ПРИКАЗ

збирке песама Изете Радетинац Траг у мекоћи киша

Изета Радетинац девојачко Аломеровић је рођена 7. фебруара

1957. године у Барама, општина Пријепоље, од 1967. године живи у

Новом Пазару. Ради у библиотеци Државног универзитета у Новом

Пазару. Поезију почела да пише и објављује као ученица осмогодишње

школе. Тада је на таласима Радио Новог Пазара прочитана њена прва

песма посвећена народном хероју, Пјесма Рифату Бурџевићу Трши.

Песме потом објављује у ревији Санџак, часопису Нур, Иранског

културног центра у Београду, недељном листу Санџачке новине,

часопису за друштвени живот и културу санџачких Бошњака –

Бошњачка ријеч, и у књизи Босна и Бошњаци, издатој у Њујорку. У

магазину модерне бошњачке мисли Диwан из Луксембурга, у

белгијском Орбус Белгиум, и у магазину за културу, уметност, знаност и

образовање Диоген плус, такође је објављена  поезија Изете Радетинац.

Учесник је многих књижевних манифестација.

Њена поезија је заступљена  у Антологији пјесника бошњачких

писаца Косова и Санџака Бијел Бехар, приредио Алија Џоговић и

Антологији националних мањина у Србији Трајник, коју је приредио

академик Ристо Василевски. На међународном конкурсу за годишњу

атологију Гарави сокак, из Инђије, од 1100 пријављених кандидата,

песма Мјесец изнад Бара Изете Радетинац је заступљена у антологији,

заједно са поезијом 400 одабраних аутора из целог света.

Прва збирка поезије Не тражим лет птице, објављена је у

Сарајеву 2002. године, а друга збирка Крик сна, објављена у Новом

Пазару 2008. године. Трећа збирка Траг у мекоћи киша, објављена је у

Новом Пазару 2013. године.

Збирка Траг у мекоћи киша састоји се од седам поглавља: Траг у

мекоћи киша, Бриге, хасрети, Гледање у мјесец, Шта је без крви

Палестина, Мај ми низ крв сплавари и Сабур.

Траг о коме песникиња пева је траг њеног завичаја. Завичај се

манифестује као песникињино надахнуће и снага која даје сабур. Она се

присећа детињства и магије која га је обавијала, и она чезне за својим

завичајем. Отуд се збирка отвара песмом Да ми је. Она прижељкује: да

оживи сан, да се врати у завичај, да чује песму жетелаца, да врати

време, да пије опет воду са Бориковца, да опет буде у свом огњиђту са

породицом. Она се сећа шарених димија, лепршања шамија, жагора

махалсих, успављивања детета у колевци, ораха који је стајао на сред

махале, вршидбе, свога Бродарева, огњишта које су морали напустити,

свог Санџака. песме одишу носталгијом за оним што је прошло, али

песникиња успева да своју тугованку за завичајем пренесе на све оне

који су морали напустити своје домове и отиснути се у бели свет,

чезнући за својим домом непрестано.

Она пева о рахметли бабу и мајци (Бриге), о несрећи и љубави

(Хасрети), различитих тренутака из живота које су обележили људи и

догађаји који давно припадају прошлости попут камперске ноћи,

Нуманових бреза, Газивода (Фледање у Мјесец); њене су песме прожете

и патриотском нотом али не у смислу завичаја или Санџака већ као

саосећање са сваким народом који тугује, пати и пролива крв (Шта је

без крви Палестина) кад пева о Поточарима, Чеченима, Гази.

најсажетији су стихови последњег поглавња Сабур, у којима песникиња

попут источњачких мудраца побуђује размишљање.

Изета радетинац се у овој збирци бави завичајем повезујући

санџачког човека са сваким поробљеним и намученим

човеком/избеглицом. Пролазност живота, жеље, легенда, сећања – су

трагови који чине живот. У песникињином случају, она их ослушкује у

мекоћи киша.