PREDGOVOROva knjiga ima dvostruki cilj: kao prvo, da s take gledita pravoslavnog hrianskog uenja o zagrobnom ivotu prui objanjenje savremenih "posmrtnih" iskustava, koja su pobudila toliko interesovanje u nekim religioznim i naunim krugovima, i kao drugo, da priblii osnovne izvornike i tekstove koji sadre pravoslavno uenje o zagrobnom ivotu.Ako je danas ovo uenje tako loe shvaeno, to je u mnogome posledica toga to su u nae "prosveeno" doba ovi tekstovi zaboravljeni i sasvim "izali iz mode". Mi smo pokuali da ove tekstove. uinimo razumljivijim i dostupnijim savremenom itaocu. Nema potrebe ni govoriti o tome koliko ovi tekstovi predstavljaju neuporedivo korisnije i dublje tivo nego to su to danas popularne knjige o iskustvima , "ivota posle smrti", u kojima, ak ako i nisu obian senzacionalizam, . svejedno ne moe biti nita drugo do spoljnje efektnosti, zbog toga to u njima nema celovitog i istinitog uenja o zagrobnom ivotu.Pravoslavno uenje izloeno u ovoj knjizi bie, bez sumnje podvrgnugo kritici nekih, kao isuvie "jednostavno" i "naivno"da bi u njega mogao da poveruje ovek HH veka. Zbog toga treba naglasiti da ono nije uenje samo nekolika izolovanih ili netipinih uitelja Pravoslavne Crkve, nego uenje koje je Hristova Pravoslavna Crkva postavila od svog poetka, koje je izloeno u bezbrojnim svetootakim delima, u itijima Svetih i bogosluenjima Pravoslavne Crkve, i koje Crkva neprekidno predaje, sve do naih dana.

"Jednostavnost" ovog uenja jeste jednostavnost same istine, koja, bilo da je iskazana u ovom ili onom uenju Crkve, predstavlja osveavajui izvor jasnosti u pometnji koju su u savremenim umovima izazvale razliite zablude i isprazne spekulacije poslednjih stolea. U svakom poglavlju ove knjige ukazuje se na svetootake i hagiografske izvornike koji ovo uenje sadre.Kao osnovni izvor nadahnua pri pisanju ove knjige posluili su radovi episkopa Ignjatija Brjananinova, koji je bio, verovatno, prvi znaajniji ruski pravoslavni bogoslov koji se neposredno bavio upravo ovom problematikom, tako zaotrenom u nae vreme: kako sauvati autentino hriansko Predanje i uenje u svetu koji je postao u potpunosti tu Pravoslavlju i tei ka tome da ga ili opovrgne i odbaci, ili da ga protumai na takav nain da ono postane saobraeno sa ovozemaljskim nainom ivota i ivljenja.Jasno sagledavajui rimokatolike i druge zapadne uticaje kojima je pokuavano da se "modernizuje" Pravoslavlje ak jo i u njegovo vreme, preosveeni Ignjatije pripremao se za zatitu Pravoslavlja kako putem pomnog izuavanja pravoslavnih prvoizvornika, (ijim se uenjem napajao u nizu najboljih pravoslavnih manastira svoga vremena), tako i putem upoznavanja sa naukom i literaturom svoga doba (on se kolovao na vojno-ininjerskoj koli, a ne na duhovnoj akademiji).Naoruan, na taj nain, kako poznavanjem pravoslavnog bogoslovlja tako i (opte-obrazovnih) nauka, on je posvetio svoj ivot zatiti Pravoslavlja i razobliavanju savremenih zastranjivanja od njega. Nije preuveliavanje rei da u XIX vijeku niko u pravoslavnim zemljama, niko kao on, nije umeo tako da titi Pravoslavlje od iskuenja i zabluda novog vremena. Jedini koji bi se mogao uporediti s njim bio je njegov zemljak episkop Teofan Zatvornik, koji je u sutini radio to isto, ali na manje "visokom" nivou.Jedan tom sabranih dela ep. Ignjatija (knj. III) posveen je iskljuivo crkvenom uenju o zagrobnom ivotu, koje je on titio od rimokatolikih i drugih savremenih iskrivljavanja. Upravo iz ovog toma, uglavnom, preuzeli smo za nau knjigu razmatranje takvih pitanja kao to su mitarstva dua - uenje koje, iz mnogih razloga, "greni um" ne moe da prihvati, no uporno istrajava na njihovom drugaijem tumaenju ili potpunom odbacivanju.Preosveeni Teofan, naravno, uio je to isto, pa smo se koristili i njegovim reima, a u naem veku, drugi istaknuti ruski pravoslavni bogoslov, blaenopoivi arhiepiskop Jovan (Maksimovi) toliko je jasno i itko ponovio ovo uenje, da smo njegove rei iskoristili kao osnovu zakljunog poglavlja nae knjige.To, to pravoslavno uenje o zagrobnom ivotu toliko jasno i shvatljivo izlau savremeni uitelji Pravoslavlja sve do naih dana, od ogromne je koristi nama koji danas nastojimo da sauvamo otako Pravoslavlje ne prosto pravilnim navoenjem njihovih rei, ve vie od toga - putem istinski pravoslavnog tumaenja ovih rei.U knjizi smo, osim pomenutih pravoslavnih izvora i tumaenja, dosta koristili i savremenu nepravoslavnu literaturu o "posmrtnim" javljanjima, a takoe i niz okultnih tekstova o tom pitanju. U tome smo sledili primer vladike Ignjatija - iznositi lana uenja onoliko potpuno i nepristrasno, koliko je to neophodno radi razoblienja njihove neistinitosti; kako pravoslavni hriani ne bi njima bili sablanjeni. Kao i on, i mi nalazimo da nepravoslavni tekstovi, kada se radi o injeninom opisu iskustava (a ne o shvatanjima ili tumaenjima), esto pruaju potresne potvrde pravoslavnih istina.Na osnovni cilj u ovoj knjizi bio je da pruimo toliko detaljno suprotno gledite, koliko je to potrebno da bi se pokazala korenita razlika izmeu pravoslavnog uenja i iskustva pravoslavnih Svetitelja, s jedne strane, i okultnoga uenja i savremenih iskustava, sa druge.Da smo jednostavno izloili samo pravoslavno uenje, bez tog suprotstavljanja, ono bi bilo ubedljivo samo za malobrojne, ne raunajui ove koji se tih ubeenja ve pridravaju; ali danas e, moda, i poneko od onih koji su uvueni u savremena (parapsiholoka i dr. - prim. prev) iskustva, uvideti ogromnu razliku izmeu njih i istinskih duhovnih iskustava.Ve i sama injenica da je pretean deo ove knjige posveen razmatranju iskustava - kako hrianskih, tako i nehrianskih -govori o tome da se ovde ne radi samo o izlaganju crkvenog uenja o ivotu posle smrti, ve da se takoe donosi i autorovo tumaenje razliitih iskustava koja se ovde pominju. A to se samih protumaenja tie, ona ostavljaju prostor za doputene razlike u miljenjima meu pravoslavnim hrianima. Mi smo se trudili, koliko nam je to mogue, da ove interpretacije izloimo u uslovnoj formi, ne trudei se da tano "odredimo" neke strane tih iskustava onako kako se moe odrediti opte pravoslavno uenje Crkve o zagrobnom ivotu. Konkretno, sve to je u vezi sa okultnim iskustvima "izvan tela" i u "astralnoj ravni", mi smo jednostavno naveli u onom obliku u kome su ih izloili sami uesnici, i uporedili ih sa slinim sluajevima u pravoslavnoj literaturi, ne pokuavajui da tano odredimo prirodu tih iskustava.Mi ih shvatamo kao realna iskustva u kojima se zaista odigrava kontakt sa demonskim silama, a ne prosto kao - halucinacije. Neka itatelj sam prosudi koliko je takav pristup ispravan.Trebalo bi da je jasno da ova knjiga ni u kom sluaju ne pretenduje na to da prua u potpunosti iscrpno izlaganje pravoslavnog uenja o zagrobnom ivotu. Ona predstavlja samo uvod u njega, "Celovito uenje" o tom pitanju, u stvari i ne postoji, kao to nema ni "eksperata" u toj oblasti. Mi, koji ivimo na zemlji, teko da moemo postaviti i poetak shvatanju stvarnosti duhovnog sveta, dok sami tamo ne budemo prebivali. To je proces, koji zapoinje sada, u ovome ivotu, a zavrava u venosti, gde emo " licem u lice" sozercavati ovo, to danas vidimo "kao u ogledalu, u zagonetki" (I Kor. 13; 12). Meutim, pravoslavni izvori na koje ukazujemo u ovoj knjizi, daju nam osnovni nacrt ovog uenja, koji je dovoljan - ne da steknemo tano znanje o onome to je, na kraju krajeva, iznad nas, ve da nas podstakne da otponemo borbu za dostizanje cilja hrianskog ivota - Carstva Nebeskog, i izbegnemo demonske klopke, koje neprijatelj naeg spasenja postavlja na putu hrianske borbe. Ovostrani svet stvarniji je i blii, nego to mi to obino mislimo, a put ka njemu otvara se ivotom podvinikim i molitvenim, koji nam je Crkva dala kao sredstvo spasenja. Ova knjiga posveena je i namenjena onima, koji takav ivot ele da vode.

O NEKIM VIDOVIMA SAVREMENIH DOIVLjAJA IVOTA POSLE SMRTI Potpuno neoekivano, pitanje zagrobnog ivota steklo je veliku popularnost na Zapadu. Tanije, tokom poslednje dve godine pojavio se itav niz knjiga koje pokuavaju da opiu iskustva "ivota posle smrti".Napisali su ih ili uveni naunici i lekari, ili pisci koji su imali njihovu svesrdnu podrku. Jedan od njih, u svetu poznati lekar i "strunjak" za probleme smrti i umiranja - dr Elizabeta Kibler-Ros, smatra da e ova istraivanja posmrtnih doivljaja "prosvetliti mnoge i potvrditi ono emu su nas uili dve hiljade godina - da posle smrti ima ivota".Ovakva shvatanja, razume se, predstavljaju otar zaokret u odnosu na do sada preovlaujue poglede u medicinskim i naunim krugovima koji su se, uglavnom, prema smrti odnosili kao prema "tabu" temi, a svaku pomisao o nadivljavanju smrti odbacivali kao neto to pripada sferi fantazije i sujeverja ili, u najboljem sluaju, kao stvar line vere pojedinca o kojoj nema nikakvih objektivnih dokaza.Spoljanji uzrok ove iznenadne promene miljenja je jednostavan: to su nove metode reanimacije "kliniki umrlih" (najee putem stimulacije zaustavljenog rada srca) koje su stekle iroku primenu tokom poslednjih godina.Zahvaljujui tome, mnogi ljudi koji su praktino bili "mrtvi" (kojima je prestao rad srca), vraeni su u ivot, a mnogi od njih i otvoreno govore o tome, s obzirom da je to prestala da bude "tabu" tema, a time i iezao strah da e ih proglasiti za "sulude".Nas, meutim, najvie interesuje unutarnji razlog ove promene, kao i "ideologija" ovog novonastalog naina miljenja; zbog ega je ova pojava odjednom postala toliko popularna, i pojmovima kojeg religijskog ili filozofskog uenja se ona najee tumai? Ona je ve postala jedan od "znakova vremena", i simptom religioznog interesovanja naih dana. Kakav je u tom pogledu njen znaaj? Ovim pitanjima vratiemo se posle detaljnog ispitivanja same ove pojave.Meutim, u poetku se moramo zapitati, na kojoj osnovi treba prosuivati ovu pojavu? Oni koji je opisuju sami ne umeju da je jasno tumae, a esto objanjenje trai u okultnim ili spiritistikim tekstovima.Neki religiozni ljudi (kao i neki naunici) prosto ova iskustva odbacuju kao "halucinacije" jer ih doivljavaju kao pretnju svojim ustaljenim ubeenjima. Ovo je sluaj sa nekim protestantima koji se pridravaju shvatanja da se dua posle smrti nalazi u besvesnom stanju, ili onoga da ona odmah odlazi da "prebiva s Hristom".Na slian nain i ubeeni ateista odbacuju pomisao o tome da dua posle smrti uopte produava da postoji, ma kakvi dokazi da im se pruaju. Ali ova iskustva se ne mogu objasniti prostim poricanjem, ova moraju biti shvaena kako treba, sama po sebi, kao i u itavom kontekstu onoga to nam je poznato o sudbini due posle smrti.Naalost, i neki pravoslavni hriani su takoe, pod uticajem modernih materijalistikih ideja (infiltriranih kroz protestantizam i rimokatolicizam) stekli prilino mutna i neodreena shvatanja o buduem ivotu.Autor jedne od novih knjiga o posmrtnim iskustvima (Dejvid R. Uiler, "Putovanje na drugu stranu", Njujork, 1977); postavio je sebi za cilj da upozna shvatanja razliitih "sekti" o stanju due posle smrti. Tako se obratio i sveteniku grke pravoslavne arhiepiskopije u Americi, i kao odgovor dobio vrlo uoptene stavove o postojanju Nebesa i ada, ali mu je takoe reeno i to da "Pravoslavlje nema bilo kakve odreene ideje o tome ta je zapravo onaj svet". Autor je jedino mogao zakljuiti da je "grki pravoslavni pogled na zagrobni ivot nejasan" (str. 103).Naravno da nije tako. Pravoslavno Hrianstvo ima vrlo jasno odreeno uenje i poglede na zagrobni ivot, poev od samog trenutka smrti. Ovo uenje nalazi se u Svetom Pismu (koje se tumai u itavom kontekstu hrianskog uenja), u spisima Svetih Otaca (naroito u onima koji su iskljuivo posveeni ivotu posle smrti), i mnogim itijima Svetih, kao i antologijama pojedinanih iskustava ove vrste.itava etvrta knjiga "Razgovora" svetog Grigorija Dvojeslova, pravoslavnog pape rimskog (+604), na primer, posveena je ovoj temi. U nae vreme pojavila se na engleskom jeziku zbirka ovakvih iskustava, uzetih iz itija svetih, kao i onih novijeg datuma (, Vene zagrobne tajne", Dordanvil, Njujork, 1968). A ve sasvim nedavno, u prevodu na engleski objavljen je jedan izuzetan tekst, koji je krajem XIX veka napisao ovek koji se vratio u ivot posle 36 asova od smrti (K. Ikskul, "Mnogima neverovatan, ali istinit dogaaj, "Orthodox Life", jul-avgust, 1976).Pravoslavni hrianin tako ima na raspolaganju pravo obilje tekstova, uz iju pomo se mogu razumeti neka "posmrtna" iskustva i proceniti u svetlu celovitog pravoslavnog uenja o ivotu posle smrti.Knjiga koja je jo vie pobudila interesovanje savremenika o ovoj temi objavljena je u novembru 1975, a napisao ju je mladi psihijatar sa juga Sjedinjenih Drava, dr Rejmond Mudi ("ivot posle ivota").On u to vreme nije nita znao o drugim istraivanjima ili literaturi na ovu temu, ali kada je knjiga tampana postalo je jasno da ona izaziva ivo interesovanje, i da je o ovom pitanju ve mnogo napisano.Ogroman uspeh knjige doktora Mudija (prodato je preko dva miliona primeraka) uinio je da iskustva kliniki mrtvih postanu dostupna najiroj publici, ta se za etiri idue godine pojavio niz knjiga i lanaka o ovim iskustvima. Meu najvanijim su lanci dr Elizabet Kibler-Ros, koji potvruju otkria doktora Mudija, i nauna istraivanja dr Osisa i Heraldsona.Sam dr Mudi napisao je i nastavak svoje knjige ("Razmiljanja o ivotu posle ivota", 1977), koja sadri dopunski materijal i njegova dalja razmiljanja o ovoj temi. Otkria koja se nalaze u ovim i drugim novim knjigama (a sve su one u osnovi saglasne u pogledu tumaenja ove pojave), razmatraemo u ovoj knjizi. Za poetak, obratiemo panju na prvu knjigu dr Mudija, koja veoma objektivno i sistematino pristupa itavom problemu.Dr Mudi je u proteklih deset godina sakupio lina svedoenja oko 150 osoba koje su doivele pravu smrt, ili stanja bliska smrti, kao i onih koje su mu saoptavale iskustva drugih dok su umirali. Iz ovih spisa on je izabrao svedoanstva pedesetak ljudi sa kojima je vodio detaljne razgovore. Autor tei objektivnosti u predstavljanju ovih svedoanstava, mada priznaje da knjiga "prirodno, odraava sredinu, shvatanja i predrasude samog pisca", koji je po svojim religioznim uverenjima metodista prilino liberalnih pogleda. I zaista, objektivnosti ovog istraivanja to dosta teti.Kao prvo, autor ne daje ni jedno potpuno iskustvo "smrti" od poetka do kraja, ve daje samo odlomke (obino vrlo kratke) iz svakog od petnaest nepovezanih sastavnih delova koji obrazuju njegov "model" "potpunog" doivljaja smrti. U stvari, injenica je da su doivljaji umiruih, kako su oni opisani u toj i drugim knjigama te vrste, esto toliko razliiti jedni od drugih u pojedinostima, da je pokuaj njihovog svrstavanja u okvire jednog "modela" najblae reeno preuranjen. "Model" dr Mudija povremeno izgleda vetaki i iskonstruisan, to naravno ne utie na faktografsku vrednost same grae koju navodi.Kao drugo, dr Mudi je spojio ujedno dve potpuno razliite pojave: stvarno iskustvo "klinike smrti" i iskustvo "pribliavanja ka smrti". On priznaje da postoji razlika meu njima, ali zakljuuje da one obrazuju "kontinuitet", zbog ega ih treba izuavati zajedno. U sluajevima kada se iskustvo pribliavanja ka smrti zavrava smru (bilo da osoba jeste ili nije potom ponovo oivljena), zaista se radi o "kontinuitetu" doivljaja. Meutim, neke od opisanih pojava (fenomen munjevitog seanja na dogaaje iz ivota u trenutku kada preti opasnost od davljenja; iskustvo "ulaska u tunel" u sluajevima kada je osoba dobila anestetik tipa etera) esto su se deavale i ljudima koji nikada nisu doiveli "kliniku smrt", pa je mogue da pripadaju "modelu" nekog mnogo optijeg iskustva, a samo sluajno prate iskustvo umiranja. Neke od knjiga koje se sada pojavljuju o ovoj oblasti jo su neopreznije prilikom izbora materijala, pa se tako trpaju u isti ko iskustva boravka "izvan tela" sa iskustvima prave smrti i umiranja.Kao tree, sama injenica da autor ovim pojavama pristupa sa "naunog" stanovita, nemajui pritom nikakve jasne predstave o tome ta se u stvari deava sa duom posle smrti, izaziva kod njega najrazliitije zabune i nedoumice u pogledu ovih iskustava, koje se nikako ne daju otkloniti prostim gomilanjem sluajeva - oni koji o svojim iskustvima daju izjave, neizbeno ih dopunjuju sopstvenim tumaenjima. Sam autor priznaje da "nauno" ispitati ovu problematiku praktino nije mogue. I zaista, kada treba da je objasni, on se okree slinim iskustvima koja se pominju u okultnim spisima poput Svedenborgovih, ili "Tibetanske knjige mrtvih", napominjui da eli da baci paljiviji pogled na "bogatu literaturu o natprirodnim i okultnim fenomenima" kako bi bolje razumeo predmet svog izuavanja.Sve ovo ima za posledicu da ne moemo previe oekivati od ove i njoj slinih knjiga. One nam nee dati zaokruenu i doslednu predstavu o tome ta se dogaa sa duom posle smrti. Meutim, u ovoj knjizi i drugim novim knjigama navedeni su mnogobrojni injenini opisi fenomena "klinike smrti" koji zasluuju ozbiljnu panju, naroito u svetlu injenice da neki ve interpretiraju ova iskustva na nain neprijateljski tradicionalnom hrianskom gledanju na zagrobni ivot, kao da ona "opovrgavaju" postojanje kako Nebesa, tako i ada. Kako, dakle, treba da shvatimo ova iskustva?Petnaest sastavnih komponenti uz pomo kojih dr Mudi opisuje "potpuni" doivljaj smrti, mogu se, za potrebe naeg razmatranja, svesti na nekoliko osnovnih karakteristika iskustva o kome emo ovde govoriti, uporeujui ga sa onim to o toj temi postoji u pravoslavnoj literaturi. 1. Iskustvo boravka "izvan tela"Prva stvar koja se deava osobi koja je umrla, prema ovim izvetajima, jeste da ona naputa svoje telo i nastavlja da postoji potpuno odvojena od njega, ne gubei pri tom svest. esto je sposobna da posmatra sve to je okruuje, ukljuujui i njeno mrtvo telo, kao i pokuaje reanimacije koji se na njemu vre. Prebiva u stanju prijatne topline i lakoe, ne oseajui nikakav bol, kao da "lebdi". Potpuno je liena mogunosti da kontaktira sa svojom okolinom govorom ili dodirom, zbog ega se esto javlja oseanje velike "samoe". Misaoni proces obino postaje mnogo ubrzaniji nego to je to bio u telu. Evo nekoliko kratkih izvoda iz ovih opisa:"Iako je dan bio veoma hladan, dok sam bio u tom mraku, jedino to sam oseao bila je toplina i najvea prijatnost koju sam ikada iskusio... Seam se da sam mislio: "Mora da sam mrtav" (str. 27)."Poeo sam da doivljavam najdivnija oseanja. Oseao sam jedino mir, prijatnost, lakou, samo - spokoj" (str. 27)."Video sam kako me oivljavaju. Bilo je zaista udno. Nisam bio veoma visoko, ali kao da sam stajao malo iznad njih. Pokuao sam da razgovaram sa njima, ali me niko nije uo, niti je to iko mogao" (str. 37)."Ljudi su sa svih strana dolazili na mesto sudara... Kada bi mi se sasvim pribliili, ja sam pokuavao da se sklonim, da im se pomerim s puta, ali oni su prosto prolazili kroz mene" (str. 37)."Nisam bio u stanju da dodirnem bilo ta, niti da optim sa ljudima oko sebe. Bio je to uasan oseaj samoe, oseaj potpune izolacije. Uvideo sam da sam potpuno sam" (str. 43).Treba napomenuti da postoji zauujui "objektivni dokaz" da se ovek zaista u tom trenutku nalazi izvan tela. Neki ljudi bili su u stanju da ponove razgovore ili detaljno opiu dogaaje koji su se odigrali u susednim sobama ili na jo udaljenijim mestima u vreme dok su bili "mrtvi". Meu ostalim primerima ove vrste, dr Kibler-Ros pominje jedan izuzetan sluaj slepe ene koja je "videla" i detaljno opisala sve to se dogaalo u sobi u kojoj je umrla, mada je, kad se vratila u ivot, bila opet slepa. Ovo je potresan dokaz da sposobnost vida ne daju oi (kao to mozak nije taj koji misli, jer, se posle smrti, umne sposobnosti izotravaju), nego pre dua, koja, dok je telo ivo, obavlja ove funkcije pomou telesnih organa, a kada ono umre - dua to ini sebi svojstvenom sposobnou (dr Elizabet Kibler-Ros, "Smrti nema").Pravoslavnog hrianina ovde nita ne treba da udi, jer iskustvo koje je ovde opisano isto je ono koje je hrianima poznato kao razdvajanje due od tela u trenutku smrti. Za nae vreme bezverja karakteristino je da ljudi veoma retko pribegavaju hrianskim pojmovima i teko shvataju da je ono, to se odvojilo od tela i doivljava sve to, u stvari njihova dua, nego su obino zbunjeni stanjem u kome su se nali.Upravo takav ovek - krten u Pravoslavlju, ali u duhu kraja XIX veka ravnoduan prema istinama sopstvene vere i koji ak nije ni verovao u zagrobni ivot - je i napisao povest o iskustvu ivota posle smrti naslovljenu "Mnogima neverovatan, ali istinit dogaaj" (K. Ikskul, "Troicki cveti", 1910). Ono to je on doiveo pre toliko godina danas je za nas od velike vanosti, a u kontekstu savremenih posmrtnih iskustava ak i delo promisla, jer predstavlja jedinstveni opis iskustva due posle smrti koji see mnogo dalje od kratkih fragmentarnih doivljaja kakvi se mogu nai u savremenim knjigama. Iskusio ga je osetljiv ovek koji je, polazei od uobiajene moderne nezainteresovanosti za veru, doao do prihvatanja istina pravoslavnog hrianstva, i to u tolikoj meri da je svoj ivot okonao kao monah.Ova nevelika knjiica moe nam danas posluiti kao "probni kamen", kojim se mogu prosuivati savremena iskustva. Nju je odobrio, kao tekst koji ne sadri nita protivno pravoslavnom uenju o zagrobnom ivotu, jedan od vodeih pravoslavnih pisaca-misionara sa poetka veka, arhiepiskop Nikon Vologodski.Posle opisa poslednje agonije svoje fizike smrti, i oseaja uasne teine koja ga je pritiskala ka zemlji, autor ovog opisa iznenada shvata da mu je laknulo:"Otvorio sam oi, i u mojoj svesti, do najsitnijih detalja, sa savrenom jasnoom, urezalo se ono to sam tog trenutka gledao...Video sam da stojim nasred sobe. S moje desne strane, neto polukruno, okupilo se svo medicinsko osoblje... Zaudila me je ova grupa. Na mestu oko koga su stajali bio je krevet. ta je to to je privlailo panju ovih ljudi, ta su to tako paljivo gledali, kad mene tamo vie nije bilo, ve sam stajao nasred sobe?Primakao sam se i pogledao ono to su i oni gledali. Tamo, na krevetu, leao sam ja.Ne seam se da sam osetio bilo kakav strah pri pogledu na svog dvojnika, jedino me je obuzela nedoumica: kako je to mogue? Oseao sam da sam ja ovde, a u isto vreme i tamo sam bio ja...Hteo sam da dodirnem levu ruku desnom, ali ruka je prola kroz telo kao kroz prazan prostor... Pozvao sam doktora, ali sredina u kojoj sam se nalazio nije primala niti prenosila zvuk moga glasa, i ja sam shvatio da sam potpuno odvojen od svega to me je okruivalo. Od te udne samoe obuzeo me je panian stran. Bilo je zaista neeg uasnog u toj neizrecivoj samoi...Osvrnuo sam se, i tada mi je po prvi put sinula misao: "Da li je mogue da se ono to mi se dogodilo na jeziku ivih naziva - smrt?" Ovo sam pomislio zbog toga to je telo koje je lealo na krevetu po svemu liilo na mrtvaca...Po naim shvatanjima, sa reju "smrt" nerazdvojno je povezana predstava o nekakvom unitenju, prekidu ivota.I kako sam mogao pomisliti da sam mrtav, kada ni jednog jedinog trenutka nisam izgubio svest, i kada sam se oseao iv kao i ranije, sposoban da ujem, gledam, shvatam, kreem se, mislim, govorim?Da sam verovao u postojanje due i bio religiozan, ovo odvajanje od svega to me okruuje, i ovu raspoluenost moje linosti shvatio bih mnogo bre, ali to nije bio sluaj, i ja sam se rukovodio samo onim to sam oseao. A oseanje ivota u meni bilo je toliko jasno, da je ova neobina pojava kod mene budila samo nedoumicu, poto nikako nisam bio u stanju da poveem svoja oseanja sa uobiajenim pojmovima o smrti - da iako sam svestan sebe i mogu da oseam, treba da mislim da ne postojim...Seajui se i razmiljajui kasnije o svom tadanjem stanju, zapazio sam samo to da su moje umne sposobnosti tada delovale s nekom zadivljujuom energijom i brzinom... " (str. 16-21).U drevnoj hrianskoj literaturi ne opisuje se tako detaljno stanje due u prvim trenucima posle smrti, jer je naglasak uvek stavljen na one mnogo snanije doivljaje koji nastupaju kasnije. Verovatno da je samo u ova naa vremena, kada se "ivot" sa tolikom uverenou poistoveuje sa "ivotom u telu", i mogue oekivati da se tako velika panja pridaje prvim trenucima, momentima kada se shvatanja savremenog oveka izvru naglavce, neoekivano za njih: smrt nije kraj, ivot se nastavlja, a dua otkriva jedno sasvim novo stanje!U opisanom iskustvu svakako nema niega to bi protivreilo pravoslavnom uenju o stanju due odmah posle smrti. Neki su, kritikujui ovaj sluaj, posumnjali da je taj ovek uopte i bio mrtav ako su ga u roku od nekoliko minuta reanimirali. Ali to je ve samo pitanje tehnike, o kome emo kasnije govoriti. Ostaje injenica da se u ovih nekoliko prvih minuta (ponekad takoe i na samo minut pred smrt) esto doivljava neto to nije mogue objasniti prosto kao "halucinacije". Na zadatak je da otkrijemo kako ova iskustva treba shvatiti. 2. Susreti sa drugimaU poetnom stanju samoe posle smrti dua ostaje vrlo kratko vreme. Dr Mudi navodi nekoliko sluajeva ljudi koji su ak i pre no to je nastupila smrt, iznenada ugledali svoje ve umrle roake i prijatelje."Lekar je izgubio nadu da e me spasti i rekao je mojoj porodici da umirem... Shvatio sam da svi ti ljudi tamo, izgledalo je gotovo kao da itava mnotva njih lebde ispod tavanice. Sve su to bili ljudi koje sam u nekadanjem ivotu poznavao, ali koji su umrli ranije. Prepoznao sam baku, devojicu koju sam poznavao jo iz kole, i mnoge druge roake i prijatelje... Bio je to vrlo radostan dogaaj, oseao sam da su oni doli da me zatite i prate".Ovakvo iskustvo susreta sa umrlim prijateljima i roacima u trenutku smrti ni u kom sluaju ne predstavlja novo otkrie, ak ni meu savremenim naunicima. Pre oko pedeset godina ovo je posluilo za brouru pioniru moderne "parapsihologije" ili psihikih istraivanja, Viljemu Beretu ("Vizije na samrtnom odru", London, 1926. ). Posle pojavljivanja prve knjige dr Mudija, objavljen je i jedan rad nadahnut knjigom Bereta koji mnogo detaljnije opisuje ovo iskustvo. Pokazalo se da su autori ovog dela vrili studiozna istraivanja ovih sluajeva tokom mnogih godina. Treba ovde da kaemo nekoliko rei o rezultatima ove nove knjige (Karlis Osis i Erlendur Haroldson, "U asu smrti", Njujork, 1977).Ova knjiga predstavlja prvu ozbiljniju "naunu" publikaciju o doivljaju umiranja. Zasnovana je na rezultatima detaljnih upitnika i razgovora sa nasumce odabranom grupom lekara i medicinskih sestara iz istonog dela Sjedinjenih Drava i severne Indije (Indija je izabrana radi vee objektivnosti, to jest da bi se proverila razilaenja u doivljavanju smrti koja mogu biti posledica nacionalnosti, psihologije i religije). Kao rezultat ovoga dobijen je materijal koji se sastoji od preko hiljadu vizija i javljanja koje su imali umirui ljudi, kao inekolicina ljudi koji su vraeni u ivot iz stanja klinike smrti. Autori su doli do zakljuka da se otkria doktora Mudija uglavnom slau sa njihovim nalazima. Ustanovili su da pojava umrlih prijatelja i roaka (a u Indiji i mnogobrojna javljanja hindu "bogova") nastupaju umiruima ponekad jedan as pre smrti, a najee oko dan ranije. U pola od tih sluajeva javljaju se vizije nekog nepoznatog, "rajskog" okruenja, koje izaziva i odgovarajue oseaje (o iskustvu "raja" govoriemo kasnije).Naroita vrednost ovog istraivanja je u tome to pravi preciznu razliku izmeu nepovezanih, ovozemaljskih halucinacija, i jasno vienih javljanja i vizija sa onoga sveta, a takoe i statistiki analizira prisustvo takvih uzronika kao to je korienje halucinogenih sredstava, visoke temperature, oboljenja ili povrede mozga, to jest onih faktora koji bi mogli izazvati obine halucinacije, a ne pravo doivljaj neega to se dogaa izvan svesti samog bolesnika. Veoma je vano otkrie autora da najpovezanija i najistija iskustva doivljaja onog sveta imaju pacijenti koji su najvie vezani za zemaljsku realnost i najmanje skloni halucinacijama. Na primer, oni kojima se javljaju umrli ili duhovi, obino sasvim vladaju svojim umnim sposobnostima i vide ova bia istovremeno sasvim svesni da se nalaze u bolnikom okruenju. tavie, ustanovljeno je da oni koji haluciniraju najee vide ive osobe, dok je za umirue karakteristino da im se javljaju umrli. Autori, mada oprezni u izvoenju zakljuaka, skloni su da "prihvate hipotezu o zagrobnom ivotu, kao najrazumljivije objanjenje svih injenica". Tako i ova knjiga dopunjuje otkria doktora Mudija i upeatljivo dokazuje iskustva susreta sa umrlima i duhovima na prelazu iz ivota u smrt. A da li su ta bia zaista ona za koja ih umirui smatraju - pitanje je o kome emo kasnije govoriti.Za ljude sumnjiave i bez vere, a to je karakteristina crta savremenih naunika, ova otkria su svakako zapanjujua. Meutim, za pravoslavnog hrianina u tim otkriima nema niega udnog - mi znamo da je smrt samo prelazak iz jednog oblika postojanja u drugi, i upoznati smo sa mnogobrojnim javljanjima i vienjima koja su imali vernici na samrti, kako sveci, tako i obini grenici. Sv. Grigorije Dvojeslov, opisujui mnoga od ovih iskustava u svojim "Razgovorima", opisuje i pojavu susreta sa drugima: "Ponekad se dogaa da na pragu smrti dua prepoznaje one s kojima joj predstoji da deli istu venu obitelj, zbog jednake krivice ili nagrade". Posebno za one koji su iveli ivotom pravednika, sv. Grigorije napominje da se "esto dogaa da se Svetitelji s Nebesa pojavljuju pravednicima u asu smrti, kako bi ih ohrabrili. Praeni nebeskim pokroviteljima, oni umiru bez bola i straha. On navodi primere kako su samrtnicima dolazili aneli, muenici, apostol Petar, Majka Boija i sam Hristos (IV, 13-18).Dr Mudi navodi jedan primer susreta umirueg, ne sa roakom niti sa duhovima, nego sa potpuno nepoznatom osobom: "Jedna ena mi je rekla da ono to je videla tokom svog vantelesnog iskustva nije bilo samo njeno prozrano duhovno telo, nego i jo jedno, koje je pripadalo nekoj drugoj, nedavno umrloj osobi. Nije znala ko je ta osoba bila" ("ivot posle ivota", str. 45). Sv. Grigorije u "Razgovorima" spominje slinu pojavu. On navodi nekoliko sluajeva kada je umirui zvao po imenu nekoga ko je u istom asu umirao na nekom drugom mestu. To nipoto nije posledica prozorljivosti (vidovitosti) koja se daruje Svetiteljima, jer sv. Grigorije opisuje i kako je jedan okoreli grenik, oevidno odreen za ad, naredio da se porui nekom Stefanu - koga nije poznavao, a koji je trebalo da umre u isto vreme kad i on - da je "naa laa spremna da nas odveze na Siciliju" (kao mesto sa mnogo vulkanske aktivnosti, Sicilija je metafora za pakao) ("Razgovori", IV, 36). Oigledno da je ovde u pitanju ono to se danas naziva "ekstrasenzornom percepcijom" (ESP), koja se u mnogim sluajevima izotrava pred smrt, a svakako nastavlja i posle nje, kada je dua ve sasvim izvan oblasti fizikih ula.Prema tome, ovo izolovano "otkrie" savremenih naunih istraivanja samo potvruje ono to je itaocima drevne hrianske literature ve poznato o susretima u asu smrti. Mada se nipoto ne moe rei da se dogaaju svakome pred smrt, ovi susreti se ipak mogu nazvati optim, jer se deavaju bez obzira na nacionalnost, religijsku pripadnost ili svetost ivota.Sa druge strane, iskustvo hrianskog Svetitelja, iako poseduje one opte crte koje su karakteristine za svakoga, ima i jednu sasvim drugaiju crtu - crtu koja ne podlee objanjenju savremenih psihologa i istraivaa. Kod hrianskih Svetitelja u trenutku smrti esto se pojavljuju naroiti znaci Boijeg blagovoljenja, a javljanja iz drugog sveta esto su vidljiva i drugima koji se tu nalaze, a ne samo umiruem. Navedimo samo jedan primer takoe iz "Razgovora" sv. Grigorija Dvojeslova:"Dok su u pono stajali kraj Romuline postelje, odjednom se s neba spusti svetlost i obasja itavu keliju, sijajui takvim bleskom da se njihova srca ispunie strahom i trepetom... Zatim se ulo komeanje mnotva ljudi. Vrata kelije bila su irom otvorena i lupala su, kao da ih gura mnotvo onih koji su navaljivali unutra. Mogli su ih uti kako govore, oseali su njihovo prisustvo, ali od prevelikog straha i bleska svetlosti nisu ih mogli videti. Od straha su se ukoili, a blistava svetlost im je zasenila oi. Ali odmah zatim vazduh se ispuni prekrasnim miomirom, ija prijatnost umiri njihove due preneraene sjajem svetlosti. Ali kako oni nisu mogli podneti takav sjaj, Romula stade ljubaznim glasom teiti svoju duhovnu majku Redemptu koja je stajala kraj nje drhtei, i ree: "Ne boj se, majice, ja jo ne umirem. Miomir se zadra tri dana, a etvrte noi Romula opet pozva svoju nastavnicu i zatrai da primi Sveto Priee. Ni Redempta ni njena druga uenica nisu naputale postelju bolesnice, kad odjednom pred vratima njene kelije ugledae dva hora koja su pevala... Sveta Romulina dua napustila je telo. Dok se ona uznosila na Nebo, horovi su pratili njenu duu, uzdiui se sve vie i vie, dok najzad zvuci psalmopojanja i miomir, malo po malo, sasvim ne iezoe" ("Razgovori", IV, 17). Pravoslavni hriani setie se ovakvih sluajeva iz mnogih itija svetih: sv. Sisoja, sv. Taise, Teofila Kijevskog i drugih.Udubljujui se u ovo istraivanje smrti i umiranja, treba da imamo na umu veliku razliku izmeu opteg iskustva umiruih, koje sada budi toliko interesovanje, i blagodatnog doivljaja smrti pravoslavnih hrianskih pravednika. To e nam pomoi da bolje razumemo neke zagonetne strane smrti, koje se mogu sresti u pomenutoj savremenoj literaturi.Shvatajui ovu razliku, moi emo, na primer, lake da odredimo prirodu pojava koje se javljaju samrtnicima. Da li to zaista roaci i prijatelji dolaze iz carstva mrtvih da bi se javili umiruima? I razlikuju li se ova javljanja od predsmrtnih javljanja hrianskim pravednicima?Da bismo odgovorili na ovo pitanje, setimo se da dr Osis i Heraldson saoptavaju da mnogi indusi na samrti vide "Bogove" svog indijskog panteona (Krinu, ivu, Kali, itd. ), a ne svoje roake i prijatelje, kao to to obino biva u Americi. Meutim, apostol Pavle jasno kae da ti "bogovi" u stvari nisu nita (I Kor. 8: 4-5), a sva realna iskustva s ovim "bogovima" izazivaju demoni (I Kor. 10: 20). Koga, dakle, umirui Indusi zapravo vide? Dr Osis i Heraldson smatraju da je poistoveenje bia sa kojima se odigrava susret u mnogome proizvod subjektivne interpretacije zasnovane na religijskim, kulturnim i linim pretpostavkama. Ova procena deluje razumno, i umesna je u mnogim sluajevima. Takoe je verovatno da i u amerikim sluajevima pokojni roaci nisu zaista prisutni kako se to umiruem ini. Sv. Grigorije Dvojeslov kae samo da samrtnik "prepoznaje" ljude, dok se pred pravednikom "Svetitelji s Neba pojavljuju" - to je razlika koja ne ukazuje samo na razliitost iskustava pravednika i obinih grenika u trenutku smrti, ve je takoe direktno povezana sa razliitim stanjima u zagrobnom ivotu jednih i drugih. Svetitelji imaju veliku slobodu da se zauzimaju za ive i pritiu im u pomo, dok umrli grenici, osim u nekim izuzetnim sluajevima, nemaju kontakta sa ivima.Ovu razliku jasno je izloio blaeni Avgustin, latinski otac iz V veka, u traktatu napisanom na molbu svetog Pavlina Nolanskog na temu "staranje za umrle", gde pokuava da uskladi nesumnjivu injenicu da su se sveti, kao muenik Feliks Nolanski, jasno javljali vernicima, dok je isto tako nesumnjiva injenica da se mrtvi, po optem pravilu, ne javljaju ivima.Izloivi pravoslavno uenje zasnovano na Svetom Pismu o tome da se "due umrlih nalaze na takvom mestu, odakle ne vide ono to se dogaa smrtnicima na ovome svetu" (gl. 13), i svoje lino miljenje, da sluajevi tobonjih javljanja umrlih ivima predstavljaju ili "pojavu anela" ili "lane vizije" koje proizvode avoli sa namerom da, na primer, kod ljudi stvore lane predstave o zagrobnom ivotu (gl. 10) - blaeni Avgustin prelazi na razlikovanje izmeu prividnih javljanja umrlih i istinitih javljanja svetaca."Ukoliko due umrlih ne znaju ta ivi rade, kako onda muenici uopte mogu da pruaju pomo ljudima u nevolji? Jer, ne samo putem nevidljivih dobroinstava, nego se Feliks ispovednik javio naoigled mnogih kada su varvari opsedali grad Nolu.Ti se (ep. Pavlin) pobono raduje ovom njegovom javljanju. Mi smo o tome uli ne preko neproverenih glasina, nego od verodostojnih svedoka. Zaista, po Boijoj volji projavljuju se uda koja se razlikuju od obinih pojava ovoga sveta. To to je na Gospod, kad je poeleo, odjednom pretvorio vodu u vino, ne moe nam biti izgovor da ne shvatamo vrednost vode same po sebi. Ovo je redak, jedinstven sluaj ovakvog boanskog delovanja. Isto tako, injenica da je Lazar ustao iz mrtvih ne znai da svaki mrtvac ustaje kad hoe, niti da se pokojnik moe pozvati natrag u ivot od strane nekog ivog, kao to budan moe da probudi zaspalog. Jedno su dogaaji koji su posledica ljudskog delovanja, a drugo oni koji su znaci Boije sile. Neke stvari odvijaju se prirodno, neke udesnim putem, mada Bog jednako prisustvuje u prirodnom toku stvari, kao to priroda ide uporedo s udesnim. Zbog toga ne treba misliti da se bilo ko od umrlih moe meati u poslove ivih samo na osnovu toga to Muenici dolaze da bi nekog iscelili i pomogli mu. Pre treba misliti ovako: Muenici Boijom blagodau pomau ivima na zemlji, a ostali mrtvi nemaju blagodat da se meaju u poslove ivih" ("Staranje za mrtve", gl. 16).I zaista, uzmimo samo jedan primer. Sveti oci iz bliske prolosti, kao starac Amvrosije Optinski, ue da bia sa kojima se opti na spiritistikim seansama nisu due umrlih, nego -demoni, a oni koji su dublje izuavali spiritistike pojave, ukoliko su uopte imali ikakva hrianska merila rasuivanja, dolazili su do istog zakljuka. (Vidi, na primer, Sajmon A. Blekmur, "Spiritizam: injenice i podvale").Shodno tome, ne treba sumnjati da se Svetitelji zaista javljaju pravednicima na samrti, kako je opisano u mnogim itijima svetih. Obinim grenicima, s druge strane, najee se javljaju roaci, prijatelji, ili "bogovi" nalik onima koje umirui oekuje da vidi. Pravu prirodu ovih drugih javljanja teko je odrediti. To svakako nisu prosto halucinacije, nego izgleda da su propratne pojave prilikom umiranja, nekakav znak za samrtnika da upravo ulazi u drugo carstvo u kome zakoni obine materijalne stvarnosti prestaju da vae. Nema niega preterano neobinog u vezi sa ovim iskustvom, koje izgleda istovetno bez obzira na vreme, mesto ili religiju."Susret sa drugima" obino se deava neposredno pred smrt, ali ga ne treba brkati sa drugim susretom koji elimo da opiemo, susretom sa "svetlosnim biem". 3. Svetlosno bieOve susrete dr Mudi opisuje kao "moda najneverovatniji zajedniki element svih kazivanja koja sam prouio, i svakako element koji ima najdublje delovanje na pojedinca" ("ivot posle ivota", str. 45). Veina ljudi opisuje ovo iskustvo kao pojavljivanje svetlosti iji se blesak brzo pojaava, i svi ga doivljavaju kao neku linost ispunjenu toplinom i ljubavlju, prema kojoj umrloga vue neka vrsta magnetne sile. Prepoznavanje ovog bia izgleda da zavisi od religioznih shvatanja pojedinaca - ono samo za sebe nema nikakav prepoznatljiv oblik. Neki ga nazivaju "Hristom", drugi "anelom". ini se da svi shvataju da je ono odnekud poslato da ih vodi. Evo nekih svedoanstava o ovom iskustvu:"uo sam da su lekari rekli da sam mrtav, i tada osetih kao da sam se preturio, u stvari, kao da plovim... Sve je oko mene bilo crno, osim to sam u daljini mogao videti tu svetlost. Bila je to veoma, veoma jarka svetlost, ali u poetku ne mnogo velika. Postajala je sve vea to sam joj se vie pribliavao" (str. 48).Drugi ovek je posle smrti osetio kako uplovljava "u kristalno istu svetlost... Ne moe se opisati, jer na zemlji nema takve svetlosti. Nisam zapravo video nikakvu odreenu linost u toj svetlosti, ali ona ipak ima posebnu individualnost, svakako je ima. To je svetlost savrenog razumevanja i savrene ljubavi" (str. 48)."Bio sam izvan tela, o tome nema sumnje, jer sam mogao videti svoje sopstveno telo tamo na operacionom stolu. Moja dua je izala! Zbog ovoga sam se spoetka veoma loe oseao, ali zatim se pojavila ta zaista jarka svetlost. Najpre je bila neto priguenija, ali se zatim pretvorila u ogroman blesak... U poetku, kada se svetlost pojavila, nisam shvatao ta se deava, ali onda mi je ona postavila pitanje, kao da me je pitala jesam li spreman da umrem" (str. 48).Gotovo uvek ovo svetlosno bie poinje da se obraa tek umrlom (vie putem "prenosa misli" nego izgovorenim reima). Ono to im "govori" je uvek isto. Oni koji su ovo iskustvo doiveli, prenose to kao pitanje: "Jesi li spreman da umre?" ili "ta si uinio u svom ivotu to bi mogao da mi pokae?". Ponekad, u vezi sa ovim biem, umirui vidi neku vrstu "vraanja filma" sa dogaajima iz svog ivota. Svi, meutim, istiu da ovo bie ni na koji nain ne "sudi" njihove ivote ili postupke, ve ih prosto podstie da se zamisle nad svojim ivotom.Dr Osis i Haroldson su takoe zapazili neka iskustva ovakvih susreta u svojim istraivanjima, zabeleivi da je doivljaj svetlosti "tipina odlika posetilaca sa onog sveta", i smatraju, zajedno s dr Mudijem, da je bolje da bia viena ili opaena u ovoj svetlosti nazivaju "svetlosnim konturama" nego da ih smatraju za neka duhovna bia ili boanstva, kako ih esto doivljavaju umirui.Ko su ili ta su ova "svetlosna bia"?Mnogi ova bia nazivaju "anelima", ukazujui na njihove pozitivne odlike: ona su "svetla", puna "ljubavi i razumevanja" i ulivaju ispitanicima pomisao o "odgovornosti" za svoj ivot. Ali, Aneli kakve ih poznaje pravoslavno Hrianstvo mnogo su odreeniji, kako po spoljanjosti tako i po delatnosti, nego ova "svetlosna bia". Da bismo ovo razumeli, i shvatili ta bi ta "svetlosna bia" mogla biti, neophodno je da ovde izloimo pravoslavno hriansko uenje o Anelima, a zatim da posebno ispitamo prirodu anela koji sprovode duu u zagrobni ivot. PRAVOSLAVNO UENjE O ANELIMA Iz rei Samoga Hrista znamo da duu u trenutku smrti susreu aneli: "A kad umre siromah, odnesoe ga Aneli u naruje Avraamovo" (Lk. 16, 22).Takoe iz Jevanelja znamo u kakvom se obliku pojavljuju aneli: "A lice njegovo (Anelovo) bee kao munja, i odelo njegovo belo kao sneg" (Mt. 28, 3); "mladi obuen u belu haljinu" (Mk. 16, 5); "dva oveka u blistavim haljinama" (Lk. 24, 4); "dva Anela u belom" (Jn. 20, 12). Tokom itave hrianske istorije Aneli su se uvek javljali u obliku mladia obuenih u belo. Ikonografska tradicija predstavljanja Anela je takoe kroz vekove bila u skladu s tim i uvek ih je predstavljala kao blistave mladie (esto sa dva krila, koja su naravno samo simvolini detalj, jer se obino prilikom javljanja Anela ne vide). Sedmi vaseljenski sabor je 787. godine doneo odluku da se Aneli mogu izobraavati samo na ovaj nain, u obliju ljudskom. Zapadnjaki "kupidoni" renesanse i potonjih perioda nastali su pod uticajem paganstva i nemaju niega zajednikog s istinskim Anelima.Savremeni rimokatoliki (i protestantski) Zapad veoma se udaljio od biblijskog uenja i ranohrianskog predanja u pogledu predstavljanja Anela, a jo vie u pogledu samog uenja o duhovnim biima. Razumevanje ove greke od sutinskog je znaaja za nas ako elimo da shvatimo kakvo je istinsko pravoslavno uenje o sudbini due posle smrti.Episkop Ignjatije Brjananinov (umro 1867), jedan od velikih Otaca iz bliske prolosti, zapazio je ovu greku i posvetio itav tom svojih sabranih dela izlaganju pravoslavnog uenja o ovom pitanju. Kritikujui gledite izraeno u klasinom rimokatolikom bogoslovskom delu iz 19. veka (Opat Bere "Bogoslovski renik"), Episkop Ignjatije posveuje veliki deo tog toma (str. 185-302) borbi sa savremenom idejom (zasnovanom na Dekartovoj filosofiji) da sve to je van carstva materije pripada carstvu "istog duha". Takva misao u sutini stavlja beskonanog Boga u istu ravan sa raznim konanim duhovima (anelima, demonima, duama umrlih). Ova misao je iroko rasprostranjena naroito u dananje vreme (premda njeni zastupnici i ne vide sve njene posledice) i umnogome objanjava zablude savremenog sveta u pogledu "duhovnih" stvari: veliko interesovanje vlada za sve to ne pripada materijalnom svetu, ali esto se pri tome gotovo i ne pravi razlika izmeu Boanskog, Anelskog, demonskog i onoga to je posledica neobinih ljudskih moi ili uobrazilje.Opat Bere je uio da su Aneli, demoni i due umrlih "isto duhovni"; to znai da oni ne podleu zakonima vremena i prostora i da mi o njihovom "obliku" ili "kretanju" moemo govoriti samo metaforino, poto "oni moraju da se odenu u tanana tela kada im Bog dozvoli da deluju na druga tela" (Ep. Ignjatije, t. III, str. 193-5). ak i jedno inae zaista dobro rimokatoliko delo iz 20. veka, posveeno savremenom spiritizmu, ponavlja ovo pogreno uenje, tvrdei, na primer, da i aneli i demoni "mogu (da bi postali vidljivi ljudima) pozajmiti za svoje telo bilo koju potrebnu materiju iz nie prirode, bilo ive ili neive" (Blekmur "injenice i obmane u spiritizmu").Sami spiritisti i okultisti preuzeli su ove ideje iz moderne filosofije. I jedan takav apologeta natprirodnog hrianstva kakav je C. S. Luis (anglikanac) ispravno kritikuje savremenu "predstavu o Nebesima kao o nekakvom stanju uma", ali izgleda da je i on barem delimino prihvatio moderno shvatanje "da telo, njegovo mesto, kretanje i vreme sada za najvie domete duhovnog ivota kao da i ne postoje" (C. S. Luis, "udesa", Njujork, . 1967). Ovakva gledita su rezultat preterano uproenog shvatanja duhovne realnosti do ega je dolo pod uticajem modernog materijalizma, a usled udaljavanja od istinskog hrianskog uenja i duhovnog iskustva.Da bi se shvatilo pravoslavno uenje o Anelima i drugim duhovima, treba najpre zaboraviti suvie uproenu savremenu dihotomiju izmeu materije i duha: istina je sloenija, i u isto vreme tako jednostavna da e onoga ko je jo sposoban da veruje u nju verovatno mnogi smatrati "naivnim bukvalistom".Episkop Ignjatije pie: "Kada Bog oveku otvori (duhovne) oi, on je u stanju da vidi duhove u njihovom sopstvenom obliku (str. 227). Isto tako, "iz Svetog Pisma je potpuno jasno da dua ovekova ima oblik oveka u njegovom telu, kao i drugi stvoreni duhovi" (str. 233). On citira mnogobrojne svetootake tekstove da bi ovo dokazao. Obratimo se sada i mi svetootakom uenju.Sv. Vasilije Veliki u knjizi o Svetom Duhu tvrdi da "u nebeskim Silama njihovu prirodu ini vazduasti duh, ako se moe tako rei, ili nevetastveni oganj (nematerijalni). Zato su one ograniene mestom i postaju vidljive, javljajui se svetima u obliju svojih sopstvenih tela". Opet, "mi verujemo da se svaka (od nebeskih Sila) nalazi na odreenom mestu. Jer Aneo koji se pojavio pred Kornilijem nije bio u isto vreme i sa Filipom (Dela Ap. 10, 3; 8, 26); i Aneo koji je razgovarao sa Zaharijem blizu "oltara kadionog" (Lk. 1, 11) nije se u isto vreme nalazio i na svom mestu na Nebesima (gl. 16, 23, t. II, str. 608, 602).Slino ui i sveti Grigorije Bogoslov: "Drugostepene, posle Trojice, svetlosti, koje imaju carsku slavu, jesu blistavi, nevidivi Aneli. Oni se slobodno kreu oko Prestola, jer su hitropokretni umovi, oganj i boanski duhovi koji se hitro kreu kroz vazduh" (Beseda 6 "O umnim biima").Tako su Aneli, iako su "duhovi" i "plamen ognjeni" (Ps. 103, 5; Jevr. 1, 7), te prebivaju u oblasti gde zemaljski zakoni vremena i prostora ne vae, ipak ogranieni vremenom i prostorom i dejstvuju na tako "materijalan" nain (ako tako smemo rei) da neki Oci bez kolebanja govore o "vazduastim (eterinim) telima Anela.Prepodobni Jovan Damaskin, sumirajui u 8. veku uenje sv. Otaca, svojih prethodnika, kae: "Aneo je bie obdareno umom, uvek u pokretu, koje poseduje slobodnu volju i slui Bogu, bestelesno, po blagodati, dobivi kao svoju prirodu besmrtnost, a tome biu oblik i svojstva zna samo Sazdatelj. Bestelesnima i nevetastvenima se Aneli nazivaju u poreenju sa nama, jer se u poreenju sa Bogom, koji je Jedini Neuporediv, oni pokazuju i grubi i vetastveni, budui da je samo Boanstvo odista nevetasveno i bestelesno". I dalje on kae: "Oni su opisivi, jer kada se nalaze na Nebesima, tada nisu na zemlji, a kada ih Bog poalje na zemlju, oni ne ostaju na Nebesima - ali oni nisu ogranieni zidovima i vratima niti rezama i peatima, jer za njih zakoni prirode nisu prepreka. Slobodni od Zakona prirode su zato to se onima koji su dostojni i kojima Bog hoe da se oni pokau, Aneli ne pokazuju onakvi kakvi zaista jesu, nego u onom izmenjenom obliju u kome ih ljudi mogu videti" ("Tano izloenje pravoslavne vere", II, 3).Govorei da se Aneli javljaju "ne onakvi kakvi zaista jesu" prepodobni Jovan Damaskin svakako ne protivrei svetom Vasiliju Velikom koji ui da se aneli pojavljuju "u obliju svojih sopstvenih tela". Oba iskaza su tana, to se moe videti iz brojnih opisa javljanja Anela u Starom Zavetu. Tako je arhanel Rafail bio nekoliko nedelja saputnik Toviji i niko uopte nije posumnjao da on nije ovek. A kada se na kraju Arhanel razotkrio, rekao im je "Sve ove dane bio sam vidljiv za vas; no nisam ni jeo ni pio - to vam se samo priinjavalo" (Tovija 12, 19). Tri Anela koja su se javila Avraamu, takoe su izgledala kao ljudi i inilo se da jedu (Post. 18 i 19 gl. ). Na slian nain sveti Kiril Jerusalimski u svojim "Katihetskim besedama" pouava nas u vezi sa Anelom koji se javio proroku Danilu: "Videvi anela Gavrila, Danilo se prestravi i pade niice, i premda bee prorok, ne osmeli se da mu odgovori dok aneo ne uze na sebe oblije sina oveijeg" ("Katihetske besede" IX, 1), Ipak, u knjizi Danilovoj (gl. 10) itamo da je i prilikom prvog zaslepljujueg pojavljivanja Aneo imao ljudsko oblije, ali tako blistavo ("lice mu je bilo poput munje; oi - kao dva jarka plamena; ruke i noge - kao blistava bronza") da je to bilo neizdrivo za ljudske oi. Dakle, Aneo je po spoljanjem izgledu isti kao i ovek, ali poto njegovo "telo" nije materijalno, i sam pogled na njegovu ognjeno-blistavu pojavu moe da prenerazi bilo kog u jo uvek telu prebivajueg oveka. Zato javljanja Anela nuno moraju biti prilagoena ljudima koji ih posmatraju tako to e se pokazati manje blistavim i zastraujuim nego to zaista jesu.to se tie oveije due, blaeni Avgustin ui da kada dua naputa telo "sam ovek koji se nalazi u tom stanju, vidi sebe, iako samo u duhu, a ne u telu, toliko slino svome sopstvenom telu, da on uopte ne moe da primeti bilo kakvu razliku" ("Grad Boiji", knj. XXI, 10). Ova istina je nebrojeno puta potvrena i kroz lina iskustva hiljada ljudi vraenih iz smrti u ivot u ovo nae vreme.No, kada govorimo o "telima" Anela i drugih duhova, moramo paziti da im ne pripiemo ma kakve grube materijalne karakteristike. U svakom sluaju, kao to ui prepodobni Jovan Damaskin, "ovom biu oblik i svojstva zna samo Sazdatelj". Na zapadu je bla. Avgustin pisao da je potpuno svejedno da li kaemo "vazduasta tela" demona i drugih duhova, ili ih nazivamo "bestelesnim" ("Grad Boiji", XXI, 10).Sam episkop Ignjatije je moda bio previe zainteresovan da objasni anelska "tela" na osnovu naunih saznanja 19. veka u oblasti gasova. To je izazvalo mali spor izmeu njega i ep, Teofana Zatvornika, koji je smatrao neophodnim da naglasi prostu, nesloenu prirodu duhova (oni se, naravno, ne sastoje od molekula hemijskih elemenata kao to je sluaj sa gasovima). Ipak, u osnovnom pitanju, postojanju "tanane navlake" koje poseduju svi duhovi, on se slagao sa episkopom Ignjatijem (vidi o. Georgije Florovski "Putevi ruskog bogoslovlja", str. 394-5). Moda je slino nerazumevanje u pitanjima drugostepene vanosti ili u isto terminolokim pitanjima dovelo u 5. veku na Zapadu do otpora slinom uenju latinskog oca, svetog Fausta Lerinskog koji je takoe zastupao shvatanje o relativnoj "materijalnosti" due, zasnovano na uenju Istonih Otaca.Ako prava svojstva Anelske prirode zna jedino Bog, delovanje Anela (bar u ovome svetu) moe svako razumeti, jer o tome postoji mnotvo svedoanstava, kako u Svetom Pismu i svetootakoj literaturi, tako i u itijima Svetih. Da bismo u potpunosti razumeli vienja duhovnih bia koja doivljavaju umirui ljudi, mi moramo naroito znati kako se javljaju pali aneli (demoni). Pravi Aneli se uvek javljaju u svom istinskom obliju (samo ne tako zaslepljujuem kao to u stvari jeste) i deluju samo da bi ispunili volju i zapovesti Boije. Pali aneli, iako se ponekad javljaju u svom pravom obliju (sv. Serafim Sarovski ih na osnovu sopstvenog iskustva opisuje kao "odvratne"), ipak obino uzimaju druga oblija i tvore mnoga "udesa" vlau koju dobijaju potinjavajui se "knezu koji gospodari u vazduhu" (Ef. 2, 2). Njihovo mesto boravka je - vazduh, a osnovni zadatak da iskuavaju ili zastrauju ljude, povlaei ih za sobom u propast. Hriani se upravo protiv njih bore: "Naa borba nije protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava i vlasti gospodara tame ovog sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju" (Ef. 6, 12).U malo poznatom delu "Demonsko proricanje", koje je napisao kao odgovor na molbu da objasni neka od mnogobrojnih demonskih javljanja u drevnom paganskom svetu on daje dobar opti pogled na delovanje demona: "Priroda demona je takva da oni ulima opaanja svojstvenim vazduastim telima umnogome prevazilaze ula opaanja zemaljskih tela. Takoe i u pogledu brzine, zahvaljujui izuzetnoj pokretljivosti njihovih vazduastih tela, oni su neuporedivo hitriji ne samo od ljudi i ivotinja, nego i od ptica. Obdareni ovim dvema sposobnostima koje su karakteristine za vazduasta tela, tj. Prefinjenim opaanjem i brzinom kretanja, oni predskazuju i najavljuju mnoge stvari o kojima su saznali mnogo ranije. A to kod ljudi izaziva divljenje, jer je njihovo zemaljsko opaanje mnogo sporije. Uz to, demoni su tokom svog dugog ivljenja u mnogim stvarima stekli bogato iskustvo, koje ljudi u svom kratkom ivotu ne mogu zadobiti. Uz pomo ovih sposobnosti, koje su svojstvene prirodi vazduastih tela, demoni ne samo da predskazuju mnoge dogaaje, nego i ine mnoga "udesa" ("Demonsko proricanje" gl. 3).Mnoga demonska "udesa" i javljanja opisana su u dugakoj besedi svetoga Antonija Velikog koju je sv. Atanasije ukljuio u njegovo itije. Tu se jo spominju i "lagana tela" demona (gl. 11). itije sv. Kiprijana, biveg maga, takoe sadri mnogobrojne opise demonskih "udesa" i transformacija o kojima su kazivali neposredni uesnici tih dogaaja.Klasian opis demonskog delovanja dat je u sedmoj i osmoj besedi svetoga Jovana Kasijana, velikog galskog Oca 5. veka, koji je prvi predao Zapadu puno uenje istonog monatva. Sv. Kasijan pie: "Ovo vazduno prostranstvo izmeu zemlje i Nebesa prepuno je zlih duhova koji lete po njemu, irei nered sa pakosnim ciljem, ali radi nae koristi Boanski Promisao ih je sakrio i udaljio od naih pogleda. U suprotnom, zbog straha od njihovih napada ili jezivih oblika u koje mogu da se preinae i pretvore kad god to zaele, ljudi bi premrli od nepodnosivog uasa..."A da neistim duhovima upravljaju jo monije zle sile, pored onih svedoanstava iz Svetog Pisma koje nalazimo u Jevanelju kada Gospod odgovara na klevete fariseja: "A ako ja pomou Veelzevula izgonim demone..." (Mt. 12, 27), ue nas i vienja i bogato iskustvo svetih ljudi."Kada je jedan od nae brae putovao kroz ovu pustinju, naiao je na jednu peinu. Poto je ve pala no, i hteo je da u njoj proita veernje molitve. Dok je on po obiaju pevao psalme, ve bee prola pono. Okonavi molitveno pravilo, on lee da bi odmorio izmoreno telo, i odjednom ugleda nebrojeno mnotvo demona koji su se okupljali dolazei sa svih strana; oni su prolazili u beskonanoj povorci, idui jedni ispred, a drugi iza svog stareine. Najzad doe njihov knez koji je bio i vei i stranijeg izgleda od drugih demona. Poto mu postavie presto, on sede na uzvieno sudijsko mesto i poe paljivo da ispituje delovanje svakog demona ponaosob. One koji bi rekli da jo nisu uspeli da navedu svoje protivnike u iskuenje on bi ih, uz pogrde i psovke, odgonio od sebe kao lene i nemarne, besno viui na njih da su toliko truda i vremena utraili nizata. A one koji bi rekli da su uspeli da navedu svog protivnika u iskuenje, on bi otputao s velikim pohvalama, uz burno klicanje i odobravanje svih, kao najhrabrije ratnike koji treba svima da slue za primer. Onda istupi jedan demon, najgori od svih, i saopti sa zluradou, kao o blistavoj pobedi, vest da je najzad, nakon petnaest godina neprekidnog iskuavanja, savladao jednog uvenog monaha (ije ime je rekao) i ove noi ga naveo na blud... Na to se svi demoni silno obradovae, a on otide, obasut od svog kneza najviim pohvalama i slovopojima. Sa prvim zracima sunca sve ovo mnotvo demona ieze pred njegovim oima". Kasnije je brat koji je posmatrao ovaj prizor saznao da je izvetaj o palom monahu bio taan. ("Razgovori", gl. 8, 12, 16).Slina iskustva pravoslavni hriani su imali sve do ovog stolea. To svakako nisu ni snovi ni vizije, nego iskustva doivljena u budnom stanju, susret sa demonima u njihovom stvarnom obliju; naravno ovo tek nakon to su toj osobi prethodno otvorene duhovne oi da vidi bia koja su inae za ljudske oi nevidiva.Sve doskora, moda, samo nekoliko "staromodnih" ili "naivnih" pravoslavnih hriana moglo bi da poveruje da su ova svedoanstva "iva istina", a ak i sada neki pravoslavni hriani teko mogu da ih prihvate - toliki je uticaj izvrilo moderno verovanje da su Aneli i demoni "isti duhovi" koji ne delaju na tako "vidiv" nain. Tek poto se demonska aktivnost poslednjih godina izuzetno pojaala, ova kazivanja ponovo su poela da ljudima izgledaju, ako nita drugo, ono bar - verovatna. Sada su takoe i brojna "posmrtna" iskustva mnogim obinim ljudima koji nisu imali dodira sa okultnim problemima otvorila oblast nevidive stvarnosti. Zato je postala neophodna potreba sadanjeg vremena da se jasno i istinito objasni ova (nevidiva) oblast i bia koja ih nastanjuju. A, takvo objanjenje moe pruiti samo pravoslavno Hrianstvo, koje je sve do sada sauvalo izvorno hriansko uenje.Pogledajmo sada podrobnije kako se Aneli (i demoni) pojavljuju u trenutku smrti.JAVLjANjE ANELA I DEMONA U TRENUTKU SMRTI U trenutku smrti samrtniku obino dolaze dva anela. Evo kako ih opisuje autor knjige "Mnogima neverovatan, ali istinit dogaaj": "Tek to je ona (stara negovateljica), izgovorila ove rei ("Nek mu je veni pokoj u Carstvu Nebeskom"), kad se pored mene pojavie dva Anela.Po neemu ja u jednom od njih prepoznah svog Anela-uvara, dok mi drugi bee nepoznat" (str. 22) (Kasnije mu je jedan blagoestivi putnik-bogomoljac objasnio da je to bio "Aneo-susretnik". Sveta Teodora, iji je put posle smrti kroz vazduna mitarstva opisan u itiju svetoga Vasilija Novog (X vek, 26. mart) kazuje: "Kada bejah na izmaku snage, ugledah dva blistava Anela Boija nalik na divne mladie neopisive lepote. Njihova lica behu sjajnija od sunca, pogled prepun ljubavi, kose im behu bele kao sneg, a oko njihovih glava se lio zlatan sjaj; odede im behu poput munje i na grudima noahu zlatne pojaseve sloene u obliku krsta".Galski episkop iz VI veka, sv. Salvije, ovako opisuje svoj doivljaj smrti: "Kada se pre etiri dana moja kelija zatresla i vi mene videli kako leim mrtav, tada su me dva anela odnela na sam vrh Nebesa" (sv. Grigorije Turonski "Istorija Franaka" VII, 1).Ovi Aneli imaju dunost da prate duu umrlog na njenom putu u zagrobni ivot. U njihovom izgledu i postupcima nema nieg neodreenog: oni imaju ljudsko oblije i odmah po smrti prihvate "tanano telo" due i uznose je navie. "Svetli Aneli odmah uzee moju duu u svoje ruke (sv. Teodora); "Uzevi me pod ruke, Aneli me iznesoe pravo kroz zid bolnike zgrade... ("Neverovatan dogaaj..."); sv. Salvija su "uznela dva anela". Moglo bi se navesti jo slinih primera.Zato se za "svetlosno bie" iz savremenih sluajeva, koje zapodeva razgovor s duom (a nema oblije i nikuda ne bodi duu) i pokazuje joj "obrnuti film" njenog dotadanjeg ivota, ne moe tvrditi da je to Aneo koji prati duu u zagrobni ivot. Zaista, nije Aneo svako bie koje se predstavlja kao Aneo, jer se "i sam satana prikazuje kao Aneo svetlosti" (II Kor. 11, 14). Zato se za bia koja nemaju ak ni izgled Anela moe sa sigurnou rei da nisu Aneli. Izgleda da u savremenim "posmrtnim" iskustvima, iz razloga koje emo kasnije pokuati da objasnimo, nema nesumnjivih susreta sa Anelima.Nije li onda mogue da je "svetlosno bie" zapravo demon koji se maskirao u bezoblinog "Anela svetlosti" da bi zaveo umirueg, u trenutku kada njegova dua naputa telo? Dr Mudi ("ivot posle ivota", "Razmiljanja"), i drugi istraivai, ali samo zato da bi odbacili to kao mogunost, njegova pojava ima navodno "pozitivan" uticaj na samrtnika. Naravno, ovi istraivai imaju krajnje naivna shvatanja zla. Dr Mudi misli da bi "satana verovatno naredio svojim slugama da idu putem mrnje i razaranja" ("ivot posle ivota", str. 108), pokazujui na taj nain potpuno nepoznavanje hrianske literature koja opisuje pravu prirodu demonskog delovanja koje se rtvama uvek podmee kao neto "dobro". Kakvo je pravoslavno uenje o demonskim iskuenjima u asu smrti?Sveti Vasilije Veliki u svom tumaenju psalma "Sauvaj me od svih koji me gone i izbavi me, da mi neprijatelj ne iupa duu kao lav" (Ps. 7, 1-2) daje ovo objanjenje:"Mislim da sjajne Boije podvinike, koji su se celoga ivota junaki borili protiv nevidljivih neprijatelja i izmakli svim njihovim gonjenjima, na kraju ivota knez ovoga sveta preispituje i istrauje da bipronaao na njima rane zadobijene u borbi ili kakav drugi oiljak od greha, eda bi ih zarobio. Ali, ako se pokau bez rana i oiljaka greha, njih e Hristos kao nepobeene i slobodne uvesti u Raj. Zato se Prorok moli i za ovaj i za budui ivot. Ovde kae: "Sauvaj me od svih koji me gone", a tamo u vreme suenja: "i izbavi me da mi neprijatelj ne iupa duu kao lav". A ovo moe saznati od samog Gospoda, koji pred svoje stradanje kae: "jer dolazi knez ovoga sveta, i u meni nema nita" (Jn. 14, 30) (Sv. Vasilije Veliki "Omilije na psalme").Zaista, ne podleu demonskom ispitivanju u asu smrti samo hrianski podvinici. Sveti Jovan Zlatousti u "Besedama na jevanelistu Mateja" slikovito opisuje ta se zbiva sa obinim grenicima u vreme smrti: "Zato e uti mnoga kazivanja o uasima i stranim javljanjima iji je i sam izgled nepodnosiv za samrtnike, zbog ega se oni grevito tresu u postelji na kojoj lee i unezvereno gledaju okupljene ljude; tada dua nije voljna da napusti telo, i upinje se da ostane u njemu, uasnuta vienjem dolazeih Anela. Jer, ako nas od pogleda na strane ljude podilazi jeza, kako li je tek teko gledati stroge Anele i neumolive sile koje dolaze da odvedu duu, odvojivi je od tela. Tada e ona silno ridati, ali uzalud" (Beseda 53).Pravoslavna itija Svetih puna su kazivanja o slinim demonskim prizorima u momentu smrti koja obino imaju za cilj da preplae umirueg i navedu ga da oajava za svoje spasenje.Na primer, sveti Grigorije Dvojeslov u svojim "Razgovorima" govori o jednom bogatau koji je robovao mnogim strastima: "Kratko vreme pred svoju smrt, on ugleda odvratne duhove koji stajahu pored njega okrutno mu pretei da e ga odvui u dubine ada. Sva rodbina, plaui i uzdiui, skupila se oko njega. Mada oni nisu mogli da vide zle duhove i njihove strane napade, oni su na osnovu rei samog bolesnika, kao i po tome kako je sav prebledeo i drhtao celim telom, mogli zakljuiti da su zli duhovi bili tu prisutni. U samrtnom strahu pred ovim uasnim prizorom, on se u postelji stalno prevrtao s jedne na drugu stranu... I onda, skoro potpuno iscrpljen, onemoao i bez nade na ma kakvo olakanje, zavapi: "Dajte mi vremena do jutra! Priekajte makar do ujutru!", i tu mu se ivot prekide" (IV, 40). Sveti Grigorije navodi i druge sline sluajeve, a to ini i Beda u svojoj "Istoriji Engleske crkve i naroda" (knj. V, gl. 13, 15).ak i u Americi u XIX veku ovakvi sluajevi nisu bili retkost. U nedavno tampanoj antologiji nalaze se brojni primeri predsmrtnih vienja neraskajanih grenika, svi iz XIX veka, sa ovakvim naslovima: "U plamenu sam, izbavite me!", "O, spasite me! Oni me vuku dole!", "Odlazim u ad!", "avo dolazi da odvue moju duu u ad!" (Don Mejers, "Glasovi sa granice venosti").Dr Mudi, meutim, tako neto ne saoptava. U stvari, sva iskustva umiruih u njegovoj knjizi su prijatna (osim znaajnog izuzetka u sluaju samoubica), bilo da su oni hriani ili nehriani, poboni ili nepoboni. S druge strane, dr Osis i Haraldson su u svojim istraivanjima utvrdili neto to se ne razlikuje mnogo od gore navedenih stranih iskustava.Ovi naunici su, istraujui amerike sluajeve, pronali isto to i dr Mudi: javljanje onostranih posetilaca prihvata se kao neto pozitivno, umirui se ne boji smrti, iskustvo je prijatno i izaziva spokojstvo ili ushienje i esto dovodi do prestanka bolova pred smrt.Meutim, prilikom prouavanja sluajeva iz Indije, od onih bolesnika koji su imali neka vienja, treina je oseala strah, potitenost i nespokojstvo usled susreta sa "jamdutima" (induski vesnici smrti) ili drugim biima. Ovi Indusi opirali su se susretu s vesnicima onostranog ili su pokuavali da ih izbegnu. Tako, jedan induski verouitelj je na samrti govorio: "Neko stoji tamo sa zaprenim kolima - to mora da je 'jamdut'. Sigurno e odvesti nekoga sa sobom. On preti da hoe mene da uzme! Molim vas, drite me. Neu da idem". Bolovi su se pojaali, i on ubrzo izdahnu ("U asu smrti", str. 90). Jedan umirui Indus iznenada poe da govori: "Evo, dolazi jamdut' da me odvede. Skinite me sa postelje da me 'jamdut' ne bi pronaao". Pokazivao je rukom negde napolje i navie: "Eno ga". Bolnika soba se nalazila u prizemlju. Napolju, uz zid bolnice nalazilo se veliko drvo na ijim granama je sedelo veliko jato vrana.U isto vreme kad je bolesnik imao to vienje, sve vrane odjednom, kao da je neko opalio iz puke, prhnue, i uz silno kretanje odletee sa drveta. Svi smo bili iznenaeni ovim dogaajem, i istrasmo kroz otvorena vrata napolje iz sobe, ali ne naosmo nita to je moglo uznemiriti vrane. Vrane su obino bile vrlo mirne, tako da nam se svima urezalo u pamenje to to su one uz veliku buku odletele ba u trenutku kada je bolesnik imao vienje. Kao da su i one doivele neto strano. Bolesnik je odmah pao u komu, i kroz nekoliko minuta izdahnuo" (str. 41-2). Neki "jamduti" imaju jeziv izgled i izazivaju jo vei strah kod umiruih.To je najizrazitija razlika izmeu amerikog i indijskog iskustva umiranja u ovoj knjizi dr Osisa i Haraldsona, ali autori ne nalaze objanjenje za tu razliku. Prirodno se namee pitanje: zato u savremenim amerikim iskustvima potpuno odsustvuje jedan element -strah izazvan uasnim onostranim vienjima - koji je zajedniki i za hriansko iskustvo u prolosti, i za savremena iskustva u Indiji?Nama nije neophodno da tano odredimo prirodu javljanja koja se ukazuju umiruima da bismo shvatili da ona u odreenoj meri, kao to smo videli, zavise od toga ta umirui oekuje ili je pripremljen da vidi. Zato su hriani prolih vremena, koji su imali ivu veru u postojanje ada, mueni griom savesti na kraju ivota, esto pred samu smrt viali demone.Savremeni Indusi, koji su svakako "primitivniji" od Amerikanaca u svojim verovanjima i shvatanjima, esto vide bia koja odgovaraju njihovim jo uvek veoma realnim strahovima u pogledu zagrobnog ivota, dok savremeni "prosveeni" Amerikanci imaju vienja u skladu sa svojim "ugodnim" nainom ivota i verovanjima, koja, uopte uzev, ne ukljuuju neki realan strah od pakla niti svest o postojanju demona.U stvari, demoni podmeu takva iskuenja koja su u saglasnosti sa duhovnim stanjem ili oekivanjima iskuavanog. Onima koji se boje ada, demoni se mogu pojaviti u uasnom obliku, kako bi umiruega bacili u oajanje, a onima pak koji ne veruju da ad postoji (ili protestantima koji veruju da su pouzdano "spaseni", pa se ne moraju plaiti ada), demoni prirodno podmeu drukija iskuenja koja ne pokazuju tako jasno njihove zle namere. No ak i hrianskom podviniku, koji se ve dosta napatio demoni se mogu javiti ne sa ciljem da ga uplae, nego da ga prevare.Dobar primer za to je demonsko iskuenje koje je u trenucima smrti pretrpela sveta Mavra, muenica iz III veka. Poto je devet dana bila raspeta na krstu sa svojim muem, svetim muenom Timotejem, avo je pokuao da je sablazni. U itiju ovih Svetih zabeleeno je kako je sama muenica Mavra priala o ovim iskuenjima svome muu i sauesniku u stradanjima:"Preni se, brate moj, i odagnaj od sebe san! Strai i razumi ta ja videh: kao u ushienju videh gde preda mnom. stoji neki ovek; on je u ruci imao au punu mleka i meda, i ree mi: Uzmi ovo i popij. No ja ga upitah: Ko si ti? On mi odgovori: Ja sam Aneo Boiji. Onda mu ja rekoh: Pomolimo se Bogu. I on mi ree: Ja se saalih na tebe i dooh, jer videh da si gladna i edna, poto od ovog trenutka nisi nita okusila. Ja ga opet upitah: Ko te pobudi da mi ukae panju koja mi nije potrebna? I ta je tebi stalo do moga trpljenja i poenja? Zar ti ne zna da Bog onima koji Mu se mole, daje i ono to je nemogue? Rekavi to, ja se stadoh moliti. I dok se molih, ja videh gde ovek sa aom okrenu od mene lice svoje na zapad. I ja odmah shvatih da je to avolsko privienje koje hoe da nas i na krstu iskua. I nestade privienja. Zatim mi prie neki drugi ovek, i uini mi se da me odvede na reku kojom tee mleko i med, i ree mi: Pij! A ja odgovorih: Ve ti rekoh da neu piti ni vode niti ikakvo drugo zemaljsko pie, dok ne ispijem au smrti za Hrista, Gospoda mog, koju e On sam rastvoriti spasenjem i besmrem venog ivota. Kada ovo govorih, onaj ovek pijae iz reke, i odjednom ieze i on i reka s njim".O treem javljanju koje je imala sveta Mavra, javljanju pravog Anela, govoriemo kasnije u ovoj knjizi. No i iz ve reenog jasno je kakvu opreznost treba istinski hrianin da ispoljava prema "otkrovenjima" koja dobija u trenutku smrti.Dakle, as smrti zaista je vreme demonskih iskuenja. Zbog toga, "duhovna iskustva" ljudi u tim momentima imaju (ak i kada izgleda da se ona zbivaju "posle" smrti - o emu emo kasnije jo govoriti) treba da budu podvrguta proveri na osnovu istih merila hrianskog uenja kao i sva druga "duhovna iskustva". Isto tako, i "duhove" koji se susreu u to vreme treba podvri svestranoj proveri koju apostol Jovan izraava reima: "Ispitujte duhove, da li su od Boga, jer mnogi lani proroci izioe u svet" (II Jn. 4, 1). Iskustva spiritizmaNeki kritiari savremenih "posmrtnih iskustava ve su ukazali na slinost koja postoji izmeu "svetlosnih bia" i "duhova-vodia" i "duhova-prijatelja" medijumskog spiritizma. Razmotrimo zato ukratko onaj deo spiritistikog uenja gde se govori o "svetlosnim biima" i njihovim porukama. Jedno klasino delo iz oblasti spiritizma (J. Artur Hil, "Istorija, pojave i uenje", Njujork 1919), ukazuje na injenicu da je "spiritistiko uenje uvek ili skoro uvek u saglasju sa visokim moralnim normama; u stvarima vere, ono je uvek teistiko, uvek smerno, ali bez mnogo interesovanja za takve intelektualne istananosti koje su zanimale episkope na crkvenim saborima". Zatim se u knjizi navodi da je ljubav "klju" i "sredinja doktrina" spiritistikog uenja (str. 283); da duhovi daruju "predivno znanje" spiritistima, zbog ega ovi preduzimaju misionarsko delo irenja znanja o tome da ivot posle smrti zaista postoji ; da "savreniji duhovi prevazilaze "ogranienja" linosnog i postaju vie "uticaji" nego linosti, sve vie se ispunjavajui "svetlou" (str. 300-1). Zaista, spiritisti u svojim himnama bukvalno prizivaju "svetlosna bia":"Sveti svetenici svetlostiod smrtnih pogleda naih skrivenipoaljite svoje vesnike svetlostida nam otvore unutarnji vid..."Ovo je sasvim dovoljno da postanemo krajnje sumnjiavi prema "svetlosnim biima" koja se sada javljaju ljudima, naalost, potpuno nesvesnim prave prirode demonskog delovanja i njihove izuzetne lukavosti. Nae podozrenje se jo vie pojaava kada od dr Mudija ujemo kako neki ljudi to bie opisuju kao "zabavnu linost" sa "smislom za humor" koja umiruem prua "dobar provod" i "razonodu" ("ivot posle ivota", str. 49, 51). Takvo bie, sa svojom porukom o "ljubavi i razumevanju" izuzetno je nalik trivijalnim i esto "dobroudnim" "duhovima" koji se javljaju na seansama, a koji su, van svake sumnje - demoni (u sluajevima da seansa nije tek obina prevara).Ova injenica je navela neke autore da sva "posmrtna" iskustva odbace kao demonsku obmanu. U jednoj knjizi, koju su napisali evangelistiki protestanti, kae se da "se javljaju nove i nepoznate opasnosti u vezi sa tom obmanom o ivotu posle smrti. Mislimo da ak i nejasno i neodreeno verovanje u izvetaje o ovakvim iskustvima moe naneti ozbiljnu tetu ljudima koji veruju u Bibliju. Mnogi iskreni hriani ve su kao zdravo za gotovo uzeli da "svetlosno bie" nije niko drugi do Isus Hristos, i oni, naalost, vrlo lako mogu biti prevareni" (Don Veldon i Zola Levit, "Ima li ivota posle smrti").Pored toga to ukazuju na nesumnjivu injenicu da se odreeni broj istraivaa "posmrtnih" iskustava zanima i za okultizam i ak ima odreene veze sa medijumima, autori takoe u potvrdu svog stava navode neke upeatljiv paralele izmeu savremenih "posmrtnih" iskustava iskustava medijuma i okultista iz bliske prolosti.U ovim zapaanjima svakako ima dosta istine. Naalost, bez punoe hrianskog uenja o ivotu posle smrti, ak i najdobronamjerniji "u Bibliju verujui" ljudi zastranjuju, te zajedno sa iskustvima koja mogu biti proizvod demonskih iskuenja odbacuju i istinska posmrtna iskustva due. Kao to emo videti, takvi ljudi su i sami prijemivi za neistinita, obmaniva "posmrtna" iskustva.Dr Osis i Heraldson, koji su i sami imali "neposredno iskustvo optenja sa medijumima" zapaaju postojanje odreenih slinosti meu posmrtnim i spiritistikim iskustvima. Ipak, oni ukazuju na bitnu, oiglednu razliku meu njima: "Umesto da nastave da vode svetski nain ivota (to opisuju medijumi), ljudi vraeni iz smrti radije otpoinju da ive i da delaju na sasvim nov nain" ("U asu smrti").U stvari, oblast "posmrtnog" iskustva izgleda da je u potpunosti razliita od oblasti obinog spiritizma i medijumstva. No, to je jo uvek oblast u kojoj su demonske obmane i sugestije ne samo mogue, nego ih i svakako treba oekivati, pogotovo u ove posljednje dane u kojima mi ivimo. Svedoci smo sve novijih i prepredenijih duhovnih iskuenja ak i "velikih znakova i udesa, da bi prevarili, ako je mogue, i izabrane" (Mt. 24, 24).Zato treba da budemo veoma oprezni prema "svetlosnim biima" koja se izgleda pojavljuju u trenutku smrti. Ona veoma podseaju na demone koji se preruavaju u "Anele svetlosti" kako bi prevarili ne samo umirueg, nego i one kojima e on kasnije, ako bude vraen u ivot - a sa takvom mogunou su demoni vrlo dobro upoznati - priati svoj doivljaj.U svakom sluaju, mi treba o ovim i drugim "posmrtnim" pojavama da prosuujemo na osnovu uenja koje proistie iz njih, bilo da to uenje iznosi neko "duhovno bie" koje se pojavljuje u momentu smrti, ili se ono prosto podrazumeva i moe se izvesti iz tih pojava. Na ovo emo se vratiti poto prouimo same te pojave.Neki ljudi koji su "umrli" pa bili vraeni u ivot -obino oni koji su ve bili, ili su postali veoma "poboni" - identifikovali su "svetlosno bie" ne kao Anela, nego kao nevidljivo "prisustvo" samoga Hrista. Kod ovih ljudi ovo iskustvo je povezano sa jo jednom pojavom koja je za pravoslavne hriane moda, na prvi pogled, i najzagonetnija u savremenim "posmrtnim" iskustvima, a to je - vienje "Raja".VIENjA "NEBESA" U "ivotu posle ivota" dr Mudi napominje da ljudi koje je on ispitivao nisu, po svemu sudei, doiveli nita nalik na "mitoloku predstavu zagrobnog ivota", i da ak izraavaju nevericu prema uobiajenom vienju raja i pakla, kao i itavom "modelu nagrade-kazne u buduem ivotu" (str. 70).U "Razmiljanjima o "ivotu posle ivota", meutim, on istie da su se u njegovim poslednjim ispitivanjima pojavila mnogobrojna posmrtna iskustva "drugih sfera postojanja, koja bi se mogla nazvati "rajskim" (str. 15). Jedan ovek naao se u "seoskom predelu s potocima, travom i drveem, brdima" (str. 16); jedna ena bila je na isto tako "prekrasnom mestu", a "u daljini... videla sam grad. Tamo su stajale zgrade, zasebne kue. One su bile svetle i blistave. Ljudi su tamo bili sreni. Bilo je bistre, svetlucave vode, fontana... grad svetlosti - mislim da bi ga tako mogla nazvati" (str. 17).U stvari, kako se moe videti iz niza novih knjiga, ovo iskustvo predstavlja neto sasvim uobiajeno. Ve spomenuti protestantski autori veruju da je ovo iskustvo - u krajnjoj meri tamo gde je scenografija tipino biblijska - hriansko, i da ga zato treba razlikovati od mnotva drugih "posmrtnih" iskustava koja su, po njihovom uverenju, demonske obmane. "Ljudi koji ne veruju, oigledno, doivljavaju lano iskustvo ove vrste, kakva se u Bibliji pripisuju upravo dejstvu Satane, dok vernici doivljavaju doktrinarno ispravne doivljaje, koji mogu da proiziu direktno iz Pisma" (Levit i Veldon, "Ima li ivota posle smrti?", str. 16). Da li je ovo zaista istina, ili su iskustva vernika i nevernika u stvari mnogo blia nego to se to autorima ini?Iskustvo koje ovi pisci citiraju kao autentino "hriansko" jeste doivljaj Beti Malc, objavljeno u knjizi koja opisuje njeno 28-mo minutno "vantelesno" iskustvo tokom "klinike smrti". Poto je umrla, odmah se nala "na divnom zelenom bregu uz koji se pela... Koraala sam po travi, najjarkije zelene boje koju sam ikad videla". Pratila ju je jo jedna prilika "visoka, muka prilika u irokoj odei. Upitala sam se da li je to Aneo... Dok smo zajedno ili, nisam videla sunce, a svetlost je bila svuda unaokolo. S leve strane, raznobojno cvee u cvatu, drvee, grmlje... Doli smo do velianstvenog srebrnog zdanja. Izgledalo je kao dvorac, ali bez kula. Dok smo se pribliavali, ula sam glasove. Bili su melodini, harmonini, slivali se u hor, i ja sam ula re "Isus"... Aneo je koraknuo napred i dlanom odgurnuo vrata koja dotad nisam primetila. Vrata su bila visoka oko etiri metra, od jednog komada bisera". Kada su se vrata otvorila, "unutra sam ugledala ulicu boje zlata prekrivenu prostirkom od stakla ili vode. uta boja koja se ovde pojavila bila je zaslepljujua. Ne moe se opisati. Nikoga nisam videla, ali sam oseala neije prisustvo. Odjednom sam shvatila da je to Isus".Poto je pozvana da proe kroz vrata, setila se svoga oca koji se molio za nju, vrata su se zatvorila i ona se vratila natrag niz breg, spazivi sunce koje je izlazilo nad stenom posutom brilijantima - to se uskoro pretvorilo u izlazak sunca nad gradom Ter Hot, u kome se u bolnici vratila u svoje telo. U bolnici su njenu priu doiveli kao "udo". (Beti Malc, "Moj tren venosti", ...)Razlikuje li se zaista kvalitativno ovo iskustvo od veine onih koje opisuje dr Mudi? Je li ovo zaista hriansko vienje Raja? (Gospoa Malc je protestantske veroispovesti, i njena vera se uvrstila posle ovog dogaaja). Pravoslavni hrianski italac, razume se, nije u to ubeen onako kao pomenuti protestantski autori. Sasvim nezavisno od onoga to znamo o tome kako dua odlazi na Nebesa kroz ta treba da proe da bi tamo dospela (o emu emo govoriti kasnije) - ovo iskustvo ne ini nam se mnogo drugaijim od onih iskustava o kojima se danas pie, a koja su doiveli ljudi koji nisu religiozni.Osim "hrianskih" ukrasa kojima je ona prirodno kao protestantska vernica, obojila svoj doivljaj (aneo, himne, prisustvo Isusa), postoji nekoliko elemenata koji su zajedniki sa iskustvima "neverujuih": oseaj ugodnosti i mira (koje ona opisuje kao jak kontrast u odnosu na mesece koje je provela bolujui, u mukama), "svetlosno bie" (koje i ostali takoe poistoveuju sa "Isusom"), pristup nekoj vrsti drugaije stvarnosti koja lei s one strane neke "granice". I, pomalo je neobino to je videla ovozemaljsko sunce kako izlazi iznad dijamantskih zidina, ukoliko je ovo zaista bio raj... Kako da tumaimo ovo iskustvo?U nekima od novih knjiga postoje brojna iskustva slina ovome ije e nam detaljno ispitivanje pomoi da jasnije shvatimo ta je u pitanju.Jedna od ovih knjiga predstavlja kompilaciju "hrianskih" (uglavnom protestantskih) iskustava umiranja i "posmrtnih" iskustava (Don Majers, "Glasovi sa ruba venosti", Njujork 1973). U jednom iskustvu koje se spominje u ovoj knjizi, "umrla" ena napustila je svoje telo i dola na mesto obasjano jarkom svetlou, koja je dopirala kroz "prozor Raja"."Ono to sam tamo videla uinilo je da mi sve zemaljske radosti izgledaju blede i beznaajne. elela sam da se pridruim veseloj grupi dece koja su pevala i zabavljala se u vonjaku jabuka... Na drveu su istovremeno bili i mirisni cvetovi i zreli crveni plodovi. Dok sam tamo sedela upijajui svu tu lepotu, postepeno sam postajala svesna Prisutnosti, prisutnosti radosti, sklada i saoseanja. Moje srce udelo je da postane deo ove lepote". Kada se vratila u telo poto je petnaest minuta bila "mrtva", "itavog tog dana, kao i sledeeg, drugi svet mi se inio stvarnijim nego onaj u koji sam se vratila" (str. 228-231, pretampano iz "Gajdpost magazina" 1963). Ovaj doivljaj izazvao je prividnu "duhovnu" radost koja se moe uporediti sa onim to je osetila ga Malc, a takoe i uneo u ivot ove ene jednu novu religioznu dimenziju, mada je vieni "raj" izgledao sasvim drukije.Upeatljivo "posmrtno" iskustvo imao je lekar iz Virdinije, Dord Rii. Kratka beleka o ovome objavljena je u "Gajdpost magazinu" 1963, a opirnija verzija u knjizi "Povratak iz sutranjice". U ovoj ispovesti, posle duge razdvojenosti od tela, koje je proglaeno mrtvim, mladi Dord Rii vratio se u malu prostoriju u kojoj je njegovo telo lealo, i tek je nakon toga shvatio da je "mrtav". Pri tom se soba ispunila svetlou, koju je on oseao kao prisustvo Hrista, "prisustvo toliko uteno, toliko radosno i sveispunjavajue, da sam eleo da se zauvek izgubim u tom udesnom oseaju". Posle "vraanja filma" svog ivota, kao odgovor na pitanje "Kako si iskoristio vreme koje si proveo na zemlji?" imao je tri vizije.Prve dve, kako se inilo, predstavljale su "sasvim drugaiji svet koji zauzimao isti prostor" kao i ova zemlja, i imao mnogo zemaljskih detalja (ulice i sela, univerziteti, biblioteke, laboratorije). "Poslednji doivljaj bio je samo trenutaan. Sada kao da vie nismo bili na zemlji, ve neverovatno daleko, van ikakvog kontakta sa njom. I tamo, jo uvek na velikoj udaljenosti, video sam grad, ali grad - ako se tako neto moe zamisliti - sagraen od svetlosti... gde zidovi, kue, ulice, kao da su zraili svetlou, a u njihovom podnoju kretala su se isto tako zaslepljujue bljetava bia, kao i ono koje je stajalo kraj mene. Sve je to bilo samo magnovenje, jer ve u sledeem trenutku zidovi sobice zatvorili su se nada mnom, zaslepljujua svetlost je utihla, a mene je ophrvao udan san".Rii do tada nije itao nita o ivotu posle smrti, a posle ovog dogaaja postao je veoma aktivan lan protestantske crkve (Glasovi sa ruba venosti, str. 56-61).Ovo potresno iskustvo dogodilo se 1943. godine i, kako se moe videti, sluajevi "vaskrsavanja" nisu karakteristini samo za nekoliko poslednjih godina. Protestantski pastor Norman Vinsent Pil belei neka slina iskustva, i daje svoj komentar: "Halucinacije, snovi, vizije - ja ne mislim tako. Proveo sam toliko godina razgovarajui sa ljudima koji su doli do ivice "neega" i bacili pogled s one strane, i svi oni su jednoduno govorili o lepoti, svetlosti i miru, da bih o tome imao ikakve sumnje". (Norman Vinsent Pil, "Mo pozitivnog miljenja", Njujork, 1953, str. 256).U "Glasovima s ruba venosti" mogu se nai mnogobrojni primeri iz devetnaestovekovnih zbirki samrtnikih vizija i predsmrtnih doivljaja iz devetnaestog veka. I mada ni jedan od tih primera nije toliko detaljan kao neki od savremenih sluajeva, ona nude mnogobrojne dokaze da vizije onostranih pojava kod umiruih nisu bile nimalo retke. U ovim sluajevima oni koji su sebe smatrali hrianima, pripremljenim za smrt, imali su oseaj mira, radosti, svetla, videli Anele i Raj, a neverujui (u mnogo religioznijoj Americi XIX veka) obino vide demone i pakao.Utvrdivi injenicu da ovi sluajevi postoje, moramo sada postaviti pitanje, kakva je njihova priroda? Da li je zaista vienje Nebesa toliko esto meu onima koji su, mada umiru kao hriani (onoliko koliko im je to mogue), ipak izvan Hristove Crkve, Pravoslavne Crkve?U naem procenjivanju vrednosti ovih iskustava, ponovo emo se vratiti problemu "susreta sa drugima".Ispitajmo sada iskustva nehriana, da bismo videli da li se ona zaista bitno razlikuju od iskustava onih koji sebe smatraju hrianima. Ako nehriani takoe esto vide "Nebesa", u predsmrtnim trenucima i posle smrti, onda emo ovo iskustvo morati da tumaimo kao neto prirodno, to se moe desiti bilo kome, a ne kao neto to je specifino samo za hriane. Knjiga Osisa i Heraldsona nudi mnogobrojna svedoanstva o ovom pitanju.Ovi istraivai izvetavaju o nekih 75 sluajeva "vienja drugog sveta" od strane pacijenata na samrti. Neki od njih opisuju neverovatno lepe lugove i bate; neki vide kapiju koja se otvara prema divnom pejsau ili gradu; mnogi uju muziku sa drugog sveta. esto su tu pomeani i veoma zemaljski prizori, kao u sluaju Amerikanke koja se u predivan vrt uputila u taksiju, Indijke koja je u svoj "Raj" ujahala na kravi (U asu smrti, str. 163), ili Njujoranina koji se obreo na jarko zelenoj poljani, due ispunjene "ljubavlju i sreom", a u daljini je video zdanja Menhetna i zabavni park (Dejvid Uiler, "Putovanje na drugu stranu", str. 100-105).Vano je primetiti da istraivanja Osisa i Heraldsona pokazuju da Indusi vide "Nebesa" isto toliko esto kao i hriani, no ako ovi drugi vide "Isusa" i "anele", prvi vide hindu hramove i bogove (str. 177).Jo je vanije to da dubina religioznosti pacijenta, oigledno, nema nikakvog uticaja na njegovu sposobnost da ima onostrane vizije: "duboko religiozni ljudi ne viaju rajske dveri i vrtove nita ee nego oni koji su manje religiozni, ili su sasvim nereligiozni". I zaista, jedan lan indijske komunistike partije, ateist i materijalist, dok je umirao prenesen je "na predivno mesto, ne na ovoj zemlji... uo je muziku i pesmu iz daljine. Kad je shvatio da je iv, bilo mu je ao to je morao da napusti ovo divno mesto" (str. 179).Jedan ovek pokuao je da izvri samoubistvo i, dok je umirao, govorio je: "Ja sam na Nebesima. Ima tako mnogo kua oko mene, toliko ulica s drveem na kome rastu slatki plodovi i malim ptiicama koje pevaju" (str. 178). Veina onih koji su ovako neto doiveli oseaju pri tom veliku radost, mir, sigurnost, i spremnost da prihvate smrt, jedva da neki od njih ele da se vrate u ivot (str. 182).Prema tome, jasno je da moramo biti veoma obazrivi kada se radi o tumaenju "vizija Nebesa", koje imaju samrtnici i oni koji su "umrli". Kao i ranije, kada smo raspravljali o "susretu sa drugama" u drugom poglavlju, tako i sada moramo precizno istai razliku izmeu istinskih, blagodatnih vienja onog sveta, i onih manje-vie prirodnih iskustava, koja, mada odskau iz uobiajenih okvira ljudskih doivljaja, ipak nisu ni najmanje duhovna, i ne govore nam nita o prirodi ni Nebesa, ni ada kakvi oni zaista jesu i kakvim ih vidi izvorno hriansko uenje.Najvaniji deo naeg istraivanja "posmrtnih" iskustava i umiranja, tek je pred nama, a to je procena i prosuivanje ovih iskustava merilima izvornog hrianskog uenja o zagrobnom ivotu i objanjenje njihovog smisla i znaenja za nae vreme.Ve ovde moemo dati uvodnu ocenu doivljaja "Nebesa" o kome danas tako esto izvetavaju - veina njih, verovatno i sva, nemaju nieg zajednikog sa hrianskim vienjem Nebesa. Ova vienja nisu duhovna, ve zemaljska. Ona su toliko kratka, tako lako dostignuta, toliko svakodnevna i zemaljska u pogledu vizualnih predstava koje se u njima pojavljuju, da ne moe biti nikakvog ozbiljnijeg poreenja meu njima i istinskim hrianskim vienjima Nebesa u prolosti (od kojih emo neke spomenuti kasnije).ak i "najduhovniji" trenutak nekih od njih - oseaj "prisutnosti" Hrista - jo jednom nas, vie nego u bilo ta drugo, uverava u injenicu duhovne nezrelosti onih koji ova iskustva doivljavaju. Umesto da izazivaju duboko strahopotovanje, strah Boiji, i pokajanje, kakve je kod hrianskih Svetitelja budio oseaj istinske prisutnosti Boije (kao to je to bio sluaj sa apostolom Pavlom na putu za Damask (Dela 9: 3-9), dananja iskustva proizvode oseaje koji najvie podseaju na "ugodnost" i "mir" savremenih pentakostalskih i spiritistikih pokreta.Ne treba, meutim, prenebregavati injenicu da su ovo zaista neobina iskustva i da se mnoga od njih ne mogu svesti na proste halucinacije. Izgleda da se pojavljuju van uobiajenih granica zemaljskog ivota u oblasti koja kao da je negde izmeu ivota i smrti.Gde se nalazi ova oblast? Ovo je pitanje na koje se sada vraamo. Da bismo na njega odgovorili, najpre emo se obratiti izvornim hrianskim svedoenjima, a zatim - kao to to ine dr Mudi i mnogi drugi autori koji se bave ovom temom - tekstovima savremenih okultista i drugih koji tvrde da su pohodili ovu oblast. Ukoliko je ispravno shvaen, ovaj drugi izvor na zadivljujui nain prua potvrdu hrianskih istina.Za poetak, postavimo pitanje: koja je to oblast u koju, prema hrianskom uenju, dua ulazi odmah posle smrti? VAZDUNO CARSTVO DUHOVA Da bismo razumeli u kakvu to oblast dua ulazi nakon smrti, moramo imati celovit pogled na ljudsku prirodu. Moramo znati kakva je bila ovekova priroda pre pada, zatim kakve su promene nastupile posle pada, kao i kakve su ovekove sposobnosti za stupanje u vezu sa duhovnim biima.Moda je najkrai a najjasniji pravoslavni odgovor na ova pitanja dat u istoj onoj knjizi ep. Ignjatija Brjananinova koju smo ve citirali prilikom izlaganja pravoslavnog uenja o anelima (III tom njegovih sabranih dela).Episkop Ignjatije posvetio je jedno poglavlje te knjige razmatranju o "ulnom opaanju duhova" tj. anelskih i demonskih javljanja ljudima. Ovde emo citirati ovo poglavlje u kome jedan od velikih pravoslavnih otaca modernih vremena trezvenoumno i precizno izlae pravoslavno svetootako uenje. Prvobitna ovekova priroda"Do pada, ovekovo telo bilo je besmrtno, slobodno od ma kakve nemoi ili bolesti, slobodno od sadanje ogrubelosti i otealosti, slobodno od grehovnih i telesnih oseanja koja su sada neto prirodno za njega (sveti Makarije, 4. omilija). Njegova ula bila su neuporedivo istananija, njihovo delovanje neuporedivo ire i sasvim nesputano. Obuen u takvo telo, s takvim ulima, ovek je bio sposoban za ulno opaanje duhova meu koje je i sam duom spadao; bio je sposoban za optenje s njima, kao i za bogovienje i optenje s Bogom, koje je prirodno za svete duhove. Sveto telo ovekovo nije bilo prepreka tome, nije odvajalo oveka od sveta duhova. I obuen u telo, ovek je bio sposoban da ivi u raju u kome sada mogu prebivati samo Sveti, i to samo duama svojim, dok e se tela Svetih uzneti tamo tek po vaskrsenju.Tada e ova tela ostaviti u grobovima ovu ogrubelost koju su primila posle pada; tada e ona postati duhovna, ak - duhovi, kako to veli sveti Makarije Veliki (6. omilija) i projavie u sebi sva ona svojstva koja im behu data pri stvaranju. Tada e ljudi opet stati u red svetih duhova i otvoreno optiti sa njima. Obrazac tela koje je ujedno bilo i telo i duh vidimo u telu Gospoda naeg Isusa Hrista, nakon Njegovog Vaskrsenja. ovekov padovekovim padom su se i njegova dua i telo izmenili. Zapravo, pad je za njih ujedno bio i smrt.Ono to mi vidimo kao smrt i to tim imenom nazivamo ustvari je samo odvajanje due od tela. Ali je ovo dvoje i pre toga ve osmreno odstupanjem od Boga - Istinitog ivota.Mi se raamo ve ubijeni venom smru! Mi ne oseamo da smo mrtvi, jer je to svojstveno svim mrtvacima! Nemoi i bolesti naeg tela, njegova potinjenost raznim neprijatnim uticajima ovog materijalnog sveta, njegova ogrubelost - posledice su pada. Usled pada nae telo dospelo je u isti red sa telima ivoti