek neizbe_an mada nesre_an efekt procesa tranzicije.

Atipicna diktatura

Supstancijalno, mitologija prelaza je deo velike progresivisti_ke mitologije: tranzicija, prelaz

je uvek tranzicija, prelaz ka ne_em višem i boljem. U osnovi ove mitologije je kvazireligiozna,

eshatološka vera u neizbe_nost ljudskog progresa. U centru je ta vera oblikovana kao

protestantska etika rada i odgovornosti (Maks Veber), na periferiji (pa i kod nas) kao paganska

etika krvi i rata.

Funkcionalno, mitologija prelaza je jedna vrsta "opijuma za narod": rat, pogibija, emigracija,

glad, siromaštvo, oskudica, etni_ko _iš_enje, fašisti_ko nasilje, sve ove neda_e postaju utoliko

snošljivije ukoliko se iskreno veruje u njihovu privremenost, prelaznost, tranzitornost.

Na površini je buka, pena, retorika, logoreja ("tranzicija", "prelaz", "demokratija"), u dubini je

muk, tišina, inkubacija, konstitucija (atipi_na, puzaju_a diktatura): ve_ nekoliko dugih godina,

sporo, postupno, lepljivo, neprimetno, prikrada se i uspinje ova neobi_na kreatura. Dovoljno

ironi_no: ukoliko i jeste neka tranzicija, onda je to tranzicija od stare, komunisti_ke, ka novoj,

puzaju_oj, liberal-fašisti_koj diktaturi (ne, kako to tvrdi retorika prelaza, od izvikane,

komunisti_ke diktature ka _eljenoj, liberalnoj demokratiji).

U ovom procesu, rat je bio i ostao glavni konstitutivni, a istorija odnosno "istorijski interes

140

srpskog naroda" (_eljko Simi_) glavni manipulativni faktor. Kriti_ka društvena svest ovu

konstituciju odnosno manipulaciju ve_ je rasvetlila: rat kao "organizovani zlo_in" (Carls Tili),

istoriju kao "istoriju politi_ke mo_i" (Karl Poper).

Što je re_eno za rat uopšte, mo_e se re_i i za Tre_i balkanski rat koji još uvek plamti na

prostorima bivše SFR Jugoslavije: on je bio i ostao konstitutivan za sve elemente i strukture

nastaju_e odnosno puzaju_e diktature.

Taj rat je bio i ostao konstitutivan u procesu uspinjanja, legitimisanja, konsolidovanja novih,

antimodernisti_kih, agresivnonacionalisti_kih, fašisti_kih projekata i aktera (lumpenskih elita,

oligarhija i masa).

On je bio i ostao konstitutivan u procesu radjanja i uobli_avanja nove, ratnonacionalisti_ke

komandne privrede, i nove, nazadnja_ke socijalne strukture.

Aktivna pa _ak i samo pasivna podrška zlo_inu toga rata bila je i ostala konstitutivna u

procesu fermentacije _itave jedne relativno nove kulture, kulture etni_ke mr_nje i agresije.

Aktivan odnosno pasivan otpor tome ratu bio je i ostao konstitutivan u procesu radjanja i

uobli_avanja alternativnih, antinacionalisti_kih, antiratnih i antifašisti_kih projekata, grupa i

aktera.

Kona_no, i ma šta o tome mislili odnosno govorili pragmatici takozvane realpolitike, Tre_i

balkanski rat bio je i ostao (ili barem postao) konstitutivan i u procesu posthladnoratovske

promene svetske odnosno medjunarodne politike. "Civilizovane" i "necivilizovane nacije" samo

su grube i neta_ne generalizacije, fraze pomo_u kojih su svetske elite mo_i bez uspeha

pokušavale i pomo_u kojih još uvek bez uspeha pokušavaju da izbegnu svoj deo odgovornosti

za rat i ratne zlo_ine.

Vreme cuda

Puzaju_a diktatura samo je balkanski i još uvek ne sasvim izvestan segment uznemirenog

141

posthladnoratovskog sveta: sami termini "postkomunizam" i "postmoderna" upu_uju na ne malu

prazninu, ambivalentnost i neizvesnost.

Jedna je stvar, ipak, sasvim izvesna: neravnote_no odnosno daleko-od-ravnoteze stanje

ekološkog, biološkog i socijalnog sistema. U takvom stanju, da se poslu_imo metaforom Ilje

Prigozina, i najmanji pokret krila leptira u Pekingu mo_e da izazove zemljotres u Los Andjelesu.

U takvom stanju, njutnovsku fiziku smenjuje postnjutnovska fizika, determinizam

probabilizam, linearnost nelinearnost, rutinu _uda.

U takvom stanju pove_ava se i uloga subjektivnog odnosno moralnog faktora. (Što se pri tom

pove_ava i uloga mitologije progresa odnosno mitologije prelaza samo je na izgled _udno:

dogma o neizbe_nosti ljudskog progresa lukavstvo je negativnog politi_kog uma putem kojeg

ovaj demagoški odgovara na pove_anu ulogu subjektivnog faktora; puzaju_a diktatura i

mitologija prelaza još jednom se pokazuju kao neobi_an funkcionalni korelat, par.)

Alternativna odnosno kriti_ka društvena nauka na vreme je najavila nastupanje daleko-od-

ravnoteze stanja savremenog sveta. Analiza svetskog sistema Imanuela Volerstina, to je u_inila

još u vreme koje je izgledalo kao vreme kona_nog trijumfa liberalnog mita.

U najnovijim studijama odnosno predvidjanjima bli_e i dalje budu_nosti, ova analiza uputila

je na _etiri mogu_a alternativna scenarija izlaska iz teku_e krize savremenog svetskog

sistema do 2050-e: 1) nuklearno-ekoloski holokaust; 2) postmoderna, kvazifeudalna

fragmentacija; 3) neofašisti_ka centralizacija; i 4) novi kreativni odgovor (koji bi prihvatio

pre_ivele elemente moderne, odnosno liberalizma i socijalizma kao dva njena glavna toka).

_ak i slabije upu_eni lako mogu da prepoznaju elemente odnosno za_etke ovih scenarija u

dramati_nim protoscenarijima današnje balkanske krize: kompleks kvazifeudalne fragmentacije

i neofašisti_ke centralizacije je najrazvijeniji, nuklearni holokaust samo indirektno prisutan, novi

kreativni odgovor nejak mada odva_an.

Jaka inkubacija svetski relevantnih scenarija na ina_e tehnopoliti_ki odnosno

medjunarodnopoliti_ki irelevantnom ili u najboljem slu_aju drugorazredno relevantnom

balkanskom prostoru, posledica je pove_ane gustine i osetljivosti svetskog sistema: svet je sve

142

više jedan i jedinstven, pa _ak i onda kada se to ne shvata.

Puzaju_a diktatura jeste zanimljiva, atipi_na balkanska pojava. Mitologija prelaza jeste njena

ne manje zanimljiva pratilja. Ipak, zbog razloga koje smo izneli, ne bi bilo dobro da svetska

javnost nastavi da se ovim i sli_nim balkanskim zanimljivostima i dalje bavi samo kao

endemskim retkostima.

FAŠIZAM MEDJU NAMA Mit ili stvarnost?

"Fašizam" se kod nas danas upotrebljava prete_no politi_ki i ideološki (kao psovka, mit ili

tabu), a ne analiti_ki. Umesto puke osude i zgra_avanja, potrebno je, medjutim,

RAZUMEVANJE uslova u kojima se ovaj radja.

Kriti_ko razumevanje tih uslova moglo bi da zapo_ne i razumevanjem samih MITOVA

odnosno tabua koji se oko fašizma šire.

Tako bi, sasvim uslovno, moglo da se govori i o tri tipi_na mita o fašizmu: 1) onom koji

fašizam redukuje na njegove ekstremne simbole i instrumente (vodju, vodjstvo, aparat, teror),

iako je fašizam bio i ostao izrazito MASOVNI pokret odnosno poredak (najve_e zasluge za

rasvetljavanje ovog mita pripadaju Vilhelmu Rajhu i Toniju Dzadu); 2) onom koji fašizam

pogrešno poistove_uje sa ovom odnosno onom (nema_kom odnosno italijanskom, srpskom

odnosno hrvatskom) konkretnom nacijom, nacionalizmom, iako su generativni uslovi fašizma

bili i ostali bitno TRANSNACIONALNI; i 3) onom koji fašizam izvodi iz ljudske prirode, iako

je on bio i ostao kompleksan proizvod ISTORIJE.

Pitanje za raspravu moglo bi da bude i pitanje FUNKCIJE koju ovi i drugi mitovi odnosno

tabui imaju: nije li, naime, njihova funkcija upravo oslobadjanje mase odnosno "masovne

143

psihologije fašizma" od svesti o samoj sebi? I nisu li, zahvaljuju_i upravo ovoj funkciji, ti mitovi

odnosno tabui konstitutivni, a ne tek prate_i element fašizma. U ovom kontekstu bilo bi

zanimljivo ispitati vrste i funkcije mitova odnosno tabua o fašizmu ovde i danas.

Analiza aktera

Demitologizacija/detabuizacija predstavlja, medjutim, tek prvi korak u kretanju ka punijoj

spoznaji problema: pored oslobadjanja od mitova i tabua, potrebno je i POZITIVNO

razumevanje fašizma. Pozitivno razumevanje fašizma, pak, mogu_e je tek unutar razumevanja

CELINE savremenog sveta; najve_i broj mitova odnosno tabua o fašizmu nastaje i odr_ava se

upravo onda kada se ovaj posmatra izvan te celine.

Konkretnije govore_i, fašizam je ovde i danas mogu_e valjano razumeti tek kao sastavni deo

velike POSTHLADNORATOVSKE PROMENE Jugoisto_ne Evrope (Balkana), Evrope i sveta.

Ova velika promena ima, naravno, i svoju filozofsku (epistemološku), i svoju istorijsku, i

svoju ekonomsku, i svoju geopoliti_ku, i svoju politi_ku dimenziju. _ini se, ipak, da za našu

temu, posebno veliki zna_aj ima ANALIZA AKTERA posthladnoratovske promene Balkana,

Evrope i sveta, a unutar ove, posebno, analiza aktera nasilnog/ratnog raspada SFR Jugoslavije,

posebno, analiza SLOMA jugoslovenskih projekata i elita modernizacije (posebno poslednjeg

takvog, onog Anta Markovi_a), te analiza USPONA odnosno postepenog uspinjanja novih,

antimodernisti_kih, ratnonacionalisti_kih i fašisti_kih projekata i aktera u procesu

KOMPLEKSNE INTERAKCIJE I FUZIJE starih/novih politi_kih nomenklatura (posebno onih

Slobodana Miloševi_a i Franje Tudjmana) i takozvanih intelektualnih odnosno kulturnih elita

(posebno onih oko Nove revije i Memoranduma SANU); zatim, analiza nove komandne

privrede i nove nazadnja_ke odnosno podlo_ni_ke socijalne strukture/stratifikacije, te analiza

ekspanzije novih lumpenskih masa i novih, ratnonacionalisti_kih odnosno fašisti_kih oligarhija;

najzad, i (samo)kriti_ka analiza pozitivnih i negativnih iskustava antisistemskih, antiratnih i

antifašisti_kih projekta i aktera nastalih na tlu bivše odnosno SFR Jugoslavije.

144

Za našu temu, pak, centralni zna_aj imala je i ima brutalna instrumentalizacija ETNOSA: ova

je instrumentalizacija bila i ostala ne samo glavna poluga u procesu relativne legitimacije i

konsolidacije novih agresivnonacionalisti_kih postkomunisti_kih elita i re_ima, nego i glavna

veza u divljem braku izme_u tih elita i re_ima i starog, klasi_nog fašizma. Uz to, "etnos" je bio i

ostao predmetom oštrih teorijskih rasprava: za jedne je ovaj bio i ostao koncept koji sve

objašnjava, za druge, pak, koncept koji i sam tek treba da bude objašnjen.

Analiza (svetskog) sistema

Da li se u posthladnoratovskoj eri mo_e o_ekivati više ili manje demokratije odnosno

diktature pa i fašizma? Da li su tendencije haosa, nasilja i agresivnog nacionalizma odnosno

fašizma, samo lokalni i tranzitorni balkanski fenomeni, poreme_aji, ili je re_ o široj i trajnijoj

tendenciji svetskog sistema? Najzad, da li je ovo kod nas zaista fašizam, ili je, ipak, re_ o

ne_emu mnogo benignijem i bla_em? Za našu temu, ova tri pitanja bila su i ostala najzna_ajnija,

ali i najspornija.

Razli_ite teorijsko-metodološke skole, na ova pitanja nude razli_ite, pa _ak i sasvim suprotne

odgovore.

U svetsko-sistemskoj perspektivi Imanuela Volerstina fašizam se pojavljuje kao jedan od više

alternativnih scenarija bli_e i dalje budu_nosti savremenog sveta, a ne tek kao njegov lokalni

odnosno tranzitorni poreme_aj. U ovoj perspektivi i ratni odnosno nasilni raspad SFR

Jugoslavije pojavljuje se ne kao izolovan fenomen, nego kao inicijacija odnosno indukcija

jednog mnogo šireg i du_eg procesa, fenomena.

U vezi sa ovim su i slede_a zna_ajna pitanja.

To je, najpre, pitanje pojma odnosno definicije fašizma kao takvog, posebno pitanje njegovog

u_eg (idiografskog) i/ili šireg (nomotetskog) shvatanja. U_e, idiografsko shvatanje poistove_uje

fašizam sa njegovim prvim, nema_ko-italijanskim likom iz prve polovine ovog veka. Ovo

shvatanje je analiti_ki i politi_ki primamljivo, konformno, konformisti_ko, jer omogu_ava da se,

145

bez velikog analiti_kog truda i politi_kog rizika, poka_e i doka_e kako ovo ovde i danas,

navodno, nije fašizam.

To je, zatim, pitanje jednog mogu_eg šireg shvatanja fašizma, onog, naime, koje insistira na

JEDINSTVU fašizma u vremenu (prva generacija, druga generacija, n-ta generacija) i prostoru

(transnacionalna povezanost konzervativnih aparata centra i perifernih oligarhija i aparata),

zatim, jedno, na tome jedinstvu zasnovano, mogu_e razlikovanje razli_itih vrsta fašizma

(centralnog i perifernog, jakog i slabog, fašizma prve i druge odnosno n-te generacije), kao i

jedno mogu_e prepoznavanje i dijagnosticiranje balkanskog fašizma kao jednog specifi_nog,

perifernog fašizma druge (posthladnoratovske) generacije.

Kona_no, to je i pitanje teškog iskustva PERIFERNOG ANTIFASIZMA, posebno: 1) pitanje

(ne)dovoljnosti civilnog (nenasilnog), te pitanje (ne)legitimnosti i (ne)oportunosti oru_anog

otpora naoru_anom fašizmu; 2) pitanje zaštite perifernog antifašizma od mogu_e zloupotrebe od

strane imperijalnog, ne humanitarnog intervencionizma; i 3) pitanje povezivanja lokalnog i

MEDJUNARODNOG CIVILNOG DRUSTVA odnosno otpora, kao (jedino) mogu_eg

liberterskog odgovora na povezivanje lokalnog i medjunarodnog vojnog i politi_kog monopola.

DVOSTRUKA TAJNA LIBERAL-FAŠIZMA

146

Staro i novo posle hladnog rata

Balkanska postmoderna još uvek je ambivalentna. Iz amorfne politi_ke mase po_inju,

medjutim, da se pojavljuju i prvi jasniji obrisi. Liberal-fašizam je samo jedan od njih.

Po stepenu neobi_nosti i raširenosti, liberal-fašizam je, medjutim, i više od obrisa, relativno

novi idealni tip: sklonost da se uva_avanje, tolerancija, liberalizam rezervišu isklju_ivo za

pripadnike svog, a diskriminacija, nasilje, fašizam isklju_ivo za pripadnike tudjeg etnosa, skoro

da je opšta.

Ova sklonost ne karakteriše samo vlast, nego i najve_i deo takozvane nacionalne, ali i

takozvane demokratske opozicije: partije i grupe koje još uvek istrajavaju na univerzalnoj,

nediskriminatornoj primeni liberalne demokratije, gotovo u potpunosti su marginalizovane.

Liberal-fašizam nije više ni samo stvar politike. Na Balkanu, a i šire (samo u nešto

druga_ijem obliku), on kao da je postao duh vremena: opojna mešavina liberal-fašizma jednako

je omiljena kod akademika i kod lumpena.

Kona_no, sve je manje nade da bi ovaj jaki opijat mogao ostati samo prolazni poreme_aj.

Konstitucija, ne tranzicija, njegova je prava priroda i funkcija.

Po neobi_noj mešavini liberalizma i fašizma, _ini se kao da je ovaj tip postao neka vrsta

neo_ekivanog, ironi_nog i izokrenutog ispunjenja _uvene teorije konvergencije: fašizam, ne

kapitalizam, levak je Moderne.

Veliki broj socijalnih i politi_kih analiti_ara ve_ je primetio i imenovao ovu neobi_nu,

relativno novu mešavinu: "ekstremni etnonacionalisti_ki demokratski re_imi" (Djovani Arigi);

"demokratski fašizam" (Imanuel Volerstin); "demokratura" (od DEMOkratija i diktaTURA);

"srednjoevropski fašizam niskog napona" (Rastko Mo_nik); "fašizam koji koristi liberalnu

retoriku i taktiku" (T. Kulji_); "liberal-fašizam" (autor ovog teksta).

Najve_i broj gornjih i sli_nih imena, medjutim, ne ide dalje od percepcije odnosno

deskripcije. Prava prirode i funkcija, u njima se naj_eš_e i ne pominje. Sfinga balkanskog (i

147

svetskog) liberal-fašizma i dalje zbunjuje, izaziva.

U nastavku se sa_eto izla_e i obrazla_e jedan mogu_i odgovor na taj izazov: dvostruka tajna

liberal-fašizma rasvetljava se kao svetsko-sistemska tajna konkretnog prostora (tajna

poluperiferije) i vremena (tajna postmoderne).

Tajna (polu)periferije

Stari, klasi_ni, nema_ko-italijanski fašizam prve polovine ovog veka, inkubirao je u samom

centru svetskog sistema. Privredno, politi_ki i vojno jak, on je i mogao da predstavlja stvarni, ne

samo retori_ki izazov za medjunarodni poredak. Odgovor medjunarodnog poretka bio je totalan.

Novi, posthladnoratovski fašizam, spontano, ali i organizovano, premešta se ka periferiji

Evrope odnosno poluperiferiji sveta. Balkan je i u tom pogledu paradigmati_an.

Po stepenu destruktivnosti i brutalnosti, posthladnoratovski odnosno periferni fašizam ni

malo ne zaostaje za svojim prethodnikom. Po ukupnoj privrednoj, politi_koj i vojnoj snazi, on

je, medjutim, daleko iza njega: periferni fašizam druge generacije je slab, podlo_an, zavisan.

Zato ne treba da _udi neobi_an spoj to jest istovremeni antagonizam i klijentelizam izme_u

centralnih demokratija i perifernih diktatura.

U svakom slu_aju, periferan, slab, zavisan, klijentski status, glavni je spoljašnji odnosno

medjunarodni faktor zbog kojeg periferni fašizam ovde i danas koristi liberalnu retoriku i

taktiku. I Slobodan Miloševi_ i Franjo Tudjman veoma dobro znaju da bez podrške

Medjunarodnog monetarnog fonda odnosno Sjedinjenih ameri_kih dr_ava ni njihova vlast ne bi

bila dugove_na.

Neobi_no koriš_enje liberalne retorike i taktike od strane današnjihih balkanskih i drugih

fašista, ima, me_utim, i svoje zna_ajno unutrašnje objašnjenje: nakon masovnog iskustva i

sloma antiliberalnog komunizma, naime, svaka antiliberalna demagogija i retorika, barem za

izvesno vreme, potrošena je, liberalna demokratija postala je moda. Tako je i zbog specifi_ne

unutrašnje konjunkture došlo do neobi_nog liberal-fašisti_kog spoja.

148

Tajna postmoderne

Jedna od posledica posthladnoratovske periferizacije fašizma bila je po_etna iluzija, _ak

euforija opšte demokratizacije: daleko od iskustva bogatog i demokratskog centra, etni_ka

mr_nja i nasilje olako su otpisani kao tobo_e samo nu_an prolazni poreme_aj na putu od

diktature do demokratije.

Kada se kona_no uvidelo da nije tako, bilo je ve_ kasno. Umesto korekcije došlo je do

retardacije. Liberalizam, medjunarodni ideološki hegemon, radije pravi korak nazad, nego što

ima snage da se suo_i sa samim sobom. Euforiju smenjuje latentni rasizam, univerzalnost

liberalne demokratije partikularnost civilizacije. Na izmišljenoj razlici izme_u "civilizovanih i

necivilizovanih naroda" po_inje da _ivi i medjunarodna diplomatija, i etablirana nauka.

Na toj razlici po_inje da se radja i nova, posthladnoratovska, antagonisti_ko-klijentelisti_ka

veza izme_u konzervativnih latentno rasisti_kih krugova centra i reakcionarnih liberal-

fašisti_kih krugova periferije.

Još opasnije: iluzija opšte demokratizacije i retorika "civilizovanih i necivilizovanih naroda"

prikrivaju najzna_ajniju _injenicu našeg vremena i najve_u tajnu postmoderne, _injenicu da

haos, mr_nja, nasilje na (polu)periferiji nisu više samo lokalni i tranzistorni, nego svetski i

postmoderni fenomeni.

Savremeni svetski sistem je 1990-ih, u celini i u proseku, u ve_oj meri iscrpljen i neupravljiv

nego što je bio u proteklih pedeset godina.

Znaci ove iscrpljenosti i neupravljivosti jesu samo spoljašnji i periferni, ali su uzroci

unutrašnji i sistemski. Zbog toga i novi kreativni odgovor mora biti i jeste (anti)sistemski.

Konzervativni odgovor nije samo osudjen na neuspeh, nego je i opasan. Nikakva nova

gvozdena odnosno elektronska zavesa ne bi mogla da spre_i nuklearni ili ekološki holokaust.

Svet ce biti ili demokratski ili ga nece biti.

U ovom ili-ili, preiscrpljenom i preosetljivom stanju svetskog sistema, pove_anu ulogu

149

dobija i subjektivni faktor uopšte i moralni faktor posebno. Ideološke kontradikcije sistema

postaju o_iglednije, njegovi iznudjeni odgovori neuverljiviji, moralne dileme te_e. Liberal-

fašizam je i u tom pogledu odli_an primer.

Liberal-fašizam odr_ava koliko iluzija zatvorenog društva, toliko i imobilizacija morala. I

ovu iluziju i ovu imobilizaciju, pak, najdelotvornije otklanja svest celine odnosno svest planete.

Tek se sa stanovišta ove celine/planete, naime, mo_e jasno videti odnosno osetiti sva moralna

te_ina, nepodnošljivost i neodr_ivost liberal-fašizma.

PRAVO, SILA, ISTORIJA Od prava naroda na samoopredeljenje

do etnickog ciscenja i genocida

Pravo naroda na samoopredeljenje, jedno je od osnovnih na_ela savremenih medjunarodnih

odnosa i jedno od osnovnih pravila savremenog medjunarodnog prava. Kao takvo, kodifikovano

je i garantovano i Poveljom Ujedinjenih nacija.

Oko ovog prava KAO TAKVOG gotovo da i nema spora: svi se na to pravo RETORICKI

pozivaju i svi to pravo svima RETORICKI priznaju. Sporovi i sukobi oko tog prava nastaju tek

150

u toku njegove PRAKTICNE PRIMENE.

Tako, od samog po_etka savremenog svetskog sistema, pravo naroda na samoopredeljenje,

kao i svako drugo pravo i na_elo tog sistema, uostalom, bitno je ograni_eno i deformisano

DVOSTRUKIM STANDARDOM i realpolitikom velikih sila: Quod licet Iovi, non licet bovi!

Potiskivanju sklona zapadna civilizacija, zaboravila je da je i ovo pravo, sve do kraja Drugog

svetskog rata!, bilo rezervisano isklju_ivo ili prete_no za pripadnike belih naroda: kolonijalna

administracija nad pripadnicima drugih naroda, prema zvani_noj doktrini, nije bila ništa drugo

do civilizacijska misija i milosrdje Zapada.

U tesnoj vezi i preplitanju sa dvostrukim standardom i realpolitikom velikih sila je i

HEGEMONIJALNA INSTRUMENTALIZACIJA: mogu_e je i _ak verovatno, naime, da Vudro

Vilson i Vladimir Iljic Lenjin, prilikom proklamovanja prava naroda, nisu imali na umu ništa

drugo osim same ove proklamacije, ali je isto tako sasvim sigurno da je ovo njihovo

proklamovanje odnosno zalaganje odigralo klju_nu ulogu u uspinjanju ameri_ke odnosno

sovjetske hegemonije. Zato je _ak i nesporna emancipatorska energija antikolonijalnih pokreta,

pa _ak i univerzalizacija prava naroda nakon Drugog svetskog rata, završila pre i više kao

sredstvo uspostavljanja i širenja te hegemonije (u njenoj borbi protiv stare, opadaju_e

hegemonije Velike Britanije), nego kao stvarna emancipacija i univerzalizacija.

Od samog po_etka, pravo naroda na samoopredeljenje izlo_eno je i najrazli_itijim oblicima

zloupotrebe. Genocid je bio i ostao NAJGORI, EKSTREMNI, LETALNI OBLIK TE

ZLOUPOTREBE. Ponavljanje genocida odnosno etni_kog _iš_enja na Balkanu posle hladnog

rata, pak, samo je još jedan od predznaka smrti koji upozoravaju na politi_ku i moralnu

iscrpljenost aktuelnog (SAD) hegemonijskog ciklusa i Moderne uopšte.

Degeneracija o kojoj je re_ je svetsko-sistemska, civilizacijska, ali je retorika lokalna,

specifi_na. Cinizam lokalnih balkanskih vodja mo_da i najbolje razotkriva svu iscrpljenost

Moderne. "Poštuje se pravo ja_eg, ne pravo na samoopredeljenje" (Zoran Lili_, Pobjeda, 11.

mart 1994.): kada je ovo bio u stanju da izrekne i onaj koji spada u najodgovornije zbog

divljanja prava ja_eg ovde i danas, to onda mora da nešto govori i o opštem stanju i duhu

151

vremena.

Etika i ludilo krajnjeg cilja

Demagogija "prava naroda" aktuelnih balkanskih vodja (posebno onih najmo_nijih:

Slobodana Miloševi_a i Franje Tudjmana), mo_e se sa_eti odnosno demaskirati i pomo_u

slede_a tri kriti_ka stava: 1) Nije sporno samo pravo (srpskog, hrvatskog ili bilo kog drugog

naroda) na samoopredeljenje kao takvo odnosno kao cilj (kako to uporno pokušavaju da prika_u

Mihailo Markovi_ i drugi visoki propagandisti re_ima), nego je sporno odnosno nelegitimno

pravo ja_eg, sila, nasilje, rat kao SREDSTVO I CENA za ostvarivanje toga prava/cilja; 2) Nije

dovoljno da se samo retori_ki priznaju jednaka PRAVA DRUGIH (kako to demagoški i bez

prestanka _ine naši propagandisti), nego je potrebno i stvarno, fakti_ko, prakti_no priznanje i

uva_avanje tih prava; i 3) Nije nacija-dr_ava jedini modus odnosno oblik zadovoljenja prava

naroda na samoopredeljenje (kako to implicitno, ali i eksplicitno uveravaju propagandisti "svih

ovih odnosno onih u jednoj dr_avi" odnosno "svih nezavisnih bez obzira na sredstva i cenu"),

nego su to I DRUGI POLITICKI MODALITETI (autonomija, federacija, konfederacija,

specijalni status, me_unarodne garancije).

Najdublji osnov demagogije o kojoj je re_, u onome je što je još Maks Veber, u svom

kratkom spisu Politika kao poziv, nazvao "etikom krajnjeg cilja". Nisu u pravu oni koji

Slobodana Miloševi_a, Franju Tudjmana i druge neodgovorne balkanske vodje brane od tobo_e

subjektivne, subjektivisti_ke, pristrasne, opozicione "demonizacije": po Maksu Veberu,

najve_em sociologu vlasti, demonska sklonost vlasti je direktna posledica etike odnosno ludila

krajnjeg cilja i, kao takva, bitna, konstitutivna je karakteristika svake, posebno nedemokratske

vlasti. Na demonsku prirodu vlasti nadovezuje se i njena sklonost ka istoricizmu i mistici:

umesto skrušenosti, priznanja i odgovornosti zbog smrti stotina hiljada i izgnanstva miliona

ljudi, nudi se nadiskustvena i nadindividualna Istorija odnosno Nacija-Dr_ava.

"Na_elo nacionalne dr_ave ne samo da je neprimenljivo nego nikada nije ni bilo jasno

152

shva_eno. Ono je mit. Ono je iracionalan, romanti_an i utopijski san, san naturalizma i

plemenskog kolektivizma." Kada, pak, demonski neodgovorna vlast, ipak, i bez obzira na

sredstva i cenu, odlu_i da na_elo, mit, san nacionalne dr_ave ostvari, tada istorija postaje

"istorija medjunarodnog zlo_ina i medjunarodnog ubistva (uklju_uju_i, istina i neke pokušaje

njihovog obuzdavanja)." (Karl Poper: Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji II) Upravo zato je i

medjunarodno pravo odnosno Deklaracija o principima medjunarodnog prava o prijateljskim

odnosima i saradnji dr_ava iz 1970-e i uravnote_ila na_elo nacionalne dr_ave, pravo na

samoopredeljenje i pravo na otcepljenje, sa na_elom teritorijalnog integriteta i nenasilnog

rešavanja medjunarodnih sporova i problema.

GENOCID I ETNICKO CISCENJE predstavljaju samo ekstremnu, ali sasvim logi_nu

konsekvencu onog idejnog i politi_kog stava koji je širio i koji još uvek širi pogrešno uverenje

da je DRZAVA bila i ostala jedini mogu_i modus odnosno oblik zadovoljenja prava naroda na

samoopredeljenje. Apsolutno je nedovoljna i neuverljiva, ako ne i licemerna, odbrana onih koji

danas pokušavaju da nas uvere kako navodno "nisu znali" (Dobrica _osi_): ukoliko zaista nisu

znali, otkud im onda bo_anska pretenzija na status "oca nacije" i poznavaoca Istorije; ukoliko su

znali, ili su mogli odnosno morali znati, otkud im onda tolika volja poricanja.

Postvestfalska evolucija?

Realpolitika, hegemonijalna instrumentalizacija, etika odnosno ludilo krajnjeg cilja, to su bile

i ostale konstante politike odnosno vlasti kao takve. Genocid i etni_ko _iš_enje, me_utim,

specijalnost su dvadesetog veka: eksponencijalno pove_ana gustina odnosno osetljivost svetskog

sistema, eksponencijalno je pove_ala i verovatnost degeneracije odnosno letalne zloupotrebe

prava naroda na samoopredeljenje.

Imaju_i na umu upravo ovu, letalnu korelaciju, tako jako i jasno izra_enu u tekucem

balkanskom ratu, Dzozef Naj (Joseph Nye), jedan od najcenjenijih analiti_ara savremenih

medjunarodnih odnosa, nedavno se, u broju 2 za 1992-u jednog od najpoznatijih casopisa za

153

medjunarodne odnose Foreign Affairs, eksplicitno zalo_io za uravnote_enje prava naroda na

samoopredeljenje medjunarodnopravnom legislaturom i jurisprudencijom ljudskih prava,

odnosno za jednu vrstu postvestfalske evolucije medjunarodnog sistema (Vestfalskim mirom

1648-e, utemeljeno je pravo naroda odnosno dr_ava, a preko ovoga i savremeno medjunarodno

pravo i savremeni medjunarodni odnosno medjudr_avni sistem uopšte): "Svetski poredak se

posle hladnog rata menja [...] Mo_ postaje multidimenzionalna, strukture kompleksnije, dr_ave

poroznije [...] Naglo pove_anje transnacionalnih komunikacija, migracija i ekonomske

medjuzavisnosti ubrzava eroziju klasi_nog poimanja [prava naroda i drzava na

samoopredeljenje] i produbljuje jaz izmedju norme i stvarnosti. Medjunarodne institucije

postupno evoluiraju u postvestfalskom pravcu."

Postvestfalski pravac nije, medjutim, jednosmeran, jednozna_an: nova svetska politika mo_e

biti demokratska, ali i nedemokratska, totalitarna, autoritarna, levijatanska; pravo naroda na

samoopredeljenje mo_e se ograni_iti u ime demokratske, ali i u ime nedemokratske

medjunarodne odnosno svetske politike; liberalnodemokratsko iskustvo odnosno na_elo zaštite

društva od dr_ave zadr_ava puni smisao i na medjunarodnom odnosno svetskom planu.

Predlog ljudskih prava Dzozefa Naja, zbog toga, ne rešava suštinu problema: preuzak je i kao

takav podlo_an razli_itim oblicima nedemokratskih instrumentalizacija. MEDJUNARODNO

CIVILNO DRUSTVO je, po mišljenju autora ovog teksta, širi i pouzdaniji koncept odnosno

oslonac u nasušno potrebnom balansiranju prava naroda i u DEMOKRATSKOM

postvestfalskom kretanju uopšte: tek kao sastavni deo medjunarodnog civilnog društva

(transnacionalnih mre_a antisistemskih, posebno mirovnih i ekoloških pokreta), i ljudska prava

mogu izbe_i nedemokratske instrumentalizacije.

154

OPTU_NICA Strategija niskog napona

Posle Drugog svetskog rata, Juzna Amerika je postala prava paradigma: zavisni razvoj,

nerazvoj, autoritarna, neofašisti_ka politika, za_arani krugovi siromaštva i diktature, ideologija

takozvane nacionalne bezbednosti, najkra_i je rezime ove paradigme. Originalni element ove

paradigme je i takozvani niski napon odnosno intenzitet: na konflikt niskog napona/intenziteta

(bune i ustanke gradskih i seoskih proletera i indiosa, antioligarhijske pokrete pauperizovanih

intelektualaca i srednjih klasa, gradsku i seosku gerilu), vladaju_e grupe odgovaraju vojno-

policijskom doktrinom odnosno strategijom niskog napona (militarizacijom policije,

politizacijom vojske, dr_avnim terorizmom). Takozvani nekontrolisani ekstremni elementi,

paravojske, eskadroni smrti, nestali, najvidljiviji su i najpoznatiji ekscesni oblici odnosno u_inci

ove strategije, a ekonomska, politi_ka i ideološka podrška konzervativnih aparata i korporacija

bogatog demokratskog centra (posebno onih iz Sjedinjenih ameri_kih dr_ava), manje su vidljiva

ali odlu_uju_a pozadina.

Ekonomska i politi_ka komparativistika ve_ je uo_ila veliku suštinsku sli_nost izmedju

Ju_ne Amerike i Jugoisto_ne Evrope (Balkana) posle hladnog rata: strategija niskog napona je

samo jedan, mada najreljefniji element ove sli_nosti.

Intuicija i dokumentacija

Strategiju niskog napona kao element posthladnoratovske balkanske zbilje, prvi je i intuitivno

155

opisao Rastko Mo_nik iz Ljubljane: još 1990-e, dakle i mnogo pre pojave etni_kog _iš_enja, on

je novi postkomunisti_ki trend opisao kao "fašizam niskog napona". Danas o

posthladnoratovskoj balkanskoj strategiji odnosno politici niskog napona, postoji, na _alost, i

obimna odnosno uverljiva empirijska evidencija odnosno dokumentacija.

Najve_e zaluge za formiranje ove evidencije/dokumentacije u Srbiji i Crnoj Gori imao je

odnosno ima FOND ZA HUMANITARNO PRAVO iz Beograda. Izveštaj ovog Fonda

"Razmena stanovništva: vojvodjanski Hrvati za Srbe iz Hrvatske" (objavljen kao specijalni

dodatak nedeljnika Vreme, broj 163. od 6. decembra 1993-e), pak, za našu temu je od najve_eg

zna_aja. Zbog izuzetnog zna_aja, navodimo nešto opširnije izvode iz zaklju_nog dela ovog

izveštaja: "Istra_eni slu_ajevi iseljavanja vojvodjanskih Hrvata i Srba sa ratom nezahva_enih

podru_ja Hrvatske pokazuju da je politi_ka ideja o preseljavanju stanovništva gotovo ostvarena.

Masovno preseljavanje provedeno je tokom juna, jula i avgusta 1992-e godine. Prema

procenama iz nekoliko nezavisnih izvora, više od 10 000 vojvodjanskih Hrvata je u to vreme

razmenilo svoju imovinu za imovinu Srba iz Hrvatske. Preseljavanje je provedeno pod

pritiskom! Na po_etku rata batinama su izdvajani vojvodjanski Hrvati koji treba da se isele. Za

zastrašivanje ve_ine anga_ovani su Vojislav Šešelj, Srpska radikalna stranka, militantne grupe

izbeglica i lokalne vlasti koje po pravilu _ine lokalni radikali i izbeglice. Sve sa znanjem vlasti

Republike Srbije. U praksi je primenjen terorizam slabijeg intenziteta: miniranje, podmetanje

eksploziva, bombi ili po_ara pod uslovom da se ne uništi imovina. Pravilo je strogo poštovano

[...] Za ovaj izveštaj Fond za humanitarno pravo raspola_e dokumentacijom koja sadr_i 70

intervjua sa ljudima _iji identitet Fond dr_i u poverenju, podatke i informacije koje su objavili

dnevni listovi Politika i Borba, nedeljnici NIN i Vreme, kao i dva izveštaja o slu_ajevima

ugro_avanja li_ne i imovinske sigurnosti Hrvata koje je grupa beogradskih intelektualaca, u julu

i avgustu 1992. godine, uputila ministarstvu za pravdu i za ljudska prava SR Jugoslavije."

Pa_ljivija analiza otkriva isti obrazac (strategiju niskog napona) i u nizu drugih, javnosti

poznatih _injenica: u antimuslimanskom i anticrnogorskom teroru i privremenom zaposedanju

Pljevalja u leto 1992-e; u otmici dvadesetšest gradjana Srbije i Crne Gore nesrpske nacionalnosti

156

u Štrpcima 27. februara 1993-e; u politi_kom, medijskom i policijskom antimuslimanskom i

anticrnogorskom teroru prilikom hapšenja lidera Stranke demokratske akcije po_etkom 1994-e.

U svim ovim i mnogim sli_nim slu_ajevima, "primenjen je terorizam slabijeg intenziteta":

selektivno zlostavljanje i zastrašivanje, inscenacija takozvanih ekstremnih nekontrolisanih

elemenata, supervizija lokalnih i centralnih vlasti.

Svesna dr_avna politika

Svest o optu_uju_im _injenicama, makar i u negativnom obliku, po_ela je da dopire i do

pripadnika vladaju_e nomenklature. Prema Pobjedi od 27. marta 1994-e, u negiranju je

najeksplicitnija bila Milica Pejanovi_-Ðuriši_, podpredsednica vladaju_e partije: "Pojedina_ni

slu_ajevi koji su ovdje [na Savetu Republike Crne Gore za zaštitu prava pripadnika nacionalnih i

etni_kih grupa] danas iznijeti nijesu dovoljno ubjedljivi da bi se na osnovu njih optu_ivala vlast

u Crnoj Gori da je nedemokratska, nesposobna i nespremna da štiti sve svoje gradjane".

Predsednik i ministar su bili oprezniji; primenili su nešto suptilnije oblike negacije: demagogiju

istoricizma (Momir Bulatovi_: "zlo vrijeme") i mitologiju ratnog okru_enja (Slobodan Tomovi_:

"pravo je _udo da se refleksi silovitog po_ara nijesu _eš_e osjetili u Crnoj Gori").

Mit ratnog okru_enja, u najtešnjoj je vezi sa centralnim mitom niskog napona, mitom

takozvanih nekontrolisanih ekstremnih elemenata. Iz naizgled haoti_ne zbrke _injenica

(Hrtkovci 1992-e, Štrpci 1993-e, Sand_ak 1994-e), pojavljuje se obrazac koji teško optu_uje:

takozvani nekontrolisani ekstremni elementi samo su alibi i instrument, terorizam niskog napona

tehnologija Ministarstva unutrašnjih poslova, etni_ko _iš_enje svesna dr_avna politika.

Ne samo, dakle, da su ovi "pojedina_ni slu_ajevi dovoljno ubjedljivi da bi se na osnovu njih

optu_ivala vlast u Crnoj Gori da je nedemokratska, nesposobna i nespremna da štiti sve svoje

gra_ane", nego su oni dovoljno ubedljivi i da bi se ta vlast "optu_ivala" da je glavni sponzor

nasilja. Jedina razlika je u tome što je u Bosni i Hercegovini to sponzorstvo (sve tri vlasti)

sasvim providno, dok je u Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj ono još uvek prikriveno retorikom

157

gradjanske dr_ave i demokratije.

Optu_nica

Krivi_nopravnim terminima govore_i: postoje osnovi sumnje odnosno osnovana sumnja da

su ove vlasti po_inile i da još uvek _ine krivi_no delo etni_kog _iš_enja odnosno genocida.

Od njihovih sudija odnosno javnih tu_ilaca, me_utim, preterano je o_ekivati pokretanje

istrage odnosno podizanje optu_nice.

Me_unarodna realpolitike baca senku sumnje i na tek osnovani Medjunarodni krivi_ni sud za

ratne zlo_ine u bivšoj SFRJ: prema glasinama koje se šire, takozvani medjunarodni pregovara_i

su Slobodanu Miloševi_u i Franji Tudjmanu (kao i njihovim pomaga_ima u Bosni i Hercegovini

i Crnoj Gori), u zamenu za pove_anu koopertativnost, obe_ali amnestiju.

I pored toga, ostaju barem još tri dobra razloga zbog kojih prikupljanje i _uvanje

dokumentacije (o genocidu i o drugim zlo_inima vlasti) zadr_ava punu vrednost odnosno puni

smisao.

Prvi razlog je pravnotehni_ki: u slu_aju da do doma_eg odnosno medjunarodnog

suda/sudjenja ipak dodje, na raspolaganju treba imati pravno valjane, korektne, o_uvane i

upotrebljive indicije odnosno dokaze.

Drugi razlog je civilnodruštveni: u slu_aju da ni do doma_eg ni do medjunarodnog suda

odnosno sudjenja UBRZO ne dodje, dokumentaciju o genocidu i o drugim zlo_inima vlasti

(proširenu zbog amnestije i na odgovaraju_e medjunarodne krugove odnosno pomaga_e), treba

uklju_iti u medjunarodnu civilnodruštvenu komunikaciju, a ovu (komunikaciju) dalje treba

razvijati kao pritisak odozdo na lokalne i medjunarodne vlasti kako bi U DOGLEDNO VREME

do sudjenja odnosno suda ipak došlo.

Tre_i razlog je eti_ki i bezuslovan: _ak i u slu_aju da ni do kakvog krivi_nopravnog

suda/sudjenja nikada i ne dodje, naime, dokumentacija odnosno svest o velikom zlo_inu se mora

sa_uvati kao oblik (makar i nejak) moralnog protesta i kao dokaz (makar i ograni_en) o

158

o_uvanju humane supstance na ovim prostorima.

SAN GROFA DRAKULE Ekonomija jeftinog rada

"Imamo najjeftiniju radnu snagu i upravo na toj _injenici treba da gradimo budu_nost [...]

mese_na zarada prose_nog jugoslovenskog radnika (je) 50 maraka, što predstavlja dan rada u

Nema_koj. Pa ako sada ne mo_emo da budemo profitabilni, kada _emo" (Dragoslav Avramovi_,

Konferencija menad_era Jugoslavije, Borba, 4. mart 1994-e).

Izostajanje bilo kakve ozbiljnije kriti_ke analize odnosno reakcije na ovu izjavu Dragoslava

Avramovi_a, više je nego simptomati_no: o stanju duha naše politi_ke i stru_ne javnosti, to

_utanje govori mnogo više nego bezbrojne takozvane analize i deklaracije.

159

Ponašanje politi_ke javnosti pri tome je bilo i ostalo najmanje enigmati_no: u programima

vladaju_ih partija, "socijalizam" nikada nije ni bio nešto više od demagogije i propagande, a

za_eci genuino socijalisti_kih odnosno socijaldemokratskih projekata kod nas su do danas ostali

nerazvijeni, marginalni.

Ponašanje vladaju_e stru_ne odnosno ekonomske javnosti nešto je zanimljivije: njena

kriti_nost, i kada je ima, po pravilu, ne prelazi okvire vladaju_e ekonomske mitologije. Zbog

toga je razumevanje ove mitologije bilo i ostalo conditio sine qua non razumevanja vladaju_e

ekonomije.

Povratak Vlada Cepeša

Vladaju_i ekonomisti vole da veruju odnosno pretpostavljaju da je njihova nauka/struka

odvojena od politike i ideologije: ovo VERUJU spada u samo središte vladaju_e ekonomske

mitologije. Navodna nepolitizovanost odnosno neideologizovanost ekonomije je glavni oblik

njene stvarne politizovanosti i ideologizovanosti: slika privrede i društva BEZ ideologije i

politike, krajnje je nerealna i iskrivljena.

Tako se medju našim vladaju_im ekonomistima danas _ak i ne postavlja pitanje politi_kog

odnosno ideološkog POREKLA naše "najjeftinije radne snage", kojom se Dragoslav Avramovi_

onako bestidno hvališe: da li je "mese_na zarada prose_nog jugoslovenskog radnika (od) 50

maraka, što predstavlja (samo) dan rada u Nema_koj" uopšte mogla biti formirana BEZ

agresivnog nacionalizma, gra_anskog rata, puzaju_e diktature, etni_kog _iš_enja, fašizma, terora

i straha, to se Dragoslav Avramovi_ i njegovi ograni_eni kriti_ari iz kruga vladaju_ih

ekonomista, uopšte i ne pitaju. Jasno je i zbog _ega: i samo postavljanje tog pitanja, razgolitilo

bi svu navodnu nepolitizovanost odnosno neideologizovanost vladaju_e ekonomije, kao i

najdirektniju kolaboraciju vladaju_ih ekonomista.

Politi_ko i ideološko poreklo jeftinog rada mo_e da rasvetli tek neko šire, alternativno i

kriti_ko stanovište: jedno takvo je i ono koje zastupa teorija svetskog sistema odnosno istorija

160

dugog trajanja.

Teorija svetskog sistema upu_uje na svetsko-sistemsku matricu realkapitalizma: tr_išna

privreda i demokratija u centru, tr_išna ILI komandna privreda i dikatura na (polu)periferiji.

Autoritarne ideologije, pokreti i poretci nisu izuzetak, nego pravilo u privrednom i društvenom

razvoju (polu)periferije. Komparativisti znaju da je to bio slu_aj ne samo sa (preovladjuju_e)

neuspešnim, nego i sa (redje) uspešnim putanjama razvoja, Japanom (feudalizam,

tradicionalizam) ili Ju_nom Korejom (nacionalizam, etatizam), da pomenemo samo one

najpoznatije.

Istorija dugog trajanja, pak, upu_uje na istorijske korene cikli_ne dinamike (polu)periferije. U

slu_aju Isto_ne odnosno Jugoisto_ne Evrope (Balkana), to je ono _uveno "drugo kmetstvo" o

kojem je pisao Fernan Brodel: u trenutku kada je Zapadna Evropa zapo_ela evoluciju od

feudalizma prema kapitalizmu, Isto_na Evropa je, usled unutrašnjih slabosti i spoljašnjih

zavisnosti, po_ela ponovo da pada u feudalizam. Poslednje takvo "drugo kmetstvo" bio je

komunizam, a kako sada stvari stoje, nisu mali izgledi da i postkomunizam (barem onaj na

Balkanu) bude opet nešto sli_no.

"Najnovija istra_ivanja javnog mnjenja u Rumuniji pokazuju da postoje tri istorijske li_nosti

sa kojima se identifikuje jedan (ne tako mali) broj rumunskih opozicionih partija; to su: VLAD

CEPES iz XIV veka (poznat kao grof Drakula), maršal JON ANTONESKU, koji je sprovodio

profašisti_ku diktaturu od 1940-e do 1944-e godine, i NIKOLAE CAUSESKU." (Zorica Banjac:

_iš_enje starih ikona, Nedeljna Borba, 9-10. april 1994-e)

Povratak Vlada Cepeša alias grofa Drakule na Balkan nije, medjutim, obi_na fama, tra_:

privredni istori_ari su pokazali da je i sama mitologija vampirstva nastala kao fantasti_na

prerada ina_e veoma realnog, teškog iskustva "drugog odnosno n-tog kmetstva",

supereksploatacije i ekonomije jeftinog rada. U tom smislu, ni naslov ovog teksta nije bio samo

zgodna dosetka odnosno denuncijacija.

161

Pogled unapred

Kritika ekonomije jeftinog rada (koja je gore ukratko izlo_ena), ne dolazi, medjutim, od

strane zastupnika neke stare ili nove strategije privredne autarhije. Naprotiv: uklapanje u

medjunarodnu podelu rada nema valjane alternative.

Ipak, "oslonac na sopstvene snage" i "uklapanje u medjunarodnu podelu rada" predstavljaju

samo dve krajnje idealno-tipske formule odnosno ta_ke. Izmedju ove dve ta_ke je _itav spektar

razlika: strategija privrednog razvoja se upravo i sastoji u pronala_enju njihove optimalne

kombinacije. Budu_nost je otvorena i kompleksna: ili-ili retorika odnosno strategija, svojevrsna

je ideologizacija.

Da li je mogu_e da jedan vrhunski ekonomist i višedecenijski ekspert najpoznatijih

medjunarodnih finansijskih institucija sve ovo nije znao? Naravno da nije: politi_ka strast

(nacionalizam) a ne znanje, upravljala je Dragoslavom Avramovi_em kada je prihvatio da

ekonomski racionalizuje i mitologizuje svu iracionalnost i (samo)destruktivnost Miloševi_eve

politi_ke mašine.

Više od bilo _ega drugog, na tu politi_ku strast upu_uje Avramovi_evo sistematsko _utanje o

poreklu našeg jeftinog rada. Njegova pre_utna podrška agresivnom odnosno ratnom

nacionalizmu Slobodana Miloševi_a, sablasnom _ini i samu budu_nost: "Imamo najjeftiniju

radnu snagu i upravo na toj _injenici treba da gradimo budu_nost". Zna_i li ovo da budu_nost

treba da gradimo i na svemu onome (agresivnom/ratnom nacionalizmu, fašizmu, teroru i strahu)

što je našu "najjeftiniju radnu snagu" istorijski, politi_ki i ideološki proizvelo. Produ_avanje

iluzije da izme_u rata i ekonomije nema veze, mo_e biti profitabilno samo za vladaju_e

politi_are, menad_ere i ekonomiste, ne i za privredu i društvo u celini.

Analogija sa Japanom i Ju_nom Korejom je zavodljiva ali pogrešna: nacionalizam kod nas ne

mobiliše nego razara, a zbog katastrofalno loše spoljne politike, Srbija i Crna Gora u najboljem

slu_aju mogu da postanu podredjen klijent, ne i strategijski saveznik jedine preostale supersile.

To je, medjutim, jedna savim nova tema: toj temi nu_no prethodi oslobadjanje od

nacionalisti_ke opsesije.

162

NEVIDLJIVA STRANA ZAPADA Kljuc za razumevanje vidljive strane, "divljackog nacionalizma" Istoka

Istori_ari i sociolozi su odavno uo_ili i opisali relativnu razliku izmedju dve dinamike:

sekularne, evolutivne dinamike Zapada, i cikli_ne, revolucionarne dinamike Istoka. Veza

izmedju ove dve dinamike (zone) savremenog sveta, me_utim, još uvek je nedovoljno

rasvetljena. A upravo u toj vezi, osnov je i za njihovo pojedina_ano razumevanje.

Ovakvo stanje svesti veoma dobro ilustruje i tematski broj Republike "Sloveni i Zapad" iz

januara 1994-e. U ovom tematu gotovo da i nema priloga koji, na ovaj ili onaj na_in, iz ovog ili

onog ugla, ne govori o fasciniraju_em ponavljanju teških raskola izme_u slovenofila i

zapadnjaka UNUTAR, kao i ne manje fasciniraju_em ponavljanju "divlja_kog nacionalizma"

(izraz Vladimira Solovjova) IZMEDJU naroda koji _ive na slovenskom Istoku i Jugu. Ni jedan

od ovih priloga, me_utim, ne govori o stvarnoj istorijskoj, ekonomskoj, politi_koj i duhovnoj

ARTIKULACIJI Istoka i Zapada, o njihovoj stvarnoj medjusobnoj povezanosti, interakciji i

zavisnosti, posebno ne o stvarnom, ideološki nemistifikovanom reagovanju razli_itih krugova i

grupa relativno bogatog i mirnog Zapada na periodi_ne provale brutalnosti relativno siromašnog

163

i nemirnog Istoka: bez rasvetljavanja ove, nevidljive strane Zapada, medjutim, ne mo_e se

valjano razumeti ni vidljiva strana, "divlja_ki nacionalizam" Istoka.

Svet ili svetovi?

Svet ili svetovi, jedan svetski sistem ili dva/više svetskih sistema, to je bilo i ostalo glavno

filozofsko, to jest epistemološko pitanje Istoka i Zapada.

Nedovoljno je prime_eno da se slovenofili i zapadnjaci na Istoku, uprkos svim razlikama i

raskolima, u osnovnom odgovoru na ovo pitanje, ipak, sla_u: i jedni i drugi, naime, Slovene i

Zapad tretiraju kao razli_ite svetove, svetske, kulturne, civilizacijske sisteme; samo što prvi _ele

da tako i ostane, dok drugi te_e da se to promeni (da Sloveni postanu deo Evrope i sveta). Još

manje je, me_utim, prime_eno, da je slaganje sa ovim osnovnim odgovorom, bilo i ostalo

karakteristi_no i za VLADAJUCE krugove na Zapadu: najnoviji dokaz u tom smislu predstavlja

"Sukob civilizacija?" Semjuela Hantingtona.

Glavna IMPLICITNA ideja ovog _lanka (ideja da razli_ite civilizacije predstavljaju razli_ite,

pa _ak i nepomirljive svetove, a ne samo razli_ite delove jednog te istog sveta), ista je kao i

odogovaraju_a ideja isto_nih slovenofila i zapadnjaka. Te_e je, me_utim, uo_ljiva, ali zato nije

manje zna_ajna, suštinska intelektualna/duhovna bliskost ovog _lanka odnosno VLADAJUCEG

duha Zapada i "divlja_kog nacionalizma" Istoka.

Razumevanje demona isto_nja_kog "divlja_kog nacionalizma" nije mogu_e bez razumevanja

DEMONA VLASTI: posthladnoratovski etni_ki nacionalizam samo je brutalno

instrumentalizovan od strane kompleksnih transnacionalnih aparata vlasti.

Prema ovim aparatima, pak, mo_e se biti nekriti_an na dva sasvim razli_ita na_ina: direktno,

eksplicitnom apologetikom, ili indirektno, svesnim ili nesvesnim propuštanjem da se negativna

dinamika tih aparata uopšte analizira.

Upravo je ovo drugo karakteristi_no za _lanak Semjuela Hantingtona: iako jedan od glavnih

164

internacionalista (pored ostalog i jedan od glavnih kadrova takozvane Trilaterale), on u ovom

_lanku ni re_i ne ka_e o izazivanju i instrumentalizaciji sukoba izmedju nacija i civilizacija od

strane transnacionalnih aparata vlasti.

Pri tome, ne poma_e ni Hantingtonova ograda da se on "ne zala_e za sukob izmedju

civilizacija", nego da samo razvija niz "deskriptivnih hipoteza" o mogu_em odnosno

verovatnom izgledu budu_nosti: analiti_ki, to jest profesionalni propust o kojem je re_, _ak i bez

obzira na eventualne dobre namere analiti_ara, objektivno poma_e, ja_a i širi negativnu

dinamiku, brutalnu instrumentalizaciju "divlja_kog nacionalizma" i "sukoba civilizacija"; u

slu_bi aparata vlasti mo_e se biti i kada se o njima neopravdano _uti.

Slika "sukoba civilizacija" BEZ transcivilizacijskih i transnacionalnih aparata vlasti završava

u jednoj vrsti LATENTNOG, KULTURNOG NACIONALIZMA odnosno RASIZMA:

civilizacije nisu samo primordijalne i sukobljene, nego i hijerarhijski razli_ito vredne, ni_e i

više.

Kod Semjuela Hantingtona, ovaj latentni rasizam ponekad je I MANIFESTAN: onda kada,

pristrasno interpretiraju_i aktuelnu geopolitiku, zaklju_uje kako tobo_e "Islam ima krvave

granice" (kao da su kolonijalizam, imperijalizam i fašizam u poslednja dva veka došli sa

prostora islamske, a ne sa prostora hriš_anske odnosno zapadne civilizacije); kao i onda kada,

opet pristrasno, _ak zapanjuju_e pristrasno, izri_e kako tobo_e "naoru_ane dr_ave (the Weapon

States) nisu zapadne dr_ave" (kao da upravo te dr_ave, ve_ pola veka, nisu monopolisti

proizvodnje, širenja i upotrebe jedinog apsolutnog, to jest nuklearnog oru_ja).

Da zaklju_imo: "divlja_ki nacionalizam" Istoka i latentni (a ponekad i manifestni)

hantingtonovski nacionalizam odnosno rasizam Zapada, delovi su jednog te istog sveta, svetskog

sistema, duha vremena, a ne razli_ito vredni civilizacijski sistemi odnosno svetovi. U tom

smislu, Semjuel Hantington i Slobodan Miloševi_, duhovno su i politi_ki mnogo bli_i nego što

se to obi_no misli.

165

Novi realizam

Pozitivno govore_i, kritika "Sukoba civilizacija?" Semjuela Hantingtona koja je ovde samo

ukratko izlo_ena, predstavlja jednu vrstu teorijske najave i odbrane PLANETARNE

DEMOKRATSKE ALTERNATIVE.

Vladaju_a svetska i doma_a realpolitika, ovu alternativu, po pravilu, kritikuje i odbija kao

tobo_e nerealni idealizam. Opasnost od nuklearnog i ekoloskog dizastra, me_utim, ve_ je u_inila

da je upravo obrnuto: stara, partikularna i autoritarna realpolitika sve je više negativna i opasna

utopija, a nova, planetarna demokratska alternativa, sve više uslov opstanka.

Napuštanje opasnog paritikularizma ("divlja_kog nacionalizma" Istoka, ali i ovome

komplementarnog, latentnog rasizma Zapada), nu_an je i negativan, ali ne i dovoljan i pozitivan

uslov izbegavanja novog sistemskog haosa: spasa planete nema bez POZITIVNE planetarne

alternative.

Izgradnja pozitivne planetarne alternative verovatno je stvar barem nekoliko narednih

decenija. Po_etak te izgradnje, me_utim, stvar je urgentne, neodlo_ne potrebe.

Rasvetljavanje nevidljive dijaboli_ne strane Zapada, kao i rasvetljavanje veze izme_u te

strane Zapada i vidljive strane, "divlja_kog nacionalizma" Istoka, u tom procesu je najznacajnije.

Slede_i korak morao bi biti rasvetljavanje nevidljiih LIBERTERSKIH strana Zapada i Istoka, te

rasvetljavanje i povezivanje ovih strana u planetarnim razmerama: od kada je sveta i veka, i na

Istoku i na Zapadu, pored imperijalnih, agresivnih i predatorskih, postoje i oni drugi, egalitarni,

kooperativni i plantetarni instikati, ideje i snage; da parafraziramo Latinku Perovi_: ponavljaju

se realkapitalizam, imperijalizam i Semjuel Hantington, ali se ponavljaju i antiimperijalizam,

anarhosocijalizam i Noam Comski.

166

SLOBODAN MILOSEVIC SUPERSTAR

Idealni tip, klijent, kadar "novog svetskog poretka"

Ratni metez na teritoriji bivse SFRJ, jos uvek je daleko od smirivanja, ali se cini da su

njegove glavne spoljasnje i unutrasnje koordinate vec poznate: i pored sve prevrtljivosti, izgleda

da je takozvana medjunarodna zajednica vec povukla spoljasnje granice sirenju agresivnog

velikosrpskog i velikohrvatskog nacionalizma, a i unutrasnja politicka scena, uprkos svim

preostalim nepoznanicama, kao da pokazuje prve ozbiljnije znake iscrpljenosti i zamora. I

spoljasnji i unutrasnji akteri zbog toga danas teze pre nekoj vrsti realpoliticke konsolidacije i

legitimacije, nego nekim novim vecim neizvesnostima.

Ovo je relativno nov okvir. Unutar ovog okvira, nista vise nije kao pre: cak i neke inace

trivijalne pojave, postale su sasvim ozbiljne. Tako je i sa NOVIM INTERNACIONALIZMOM

Predsednika Republike Srbije i njegove supruge.

Izvan novog okvira, novi internacionalizam Predsednika Srbije i njegove supruge, nakon

njihovog dojucerasnjeg agresivnog nacionalizma, ne bi mogao da se pojmi drugacije do kao

drsko licemerje. Unutar novog okvira, pak, njihov internacionalizam postaje nesto vise: kao sto

je njihov dojucerasnji nacionalizam bio sredstvo agresije i ekspanzije, tako je i njihov danasnji

internacionalizam samo sredstvo konsolidacije i legitimacije (onoga sto se osvojilo putem

agresije i ekspanzije). Prividna povrsinska nedoslednost (nacionalizam, internacionalizam),

pokazuje se kao dublja unutrasnja doslednost (opsesija vlasti).

U meri u kojoj su i spoljasnje i unutrasnje koordinate novog okvira relativno stabilne,

relativno stabilan je i novi internacionalizam. Povratak na agresivni nacionalizam nije iskljucen,

ali je manje verovatan: nastaviti sa agresivnim nacionalizmom, u uslovima relativno izvesnih

167

spoljasnjih granica, znacilo bi ne samo rizikovati sukob sa velikim silama, nego i iznutra

dodatno destabilizovati vlast koja je i inace ranjiva, nedovoljno legitimna i nedovoljno stabilna.

Novi internacionalizam Predsednika Srbije i njegove supruge zanimljiv je, medjutim, i

teorijski, ne samo politicki: iz njega je moguce izvuci barem tri vazne teorijske ideje odnosno

pouke.

Upotreba etnosa

Prva od ovih ideja, tice se analitickog statusa etnickog nacionalizma: nakon vise decenija

vladavine neke vrste ekonomskog determinizma, posthladnoratovska fragmentacija u teoriji

dovodi do preokreta i do prevlasti jedne vrste etnickog, civilizacijskog, kulturnog i slicnog

determinizma.

Novi balkanski nacionalizam i internacionalizam, pak, dovode u pitanje taj preokret, i to tako

sto u fokus stavljaju jedan novi, POLITICKI faktor: za razumevanje balkanske postmoderne,

ovaj faktor (demon vlasti) pokazuje se kao mnogo znacajniji, nego sto su to spremni da priznaju

zastupnici ekonomskog i etnickog determinizma.

Politicka vlast je anacionalna odnosno transnacionalna, ali je nacija odnosno nacionalizam ne

samo jedan od njenih glavnih okvira nego i jedan od njenih najznacajnijih instrumenata. To je

potvrdilo i iskustvo Treceg balkanskog rata: daleko od toga da je primarna snaga, etnicki

nacionalizam je samo brutalno instrumentalizovan od strane kompleksnih anacionalnih i

transnacionalnih aparata.

Etnicke lojalnosti i identiteti jesu izraz covekovih nadubljih i najjacih pripadnosti i u tom

smislu jesu primarni, ali nista nije dalje od istine nego tvrdnja da ti identiteti kao takvi

jednosmerno determinisu drzavu, vlast, politiku. Barem je jednako cesto upravo obrnuto, da

drzava, vlast i politika determinisu, odredjuju, oblikuju, ali i upotrebljavaju, manipulisu,

instrumentalizuju etnicke lojalnosti i identitete. Barem onoliko koliko je opravdano govoriti o

ekonomskom i etnickom, opravdano je govoriti i o politickom determinizmu. Predsednik i

168

supruga toga teorijski verovatno nisu svesni, ali su prakticno politicki u tome nenadmasni: na

tome bi sigurno mogli da im pozavide ne samo umereni, nego i radikalni nacionalisti.

Internacionalizam bez predznaka

Druga od onih teorijskih ideja/pouka tice se istorijskog i politickog vrednovanja: iskustvo

balkanske postmoderne najuverljivije opovrgava progresivisticku dogmu o internacionalizmu

kao necemu sto je samo po sebi i a priori progresivno.

Internacionalizam, bas kao ni nacionalizam, nije a priori ni progresivan ni nazadan. On to

postaje tek u konkretnom istorijskom i politickom kontekstu, pa se zbog toga izvan tog

konteksta i ne moze valjano razumeti i vrednovati.

Kao sto razlicito (nacionalizam, internacionalizam) moze da posluzi istom (vlasti), tako i isto

(retorika i politika internacionalizma) moze da posluzi razlicitom (ravnopravnosti, ali i

hegemoniji): to je, upravo na nasem primeru, nedavno pokazao i Slobodan Inic u izvanrednom

tekstu "Amfilohije, Tomislav i SK-PJ na istom zadatku" (Nedeljna Borba, 29-30. oktobar 1994-

e).

Sve ovo, naravno, nikako ne dovodi u pitanje sekularni trend internacionalizacije: u

poslednjih nekoliko vekova odnosno decenija, sve je veci broj i znacaj internacionalnih,

multinacionalnih i transnacionalnih privrednih, politickih i kulturnih institucija i aparata.

Uporedno ili naizmenicno koriscenje internacionalisticke i nacionalisticke politike i retorike od

strane tih institucija i aparata, samo je naizgled paradoksalno: jedno su institucije i aparati, a

drugo politika i retorika, jedno zivot, a drugo ideologija.

Upravo zbog toga i moze da se dogodi tako drastican raskorak izmedju cilja i realizacije:

relativno slabljenje a ne jacanje nacije-drzave, periferizacija a ne evropeizacija, jedini je sasvim

izvestan rezultat agresivne nacionalisticke politike vladajucih elita Srbije i Hrvatske. Nasuprot

retorici suverenosti i snage, oslabljene i periferizovane nacije-drzave ekstremno su zavisne:

internacionalni odnosno multinacionalni i transnacionalni aparati dolaze po svoje.

169

Haos, ne poredak

Treca od onih teorijskih ideja odnosi se na "novi svetski poredak".

NOVI SVETSKI NERED, HAOS, a ne "novi svetski poredak", realnost je

posthladnoratovskog vremena: "novi svetski poredak" je samo retoricka, propagandna i

masovnopsiholoska reakcija na neizvesnosti i pretnje novog svetskog nereda.

Prema svetskosistemskim analiticarima, iz aktuelnog svetskog nereda, tek za nekoliko

decenija, moze da se pojavi neki novi istorijski svetski sistem: nuklearno-ekoloski holokaust,

neofeudalna fragmentacija, neofasisticka centralizacija ili neki novi kreativni odgovor.

U aktuelnom balkanskom haosu, pak, vec danas mogu da se primete i prvi obrisi ovih

alternativnih scenarija, neka vrsta protoscenarija novog istorijskog svetskog sistema, posebno

jedna vrsta kombinacije neofeudalne fragmentacije i neofasisticke centralizacije.

Protoscenario neofeudalne fragmentacije i neofasisticke centralizacije u jos uvek

preovladjujucem neredu, haosu, to je bio i ostao pravi, nemistifikovani scenario Predsednika

Srbije (i njegove supruge).

Ne nekakav navodni agent nekakvog navodnog "novog svetskog poretka", nego, mora se

priznati, pragmaticki uspesan akter novog svetskog i balkanskog nereda (kao i njegovih prvih

protoscenarija), to je bila i ostala njegova prava, nemistifikovana uloga.

Uspesan akter novog svetskog i balkanskog nereda, on je postao zahvaljujuci pre svega

izvanrednoj fleksibilnosti i adaptibilnosti: kvazibioloska adaptacija, ne zavera, instikt, ne

kalkulacija, bezobzirnost, ne moralnost, osobine su pomocu kojih se "pliva" u haosu.

Glavna greska politickih protivnika Predsednika Srbije bila je i ostala ista: stalno a

bezuspesno nastojanje da sve, pa i svoga protivnika, shvate i savladaju iskljucivo ili pretezno

pomocu kategorija svesti, kalkulacije i zavere. Takva je i najnovija optuzba, tvrdnja takozvane

nacional-demokratske opozicije Srbije da je njihov protivnik, Predsednik Srbije, zapravo, samo

170

disciplinovani clan "kontakt grupe", agent "novog svetskog poretka", deo antisrpske zavere:

pogresno shvatanje vremena ("novi svetski poredak") i problema ("zavera"), moze, medjutim,

samo da doprinese ponavljanju poraza.

POSTVESTFALSKA DRAMA SVETA Medjunarodno civilno drustvo, liberterska baza ljudskih prava

Vestfalskim mirom 1648-e okoncani su iscrpljujuci verski ratovi u Evropi i polozeni temelji

modernom medjudrzavnom sistemu, konceptu suverene drzave, ugaonom kamenu temeljcu tog

sistema, pre svega. Danas je, medjutim, sve vise ozbiljnih analiticara koji smatraju da je kraj

hladnog rata oznacio i pocetak kraja tog sistema/koncepta, te koji smatraju da je koncept

ljudskih prava najbolja zamena i polaziste za izgradnju novog sistema medjunarodnih odnosa:

ovakvo, postvestfalsko stanoviste u nauci o medjunarodnim odnosima, izlaze i Dzozef Naj, u

tekstu "Kakav novi svetski poredak" (u broju 2 za 1992-u prestiznog casopisa Foreign Policy).

171

Ideoloska i politicka apsolutizacija nacije-drzave ovde i danas, samo je u prividnoj

suprotnosti sa ovim opstim pravcem: retorika suverenosti prikriva stvarnu periferizaciju,

ogranicavanje i gubitak vlasti; Balkan postaje odnosno ostaje zona ekstremno zavisnih drzava-

klijenata.

Ako postvestfalska evolucija (ogranicavanje koncepta i realnosti suverenih drzava) nije

sporna, to se ne bi moglo reci i za koncept odnosno realnost ljudskih prava, kojeg, kao zamenu i

polaziste za izgradnju novog sistema, predlazu Dzozef Naj i najveci broj drugih takozvanih

internacionalista u nauci medjunarodnih odnosa.

"Slepa tacka" Dzozefa Naja i drugih takozvanih internacionalista u nauci medjunarodnih

odnosa, jeste postvestfalska evolucija sama. Dzozef Naj i drugi takozvani internacionalisti, ne

uvidjaju, ili barem ne uvidjaju u dovoljnoj meri, da ta evolucija moze biti pozitivna, liberterska

(sirenje demokratije u svetskim razmerama), ali i negativna, opresivna (uspostavljanje novog,

svetskog Levijatana). Zbog toga je njihov predlog previse apstraktan, nerealan, ranjiv: ljudska

prava su veoma podlozna takozvanoj realpolitici velikih sila. Za postizanje one svrhe, od

koncepta ljudskih prava, bolji je koncept medjunarodnog civilnog drustva.

Ljudska prava

Najpoznatiji element i instrument realpolitike velikih sila, jeste takozvani dvostruki standard:

sklonost velikih sila da na sebe primenjuju jedne, a na druge druge norme i standarde. Ova

sklonost je opsta, ali je u oblasti ljudskih prava, zbog jakog kontrasta izmedju sile i prava, ta

sklonost najuocljivija.

U spoljnoj politici velikih sila, posebno u onom njenom delu koji se bavi stanjem i zastitom

ljudskih prava, teze je naici na doslednost i jednaki, nego na egoizam i dvostruki standard.

Retorika doslednosti i univerzalnosti, ovu cinjenicu samo prikriva. Primera je bezbroj. Ovde

cemo navesti samo jedan koji nam je prostorno i vremenski najblizi.

Kada je koalicija velikih sila, predvodjena Sjedinjenim drzavama, radi zastite naftnih polja i

172

interesa, napala Irak 1991-e, propaganda je to opravdavala zastitom "ljudskih prava Kuvajcana".

Vicevi na racun "ljudskih prava Kuvajcana", u kritickoj javnosti Sjedinjenih drzava jos se nisu

bili ni stisali, a na Balkanu se ukazala i vise nego dobra prilika za dokazivanje principijelnosti.

Mnogo tezi oblici krsenja ljudskih prava u Bosni i Hercegovini (od onih koji su se desili u

Kuvajtu) nisu, medjutim, bili dovoljan razlog za takozvanu humanitarnu intervenciju, samo zbog

toga sto, kako je to formulisala ista ona kriticka javnost u Sjedinjenim drzavama, "Bosna nema

nafte" (naslov uvodnika objavljenog u The New York Times-u u prolece 1992-e).

Dvostruki standardi velikih najcesce sluze kao opravdanje za dvostruke standarde pa i za

sasvim jednostruke brutalnosti srednjih i malih sila (i u tome je jedna od najznacajnijih

medjunarodnih ideoloskih funkcija dvostrukih standarda): koliko je samo puta propaganda

vladajucih rezima u Srbiji i Crnoj Gori, na optuzbe za genocid nad Muslimanima, odgovarala

podsecanjem na genocid nad severnoamerickim Indijancima, a na optuzbe za ratne zlocine u

Bosni i Hercegovini podsecanjem na ratne zlocine u Vijetnamu. Uprkos antagonistickoj retorici,

politika velikih i drugih sila u oblasti ljudskih prava, najcesce je komplementarna.

Medjunarodno civilno drustvo

Pozitivno resenje postvestfalske drame sveta, naravno, ne zavisi samo, pa ni prvenstveno od

resenja konceptualne dileme: nijedan koncept sam po sebi ne obezbedjuje pobedu pozitivne,

liberterske alternative. Pa ipak, ni izbor koncepta, u ovoj stvari, nije bez odredjenog znacaja. U

tom smislu, i u toj meri, koncept MEDJUNARODNOG CIVILNOG DRUSTVA ima jasnu

prednost pred konceptom ljudskih prava.

Medjunarodno civilno drustvo, kao ukupnost transnacionalnih civilnodrustvenih akcija,

institucija i struktura, sire je, kompleksnije i realnije od ljudskih prava (ljudska prava su,

zapravo, samo jedan segment medjunarodnog civilnog drustva). Zbog toga je koncept

medjunarodnog civilnog drustva relativno otporniji na takozvanu realpolitiku velikih i drugih

sila: njegova izlozenost, to jest podloznost dvostrukim standardima i drugim mehanizmima

173

takozvane realpolitike velikih i drugih sila nije iskljucena, ali je manja i manje je opasna.

Prednost koncepta medjunarodnog civilnog drustva nije, medjutim, samo negativna,

preventivna, ona je i pozitivna, kreativna: koncept medjunarodnog civilnog drustva, u mnogo

vecoj meri nego koncept ljudskih prava, u stanju je da odgovori na izazove i zahteve

postmoderne rekonstrukcije sveta.

Postmoderna rekonstrukcija (za razliku od postmoderne destrukcije) sveta zahteva novi

kreativni odgovor odnosno sintezu: prepoznavanje i povezivanje prezivelih elemenata

liberalizma i socijalizma, dva glavna toka moderne.

Drustvo, distinkcija izmedju drustva i drzave, odbrana drustva od levijatanske teznje drzave,

nesporni je preziveli element liberalizma. Na danasnjem stepenu materijalnog i duhovnog

razvoja neophodno je, medjutim, podizanje tog elementa na svetski nivo. Za zastitu slobode od

drzave bilo je dovoljno pojedinacno drustvo, za zastitu slobode od novih, medjunarodnih formi

dominacije, neophodne su nove, medjunarodne odbrane, medjunarodno civilno drustvo, pre

svega. Bez medjunarodne dimenzije, to jest bez medjunarodnog civilnog drustva, liberalna

koncepcija coveka, slobode i drustva nuzno retardira u ovaj ili onaj oblik ogranicenosti i

licemerja.

Slicna stvar je i sa idejom socijalne pravde, koja je nesporni preziveli element socijalizma:

izvan svetske celine, ova ideja zavrsava kao manevarska sposobnost takozvane realpolitike

odnosno realkapitalizma velikih i ostalih sila, u svetskoj celini ona postaje okvir i podsticaj za

novi realizam odnosno za pozitivnu, libertersku alternativu postvestfalske evolucije sveta.

Takozvana realpolitika velikih i drugih sila, problem ljudskih prava redovno postavlja

potpuno izvan realnog ekonomskog i socijalnog konteksta: kao da je bilo kakav minimum

ljudskih prava uopste moguc bez odgovarajuceg minimuma ekonomskih i socijalnih uslova, i

kao da je minimum tih uslova uopste moguc bez odgovarajuceg minimuma ekonomske i

socijalne pravde u svetskim razmerama.

Zalaganje za ogranicavanje POLITICKIH suvereniteta zavisnih zemalja periferije i

poluperiferije (pored ostalog i putem stvarne ili fingirane brige za stanje ljudskih prava u njima),

174

uz istovremeno odbijanje bilo kakvog ogranicavanja EKONOMSKIH suvereniteta/monopola

zemalja centra (putem kojih se bez prestanka reprodukuju i ekonomski/socijalni uslovi

autoritarnih rezima i gazenje ljudskih prava na periferiji/poluperiferiji), vrhunac je politicke

hipokrizije realkapitalizma i njegove takozvane realpolitike.

Ogranicavanje politickih suvereniteta moglo bi da bude u interesu ljudskih prava tek ukoliko

bi islo uz istovremeno ogranicavanje odnosno reformisanje ekonomskih suvereniteta/monopola

privilegovanih zemalja. Opisana veza izmedju ekonomskih monopola, politickih suvereniteta i

ljudskih prava, kljucna je za razumevanje i razvijanje pozitivne/liberterske alternative. Od svih

teorijskih koncepata, pak, opisanu vezu najbolje rasvetljava koncept medjunarodnog civilnog

drustva. Otuda i veliki odnosno najveci znacaj kojeg taj koncept ima za resavanje postvestfalske

drame sveta.

175

BEDA REALIZMA Beogradski realisti i sarajevski nadrealisti

REALIZAM iz naslova ovog teksta ne odnosi se na stvarni realizam, koji je jedan od glavnih

elemenata svake racionalne delatnosti i politike, vec na retoriku i mitologiju realizma, koja se na

realizam verbalno poziva, ali pod ovim redovno krije nesto drugo.

Retorika/mitologija realizma nabujala je posebno nakon etnicke (citaj nasilne) podele Bosne i

Hercegovine: od radnika i seljaka do predsednika, od lokalnog aparatcika do medjunarodnog

posrednika, od neposrednog aktera do ideologa, svako insistira na takozvanom uvazavanju

realnosti.

Neposredni akteri su pri tome jos i najiskreniji: nase je, porucuju ovi bez uvijanja, sve sto je

zgazila nasa cizma (Radoslav Brdjanin). Takozvani nacional-demokrati su nesto sofisticiraniji:

svugde gde za to postoje realni uslovi (cizma?), treba stvoriti drzavu Srba, objavio je pred izbore

1993-e jedan od najuspesnijih (Zoran Djindjic).

U ovoj vrsti toboznjeg realizma ne zaostaju, medjutim, ni medjunarodni politicari: priznanje

rezultata jos jednog osvajackog rata, i oni pravdaju odnosno "zatrpavaju" retorikom i

mitologijom uvazavanja realnosti. Pri tome kao da nema tog lokalnog ideoloskog blata, kojeg,

uprkos svoj svojoj civilizovanosti i civilizaciji, nisu u stanju da prihvate, samo ukoliko im tako

vise odgovara: tako je i Alen Zipe, tadasnji ministar inostranih poslova Francuske, poznavanje

lokalnih prilika, nedavno dokazivao prepricavanjem aktuelne velikosrpske i velikohrvatske

klevete-bajke o Bosni i Hercegovini i Sarajevu kao zemlji/gradu navodno vecne, neizlecive,

endemske medjuetnicke i medjuverske mrznje.

Retorici/mitologiji realizma bliska je i retorika/mitologija NATURALIZMA: kada se za

Bosnu i Hercegovinu danas tvrdi da je vestacka i zbog toga neodrziva drzava (kao sto se slicno

176

za SFR Jugoslaviju tvrdilo da je vestacka i zbog toga neodrziva federacija), tada kao da hoce da

se kaze da je sila covekova jedina ili barem najdublja priroda. Svaki pokusaj da se ta sila

demistifikuje, pak, redovno nailazi na kritike zbog navodnog ideologizovanja, idealizma i

moralizatorstva.

Idolatrija sile

U stvarnosti je upravo obrnuto: ideologizuju takozvani realisti i naturalisti. Ono glavno sto

oni ideologizuju jeste sila: "realno" je ono sto sila moze, a "vestacko" ono sto sila ne moze (da

postigne i odrzi). Prava idolatrija, obozavanje, kult sile. Takozvani principi, norme, (etnicka i

istorijska) prava, realizam, naturalizam, dolaze tek kao naknadna ideoloska racionalizacija i

legitimacija.

Upravo po ovoj naknadnoj ideoloskoj funkciji odnosno racionalizaciji i legitimaciji, nas

takozvani realizam odnosno naturalizam, veoma je blizak "istoricizmu" o kojem u svojim

glavnim delima pise i Karl Poper. Razlika izmedju ovih je i sadrzinska i formalna, ali je, ipak,

manje znacajna, sekundarna. Sadrzinski: istoricizam silu skriva i mistifikuje pod imenom toboze

neumitne "istorije", takozvani realizam i naturalizam pod imenom toboze jos neumitnije

"realnosti" i "prirode". Formalno: istoricizam je vise manir filozofije i teorije, realizam i

naturalizam vise manir politike i prakse.

I o takozvanoj realnosti odnosno prirodi, pak, moglo bi da se rezignirano kaze isto ono sto je

o takozvanoj istoriji odnosno istoriji politicke moci kazao Karl Poper: takozvana realnost,

priroda, istorija, pre svega je realnost, priroda, istorija politicke moci, a ova, na zalost, nije nista

drugo do istorija masovnih zlocina i ubistava.

Sila, slabost a ne snaga

Centralna teza odnosno antiteza alternativne politicke antropologije na kojoj se zasniva ovde

177

izlozena kritika takozvanog realizma i naturalizma, mogla bi da se formulise i ovako: sila je

spoljasnji izraz krize, iscrpljenosti, slabosti, ne snage jednog sistema.

Ova teza/antiteza ima univerzalno, individualno i kolektivno, nacionalno i medjunarodno

vazenje. Izvesne istorijske konkretizacije i ovde su, medjutim, neophodne.

Najpre, stvar je elementarnog iskustva i opazanja: i u ponasanju kolektiva (nacije, drzave,

koalicije nacija, drzava), bas kao i u ponasanju pojedinca, individue, snaga odnosno nadmoc

najcesce se manifestuje mirnim a ne nasilnim nametanjem odnosno prihvatanjem. I obrnuto, sila,

buka, bes, po pravilu je samo spoljasnja manifestacija unutrasnje slabosti, nesigurnosti, straha.

Nadalje, fizicka/vojna sila, i ranije je bila delotvorna samo u fazama hegemonijskog uspona;

u fazama hegemonijskog padanja, ona je uvek bila preludij konacnog sloma: poznati engleski

istoricar Arnold Tojnbi (Arnold Toynbee), to je najbolje pokazao na primeru pada Rimskog

carstva. Od Drugog svetskog rata, medjutim, neposredna fizicka/vojna sila, nije vise

glavna/odlucujuca ni u fazama hegemonijskog uspona i vladanja: u tome je i osnovna razlika

izmedju britanske (kolonijalne) i americke (neokolonijalne) hegemonije.

Konacno, i savremeni svetski sistem, vec je dosegao granice svoga rasta: prema svetsko-

sistemskim analiticarima, od sredine 1970-ih vec je zapocelo njegovo dugo visestruko padanje.

Do otprilike 2050-e, kada se moze ocekivati pojava novog, naprednijeg ili nazadnijeg istorijskog

sistema, ovo padanje bice praceno rastucim neredom, haosom, nasiljem: nered, haos, nasilje,

predznak je smrti jednog istorijskog sistema i civilizacije.

U ovom konkretnom istorijskom kontekstu, i kritika takozvanog realizma odnosno

naturalizma dobija vece, bez preterivanja se moze reci, sudbinsko znacenje.

Opasnost od nuklearno-ekoloskog holokausta vec je naglavce preokrenula nasledjene, stare

predstave i pojmove: stara takozvana realpolitika (politika i idolatrija sile) postala je losa i

opasna utopija, a novi realizam (jednakost i kooperacija) uslov opstanka.

Obuzdavanje zlocina nije vise samo, pa ni prvenstveno stvar morala i humanizma, nego je

uslov zivota: u tome je najveca novost nuklearnog doba. Takozvani realizam ovu novost

previdja, i u tome je njegova najveca, ne samo intelektualna, nego i politicka mizerija, beda.

178

Sto je beda takozvanog realizma i naturalizma danas najvidljivija u Bosni i Hercegovini (iako

u njoj nema ni nafte ni nuklearnog oruzja, glavnih strateskih elemenata svetskog

realkapitalizma), pak, to je zbog eksponencijalno povecane gustine, osetljivosti i ranjivosti

svetskog sistema: apsolutno irelevantnih tacaka na zemljinoj kugli danas nema.

Konacno, sto otpor takozvanoj realpolitici i idolatriji sile, danas jos uvek zahteva jednu vrstu

skoro religijskog transcedentalizma, nadrealizma, ne bi smelo da zavara: u tom

transcedentalizmu (nadrealizmu) vise je stvarnog, zbiljskog realizma, nego u svom danasnjem

takozvanom realizmu i naturalizmu velikih i malih sila.

Post scriptum: ovaj tekst, posvecen je Rasimu Kadicu, predsedniku Liberalne stranke Bosne i

Hercegovine, jednom od najpoznatijih sarajevskih (politickih) nadrealista.

PODACI O TEKSTOVIMA

POSLE HLADNOG RATADo sada neobjavljen tekst; sinteticka studija napisana krajem 1995-e i pocetkom 1996-e za ovuknjigu i za drugo izdanje udzbenika Savremeni politicki sistemi Pavla Jovanovica, NenadaDimitrijevica, Srdjana Darmanovica i Milana Popovica.

179

JUGOSLAVIJA U SVETSKO-SISTEMSKOJ PERSPEKTIVIPrilog za naucni skup "Jugoslavija i uporista reformi", Beograd, 4-6. oktobar 1990-e; prvi putobjavljen u caopisu Sociologija, 4/1990, 421-427.

JUGOSLAVIJA NA RASKRSCU: RAT/DIKTATURA ILI DEMOKRATIJADo sada neobjavljen tekst, napisan jula 1991-e.

KOMBINACIJA PONAVLJANJA I PROMENEPrilog za naucni skup posvecen pedesetogodisnjici ustanka naroda Jugoslavije protiv fasizma"Jugoslavija u Drugom svetskom ratu", Beograd, 2-3. jul 1991-e; neautorizovana verzija prvi putobjavljena u zborniku: B. Jaksic, urednik (1993). Filozofija i drustvo IV: Antifasizam. Beograd:Institut za filozofiju i drustvenu teoriju, 137-139.

RASPAD JUGOSLAVIJE U SVETSKO-SISTEMSKOJ PERSPEKTIVIPrilog za naucni skup "Teorijske pretpostavke razumevanja raspada Jugoslavije", Institut zafilozofiju i drustvenu teoriju, Beograd, 29-30. jun 1993-e; prvi put objavljen u zborniku: B.Jaksic i D. Grbic, urednici (1994). Filozofija i drustvo VI: Teorijske pretpostavke razumevanjaraspada Jugoslavije. Beograd: Institut za filozofiju i drustvenu teoriju, 237-243.

POSLE RASPADAPrilog za Prvu godisnju konferenciju Centra za mediteranske studije "Saradnja medju narodima idrzavama, osnov bezbjednosti na Mediteranu", Kotor, 14-15. oktobar 1994-e; prvi put objavljenu casopisu Pravni zbornik, 1/1995, 171-179.

POSLE HLADNOG RATA: "4D" I PREDLOZI BORISA VUKOBRATAPrilog za raspravu o knjizi i projektu Borisa Vukobrata Predlozi za novu zajednicu republikabivse Jugoslavije, Fondacija za mir i resavanje kriza (Cug, Svajcarska), Evropski gradjanskicentar za resavanje konflikata Otvorenog univerziteta (Subotica) i Crnogorsko vijece Evropskogpokreta (Podgorica), Cetinje, 11-12. mart 1994-e; neautorizovana verzija prvi put objavljena uzborniku: N. Skenderovic Cuk, N. Spaic i D. Torbica, urednici (1995). Drzavnost iregionalizam: rasprava o projektu Borisa Vukobrata. Subotica: Otvoreni univerzitet, 43-47.

SLOVENI I ZAPAD U SAVREMENOM SVETSKOM SISTEMUTekst prvi put objavljen u dvojezicnom (srpsko-hrvatskom i engleskom) specijalnom tematskombroju 8 "Sloveni i Zapad" ("The Slavs and The West") lista Republika, Beograd, Godina VI(1994), Januar.

INTERKULTURALNOST U MULTIETNICKOM SVETUPrilog za medjunarodni naucni skup "Interkulturalnost u multietnickim drustvima", Beograd, 2-4. jun 1994-e; prvi put objavljen u dvojezicnom (srpsko-hrvatskom i engleskom) zborniku: B.Jaksic, urednik (1995). Interkulturalnost/Interculturality. Beograd: Hobisport; Klagenfurt-Celovec: Zalozba Drava, 357-362.

ISPOD FASADEPrilog za naucni skup "Federacija sa dvije federalne jedinice", Crnogorska akademija nauka i

180

umjetnosti (CANU) i Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU), Podgorica, 29-30.septembar 1994-e; prvi put objavljen u zborniku: M. Sukovic, urednik (1995). SaveznaRepublika Jugoslavija kao dvoclana federacija. Podgorica: CANU, 339-345.

STARO I NOVO U ETNO-DINAMICI POSTKOMUNIZMAPrilog za medjunarodni naucni skup "Etnicitet u socijalnoj, politickoj i kulturnoj transformacijipostkomunistrickih drustava", Institut drustvenih nauka, Beograd, 13-15. januar 1995-e.

KA JEZIKU OSLOBADJANJAPrilog za naucni skup "Ka jeziku mira", Institut za filozofiju i drustvenu teoriju, Beograd, 17-18.mart 1995-e.

DRUSTVENA NAUKA I ETIKAPrilog za naucni skup "Eticki problemi nauke, tehnologije i razvoja", Institut "Mihajlo Pupin" izBeograda i Elektrotehnicki fakultet iz Podgorice, Igalo, 20-22. septembar 1995-e.

O PRAVOJ PRIRODI POSTJUGOSLOVENSKIH POLITICKIH POREDAKAPrilog za naucni skup "Demokraticnost poretka u SRJ", Crnogorska akademija nauka iumjetnosti (CANU), Podgorica, 6. oktobar 1995-e.

KOMEDIJA TAJNOG USTAVATekst napisan za agenciju AIM januara 1994-e; prvi put objavljen u beogradskoj Republici, 16-30. aprila 1994-e.

GEOPOLITIKA ZA SVAKOGATekst napisan za AIM januara 1994-e; prvi put objavljen u podgorickom Monitoru, 18. marta1994-e.

PUZAJUCA DIKTATURATekst napisan za AIM januara 1994-e; prvi put objavljen u podgorickom Monitoru, 28. januara1994-e.

FASIZAM MEDJU NAMATekst napisan za AIM februara 1994-e; prvi put objavljen u beogradskoj Republici, 1-15. juna1994-e.

DVOSTRUKA TAJNA LIBERAL-FASIZMATekst napisan za AIM marta 1994-e; prvi put objavljen u beogradskoj Nedeljnoj Borbi, 14-15.maja 1994-e.

PRAVO, SILA, ISTORIJATekst napisan za AIM marta 1994-e; prvi put objavljen u beogradskoj Nedeljnoj Borbi, 2-3.aprila 1994-e.

OPTUZNICATekst napisan za AIM aprila 1994-e; prvi put objavljen u beogradskoj Nedeljnoj Borbi, 9-10.aprila 1994-e; redakcijski naslov: "Mit o nekontrolisanim elementima".

181

SAN GROFA DRAKULETekst napisan za AIM aprila 1994-e; prvi put objavljen u beogradskoj Nedeljnoj Borbi, 30.aprila-3. maja 1994-e.

NEVIDLJIVA STRANA ZAPADATekst napisan za AIM juna 1994-e; prvi put objavljen u beogradskoj Nedeljnoj Borbi, 9-10. jula1994-e.

SLOBODAN MILOSEVIC SUPERSTARTekst napisan za AIM novembra 1994-e; prvi put objavljen u podgorickom Monitoru, 25.novembra 1994-e.

POSTVESTFALSKA DRAMA SVETATekst napisan za AIM novembra 1994-e; do sada neobjavljivan.

BEDA REALIZMATekst napisan za AIM decembra 1994-e; prvi put objavljen u podgorickom Monitoru, 9.decembra 1994-e.

LITERATURA

Za tekstPOSLE HLADNOG RATAAmin, Samir (1978). Akumulacija kapitala u svjetskim razmjerima: kritika teorijenerazvijenosti. Beograd: Komunist.

182

Amin, Samir; Arigi, Djovani; Frank, Andre Gunder & Volerstin, Imanuel (1985). Dinamikaglobalne krize. Beograd: Radnicka stampa.Arrighi, Giovanni (1990). "The Developmentalist Illusion: A Reconceptualization of theSemiperiphery," in W. G. Martin, ed., Semiperipheral States in the World-Economy. Westport,CT: Greenwood Press, 11-42.Arrighi, Giovanni, ed. (1985). Semiperipheral Development: The Politics of Southern Europe inthe Twentieth Century. Beverly Hills: Sage.Arrighi, Giovanni; Hopkins, Terence K. & Wallerstein, Immanuel (1989). AntisystemicMovements. London: Verso.Arrighi, Giovanni; Hopkins, Terence K. & Wallerstein, Immanuel (1987). "Dilemeantisistemskih pokreta," u D. Pirec i M. Jaksic, ur., Svetski kapitalisticki sistem. Beograd:Ekonomika.Arrighi, Giovanni; Hopkins, Terence K. & Wallerstein, Immanuel (1983). "Rethinking theConcepts of Class and Status Group in a World-System Perspective," Review, VI, 3, Winter,283-304.Balibar, Etienne & Wallerstein, Immanuel (1991). Race, Nation, Class. London: Verso.Bartley, Robert (1993). "The Case for Optimism," Foreign Affairs, 72, 4, September/October.Berend, Ivan & Ranki, Gyorgy (1982). The European periphery and industrialization 1780-1914. Cambridge: Cambridge University Press and Paris: Maison des Sciences de l'Homme.Braudel, Fernand (1981). Civilization and Capitalism 15th-18th Century, I: The Structures ofEveryday Life. London: Collins.Braudel, Fernand (1982). Civilization and Capitalism 15th-18th Century, II: The Wheels ofCommerce. London: Collins.Braudel, Fernand (1984). Civilization and Capitalism 15th-18th Century, III: The Perspective ofthe World. London: Collins.Bugajski, Janusz (1993). Nations in Turmoil. Boulder, Colorado and Oxford, England:Westview Press.Chase-Dunn, Christopher, ed. (1982). Socialist States in the World-System. Beverly Hills: Sage.Chase-Dunn, Christopher & O'Reilly, Kenneth (1989). "Core Wars of the Future," in R. K.Schaeffer, ed., War in the World-System. Westport, CT: Greenwood Press, 47-64.Chomsky, Noam (1988). Language and Politics. Montreal and New York: Black Rose Books.Darmanovic, Srdjan (1993). Izoblicena demokratija: drama jugoslovenskog postkomunizma. Beograd: Borba.Emmanuel, Arghiri (1974). Nejednaka razmjena: rasprava o antagonizmima u medjunarodnimekonomskim odnosima, I, II. Beograd: Komunist.

Falk, Richard (1992). Explorations at the Edge of Time: The Prospects for World Order. Philadelphia: Temple University Press.Feher, Ferenc; Heler, Agnes i Markus, Djerdj (1986). Diktatura nad potrebama. Beograd: Rad.Freedom in the World 1991-1992: Political Rights and Civil Liberties (1992). New York:Freedom House.Gagnon, V. P. Jr. (1994/95). "Ethnic Nationalism and International Conflict: The Case ofSerbia," International Security, 19, 3, Winter, 130-166.Gulbenkian Commission for the Restructuring of the Social Sciences (1995). "Open the SocialSciences," Final Report, June [The Gulbenkian Commission: I. Wallerstein (Chair), C. Juma, E.Fox Keller, J. Kocka, D. Lecourt, V. Y. Mudimbe, K. Mushakoji, I. Prigogine, P. Taylor, M.Trouillot, and R. Lee (Scientific Secretary).]

183

Huntington, Samuel P. (1993). "The Clash of Civilizations?," Foreign Affairs, 72, 3, Summer,22-49.Huntington, Samuel P. (1990). "Will More Countries Become Democratic?," in R. C. Macridis& B. E. Brown, eds., Comparative Politics: Notes and Readings. Pacific Grove, California:Brooks/Cole Publishing Company, 81-101 [prvi put, ovaj tekst je objavljen kao samostalanclanak jos 1984-e].Jan Faber, Mient (1994). "Preface: On War and Religion," in D. Janjic, ed., Religion and War. Belgrade: European Movement in Serbia, VII-IX.Jovanovic, Pavle i Dimitrijevic, Nenad (1991/1992). Savremeni politicki sistemi: I, II. Novi Sad:Pravni fakultet.Lee, Richard (1991). "Science as Ideology," Working Paper, Fernand Braudel Center,Binghamton.Macridis, Roy C. & Brown, Bernard E., eds. (1990). Comparative Politics: Notes and Readings. Seventh edition. Pacific Grove, California: Brooks/Cole Publishing Company.Martin, William G., ed. (1990). Semiperipheral States in the World-Economy. Westport, CT:Greenwood Press.McLauchlan, Gregory (1989). "World War, the Advent of Nuclear Weapons, and GlobalExpansion of the National Security State," in R. K. Schaeffer, ed., War in the World-System. Westport, Connecticut: Greenwood Press, 99-108.McNeill, William H. (1994). "The Fall of Great Powers: An Historical Commentary," Review, XVII, 2, Spring, 123-143.Mocnik, Rastko (1990). "Fasizam niskog napona," Udruzenje za jugoslovensku demokratskuinicijativu (UJDI), Beograd.Moore, Barrington JR (1969). Social Origins of Dictatorship and Democracy: Lord and Peasantin the Making of the Modern World. Harmondsworth: Penguin Books, Peregrin Books.Moren, Edgar (1993). "O total-nacionalizmu," Monitor, 19. mart.Mouzelis, Nicos P. (1986). Politics in the Semi-Periphery: Early Parliamentarism and LateIndustrialization in the Balkans and Latin America. New York: St. Martin's Press.Novak-Pesec, Mojca (1989). "Slom jugoslovenskih elita modernizacije," Sociologija, 2-3.Nye, Joseph S. Jr. (1992). "What New World Order," Foreign Affairs, 2, 83-96.

O'Donnell, Guillermo; Schmitter, Philippe & Whitehead, Laurence, eds. (1986). Transitionsfrom Authoritarian Rule: Prospects for Democracy. Baltimore, Maryland: The John HopkinsUniversity Press.Pasquino, Gianfranco (1994). "The Birth of the 'Second Republic'," Journal of Democracy, 5, 3,July, 107-113.Pavlovic, Vukasin, ur. (1987). Obnova utopijskih energija. Beograd: CIDID i IIC.Pecujlic, Miroslav i Milic, Vladimir (1994). Demokratija i autoritarizam: politicka kulturajugoslovenskog visestranackog drustva. Beograd: Srempublik, Pravni fakultet i Institut zapoliticke studije.Pesic, Vesna (1995). "Nacionalni sukobi: raspad Jugoslavije i rat za nacionalne drzave,"Republika, Beograd, Godina VII, Broj 129, 1-15. decembar, I-XXVIII.Pirec, Dusan i Jaksic, Miomir, ur. (1987). Svetski kapitalisticki sistem: studije, prevodi ikomentari. Beograd: Ekonomika.Polanyi, Karl (1957). The Great Transformation. New York and Toronto: Rinehart & Company,Inc.Poper, Karl R. (1993). Otvoreno drustvo i njegovi neprijatelji, I, II. Beograd: Beogradskiizdavacko-graficki zavod.

184

Popov, Nebojsa (1993). "Srpski populizam: od marginalne do dominantne pojave," Vreme, 135,24. maj, specijalni dodatak.Popovic, Milan (1995). "Beyond Huntington: Politics and Ethnicity/Religion in the Post-ColdWar Balkan Turmoil -- Contending Approaches and Interpretations," SIDU III, Ulcinj,Montenegro, July 10-11.Popovic, Milan (1994). "Dvostruka tajna liberal-fasizma: staro i novo posle hladnog rata,"Nedeljna Borba, 14-15. maj.Popovic, Milan (1995a). "Interkulturalnost u multietnickom svetu," u B. Jaksic, ur.,Interkulturalnost/Interculturality. Beograd: Hobisport, Klagenfurt-Celovec: Zalozba-Drava, 357-362.Popovic, Milan (1994a). "Nevidljiva strana Zapada: kljuc za razumevanje vidljive strane,'divljackog nacionalizma' Istoka/Balkana," Nedeljna Borba, 9-10. jul.Popovic, Milan (1995b). "Posle hladnog rata: '4D' i Predlozi Borisa Vukobrata," u N.Skenderovic Cuk, N. Spajic i D. Torbica, ur., Drzavnost i regionalizam: rasprava o projektuBorisa Vukobrata. Subotica: Otvoreni univerzitet, 43-47. Popovic, Milan (1995c). "Posle raspada: svetsko-sistemski pogled na nasilni/ratni raspad SFRJ ina nastojanja da se u Jugoistocnoj Evropi uspostavi novi/posthladnoratovski sistemmedjunarodne politike i bezbednosti," Pravni zbornik, 1, 171-179.Popovic, Milan (1994b). "Raspad SFRJ u svetsko-sistemskoj perspektivi," u B. Jaksic, ur.,Filozofija i drustvo VI: Raspad Jugoslavije. Beograd: IFDT, 237-243.Popovic, Milan (1995d). Ritam sveta: Skola svetskog sistema Immanuela Wallersteina. Podgorica: Centar za izdavacku djelatnost.Popovic, Milan (1992). "Yugoslav Disintegration in a World-System Perspective," WorkingPaper, Fernand Braudel Center.

Popovic, Milan (1994c). Zargon periferije: balkanska postmoderna (1988-1993). Podgorica:Samostalno izdanje.Prigogine, Ilya & Stengers, Isabelle (1984). Order Out of Chaos: Man's New Dialogue WithNature. Boulder, Colorado: Shambhala Publications, Inc. and New York: Bantam Books, Inc.Rubenstein, Richard E. and Crocker, Jarle (1994). "Challenging Huntington," Foreign Policy, 96, Fall, 113-128.Schaeffer, Robert K., ed. (1989). War in the World-System. Westport, CT: Greenwood Press.Trkulja, Jovica (1993). Osvajanje demokratije: ogled o postkomunizmu. Beograd: Izdavackaagencija 'Draganic'.Vidakovic, Zoran (1988). Smena istorijskih doba. Beograd: CIDID.Vidakovic, Zoran (1976). Stari i novi fasizam. Beograd: Komunist.Vujacic, Veljko & Zaslavsky, Victor (1991). "The Causes of Disintegration in the USSR andYugoslavia," Telos, 88, 120-140.Wallerstein, Immanuel (1991). "Capitalist Civilization," Working Paper, Fernand BraudelCenter, Binghamton.Wallerstein, Immanuel (1990). Kapitalizam -- istorijski sistem. Titograd: CIID.Wallerstein, Immanuel (1994). "Peace, Stability, and Legitimacy, 1990-2025/2050," in G.Lundestadt, ed., The Fall of Great Powers. Oslo: Scandinavian University Press, 331-349.Wallerstein, Immanuel (1986). Suvremeni svjetski sistem. Zagreb: CKD.Wallerstein, Immanuel (1992). "The TimeSpace of World-Systems Analysis: A PhilosophicalEssay," Working Paper, Fernand Braudel Center, Binghamton.Wallerstein, Immanuel (1992a). "Trajectory of the World-System 1945-1990[-2050]: SyntheticOverview," Working Paper, Fernand Braudel Center, Binghamton.

185

Wallerstein, Immanuel (1991a). Unthinking Social Science: The Limits of Nineteenth-CenturyParadigms. Cambridge: Polity Press.Weber, Max (1965). Politics as a Vocation. Philadelphia: Fortress Press.Wiarda, Howard J., ed. (1991). New Directions in Comparative Politics. Boulder, Colorado:Westview Press.

Za tekstJUGOSLAVIJA NA RASKRSCU: RAT/DIKTATURA ILI DEMOKRATIJAArrighi, Giovanni, editor (1985). Semiperipheral Development. Beverly Hills, London, NewDelhi: SAGE.Brankovic, Srbobran i saradnici (1991). Studenti i poredak: empirijsko istrazivanjedevetomartovskih demonstracija u Beogradu. Beograd: Institut za politicke studije.Braudel, Fernend (1982). Civilization and Capitalism 15th-18th Century, II: The Wheels ofCommerce. London: Collins.Brodel, Fernan (1987). "Kopno i more," Knjizevna rec, 25. mart.Jovanovic, Pavle i Dimitrijevic, Nenad (1991). Savremeni politicki sistemi: I. Novi sad: Pravnifakultet.

Mouzelis, Nicos P. (1986). Politics in the Semi-Periphery: Early Parliamentarism and LateIndustrialization in the Balkans and Latin America. New York: St Martin's Press.Popovic, Milan (1990). "Harizma, ludilo vlasti," Nezavisne, 14. septembar.Popovic, Milan (1990a). "Metafora," Nezavisne, 6. jul.Popovic, Milan (1991). "Retorika nemoci," Nedeljna Borba, 27-28. april.Veber, Maks (1976). Privreda i drustvo: I. Beograd: Prosveta.

Za tekstRASPAD JUGOSLAVIJE U SVETSKO-SISTEMSKOJ PERSPEKTIVIArrighi, Giovanni (1990). "World Income Inequalities and the Future of Socialism," WorkingPaper, Fernand Braudel Center, Binghamton.Chase-Dunn, Christopher and O'Reilly, Kenneth (1989). "Core Wars of the Future," in R. K.Schaeffer, editor, War in the World-System. Westport, Connecticut: Greenwood Press, 47-64.Crosette, Barbara (1992). "Failure of the New Order," The New York Times, Friday, May 15:A1, A12.Hopkins, Terence K. and Wallerstein, Immanuel (1979). "Cyclical Rhythms and Secular Trendsof the Capitalist World-Economy: Some Premises, Hypotheses, and Questions," Review, 4.McLauchlan, Gregory (1989). "World War, the Advent of Nuclear Weapons, and GlobalExpansion of the National Security State," in R. K. Schaeffer, editor, War in the World-System. Westport, Connecticut: Greenwood Press, 99-108.Reifer, Thomas (1992). "The Rise and Future of World Militarism," Working Paper, FernandBraudel Center, Binghamton.Sudler, Jamie (1992). "Geopolitics 1945-1989," Working Paper, Fernand Braudel Center,Binghamton.Wallerstein, Immanuel (1990). "America and the World: Today, Yesterday, and Tomorow,"Working Paper, Fernand Braudel Center, Binghamton.

186

Wallerstein, Immanuel (1991). Geopolitics and geoculture. Cambridge and Paris: CUP andEditions de la Maison des Sciences de l'Homme.Wallerstein, Immanuel (1992). "The TimeSpace of World-Systems Analysis: A PhilosophicalEssay," Working Paper, Fernand Braudel Center, Binghamton.Wallerstein, Immanuel (1991a). Unthinking Social Science: The Limits of Nineteenth CenturyParadigms. Cambridge: Polity Press.

Za tekstPOSLE RASPADAAmin, Samir; Arigi, Djovani; Frank, Andre Gunder & Volerstin, Immanuel (1985). Dinamikaglobalne krize. Beograd: Radnicka stampa.Antiratne akcije (1993). "Antiratne akcije 1991-1992," Republika, Beograd, Specijalni broj,Februar.

Arrighi, Giovanni (1990). "The Developmentalist Illusion: A Reconceptualization of theSemiperiphery," in W. G. Martin, editor, Semiperipheral States in the World-Economy. Westport, Connecticut: Greenwood Press, 11-40.Braudel, Fernand (1987). "Podela prostora i vremena u Evropi, u D. Pirec i M. Jaksic, urednici,Svetski kapitalisticki sistem. Ekonomika, Beograd: Ekonomika.Brodel, Fernan (1987). "Kopno i more," Knjizevna rec, 25. mart.Bugajski, Janusz (1993). Nations in Turmoil. Boulder, Colorado: Westview Press, and Oxford,England.Chase-Dunn, Christopher and O'Reilly, Kenneth (1989). "Core Wars of the Future," in R. K.Schaeffer, editor, War in the World-System, Greenwood Press, Westport, Connecticut:Greenwood Press, 47-64.Crossette, Barbara (1992). "Failure of the New Order," The New York Times, May 15, A1 &A12.Darmanovic, Srdjan (1993). Izoblicena demokratija: drama jugoslovenskog postkomunizma. Beograd: Borba.Dimitrijevic, Nenad (1991). Osnovi politickog sistema Nemacke. Novi Sad: Pravni fakultet.Galtung, Johan (1989). Europe in the Making. New York: Taylor and Frances New York Inc.Galtung, Johan (1994). "Jalta i Malta," Duga, br. 531, 9-22. jul.Huntington, Samuel P. (1993). "The Clash of Civilizations?," Foreign Affairs, 72, 3, Summer,22-49.Jelavich, Charles and Jelavich Barbara (1977). The Establishment of the Balkan National States,1804-1920. Seattle: University of Washington Press.Kuljic, Todor (1993). "Bespomocni antifasizam," u zborniku Filozofija i drustvo IV:Antifasizam, Beograd: Institut za filozofiju i drustvenu teoriju, 61-73.Lee, Richard (1991). "Science as Ideology," Working Paper, Fernand Braudel Center,Binghamton.McLauchlan, Gregory (1989). "World War, the Advent of Nuclear Weapons, and GlobalExpansion of the National Security State," in R. K. Schaeffer, editor, War in the World-System. Westport, Connecticut: Greenwood Press, 99-108.Mocnik, Rastko (1990). "Fasizam niskog napona," Udruzenje za jugoslovensku demokratskuinicijativu (UJDI), Beograd.Moren, Edgar (1993). " O totalnacionalizmu," Monitor, 19. mart.

187

Novak-Pesec, Mojca (1989). "Slom jugoslovenskih elita modernizacije," Sociologija, 2-3.Nye, Joseph S. Jr. (1992). "What New World Order," Foreign Affairs, 2, 83-96.O'Donnel, Guillermo; Schmitter, Phillipe and Whitehead, Laurence, editors (1986). Transitionsfrom Authoritarian Rule: Prospects for Democracy. Baltimore, Maryland: The John HopkinsUniversity Press.Poper, Karl (1993). Otvoreno drustvo i njegovi neprijatelji, II. Beograd: Beogradski izdavacko-graficki zavod (BIGZ).Popov, Nebojsa (1993). "Srpski populizam: od marginalne do dominantne pojave," Vreme, Specijalni dodatak, br. 135, 24. maj.

Popovic, Milan (1994). "Dvostruka tajna liberal-fasizma," Nedeljna Borba, 14-15. maj.Popovic, Milan (1994a). "Geopolitka za svakoga," Monitor, 18. mart.Popovic, Milan (1994b). "Ispod fasade: jedna skica za analizu nase danasnje (SRJ) 'fasadnefederacije'," Naucni skup "Federacije sa dvije federalne jedinice", Crnogorska akademija nauka iumjetnosti (CANU) i Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU), Podgorica, 29-30.septembar.Popovic, Milan (1994c). "Nevidljiva strana Zapada," Nedeljna Borba, 9-10. jul.Popovic, Milan (1993). "Raspad SFRJ u svetsko-sistemskoj perspektivi," Naucni skup"Teorijske pretpostavke razumevanja raspada Jugoslavije", Institut za filozofiju i drustvenuteoriju (IFDT), Beograd, 29-30. jun.Popovic, Milan (1995). Ritam sveta: skola svetskog sistema Immanuela Wallersteina. Podgorica: Centar za izdavacku djelatnost.Popovic, Milan (1992). "Yugoslav Disintegration in a World- System Perspective," WorkingPaper, Fernand Braudel Center, Binghamton.Popovic, Milan (1994d). Zargon periferije: balkanska postmoderna (1988-1993). Podgorica:Samostalno izdanje.Prigogine, Ilya and Stengers, Isabelle (1984). Order Out of Chaos: Man's New Dialogue WithNature. New York: Bantam Books Inc.Stavrianos, L. S. (1958). The Balkans since 1453. New York: Rinehart&Company Inc.Studentski protest (1993). "Studentski protest 1991-1992," Republika, Beograd, Specijalni broj,Mart.Tilly, Charles (1985). "War Making and State Making as Organized Crime," in P. B. Evans, D.Rueschemeyer, and T. Skocpol, editors, Bringing the State Back In. Cambridge: CambridgeUniversity Press.Vujacic, Veljko and Zaslavsky, Victor (1991). "The Causes of Disintegration in the USSR andYugoslavia," Telos, 88.Vukobrat, Boris I. (1993). Predlozi za Novu zajednicu republika bivse Jugoslavije. Paris:Editions CopArt.Wallerstein, Immanuel (1983). "Capitalism and the World Working Class: Some Premises andSome Issues for Research and Analysis," in I. Wallerstein, editor, Labor in the World SocialStructure. Beverly Hills/London/New Delhi: SAGE Publications, 17-21.Wallerstein, Immanuel (1991). "Capitalist Civilization," Working Paper, Fernand BraudelCenter, Binghamton.Wallerstein, Immanuel (1992). "The TimeSpace of World-Systems Analysis: A PhilosophicalEssay," Working Paper, Fernand Braudel Center, Binghamton.Wallerstein, Immanuel (1992a). "Trajectory of the World-System 1945-1990[-2050]: SyntheticOverview," Working Paper, Fernand Braudel Center, Binghamton.Wallerstein, Immanuel (1986). "Tri primera hegemonije tokom istorije svetske kapitalisticke

188

privrede," Marksizam u svetu, 8-9.Wallerstein, Immanuel (1984). "Typology of Crises in the World-System," Fernand BraudelCenter, Binghamton.

Wallerstein, Immanuel (1991a). Unthinking Social Science: The Limits of Nineteenth-CenturyParadigms. Cambridge: Polity Press.Weber, Max (1965). Politics as a Vocation. Philadelphia: Fortress Press.

Za tekstSLOVENI I ZAPAD U SAVREMENOM SVETSKOM SISTEMUArrighi, Giovanni (1990). "The Developmentalist Illusion: A Reconceptualization of theSemiperiphery," in W. G. Martin, editor, Semiperipheral States in the World-Economy. Westport, Connecticut: Greenwood Press, 11-42.Arrighi, Giovanni; Hopkins, Terence K. & Wallerstein, Immanuel (1983). "Rethinking theConcepts of Class and Status Group in a World-System Perspective," Review, 3.Berend, Ivan and Ranki, Gyorgy (1982). The European periphery and industrialization 1780-1914. Cambridge and Paris: CUP and Editions de la Maison des Sciences de l'Homme.Braudel, Fernand (1982). Civilization and Capitalism 15-18th Century, II: The Wheels ofCommerce. London: Collins.Perovic, Latinka (1993). "Sloveni i Zapad," Institut za savremenu istoriju, Beograd, 23. oktobar.Wallerstein, Immanuel (1987). Historical Capitalism. London: Verso.

Za tekstINTERKULTURALNOST U MULTIETNICKOM SVETUAbdel-Malek, Anouar. "The Civilizational Orientation of Social Thought in the Making of theNew World," Encyclopedia of Contemporary Socialism, Belgrade.Arrighi, Giovanni (1990). "The Developmentalist Illusion: A Reconceptualization of theSemiperiphery," in W. G. Martin, editor, Semiperipheral States in the World-Economy. Westport, Connecticut: Greenwood Press, 11-42.Braudel, Fernand (1982). Civilization and Capitalism 15th-18th Century, II:The Wheels ofCommerce. London: Collins._osi_, Dobrica (1993). Izjava, Borba, 12. mart.Huntington, Samuel P. (1993). "The Clash of Civilizations?," Foreign Affairs, 1993, Volume 72,3, Summer, 22-49.Wallerstein, Immanuel (1992). "Trajectory of the World-System 1945-1990[-2050]: SyntheticOverview," Working Paper, Fernand Braudel Center, Binghamton.

Za tekstISPOD FASADEAntiratne akcije (1993). "Antiratne akcije 1991-1992," Republika, Beograd, Specijalni broj,Februar.Be_, Janja (1993). Zašto?: ratovi u Jugoslaviji. Novi Sad: Prometej i Beograd: Borba.

189

Jovanovi_, Pavle i Dimitrijevi_, Nenad (1991). Savremeni politi_ki sistemi, I. Novi Sad: Pravnifakultet.Kulji_, Todor (1993). "Bespomo_ni antifašizam," Zbornik Filozofija i društvo IV: Antifašizam. Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 61-73.Moore, Barrington JR (1969). Social Origins of Dictatorship and Democracy: Lord and Peasantin the Making of the Modern World. Harmondsworth: Penguin Books, Peregrin Books.Novak-Pešec, Mojca (1989). "Slom jugoslovenskih elita modernizacije," Sociologija, 2-3.Poper, Karl R. (1993). Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, I. Beograd: Beogradskiizdava_ko-grafi_ki zavod.Poper, Karl R. (1993a). Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, II. Beograd: Beogradskiizdava_ko-grafi_ki zavod.Popov, Nebojša (1993). "Srpski populizam: od marginalne do dominantne pojave," Vreme, 135,24. maj, specijalni dodatak.Popovi_, Milan (1992). "Janus-Faced Europe: Yugoslav Disintegration in a World-SystemPerspective," Working Paper, Fernand Braudel Center, Binghamton.Popovi_, Milan (1996). "Posle hladnog rata: savremeni svet i savremeni politi_ki sistemi uposthladnoratovskoj eri," u stampi.Popovi_, Milan (1994). "Komedija tajnog Ustava: još jedna markesovska minijatura,"Republika, Beograd, 16-30. april.Popovi_, Milan (1993). "Logoreja, bolest pri_anja: o pravoj prirodi i funkciji najnovije `ustavnereforme`," Pobjeda, 10. april.Prigogine, Ilya and Stengers, Isabelle (1984). Order Out of Chaos: Man's New Dialogue WithNature. Boulder, Colorado: Shambhala Publications and New York: Bantam Books Inc.Prpi_, Ivan; Puhovski, _arko i Uzelac, Maja, urednici (1990). Leksikon temeljnih pojmovapolitike. Zagreb: Školska knjiga.Republikanac (1994). "Švajsovanje nacije," Republika, Beograd, br. 85, 1-15. februar.Straus, Ira (1992). "Facade Federalism: Why the USSR and Yugoslavia Fell Apart?," WorkingPaper, Charlottesville, VA.Straus, Ira (1991). "The Implosion of the `Facade Federations`," The Federator, June.Studentski protest (1993). "Studentski protest 1991-1992," Republika, Beograd, Specijalni broj,Mart.Tilly, Charles (1985). "War Making and State Making as Organized Crime," in P. B. Evans; D.Rueschemeyer, and T. Skocpol, editors, Bringing the State Back In. Cambridge: CambridgeUniversity Press.Vuja_i_, Veljko and Zaslavsky, Victor (1991). "The Causes of Disintegration in the USSR andYugoslavia," Telos, 88.Wallerstein, Immanuel (1992). "Trajectory of the World-System 1945-1990[-2050]: SyntheticOverview," Working Paper, Fernand Braudel Center, Binghamton.Weber, Max (1965). Politics as a Vocation. Philadelphia: Fortress Press.

Za tekstSTARO I NOVO U ETNO-DINAMICI POSTKOMUNIZMADerlugian, Georgii (1991). "State Cohesion," Working Paper, Fernand Braudel Center,Binghamton.

190

Huntington, Samuel P. (1993). "The Clash of Civilizations?," Foreign Affairs, 72, 3, Summer,22-49.Marks, Karl (1971). Kapital. Beograd: Beogradski izdavacko-graficki zavod.McNeill, William H. (1994). "The Fall of Great Powers: An Historical Commentary," Review, XVII, 2, Spring, 123-143.Popovic, Milan (1994). Zargon periferije: balkanska postmoderna (1988-1993). Podgorica:Samostalno izdanje.Prigogine, Ilya and Stengers, Isabelle (1984). Order Out Of Chaos: Man's New Dialogue WithNature. Boulder, Colorado: Shambhala Publications Inc. and New York: Bantam Books Inc.Rubenstein, Richard E. and Crocker, Jarle (1994). "Challenging Huntington," Foreign Policy, 96, Fall, 113-128.Wallerstein, Immanuel (1992). "The TimeSpace of World-System Analysis: A PhilosophicalEssay," Working Paper, Fernand Braudel Center, Binghamton.Wallerstein, Immanuel (1992a). "Trajectory of the World-System 1945-1990[-2050]: SyntheticOverview," Working Paper, Fernand Braudel Center, Binghamton.

Za tekstKA JEZIKU OSLOBADJANJABraudel, Fernand (1987). "Podela prostora i vremena u Evropi," u D. Pirec i M. Jaksic, urednici,Svetski kapitalisticki sistem, Beograd: Ekonomika.Chomsky, Noam (1988). Language and Politics. Montreal and New York: Black Rose Books.Danojlic, Milovan (1978). Muka s recima. Beograd: Nezavisna izdanja.Popovic, Milan (1994). Zargon periferije: balkanska postmoderna (1988-1993). Podgorica:Samostalno izdanje.Prigogine, Ilya and Stengers, Isabelle (1984). Order Out Of Chaos: Man's New Dialogue WithNature. Boulder, Colorado: Shambhala Publications Inc. and New York: Bantam Books Inc.Reich, Wilhelm (1946). The Mass Psychology of Fascism. Third, revised and enlarged edition,New York: Orgone Institute Press.Simic, Dragan (1993). Pozitivan mir: shvatanja Johana Galtunga. Beograd: Akademija Nova,Arhiv Kljakic.Skiljan, Dubravko (1987). Pogled u lingvistiku. Zagreb: Skolska knjiga.Wallerstein, Immanuel (1992). "Trajectory of the World-System 1945-1990[-2000]: SyntheticOverview," Working Paper, Fernand Braudel Center, Binghamton.Wallerstein, Immanuel (1991). Unthinking Social Science: The Limits of Nineteenth-CenturyParadigms. Cambridge: Polity Press.

Za tekstDRUSTVENA NAUKA I ETIKABec, Janja (1993). Zasto?: ratovi u Jugoslaviji. Novi Sad: Prometej i Beograd: Borba.Markuze, Herbert (1978). Merila vremena. Beograd: Grafos.Milosavljevic, Olivera (1995). "Upotreba autoriteta nauke: javna politicka delatnost Srpskeakademije nauka i umetnosti (1986-1992)," Republika, 1-3l. jul, I-XXVIII.Moore, Barrington, JR (1969). Social Origins of Dictatorship and Democracy. Harmondsworth:Penguin.

191

O'Connor, James (1973). The Fiscal Crisis of the State. New York: St. Martin's Press.Poper, Karl (1993). Otvoreno drustvo i njegovi neprijatelji: II. Beograd: BIGZ.Prigogine, Ilya and Stengers, Isabelle (1984). Order Out of Chaos: Man's New Dialogue withNature. Boulder, Colorado Inc. amd New York: Bentam Books Inc.Wallerstein, Immanuel (1991). Unthinking Social Science: The Limits of Nineteenth-CenturyParadigms. Cambridge: Polity Press.

Za tekstO PRAVOJ PRIRODI POSTJUGOSLOVENSKIH POLITICKIH POREDAKAArrighi, Giovanni (1990). "The Developmentalist Illusion: A Reconceptualization of theSemiperiphery," in W. G. Martin, ed., Semiperipheral States in the World-Economy. Westport,Connecticut: Greenwood Press, 11-42.Wallerstein, Immanuel (1991). "Capitalist Civilization," Working Paper, Fernand BraudelCenter, Binghamton.

O AUTORU

Milan Popovic je rodjen u Andrijevici (Crna Gora) 1955. Diplomirao je na Pravnom fakultetuu Titogradu 1977, a magistrirao (INTERESNA I POLITICKA ARTIKULACIJASAVREMENOG JUGOSLOVENSKOG DRUSTVA, mentor prof. dr Jovan Djordjevic) i

192

doktorirao (SKOLA SVETSKOG SISTEMA IMANUELA VOLERSTINA, mentori prof. drZoran Vidakovic i prof. dr Miroslav Pecujlic) na Pravnom fakultetu u Beogradu 1983. odnosno1991. Od 1978. je asistent, od 1991. docent, a od 1996. profesor na predmetima SAVREMENIPOLITICKI SISTEMI i SOCIOLOGIJA POLITIKE na Pravnom fakultetu, kao i na predmetuPOLITICKI SISTEM na Ekonomskom fakultetu u Titogradu odnosno Podgorici (gde i sada zivii radi). Odrzao je i niz gostujucih predavanja i prezentacija. Od januara do marta 1989. bio jegostujuci predavac sa ciklusom predavanja "Centralno-planska ekonomija i ekonomske reformeu Rusiji i Istocnoj Evropi" na Politehnici u Brajtonu u Velikoj Britaniji. Bio je clan redakcija casopisa PRAKSA, OVDJE i IDEJE, urednik izdavacke delatnostiCentra za istrazivacku, dokumentacionu i izdavacku delatnost (CIDID) u Beogradu i clanIzvrsnog odbora Sorosove fondacije za Jugoslaviju. Urednik je biblioteke KAIROS u Centru zaizdavacku delatnost (CID) u Podgorici, clan Izvrsnog odbora i redakcije casopisa Udruzenja zaistrazivanje spoljne politike (UISP) u Kotoru, clan Odbora za pravne i politicke naukeCrnogorske akademije nauka i umjetnosti (CANU) i Odbora za nauku i jezik Matice crnogorske. Skolske 1988-1989. bio je na zavrsnim pripremama za doktorski rad u Skoli za evropskestudije Saseks univerziteta u Brajtonu (Velika Britanija), a u toku skolskih 1991-1992. i 1992-1993. na postdoktorskoj specijalizaciji u Volerstinovom Fernan Brodel centru u Bigemtonu(SAD). Bio je i na tri kraca studijska boravka i specijalizacije: na Medjuuniverzitetskom centru uDubrovniku 1988. i 1989. i na Srednjoevropskom univerzitetu u Budimpesti 1995. Ucesnik jeveceg broja domacih i medjunarodnih naucnih i javnih skupova i inicijativa. Jedan je odosnivaca i koordinator Samostalne istrazivacke grupe za svetsko-sistemsko izucavanje Balkana(i njenog prvog projekta "Balkan posle hladnog rata") u Podgorici. Do sada je objavio cetiri knjige (POLITICKA EKONOMIJA I POLITIKA, Mala edicijaIdeja, Mladost, Beograd, 1985; DILEME POLITICKOG PLURALIZMA, Univerzitetska rijec,Niksic, 1988; ZARGON PERIFERIJE, Samostalno izdanje, Podgorica, 1994; i RITAMSVETA, Centar za izdavacku djelatnost, Podgorica, 1995), i oko sto naucnih, strucnih ipublicistickih clanaka iz oblasti sociologije savremenog jugoslovenskog drustva, sociologijevlasti i sociologije svetskog sistema.

SUMMARY AFTER THE COLD WAR Balkan Postmodernity 2

AFTER THE COLD WAR presents a relatively complex and systematic analysis of the post-Cold War reality/transformation in the world in general and in the Balkans in particular as well.The analysis is transdisciplinary in its nature, although it is mostly composed of the elements andmethods of sociology, particularly of sociology of power and sociology of international system.Besides, the analysis/book is a kind of continuation of the author's on-going and long-termapplication of Immanuel Wallerstein's world-system theory to the post-Cold War Balkan crisis:

193

it is a kind of continuation or second part of THE JARGON OF THE PERIPHERY, a previousbook of the same author (since the subtitle of THE JARGON OF THE PERIPHERY has beenBALKAN POSTMODERNITY, the subtitle of the AFTER THE COLD WAR is BALKANPOSTMODERNITY 2). AFTER THE COLD WAR is consisted of the three different but related parts and genres:THE FIRST PART of the book is an INTRODUCTORY STUDY; this study is the most recentpart of the book (it is finished at the very beginning of 1996 and being published here for thefirst time), and it functions here as a kind of introduction and synthesis of the second and thirdpart of the book; THE SECOND PART of the book is a collection of the thirteen ARTICLESwhich were originally written for certain scientific conferences and consequently published incertain theoretical journals in the period 1990-1995; finally, THE THIRD PART of the book is acollection of twelve short ESSAYS which were exclusively written for the AIM agency andconsequently published in the three independent magazines (REPUBLIKA and NEDELJNABORBA from Belgrade, and MONITOR from Podgorica) in 1994. The above differences in substance and genre are by no means negligible; however, thecommon subject (great post-Cold War change) as well as the common method (world-systemanalysis) have made these differences be overcome in a relatively homogenous and unifiedwhole (book).

INTRODUCTORY STUDY: AFTER THE COLD WAR This study consists of Introduction and five sections. The first section of the study (The Post-Cold War Era: Rhetoric or Reality?) elucidates thepost-Cold War era in the light of the key world-system ideas and concepts (historical systems,the modern world-system, time and space, secular trends and cyclical rhythms, center, peripheryand semiperiphery of the system) and in the context of the long and multiply decline, structuralcrisis and chaotic and violent disintegration of the system from 1914 and especially from the1970s to the mid of the next century. The second section of the study (After the Cold War: More or Less Democracy?) exposesvarious empirical, theoretical, spacial and time factors of diverse and even contradictoryprospects for democracy in the different parts and zones of the world-system in the post-ColdWar era. In addition, this section reveals the two different patterns of political development(secular/evolutionary/successful pattern of South Europe and cyclical/revolutionary/unsuccessfulpattern of South America and Southeast Europe), the unequal distribution of politicaldictatorship (mainly in the periphery and semiperiphery) and democracy (mainly in the center) inthe modern world-system, the main elements and mechanisms of the world political system, andan alternative or rather complementary (world-system) typology of contemporary politicalsystems. The third section of the study (New Science?) introduces and explains six fundamentalepistemological premises of the so called new science of Ilya Prigogine (nonlinearity, chaos,world, transdisciplinarity, probability, and intersubjectivity), the application of this science to theproblem of real nature of politics (neither conspiracy nor error, but a kind of quasi-biologicaladaptation), and the relationship between the new science and social/political sciences in generaland world-system analysis in particular. The fourth section of the study (Capitalism, Socialism, Communism, Postcommunism)presents a critique of the ideas of capitalism and socialism as they are defined in the dominantCold War and post-Cold War mythology/ideology as well as a proposal for one (world-system)critical reconstruction of the ideas. In addition, this section offers a complex but hypotheticalframework for the study of postcommunism: it has singled out the three contradictory factors for

194

the study of postcommunism in general (democratic revolution, aggressive nationalism, andambivalent nostalgia/restoration) as well as the four factors for the study of the masspostcommunist irrationality, fear and destruction in particular (the time of crisis, weak andviolent semiperiphery, endangered placenta, and demons of power). The fifth and concluding section of the study (Alternative Scenarios of the Future) reveals thefour alternative scenarios of the future of the modern world-system (ecological-nuclearholocaust, quasi-feudal fragmentation, neofascist centralization, new creative answer) as well asan alternative (world-system) interpretation of the post-Cold War Balkan crisis.

YUGOSLAVIA IN A WORLD-SYSTEM PERSPECTIVE This article was written for one conference which was held in the fall of 1990. At that timethe ongoing economic reforms (led by the then Yugoslav Prime Minister Ante Markovic) stillhad solid chances to succeed. No wonder the most of the analysts of the time were optimists.Sceptics and realists (including the author of this article) were in minority. Thanks to the world-system premises, however, the minority (including this author/article) was capable of predictingsuch retrogressive changes (new command economy and new nationalistic dictatorship) whichwill come into existence only a few years later.

YUGOSLAVIA AT THE CROSSROADS: WAR/DICTATORSHIP OR DEMOCRACY? This article was written in the summer of 1991. At that moment the country was on the verybrink of war. The two contradictory tendencies (war and peace, dictatorship and democracy)were quite clear. This article describes these two tendencies in details (disintegration of politicalsystem, interregnum, rise of democracy, conservative response, rise of aggressive nationalism,chaos and violence).

THE COMBINATION OF REPETITION AND CHANGE This short discussion was spoken at the anniversary conference "Antifascist Movement inYugoslavia in the World War II" which was held in 1991. The discussion focuses on thesimilarities and differences between the situation in the country in the 1940s and 1990s. Themain result of the comparison is quite a bleak: in the 1940s both fascist and antifascist forces inthe country were strong, in the 1990s, however, only fascist forces are strong, whereas antifascistforces are weak and marginalized.

YUGOSLAV DISINTEGRATION IN A WORLD-SYSTEM PERSPECTIVE: YUGOSLAVREINTEGRATION IN 1945, ITS DEFINITIVE DISINTEGRATION IN 1991? After the World War II (1941-1945), Yugoslav state reintegrated. After the ongoing Balkanwar (1991-), however, Yugoslavia as a state appears to be facing its definitive disintegration.Why? The most striking DIFFERENCE between the 1940s and the 1990s is TWOFOLD andCYCLICAL: in the 1940s (and in the period 1945-1967), the capitalist world-economy was inthe A-PHASE of the fourth Kondratieff, and the interstate system (US hegemony) in the phaseof HEGEMONIC MATURITY; since 1967, however, the economy has come into the B-PHASEof the Kondratieff, and the US hegemony in its DECLINING PHASE. This difference explainslargely why Yugoslavia reintegrated in 1945, but most likely disintegrated definitively in 1991. The ongoing cyclical decline, however, is not acting alone, but together with a set ofDECLINING SECULAR TRENDS. These trends express current crisis and exhaustion of themodern world-system. They have ADDITIONALLY favoured definitive Yugoslav

195

disintegration in 1991. In other words, that disintegration has been induced by the exhaustion ofALL MODERNIZING ENERGIES, not solely by the collapse of communism: it was not onlythe collapse of communism in 1989, but also the election failure of Ante Markovic's social-democratic reform program/movement in 1990, which was a prelude to Yugoslav war anddisintegration in 1991.

AFTER THE COLLAPSE: A WORLD-SYSTEM VIEW ON THE WAR DISINTEGRATIONOF SFR YUGOSLAVIA AND ON THE PROPOSALS FOR A NEW POST-COLD WARINTERNATIONAL POLITICS AND SECURITY IN SOUTHEASTERN EUROPE The war disintegration of SFR Yugoslavia is not merely a local and transitory phenomenon, itis a part and parcel of a wider world-system tendency. The international community's failure tostop the war in the Balkans is not accidental, it is just a part and parcel of the overall exhaustionof the modern world-system and of the classical modern science in general. These two ideas arethe two main working hypotheses and ideas of this article. These ideas are developed and testified through the four sections of the article. The firstsection exposes the principles of the so-called new science and new epistemology. The secondsection is the central one, and it contains the three subsections: the TimeSpace of world-systemanalysis applied in the post-Cold War Balkan crisis, the first contours (processes, actors, andregimes) of the new postcommunist states, and the predictions and alternatives. The third sectionbrings some very brief commentaries on the most known official and alternative proposals forpeace and security in the region. The last section is a critique of the old realpolitik, and a plea fora new realism (international civil society and democracy from below) as the only way to just andlasting peace and security in the Balkans, Europe and world.

AFTER THE COLD WAR: "4D" AND "THE PROPOSALS FOR A NEWCOMMONWEALTH OF THE REPUBLICS OF EX-YUGOSLAVIA" BY BORISVUKOBRAT This is a discussion about "The Proposals for a new Commonwealth of the Republics of Ex-Yugoslavia" by Boris Vukobrat. "The Proposals" are compared here with the so-called "4D"(demilitarization, democratization, decartelization, denazification) programme which wasoriginally designed and implemented in the post-Nazi Germany. The comparison reveals that themain differences between the two as well as the main problems of implementation of the secondone proceed from the TimeSpace of the world-system in the 1940s and 1990s: German fascism(Nazism) in the 1940s was a central and strong one, Balkan fascism in the 1990s is a peripheraland weak one; great powers' strategy in the first case was the strategy of total confrontation, theirstrategy in the second case seems to be a combination of confrontation and cooperation;therefore, the implementation of "The Proposals" or some similar "4D" programme in theBalkans after the Cold War is going to be much more complex and uncertain then it was in thepost-Nazi Germany fifty years ago.

THE SLAVS AND THE WEST IN THE MODERN WORLD-SYSTEM Despite numerous mutual differences all mainstream interpretations agree on considering theWest and the Slavs to be two quite distinct and separate systems/worlds. On the contrary,Immanuel Wallerstein's world-system interpretation (as a leading alternative interpretation)considers them to be two different but interrelated parts of one unified albeit hierarchical world-system. Of these two interpretations this short article is arguing for the latter.

MULTICULTURALISM/INTERCULTURALISM IN THE MULTI-ETHNIC WORLD

196

This paper offers an alternative, world-system interpretation of the unequal distribution ofdifferent models of the intercommunal/intercultural life in the modern world-system (democraticmulticulturalism/interculturalism in the center, authoritarian and even genocidalmonoculturalism in the semiperiphery and periphery of the system). This interpretation is developed through the critique of the mainstream thought in the West ingeneral as well as through the critique of one of the most recent Samuel Huntington'smainstream article ("The Clash of Civilizations?") in particular. The central part of the critique is its insistence on the link between the geopoliticallyrestricted westerncentric multiculturalism/interculturalism and the violent easternnationalism/monoculturalism: in spite of all their phenomenal differences, they are only the twodifferent sides of the same coin ie of the same asymmetric world-system.

UNDER FACADE: AN OUTLINE FOR THE ANALYSIS OF FRY (FEDERAL REPUBLICOF YUGOSLAVIA: SERBIA AND MONTENEGRO) AS A FACADE FEDERATION The label "facade federation" has been initially used as a label designating specificcommunist federations (USSR, CSSR, SFRY). This paper suggests the same label to be used asa designation for FRY, the last postcommunist quasifederation. The paper offers an outline for the study of FRY as a "facade federation". The outlinesuggests the study should go through and around predominantly sociological ANALYSIS OFTHE ACTORS of violent/war disintegration of SFRY and violent/war genesis of FRY,especially through and around analysis of THE COLLAPSE of the last modernizing Yugoslavmovement (of the last Yugoslav prime minister, Ante Markovi_) and of THE RISE of newantimodernistic, aggressively nationalistic and even fascist projects and actors (particularly inSerbia and Croatia) which have come into existence and developed in the process of THECOMPLEX INTERACTION AND FUSION of the old/new postcommunist politicalnomenclatures (particularly those of Slobodan Miloševi_ in Serbia and those of Franjo Tudjmanin Croatia) and so called intellectual/cultural elites (particularly those around review Nova revija in Slovenia and those around unpublished document Memorandum SANU in Serbia). The last section of the paper (Quo Vadis FRY?) consequently suggests a conclusion of theutmost importance: if the antimodernistic projects, regimes and actors stay in power in FRY aswell as in the other post-Yugoslav states, even the best constitutional frameworks would not beable to move them far away from their present facade character.

OLD AND NEW IN THE ETHNODYNAMICS OF POSTCOMMUNISM

This paper presents a critique of the mainstream (cultural, huntingtonian) interpretation of the

post-Cold War and postcommunist inter-ethnic violence as well as its alternative (world-

systemic, wallersteinian) interpretation. The alternative interpretation proceeds from the new chronosophy of the world-systemanalysis. According to this new chronosophy, history is neither pure repetition nor pure changebut the combination of both repetition and change. Far from being some endemic and atypicalreturn to the XIX century (as the mainstream analysts misinterpret), the ongoing chaotic andviolent Balkan ethnodynamics could be proven to be just a predecessor of some wider world-systemic alternative (as world-systems analysts warn). The paper presents a critique of old international realpolitik (incapable of preventing the post-Cold War chaos and violence) and a call for new political realism (being decisive for theprevention). The critique of old realpolitik and the call for new realism have been based on three

197

relatively new elements of the ongoing world-system dynamics: 1) weakening, "withering away"of nation-state; 2) "far-from-equilibrium" and nonlinear condition of the world-system; and 3)the threat of nuclear-ecological holocaust.

TOWARD LANGUAGE OF LIBERATION Language has been analyzed here as a specific part and sub-system of the really existingsocial system and practice. Due to contradictory nature (domination versus emancipation) and tospecific state of exhaustion of the modern world-system, the language of the system/practice hasbeen contradictory and exhausted as well. The article offers an unpretentious and provisional typology of languages in politics. According to this typology, there are at least two conflictinglanguages here and today: language of domination and language of emancipation. There is also alanguage of manipulation as a specific kind of the first one. The article presents a critique of language of domination/manipulation as well as a call fordevelopment of language of emancipation/liberation. It is argued that the language ofemancipation/liberation may be really emancipating/liberating only if it is constantly defined anddeveloped as a specific part of the overall practice of social and politicalemancipation/liberation. This article specifically refers to the language/speech of war and peace in the ongoing Balkanwarfare. However, the article proceeds from the basic premises of the world-system analysis andtherefore insists on some wider, world-systemic, not just a local and transitory significance of thewarfare and related languages and practices.

THE HISTORICAL SOCIAL SCIENCES AND ETHICS: THE TWENTIETH- CENTURYEXPERIENCE (THESES) Proceeding from the first results of Ilya Prigogine's new science and Immanuel Wallerstein'sworld-system analysis, this short article is considering/explaining epistemological transformation(of the old subject-object and science-ethic relationship) as a part and parcel of the ongoinghistorical change ie of the disintegration of old and creation of new historical system andscience. Rehabilitation and internalization of the subjectivity, that is the crux of the transformation:the controlled subjectivity/solidarity/ethic has been increasingly becoming not only legitimatebut also INDISPENSABLE PART of the very method of scientific research. The last section of the article sketches different types of concrete social science rising fromthe ongoing Balkan chaos/war and ignoring the crux of the epistemological transformation: thesetypes of social science have proven to be not only politically biased and distorted but directlylethal as well.

ON THE REAL NATURE OF POST-YUGOSLAV POLITICAL REGIMES The world-system analysis has proven to be superior to the post-Cold War victoriouseuphoria: this short paper reminds us of both the euphoria and the world-system analysis. The paper uses the world-system analysis, more specifically Giovanni Arrighi's ("extremeethnonationalist democratic regimes"), and Immanuel Wallerstein's label ("democratic fascism"),to describe and explain the real nature of the post-Yugoslav semiperipheral political regimes.

ESSAYS The third part of the book contains twelve short essays which were written and published

198

during dramatic and decisive 1994. These essays present a vivid evidence of the complexity andnonlinearity of the post-Cold War Balkan turmoil. Most of these essays have been subsequentlysynthesized in the Introductory Study. What follows here is only the translation of the titles (andsubtitles) of the essays: 1) Secret Constitution: A Very Special Phenomenon; 2) The BalkansAfter The Cold War: Geopolitics For Everybody; 3) Creeping Dictatorship; 4) Fascism AmongUs: Myth Or Reality?; 5) The Twofold Enigma Of Liberal Fascism: Old And New After TheCold War; 6) Right Of People To Self-Determination And Genocide: The Post-Cold WarBalkan Experience; 7) The Indictment: Ethnic Cleansing; 8) Count Dracula Dream: Economy OfCheap Labor; 9) Beyond Huntington: Invisible Side Of The West And Visible Side (Barbarism)Of The East; 10) Slobodan Milosevic Superstar: An Ideal Type/Client Of The So-Called NewWorld Order; 11) The Post-Westphalian Drama of the World; 12) Misery Of The So-CalledRealism: Belgrade Realists And Sarajevo Surrealists.

SADRZAJ

PREDGOVOR

Prvi deo UVODNA STUDIJA POSLE HLADNOG RATA

Drugi deo CLANCI JUGOSLAVIJA U SVETSKO-SISTEMSKOJ PERSPEKTIVIJUGOSLAVIJA NA RASKRSCU: RAT/DIKTATURA ILI DEMOKRATIJA

199

KOMBINACIJA PONAVLJANJA I PROMENERASPAD JUGOSLAVIJE U SVETSKO-SISTEMSKOJ PERSPEKTIVIPOSLE RASPADAPOSLE HLADNOG RATA: "4D" I PREDLOZI BORISA VUKOBRATASLOVENI I ZAPAD U SAVREMENOM SVETSKOM SISTEMUINTERKULTURALNOST U MULTIETNICKOM SVETUISPOD FASADESTARO I NOVO U ETNO-DINAMICI POSTKOMUNIZMAKA JEZIKU OSLOBADJANJADRUSTVENA NAUKA I ETIKAO PRAVOJ PRIRODI POSTJUGOSLOVENSKIH POLITICKIH POREDAKA

Treci deo ESEJI KOMEDIJA TAJNOG USTAVAGEOPOLITIKA ZA SVAKOGAPUZAJUCA DIKTATURAFASIZAM MEDJU NAMADVOSTRUKA TAJNA LIBERAL-FASIZMAPRAVO, SILA, ISTORIJAOPTUZNICASAN GROFA DRAKULENEVIDLJIVA STRANA ZAPADASLOBODAN MILOSEVIC SUPERSTARPOSTVESTFALSKA DRAMA SVETABEDA REALIZMA

PRILOZI PODACI O TEKSTOVIMALITERATURAO AUTORUSUMMARY

[Zadnja korica]

POSLE HLADNOG RATA bavi se analizom posthladnoratovskog doba, to jest analizomglavnih promena koje je ovo doba donelo u svetu uopste, a na Balkanu posebno. Analiza o kojoj

200

je rec, izrazito je transdiciplinarna, ali u njoj preovladavaju elementi i metodi sociologije,posebno sociologije vlasti i sociologije svetskog sistema. Pored toga, ova knjiga predstavlja ijednu vrstu nastavka primene jedne od vodecih alternativnih teorija u danasnjoj drustvenojnauci, teorije svetskog sistema Imanuela Volerstina, na takozvanu posthladnoratovsku balkanskukrizu: i po predmetu i po metodu, naime, POSLE HLADNOG RATA predstavlja jednu vrstunastavka, ili, moze se i tako reci, drugog dela ZARGONA PERIFERIJE, prethodne knjige istogautora; otuda i podnaslov BALKANSKA POSTMODERNA 2 (podnaslov ZARGONAPERIFERIJE bio je BALKANSKA POSTMODERNA 1988-1993). POSLE HLADNOG RATA ima tri relativno razlicita, ali i povezana dela i zanra: PRVI DEOcini istoimena UVODNA STUDIJA; u odnosu na druga dva dela knjige, ova studija ima uvodnii sinteticki karakter, napisana je na kraju (pocetkom 1996) i sada se po prvi put objavljuje;DRUGI DEO cini trinaest naucnih CLANAKA napisanih za odgovarajuce naucne skupove iobjavljenih u odgovarajucim naucnim casopisima ili zbornicima u vremenu od 1990. do 1995;TRECI DEO cini dvanaest kracih ESEJA napisanih specijalno za agenciju AIM i objavljenih uREPUBLICI, MONITORU I NEDELJNOJ BORBI u toku 1994. Jedinstveni predmet (velikaposthladnoratovska promena sveta) i metod (teorija svetskog sistema), ucinili su, medjutim, dase i ovako razliciti delovi i zanrovi, povezu u jedinstvenu i homogenu celinu odnosno knjigu.

201