Jennifer Paige je bila na polovini stepenica, lagano spuštajući ruku niz ogradu, kada se okrenula i vratila do vrata svoje sobe. Mislivši da zna sve napamet, želela je da pogleda poslednji put. Zbogom sobo... Nagnula se iznad mekog i izbledelog ćebeta koje je ležalo savijeno na dnu kreveta... zavese na prozoru zavezane tako da uokviruju pogled na vrhove brestova. O, budni snovi koji su često plovili njenim mislima dok je bila zagledana kroz prozor.

Nije da je ona bila sentimentalna oko takvih stvari. Ne sada. Nije mogla priuštiti da bude. Sigurno da nije bilo opiranja u njenom oproštaju. To je bilo kao kratka pauza na kraju poglavlja dobre knjige i bila je željna da okrene stranu. Celo proleće je čekala ovaj dan. I duže, zapravo... Završetak srednje škole i odlazak na fakultet je bio mnogo više od samog odlaska na fakultet...

Dženifer je ponovo sišla niz stepenice tamo gde su njeni roditelji, neobično tihi, čekali. Majka je sedela na maloj stolici na kojoj niko nikada nije sedeo, glave nagnute na jednu stranu, a otac je samo stajao sa rukama potisnutim u džepove pantalona. Najbolji roditelji na svetu- znala je to- ako se uzmu u obzir nekolike prilike kada su bili potpuno nerazumni oko sitnica. Ponekad se pitala da li je previše vole.

Griža savesti se komešala duboko u njoj kada je priznala sebi koliko jako se radovala odlasku.

„ Kao da si juče pošla u vrtić, “ njena majka je rekla.Dženifer je čula te reči najmanje puta dnevno u protekloj nedelji. „Majko,

shvataš li koliko puta si to rekla u poslednje vreme? “ rekla je.„ Možda kažem opet pre nego uđeš u voz“ majka je rekla. „Ne mogu obećati

da neću, draga. “„ Budi strpljiva sa majkom,“ reče otac, namigujući. „Ne odlazi joj kćerka svaki

dan za školovanjem i karijerom. “Dženifer se nasmejala odobravajući i onda zastala ispred ogledala u

predsoblju za letimičan pogled. Tamna pamučna haljina je izgledala sasvim primereno za topao dan, i dovoljno ozbiljno za buduću medicinsku sestru.

Njena kišna kabanica je ležala preko prtljaga posloženog iza vrata. „ Uporno se pitam da li smo nešto zaboravili, “ reče majka. „ Znam, kamera! Želim tvoju sliku kad ulaziš u voz. “

„Pomislio sam na to, “ otac je ponosno izjavio. „Stavio sam je u auto prošle noći. Da budem siguran. “

Dok su izlazili na vrata, majka je rekla, „Oko sveta bi samo bilo putovanje... ovo je prekretnica, Dženi. “

Otac je stavio kofere u prtljažnik automobila, a onda došao ispred da drži vrata otvorena.

„ Sedi u sredinu, draga, “ predložila je majka, nežno dodirujući ruku, i je primetila da njena majka ima jedan od onih tužnih osmeha. Majka je uživala pričajući o svemu tome – školskom katalogu, koliko je srećna što ima samo jednog cimera u domu, koju odeću da ponese. Ali poslednjih dana, kako se vreme odlaska približavalo, sve manje i manje je bila entuzijastična. Zapravo, Dženifer se plašila da bi majka mogla postati žalosna na stanici. Otac je skrenuo sa njihovog puta i Dženifer se okrenula da još jednom pogleda kuću.

„ Znaš li čega sam se upravo setila? “ reče majka.„ Maramice. Sećaš li se kada si bila u vrtiću, sva deca su morala da nose

maramice zakačene za odeću. “„ O, majko! “ Onda je uhvatila zadirkujući pogled svoje majke i morala je da se

nasmeje. Poljubila je u obraz i naslonila glavu na sedište. „ Znate li nešto? “ rekla je. „ Oboje vas mnogo volim. “

Onda su parkirali na stanicu i odjednom više nije bilo vremena. Hodali su preko šljunka do perona. Otac je predao prtljag i stavio kartu u njenu ruku. Voz je dolazio. Bili su to poslednji minuti za podsetnike i pitanja, poslednji minuti za savete... i na kraju poslednji minut za zagrljaje.

„ Pa, odlazim, “ rekla je Dženifer veselo.Kada je otac slikao, primetila je da majka uopšte nije žalosna – njen osmeh

nije bio tužan.Kroz prozor, Dženifer ih je pratila pogledom dok je voz polako napuštao

stanicu. Oni su stajali jedno blizu drugog, i nekako to je podsetilo na onaj dan kad je imala sedam, možda osam godina – ubedila je roditelje da je puste da se vozi na velikom ringišpilu u okrugu Fair, potpuno sama. Tada su isto tako stajali, blizu, čekajući... a ona je sedela mirno u sredini sedišta, sigurna da čak iako padne, čak iako se ringišpil sam sruši, čak iako... znala je da će je oni uhvatiti.

Sada su počeli da nestaju u izmaglici sve dok ih nije potpuno izgubila iz vida. „ J.P. zar ne vidiš da ćeš zaplakati, “ prošaputala je, nezgrapno tražeći maramicu. Obrisala je oči i pomislila „Zar to nije najčudnija stvar? “ Na početku je nečeg svetlog i predivnog a plače. Sutrašnji dan je sijao ispred nje. Obrisala je oči poslednji put i kada je ponovo pogledala, njeni roditelji su bili izvan njenog vidokruga.