PROMOCIJA MENTALNOG ZDRAVLJA UZ POMOĆ POZITIVNE

PSIHOLOGIJE

Sadržaj

1. Uvod................................................................................................................3

2. Mentalno zdravlje............................................................................................5

2.1. Promocija mentalnog zdravlja.....................................................................................6

3. Pozitivna psihologija i promocija mentalnog zdravlja......................................8

3.1. Pozitivna psihologija........................................................................................................8

3.2. Zadovoljstvo životom.....................................................................................................11

3.3. Optimizam..........................................................................................................................12

3.4.Povezanost pozitivne psihologije i promocije mentalnog zdravlja...............17

4. Diskusija.........................................................................................................24

5. Zaključak........................................................................................................29

6. Literatura.......................................................................................................31

1

Rezime

Osnovni cilj ovog rada je da prodiskutuje na koji način mentalno zdravlje može da se

promoviše putem pozitivne psihologije. Mentalno zdravlje podrazumeva sposobnost

uspostavljanja harmoničnih odnosa sa drugim ljudima, kao i sposobnost realizacije

sopstvenih intelektualnih i emocionalnih potencijala u konstruktivnom menjanju

socijalne i fizičke sredine, subjektivni osećaj blagostanja, samoefikasnosti,

nezavisnosti i kompetencije. Pozitivna psihologija predstavlja naučnu oblast,

prevashodno usmerenu na razumevanje i objašnjenje sreće i subjektivne dobrobiti

pojedinca, kao i na precizno predviđanje faktora koji utiču na takvo stanje. Posebno

se ističe proučavanje zadovoljstva životom, blagostanja, sreće i optimizma kod ljudi.

Promocija mentalnog zdravlja je na mnogo načina uporediva sa pozitivnom

psihologijom i još i više od toga, razvoj oblasti promocije mentalnog zdravlja ima

dosta zajedničkog sa razvojem pozitivne psihologije. Primeri istraživanja daju dokaz

da optimizam i pozitivna psihologija mogu značajno da utiču na mentalno zdravlje

kroz promociju zdravijeg životnog stila i usvajanja ponašanja koje efikasnije prihvata

negativne događaje. I pored velikog doprinosa, pozitivnu psihologiju ubuduće čekaju

mnogi izazovi i mnogi projekti, usmereni na pospešivanje mentalnog zdravlja.

Ključne reči: promocija mentalnog zdravlja, pozitivna psihologija, sreća,

zadovoljstvo životom, optimizam.

2

1. Uvod

Još od vremena pre Aristotela, naučnici, filosofi i religiozni lideri razmatrali su pitanje “Kako

možemo da postanemo trajno srećniji?” Iako je, sve do skoro, vodeće pitanje u kliničkoj

psihologiji i psihijatriji bilo “Kako možemo da smanjimo patnju?”, tvorci pozitivne

psihologije veruju da su pronašli neke od odgovora na prvo pitanje i da je psihoterapija

predugo bila mesto gde se govorilo samo o problemima, a da je došlo vreme da se

psihoterapija pored toga bavi i čovekovim vrlinama i prednostima (Seligman, Steen, Park &

Peterson, 2005).

Jedan od velikih zaokreta u savremenoj psihologiji jeste svakako zaokret od patocentričnog

ka normocentričnom pristupu. Naime, u prvim decenijama svog postojanja, psihologija je bila

okrenuta razumevanju negativnih, odnosno patoloških stanja i pojava, bilo na nivou

pojedinca, bilo na nivou grupa, ili čitavog društva. To se najviše odnosilo na kliničku

psihologiju, koja je bila usmerena na otkrivanje i lečenje različitih mentalnih bolesti.

Sredinom dvadesetog veka psihologija je bila fokusirana na mentalne bolesti i imala je veliki

uspeh u njihovom razumevanju i lečenju. Najmanje 14 mentalnih poremećaja je

diagnostifikovano i uspešno lečeno ili značajno umanjeno (Seligman & Csikszentmihalyi,

2000). Izgledalo je da je uklanjanjem uslova koji život čine jadnim, izgradnja uslova koji

život čine vrednim življenja postala manji prioritet. Ljudi su želeli mnogo više od ispravljanja

slabosti. Želeli su život sa značenjem, a ne samo bez bolesti (Seligman 2002). Pokret

pozitivne psihologije je pokušaj da se psiholozi navedu na prihvatanje otvorenije i cenjenije

perspektive u pogledu ljudskih potencijala, motiva i kapaciteta. Važno je bilo da se

psihologija usredsredi podjednako i na čovekove prednosti i veštine.

Početkom XX veka bilo je nekih pokušaja bavljenja pozitivnim aspektima ljudskog

funkcionisanja. Među njima se izdvajaju ispitivanja duhovne ekstaze, smisla života, uspešnog

roditeljstva, nadarenosti, bračne sreće (Rijavec & Miljković, 2006), ali su se istraživanja u

narednim decenijama ponovo bavila negativnim aspektima.

3

Međutim, od 1965. godine počinju radikalne promene. Javila se pretpostavka da čovekovu

aktivnost pre može da objasni njegova samoupravljenost, nego uticaj snaga iz sredine. Tako

se fokus interesovanja vodećih psiholoških teorija premešta na individualna očekivanja,

preferencije, izbore, kontrolu i bespomoćnost (Seligman, 1991). To je bila osnova na kojoj se

razvila pozitivna psihologija.

Pozitivna psihologija predstavlja naučnu oblast, prevashodno usmerenu na razumevanje i

objašnjenje sreće i subjektivne dobrobiti pojedinca, kao i na precizno predviđanje faktora koji

utiču na takvo stanje (Diener, 2000; Headey & Wearing, 1992). Glavni pokretač ove male

revolucije jeste psiholog Martin Selidžmen. Zahvaljujući radu Selidžmena, ali i drugih

istaknutih autora, danas se već uveliko uobličio koncept pozitivne psihologije.

Pozitivna psihologija je usmerena na promociju mentalnog zdravlja i uopšte dobrobiti

čoveka. Zagovornici pozitivne psihologije nastoje da proučavaju pozitivni aspekte ljudskog

iskustva kao specifičan fenomen, ne samo kao sredstvo prevencije, prevladavanja, lečenja ili

nekog drugog željenog rezultata. Prema njihovom mišljenju, sve dok se nada, hrabrost,

optimizam i radost vide samo kao korisni u smanjenju patologije, biće nemoguće shvatiti

njihove kvalitete koji čine život vrednim življenja (Seligman, Rashid & Parks 2006).

Martin Selidžmen je isticao da mentalno zdravlje nije samo odsustvo bolesti i da psihologija

ne treba da bude samo učenje o slabostima i oštećenjima, već i učenje o kapacitetima i

vrlinama čoveka. Takođe, isticao je da tretman nije samo popravljanje onoga što je

polomljeno ili oštećeno, već i negovanje onog što je najbolje u pojedincu. Ohrabrivao je

psihologe i psihoterapeute da istražuju i vide koje aktivnosti čine da se ljudi osećaju

ispunjeno, angažovano i smisleno srećno (Ahmed & Boisvert 2006).

Takav stav pozitivne psihologije prema funkcionisanju pojedinca, pokazao se kao izuzetno

povoljan u oblasti očuvanja mentalnog zdravlja. Zbog toga se danas u velikom meri govori o

tome da se pozitivna psihologija može koristiti u promociji mentalnog zdravlja.

To je u saglasnosti sa svrhom promocije mentalnog zdravlja, koja cilja na pozitivne aspekte

mentalnog zdravlja. Odrednice mentalnog zdravlja uključuju faktore povezane sa akcijama

individue, kao što je ponašanje ili životni stil, veštine prevladavanja problema i dobri

međuljudski odnosi. Stoga, ovaj rad ima za cilj da najpre definiše koncepte mentalnog

zdravlja i pozitivne psihologije, a potom i da razmotri na koji način pozitivna psihologija

služi promovisanju mentalnog zdravlja.

4

2. Mentalno zdravlje

Prema definiciji zdravlja Svetske zdravstvene organizacije, mentalno zdravlje je jedna od

osobina ukupne dobrobiti koja definiše zdravlje. Ta definicija nije previše precizna i teško je

doći do detaljnog i preciznog opisa pojma mentalno zdravlje usled kulturoloških razlika

(Keyes & Michalec, 2009). Po standardima unutar medicinskog modela, mentalno zdravlje je

često viđeno samo kao odsustvo mentalnih bolesti (Petersen, 2009; Linley & Joseph, 2004).

Ipak: "Mentalno zdravlje nije samo odsustvo mentalne bolesti. Ono je definisano kao stanje

blagostanja u kojem svaki pojedinac realizuje svoj potencijal, može da se nosi sa životnim

stresovima, može da radi produktivno i plodno, i u stanju je da da doprinos svojoj zajednici."

(WHO, 2005).

Mentalno zdravlje podrazumeva sposobnost uspostavljanja harmoničnih odnosa sa drugim

ljudima, kao i sposobnost realizacije sopstvenih intelektualnih i emocionalnih potencijala u

konstruktivnom menjanju socijalne i fizičke sredine, subjektivni osećaj blagostanja,

samoefikasnosti, nezavisnosti i kompetencije. Pored toga, koncept mentalnog zdravlja se de-

finiše kao mogućnost da osoba izrazi svoju individualnost, ostvaruje ciljeve koje je sama

odredila, adekvatno se suočava sa stresom, radi, uživa u plodovima svoga rada i doprinosi

zajednici (Vlajković, 1990).

Autor Sartorius definiše tri nivoa mentalnog zdravlja na sledeći način (Sartorius, 1980.,

prema Kaličanin, 2002):

1. mentalno zdravlje kao odsustvo bilo kog dobro definisanog mentalnog oboljenja;

2. mentalno zdravlje koje podrazumeva i izvesnu rezervnu snagu pojedinca, koja mu

pomaže da savlada iznenadan stres, ili velike zahteve i izazove;

3. mentalno zdravlje kao stanje ravnoteže između pojedinca i okružavajućeg sveta,

odnosno stanje harmonije između sebe i drugih, koegzistenciju između realiteta

selfa i realiteta drugih ljudi iz okoline. Takvo zdravlje ravnoteže može da

inkorporira i nesposobnost. Zdravstvena ravnoteža može da postoji i u prisustvu

5

bolesti. Bolest i zdravlje se sagledavaju kao ortogonalne dimenzije postojanja u

većoj meri nego kao stvarne suprotnosti.

Aktivnosti usmerene ka očuvanju mentalnog zdravlja i sprečavanja mentalnih bolesti su

postojale u svim kulturama u istoriji civilizacije i bile su zastupljene u društvenom uređenju i

religiji. Odnos društva prema mentalnim poremećajima je oduvek bio pod uticajem stepena

razvoja naučnih saznanja i liberalnih tekovina, ali neretko i dogmi, religije i praznoverja.

Duševni bolesnici su kroz istoriju bili različito tretirani, zatvarani su, spaljivani, veličani kao

božanstva, izolovani od ostalog sveta i slično (Backović, 2010), a šamane u Africi neki autori

tretiraju kao mentalno obolele ali neki kao mentalno zdrave u datoj kulturološkoj sredini.

(Jahoda, 1958).

Krajem osamnaestog veka, zahvaljujući Filipu Pinelu i Žanu Dominiku Eskirolu, okovi sa

duševnih bolesnika se skidaju i formuliše se Zakon o zaštiti duševnih bolesnika. U

dvadesetom veku se briga za duševno obolele nastavlja, pre svega zahvaljujući radu

Sigmunda Frojda i Adolfa Mejera. Ukoliko izuzmemo Drugi svetski rat i masovne eutanazije

duševnih bolesnika pod Hitlerovim režimom, može se reći da je dvadeseti vek dosta doprineo

jačanju svesti o važnosti mentalnog zdravlja i o strategijama za njegovo očuvanje (Backović,

2010).

2.1. Promocija mentalnog zdravlja

Kada je reč o promociji mentalnog zdravlja, misli se na proces koji omogućava ljudima da

steknu što veću kontrolu nad svojim zdravljem. Promocija mentalnog zdravlja je povezana sa

povećanjem kvaliteta života i potencijala za dobro zdravlje.

U promociji mentalnog zdravlja, akcenat je na njegovim pozitivnim aspektima i na

efektivnim načinima da se ono poboljša. Promocija mentalnog zdravlja može da se opiše kao

nauka i umetnost pomaganja ljudima da promene svoj životni stil i da se pomere ka stanju

optimalnog zdravlja. Optimalno zdravlje je balans fizičke, mentalne i društvene dobrobiti:

„zdravlje je stanje funkcionalnosti i ugodnosti tela na fizičkom nivou, bez prisustva fizičkih

simptoma; stanje dinamičke smirenosti na emocionalnom nivou, bez prisustva strasti; stanje

6

nesebičnosti na mentalnom nivou iz kojeg proizilazi potpuno sjedinjenje sa Istinom".

(Vithoulkas, 2005.). To je u skladu i vezi sa ideologijom pozitivne psihologije, koja može da

se opiše kao nauka koja nastoji da promoviše procvat i ostvarenje svakog aspekta ličnog,

grupnog i društvenog nivoa sa fokusom na ono što čini život vrednim življenja (Gable &

Haidt 2005).

Razlika između pojmova prevencije i promocije mentalnog zdravlja je od velikog značaja.

Dok se prevencija fokusira na bolest, promocija u prvi plan stavlja zdravlje. Iako iste akcije

mogu da budu preventiva bolesti i promocija zdravlja, osnovna razlika je u fokusu. Pozitivno

mentalno zdravlje je željeni rezultat promocije. Strategije za promociju mentalnog zdravlja

povezane su sa unapređenjem kvaliteta života i potencijala zdravlja pre nego poboljšanjem

simptoma. To treba da bude prepoznato, ne kao strategija za prevenciju, već kao promocija u

najpozitivnijem smislu.

Raste broj dokaza koji ukazuju da različiti psihološki, socijalni i bihejvioralni faktori mogu

da podrže razvoj mentalnog zdravlja i da povećavaju otpornost prema bolestima, uz

smanjenje i odgađanje onesposobljenosti i stimulaciju oporavka. Dalje tendencije

unapređenja mentalnog zdravlja idu u pravcu promocije zdravih stilova života, podržavanja

autentičnog izražavanja ličnosti, sa ciljem pojačanja otpornosti na sve brojnije psihosocijalne

stresore, ali i reforme i reorganizacije službe podrške i lečenje obolelih (Backović, 2010).

Strategije za unapređenje mentalnog zdravlja fokusiranjem na zdravlje a ne na bolest, pojača-

vaju pozitivno mentalno zdravlje i imaju za cilj da omoguće osobama da povećaju kontrolu

nad sopstvenim životom i da poboljšaju svoje mentalno zdravlje razvojem ličnih veština i

stvaranjem podrške okoline osnaživanju ljudi i zajednice.

7

3. Pozitivna psihologija i promocija mentalnog zdravlja

3.1. Pozitivna psihologija

Radeći po medicinskom modelu, koji ljude vidi ili kao bolesne ili normalnog zdravlja i jedino

tražeći kako da zaleče ranu, psiholozi i psihoterapeuti su izgubili dosta od svoje originalne

profesije (Joseph & Linley, 2006). Pozitivna psihologija prevazilazi zdravstveni sistem kakav

danas postoji. Rast pozitivnih osobina i subjektivna dobrobit stvar su razvoja deteta, njegovog

obrazovanja i igranja. Poboljšanje života ljudi u svim domenima je nasleđe psihologije i

vreme je da se psihologija okrene više tome (Peterson, 2000).

Služeći se postupcima uspešno korišćenim u izučavanju mentalnih poremećaja, pozitivna

psihologija proučava mentalno zdravlje i dobrobit. Pozitivni psiholozi su poboljšali naše

razumevanje kako, zašto i pod kojim uslovima pozitivne emocije i pozitivan karakter dovode

do procvata ličnosti. Pozitivna psihologija ne tvrdi da je izumela način kako da se dobro i

uspešno živi, ali vrednost termina pozitivna psihologija leži u ujedinjenju različitih teorija i

istraživanja o tome šta čini život najvrednijim za življenje. Zaključci istraživanja su pokušaj

da se dopuni ono što je već poznato o ljudskoj patnji, slabostima i poremećajima. Namera je

da se dođe do kompletnijeg naučnog razumevanja ljudskog iskustva u rasponu od vrha do dna

i svega što se između nalazi. Pozitivni psiholozi veruju da nauka i praksa treba da uključe

razumevanje patnje i sreće, njihovu povezanost i intervencije koje se bave nastojanjem da

smanjuju patnju i povećavaju sreću.

Efikasnost psiholoških intervencija na podizanju osećaja individualne sreće, što jeste

suštinski cilj pozitivne psihologije, dokazuje njenu uspešnost. Pre prikaza izvršenog

8

istraživanja o intervencijama potrebno je ukazati na pojam sreće sa tri posebna aspekta, kao:

a) pozitivnih emocija i prijatnog života; b) angažovanog života i c) života sa smislom.

Istraživanja ukazuju da se ljudi razlikuju na osnovu vrste života za kojim čeznu i da su

najzadovoljniji oni čiji su ciljevi orijentisani ka sva tri aspekta sreće. Reč sreća se i koristi u

pozitivnoj psihologiji sa značenjem koje pokriva pozitivne emocije, angažovanost i

smislenost.

Istraživanje pozitivne intervencije sprovedeno je preko veb sajta za Selidžmenovu knjigu

Autentična sreća, kreiranjem linka „Vežbe sreće“. U istraživanju je učestvovalo 577 odraslih

učesnika kojima je rečeno da im vežbe koje treba da izvode ne garantuju da će biti srećniji,

kao i da mogu da dobiju placebo zadatak. Rezultati nakon završenog istraživanja pokazali su

da su dve od ponuđenih pet intervencija (pisanje o tri dobre stvari koje su se desile tog dana i

zašto su se desile i korišćenje najvećih prednosti na novi način) učinile učesnike srećnijim i

manje depresivnim u sledećih šest meseci. Period od šest meseci je daleko od toga da su

ispitanici srećni zauvek, ali ovi rezultati ukazuju da trajanje porasle sreće može da bude

značajno dugo (Seligman et al., 2005).

Važno pitanje na koje nije dat odgovor u prethodnom istraživanju je da li su ispitanici bolje

kada dođe do pozitivne intervencije, da li su sve vežbe efikasne i da li ima smisla primeniti ih

na sve osobe koje žele da budu srećnije, tj. da li postoji tip ličnosti za koji neke vežbe

funkcionišu a neke ne? Merenje pozitivnog stanja zahteva još istraživanja. Mnogi istraživači

ukazuju na činjenicu da je sreća vrlo subjektivna i presudno je kako je osoba shvata i definiše

(Lyubomirsky, King & Diener, 2005). Ako je sreća viđena iz perspektive osobe koja se

posmatra, onda je njen izveštaj o dobijenim vrednostima subjektivan i samo delimično

precizan. Ipak, vežbe sreće mogu imati značajan terapeutski efekat u lečenju depresije tako

što umanjuju njene simptome na duži rok. Pomoću njih anksiozni ljudi postaju opušteniji,

osobe sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem shvataju da nezgoda ne nastaje ako oni ne

izvode svoje rituale.

Pokret pozitivne psihologije je relativno “mlad”. Započeo je 1998. godine, kada je Martin

Selidžmen postao predsednik Američkog psihološkog društva. U svom uvodnom nastupu

Selidžmen je upozorio na činjenicu da se nakon Drugog svetskog rata psihologija u velikoj

meri usmerila na dijagnozu i tretman mentalnih bolesti, ali da je to samo jedan od njenih

zadataka da ljudski život učini boljim. Kao jednu od svojih predsedničkih inicijativa,

9

Selidžmen je naveo širenje empirijskih istraživanja o ljudima i zajednicama koje se razvijaju i

koje žive dobro, a sve u cilju podsticanja razvoja (Seligman, 1991).

Prva određenja pozitivne psihologije su se usmeravala na sam predmet bavljenja. Često se

susretala definicija da se pozitivna psihologija bavi onim što je u ljudima dobro, a ne onim

što je loše (Seligman & Csikszentmihalyi, 2000; Gable & Haidt, 2005). Inače, pozitivna

psihologija ne pretpostavlja da je ostatak psihologije negativan. Njihov stav je da je većina

istraživanja neutralna i da ona nisu usmerena ni na pozitivne ni na negativne aspekte

ljudskoga života.

Prema definiciji Lajnlija i saradnika (Linley, Joseph, Harrington & Wood, 2006) pozitivna

psihologija se određuje kao naučno istraživanje optimalnog ljudskog funkcionisanja. Cilj joj

je da, usmeravajući se na pozitivne aspekte ljudskog funkcionisanja i iskustva, stvori

ravnotežu u psihološkim istraživanjima i praksi.

Pozitivna psihologija ne zagovara da osoba treba stalno da misli pozitivno i da bude srećna,

kako često laici smatraju. Naučnici zapravo istražuju faktore koji omogućavaju pojedincima,

porodicama i zajednicama da se razvijaju i optimalno funkcionišu. Ispituju se, na primer,

izvori psihološke dobrobiti, kao što su pozitivna iskustva i emocije, individualne razlike u

ljudskim snagama i vrlinama, pozitivne institucije i slično (Rijavec & Miljković, 2006).

Pozitivna psihologija se usmerava na proučavanje zbog čega ljudi osećaju sreću, zašto su

altruistični, zbog čega formiraju zdrave porodične odnose i još mnogo toga. Pozitivna

psihologija nastoji da razume pomenute pozitivne aspekte života kao takve, ne nužno kao

uslove za sprečavanje disfunkcionalnosti (Gable & Haidt, 2005).

Interesantno je spomenuti da neki istraživači u okviru pozitivne psihologije proučavaju

određena ljudska iskustva, kao što su oproštaj, inspiracija, nada, radoznalost, smeh. Treći se,

na primer, usmeravaju na proučavanje blagostanja određenih populacija, kao što su ljudi koji

migriraju, zatim ljudi koji su u brakovima sklopljenim radi regulisanja viza, kao što je to

slučaj kod osoba iz Latinske Amerike i Azije u SAD, zatim ljudi koji pate od karcinoma,

shizofrenije i slično. Pored toga, jedan broj istraživača se usmerio na ispitivanje povezanosti

sreće i mortaliteta. Neki, pak, ispituju tehnike kojim bi se pospešilo blagostanje kod ljudi, kao

što su pisanje dnevnika, psihoterapija, izlaganje određenim situacijama i još mnogo drugih.

Isto tako, u okviru pozitivne psihologije se proučavaju i šire oblasti poput afektivnog

vezivanja, ljubavi, emocionalne inteligencije, unutrašnje motivacije, zadovoljstva životom,

10

optimizma (Gable & Haidt, 2005). Važno je prikazati i neke od koncepata, koji se u poslednje

vreme intenzivno proučavaju, kao što su zadovoljstvo životom i optimizam.

3.2. Zadovoljstvo životom

Šta je cilj ljudskog života? Ne može da se govori o mentalno zdravoj ličnosti pre nego što

spoznamo svrhu života, odn. za čim mi tragamo u našim životima (King, Hicks, Krull, &

Del-Gaiso, 2006; Mascaro, Rosen, 2005; Steger, Frazier, 2005; Steger, Frazier, Oishi, Kaler,

2006; Urry et al., 2004). Ako izuzmemo površne odgovore kao što su: čovek želi novac,

slavu, bogatstvo, seks, moć..., možemo doći do suštinskog, da svaki čovek traži stanje

unutrašnje harmonije bića, čiji je ekvivalent osećaj sreće. Ta sreća je bezuslovna i stalna, jer

malo zavisi od spoljašnih faktora, i ne napušta čoveka bez obzira na spoljašnje promene koje

se često smenjuju.

Spomenimo da je jedan od osnovnih domena pozitivne psihologije proučavanje zadovoljstva

životom. Interesantno je da je pojam zadovoljstva životom bio predmet razmatranja

prevashodno filosofije i psihologije. Filosofi su razradu ove problematike usmerili u dva

pravca. Prema jednom od njih – hedonizmu, dobrobit se sastoji od ugodnosti i sreće

(Kahneman, Diener & Schwarz, 1999).

Drugi pravac je eudemonizam i prema njemu je dobrobit povezana sa aktualizacijom ljudskih

potencijala, tačnije sa ispunjenjem, ili ostvarenjem istinske prirode pojedinca (Waterman,

1993; Ryan & Deci, 2001). U poslednjih nekoliko decenija ovaj pojam i njemu srodni

pojmovi, kao što su subjektivna dobrobit, sreća i kvalitet života počinju da bivaju predmet

ispitivanja i teorijskih rasprava u okviru pozitivne psihologije (Brdar, 2006).

Autor Diner (Diener, 2000) ističe da postoje tri osnovne karakteristike subjektivne dobrobiti:

1) subjektivna je, tj. zavisi od iskustva svake osobe;

2) uključuje i pozitivne faktore, a ne samo odsustvo negativnih faktora;

3) predstavlja ukupnu procenu svih aspekata života pojedinca, sa naglaskom na

subjektivnoj evaluaciji života.

11

Subjektivne procene kvaliteta življenja, životnog zadovoljstva i lične sreće danas se redovno

sprovode u mnogim zemljama, da bi se onima koji donose odluke o društvenim promenama

omogućio celovit uvid u potrebe društva i pojedinca (Kaliterna-Lipovčan & Prizmić-Larsen,

2006). Istraživanja dalje pokazuju da što su društva bogatija, na kvalitet života pojedinca više

utiču emocije, socijalni kontakti i lično zadovoljstvo, nego prihodi, kao i da je čovek

zadovoljniji svojim životom ukoliko ostvaruje bolje socijalne odnose, ima kvalitetniji brak,

učinkovitiji je na poslu i otporniji na stres (Diener & Seligman, 2004).

Životno zadovoljstvo predstavlja celovitu percepciju i globalnu evaluaciju vlastitog života i

najčešće se opisuje kao kognitivna komponenta subjektivne dobrobiti, dok sa druge strane

osećanje sreće predstavlja emocionalnu komponentu i opisuje se kao često osećanje

pozitivnih emocija (Diener, 1994., prema Penezić, 2006).

Endrjuz i Viti (Andrews & Withey, 1976., prema Penezić, 2006) daju jasnu osnovu za

definisanje zadovoljstva životom, ističući da subjektivna dobrobit (eng. well-being) kao širi

pojam uključuje i kognitivnu evaluaciju i određeni stepen pozitivnih ili negativnih osećanja.

Havighurst iznosi rezultate koji govore o zadovoljstvu životom kao meri adaptivnog

prilagođavanja na starenje (Havighurst, 1968., prema Penezić, 2006). Prema jednoj od

definicija (Campbell, Converse & Rodgers, 1976., prema Penezić, 2006., str. 646 - 647)

zadovoljstvo se određuje kao "opažena razlika između aspiracija i dostignuća, koja se kreće

od percepcije ispunjenosti, pa do percepcije deprivacije."

Zbog širokih interesovanja za ovo područje istraživanja, autori su pokušavali da povežu

zadovoljstvo životom sa brojnim različitim činiocima fizičkog i psihološkog funkcionisanja

ljudi. Tako Akton (Acton, 1984., prema Penezić, 2006), kao i Argil (Argil, 1999., prema

Penezić, 2006) ističu da su autori zadovoljstvo životom povezivali sa depresijom, mentalnim

zdravljem, samopoimanjem, mirnoćom, vitalnošću, ličnom kontrolom, opaženim zdravljem,

ciljevima, moralom, samopoštovanjem, brigama, stresom, socijalnom podrškom, porodičnim

funkcionisanjem, pojedinačnim funkcionisanjem, srećom, bračnim i roditeljskim

zadovoljstvom, zadovoljstvom poslom, naporima i slično.

12

3.3. Optimizam

Suprotno osećaju bespomoćnosti je osećaj nade i optimizma. Optimizam kao koncept, još od

Lajbnica i maksime da živimo u najboljem od svih mogućih svetova, predstavlja suprotnost i

antitezu pesimizmu. Kao razlika u stavu između onih koji očekuju da će im se nešto dobro

desiti i onih koji očekuju da će im se nešto loše desiti, optimizam ima veliki uticaj na

psihičku i fizičku dobrobit svake osobe.

Pojam očekivanja ima ključni značaj u razumevanju optimizma. Model očekivane vrednosti

iz teorije motivacije pretpostavlja da se određeno ponašanje javlja u svrhu postizanja željenog

cilja. Ako je potreban napor za postizanje cilja, taj cilj mora biti dovoljno važan da bi

pokušali da ga dostignemo. Drugi važan element je uverenost ili sumnja da cilj može biti

postignut. Samo kada je veliko poverenje da je uspešnost ostvarivanja zadatog cilja moguća,

ljudi ostaju posvećeni naporima potrebnim za njegovo ostvarivanje.

Rađen je veliki broj raznovrsnih istraživanja o odnosu optimizma i uznemirenosti sa

različitim populacijama: studentima (Aspinwall & Taylor, 1992), zaposlenima (Long, 1993),

žrtvama katastrofa (Van der Velden et al., 2007; Galea, Nandi & Vlahov, 2005; Sumer,

Nuray-Karanci, Kazak-Berument & Gunes, 2005; Ai, Santangelo & Cascio, 2006; Dougall,

Hyman, Hayward, McFeeley & Baum 2001), preživelim od raketnih napada (Zeidner &

Hammer, 1992), porodiljama (Carver & Gaines, 1987; Fontaine & Jones, 1997; Park, Moore,

Turner, & Adler, 1997), osobama kojima je urađen abortus (Major et al., 1998), bajpas

(Scheier et al., 1989; Fitzgerald, Tennen, Affleck, & Pransky, 1993) ili presađena koštana srž

(Curbow, Somerfield, Baker, Wingard, & Legro, 1993), obolelim od raka (Schou et al., 2005;

Carver et al., 1993; Friedman et al., 1992), SIDE (Taylor et al., 1992), ljudima koji brinu o

obolelima od raka (Given et al., 1993) i Alchajmerove bolesti (Hooker, Monahan, Shifren, &

Hutchinson, 1992; Shifren & Hooker, 1995).

Istraživanje kojim je obuhvaćeno oko 4500 stanovnika holandskog grada Ensčeda, nakon

razarajuće eksplozije magacina u kojim su čuvane rakete za vatromet (Van der Velden et al.,

2007), dalo je rezultate koji pokazuju da, 27 meseci kasnije, optimisti u odnosu na pesimiste

13

imaju manje zdravstvenih problema, manje su podložni teškim obsesivno-kompulsivnim

simptomima i simptomima depresije.

Među preživelima zemljotresa u Turskoj, nivo optimizma je direktno povezan sa ređim

ponovnim doživljavanjem uznemirenosti (Sumer et al., 2005).

Oporavak medicinskog osoblja i zaposlenih na aerodromu nakon pada aviona u kome je

poginulo svih 132 putnika (Dougall et al., 2001) pokazuje da je optimizam povezan sa

manjom uznemirenošću nakon 4 – 8 nedelja, 6, 9 i 12 meseci nakon nesreće i da je povezan

sa većim korišćenjem snalaženja fokusiranog na problem, snalaženja traženjem podrške

zajednice i manjim izbegavanjem da se izlazi na kraj sa nedaćama.

Neka od ovih istraživanja imaju više, neka manje ograničenja u odnosu na druga. U nekim

studijama istraživači su procenjivali optimizam i uznemirenost u istom vremenskom

intervalu, obično nakon negativnog događaja. Ono što smo iz njih saznali je da ljudi koji se

smatraju pesimistima pokazuju veću uznemirenost od onih koji se smatraju optimistima. Ono

što nismo saznali je da li su i pre nego što se desio negativan događaj pesimisti bili više

uznemireni. To je naravno teško saznati u slučajevima katastrofa jer je nemoguće ispitivati

učesnike pre nego što se događaj desio. Ipak, i u slučajevima kada ispitanici nisu uključeni u

istraživanje pre samog događaja, korisno je istražiti proces adaptacije na događaj tokom što

dužeg vremenskog perioda.

Jedna od studija koja istražuje uticaj optimizma na emotivnu dobrobit ispitivala je pojavu i

razvoj depresivnog osećanja nakon porođaja (Carver & Gaines, 1987). Žene su u ovom

istraživanju ispitane u trećem tromesečju trudnoće i tri nedelje nakon porođaja. Optimizam

kao stav doveden je u vezu sa nižim stepenom depresije pre porođaja, a još važnije, razvio je

veću rezilijentnost i manji nivo depresije nakon rođenja deteta. Slične rezultate dale su i

druge studije (Fontaine & Jones, 1997; Park et al., 1997), u kojima su žene ispitivane tokom

trudnoće i dve nedelje nakon porođaja, odnosno prilikom prve trudničke posete lekaru i u

toku poslednjeg trimestra. Optimizam je ponovo povezan za manjim nivoom depresije i

anksioznosti.

U istraživanju uticaja optimizma na abortus ispitivan je nivo optimizma, samopoštovanja,

samoefikasnosti i depresije trideset minuta pre abortusa i tri nedelje posle (Major et al.,

14

1998). Žene optimisti, bile su manje depresivne pre abortusa, i bolje su se prilagođavale

novonastaloj situaciji nakon tri nedelje, sa većim osećajem lične efikasnosti.

Reakcija ljudi koji su podvrgnuti operaciji bajpasa koronarnih arterija predmet je istraživanja

u kojima su pacijenti ispitivani dan pre operacije, 6 – 8 dana nakon operacije i 6 meseci

kasnije (Scheier et al., 1989). Studija pokazuje da optimisti pre operacije imaju niži nivo

neprijateljstva i depresije od pesimista. U postoperativnom periodu optimisti se osećaju

opuštenije, srećniji su i zadovoljniji medicinskom negom, a 6 meseci posle operacije osećaju

viši kvalitet života. Drugo istraživanje (Fitzgerald et al., 1993) ispituje učesnike jedan mesec

pre operacije i 8 meseci posle. Analiza pokazuje da optimizam pozitivno utiče na smanjenje

predoperativnog stresa i zasniva se na osećanju zadovoljstva životom kroz fokusiraniji osećaj

poverenja povodom predstojeće hirurške intervencije, a nakon toga zadovoljstvom prema

budućem životu.

Optimizam je takođe proučavan u kontekstu prilagođavanja na dijagnozu i tretman obolelih

od raka. Rak je bolest sa mogućim fatalnim ishodom, i dijagnoza i tretman raka dojke je

traumatično iskustvo. Nivo optimizma je relativno neporemećen nakon dobijanja dobrih ili

loših vesti nakon operacije (Schou et al., 2005). U studiji koja istražuje efekte optimizma na

psihološku adaptaciju na tretman u ranoj fazi raka dojke (Carver et al., 1993), pacijentkinje su

intervjuisane 6 puta: u vreme dijagnoze, dan pre operacije, 7 – 10 dana posle operacije, 3, 6 i

12 meseci kasnije. Optimizam je procenjen u vreme dijagnoze i korišćen je da se predvidi

nivo uznemirenosti u kasnijim vremenskim intervalima. Pokazalo se da nivo optimizma ne

samo da predviđa nižu početnu uznemirenost već i povećava rezilijentnost na uznemirenost

tokom godine koja sledi operaciji.

Iako rezultati svih ovih različitih studija ukazuju da optimistične osobe doživljavaju manje

stresa tokom bolesti i drugih negativnih događaja nego pesimisti, postavlja se pitanje da li je

to stvarno tako ili su oni samo veseliji? Odgovor je potvrdan, jer da je to samo privid,

umanjenje stresa ne bi trajalo dugo tokom vremena, kako to studije pokazuju, i zato zahteva

drugačije objašnjenje. Jedan od razloga može da bude mentalni stav jer su optimisti ubeđeni

da u budućnosti vredi pokušavati da se reše problemi, čak i kada je to teško.

Urađeno je mnogo više istraživanja koja pokazuju uticaj optimizma na psihičku dobrobit i

mentalno zdravlje, ali uticaj optimizma i na fizičko zdravlje je takođe dokazan ispitivanjima

15

koja pokazuju da, na primer, optimisti imaju manje negativnih efekata nakon hirurških

zahvata i njima pozitivni efekti tih intervencija duže traju.

Posmatrajući optimizam kroz kategorije prirodno i stečeno, studije pokazuju da 25% do 30%

promenljivosti u optimizmu zavisi od genetskog faktora, dok kod stečenih faktora prethodno

iskustvo sa uspehom i neuspehom može imati važnu ulogu. Prethodni uspeh sa sobom nosi

očekivanje uspeha u budućnosti, dok prethodni neuspeh za posledicu ima veću šansu za

budućim neuspehom. Ovo je dokazano u istraživanjivama kod dece koja su provela detinjstvo

sa različitim socioekonomskim statusom; deca odrasla u lošijem socioekonomskom statusu,

koja su često imala priliku da se susreću sa neuspehom a retko sa uspehom, kada odrastu ređe

ispoljavaju veliku dozu optimizma. Deca takođe mogu da steknu osećaj optimizma od svojih

roditelja, jer sredina u kojoj žive ima veliki uticaj na odnos prema optimizmu. Roditelji

prenose optimizam indirektno kroz izražavanje optimističkih stavova i ideja ili

modelovanjem prihvatljivog ponašanja kao odgovora na nastalu nevolju. Direktniji uticaj

roditelji mogu imati kroz upućuvanje dece na to kako problem mogu da reše. Deca na koju

roditelji prenose adaptivne veštine snalaženja imaju veliku šansu da budu uspešna jer to znači

da je od strane roditelja postavljena baza za životnu optimističku orijentaciju. Ideja da je

optimizam nešto što se stvara, razvila je tretmanski pristup pod nazivom naučeni optimizam

(Seligman, 1991).

Biti optimističan, znači očekivati da će određena situacija imati najbolji od mogućih ishoda.

Sa druge strane, biti pesimističan znači anticipirati negativan ishod nečega i imati pretežno

nepovoljan stav i pogled na mnoga životna pitanja. Kao što smo ranije naveli, istraživanja su

pokazala da su optimisti uspešniji u školi, fakultetu, na poslu i u mnogim drugim

aktivnostima, kao i da im je zdravlje stabilnije, jer imaju bolje navike zdravstvene higijene,

da im je imuni sistem jači, a iz toga proističe da verovatno imaju u proseku duži život.

Optimizam može da zaštiti od depresije, da podigne nivo postignuća i da ojača telesno stanje.

Selidžmen je utvrdio da optimističnost zavisi od takozvanog objašnjavajućeg (atribucionog)

stila. Reč je o načinu na koji čovek obično objašnjava zašto se nešto dogodilo. Osobe koje

smatraju da loši događaji nastaju kao rezultat prolaznih okolnosti, mogu se nazvati

optimistima. Inače, po Selidžmenu, ljudi koji veruju da dobri događaji imaju trajne razloge

više su optimistični od ljudi koji veruju da su im razlozi privremeni (Seligman, 1991).

16

Kada je reč o percepciji dobrih događaja, optimistični ljudi njih objašnjavaju osobinama,

karakterom, sposobnostima. Pesimisti navode prolazne razloge kao što su raspoloženja,

napori i slično. Isto tako, ljudi koji veruju da dobri događaji imaju trajne razloge, posle

uspeha trude se još više. Ljudi koji za dobre događaje vide privremene razloge, mogu da

odustanu čak i kada postignu uspeh, jer veruju da je uspeh bio slučajnost. Optimista veruje da

loši događaji imaju specifične razloge, dok će dobri događaji imati uticaj na sve što on bude

radio.

Ukoliko je objašnjavajući stil nekog pojedinca pretežno optimističan, takva osoba ne bi

trebalo da ima većih poteškoća da se izbori sa problemima i potresima u životu. Kada je reč o

pesimističkom objašnjavajućem stilu, tu mogu nastati određene teškoće, a najzastupljenija je

sklonost ka depresivnosti. Postoji tesna povezanost između visoke depresivnosti i pesimizma,

kao i između optimizma i niske depresivnosti (Achat, Kawachi, Spiro, DeMolles & Sparrow,

2000; Seligman, 1991). Ustanovljeno je da je optimizam povezan sa nižom neurotičnošću

kod pojedinaca i uopšte sa manje negativnim emocijama (Achat et al, 2000).

3.4. Povezanost pozitive psihologije i promocije mentalnog zdravlja

Da bi se bolje razumeo uticaj pozitivne psihologije u promociji mentalnog zdravlja,

neophodno je da se sagledaju tri pravca istraživanja na području pozitivne psihologije. To su

pozitivna subjektivna iskustva, pozitivne individualne osobine i pozitivna zajednica

(Seligman & Csikszentmihalyi, 2000).

Pozitivna subjektivna iskustva, odnosno zadovoljstvo pojedinca prošlošću i sadašnjošću,

optimiza, nada i vera u budućnost, odnose se na osnovna područja pozitivne psihologije.

Poslednje decenije su se pojavila istraživanja koja razmatraju ulogu pozitivnih iskustava u

ljudskom živoru. Na primer, utvrđeno je da pozitivne emocije proširuju trenutni repertoar

razmišljanja i reagovanja (Fredrickson, 2001), podstiču kreativnost, fleksibilnost i efikasnije

donošenje odluka, altruistično ponašanje (Isen, 1993., prema Rijavec & Miljković, 2006).

Tejlor je sa saradnicima ustanovio da optimizam deluje kao protektivni faktor za psihološko i

fizičko zdravlje (Taylor, Kemeny, Reed, Bower, & Gruenwald, 2000., prema Gable & Haidt,

2005).

17

Takođe, ustanovljeno je da pozitivne emocije mogu biti intervenišuća varijabla između

životnog smisla i zdravlja (Ryff & Singer, 1998., prema Rijavec & Miljković, 2006),

smanjuju štetu koju negativne emocije izazivaju kardiovaskularnom sistemu (Fredrickson &

Levenson 1998., prema Rijavec & Miljković, 2006). Isto tako, nalaz Folkmana i Moskovica

(Folkman & Moskowitz, 2003) upućuje na zaključak da pozitivne emocije u situacijama

stresa ne samo da pružaju trenutno olakšanje, nego i energiju potrebnu za dugotrajno

suočavanje sa stresnom ili kriznom situacijom.

Analizom dosadašnjih istraživanja sreće (Lyubomirsky & Abbe, 2003), utvrđene su pozitivne

posledice sreće ne samo za pojedinca, nego i za porodicu, društvenu zajednicu, pa i društvo u

celini. Osećaj sreće je povezan sa boljim radnim postignućem, većim društvenim nagradama,

većom energijom, boljim telesnim zdravljem, aktivnošću i stanjem poznatijim kao flow1, pa

čak i dužim životom. Istraživanja takođe ukazuju da postoje i pozitivne posledice optimizma

(Carver & Scheier, 2002).

Spomenimo i da je jedan od glavnih projekata protagonista pozitivne psihologije klasifikacija

pozitivnih ljudskih osobina, koja bi predstavljala neku vrstu protivteže klasifikaciji mentalnih

poremećaja, onako kako su opisani u DSM klasifikaciji. U tom pokušaju je identifikovano

šest grupa osnovnih vrlina, koje se cene i koje su bile cenjene u svim istorijskim razdobljima

i svim kulturama. Reč je o mudrosti, hrabrosti, humanosti, pravednosti, umerenosti i

transcendentnosti (Rijavec & Miljković, 2006).

Definisane su takođe i dvadeset četiri osobine, koje se mogu svrstati u neku od navedenih

kategorija. Tu spadaju kreativnost, radoznalost, otvorenost uma, ljubav za učenje,

perspektivnost, autentičnost, hrabrost, uživanje, istrajnost, ljubaznost, ljubav, socijalna

inteligencija, vedrina, liderstvo, timski rad, sposobnost praštanja, razboritost, skromnost,

samoregulacija, zahvalnost, nada, humor, religioznost (Seligman et al., 2005).

Opisano je merenje pomenutih osobina, njihov razvoj, korelati, posledice, polne i

interkulturalne razlike, kao i moguće intervencije (Peterson & Seligman, 2004). Međutim, još

uvek nije ispitano u kojoj meri su ove vrline univerzalne, i ako jesu, mogu li se u različitim

kulturama, pa čak i u sklopu iste kulture manifestovati na različite načine (Rijavec &

Miljković, 2006).

1 Reč je o pojmu koji označava stanje potpune uronjenosti u neku aktivnost, uz zanemarivanje svega drugog (Rijavec & Miljković, 2006).

18

Još jedno od područja delovanja pozitivne psihologije jeste pozitivna socijalna ekologija, koja

uključuje ispitivanje zdrave porodice, susedstva, efikasne škole, društveno odgovornih

medija, postojanje adekvatnog civilnog dijaloga. Istraživanja u sklopu ove oblasti nastoje da

otkriju na koji način pojedine institucije, kao što su škola, javne, zdravstvene ustanove,

mediji i slično, mogu promovisati ljubaznost, jednakost, toleranciju različitosti, otvorene

mogućnosti za sve (Rijavec & Miljković, 2006). Istraživanja pokazuju da socijalna podrška

redukuje psihički stres, depresiju i anksioznost, utiče na sposobnost pojedinca da se izbori sa

stresom (Taylor & Stanton, 2007).

Ukoliko su okolnosti u zajednici povoljne, postoji veća verovatnoća da ljudi razviju pozitivne

osobine. Rezultati ovakvih istraživanja bi doprineli da se u okviru porodica, škola, radnih

mesta, susedstva, pa i čitavog društva, formiraju pozitivna ljudska iskustva (Massimini &

Delle Fave, 2000; Haidt, 2003). Takođe je istraživan uticaj socijalnih odnosa na sreću

(Myers, 2000), zatim uticaj porodice na razvoj talenta kod dece (Winner, 2000).

Pozitivna psihologija je takođe usmerena na razvijanje adekvatnije prevencije psihičkih

problema i poremećaja, tako što bi razvijala kod ljudi one faktore koji povećavaju otpornost.

Interesantno je da su u okviru medicinskog modela identifikovani približni uzroci mentalnih

bolesti, kao i terapijski postupci, ali nisu identifikovani faktori koji pojedinca čine otpornim

na bolesti. Takođe, jedan od ciljeva pozitivne psihologije je i da izgradi nauku o pozitivnim

stranama ljudske prirode, o njihovom razumevanju i podsticanju. To bi predstavljalo veliki

pomak u promociji mentalnog zdravlja.

Psihološka dobrobit i zdravi stilovi života mogu da se promovišu pomaganjem ljudi da se

angažuju da ostvare svoje istinske potencijale, da ostvare adekvatne odnose sa drugima i da

dostignu nivo svog optimalnog funkcionisanja. Interesantno je spomenuti da postoji

takozvana Well Being Therapy (WBT), zasnovana na kognitivnom modelu psihološke

dobrobiti (Ryff, 1989., prema Rijavec & Miljković, 2006). Cilj terapeuta je da dovede

klijenta na optimalan nivo funkcionisanja prema šest dimenzija psihološke dobrobiti, kao što

su unutrašnji lokus kontrole, lični razvoj, smisao života, autonomija, prihvatanje sebe i

pozitivni odnosi sa drugima.

Ustanovljeno je i da način na koji se ljudi odnose prema svojim bolestima, može delovati i na

njihovo mentalno zdravlje, kao i na ponašanje vezano za bolest. Ispitivanja su pokazala da su

se nakon infarkta i raka dojke u životima ljudi dogodile značajne pozitivne promene. Postali

19

su empatičniji, počeli su da cene zdravlje, promenili su životne prioritete, stil života i

poboljšali odnose sa bliskim ljudima (Petrie, Buick, Weinman & Booth, 1999).

Upravo zbog toga treba nastaviti sa sprovođenjem istraživanja, koja pokazuju da jake strane

čoveka mogu biti značajan faktor u prevenciji mentalnih bolesti. Takođe treba izgraditi nauku

o pozitivnim stranama ljudske prirode, čiji bi cilj bio njihovo razumevanje i podsticanje.

Osim toga, potrebno je dopuniti postojeće psihoterapijske tehnike podučavanjem terapeuta da

identifikuju, podstiču i razvijaju jake strane svojih klijenata. Dakle, ne treba da se cilj terapije

odnosi jedino na smanjivanje i ublažavanje teškoća, već i na podsticanje snaga kod klijenta,

kao što su hrabrost, interpersonalne veštine, racionalnost, optimizam, autentičnost, realizam,

upornost, sposobnost za uživanje, usmerenost na budućnost, smisao života, odgovornost i

slično (Seligman, 2003).

Projekat Optimistično dete, Selidžmena i saradnika (Seligman, Reivich, Jaycox & Gillham,

1995) predstavlja svojevrsan pokušaj promocije mentalnog zdravlja kod dece, uz pomoć

njihovih roditelja i učitelja. Naime, roditelji i učitelji pohađaju program učenja optimizma

kod dece, opisuju uzroke pesimizma, tumače kako da identifikuju znakove opasnosti kod

dece. Rad je takođe usmeren na podsticanje samopoštovanja kod dece, na učenje kako da se

efikasnije igraju, razmišljaju, razgovaraju i izražavaju svoja osećanja.

Istraživanje pozitivne intervencije sprovedeno je preko ranije pomenutog veb sajta za

Seligeman-ovu knjigu Autentična sreća, kreiranjem linka Vežbe sreće. Pored toga, dizajnirani

su i drugi programi, koji bi trebalo da se usmere na uključivanje školske dece u svet odraslih,

inicijativnost i motivaciju (Larson, 2000., prema Rijavec & Miljković, 2006). Neka

longitudinalna istraživanja (Eccles & Barber, 1999., prema Rijavec & Miljković, 2006)

pokazuju da su takvi programi delotvorni u smislu povećavanja samopoštovanja, školskog

uspeha, spremnosti na uključivanje u volonterske aktivnosti. To je posebno izraženo kod

mladih sa posebnim potrebama (Mahoney, 2000; Marsh & Kleitman, 2002., prema Rijavec &

Miljković, 2006).

Neka istraživanja (Boman & Yates, 2001., prema Rijavec & Miljković, 2006) pokazuju da su

pesimistični učenici u većoj meri neprijateljski raspoloženi prema školi. Ukoliko se nauče da

budu optimistični, povećaće im se izgledi za uspeh. Isto tako, utvrđeno je da učenici mogu da

nauče kako da postavljaju realne ciljeve i očekuju njihovo ostvarenje (Snyder, 2000., prema

Rijavec & Miljković, 2006).

20

Radovi Selidžmena u oblasti optimizma su pokazali da je optimizam povezan sa dobrim

zdravljem. Najpre, ustanovljeno je da optimisti, zahvaljujući pozitivnijem objašnjavajućem

stilu, imaju otporniji imunološki sistem. Drugi način na koji optimizam utiče na dobro

zdravlje, tiče se pridržavanja zdravstvenih režima i traženja saveta od različitih terapeuta,

kako zvaničnih, tako i alternativnih. Pesimistične osobe veruju da je bolest permanentna i

personalna i one u proseku imaju manje izglede da se pridržavaju dijeta, vežbi, saveta lekara i

slično. Neke studije, prema Selidžmenovim rečima, pokazuju da pesimisti imaju manje

izglede da ostave pušenje od optimista, a da su izgledi za obolevanje veći kod njih. Sa druge

strane, optimisti imaju veće izglede da preduzmu akciju ka sprečavanju bolesti, ili da se leče

kada jednom obole (Seligman, 1991).

Treći način na koji bi optimizam mogao uticati na dobro zdravlje, tiče se samog broja loših

događaja koji se dešavaju čoveku. Potvrđeno je da će nekoj osobi zdravlje u većoj meri biti

narušeno, ako doživi više loših događaja. Ljudima, koji u periodu od šest meseci zadobiju

više životnih kriza i udaraca, preti veća opasnost od različitih psihosomatskih i telesnih

bolesti, u odnosu na ljude koji vode miran život. Pošto pesimisti tragičnije doživljavaju

životne krize, veća je verovatnoća da će njima zdravlje biti u većoj meri narušeno u odnosu

na optimiste.

Poslednji razlog zbog koga optimisti imaju bolje zdravlje tiče se društvene podrške.

Sposobnost održavanja dubokih prijateljstava i ljubavi izgleda da je važna za telesno zdravlje.

Potvrđeno je da sredovečni ljudi koji imaju prijatelje, su u proseku boljeg zdravlja od onih

ljudi koji nemaju prijatelje. Takođe, poznato je i da neoženjenim osobama preti veća opasnost

od depresije i suicida, nego parovima.

Istraživanja u pozitivnoj psihologiji takođe mogu pomoći promociji zdravlja i zadovoljstva u

starosti. Istraživač Veilent je godinama proučavao procese i korelate staračkog doba

(Vaillant, 2002). Utvrdio je sedam prediktora pozitivnog starenja, a to su nepušenje ili rani

prestanak pušenja, zreli, odnosno adaptivni stil suočavanja sa problemima, nezloupotreba

alkohola, optimalna telesna težina, stabilan brak odnosno partnerstvo, telesno vežbanje i

godine obrazovanja.

Pomenuti autor (Vaillant, 2002) je napravio i popis faktora koji nisu prediktori pozitivnog

starenja, iako se za neke smatra da jesu. Tu spadaju dužina života predaka, socioekonomski

status roditelja, toplina u porodičnim odnosima u doba odrastanja, dečiji temperament, nivo

21

holesterola i stres. Stres može kratkoročno ozbiljno da utiče na zdravlje, a dugoročno je

važniji način suočavanja sa stresom, a ne njegova količina.

Pored navedenog, razvijene su i mnoge tehnike i programi poboljšanja psihološke dobrobiti

ljudi sa posebnim potrebama, ali i drugih rizičnih grupa. Potvrđeno je da takve rane

intervencije imaju dugoročne pozitivne efekte i za pojedinca i za njegovu porodicu (Ryff &

Singer, 2000).

Takođe, u Australiji je koncipiran program edukacije roditelja, nazvan Trostruki P (Positive

Parenting Program), u kome je učestvovalo više od 4000 porodica u Zapadnoj Australiji.

Program se primenjivao i u radionicama u zajednicama i u TV emisijama. Evaluacija

programa je pokazala da roditelji koji su bili uključeni u program značajno više koriste

pozitivne vaspitne strategije umesto kažnjavanja, da njihova deca imaju manje problema u

ponašanju. Isto tako, pokazalo se i da su sami roditelji nakon sprovođenja programa bili retko

depresivni, anksiozni, da su imali manji nivo stresa i pozitivne porodične odnose (Sanders et

al, 2002., prema Rijavec & Miljković, 2006).

Jedan od najpoznatijih programa primene pozitivne psihologije jeste svakako Penov program

optimizma, koji je opisan u Selidžmenovoj knjigi Optimistično dete (Seligman et al, 1995).

Učenici viših razreda osnovne škole su podučavani kako da pesimistično mišljenje promene u

optimistično. Efekti podučavanja su bili dugoročni, zbog toga što su uticali preventivno na

depresiju u kasnom srednjoškolskom dobu.

Selidžmen je takođe započeo program podučavanja većeg broja koncepata pozitivne

psihologije, kao što su zahvalnost, opraštanje, altruizam, optimizam i slično. Ciljna grupa su

bili učenici završnih razreda osnovne škole, koji su podučavani da pomenute koncepte koriste

u svakodnevnom životu (Seligman et al, 1995).

Jedan od načina proučavanja i primene jeste da se sadržaji pozitivne psihologije uključe u

postojeće nastavne programe psihologije, bilo da je reč o redovnim, ili izbornim predmetima.

Druga mogućnost su časovi razredne zajednice, u kojima se već od osnovne škole kod

učenika može primeniti neki od pomenutih sadržaja. Takav je, na primer, Program učenja

strategija suočavanja sa neuspehom u osnovnoj školi (Bakarčić, 2005., prema Rijavec &

Miljković, 2006), kao i Program emocionalne pismenosti (Munjas i sar., 2005., prema

Rijavec & Miljković, 2006).

22

Imajući u vidu do sada rečeno, možemo zaključiti da se znanja iz oblasti pozitivne

psihologije mogu široko primenjivati u kreiranju strategija za promociju mentalnog zdravlja,

kako kod dece, odraslih i starih osoba, tako i kod osoba iz posebnih, rizičnih grupa. To

svakako može doprineti ne samo promociji mentalnog zdravlja, nego i promociji zdravlja

uopšte.

23

4. Diskusija

Pozitivna psihologija je u bliskoj vezi sa promocijom mentalnog zdravlja. Istraživanja u

okviru pozitivne psihologije u poslednjih desetak godina, pružila su značajne rezultate i dale

snažan zamah promovisanju zdravog života, pozitivnih emocija, optimizma, zadovoljstva,

kao važnih preduslova mentalnog zdravlja. Nalazi do kojih je došla pozitivna psihologija,

mogu da se implementiraju u različite programe, koji bi bili usmereni ne samo ka

promovisanju mentalnog zdravlja ljudi, nego i podizanju kvaliteta njihovih života za duži

vremenski period.

Iako je do sada mnogo korisnih implikacija otkriveno na polju pozitivne psihologije, kao što

su razvoj strategija za očuvanje mentalnog zdravlja, ukazivanje na mogućnosti podizanja

kvaliteta života na viši nivo i slično, ovaj pokret čekaju još mnogi izazovi i kritike. Potrebno

je prodiskutovati neke od kritika, a potom i neke od izazova sa kojima će se pozitivna

psihologija suočiti u budućnosti.

Naime, još uvek se čuje glas kritičara, koji ističu da, ukoliko je ovo pozitivna psihologija,

ostatak psihologije mora biti negativan, kao i ukoliko je čovečanstvu potrebna pozitivna

psihologija, da li to onda znači da je takozvana negativna psihologija malo sposobna da nas

nauči. Autori Gebl i Heid kažu da su ovakve kritike neosnovane i neistinite i da potiču od

toga što je veći deo današnje psihologije još uvek usmeren ka negativnim, nego pozitivnim

aspektima ljudskog funkcionisanja (Gable & Haidt, 2005).

Na ovom mestu je potrebno istaći šta predstavlja za čoveka ono što je pozitivno, a šta ne.

Dvojica autora (Diener & Suh, 1997., prema Gable & Haidt, 2005) sugerišu tri osnove, prema

kojima se određuje šta je za pojedinca pozitivno i vredno. Pre svega, ljudi prave izbore koji

su u skladu sa njihovim vrednostima, odnosno, u skladu sa onim što smatraju da je za njih

dobro. Pored toga, ljudi mogu da sude šta je za njih zadovoljavajuće, tj. da li su objekti,

24

događaji i ishodi za njih zadovoljavajući. Treće, sudovi ljudi o tome šta je vredno, obično se

zasnivaju na vrednostima koje su proistekle iz kulturalnih normi. Može se stoga reći da

kulturalni i sredinski faktori determinišu pozitivne vrednosti čoveka i tako daju pečat

njegovom funkcionisanju.

Iako sredina može umnogome sputavati čoveka na njegovom putu ka ostvarivanju

zadovoljstva i sreće, pozitivna psihologija može doprineti da pojedinac nauči kako da se nosi

sa svakodnevnim problemima, da ih kognitivno obrađuje na drugačiji način i da bude

usmeren na jačanje svojih pozitivnih kapaciteta. To svakako predstavlja veliki doprinos

promociji mentalnog zdravlja.

Ima mnogo istraživanja, od kojih su neka istaknuta u ovom radu, koja ukazuju da postoji

pozitivna povezanost između optimizma i mentalnog i telesnog zdravlja. Sa druge strane,

posledice pesimizma su uglavnom negativne. Takav stav može lako zavesti čitaoca da donese

zaključak kako je optimizam za ljude bolji od pesimizma.

Međutim, neka istraživanja (Norem, 2001., prema Rijavec & Miljković, 2006), pokazuju da

strategija suočavanja pod nazivom “odbrambeni pesimizam” ima umnogome pozitivne

učinke. Ovakvi pesimisti nerealno nisko postavljaju svoje ciljeve i pre izvršenja neugodnog

zadatka razmišljaju kako će rešiti probleme, koji bi mogli da se pojave. Ispostavilo se da za

ljude sa visokim stepenom anksioznosti ova strategija može biti delotvorna i da može u

takvim aktivnostima da poboljša njihov učinak.

Dakle, isti način suočavanja ne utiče uvek na očuvanje mentalnog zdravlja. Otkriveno je da je

za neke ljude i u nekim nezapadnim kulturama pesimizam adaptivan, jer podstiče aktivno

suočavanje sa problemima (Aspinwall & Staudinger, 2003). To upućuje na zaključak da bi u

promociji mentalnog zdravlja pozitivna psihologija trebalo uvek da ima u vidu i

međukulturalne različitosti, zato što ono što je dobro za zapadnog čoveka, ne mora da znači

da je dobro za pripadnika neke druge kulture. Ukoliko se dometi pozitivne psihologije još

više prošire, dobila bi se raznovrsna i korisna saznanja.

Kako Dajner ističe, definisati šta je dobro i poželjno nije jednostavan zadatak (Diener, 2003).

Pozitivna psihologija bi trebala da pokrene rasprave o tome šta je dobro u kojim okolnostima,

u kojim kulturalnim uslovima i istorijskim razdobljima. Cilj pozitivne psihologije bi mogao

da bude otkrivanje principa koji povezuju različite koncepcije pozitivnog i dobrog i tako

25

omoguće razumevanje pozitivnih psiholoških fenomena, koji predstavljaju bazu optimalnog

ljudskog funkcionisanja.

Vratimo se na kritike pozitivne psihologije. Naime, druga kritika se odnosi na to da ljudi koji

proučavaju pozitivnu psihologiju neuspešno prepoznaju veoma negativne strane života.

Kritika je neosnovana, budući da sam cilj pozitivne psihologije i jeste proučavanje ljudske

otpornosti, snage, odnosno povećanje fonda znanja o mogućnostima rasta i integracije

pojedinca. Dakle, oni koji se bave pozitivnom psihologijom, nemaju za cilj da “izbrišu” sve

ono što je negativno, stresno i disfunkcionalno (Gable & Haidt, 2005).

Možemo dodati i da će uvek biti stručnjaka, koji će se baviti stresnim i disfunkcionalnim,

tako da je, za promenu, korisno da postoje i oni koji će sagledavati pozitivne aspekte života i

mentalnog zdravlja ljudi. Nosioci učenja pozitivne psihologije će biti promoteri mentalnog

zdravlja, dok bi ostali psiholozi, bazirani na proučavanje manje pozitivnih aspekata ljudskog

funkcionisanja, mogli biti oni koji će se usmeriti na dijagnostiku i terapiju mentalnih

poremećaja i disfunkcionalnosti. Korist od jednih i drugih je velika i usmerena na razne

aspekte prevencije (primarne, sekundarne, tercijarne) mentalnih disfunkcionalnosti.

Kako Selidžmen i saradnici ističu (Seligma et al, 2005), širenje pozitivne psihologije ukazuje

na to da je šira psihološka zajednica počela da razume i uvažava nauku koja je okrenuta ka

pozitivnoj strani života. Širenju pozitivne psihologije je takođe doprineo i Internet. Selidžmen

i njegovi saradnici koriste Internet za sakupljanje ispitanika, savetovanje, pružanje

intervencija, prikupljanje podataka (Prochaska, DiClemente, Velicer, & Rossi, 1993., prema

Seligman et al, 2005). Na taj način usluge psihologa mogu biti dostupne većem broju ljudi,

što svakako može koristiti u promociji mentalnog zdravlja.

Pozitivna psihologija je zato postala legitimno područje istraživanja i za to postoje svi

potrebni strukturalni elementi. Za samo nekoliko godina od osnivanja pokreta pozitivne

psihologije, objavljeno mnogo knjiga i priručnika, održano je i nekoliko konferencija koje su

okupile naučnike iz celog sveta. Takođe, brojna su posebna izdanja i časopisi posvećeni

pozitivnoj psihologiji, dosta je tematskih skupova, internacionalnih udruženja, koja

promovišu ideje pozitivne psihologije.

Postavlja se pitanje kakva je budućnost pozitivne psihologije? Kako Gebl i Heid ističu,

budući zadatak pozitivne psihologije je da razume faktore koji utiču na jačanje pojedinca,

26

odnosno, njegovu otpornost. Takođe, zadatak pozitivne psihologije je da jasnije obrazloži

značaj pozitivnih iskustava, kao i značaj pozitivnih relacija sa drugima. Budući zadatak

pozitivne psihologije je i da razume kako pomenuti faktori utiču na mentalno i fizičko

zdravlje, subjektivno blagostanje, funkcionisanje grupa. Potrebno je da pozitivni psiholozi

razviju efektivnije intervencije, koje bi omogućile ljudima da bolje funkcionišu (Gable &

Haidt, 2005).

Lajnli i saradnici (Linley et al, 2006) navode tri moguća puta kojima može da krene pozitivna

psihologija. Prvi put pretpostavlja integraciju principa pozitivne psihologije u ostala područja

psihologije, čime bi pozitivna psihologija kao takva prestala da postoji. Ističe se da bi uspeh

pokreta pozitivna psihologija mogao da dovede do njegovog gašenja, zbog toga što

uravnoteženoj psihologiji neće biti potrebni oni koji zagovaraju pozitivnu psihologiju. Na

svim područjima psihologije bi se onda istraživalo ljudsko funkcionisanje od pozitivnog ka

negativnom.

Drugi put, prema Lajnliju, jeste mogućnost da ne dođe do potpune integracije, nego da

pozitivna psihologija nastavi svoje postojanje kao disciplina usmerena na ljudske snage i

sreću, kao što su i druge psihološke discipline usmerene svaka na svoje područje istraživanja.

Osim toga, postoji mogućnost da pozitivna psihologija nastavi svoj put kao specijalizovano,

ali izolovano područje psihologije. Ipak, značajnniji izazov je integracija pozitivnih i

negativnih aspekata ljudske prirode, kako u teoriji, tako i u istraživanjima.

Da bi se ostvario takav integrativni i holistički pristup ljudskoj prirodi, psiholozi moraju biti

edukovani iz oblasti pozitivne psihologije, da znaju šta predstavlja osnovnu orijentaciju

pozitivne psihologije, kako bi mogli uravnoteženo da gledaju na ljudsku prirodu, bilo da su u

pitanju njene pozitivne, ii pak njene negativne strane. Osim toga, istraživanja u okviru

pozitivne psihologije treba da budu metodološki rigorozna i relevantna za praksu.

Isto tako, postoji opasnost da pozitivna psihologija skrene u popularističku nauku, budući da

ima veliku popularnost i da su ljudi zainteresovani za teme kao što su ljudske snage, vrline,

zdravlje, sreća i slično. Upravo zbog toga je bitno da pozitivna psihologija bude potkrepljena

kako zanimljivim istraživanjima, tako i naučnom rigoroznošću, bez koje neće biti uspešna

ubuduće.

27

Potrebu za metodološkom korektnošću ističu i Selidžmen i saradnici (Seligma et al, 2005).

Naime, potrebno je još ispitivati na koji način treba da se mere pozitivne strane ljudskog

funkcionisanja. Na primer, sreća i blagostanje su subjektivne kategorije i mora se imati u vidu

kako sam pojedinac definiše ove koncepte. Pošto je to isključivo subjektivan fenomen, onda

mu treba pristupiti putem self-reporta od strane pojedinaca. Jedan od izazova je zato da se

formulišu objektivniji instrumenti za merenje ovih koncepata.

Gebl i Heid se nadaju da će pozitivna psihologija ubuduće moći da, zahvaljujući svojim

teorijama, a posebno istraživanjima, pospeši funkcionisanje ljudi na različitim životnim

poljima. Dakle, celokupna pozitivna psihologija ima zadatak da stvori kompletniju sliku o

ljudskom funkcionisanju (Gable & Haidt, 2005). Upravo u tome može se videti glavni,

odnosno najopštiji doprinos pozitivne psihologije u promovisanju mentalnog zdravlja.

28

5. Zaključak

U radu smo govorili o promociji mentalnog zdravlja uz pomoć pozitivne psihologije. Najpre

smo definisali sam koncept mentalnog zdravlja, a potom i pozitivnu psihologiju. Budući da se

veći deo teorijskih i empirijskih radova u sklopu pozitivne psihologije usmerio na objašnjenje

subjektivnog zadovoljstva životom i optimizma, posebno smo govorili i o navedenim

konceptima.

Veliki broj istraživanja, koja smo naveli, kao i veliki broj pokreta, programa i projekata, ide

u prilog tezi da se pozitivna psihologija u mnogome može koristiti za promociju mentalnog

zdravlja. Ukoliko ljudi nauče šta su njihovi kapaciteti, na koji način mogu da ih aktiviraju, ili

reaktiviraju, na koji način mogu da promene svoj kognitivni stil i da budu u većoj meri

optimisti, kreativni, otvoreni, onda se može očekivati da će kvalitet njihovog života biti veći,

mentalno zdravlje bolje.

Iako se ideje pozitivne psihologije već koriste u mnogim zapadnim zemljama sa ciljem

promocije mentalnog zdravlja (na primer u vrtićima, školama, bolnicama, porodicama,

radnim kolektivima, udruženjima ljudi sa posebnim potrebama, rizičnim grupama i slično),

smatramo da njihova zastupljenost još uvek nije dovoljna i da je potrebno sačiniti veći broj

takvih programa i projekata.

Potrebno je više pažnje usmeriti suzbijanju nasilja u školama i porodici, podizanju nivoa

mentalnog zdravlja osoba koje boluju od teških, hroničnih i neizlečivih somatskih bolesti,

osoba u staračkim domovima, domovima za nezbrinutu decu, izbegličkim kampovima i

slično. Potrebno je edukovati osoblje pomenutih ustanova i ukazati na koji način mogu da

poboljšaju funkcionisanje i poboljšaju mentalno zdravlje korisnika njihovih usluga.

Spomenimo i da je jedno istraživanje (Lyubomirski et al, 2005) ukazalo na to da osećanje

sreće može biti i uzrok uspešnih životnih događaja, a ne samo posledica. Imajući na umu tu

činjenicu, subjektivno blagostanje ne bi smelo da zanima samo istraživače iz oblasti pozitivne

29

psihologije, već svakako i one koji donose odluke i upravljaju društvom (Kaliterna-Lipovčan

& Prizmić-Larsen, 2006). U tome se vide mogućnosti primene ideja pozitivne psihologije na

celokupno društvo.

Kada je reč o našoj zemlji, izgledi za organizovanu primenu ideja pozitivne psihologije

itekako postoje, mada je potrebno više inicijative od strane nadležnih, posebno Ministarstava

zdravlja, socijalne politike, obrazovanja. Budući da smo godinama u tranziciji, da su naši

građani u proseku niskog socio-ekonomskog statusa, neki i na donjoj granici siromaštva,

traumatizovani brojnim negativnim događajima koji su se dogodili u bližoj prošlosti,

potrebno je planski i usmereno primenjivati ideje pozitivne psihologije, zarad promocije

mentalnog zdravlja. Dobar pokušaj je svakako sprovođenje inkluzije osoba sa raznim

fizičkim i mentalnim teškoćama u širu društvenu zajednicu, mada potrebno je još programa

ovakve vrste.

Istraživanja navedena u ovom radu jasno pokazuju kakvu i koliku vrstu pozitivnog uticaja

imaju optimizam, kao mentalni stav, i pozitivna psihologija na mentalno zdravlje, kao i da

optimisti imaju značajno više uspeha u prevladavanju negativnih događaja kada su važni

životni ciljevi ugroženi. Ličnost se više ne vidi kao pasivni subjekt koji odgovara na

stimulanse, čovek se radije posmatra kao donosioc odluke, sa izborima, i sa mogućnošću da

se postane brilijantan i efikasan ili, u lošim okolnostima, bespomoćan i bez nade. Nauka i

praksa koje se oslanjaju na pozitivnu psihologiju mogu da imaju direktan uticaj na

sprečavanje mnogih emocionalnih poremećaja (Cohn, Fredrickson, Brown, Mikels &

Conwey, 2009; Aspinwall & Tedeschi, 2010). Takođe mogu imati dvostruki efekat na

mentalno zdravlje: da učine živote klijenata psihički zdravijim i da normalne ljude učine

jačim i produktivnijim i da više ljudske potencijale učine aktuelnim (Seligman &

Csikszentmihalyi, 2000).

Osim kao domen psihologije, psihoterapije i psihijatrije uopšte, rad na promociji mentalnog

zdravlja bi trebao da predstavlja veliki izazov i svim drugim disciplinama i društvenim

sektorima koji se na bilo koji način bave čovekom, njegovom životnom sredinom, uslovima i

stilovima života. Ne sme se ispustiti iz vida da se mentalno zdravlje može štititi i unapređivati

i da su svi dužni da na tome rade, bez obzira na okolnosti (Kaličanin, 2002). Pozitivna

psihologija u tom nastojanju svakako da treba da igra veliku ulogu.

30

6. Literatura

Achat, H., Kawachi, I., Spiro, A., DeMolles, D.A. & Sparrow, D. (2000). Optimism and Depression as Predictors of Physical and Mental Health Functioning: The Normative Aging Study. Ann.Behav.Med. 22 (2). 127 – 130.

Ahmed, M., & Boisvert, C. M. (2006). Using positive psychology with special mental health populations. American Psychologist, 61, 333–335.

Ai, A.L., Santangelo, L.K., Cascio, T. (2006). The traumatic impact of the September 11, 2001, terrorist attacks and the potential protection of optimism. Journal of Interpersonal Violence, 21, 689–700.

Aspinwall, L. G., Staudinger, U. M. (2003), A psychology of human strengths: Fundamental questions and future directions for a positive psychology, Washington: American Psychological Association.

Aspinwall, L. G., & Taylor, S. E. (1992). Modeling cognitive adaptation: A longitudinal investigation of the impact of individual differences and coping on college adjustment and performance. Journal of Personality and Social Psychology, 61, 755–765.

Aspinwall, L.G., & Tedeschi, R.G. (2010). The Value of Positive Psychology for Health Psychology: Progress and Pitfalls in Examining the Relation of Positive Phenomena to Health. Annuel of Behavioral Medicine 39, 4-15

Backović, D. (2010). Mentalno zdravlje između dva milenijuma. Medicinski Pregled. LXIII, 11-12, 833 – 838.

Brdar, I. (2006). Životni ciljevi i dobrobit: je li za sreću važno što želimo? Društvena istraživanja, 15, 4-5 (84-85), 671 – 691.

Carver, C. S., & Gaines, J. G. (1987). Optimism, pessimism, and postpartum depression. Cognitive Therapy and Research, 11, 449–462.

Carver, C. S., Pozo, C., Harris, S. D., Noriega, V., Scheier, M. F., Robinson, D. S., Ketcham, A. S., Moffat, F. L., & Clark, K. C. (1993). How coping mediates the effect of optimism on distress: A study of women with early stage breast cancer. Journal of Personality and Social Psychology, 65, 375–390.

Carver, C. S., Scheier, M. F. (2002), Optimism. In C. R Snyder i S. J. Lopez , Handbook of Positive Psychology ( 231-243), London: Oxford University Press.

Cohn, M.A., Fredrickson, B.L., Brown, S.L., Mikels, J.A., & Conwey, A.M. (2009). Happiness Unpacked: Positive Emotions Increase Life Satisfaction by Building Resilience. Emotion, Vol. 9, No. 3., 361-368

Curbow, B. Somerfield, M. R., Baker, F. Wingard, J. R., & Legro, M. W. (1993). Personal changes, dispositional optimism, and psychological adjustment to bone marrow transplantation. Journal of Behavioral Medicine, 16, 423–443.

Diener, E. (2000). Subjective Well-Being. American Psychologist, 55, 34–43.

Diener, E. (2003), What is positive about positive psychology: The curmudgeon and Pollyanna, Psychological Inquiry, 14, 115-120.

Diener, E. and Seligman, M. E. P. (2004). Beyond money. Toward an economy of well-being. Psychological Science in the Public Interest, 5, 1-31.

31

Dougall, A.L., Hyman, K.B., Hayward, M.C., McFeeley, S., Baum, A. (2001). Optimism and traumatic stress: the importance of social support and coping. Journal of Applied Social Psychology, 31, 223–245.

Fitzgerald, T. E., Tennen, H., Affleck, G., & Pransky, G. S. (1993). The relative importance of dispositional optimism and control appraisals in quality of life after coronary artery bypass surgery. Journal of Behavioral Medicine, 16, 25–43.

Folkman, S., Moskowitz, J. T. (2003.), Positive psychology from a coping perspective, Psychological Inquiry, 14 (2), 132-136.

Fontaine, K. R., & Jones, L. C. (1997). Self-esteem, optimism, and postpartum depression. Journal of Clinical Psychology, 53, 59-63.

Fredrickson, B. L. (2001), The role of positive emotions in positive psychology: The broaden-and-build theory of positive emotions, American Psychologist, 56, 218-226.

Friedman, L. C., Nelson, D. V., Baer, P. E., Lane, M., Smith, F. E., & Dworkin, R. J. (1992). The relationship of dispositional optimism, daily life stress, and domestic environment to coping methods used by cancer patients. Journal of Behavioral Medicine, 15, 127–141.

Gable, S.L., & Haidt, J. (2005). What (and Why) Is Positive Psychology. Review of General Psychology, Vol. 9, No. 2, 103-110.

Galea, S., Nandi, A., Vlahov, D. (2005). The epidemiology of posttraumatic stress disorder after disasters. Epidemiologic Reviews 27, 78–91.

Given, C. W., Stommel, M., Given, B., Osuch, J., Kurtz, M. E., & Kurtz, J. C. (1993). The influence of cancer patients’ symptoms and functional states on patients’ depression and family caregivers’ reaction and depression. Health Psychology,12, 277–285.

Haidt, J. (2003), Elevation and the positive psychology of morality. In C. L.M. Keyes i J. Haidt, Flourishing: Positive psychology and the life well-lived (275-289). Washington: American Psychological Association.

Headey, B, & Wearing, A. (1992) Understanding Happiness: a Theory of Subjective Well-Being, Longman Cheshire

Hooker, K., Monahan, D., Shifren, K., & Hutchinson, C. (1992). Mental and physical health of spouse caregivers: The role of personality. Psychology and Aging, 7, 367–375.

Jahoda, M., (1958). Current concepts of positive mental health. New York: Basic Books, 21

Joseph, S., & Linley, P.A. (2006). Positive Psychology Versus the Medical Model?. American Psychologist, 61, 332–333.

Kahneman, D., Diener, E., Schwarz, N. (1999), Well-being: The foundations of hedonic psychology. New York: Russell Sage Foundation.

Kaličanin, P. (2002). Psihijatrija. Beograd: Elit Medica.

Kaliterna-Lipovčan, Lj. & Prizmić-Larsen, Z. (2006). Kvaliteta življenja, životno zadovoljstvo i osećaj sreće u Hrvatskoj i ostalim zemljama. (preuzeto sa sajta http://www.fes.hr/E-books/pdf/Pridruzivanje%20hrvatske%20EU_4_svezak/08.pdf. datum posete 13.11..2012.).

Keyes, C.L.M., & Michalec, M. (2009). Mental Health. In S.J. Lopez, The Encyclopedia of Positive Psychology (614-617), Blackwell Publishing

King, L. A., Hicks, J. A., Krull, J. L., & Del Gaiso, A. K. (2006). Positive affect and the experience of meaning in life. Journal of Personality and Social Psychology, 90, 179–196.

32

Linley, P.A. & Joseph, S. (2004). Positive Psychology in Practice (373), New Jersey: John Wiley & Sons

Linley, P. A., Joseph, S., Harrington, S., Wood, A. M. (2006), Positive psychology: Past, present, and (possible) future, The Journal of Positive Psychology, 1, 3-16.

Long, B. C. (1993). Coping strategies of male managers: A prospective analysis of predictors of psychosomatic symptoms and job satisfaction. Journal of Vocational Behavior, 42, 184–199.

Lyubomirsky, S., Abbe, A. (2003), Positive Psychology's Legs, Psychological Inquiry, 14 (2), 121-125.

Lyubomirsky, S., King, L., & Diener, E. (2005). The Benefits of Frequent Positive Affect: Does Happiness Lead to Success?. Psychological Bulletin, Vol. 131, No. 6, 803–855

Major, B., Richards, C., Cooper, M. L., Cozzarelli, C., & Zubek, J. (1998). Personal resilience, cognitive appraisals, and coping: An integrative model of adjustment to abortion. Journal of Personality and Social Psychology, 74, 735-752.

Mascaro, N., & Rosen, D. H. (2005). Existential meaning’s role in the enhancement of hope and prevention of depressive symptoms. Journal of Personality, 73, 985–1013.

Massimini, F., Delle Fave, A. (2000), Individual development in a bio-cultural perspective, American Psychologist, 55: 24-33.

Myers, D. G. (2000), The funds, friends, and faith of happy people, American Psychologist, 55: 56-67.

Park, C. L., Moore, P. J., Turner, R. A., & Adler, N. E. (1997). The roles of constructive thinking and optimism in psychological and behavioral adjustment during pregnancy. Journal of Personality and Social Psychology, 73, 584–592.

Penezić, Z. (2006). Zadovoljstvo životom u adolescentnoj i odrasloj dobi. Zadar: Filozofski fakultet.

Petersen, S.E. (2009). Mental Illness. In S.J. Lopez, The Encyclopedia of Positive Psychology (617-618), Blackwell Publishing

Peterson, C. (2000). The Future of Optimism. American Psychologist, 55, 44–55.

Peterson, C., Seligman, M. (2004), Character strengths and virtues: A classification and handbook. Washington: American Psychological Association.

Petrie, K. J., Buick, D. L., Weinman, J., Booth, R. J. (1999), Positive effects of illness reported by myocardial infarction and breast cancer patients, Journal of Psychosomatic Research, 47 (6): 537-43.

Ryan, R.M., Deci, E.L. (2001), On happiness and human potentials: A review of research on hedonic and eudaimonic well-being. Annual Review of Psychology, 52, 141–166.

Ryff, C. D., Singer, B. (2000), Interpersonal flourishing: A positive health agenda for the new millennium, Personality and Social Psychology Review, 4: 30-44.

Rijavec, M. & Miljković, D. (2006). Pozitivna psihologija: Psihologija čije je vrijeme (ponovo) došlo. Druš. Istraž. Zagreb.15, 4-5. 621 – 641.

Scheier, M. F., Matthews, K. A., Owens, J. F., Magovern, G. J., Lefebvre, R. C., Abbott, R. A., & Carver, C. S. (1989). Dispositional optimism and recovery from coronary artery bypass surgery: The beneficial effects on physical and psychological well-being. Journal of Personality and Social Psychology, 57, 1024–1040.

Schou, I., Ekeberg, Ø., Sandvik, L., Ruland, C.M. (2005). Stability in optimism–pessimism in relation to bad news: a study of women with breast cancer. Journal of Personality Assessment, 84, 149–155.

Seligman, M. E. P. (2003), Foreword: The Past and Future of Positive Psychology, In C. L. M. Keyes i J. Haidt, Flourishing: positive psychology and the life well-lived (xi-xx), Washington: APA.

33

Seligman, M. E. P. (1991). Learned optimism. New York: Knopf.

Seligman, M. E. P. (2002). Positive psychology, positive prevention, and positive therapy. In C. R. Snyder & S. J. Lopez (Eds.), Handbook of positive psychology (pp. 3–9). New York: Oxford University Press.

Seligman, M. E. P., & Csikszentmihalyi, M. (2000). Positive psychology: An introduction. American Psychologist, 55, 5–14.

Seligman, M. E .P., Rashid, T., & Parks, A.C. (2006). Positive Psychotherapy, American Psychologist, 61, 774-788

Seligman, M. E. P., Reivich, K., Jaycox, L. Gillham, J. (1995). The optimistic child: proven program to safeguard children from depression & build lifelong resilience, New York: Houghton Mifflin Company.

Seligman, M. E. P., Steen, T. A., Park, N., & Peterson, C. (2005). Positive psychology progress: Empirical validation of interventions. American Psychologist, 60, 410–421.

Shifren, K., & Hooker, K. (1995). Stability and change in optimism: A study among spouse caregivers. Experimental Aging Research, 21, 59–76.

Steger, M. F., & Frazier, P. (2005). Meaning in life: One link in the chain from religion to well-being. Journal of Counseling Psychology, 52, 574–582.

Steger, M. F., Frazier, P., Oishi, S., & Kaler, M. (2006). The Meaning in Life Questionnaire: Assessing the presence of and search for meaning in life. Journal of Counseling Psychology, 53, 80–93.

Sumer, N., Nuray-Karanci, A., Kazak-Berument, S., & Gunes, H. (2005). Personal resources, coping self-efficacy, and quack exposure as predictors of psychological distress following the 1999 Earthquake in Turkey. Journal of Traumatic Stress, 18, 331–342.

Taylor, S. E., Kemeny, M. E., Aspinwall, L. G., Schneider, S. G., Rodriguez, R., & Herbert, M. (1992). Optimism, coping, psychological distress, and high-risk sexual behavior among men at risk for acquired immunodeficiency syndrome (AIDS). Journal of Personality and Social psychology, 63, 460–473.

Taylor, S. E. & Stanton, A. L. (2007). Coping Resources, Coping Processes and Mental Health. Annu. Rev. Clin. Psychol. 3, 377 – 401.

Urry, H. L., Nitschke, J. B., Dolski, I., Jackson, D. C., Dalton, K. M. & Mueller, C. J. (2004). Making a life worth living. Psychological Science, 15, 367–373.

Vaillant, G. E. (2002), Aging well, New York: Little & Brown.

Van der Velden, P.G., Kleber, Fournier, M., Grievink, L., Drogendijk, A.N., & Gersons, B.P.R., (2007). The association between dispositional optimism and mental health problems among disaster victims and a comparison group: A prospective study. Journal of Affective Disorders, 102, 35–45

Vithoulkas, G. (1980). The Science of Homeopathy, New York: Grove Press

Vlajković, J. (1990). Teorija i praksa mentalne higijene I, Beograd: Savez društava psihologa Srbije.

Waterman, A.S. (1993), Two conceptions of happiness: Contrasts of personal expressiveness (eudaimonia) and hedonic enjoyment. Journal of Personality and Social Psychology, 64, 678-691.

Winner, E. (2000), The origins and ends of giftedness, American Psychologist, 55: 159-169.

World Health Organization. (2005). Promoting mental health: Concepts, emerging evidence, practice. Geneva: WHO.

34

Zeidner, M., & Hammer, A. L. (1992). Coping with missile attack: Resources, strategies, and outcomes. Journal of Personality, 60, 709–746.

35