Problem Evropskog Identiteta

Etnoloka biblioteka

Knjiga 44

Urednik

Recenzenti

Recenzentska komisija Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

!

"#!vii

Ure Prof. dr Mirjana Pro-Dvor$Northwood University Midlend, SAD), prof. dr Ivan Kova $%lozofski fakultet Univerziteta u Beogradu), prof. dr Duan Drlja !ograd, prof. dr Mladen u-kalo (Filoloki fakultet Univerziteta u Banja Luci, RS, BiH), prof. dr Bojan i $%lozofski fakultet Univerziteta u Beogradu), dr Petko Hristov (Etnografski institut s Muzej, BAN, Sofija, Bugar-ska), dr Mladena Pre$&'nografski institut SANU, Beograd), dr Miroslava Lu-Krstano $&'nografski institut SANU, Beo-grad), prof. dr Dimitrije O. Golemo$%kultet mu( ke umet-nosti, Beograd)

PROBLEM EVROPSKOG IDENTITETA

Uvod u antropologiju Evropske unije

Beograd 2009

Uvod1

Kada sam bio mlad, sanjao sam o Evropi bez granica.

Sada, putujem tamo-amo a dram ni da pokazujem svoj paso,

i mogu da koristim istu valutu svuda (iako se svuda drugaje izgovara).

Ali gde je nestala ta velika emocija?

Wenders 20062

Evropska unija (EU) predstavlja jedinstven poli' ki projekat u poodmakloj fazi svog razvoja, koji trala ve)! -ni se da, to vie razvoj ove poli' ke tvorevine odmi !''-kriva sve vie njenih nerazra*nih i problema' nih odlika, a vrlo je verovatno da mnogi od do sa nih problema jo dugo ne-ti reeni i da mnoga od pitanja u vezi sa njom jo dugo ne

zastareti. Kao realnost u koju smo svi mi na izvestan na upleteni (a moe se re da veoma mali procenat stanovnitva na Zemlji to nije), i kao projekat ji deo jednog dana elim da postanem, ono

1 Ova monografija je rezultat rada na projektu Ministarstva nauke i

tehnolokog razvoja "Antropologija u 20. veku: Teorijski i metodoloki dometi" (147037), na kojem sam angaovana kao stipendistkinja-dok-torantkinja. Predstavlja prera*nu i projektu prilago*nu master-tezu, odbranjenu na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fa-kulteta Univerziteta u Beogradu 2008. godine.

2 Deo govora Vima Vendersa (Wim Wenders) odranog 18. novembra

2006. na Konferenciji "Dua za Evropu" ("A Soul for Europe") u Berlinu. V. http://signandsight.com/features/1098.html

Problem evropskog identiteta

6

makar kao njena punopravna gra*ka, EU je nekako "prirodno" postala predmet i mog profesionalnog interesovanja.

Antropolozi su po li da se interesuju za EU (tada Evropsku zajednicu)3 neto kasnije od ostalih drutvenih i poli' kih teoreti- ra. Glavni raz+(' njenica da je evropska integracija na samom po 'ku svog razvoja pre svega imala ekonomski karak-ter4. Kada je ujedinjavanje evropskih drava evoluiralo, tj. kada je pored ekonomske dobilo i poli' ku dimenziju5, kreatorima tog procesa je postalo jasno da takav sistem zahteva novi legitimitet,6 jer bi u suprotnom bio procenjen kao fundamentalno nedemokrat-ski (Shore and Abls 2004: 10). Na osnovu savremenih analiza u drutvenoj i poli' koj teoriji koje se ti &ske unije, postaje o gledno da je za realizaciju i legitimizaciju integrativnih proce-sa EU neophodna politika identiteta i/ili kulture koja bi pomogla

3 U Briselu je 1965. potpisan Sporazum o spaja $&,-.! &&, i

EURATOM) i od 1967. godine sve ove zajednice se stapaju u Evropsku zajednicu (EZ). 1993. godene, kada je usvojen tekst Ugovora iz Mastrih-ta (Ugovor o Evropskoj uniji), EZ je preimenovana i preoblikovana u Evropsku uniju (o istorijskom pregledu razvoja evropske integracije v, npr. Vajdenfeld i Vesels 2003).

4 Evropska integracija je prak' no zapo ta donoenjem Rimskog

ugovora 1957. godine, kada su Francuska, Belgija, Italija, Holandija, Luksemburg i biva Zapadna Ne ka formirale Evropsku ekonomsku zajednicu (EEZ). EEZ su se 1973. pridruile Velika Britanija, Irska i Danska, a to su kasni ni # ka (1981), Portugalija i panija (1986) (Deflem and Pampel 1996: 119-120).

5 Usvajanjem Jedinstvenog evropskog akta (koji je stupio na snagu

1987. godine) Evropska ekonomska zajednica (EEZ) rearanirana je u Evropsku zajednicu (EZ) (Vajdenfeld i Vesels 2003).

6 Legitimitet je poli' ki pojam, koji podrazumeva da bi vlast nad od-

re*nom grupom ljudi u okviru odre*nog poli' kog sistema trebalo da se vri uz pristanak date grupe. V. definiciju u: McLean and McMillan 2003: 305

7

u izgradnji (supranacionalnog) "evropskog identiteta". Sve ve

interesovanje drutvenih na nika za ideje, procese i identitet "Evrope" danas je poveno i zbog sve ve+(voja institucija EU. Danas mnogobrojna antropoloka, socioloka, politikoloka, istorijska, ekonomska i pravna teorijska razmatranja o izgradnji identiteta dolaze do za ka da je identitetska politika EU sada moda od presudne vanosti za nastavak integracionih procesa u Evropi, uprkos zna nim uspesima na polju pravne, poli' ke i ekonomske integracije (v. npr. Laffan 1996; Shore and Abls 2004; Robyn 2005; Ichijo 2005).

Razvijanje speci ne kulturne politike od strane evropskih in-stitucija i nastojanje da se konstituie "evropski identitet i kultura", smatram jednim od veoma vanih mesta za savremenu antropolo-ku analizu i kritiku. Sama sam u pokuaju analize datih fenomena usvajala neku vrstu hibridne metodologije, u kojoj sam objedinila pristupe antropologije javnih politika i antropologije multikultu-ralizma, u istrai koj tradiciji koja pretpostavlja da "savremene javne politike, planovi, programi, vizije ili strategije (gener ki engl. policies) umesto nekadanje maglovite "kulture", "drutve-nog ivota", postupanja po "zakonima" pa i samog "Ustava" (koji se i sm ovde posmatra kao jedna od javnih politika) nastoje da reguliu i kontroliu sveukupni ivot u ve 'penu nego to ekspliciraju. Javne politike time postaju kultura sma i zamenjuju je kao predmet analize." (Milenko/00123456zirom na to da je antropologija disciplina koja se gotovo od same njene insti-tucionalizaciji, ali naro to od druge polovine XX veka do danas, bavi prou vanjem, opisivanjem, stvaranjem, izmiljanjem, preo-smiljavanjem ili dekonstrukcijom "kulture" i "identiteta", i da se sto referira pri poli' koj (zlo)upotrebi ovih koncepata, smatram da (u ovom slu ju) u unutardisciplinarnim dilemama oko toga da li bi pisanje i objavljivanje antropolokih radova tre-balo da se vodi isklju vo teorijskim interesom ili da se usmeri i na javnu (i sopstvenu?) korist, nemamo mnogo izbora; ako smo


8

lu li da budemo deo sveta proizvo* "znanja", moramo prihvati' njenicu da se nai "proizvodi" (zlo)upotrebljavaju u najrazli tije svrhe, to dovoljno jasno govori o poli' nosti antro-polokog poziva, ali i o moralnoj odgovornosti koju takav poloaj zahteva.

Zva no formulisana "kulturna politika" EZ (EZ/EU) priznata je na tutgartskom i Milanskom Savetu Evrope 1983, odnosno 1985. godine (Shore 1993: 779); ipak, moe se re da su zva nici EU po li da razmiljaju o "kulturnom faktoru" jo od 1972. i sami-ta u Parizu, kada su shvatili da bi opta identifikacija mogla da se ostvari samo ako evropski poduhvat postane manje eliti' ki, a vi-e "prijateljski nastrojen prema gra*nima" (Dang 2006: 6). Prvi zna jan momenat za pronalaenje kulturne osnove EU dogodio se na samitu u Kopenhagenu 1973. godine, kada su lideri tadanjih devet dra nica potpisali "Deklaraciju o evropskom identite-tu" (Shore n.d: 787). Ovim dokumentom prvi put su postavljeni principi unutranjeg razvoja zajednice, iz kojih je proistekao okvir za formiranje poli' ke koncepcije identiteta EU. Tada je identitet EU definisan na osnovama vladavine prava, socijalne pravde, na potovanju ljudskih prava i demokratije u odnosu na status i odgo-vornosti (tadanjih) devet drava nica prema ostatku sveta; i u odnosu na dina ku prirodu procesa evropske integracije (Dang, n. m.).

Program "Peoples Europe"7 iz 1980-ih godina predstavljao je vrhunac u nastojanju formiranja jedinstvene "evropske kulture"; ipak, suo i se sa tekoma takvog programa, tj. sa duboko ukorenjenim kulturnim, je( kim, verskim i sl. razlikama me*

Evropljanima, snaga i entuzijazam ove speci ne kulturne politi-

7 & + 7819 + (

"gla ' : &, $; '

9

ke po li su da blede. Od ranih 1990-ih, EU je nastavila da proiz-vodi pravne tekstove, programe i instrumente kojima je nastojala da promovie prekogra nu kulturnu kooperaciju, da podie ni-vo svesti o evropskoj kulturnoj razli tosti, da promovie kulturnu razmenu i time polako uvodi kulturnu dimenziju u druge progra-me zajednice (Gerth 2006).

Verovatno najvaniji momenat u intenziviranju debata, u gotovo svim drutvenim naukama i humani' kim disciplinama na temu kreiranja "evropskog identiteta", predstavljalo je dono-enje Ugovora o Evropskoj uniji ili Ugovora iz Mastrihta, u ko-me je uveden koncept "evropskog gra*nina"! mu neki smatraju da je konstitucionalizacija ovog koncepta postala osno-va poli' ke legitimnosti Unije (npr. Vajler 2002). Pored toga, ovim Ugovorom kultura pod tim nazivom ulazi u oblast zva -nih nadlenosti EU. Nakon Ugovora iz Mastrihta, evropska konstrukcija nala se na klizavom terenu visoke politike i ne-zgodnih pitanja velike osetljivo'! mu su same kulturne politike znatno zakomplikovane odredbama ovog Ugovora, jer se u njemu istovremeno zagovara zajed ka evropska kultura i kulturna razli tost, a tekstovi Evropskog ustava, kao i aktuel-nog Reformskog ugovora iz Lisabona, ko ka da stupi na sna-gu, pobu* ne tenzije.8

Proces kreiranja evropskog identiteta ne predstavlja nekakvu konstantnu aktivnost, i vanost kulture u njemu nije bila uvek istog intenziteta. Tako*!titetske ili kulturne politike ne tre-ba smatrati nekakvim koherentnim sistemom aktivnosti. Jedan od ciljeva ovog rada jeste da pokae da ideja "evropskog identi-teta" predstavlja amalgam nekonzistentnih zamisli po kojima se on zamilja kao supranacionalni identitet, zasnovan na "za-

8 Prvi komparativni tekst novog ustavnog ugovra publikovala je

Otvorena Evropa, a on se moe na Internet adresi: http:// www.openeurope.org.uk/media-cennre/bulletin.aspx?bulletinid=62


10

jed kom evropskom nasle*", ali i na principima univerzalnih ljudskih prava i na potovanju (kulturne) razli tosti. S tim u ve-zi, jedna od polaznih pretpostavki u ovom radu mi je da su pro-blemi koji izranjaju iz tenji ka konstruisanju "evropskog identi-teta", pre svega uslovljeni (neadekvatnim) koncepcijama "iden-titeta", "kulture", "zajednice" u evropskim institucijama, politi-kama i agendama.

Osnovni cilj mi je da pokuam da, na osnovu savremene an-tropoloke teorije o kulturi i identitetu, kao i na osnovu speci -nog pristupa antropologije javnih politik, pokaem kako se an-tropoloki moe doprineti razumevanju i kri' kom razmatranju nastojanja da se Evropska unija, koja se rani no prou vala kao ekonomsko-poli' ka zajednica, integrie na kulturnom planu. Kao anali' ki okvir izabrala sam da(vijene antropolo-ke poddiscipline i pristupe antropologiju Evropske unije, an-tropologiju globalizacije, antropologiju javnih i prak' nih politik i antropologiju multikulturalizma, s obzirom na to da smatram da upravo njihovo brikoliranje u teorijsko-metodoloke svrhe moe da pomogne rasvetljavanju i pojanjavanju pitanja konstrukcije "evropskog identiteta/kulture". Povrh toga, ovakvi anali' ki okviri mogu pomoljem razumevanju identitet-ske politike EU u odnosu na iri kon'' nih problema koji prate proces globalizacije, kao to je, na primer, pranje prome-ne na na na koji se u EU menja predstava o teritorijalnosti, kao jednoj od najvanijih referenci grupne identifikacije.

Za osnovni okvir analize uzela sam Reformski ugovor iz Li-sabona9, uz osvrt na relevantne izmene u odnosu na ugovore ko-ji su mu prethodili.10 Uz to, analizu sam bazirala na sadrajima i

9 Dra nice ovaj ugovor su potpisale 13. decembra 2007. go-

dine. 10

To se pre svega odnosi na ugovore koji su donoeni od 1992. "Prelomnim" ugovorom za stvaranje "nove Evrope" smatra se Ugovor

11

ciljevima kulturnih politik razli tih instituci&-!

se posebno osvrnuti na akcije koje u tom cilju sprovodi Evrop-ska komisija; naravno, osloniga pravna dokumenta i programe evropskog "kulturnog sektora", za koje smatram da dodatno doprinose razumevanju problema.

o Evropskoj uniji, potpisan u Mastrihtu 7. februara 1992, koji je stupio na snagu 1. oktobra 1993. Njime je izvrena najradikalnija izmena okvira evropske integraci! me je deli no promenjena struktura Evropskih zajednica; Unija je postavljena na tri stuba sarad! -mu su nadlenosti Unije proirene (Janje/00=271-31). Nakon toga, usledio je revidirani ugovor iz Amsterdama, potpisan 2. oktobra 1997., me je izvrena tre stitucionalna reforma evropske integracije; ovim Ugovorom je, izme*'log, otvorena nova serija dogovaranja nica EU (n.d. 31-34). Ugovor iz Nice proizaao je iz rada me*vla-dine konferencije EU (2000-2001), zaklju ka Evropskog saveta iz Ni-ce 7-11. decembra 2001, i pregovora u okviru COREPER-a, koji su se nastavili do decembra 2001. tekst ovog Ugovora predstavljao je po-seban problem, jer su doli do izraaja divergentni stavovi zema -nica (v. n.d. 36-50). Pretposlednji ugovor je Ugovor o Ustavu za Evro-pu, poznat kao Ustav Evropske unije, koje je evropski savet usvojio 2004., a predstavnici dra nica potpisali u Rimu, 20. oktobra 2004. (n.d. 50-64).

I

ANTROPOLOGIJA I EVROPSKE INTEGRACIJE: PITANJE

"EVROPSKOG IDENTITETA"

Antropoloka interesovanja regionalno i tematski su do se-damdesetih godina XX veka mahom bila ograni na na udaljene, egzo' ne, jednostavnije ljudske zajednice, tj. na tzv. "primitivna drutva" (posebno u Okeaniji, Africi, uro* koj Severnoj Ame-rici), to je predstavljalo ekskluzivnu karakteristiku antropologije me*gim disciplinama (Rogers 1997). Za to vreme, Zapad su istraivali istori ri, sociolozi i drugi drutveni na nici. Postepe-no prelaenje na evropski teren, dodue u po 'ku prou vaju

isklju vo seoske zajednice (kao deo svoje ekspertize), polako je po lo da udaljava antropologe od egzotike nepoznatih zajednica, pa, kako je to formulisala Roders, antropoloki poduhvat danas vie ne podrazumeva toliko definisanje nepozna'+!defini-sanje dobro poznatog (Rogers 1997: 719). Ipak, pitanje je koliko se savremena Evropa, odn. EU moe smatrati poznatim terenom i u poli' kom i u kulturnom smislu. I same evropske studije nalaze se u veoma zamrenom stanju, a nedostatak konkretnih evropskih kontura, viestruka promena granica Unije, kao i nemo+nost sastavljanja nekakve "ko ne liste" identiteta koji su u igri pri razmatranjima ovog tipa samo dodatno doprinosi postoje'o-rijskoj (ali i prak' noj) zbrci.

Evropska integracija je u najveri prou vana sa stano-vita poli' kih nauka, mada je potpuno jasno da ona predstavlja vieslojan proces, u koji su uklju ni ekonomski, drutveni i


14

kulturni domeni (ko sto ovim redom predstavljeni sa sta-novita poli' ke vanosti, tako da i epistemoloki prioriteti nji-hovog prou vanja slede isti redosled, v. McDonald 2005: 4). Trivijalno je i spominjati me*sobnu uslovljenost ovih (metafo- kih) domena "evropske realnosti", kao i neophodnost interdi-sciplinarnog pristupa za njihovo razumevanje. Smatram da, s obzirom na dosadanja pitanja koja su antropolozi postavili i na koja su pokuali da daju odgovore, vie nije potrebno da trai-mo argumente koji bi nae bavljenje politika&- nili pri-hvatljivim za me*-disciplinarni dijalog u okviru "studija EU", kao i za panju evropske poli' ke elite, niti one kojima bi svoje kolege ubevali da tim pitanjima mogu slobodno da se bave. I pored toga to je ne karakterie teorijska niti tematska ujedna -nost, dosadanja agenda antropologije Evrope sama za sebe go-vori da je Evropa, odn. EU relevantna tema za antropoloku di-skusiro pola veka, tastavku pokuati da istaknem ona pitanja koja su do sada otvarana u antropolokim diskusijama i analizama, a koja se bave prou vanjem kreiranja "evropskog identiteta" od strane evropskih vrhovnih institucija1.

U antropolokim analizama evropskih pita! sto se ak-cenat stavlja na reinterpretaciju teorija kolonijalizma, socijali-zma i nacionalizma (Herzfeld 1997: 713), kao i na diskusije o hegemoni' kim ideologijama u Evropi, kao to je kulturno utemeljena kritika liberalno-kapitali' ke demokratije (Verdery 1997: 716; Verdery 1998). Dalje, razmatraju se pitanja stanja savremene nacionalne drave, poloaja manjina, masovnih mi-gracija u Evropu (posebno iz bivih evropskih kolonija), pitanja retorike stvaranja unutranjih i spoljanjih granica Evrope, kao i komentarisanje koncepata modernosti (koji je do sada izjedna-

1 Vodestitucije EU su Evropski parlament (EP), Evropska ko-

misija (EK) i Savet EU. Za uvod u antropologiju evropskih institucija najbolje je po2>?s (1992, 2000, 2004); Abls et all. (1993).

15

van sa Evropom), liberalno-demokratske kulture, kasnog/raz-vijenog kapitalizma i nacije (Asad 1997: 719). Tako*!ge teme o kojima su druge discipline i drutvene nauke razvile op-sene rado tave paradigme, do vremena kada se antropolo-zi nisu bavili evropskim pitanjima, sada spadaju u domen antro-polokog interesovanja poli' ke i pravne institucije, ekonom-ski razvoj, sistemi miljenja, tehnike objanjenja, drutvene kla-se, masovni mediji, kao i istorija svake od tih tema ponaosob (Rogers 1997: 718). Ovo je samo deo tema koje se smatraju re-levantnim za antropoloko promiljanje i analizu. Ipak, "kultu-ra", kao i pitanja stvaranja "evropskog (kulturnog) identiteta", posta

ne oblasti koje ' njaci iz oblasti evropskih studija rado preputaju antropolozima, posebno zato to antro-poloki na ni razmiljanja nisu tako direktno definisani studija-ma Evrope i zato to su antropolozi u situaciji da referiraju na mnogo iri, viekulturni uporedni okvir (n.d. 719). Imaju-du kompleksnost i, moda, krucijalnost kulturnih pitanja u tre-nutnom stadijumu razvoja i funkcionisanja EU, potreba za an-tropolokim teorijskim razmatranjima i komentarima ovog do-mena "evropske stvarnosti" verovatno je vego ikada.

Iako antropoloka literatura koja se primarno odnosi na identitetske politike EU i nije bila srazmerno obimna njenoj go-re iskazanoj vanosti, iako su pitanja kulture i identiteta do sko-ra bila zanemarena u studijama EU uopte, situacija se u posled-njoj deceniji zna no promenila i procesi "izgradnje Evrope"2 i "evropeizacije"3 su zadobili zna nu na nu panju. Ina !-

2 Fraza kojom se o no referira na ja nje institucija EU, kao i na

proirenje nje+ stva (Bellier and Wilson 2000: 1). 3 Pojam koji je mnogo iri u odnosu na prethodni "izgradnje Evro-

pe" i koji ozna ( niji proces koji podrazumeva ulogu evropske kulture u integraciji razli tih evropskih zajednica i drutava (n.d. 2000: 1).


16

kon objavljivanja Bartovog rada o et kim grupama i granica-ma, 4 antropoloke diskusije o identitetu (do ranih 1990-ih) mo-gu biti podvedene pod debate o "etnicitetu" (Shore 1993: 782)5.

Iako je prou vanje zva nih dokumenata, programa i kam-panja koji u svojim opisima sadre re "kultura" i "evropski identitet", kao i pravnih tekstova od strane antropologa jo u po-voju, izvesno je da je antropologija EU i evropske integracije uopte, veoma iva, i to sa obe strane Atlantika (v. Bellier and Wilson 2000: 1-2). U ra(dvojiti neka od dosadanjih pi-tanja (i odgovora) antropologa koje sam odabrala kao reprezen-tativne, i za koje se moe restavili osnove za prou -vanje datih tema u disciplini (npr. Shore 1993, 2000, 2006; McDonald 1996; Shore and Black 1992; Bellier and Wilson 2000 i dr.), a po'hov rad nadovezati sopstvenim razmatranjima.

Problemi "identiteta" (et kog, nacionalnog, evropskog) u Evropi postali su veoma komplikovani, naro to nakon raspada Sovjetskog Saveza, ujedinjenja Ne ke, okon nja Hladnog rata i drugih drutvenih promena do kojih je dolo nakon 1989. godine (posebno sa pomeranjem migranata, radne snage i izbe-glica irom Evrope) i postali su vodejedinjuju'ma dru-tveno-humani' kih nauka s jedne, i tvoraca politika EU, s druge strane. Kako to direktno formulie or, oni su postali i

Evropeizacija, kao strategija samopredstavljanja i kao instrument mo! venstveno predstavlja reorganizovanje teritorije i narodnosti, dva principa grupne identifikacije koja su oblikovala moderni evropski poredak (Borneman and Fowler 1997: 487).

4 F. Barth 1969. Ethnic groups and bounderies: the social organi-

sation of cultural differnce. London: Allen & Unwin. 5 Na istom mestu or je ukratko predstavio neke zajed ke karak-

teristike literature koja se doticala pitanja identiteta (Shore 1993:782-783).

17

"glavni katalizator za ubrzavanje tempa evropske politi ke inte-gracije" (Shore 1993: 780).

Evropska komisija od 1977. godine razvija "kulturnu politi-ku" koja potpomae janje svesti naroda o evropskom kultur-nom identitetu, i to uz punu podrku Parlamenta. Ova politika je dobila i formalno priznanje od dravnih vrhova, tj. Vlade, na tutgartskom i Milanskom Savetu 1983, odnosno 1985. godine (n.d.: 779).6 U te "kulturne politike" or ubraja razli te projek-te Komisije za povenje svesti "Evropljana" o njihovom kul-turnom (nadnacionalnom) identitetu (posebno projekat "Peo-ples Europe" razvijan 1980-ih), kao i isticanu kampanju "Za gra*sku Evropu" (n.d.: 783).

Kulturne politike EU su, tako*!lo jasno proklamovane i kroz evropske konstitucionalne Ugovore i Ustav, to se naro to odnosi na Ugovor iz Mastrihta kroz koji je iznesen predlog za uspostavljanje evropskog grastva, kojim su objavljene i no-ve pravne kompetencije institucija EU, me* jima su i one vezane za pitanja "evropske kulture" i "nasle*" tj. "batine". Ipak, or navodi da je konstruisanje "evropskog identiteta" me-* 'raocima evropskih politik postalo presudno zbog toga to je uspeno sprovedena ekonomska, monetarna i pravna inte-gracija evropskih zemalja zahtevala obezbe*vanje poli' kog legitimiteta, predstavljaju 'vremeno i odgovor na novona-stale okolnosti tzv. "demokratskog deficita", izazvanog integra-cijama na prethodno navedenim poljima (Shore 1993: 784; Sho-re and Abls 2004: 10). Vanost koncepta "evropskog identite-ta", ka sto isticano od strane evropskih federalista, jeste i u tome to se njime izraava protivljenje razornim nacionali-zmi! mu se posebno isti sledice nacionalnih konfli-

6 or nudi hronologiju ugovora i deklaracija koje se direktno ti

definisanja kulturne osnove Evrope i nastojanja Komisije ka promovi-sanju evropske javne svesti (Shore 1993: 787-788).


18

kata do kojih je dolo u dva svetska rata (Shore 1993: 786-787). Zbog svega toga, identitet i kultura postali su politizovane kate-gorije u Evropi, i time je na na i poli' ka panja ka njima usmerena vie nego ikada. Panja evropskog javnog diskursa prema konceptima evropske kulture i identiteta vremenom je menjala svoj intenzitet i oblik, ali ovi koncepti su, ipak, kon-stantno prisutni u diskursu evropskih politika.7

Razvijanje evropskih kulturnih politik zadaje mnoge pro-bleme njenim kreatorima, i obojeno je mnogim kontradiktorno-stima kada je u pitanju na

ji se identitet i kultura uopte poimaju, kao i kada su u pitanju prak' ne posledice njihovih primarnih nastojanja. Pre nego to je pokrenut projekat "Peo-ples Europe"! nilo se da su federali' ka nastojanja ka formi-ranju zajed kog identiteta "Evropljana" imala jasan cilj: da ljudi promene svest o sebi, tj. o svom identitetu od nacional-nog prema nadnacionalnom, evropskom (v. Shore 1993: 784). .tava retorika integracije izgleda kao da je tada postala obuzeta brisanjem kulturnih barijera izme*cionalnih drava, nakon brisanja onih trinih, to potvr*je i izjava ana Monea: "Kada bismo imali prili nemo od po tka, po li bismo od kulture" (navedeno u: Shore 1993: 785).

Program "Peples Europe" bio je uspean u nekim svojim nastojanjima: na primer, prihva log o zajed kom evropskom pasou, zastavi, himni, i ta evropska obeleja istraja-la su do danas, a neke od ambicija ovog programa i dalje stoje u predloenom evropskom Ustavu (McDonald 2005: 4). Ipak, is-hitrene i nedovoljno promiljene ideje o jedinstvenoj evropskoj kulturi ovaj program su osudile na neuspeh, jer, kako kae Mek-Donald Evropa nikako nije jedinstvena u pogledu naroda, je-

7 Neke novije oblike identitetske politike EU i razlike u odnosu na

one koje je or razmatrao u radu na koji ovde referiram (dakle one koje su bile aktuelne do 1993.), predstavisebnom poglavlju.

19

zika ili kultu finisana u mnoini. Prostor je jednako ispunjen starim i novim nacionalizmima (n.d.: 4). No, na ovo pita titi kasnije. Sa kuati ukratko da predstavim koje probleme i kakva objanjenja nude or i drugi autori koji su razmatrali dati "problem evropskog identiteta".

@ ni problem koji or u svom istraivanju uvi* ste to to su za konstrukciju "nove Evrope" kori sto "kultur-ne" i benigne (kurziv u originalu) odlike nacionalnog identiteta (to je element onoga to je u Ugovoru iz Mastrihta nazvano "cvetanje kultura"), a da, s druge strane, ona zahteva ukidanje su-verene nacionalne drave i identifikacije sa njom (Shore 1993: 787). Navodebole kojima se u okviru kampanje "Peoples Europe" nastojalo ka bu*nju oseja evropskog identiteta, on uvi*'di o istim onim simbolima kojima su kreatori de-vetnaestovekovnih nacionalnih drava teili (i uspeli) da iskon-struiu osenacionalnog pripadnitva (ose

ji kasni sto mutira u onaj koji se podvodi pod pojam nacionalizma). Ovakav zaklju stao opte mesto u istraivanjima ranih evropskih "kulturnih politika" u tolikoj meri, da se mogao uzimati za pola-( ' ku u komentarisanju procesa evropske integracije. Ipak, ni se da taj zaklju e nije relevantan, niti aktuelan. Jedan od osnovnih razloga za to je slede2

atorima evropskih kultur-nih politika je odavno postalo jasno (verovatkon projek-ta "Peoples Europe") da kreiranje nadnacionalnog identiteta u klimi "kulturne iscepkanosti" u Evropi ima male izglede za (sko-riji) uspeh. . timizam o poli' kom ujedinjenju vreme-nom oslabio (v. Abls 2004). Resursi prolosti (koji su eksploa-tisani u okviru prvih kulturnih inicijativa evropskih institucija) gledno nisu bili dovoljni. No, to nije obeshrabrilo kreatore evropskih kulturnih politik; zapravo, ove politike su kasnije sa-mo dobile na kompleksnosti, tako to su svojstvima "evropejstva" pridodate nove dimenzije, koje su imale za cilj da "evropski gra-


20

*ni" nu da se okre zajedkoj bunosti (n.d.). O kompleksnosti i problemima novih vizija (prvenstveno Evropske komisije) izgradnje evropskog identiteta bi

asnije re !seb-no u poglavlju o multikulturalizmu i nekim od aktuelnih "kultur-nih politika" EU. Sada se valja ponovo vratiti na pitanja i za -ke gore pomenutih antropologa.

I sam or u radu na koji referiram8, zaklju je da je prerano govoriti o "evropskom identitetu" kako je zamiljen u razmatra-nim politikama (Shore, n.d.: 791-792). Sa njim se slae i Abele (Abls 2004) koji smatra da je osnovna prepreka ostvarivanju date zamisli u tome to Evropa pati od nedostatka simbola, koji bi doprineli da se ose (jed kog pripadnitva razvije me*

"Evropljanima", dodajui da taj nedostatak ide ruku pod ruku sa nedostatkom koherentnog skupa poli' kih koncepata me*

evropskim zvani nicima. orov osnovni argument se, pak, sastoji u tome da je "evropski identitet" kroz zva ni diskurs EZ previe pojednostavljen i opredme

cept, to je protivno " njenici" postojanja rivalskih i suprotstavljenih "evropskih identiteta" (v. n.d. 791). "Govoriti o tom evropskom identitetu, kao to se go-vorilo u deklaraciji potpisanoj od strane evropskih lidera 1973. godine, zna +voriti u prilog jednoj vrsti okcidentalizma, koji je problemati ' liko i orijentalizam koji je opisao Said (1978)" (n.d. 792). No, s obzirom na pad entuzijazma u ovakvim naporima (bar to se programa "Peoples Europe" ti 5!zi-rom na relativno slabu delotvornost "eurosimbola" me* ho-vim potencijalnim konzumentima ("Evropljanima"), strah od "ok-cidentalizma" ili, pak, neke vrste "euro-nacionalizma" deluje neo-snovano. Na ovom mestu treba skrenuti panju na ono to je or samo usputno spome!' njenica da su zva nici Komi-

8 Ovaj rad predstavlja deo njegove kasnije objavljene, opirnije stu-

dije: Cris Shore 2000 Building Europe: The cultural politics of Euro-pean integration. London and New York: Routledge.

21

sije i Parlamenta, koji su podravali evropske kulturne politike, istovremeno tvrdili da one nemaju funkciju glorifikovanja evrop-ske kulturne homogeno'!vo suprotno njene heteroge-nosti! Ovakve, umnogome zbunjuju(jave, imale su za posledi-cu razvijanje veoma problema' ne multikulturalne identitetske politike i njoj suprotstavljene kosmopolitske to su problemi o kojiti vie re

snije u radu.

or napominje da vena problema vezanih za izraz "evropski identitet" proisti (dre*nosti toga ta se zapravo podrazu-meva pod problema' nim i kontekstualizovanim konceptom "Evrope" (Shore n.d.: 792). Ono to je interesantno, jeste to da se nemo+'' nog definisanja toga ta je to "Evropa" od strane evropskih zva ni sto koristi kao prednost: kada im se upu-ju kritike da su kroz svoje politike stvorili monolitan i fiksiran koncept identiteta, oni se pozivaju na "otvorene evropske cilje-ve", i na politiku stalnog irenja. Kasnikazati no ponaaju i pri upotrebi koncepata evropskog identiteta, kod koga se kao najplemenitija osobina (po potrebi) isti


22

cijali' kim modelom identiteta" (n. 48/5! mu u prilog go-vore i razli ti drugi oblici evropskog ovinizma, elitizma, "evrocen' nog rasizma" (v. n. d. 792), kao i konstantna upotre-ba toliko problematizovanih koncepata u drutvenim naukama uopte "nacije" i "zajednice". U antropologiji ozloglaena pri- izvodnji Drugog predstaveznu implikaciju esencijalizovanja identiteta, a mnogi istraiva no dijagnostifikovali u kontekstu evropske samoreprezentacije (v. npr. Bornman and Fowler 1997). Uostalom, tenja ka jakoj unu-tranjoj solidarnosti moe da probudi raznolik spektar osenja od osenja identifikacije, preko tolerancije do indiferentno-sti, ostrakizma i nasilja (Dijkstra, et al. 2001: 56). Ipak, pojmovi "evropska kultura" i "evropsko nasle*" i dalje se neometano provla

(( na dokumenta EU.

or je rasvetlio mnoga mesta kritike kada je kulturna politi-ka evropskih institucija u pitanju, a me* ma je i problem centralizacije moskih institucija na utrb dravnih inge-rencija (Shore, n.d.: 794). Takva vrsta koncentracije Mou upu-je na opasnost od provociranja uznemirenosti i ranjivosti peri-ferija, koji se kasnije manifestuju u lokalnim oblicima ovini-zma i ksenofobije (n. d. 795). Me*tim, ni jedna vrsta orkestri-ranja kulturnih identiteta, bilo da se ono sprovodi iz lokalnog, dravnog ili naddravnog centra (iz antropoloke perspektive) nije plauzibilna, pa zato problem centralizacije mo 'ne evropskih institucija ovde netaljnije komentarisati. Uprkos "dobronamernosti" ovog kulturnog poduhvata Komisije, kojoj je osnovni cilj razvijanje humanog osenja zajednitva me*

svim "Evropljanima", on proizvedene su i mnoge kontraindika-cije, a moe se regim aspektima evropska integra-cija zahvaljuju mu pretvorila u proces dezintegracije (tu pre svega mislim na ponovno oivljavanja nacionali' kih i se-parati' kih pokreta u Evropi, kako onih manjinskih, na "rubo-

23

vima" Evrope, tako i onih koji se javljaju u nekim od velikih evropskih nacija).

Iako ciljevi EU ka integraciji i ujedinjavanju delu gled-no i neupitno, na osnovu antropolokih, ali i drugih istraivanja, postalo je jasno da su dati ciljevi veoma problema' ni. tavie, izgleda kao da su i sami kreatori evropskih politika izgubili ta- jam o to'.sto se moe pro tati u antro-polokim radovima da je jedna od osnovnih karakteristika EU njena poli' ka i idejna neodre*nost (npr. Abls 2004).

Pored toga to je nedefinisan entitet u poli' kom smislu, re-torika njenih zva nika je krajnje neodre*na, a to se naro to odnosi na oblast kulturnih politika. Deo onoga to smatram va-nim za antropoloko razmatranje, a u vezi sa savremenim poli-tikama koje izviru iz institucija EU, jeste i konstitucionalizacija "evropskog gra*stva". Pitanje gra*stva u EU je neodvojivo od pitanja "identiteta", i zato, iako se moda smatra domenom pravne teorije i filozofije, ono je sasvim legitimno antropoloko pitanje (v. Nic Craith 2004; Neveu 2005). Jedna od po 'nih pretpostavki u ovom radu mi je ta da koncept gra*stva, iako predstavlja jednu od osnova poli' ke legitimnosti EU, slui i kao lepak za idejno pribliavanje me*sobno otu*nog stanov-nitva dra nica (cf. Vajler 2002: 373). I u analizi same evropske identitetske politike polazim od toga da su njeno osmiljavanje, promovisanje i sprovo*nje u najveri pod-staknuti, pored ostalog, potrebom za legitimizacijom EU kao, pre svega, poli' kog sistema u kome stvaranje "evropskog na-roda" predstavlja uslov takve legitimizacije; u suprotnom EU bi i dalje bila percipirana kao fundamentalno nedemokratski si-stem (Shore and Abls, 2004: 10). Upravo zato to koncept gra*nina i identiteta smatram neraskidivo povezanim (ne samo u kontekstu Evrope), smatram da je neophodno usmeriti antro-poloku panju na procese njihove pravne legitimizacije i natu-ralizacije putem konstitucionalizacije.


24

Globalizacija kao iri analiki okvir

Moe se remo definisanje nebuloznog fenomena glo-balizacije predstavlja jedan od najve< (zova savremenih drutvenih teoreti ra. Taj nedostatak normativnog dogovora ta treba podrazumevati pod "globalizacijom", bilo da se ona raz-matra kao poli' ki, ekonomski fenomen ili kao opis stanja sa-vremenog sveta, ipak ih ne spre va da dalje debatuju o istorij-skim uzrocima, razvojnim shemama i moguljim implika-cijama ovog "sveobuhvatnog" procesa, na svetsku ekonomiju, politiku, drutvene odnose i "kulturu". Sama se u ovom radu ne- 'diti da definiem ta podrazumevam pod globalizacijom. U ovom kontekstu globalizaciju podrazumevam kao sveprisutnu teorijsku konstrukciju tj. kao pojam ko stigao fre-kvenciju i karakter pre'nog znanja kakav deli i sama "kultu-ra"; kao paradig jim kiobranom se odvijaju mnoga sa-vremena teorijska razmatranja, bila ona na lokalnom, regional-nom, dravnom, nad-dravnom ili, pak, na globalnom nivou.

Globalizaciju neki vide kao "sudar civilizacija" a neki kao "kreolizaciju" svetskih razmera (Amselle 2002: 215). No, pri-stupi problemima globalizacije, kada je antropologija u pitanju (to, naravno, vai i za druge discipline), veoma su razli ti, i predstavlja tav kompleks problema, zaklju ka, metodologi-ja i namera. Delim stanovite Abu-Lugod, da u prou vanju globalizacije "ne samo da nemamo zajed ku paradigmu, slim da je nikada nemo ni imati. To ne treba shvatiti kao na defekt pri prou vanju globalizacije, nego, u stvari, kao jednu od naih ja ! va analogiju izme*tikulturalizma i nacionalizma: "Razvoj od afrocentrizma do multikulturalizma je logi cija i u poli' kom i kulturnom smislu kreira svoj identitet kroz proces obrazovanja, i na taj na +zgava u svest svojih gra*na. Posmatrano na taj na ! tikulturali-zam, s obzirom na to da ga ovde razmatramo iz perspektive Afroamerikanaca, jeste manjinski nacionalizam. Ame ki naci-onalizam odbacuje multikulturalizam kao konkurentni oblik na-cionalizma... Razlika izme* kog i afro-amer kog nacio-nalizma je u njihovim odnosima mo!hovim filozofi-jama obrazovanja" (Spencer 1994: 556).5 U multikulturalnim politikama koje promoviu kulturni fundamentalizam (koji pro-isti ( turnog esencijalizma, Grillo 2003: 165), polazi se 'postavke da su odnosi izme*(li tih kultura "po prirodi" neprijateljski i uzajamno destruktivni jer je u ljudskoj prirodi biti etnocentri $ nofobi 5D (li te kulture bi, zbog toga, trebalo da se dre podalje jedna od druge, zarad obo-strane dobrobiti (Stolcke 1995: 5).

Kao to je u prethodnom odeljku re no, ideja multikultura-lizma je u drutvenoj, pravnoj i poli' koj teoriji i praksi savre-menih liberalnih demokratija postala veoma kontroverzna, i zbog toga je pozici snika u debatama o multikulturalizmu veoma nezahvalna, posebno kada je on/a antropolog/kinja. Postkulturna teorija, koju antropolo(go razvijaju, u sva-

5 tolke je, na primer, pisala o odnosu novog kulturnog fundamen-

talizma i rasizma, u kontekstu britanske i francuske anti-imigrantske desni ske retorike (Stolcke 1995).

51

kom smislu je suprotstavljena onim esencijali' kim aspektima multikulturalizma, koji su, u savremenoj poli' koj imaginaciji, izgleda, najzastupljeniji. Zbog to+E'jednostavni-je bilo, pod parolom "kulture ne postoje" (Binsbergen 2003), za-uzeti demonstrativan stav odricanja svakog dijaloga sa politika-ma za koje znamo da proizvode esencijalne kulturne monade, navode ho nove da se oseju kao da su sudbinski predodre*ni da se sa njima identitifikuju.

Dakle, u antropologiji ostaje pitanje: ta raditi sa postkoloni-jalnim i postmodernim kri' kim nasle* ( ga se razvila postkulturna teorija u antropologiji i sa "znanjem" da "kultura", koje se antropolozi odri

+meta istraivanja, i da-lje biva implicitno ugra*na u diskurs dravnih (i nad-dravnih) javnih, obrazovnih, identitetskih politi! die na nivo ustava, zakona i propisa? Smatram da je jedan od prihva-tljivih odgovora na ovu dilemu (koji, dodue, predstavlja i kriti-ku upunu anru antropologije kao "kulturne kritike") taj, da antropolozi treba da budu zainteresovani "za istraivanje proce-sa proizvodnje razlike u svetu u kome su prostori kulturno, soci-jalno i ekonomski povezani i me*zavisni" (Gupta and Frguson 1992: 14).

Stjuart Hol predstavlja jo jednu od inspirativnih li nosti ka-da je odgovor na gore postavljenu antropoloku dilemu u pita-nju. Po njemu bi "kulturni radnici" (pod kojima podrazumeva kulturne teoreti re) trebalo da se suo

nim drutvenim izazovima, i da zauzmu sva mogusta sa kojih bi mogli da sprovode javne pedagoke politike, i pri tom im otvorio vrata dominantnih institucija, kako bi bili u mo+nosti da postave izazove njihovom autoritetu i kulturnim praksama (Giroux 2000: 356). Verujem da bi antropolozi trebalo da zauzimaju vi-e takvih mesta (v. npr. McDonald 2005), a jedna od polaznih ta ka za one koji svoje tekstove nasto i 'kijim i po- nijim za javne dijaloge i multikulturalne debate moe biti Ele-


52

rov zaklju ve

rist od multikulturalizma ako ga razumemo u tom smislu da se u njemu kultura i kulturni relati-vizam koriste u svrhu pokazivanja represivne prirode dominant-ne kulturne sinteze, a da pritom kulturni pluralizam i kulturni relativizam (koji proisti e iz njega) ne bude ekviva'' kom i episte kom nihilizmu (Eller, 1997: 253).

Odnos izme*tropologije i multikulturalizma je na mno-ge na ne paradoksalan, ali moda bi ba (i samo) takav odnos mogao da donese pozitivne ishode za savremena poli' ka i dru-tvena previranja. Uostalom, kako tvrdi Singer, "Kognitivna osnova multikulturalizma neizvesnost, kompleksnost i razu-mevanje sa otvorenim ciljevima" od fundamentalnog je zna-ja i za antropoloku perspektivu, tako (Singer, u Eller 1997: 251).

IV

IZGRADNJA EVROPSKOG IDENTITETA IZ ANTROPOLOKE

PERSPEKTIVE

Zva ni&- go pokuavaju da na razli te na ne ubede "svoje gra*ne" kako je lepo i dobro biti "Evropljanin" i, istovremeno, kako je lepo i dobro biti "razli '". Sintagma "evropski identitet" je, pak, iz antropoloke perspektive veoma sumnjiva, problema' na i potencijalno opasna; iz perspektive njegovih potencijalnih konzumenata, verujem, veoma nejasna; a iz perspektive njegovih tvoraca neophodna, mada "ko perna".

Namera u ovom radu mi je bila da sebi i ostalim zaintereso-vanima pojasnim ta je iz antropoloke perspektive toliko sum-njivo, problema' ! sno u identitetskim politikama EU. Neke dosadanje antropoloke analize, kritike i objanjenja smatram korisnim referencama za nastavak rasprave o daljem razvoju "evropske sudbine" (ko sto poistoveje sa kon-stitucionalizacijom), tj. o daljem scenariju samog evropskog projekta. Mnogi istraiva ske integracije smatraju da je za uspean razvoj i realizaciju evropskog projekta jedan od pre-sudnih faktora upravo stvaranje "evropskog identiteta".

Najve blem u raspravama o identitetskim politikama &- no nije u tome to Evropa moda ne moe da ima iden-titet, ili da nosioci tog identiteta Evropljani ne posto!

tome to je ideja identiteta me*tvenim na nicima i hu-manistima, a posebno me*enim kreatorima (ko sto izgle-daju kao homogena grupa angaovanih idealista, futurista i


54

eurofila, Bellier and Wilson 2000: 5) nejasna (Delanty and Rumford 2005: 50). Zapravo, antropolozi i drugi drutveno-hu-mani' ki na ni sto ne podrazumevaju iste stvari kada go-vore o identitetskim politikama. Te politike, barem u kontekstu EU, predstavljaju magli 'oma nekonzistentan skup ideja i akcija, koje zagovaraju i sprovode evropske institucije, a koje za cilj imaju stvaranje svesti/privrenosti/lojalnosti EU kao poli' -kom entitet i projektu, od strane njenih "gra*na", tj. "Evroplja-na". U zavisnosti od perspektive, razli ti aspekti tih inicijativa se izdvajaju kao bitni za formiranje "evropskog identiteta", na-ro to zbog toga sto se u drutvenoj teoriji razlikuje nekoliko ti-pova grupnih identiteta istorijski, kulturni, konstitucionalni, pravni i institucionalni (Mayer and Palmowski 2004).

Iako su antropoloki radovi o problematici evropskog identi-teta metodoloki i tematski raznovrsni, ono za ta se moe re

im je zajed ko, jeste skretanje panje na mesto koje u tom pro-cesu ima kultura. Kultura je u Evropi uvek posmatrana kao nema-terijalni i uzdiutor ljudskih ivota, i zbog toga su njeni "zli" i "uniavaju" kapacite' sto zanemarivani (McDonald 2005: 4). Upliv antropologa u "evropsku pri " se zbog toga moe sma-trati veoma vanim, jer su rasvetlili zna

ji kultura ima u njoj. Zapravo, zahvaljuju tropolokim radovima, postalo je vie nego jasno da je upravo taj kulturni nivo evropske integracije najve"kost u grlu" evropskim zva nicima na putu ka koheziji svog poli' ko-ekonomsko-drutvenog tela. S druge strane, poka-zali su da je "kultura" u odre*nim periodima evropske integraci-je postajala i "poslednja slamka" za koju su se evropski zva ni-ci hvatali, naj riodima deficita poli' ke legitimnosti evropskog projekta. Naravno, ono to antropolozi tek treba neka-ko da "dojave" kreatorima evropskih kulturnih/identitetskih poli-tika jeste da "kultura" kao u prostoru fiksirani, sta' ni paket je-zika, istorije i ostalog nasle* vie nije to, i da to nikada nije ni bila. No, kako je dolo do toga da se zva nici jednog supranaci-

55

onalnog poli' kog projekta dosete identiteta i kulture u svom po-li' ko-ekonomskom projektu?

Osnovna motivacija evropskim institucijama za osmiljava-nje i sprovo*nje identitetskih politika jeste osiguravanje legiti-miteta (npr. Abls and Shore 2004; Shore 1993; McDonald 1999), odn. javne podrke. Mekdonald navodi dva prelomna tre-nutka u procesu evropske integracije, koji su najvie uticali na to da evropski zva ni nu da razmiljaju o na nima na ko ' sishodnije razviti rairenu svest o zajed kom pripadnitvu, za ko gledno smatralo da je neophodna za rehabilitaciju poli' kog legitimiteta Zajednice. To se prvi put dogodilo 1960-ih godina, kada su njeni originalni antiratni, hu-mani' ki principi, koji su definisali njen legitimitet po li da gube svoju relevantnost pred novim generacijama, tj. kada je dolo do ideolokog "generacijskog jaza". Stare izvesnosti, kao to je modernizacija, progres, razum i pozitivizam po li su da se dovode u pitanje; to je bilo vreme kada su "izumeli" i kultur-nu razli tost... vreme kada su alternativni svetovi regionalizma, partikularizma i relativizma po li da se ire (McDonald 1999: 77). Evropa je sve manje glorifikovana, a sve vie nipodatava-na i podvo*na pod pejorativnu metaforu "Zapad". Tadanja EEZ je izlaz iz takve atmosfere pronala u pokuaju da pridobi-je mlade ljude, koji jo uvek nisu bili stvorili animozitet prema tako ocrnjenoj Evropi, kroz razli te programe za mlade, naj -liku planova razmene; naravno, jedan od najaktivnijih programa bu*nja evropske svesti, koji je razvijen kasnije, 1980-ih, bio je projekat "Peoples Europe" (n.m.; v. Shore 1993); u tu svrhu su, tako*!(vijani i tzv. strukturni fondovi.

Drugi period izazova za legitimitet zajednice, kako tvrdi Mek-donald, dolazi u vreme razvijanja unutranjeg trita. Dva doga-*ja su u tom periodu bila presudna s jedne strane, pometnje je proizveo pad Berlinskog zida; ubrzo zatim, pregovori o Ugovoru iz Mastrih' nilo se da predstavljaju pretnju nacionalnim identi-


56

tetima, to je samo doprinestojejazni koju je proiz-velo stvaranje unutranjeg trita i preterano "meanje" Brisela po tom pitanju (n. d.: 78). I dok je za vreme 1980-ih godina "evrop-ska kultura", njena istorija i nasle*!(dizana kao najvevred-nost i vodilja ka zajednitvu evropskih naroda, u narednom perio-du njen kohezivni potencijal kao da je bledeo. Iako su mnogi ci-ljevi programa Peoples Europe ostvareni (i danas su u opticaju evropski paso, himna, zastava), iako su neke njegove ambicije sadrane i u tekstu Reformskog Ugovora (Ugovor iz Lisabona) ko ka referendum, deluje kao da su zva nici EU u velikoj meri odustali od projekta stvaranja homogenog evropskog identi-teta, koji je po mnogima predstavljao odraz modela stvaranja de-vetnaestovekovne nacionalne drave.

Potraga za legitimitetom, u velikoj meri je uslovljena neiz-vesnim odgovorom na pitanje koga i ta bi trebalo smatrati de-lom Evrope. Takva neizvesnost je, donekle, posledica poslerat-ne globalizacije, koja je skrenula panju na preispitivanje odno-sa prema onome to je pre shvatano kao odvojeni entiteti, i po-stavila izazov dotadanjim pretpostavkama o centru i periferiji; tako*!kva pitanja predstavljaju odraz eskalacije roba, izbe-glica i drugih oblika raseljavanja, koji su zna no uticali na tra-dicionalne ideje nacionalnog pripadanja i zakomplikovali pret-postavljenu korespodenciju izme*'ritorije i populacije, kultu-re, etniciteta i nacionalnosti (Bhabha 1998: 595).

Vena antropolokih analiza identitetskih politika EU, prven-stveno onih iz 1980-ih, zavrava se za kom da su federali' -ke vizije razvoja EU u najveri bazirane na modelu izgrad-nje drave i nacije1, zbog toga to pripadnici elite i lideri EU ne

1 Pri tom mislim da je veoma vano naglasiti da su i sami evropski

zva nici toga svesni, i da je zbog toga vie ne+ gledno da su nji-hovi napori usmereni pre ka realizaji modela multikulturalne drave, i da se zbog toga suo vaju sa svim onim problemima koje sam samo

57

znaju kako da izbegnu dominantni poli' ki model nacionalne dr-ave (npr. Bellier an Wilson 2000; McDonald 1996). Osnovna pretpostavka antropolokih studija o nacionalnim i poli' kim za-jednicama, jeste da za njihovo kreiranje ogromnu vrednost ima "kultura"D' nije, da je kreiranje takvih zajednica bazirano na te-ritorijalnoj, je( koj, kulturnoj, isto koliko i ekonomskoj i dru-tvenoj homogenizaciji (Gellner 1983). O razlozima koje su an-tropolozi navodili u prilog negiranja (prak' ne/teorijske) mo+-nosti za realizaciju takvog poduhvata na supranacionalnom nivou EU, pisala sam u uvodnom poglavlju. U ovom detropolo-ke kritike usmerene protiv evropskih identitetskih politika sumi-rati na slede prvo, problem je to se u njima koriste od-re*ni teorijski i konceptualni modeli koji su u antropologi

gotovo potpuno zastareli primenjeni, provereni, i odba ni. Drugo, pomo'$705

Funkcionisanje Unije zasnovano je na demokratskom predstavljanju.

3 Koncept "evropskog gra*stva" smatram jednom od veoma pro-

blema' nih i izazovnih tema za antropoloku analizu, ali u ovom radu, iz operativnih razloga ne svetim dovoljno panje. Analizu koncepta evropskog gra*stva koji je iznet u Ugovoru iz Ma-strihta, ponudio je, npr. Vajler (2001).


108

Gra*ni su, na nivou Unije, direktno predstavljeni u Evropskom parlamentu.

efovi drava ili vlada predstavljaju dra nice u Evrop-skom savetu, a njihove vlade u Savetu, koje su u skladu sa de-mokratskim na lima odgovorne odgovorne pred svojim nacio-nalnim parlamentima i pred svojim gra*nima.

1. Svaki gra*nin ima pra stvuje u demokratskom ivotu Unije. Odluke se donose javno i na nivou to je mogu

blie gra*nima.

2. Poli' ke partije, na evropskom nivou, doprinose formira-nju evropske poli' ke svesti i izraavaju volju gra*na Unije.

Koncept evropskog gra*stva je veoma problemati !-sebno zbog toga to ne zamenjuje nacionalno gra*'!+

dopunjava; dalje, on daje veoma malo prava, od kojih ijedno te-ko da je novo (Vajler 2001: 366-373, cf. Stupar 2006); pored toga, gra*ni, prema ovom konceptu, nisu nosioci suverenosti, 'a nice, i na taj na a ni pro-blem koji se odnosi na demokratski deficit (Bhabha, n.d.: 604). Treba imati u vidu i to da "evropski gra*nin lo%ki i le-galno zavisi od dravljanstva u ze nici i da je iz njega iz-veden. Evropska unija nema legalni autoritet da dodeli status gra*nina na onaj na

ji to moB ni tradicionalno shvana suverena nacija dra .ni se da dodatna klauzula preneta iz Ugovora u Amsterdamu4 ukazuje na pojavu bojazni dra nica EU u periodu posle Mastrihtskog ugovora koja se odnosi na smanjenje njihovog suvereniteta" (Stupar 2006: 17). Jedan od razloga zato je Nacrt Ustava Evrope odbijen na

4 Re nica koja je dodata, a koja stoji i u Ugovoru o Ustavu za

Evropu, jeste poslednja re nica u navede 1-+vora iz Lisa-bona.

109

referendumu 2005. (u Francuskoj i Holandiji), bila je i pretnja koju je sobom nosio da moe da ugrozi nacionalne identitete. Jedno od miljenja koje se ti +nosti ponovnog raspisiva-nja referenduma u pitanju, jeste da "najdalje dokle se moB

traenju fundamentalnog pravnog i poli' kog dokumenta oko koga bi se okupile evropske drave, jeste neka vrsta labavijeg ugovornog okvira nefederali' kog tipa, koji bi se vie ticao privrednih, spoljno-poli' kih i bezbednosnih pitanja, pitanja i-votne sredine itd., i koji, dakle, ne bi sutinski ulazio u pitanja evropskog dravljanstva i evropskog identiteta, a to su pitanja nuno povezana sa problematikom dublje evropske integraci-je" (Stupar 2006: 10).

Dodatni problem sa ovim konceptom predstavlja to to su samo gra*ni dra nica "evropski gra*ni" i s obzirom da je na drava nicama ostalo da odre*ju ko su u njoj gra*-ni a ko ne, ovakav koncept ostaje fundamentalno diskriminiu!

jer bi se moglo restavlja osnovu za isklju vanje, ne-go za uklju vanje u evropski gra*ski status. U tom smislu, gra*nima tre str. 5. Tira 500. Napomene i bibliografske reference uz tekst. Bibliografija: str. 119-125. Summary.

ISBN 978-86-83679-58-4 (SGC)

5 mZTSV]ZTSZ_RTVWRn obnpb ql_E[r]b ZaVYb 5 QZTSZ_aV V`baSVSbS obnpb ql_E[r]b ZaVYb 5 ql_E[R jaSbU_RXVYR faS_E[ETEs]VRr[b]S

COBISS.SR-ID 170263308

Documents

Problem Evropskog Identiteta