Предраг Петровић

Београд

С Т А Н К О В И Ћ Е В РО М А Н О С Т РА Х У

(Газда Младен)

Ураду се саГледавају неки аспет и утшцај а ciTipivca, као култ уролошкоГ и псч-

холошког феномена, на формирање идент ит етш ГалавноГ јунака Ст анковићевоГ

романа Газда Младен. Инст ит уциј е вирошкоГ друишша, односи међу ак т ерима

романа, сист ем вредностш као и мотшвација Газда-Маладенових пост упака почи-

вају на ст раху од ст роГих култ уролошк их конвенција и оГраничења. Наратшвна

динамика Стшнк овићевоГ т екстш успост авља сеу слож еном односу између Газда-

МладеновоГ ст раха и epoiTicKe ж еље.

У свом оппеду о Борисаву Станковићу, песник и ј едан од наших нај бо-

љих есејиста у протеклом столећу, Јован Дучић изриче занимљиву оцену,

заправо предвиђање о будућој рецепцији Станковићеве прозе. У тексту

кој и ј е у свој ој завршној верзији писан за време Другог светског рата у

А мерици и потом постхумно објављен у књизи Мој и сапут ници 1951. го-

дине, Дучић каже да ће за коју десетину година ј унаци Станковићеве прозе

бити „ нашем свету потпуно неразговетни и можда сасвим невероватни, и

то чак по најинтересантнијим њиховим духовним случајевима."1 Разлог

за тај рецептивни гпум и будућу неразговетност сложене и противуречне

природе Станковићевих ј унака, Дучић налази у к ултуролошким момен-

тима - у сукобу два типа културе: епска, динарска и борбена сасвим ће

потиснути источњачку, лирску и сентиментално болећиву, кој ој припада

Станковићев приповедни свет. Са овом Дучићевом оценом можемо се

ј едним делом сложити, поготову ако ј е разумемо у контексту етнопсихо-

лошких истраживања Владимира Дворниковића или Јована Цвијића. Оно

што ј е посебно битно за тумачење Станковићеве прозе је чињеница да је

Дучић међу првима истакао важ ност к ултуролошких и етнопсихолошк их

момената у делу врањанског приповедача, за разлик у од неких каснијих

аутора који ће сву сложеност те прозе сводити углавном на социј алне мо-

менте и конвенциј е реалистичке мотивациј е.

1 Ј. Дучић, Борисав Сишнковић, Мој и саиуишици, приредио Ж. Стојковић, Сара-

ј ево, 1969, стр. 79.

2 4 6 Предраг Петровић

А ли задржимо се најпре на оцени о извесној неразговетности, па и па-

радоксалности Станковићевихј унака. Заправо једног за кога би Дучићева

оцена данас имала можда нај више смисла - газда Младена из истоименог

Станковићевог недовршеног и постхумно (1928) објављеног романа. Тиме

смо на трагу ј едног занимљивог става савременог проучаваоца романеск-

не прозе Jl ea Берсаниј а који у право у књижевном јунаку, односно моти-

вациј и његових поступака види главну претњу читљивости романа.2

Н ајпре треба рећи да овај роман, к ао и такође недовршени Певци,

ниј е имао код читалаца и критичира ни приплижно онак ав приј ем као

Нечист а крв (1910).3 Изузетност овог Станковићевог романа, и поред

недовршености и фрагментарности текста, запазио ј е већ Драгутин

Костић, који је 1928. године приредио рукопис романа за штампу. Газда

Младен, према К остићу, сиј а попут наших средоњовековниох фресака,

оштећених, закречених и готово саструганих, али ипак величанствених и

монументалних. Заиста комозиција Газда Младена може се упоредити са

монументалним, али гдегод оштећеним фрескама - уметнички изузетне

делове смељује белина, односно текст се оставруј е к ао смењивање речи

и ћутања. Н а фону те белине и ћутања, оно што ј е изговорено, односно

запиасано добија своју трагичну и изузетну величину.

Главни лик овог романа, газда Младен, у знак у је ј едног монументал-

ног и застарашуј ућег парадокса, јединственог у српској к њижевности,

и ту се враћамо оној могућој неразумљивости Станковићевих јунака и

самог романеског света коме припадај у. Тај парадокс назначен је већ пр-

вом реченицом романа, оном кој а као и у Нечист ој крви има графички

издвојено а у приповедању повлашћено место. Та реченица ј е сажетак и

оцена једног живота, газда Маладеновог, заправо цео ј едан живот који је

стао у једну реченицу: „Целог живота, увек , радио је оно што један човек

треба да ради."4

Након прочитаног романа читалац се свакао мора поново

вратити тој првој реченици и загштати над том констатацијом ауторског

приповедача. Обеспокојавај уће делује чињеница да ј е Младен целога

живота радио оно што један човек треба да ради и завршио свој ж ивот

као трагичан и дубоко несрећен човек . Бројне недоумице које проистичу

из овог суочавања прве реченице роман и сазнања о трагичном крј у лик а

који је том реченицом одређен, упућују на страховиту неподударност, од-

2 L. Barsani, „Realizam i strah od želj e", Treći program, br. 85, proleće, 1990, str. 185.

3 Тим пре на важности добиј ају две студије кој е су у целини посвећене само овом

Станковићевом роману. Једна Слободана Ж. Марковића, „Гизда Млчден у стварала-

штву Борисава Станковића", у зборнику Д ело Боре Ст анковића у своме и данашњем

времену, МСЦ, Београд, 1978, и друга, Новице Петковића, који ј е у новије време ту-

мачењу Станковићеве прозе свакако нај посвећенији аутор, под насловом „К њижевни

свет Борисава Станковића", поговор у: Б. Станковић, Газда Младен, Нолит, Београд,

1982 .

4 Б. Станковић, Газда Младен. Певци, Просвета, Београд, 1970, стр. 7 (све одломке

наводимо према овом издању).

Сшанковићев роман о сшраху 2 47

носно понор кој и постој и између оного што ј едан човек треба и оног што

жели да ради. Док у првој реченици, кој а припада приповедачу, и у којој

ј е изрчена ј една обезличена етичка оцена из перспективе посматрача и

судије кој и ј е припадник ј едног високо етичког и строго културолошки

одређеног поретк а ствари, доминира реч т реба, дотле у оној завршној ,

курзивом исписаној речиници романа, која је Младенова, интимна, дубо-

ко преживљена - „ Умрећу рањав и ж ељан тежиште ј е на речи ж ељан.

Трагична ј е неизмиреност између онога што ј една човек треба и оног

што жели да ради, односно етичког и културолошког с ј едне, и интимног ,

емотивног с друге стране. Таквом расцепу одговара и извесна удвој еност

у наративном тк иву романа, заснована на разлици између спољашње и

унутрашње тачке гледишта у приказивању Младеновог лика, затим раз-

лике у Младеновом, али и не само његовом, понашању када ј е сам и када

је изложен погледима других, када ј е у затвореном, а к ада ј е у отвореном

простору, неподударање површне слике коју о ј унак у имају други и онога

што он скривено и интимно дож ивљава. Тако се у роману, мож да ј ош из-

ражениј е него у Нечист ој крви, успостављају два наративна тока: ј едан

спољашњи, површински, привидно миран, обезличен који одговара петри-

фикованој маски озбиљности и строгоће коју Младен носи, и други кој и

осветљава скривену, односно потиснуту, неспокојну и (ауто)деструктивану

страну његовог лика. Та подвој еност присутна је и самом наслову романа

- културолошка и социј ална етикециј а „ газда" кој а означава позицију у

вароши и, затим, лично име Младен, које на крај у романа остаје огољено

од свих спољашњих одређења и титула, означавајући човека сведеног на

свој у људску меру, пролазно, крхко, рањиво биће и ништа више од тога.

Реченицу кој у ј е уписао у свој трговачки тефтер и кој ом симболично сво-

ди рачун свогаж ивота („ Умрећу рањав и ж ељан"), главни јунак потписује

само као М ладен: „И потписао се, али не газда, хаџиј а, већ само Младен,

и н иш т а виш е ." 5

Због чега газда Младен, као и други ликови Станковићевог романа,

и претеж ниј ег дела његове прозе, не може да оставри свој е жеље него их

радиј е потискуј е, зашто ради искључиво оно што т реба, а готово никада

и оно што ж ели! У томе га спутава страх, као предоминантно емотивно

стање, али и као културолошки условљен феномен, односно егзистен-

циј ално ограничење кој е намеће ј една строга, затворена али и високо

софистицирана култура. Газда Младен се у том смисли може одрдити као

роман о предоминацији страха у људском животу.

Француски културолог, ј едан од нај значај ниј их проучавалаца страха

као културолошког феномена, Жан Делимо у свој ој к апиталној студиј и

Ст рах на Западу (француско издање 1978) одређује страх као ј едан од

главних ч и н и л аца људск е ду хо вн о ст и и и ск уст ва , одн о сн о м одер н е ц и в и-

лизација, били ми данас као пој единци осетљиви на њега или не. П ишући

јединствену историју страха од средњег века па до времене формирања

5 Газда Младен, стр. 126 (сва подвалчења су Станковићева).

2 48 Предраг Петровић

грађанског друштва крај см осамнаестог века, Делимо разматра различи-

те изворе, облике и манифестације страха и њихов утицај на формирање

слике света, знања, предрасуда, друштва и његових институциј а. Страх од

ноћи, духова, од бога и сатане, есхатолошки страх, од других вера и к ул-

тура, вештица и многи други страхови само су различити облици страха

од смрти и непознатог, па зато и опасног и угрожавајућег.6

Човек је према ј едном старом одређењу које прихвата и Жан Пол

Сартр, биће које се плаши јер ј едино човек врло добро зна да ће умрети

и зато ј едино он познаје страх до опасног и трајног ступња. К ако то фор-

мулише психологија, субјекат осећа старх када процени да је угрожена

нек а његова вредност , па је зато страх манифестацијеа воље заж ивотом,

потребе за сигурношћу, па према томе и једна од основа самог нашег по-

стојања и морала. Поједини аутори су стога замерали Фројду што није

развио темељнију анализу страха и његових патогених облик а. Поредећи

човек а и ж ивотињу, Роже К ај оа истиче да ј е ж ивотињски страх махом

ј еднородан, непроменљив - страх да се не буде поједен. Људски страх

ј е разнородан, покретљив, у сталним менама и често је само плод наше

имагинације.7

Страх може бити не само манифестациј а воље за опстанком, него и

узрок аутодеструкције појединца, па неретко и читавог друштва и његове

културе. Француски социолог религије М арк Орезон истиче да пропаст

прети свакоме ко ј е окован страхом. На његовој личности пој ављују се

напуклине, „ биће постај е подвој ено, нешто друго, страно. Време стај е,

а простор се суж ава."8 Ликови Станковићевог романа крећу се у ј едном

таквом суженом простору строге варошке културе, простору који ј е

премрежен културолошким конвенциј ама које уређују и ограничавај у

понашање, изазивај ући перманентне страхове да се та ограничења којим

случајем не прекрше. Страх ј е ј една од најфрекветнијих речи у роману,

скоро сваки лик , сем неких споредних, у сталном ј е страху чији су изво-

ри различити и сложени. Успоставља се заправо нека врста ланчаног

страха, страх ј едног лика изазива старх код другог , као на пример на

иочетку треће главе романа, кој а говори о стању у породици након смр-

ти М ладеновог оца:

„ (Младен) остави матер, бабу и целу родбину да наричу за оцем, оплак ују га,

иду му на гроб, а он прест рашен, нај вшие уплашен бабиннм ст рахом да сада све не

пропадне (...) гледао је само да се у радњи очева смрт не осети."'

Различити страхови присутни су код ликова у Станковићевом рома-

ну: страх од матријалне пропасти, губитка високог статуса у варошкој

6 Ž. Delimo, Strah na Zapadu (od XI V do XVIII veka) :opsednuti grad, prev. Z. Stoj anović,

Sremski K arlovci , N ov i Sad, 2003.

7 Види Делимову студију, стр. 29- 45.

8 Исто, стр. 31.

® Газда Младен, стр. 23 (заграда и подвлачење ј е наше).

Сшанковчћев роман о сшраху 249

култури, од моралног и емотивног посрнућа, па до страхова од отвореног

простора, ноћи, страха од других и што ј е код главног ј унака, Газда Мла-

дена нај израженије, страх од сопствене емотивне слабости кој а прети да

дезин т ег р и ш е вољ о м и м ор ал о м к о нт р ол и сан о со п ст во , одн о сн о ст р ах од

културолошки недозвољене жеље. Разматрај ући природу романа у проте-

кла два века Jl eo Берсани закључује да ј е жеља романескног јунака највећа

претња не само за друштвени поредак који ј е у роману представљен него

и за саму прозну композициј у : „Жеља ј е претња за облик реалисгичког

исказа. Жеља руши друштвени поредак ; она исто тако разбиј а и рома-

нескни поредак ."10 У Станковићевом роману уочава се и једно и друго

- сукоб, али не отворен као у реалистичком роману, него притајени, али

интензивниј и, кој и се одвиј а у самом јунаку, борба жеље и културе кој а

контролише и ограничава; у исти мах разбијеност самог текста, који оста-

ј е фрагментаран, испресецан тачкицама и белинама, маргинама тишине

говори о деструисаној романескној форми (сачуван ј е Станковићев кон-

цепт романа, строго изведен план у десет пот авља, али који аутор у току

више од две деценије, колико ј е трај ао рад на Газда Мледену, није успео

да до краја оствари). Жеља која у Младену изазива страх и против које се

бори и успева да је савлада, ало по цену слома свог унутрашњег бића је

еротска жеља, у роману најизражениј а у Младеновом односу према Јован-

ки. И ако главни ј унак успева да савлада ту жељу, и даље у њему опстаје

страх од могућег емоционалног посрнућа, који се стално трансформише

и поприма облике ирационалног , па и демонског .

Од детињства М ладен ж иви у стању сталног и интензивног страха

да не погреши, да не изневери висока бабина очекивања - да сачува ку-

ћу и трговину након очеве смрти и не преда се пороцима, коцки и пићу,

и да увек буде „све у реду и као што треба." А ли изнад свега у Младену

најпре доминира страх да не буде као други. Исти страх, да не буде као

друге, просечене варошке девој ке, има и Софка у Нечист ој крви. И она

и Младен на два различити начина доживљавај у себе к ао изузетна бића.

Софкина лепота, односно самосвест о изузетности те лепоте, као и све-

сна ж ртва кој у ј е учинила за спас породице, што не би урадила ни ј една

друга варошка девој ка, залог ј е њене трагичне изузетности. Зато што

ниј е слаб и порочан као што су му били отац и деда или какви су други

варошки момци, што је тачан и одмерен и коначно зато се одриче женидбе

са Јованком, Младен постај е издвој ен, усамљен и затворен за друге. Док

у Нечист ој крви Софкина удаја постаје потврда њене скупо плаћене изу-

зетности, дотле у овом роману Младеново одустај ање од сваке женидбе

постај е потврда његове трагичне изузетности.

Знајући од детињства само за страх, Младен готов да не познаје љу-

бав. Наклоност и симпатију кој у осећа према Јованки зато и не уме до

крај а ј асно да артикулише, предосећа у свој им емоциј ама нешто опасно

што угрож ава опстанак не само њега самог, него и куће и породице коју

10 L . Bersani, nav. delo, str. 182.

2 5 0 Предраг Петровић

он репрезентуј е, кој и као наследник и домаћин мора да штити: „А х! - и

клоне, а не зна зашто. Само зна да услед злокобљења, слутње, толико се

ј адан осети да чисто малакше," -

реченице су које пресецају М ладеново

размишљање о Јованк и, а након чега се прекида и сам текст .11 У М ладе-

новом лику могла би се уочити ј една суптилна, у психологији али и фило-

зофији присутна разлика између страха и стрепње.12 Сграх као емоција

изавана нечим познатим, одређеним, чему се мож емо супротставити раз-

ликуј е се од стрепње кој а ј е изазвана нечим непознатим што се не мож е

ј асно иднетификовати. Оваква појмовна дистинкција може се успоставити

у поступку интерпретације, али ниј е увек ј асно присутна у тексту, одно-

сно иск азима ауторског приповедача, посебно у облицима дож ивљеног

говора где надасве доминира реч страх. У односу према Јованки мож е се

пратити како неодређена стрепња постепено прераста у ј асно одређени

страх и то посредством Младенове бабе која у роману добиј а улогу Младе-

новог интернализовнаног, односно посвојеног ауторитета, у оном смислу

у коме о томе говори Фројд у свом есеј у Нелагодност у к улт уриР Свест

да остварење његове жеље да буде са Јованком значи могућност матери-

ј алног краха и пропасти породице код Младена изазива страх од такве

жеље и затим борбу за њено сламање. То је заправо Младенова борба са

самим собом кој у води на крај у петог поглавља романа:

„ И та му је noh била иајтежа. Кад први пут сазнаде да му, ако xohe да ј е као

што треба а не ослања се ни на кога, не обавезуј е се ником, да би то свој е, себе,

мога да носи, треба много снаге, бола, и да ј е ј ак , ј ак ...Јак над собом. Себе да има у

рукама. Да је јак, кад штогод зажели, заиште, срци жуди за нечим, да је јак да срце

стегне, не да му." ''1

Одлуком да буде ј ак над собом и победи сваку жељу кој а му се ј ави, за-

вршава се формирање, заправо петрификовање Младеновог идентитета.

Еротску жељу кој а постаје табу, он замењује жел>ом за поседовањем, стал-

ним увећањем имовине, што, међутим, не доноси очекивано спокојство.

Једном савладан страх од еротске жеље кој а угрож ава сигурност и прети

да сломи М ладенову изузетност , да га пок аже пред бабом к ао слабића

к ак ви су били његов деда и отац, трансформише се и ј авља у подсвесном

облику. Младен повремено осећа к ако га к ућа гуши и постај е претећа,

осећа страх од ноћи, мрака, сенки. Истовремено расте страх који Младен

изазива код других до те мере да ирестај е свак а људск а комуник ациј а са

" Газда Младен, стр. 56.

|: На примср дански филозоф Кј еркегор прави ову разлику у књигама Појам

ст репње, односно Ст ах и дрхтшње. Поједини Кјеркегорови ст авови о монистичком

и теоцентричном моралу били би занимљиви за тумачење Младеновог лика, поготову

у оном тренуцима к ада се Младен окрће религиј и и Библиј и, читај ући старозаветне

п с а л м е .

13 S. Froj d, „Neiagodnost u kulturi", Ogledi iz kulture i umetnosti, prev. Dj . Bogićević, Novi

Sad, 1981.

14 Газда Младен, стр. 86.

Сшанковићев роман о сшраху 2 5 1

њим. Препуштен само себи и својим скривеним страховима, Младенов

и ден т ит ет се зап р аво ур уш ава и зн ут р а, ш т о се н е види и за њ ег о ве о к ам е-

њене маске кој а код других изазива страх. „Маска и страх", пише Роже

К ајоа, „непрекидно су присутни заједно, неразмрсиво испреплетани. (...)

Иза тог другог лица човек ј е склонио свој а усхићења и свој е заносе, а

нарочито оно што ј е заједничко свему што живи и жели да живи - страх.

При томе ј е маск а истовремено израз страха, одбрана од њега и начин

његовог ширења."15

Једном успостављен у Младеновој свести поредак

строге предоминације етичких норми и културолошких конвенција, усло-

вљен и подрж ан страхом не само од материј алне пропасати породице

него и губитка сопственог, на тим конвенциј ама заснованог идентитета

постаје заправо аутодеструктиван по главног ј унака, који попут Софке,

задовољство проналази у мазохистичком препуштању болу: „И тако иза

магазе, усамљен, ограђен дућаном, како му сладак дође бол!"16

К ако је поводом Станковићеве прозе приметио Новица Петковић,

што ј е култура стариј а, истанчаниј а и затворениј а, што су гушћи колек-

тивни прописи кој има ј е људски живот ограничен, то ј е на на њеном дну

више суманутих и распамећених, кажњених и изопштених.17 Газда Младен

свак ао није распамећен попут неких других ликова Станковићеве прозе,

рецимо у збирци Божј и људи, али душевно рањав и сломљен свакако ј е-

сте. Н а известан начин ј есте и изопштен, односно у свесно прихваћеној

позицији ж ртвеног ј арца, о коме говори Рене Жирар у студији Насиље и

свет о. Жртвовање жеље, односно емоционалног дела Младеновог бића,

постај е залог опстанка породице, али и саме културе кој ој припада. Међу-

тим, тај опстанак ј е само привидан, сведен на понављање конвенционал-

них форми. Младеново постепено и споља невидљиво урушавање ј есте

и крах ј едне старе културе у којој трагично завршава човек који целог

живота ради само оно што ј едан човек т реба да ради.

Страх ј е у роману присутан код свих ликова, условљавај ући сложене

односе комуникације, првенствено других са Младеном, који према њему

осећају страхопоштовање. У једном тренутку приповедач ће за Младена

рећи - „Он ј е био све." Толик а је била његова изузетна и издвојена, али

уамљена и изопштена величина. Само још ј една лик у роману изазива такво

страхопоштовање, у почетку и код самог Младена - његова баба Сгана.

Зашто она, ж ена, изазива у породици толик и страх кој и пресудно

утиче на формирање Мледенове, високим и надљудским етичким норма-

ма, деформисане личности? Већ у првом поглављу романа сви ликови су

представљени у односу према баби: „Б аба је била у к ући све и сва, сви

су се ње нај више бој али и поштовали је."18 Такав однос ј е приповедачки

ls Нав. према: Žan Delimo, Strah па Zapadu, str. 33.

16 Газда Младен, стр. 62.

17 Н . Петковић, „Софкин силазак", Два српска романа, Београд, 1988.

18 Газда Младен, стр. 7.

2 52 Предраг Петровић

изузетно дат у сцени ручка, на почетку романа, кроз низ конвенција и

прећутних правила у понашању за трпезом.

Очигледно да у поретку културе који ј е приказан у роману, баба има

улогу главе породице. У основи њеног лика је добро позанати архетип

жене ратника, односно мотив делије девој ке из наших народних песама.

К ада ј е њен муж , Младенов деда, прокоцкао целу имовину, Стана се пре-

облачи у мушкарца, одлази у свој завичај к ао Пећи, распрода све свој е

имање, донесе новац и плати дугове. „ И тако ј е све спасла. И од тада

све ј е она узела у свој е руке", завршава приповедач ову ретроспективну

епизоду.19 Стана ј е спасла породицу од посрнућа, понизила свог мужа и

прећутно, али уз пуно уваж авање и признање околине, преузела улогу

мушкарца и главе породице, попут Софкине прабабе Цоне у Нечист ој

крви. За тумачње њеног лика битна је, у новијој , перформативној теорији

полова наглашена, разлика између биолошког пола (женског) и оног који

би се могао назвати културолошки (мушког). Преоблачећи се у мушкарца

Стана ј е поништила свој биолошк и пол и прихватила улогу мушкарца.

Међутим, односи су ј ош сложенији када у пој единим ситуациј ама она по-

ново игра улогу, глуми жену - на пример у сцени када ј ој син, Младенов

от ац , п ол аж е р ач у н е о н а се п р ави да г а н е сл у ш а и р ади ж ен ск е п о сл ове ,

намештајући ствари по кући. Док се син понаша по њеним строгим пра-

вилима, односно док и он игра своју улогу, она пристај е да глуми жену,

иако се по прећутном договору заправо она егоцентрично пита о свему.

Мењајући свој е улоге/маске, она ј е стални извор страха у породици. Не

само да се пок азала ј ача и одлучниј а од сваког мушкарца, Стана ј е и не-

ми сведок њихових порока, коцке и пиј анства, док ј е сама беспорочна,

лишена сваке слабости, к ак ав ће под њеним надзором постати и М ладен.

Над њим, као и над његовим оцем, баба развија модел надзирања кој и ј е

толико ј ак да му каж њавање ниј е ни потребно. Зато ће ј е М ладен по мо-

ралној ригидности и сваком чулном одрицању и надмашити, што доводи

до слома њеног егоцентризма и распамећености пред смрт. И за њен као

и за Младенов лик важна ј е разлик а између стварног лица и маске која

га скрива. К ао што Младен, измучен и испиј ен сталним одрицањима и

конвенционалним држ ањем, у ноћи скривено уписуј е у свој тефтер сведо-

чанство о своме болу, тако је и баба у ноћној тишини на ивици емотивног

слома: „покаткад као да би из њених очију суза хтела да кане (...), али би

се видело и како отуда, ј ош брже, натраг враћа руку као бојећи се да ни

сама ноћ не види ту њену сузу."20

Враћај ући се Дучићевој тврдњи о будућој неразговетности Станко-

вићевих ј унака, можемо ј е прихватити с знатним оградама. И поред тога

што приказуј е ј едну стару културу чиј е конвенције данас изгледају чудне

и несхватљиве, Станковићева модерним наративним поступцима остваре-

19 Газда Младен, стр. 14.

20 Исто, стр. 29.

Сшанковићев роман о сшраху 253

на проза, кореспондира и са данашњим временом. Јер она нелагодност у

култури коју осећај у његови јунаци и слика друштва, односно културе као

систем који надзире и кажњава, можда још у већој мери постоје и данас,

на почетку новог милениј ума.

К ључне речи: Страх, роман, лик, култура, психологија, жеља, нара-

циј а, мотивациј а, текст .

Предраг Петрович

РОМ А Н О СТРА Х Е Б ОРИСА СТА Н К ОВИЧ А (Х ОЗИИ Н МЛА Д ЕН )

(Резк>ме)

В отличие от романа Дурнап Kpoeb, второи, неоконченнБШ роман Борисава

Станковича Хознин Младен (Газда Младен) , опубликованнми после смерти пис-

атели, не бмл предметом обстоителнного изученин. Рассматриваи его в контексте

сербскои романнои прозм начала XX века и прозаического опуса Станковича, в

наст ои1цеи работе речБ идет о страхе, нвллк нцемсн доминант вш психологическ им и

кулвтурологическим феноменом, обуславливаклцим отношении между литератур-

нбтми образами, и формирушшим картину мира в данном романе.