Psihoanaliza posle Frojda

Sigmund Frojd

Šta vam se svidelo?

Šta vam se nije svidelo?

Šta biste promenili u teoriji?

Šta biste zadržali/doradili?

Pristupi u savremenoj psihoanalizi Psihologija Ja

Hajnz Hartman Ernest Kris David Rapaport Erik Erikson

Teorije objektnih odnosa Melani Klajn Britanska nezavisna škola (Ferbern, Vinikot, Balint) Američki teoretičari (Jakobson, Kernberg)

Psihologija selfa (Kohut) Relaciona psihoanaliza (Mičel, Bibi)

Ja psihologija – Hajnc Hartman Frojd:Frojd: JaJa nastaje iz nastaje iz OnoOno Hartman:Hartman: OnoOno i i JaJa se formiraju nezavisno iz zajedničke se formiraju nezavisno iz zajedničke

nediferencirane biofiziološke matricenediferencirane biofiziološke matrice

Frojd: Frojd: funkcije funkcije JaJa su rezultat sukoba nagonskih pokreta su rezultat sukoba nagonskih pokretačča i a i u sluu služžbibi su su OnoOno, , Nad-jaNad-ja i spolja i spoljaššnje stvarnostinje stvarnosti

Hartman:Hartman: Ja poseduje autonomne funkcije, koje služe Ja poseduje autonomne funkcije, koje služe prilagođavanju (opažanje, pamćenje, mišljenje...)prilagođavanju (opažanje, pamćenje, mišljenje...)

Frojd: Frojd: sukob mesukob međđu istancama liu istancama liččnostinosti Hartman: Hartman: Adaptacija na spoljaAdaptacija na spoljaššnju realnostnju realnost

Energija dostupna za autonomne funkcije Ja nastaje neutralizacijom energije seksualnog i agresivnog nagona čime se ona lišava nagonskog kvaliteta

Terminološko razjašnjavanje: Self – Ja

Self - Ja (Ego)

Self je sama osoba i ona ulazi u interakciju s objektima. Self uključuje celokupnu psihičku organizaciju i telo, a u

unutrašnjem svetu osobe predstavljen je brojnim pojedinačnim mentalnim predstavama o sebi (reprezentacijama) od kojih svaka predstavlja po jedan isečak našeg subjektivnog doživljaja nas samih.

Ja (Ego) je psihička struktura koja sadrži i reprezentacije selfa i reprezentacije objekata.

Teorije objektnih odnosa

Objektni odnosi su odnosi između aspekata psihičkog sveta koji nastaju u odnosima sa drugim bliskim osobama. Te aspekte ili gradivne jedinice psihičkog sveta nazivamo unutrašnjim objektima i oni uključuju reprezentacije sebe i značajnih drugih, odnosno sheme „bivanja-sa“ značajnim drugim osobama

Najvažnija tačka razmimoilaženja sa klasičnom psihoanalizom: Frojd: nagoni su primarni pokretači ponašanja, uključujući i

uspostavljanje odnosa s objektima. Objekti služe za rasterećenje napetosti izazvane delovanjem nagonskih pritisaka i nisu unapred dati.

TOO: nagoni se javljaju u kontekstu primarnih odnosa (odnos odojče-majka), a motivacija za uspostavljanjem odnosa je primarna na isti način na koji su shvaćeni seksualni i agresivni nagon u Frojdovoj psihoanalizi.

Melani Klajn

Teorijske postavke temelji na kliničkom radu sa decom

Koristi slobodnu igru deteta u psihoanalitičkom tretmanu, analogno slobodnim asocijacijama igru deteta tretira kao smislenu aktivnost u kojoj se ispoljava

nesvestan i simbolički materijal interpretira igru dece na sličan način kao što se interpretiraju

snovi i slobodne asocijacije odraslih. njena tehnika igre je dala ključan doprinos za razvoj “play terapije

Melani KlajnRazvojne faze:

Paranoidno-shizoidna pozicija: način organizacije celokupnog iskustva na takav način da se svi aspekti sebe i majke cepaju na dobre i loše elemente koji se u mentalnom svetu „drže“ zasebno. Dominira strah od spoljašnjeg napada i uništenja. Osnovni mehanizam odbrane: cepanje (Splitting)

Depresivna pozicija: u drugoj polovini prve godine pojavljuje se kapacitet deteta da objekat doživi kao celovit. Doživljaj loše, odbacujuće i destruktivne, kao i doživljaj majke kao brižne i negujuće predstavljaju aspekte iste osobe. Integracija suprotstavljenih doživljaja rezultira brigom deteta da je naudilo majci svojim neprijateljskim i sadističkim fantazijama. Dominiraju depresivna anksioznost i osećanje krivice, s kojima se dete bori putem reparacije - aktivnim naporom da ljubav prevlada mržnju, a da se eventualna šteta nastala usled fantazmatskog ili stvarnog ispoljavanja destruktivnosti nadoknadi i popravi manifestovanjem ljubavi

Psiha svakog čoveka je nestabilna, fluidna, sačinjena i od psihotičnih “džepova” – svi se mi suočavamo sa paranoidnom i depresivnom anksioznošću

Britanska nezavisna škola (Vinikot, Ferbern, Balint)

sprovodili su psihoanalitički tretman teško poremećenih pacijenata (psihotičnih ili graničnih poremećaja)

fokus na preedipalnim fazama razvoja i na dijadnim objektnim odnosima umesto na triangularnoj edipalnoj konstelaciji

stvarni odnosi s majkom i drugim značajnim figurama su od presudnog značaja za razumevanje razvoja ličnosti i, naravno, psihopatologije

razvoj psihopatologije objašnjava teorija deficita, a ne teorija konflikta: nedovoljan i neodgovarajući razvoj psihičkih struktura, pre svega selfa, nastaje usled neodgovarajućeg ranog iskustva u odnosu s majkom

Donald Vinikot

“Dovoljno dobro (holding) okruženje Majka obezbeđuje takvo okruženje ako u „malim dozama“ donosi svet

detetu i empatijski anticipira i reaguje na detetove potrebe. Najvažnija uloga majke jeste da s bebom ostvari takav odnos koji dozvoljava rađanje i razvoj selfa.

Dovoljno dobra majka Usklađuje se prema potrebama deteta i u prvim mesecima života

zadovoljava njegove omnipotentne potrebe, ne žureći da dete suoči s činjenicom da je stvarna. Ona uvažava detetov tempo razvoja i pravilno dozira podršku i izazov na takav način da ne ugrozi dete, ali i da, kada za to dođe vreme, podrži njegov put ka autonomiji.

Primarna materinska preokupacija Da bi majka bila u stanju da gradi takav odnos s detetom koji se rukovodi

potrebama deteta, a ne njenim sopstvenim potrebama, kod majke se krajem trudnoće formira tzv. primarna materinska preokupacija, koju odlikuje stavljanje deteta i njegovih potreba u centar majčinog subjektivnog sveta

Donald Vinikot Prelazni objekat

faza subjektivne omnipotentnosti – “ja sam stvorio objekat i kontrolišem ga” faza objektne realnosti – “ako mi treba objekat moram da ga nađem, nije

deo mene” prelazni objekat istovremeno pripada i detetovom doživljaju sebe i

detetovom doživljaju onoga što je izvan njega. omogućava postepenu emocionalnu separaciju od majke preuzima majčine funkcije koje dete potom pounutruje – stvaranje

celovitog i kohezivnog selfa Pravi i lažni self

Pravi self je urođeni potencijal koji čini jezgro detetovog autentičnog bića koje će se pojaviti i razviti ako majka detetu obezbedi holding okruženje. Lažni self je fasada koju dete stvara pokušavajući da zadovolji zahteve majke koja insistira na takvom ponašanju i takvim osobinama deteta koje su izraz njenih potreba, a ne detetovog pravog selfa.

Primena u kliničkoj praksi Zadatak analitičara je da obezbedi holding okruženje koje je nedostajalo u

njegovom ranom razvoju. Jedino u takvom terapijskom odnosu može da se aktivira, probudi pravi self i nastavi svoj zaustavljeni razvoj i preuzme primat od lažnog selfa.

Odbrambeni mehanizmi u teorijama objektnih odnosa Cepanje

nesvesni proces putem kojega se aktivno razdvajanju kontradiktorne reprezentacije selfa, objekta ili kontradiktorna osećanja. Cepanje je ključno za emocionalno preživljavanje deteta jer omogućava da se negativni doživljaj majke kao odbacujuće i nedostupne odvoji od pozitivnog doživljaja tako da interakcija s majkom tokom hranjenja i drugih situacija nije kontaminirana anskioznostima u vezi „loše majke“.

Neke kliničke manifestacije cepanja: 1) istovremeno postojanje kontradiktornih alternativnih reprezentacija selfa tako da se osoba ponaša i izgleda prilično drugačije od danas do sutra; 2) razvrstavanje osoba u idealizovanu grupu „skroz dobrih“ i obezvređenu grupu „skroz loših“;

Odbrambeni mehanizmi u teorijama objektnih odnosa Projektivna identifikacija

može se posmatrati i kao mehanizam odbrane i kao interpersonalni proces.

obuhvata tri koraka: Projekcija: osoba (pacijent) nesvesno projektuje reprezentaciju

objekta ili selfa na drugoga (npr. kliničara); meta projekcije se izlaže pritisku jer se pacijent ponaša prema njoj u skladu sa svojom projekcijom.

Identifikacija: ako kliničar i sam ima aspekte selfa koji su ego distoni, potisnuti i nesvesni i uklapaju se u ono što je projektovano, on se identifikuje nesvesno sa projektovanim sadržajem i počinje da se oseća i ponaša u skladu sa projekcijom pacijenta. Doživljaj koji ima osoba, meta projektivne identifikacije, jeste da se ponaša „kao da nije svoja“ ili kao da je „obuzeta nekim stranim silama“.

Reintrojekcija: Poslednji korak u procesu jeste da se projektovani sadržaj u donekle izmenjenom smislu vraća pacijentu koji ga reintrojektuje i tako promenjenog usvaja.

Posmatranje odojčadi: Margaret Maler Posmatranje odojčadi je potvrdilo brojne postavke teorije objektnih odnosa i

psihologije selfa koje su zasnovane na kliničkom radu s odraslim pacijentima.

Margaret Maler – pionir u ovoj oblasti. Identifikovala je tri razvojne faze: autistična faza, 1- 2 mesec, dete je u stanju „bez objekta“, poznaje jedino svoja

fiziološka stanja i teži uspostavljanju homeostaze.

simbiotska faza, 2-6 meseci, je stanje nediferencirane fuzije odojčeta s majkom. Dete ima doživljaj somatopsihičkog jedinstva s majkom i stapanja zajedničkih granica. Za normalan psihički razvoj potrebno je optimalno simbiotsko zadovoljenje potreba u ovoj fazi.

faza separacije-individuacije započinje sa 6 meseci i traje do kraja 3. godine života. S početkom ove faze može se govoriti o psihološkom rođenju deteta kao zasebne osobe. Paralelno sa sve većim fizičkim odvajanjem od majke dolazi i do boljeg izdvajanja tj. separacije selfa iz prethodno stopljenih reprezentacija selfa i objekta.

Posmatranje odojčadi: Daniel Stern Revolucionalno: integracija istraživačkog i kliničkog pristupa: „Interpersonalni svet odojčeta“

Za razliku od M. Maler: Novorođenče se ne nalazi u autističnom svetu, ono je od prvih dana života svesno majčinske figure

Razvoj detetovog doživljaja selfa zavise od priznavanja i potvrđivanja od strane majke, od njenog osetljivog afektivnog usklađivanja sa detetom

Za razliku od M. Klajn: Uloga fantazije tj. primarnih procesa od malog jeznačaja kod odojčeta, ono je pažljiv posmatrač stvarnosti. Tek kod starije dece (iznad 2 god) možemo očekivati korišćenje fantazije i iskrivljavanje onoga što se opaža pod uticajem motiva. Prema Sternu sekundarni procesi prethode u razvoju primarnim procesima.

Razvoj selfa po Danielu Sternu Self ima pet različitih aspekata i njih treba shvatiti kao domene selfa, a ne

strogo kao razvojne faze, pošto svaki domen nakon što se formira ostaje trajan aspekt doživljaja selfa tokom čitavog života i operiše u sadejstvu sa drugim postojećim domenima selfa.

Prva tri aspekta selfa možemo podvesti pod „neverbalni self“, zasnovan na procedrualnom pamćenju, slede verbalni ili kategorijski self (između 15 i 18 meseci) zasnovan na semantičkom pamćenju, simboličkom mišljenju i jeziku i kao poslednji – narativni self (između 3 i 5 godine), koji podrazumeva mogućnost da dete sebe sagleda u vremenskoj perspektivi. Ovaj aspekt selfa bazira se na epizodnom, odnosno autobiografskom pamćenju.

Unutrašnji objekti nastaju iz ponavljanih i prilično malih obrazaca interakcije. Takvi unutrašnji objekti nisu reprezentacije osoba niti njihovih delova/osobina. Ono što se reprezentuje su interaktivna iskustva. Stern naziva unutrašnje objekte „načini-bivanja-sa“.