PSIHOLOGIJA 2Uvod u psihologiju opažanja i kognitivnu psihologiju

za studente umetnosti1. god. 2. semestar

Bojana ŠkorcFakultet likovnih umetnosti

Univerzitet u Beogradu

1.

ORGANSKE OSNOVE PSIHIČKOG -MOZAK

Ovaj odeljak se bavi drevnim pitanjem – gde je duša? Ako ovo pitanje postavimo pripadniku nekog plemena Južne Amerike, ili trogodišnjem detetu, najverovatnije će nam pokazati na stomak. Kasnije, kako odrasta dete će misao, dušu, pažnju i slično postepeno locirati u glavu. Stari Grci i Jevreji su dušu i um smeštali u dijafragmu jer su primetili da je stanje svesti usko povezano sa funkcijom disanja (Grew, 1963).

Drevna i naivna uverenja povezuju pojmove duše i glave. Vizuelni prikazi duša obično imaju detaljisanu glavu a ostali delovi tela su pojednostavljeni ili sasvim stilizovani. Anđeli na freskama se ponekad prikazuju samo kao glave sa krilima (verovatno simbolišući čistu dušu). Budisti veruju da duša ulazi u telo ili izlazi iz njega kroz glavu i to kroz sasvim određen kanal na njoj (temeni i čeoni deo).

Zbog zabrane eksperimentisanja i naučne eksploracije, posmatranje mozga je mirovalo 2000 godina. Ali se u istoriji, relativno brzo pojavilo uverenje da on ima veze sa umom i svešću „neki veruju da lomna duša tu stanuje“ (Šekspir iz Grew, 1963).

Dekart je uveo ideju da bez-prostorni um deluje na telo preko mozga, i da to čini preko jedne sasvim posebne strukture – pinealne žlezde. U mozgu se, veruje on, odvija preklapanje duha i materije. Kasniji naučnici su ovo proglasili dualizmom, pa Hobs uvodi kao kritiku ideju da se misao prozvodi kroz kretanje tela, tj. da su fizičko i mentalno stanje povezani.

Rana istraživanja svesti pokušala su da kroz otvaranje lobanje i seciranje mozga otkriju strukture duševnih mehanizama. Međutim, tako se stizalo samo do anatomije mozga kao organa a otkrića na planu funkcionalne uloge mozga morala su da sačekaju napredak naučne tehnologije i dvadeseti vek. Danas se istraživanja mozga vrše na živim organizmima pa i na čoveku u slučaju kada ne izazivaju povrede. Pomoću njih je prikupljeno mnoštvo dragocenih i neočekivanih nalaza o ovom najintrigantnijem delu ljudskog tela.

Čovekov mozak je najveća tekovina evolucije na planeti. Spada u (funkcionalno) najsloženiji organ koji je u stanju da izvrši veoma fine i složene operacije. Sastoji se od 10 – 12 biliona nervnih ćelija i ogromnog broja (120 biliona) potpornih ćelija koje ih podržavaju.

Centralni i najsloženiji deo nervnog sistema čoveka je veliki mozak i to njegova struktura nazvana kora. Podeljen je horizontalno (na levu i desnu hemisferu) i vertikalno (na veći broj pod-struktura koje su hijerarhijski poređane).

Najvažniji deo velikog mozga je kora (cerebralni korteks) koji se naziva i siva masa jer se sastoji iz sivih nervnih ćelija. Ovaj sloj je debeo oko 2mm i pokriva u naborima površinu mozga. On je i informativni centar organizma jer se od ukupnog broja nervnih ćelija 75% nalazi u kori velikog mozga.

Kada su istraživači pre pojave pozitivne nauke i eksperimentacije otvarali ljudsku lobanju, ukazivale su se dve naoko identične strukture – mozak je podeljen na dve vizuelno identične polovine. Međutim, istraživanja uloge ovih struktura su pokazale da su

one zadužene za različite operacije. Zato kažemo da su leva i desna hemisfera anatomski slične, ali funkcionalno obavljaju različite zadatke. Vertikalna podela mozga sledi princip «što više idemo - to su finije i složenije funkcije». Tako da zadaci koje obavlja produžena moždina (najniže anatomski postavljena), na primer, spadaju u jednostavne, grube i brze u odnosu na zadatke kore velikog mozga (najviše anatomski postavljena).

Istraživanja na osnovu lezija – neki od važnih nalaza o mozgu se dobijaju na osnovu prirodnih eksperimenata, situacija u kojima se ljudima dogodila nesreća ranjavanja mozga. Oštećenje moždanog tkiva se naziva lezija. Na osnovu nalaza lezija otkrilo se da je mozak lokalno podeljen na centre. Centri su zaduženi za određenu funkciju u organizmu – čulnu osetljivost, govor, razumevanje, planiranje itd. Centar za govor nalazi se u levoj hemisferi, a za razumevanje govora u desnoj. Centar za sluh se nalazi u slepoočnim oblastima moždane kore a za vid u potiljačnioj zoni. Čeona zona je zadužena za veoma fine i mlade funkcije kao što su procenjivanje, planiranje, fina motorika prstiju itd.

Otkrivena je takođe jedna neobična stvar – iako je masa mozga relativno velika, čovek je u stanju da skoro normalno funkcioniše čak i kod oštećenja ili odstranjivanja velikog dela te mase. Građevinski radnik po imenu Gejdž je 1848 preživeo tešku leziju posle koje mu je odstranjena polovina mozga. Nakon oporavka, vratio se da nastavi rad na građevini. Istraživači su kod njega ustanovili promenu temperamenta, ali nikakav značajniji pad intelektualnih sposobnosti. Slučaj opisan u Engleskoj 2000. pokazuje da je građevinski radnik kome je greškom ispaljen ekser dužine 10 cm u glavu, nekoliko dana sasvim normalno nastavio da radi. Tek je posle pet dana, kada je pao u nesvest, na rentgenskom snimku ustanovljeno šta se dogodilo.

Neki istraživači govore da nam je priroda namenila zalihu nervnih ćelija koja je dovoljna za normalan život od 1000 godina a da mi koristimo veoma mali deo svojih kapaciteta. Verovatnije je, međutim, da na ovom stupnju istraživanja ne znamo dovoljno o funkcijama mozga pa neke od veoma finih procesa ne možemo ni da registrujemo a još manje da pratimo – jer kako znamo, priroda je veoma praktična i ona ništa ne daje uzalud nego je sve proizvod intenzivnog rada i saradnje između ljudske vrste i njenog okruženja.

2. Lokalizacija moždanih funkcija

Površina kore velikog mozga koja je izbrazdana podeljena je morfološki, nalik geografskoj mapi, tako da određene regije imaju zaduženje koje obavljaju. „Podela posla“ između regija centralnog nervnog sistema, a posebno između delova kore velikog mozga, naziva se lokalizacija funkcija. Svaka funkcija koju obavljamo ima svoje mesto u mozgu koje je zaduženo za njenu regulaciju.

Lokalizacija funkcija pokazuje da je mozak optimalno podeljen prema funkcijama koje obavlja. Složene funkcije, kao i čulni utisci se stiču u određene zone koje su zadužene za rad sa njima. Složenost funkcija raste uporedo sa hijerarhijskim mestom u mozgu. Najviši delovi mozga su na taj način oslobođeni operisanja jednostavnijim funkcijama i zadatka fizičke regulacije funkcija organizma – to se dešava na nižim nervnim strukturama. Čulni putevi se završavaju u integrativnim senzornim zonama koaj se polja u mozgu zadužena

za tu vrstu osetljivosti. Vidne senzacije putuju u potiljačni deo kore, auditivne su smeštene slepoočno, iznad ušiju. Dve strukture starije po nastanku (hipotalamus i talamus) su zadužene za bazičnu regulaciju temperature, gladi i žeđi a takođe i pažnje i održavanja budnog stanja. Čeoni režanj kore velikog mozga, koji je smešten napred (frontalno) je mlađa nervna struktura koja je zadužena za veoma fine operacije – na primer, rezonovanje, vrednovanje, planiranje akcija.

3. Razdeljeni mozak

Podeljeni mozak – leva i desna hemisfera su funkcionalno zadužene za različite stvari. One su između sebe povezane jednim spletom neuronskih veza (corpus callosum) koji je informativna veza između hemisfera. U prirodnim eksperimentima se pacijentima presecao ovaj kanal komunikacije (lobotomija) da bi se sprečilo širenje neke maligne promene sa jedne ne drugu hemisferu. Šta se događa u takvim situacijama?

Dolazi do jedne vrste raslojavanja svesti na dve različite forme reagovanja. Leva hemisfera može da govori, osetljiva je na gramatičku ispravnost jezika, vidi desni deo vidnog polja. Desna hemisfera ne može da govori ali može da razume, pokreće levi deo tela (levu ruku) i vidi levi deo vidnog polja. Situacija naliči na onu narodnu izreku «ne zna desna ruka šta leva radi» a isto važi i obratno. Na primer, kada se normalnim ispitanicima kratko prikažu različite reči u desnu i levu hemisferu, tako da nemaju dovoljno vremena da prođu kroz korpus kalozum, na pitanje šta je pročitao ispitanik lako odgovara rečju iz leve hemisfere. Ali ako se zamoli i da pri tom rukom pokaže na spisak reči ispod njega, on levom rukom pokazuje reč iz desne hemisfere. U eksperimentu ispitanik odgovara : «srce» dok mu leva ruka pokazuje reč «on» a oba odgovora su tačna (Speri, 1968).

Istraživači pretpostavljaju da je zbog svoje sposobnosti da govori, leva hemisfera dominantnija. Desna će se ispoljiti samo onda kada joj to omogućimo. Neki od savremenih pravaca i alternativnoj medicini upravo teže da opuste levu hemisferu i dozvole desnoj da se iskaže.

Sva evidencija pokazuje da odvajanje hemisfera stvara dve nezavisne sfere svesti u istom mozgu, što će reći, u jedom organizmu. Ovaj zaključak uznemirava neke ljude koji vide svest kao nedeljivo vlasništvo mozga (Gazaniga,1967).

Ukrštanje puteva Nervni putevi koji polaze iz glave ukrštaju se u visini vrata a zatim preuzimaju suprotnu stranu tela – centri za kretanje iz desne hemisfere pokreću levi deo tela i obrnuto. Zbog toga se događa da osoba koja preživi moždani udar u levoj hemisferi ne može da pokreće desni deo tela. Često se događa da zajedno sa centrom za pokretanje stradaju i okolni centri u mozgu, kao što su na primer, centri za govor i gramatiku u levoj hemisferi.

Znamo da pacijenti koji se oporavljaju od moždanog udara imaju mnogo češće problema sa pokretanjem desnog dela tela i govorom. Oporavljeni pacijetni kasnije izveštavaju da su sve vreme bolesti bili svesni i da su potpuno kompetentno razumevali situaciju ali nisu mogli ni jednu reč da artikulišu, niti da pokrenu usta. Funkcionalno se

govor i shvatanje tretiraju odvojeno tako da u eksperimentalnim uslovima možemo izdvojiti situacije kada je moguće razumevati dok ne možemo da govorimo, kao što možemo govoriti bez razumevanja. Desnorukost i levorukost su neke od osobina koje su povezane sa rasporedom centara u velikom mozgu. Aktivnost pisanja zahteva razvoj veoma složene i fine motorne veštine. Desnorukim ljudima je ovaj centar za finu, voljnu motoriku smešten u levoj hemisferi dok je kod levaka slika kao u ogledalu. Budući da je ova osobina genetski determinisana, na decu koja pokazuju levorukost ne treba vršiti pritisak jer je biranje ruke kojom ćemo uzeti olovku spontano i odraz je prirodnog položaja centra za finu motoriku.

(Više o podeljenom mozgu vidi u Psihologija opažanja – P. Ognjenović)

Moždani talasiPriroda nervne aktivnosti je hemijska i električna. Na svom putu nervni impuls se

nezamislivo brzo neprekidno pretvara iz hemijskog u električni energetski talas. Ispod kosti glave naše nervne ćelije neprestano rade. Njihova aktivnost je praćena slabim električnim promenama, talasima. Prijateljstvo a zatim svađa između Galvanija i Volte, donela je korisne posledice po nauku. U želji da protivreče jedan drugom u pogledu toga odakle dolazi magnetizam – iz organizma ili spoljnje sredine (metala, groma, oluje) njih dvojica su začela dva pravca istraživanja – Volta prema elektronskim naukama a Galvani prema neuronaukama. Galvani je prvi demonstrirao električnu prirodu nervne stimulacije krajem 18. veka. 1895. je ovo ustanovio na životinjama istraživač po imenu Katon.

Istraživanja električnih talasa bila su takođe praćena i psihijatrijskim pokušajima da se na ljude u duševnim bolnicama utiče pomoću električnih talasa (elektrošok). Primenimo li blago električno draženje na površinu glave izazvaćemo fiziološke promene. Ova grana istraživanja proizvela je elektrošok laboratorije koje su čije dejstvo na pacijente nije potpuno razjašnjeno.

Druga grana istraživanja - praćenje talasa (EEG) zasniva se na postavljanju osetljivih elektroda na površinu glave i pravljenju zapisa. Tako je ustanovljeno da se kod normalnih ljudi pojavljuju određeni pravilni oblici koji odražavaju elektrofiziološke promene mozga koji su nazvani talasi. Kategorije talasa koje se sreću su:

Alfa talasi – kada smo budni i ležimo zatvorenih očiju, naši moždani talasi teku učestalošću od 10 talasa na sekund, dok snaga talasa varira. Uzrastno se pojavljuju prvi put kod dece od 12 godina. Javljaju se u relaksiranom stanju – što je veća opuštenost to je njihova amplituda veća. Istraživači povezuju alfa talase sa izmenjenim stanjem svesti nzvanim meditacija. Gube se pri izlaganju iznenadnim zvucima ili prekidanju opuštenosti – alfa blok.

Beta talasi (20 – 50 ciklusa u sekundi) i gama talasi (30 – 50) su povezani sa pažnjom i povećanom mentalnom aktivnošću a delta talasi (2 –3) se javljaju samo tokom dubokog sna. Delta talase fiziolozi nazivaju i mala smrt jer su tokom dubokog sna naše funkcije svedene na minimum – puls, krvni pritisak, pokazatelji metaboličkih procesa, mišićna napetost su na minimumu..

Teta talasi (5 – 7) se pominju u vezi sa budnim stanjem ali kod dece i životinja pojavljuju se za vreme alfa bloka. Umesto alfe se pojavljuju teta talasi i to u momentima povećane pažnje.

Istraživanja mozga pokušavaju da pronađu vezu između određene mentalne aktivnosti i fiziološkog zapisa koji se u tom trenutku stvara. Ova istraživanja nisu ponudila sasvim stabilan nalaz u tom pravcu, pa se može reći da su istraživanja mozga otvoreno polje u kome postoji dosta nedoumica i nedoslednosti.

Kontrolisano izazivanje alfa talasa je moguće izvesti i to kroz vežbe opuštene pažnje i budne relaksacije. U stanju meditacije, alfa talasi dobijaju na intenzitetu ali im se malo smanjuje učestalost.

Mozak kao integrator Istraživači su veoma davno shvatili da je mozak moćan integrator informacija i da se ogroman broj impulsa stiče u njemu. U mozgu se stiče ne samo tri četvrtine ukupnih nervnih ćelija, nego je njegova struktura specifična: standardna nervna ćelija, o kojoj smo učili u školi čini samo 10% ukupnog broja nervnih ćelija, ostalo su višepolarne glijalne ćelije koje svoje izdanke pružaju u više pravaca umnožavajući nervnu informaciju. Posebno su česte zvezdolike ćelije (astroglijalne) koje se povezuju sa susednim neuronima, omotačem nervnog tela ili krvnim kapilarima. Mreža koja se na taj način umnožava, predstavlja trodimenzionalno polje prepuno izdanaka koji se pružaju u svim smerovima. To je poslužilo kao polazište istraživanjima veze između doživljaja i fizioloških pokazatelja koji ih prate – drugim rečima, kada mislimo, maštamo, strahujemo, sanjamo, da li se to vidi na našem elektrofiziloškom zapisu. Kada se uporede introspektivni podaci (ono što ljudi govore da su doživeli) i fiziološki zapisi primećuje se da ova veza talas-doživljaj nije direktna i jednostavna. Na primer, istraživač Folks u jednoj pažljivo kontrolisanoj studiji utvrđuje da mala deca iako imaju regularan fiziološki zapis koji pokazuje da sanjaju, nemaju snove. Verbalni iskaz pokazuje da dužina REM faze nema veze sa sadržajem snevanog, drugim rečima da postojanje fizioloških promena ne znači nužno i da je postojao doživljaj (Foulkes, 1973).

Mozak se posmatra kao deo sistema, složene celine koja predstavlja ljudsko biće. Iako hijerarhijski zauzima moćan položaj, mozak nije celina za sebe nego je integrisan u jednistveni sistem čiji je deo. Na pitanje – koji je najvažniji deo ljudskog organizma, odgovor je – nema najvažnijeg dela jer je svaki deo smislen samo u odnosu sa celinom i učestvuje u njoj.

4. Odnos nasledja i sredine

Uverenje da kompletan čovekov potencijal leži zacrtan u genetskom materijalu osobe se naziva nativizam. Nativisti veruju da ono što će čovek postati, potencijali koje ima, osobine, motivi, fizičke karakteristke, proizilaze iz genetskog osnova koji je dobijen od roditelja. Proučavajući zakone nasledjivanja i selekcije u svetu životinja, Darvin je pokušao da iste zakone proveri na svim čovekovim osobinama. U saglasnosti sa Darvinovim idejama, njegov rodjak i savremenik Frensis Golton je postavio pretpostavku da je čovek u potpunosti unapred odredjen preko osobina roditelja. Tako, dobri ljudi radjaju dobru decu, uzvišeni (aristokrate) uzvišenu, proglupi priglupu, i tako dalje, Veliki napor je upravio na proučavanje odnosa izmedju fizičkih osobina i psihološkog profila osobe, verujući da su fizički superiorne osobe, nužno i psihički superiorne. Posle zamašnih posmatranja, Golton je bio prinudjen da napusti svoji hipotezu – da prizna da

odnos izmedju telesnog i psihološkog nije ni približno tako jednostavan (uzročni odnos) kako je on pretpostavio.

U tradicionalnim i plemenskim verovanjima (Slovenska mitologija), smatralo se da srpski narod vodi poreklo od dve osnovne životinjske porodice – belih vukova ili zmija, i da svaka porodica pripada jednom od ta dva roda. Budući da smo po porodičnom poreklu u duhovnoj vezi sa jednim od ovih rodova životinja, motivi poreklom iz ovog uverenja se sreću tokom čitave istorije usmene narodne književnosti i verovanja. U kontekstu genetskog potencijala, radilo se verovatno o važnom pitanju prepoznavanja roda i porodica, da bi se izbeglo medjusobno mešanje istih porodica, tj. sličnih genetskih potencijala, čime se očuvala mešovitost i genetska normalnost potomaka. Budući da je sistem životinje-pretka kasnije zamenjen principom sveca-zaštitnika, u nekim krajevima je još uvek na snazi zabrana mešanja članova iz porodica koje slave istu slavu. Da bi se brak ostvario, potrebna je saglasnost crkvenog lica, a to znači, potvrda da budući supružnici nisu istog užeg porodičnog porekla.

Iz ovih istorijski zasnovanih postupaka vidi se jedan od važnih principa stvaranja genetskog potencijala – priroda se neprekidno ispoljava kroz stvaranje velikog broja najrazličitijih kombinacija, Postoji ogromna raskoš prirode koja se kroz neprekidno variranje, ispoljava u stvaranju tolikih kombinacija, čiji algebarski izrazi ponekad bivaju neshvatljivi za naš um. Tako na primer, tokom jedne ejakulacije, čovek proizvede 8 .385.108 različitih genetskih kombinacija, od kojih svaka predstavlja potencijal za novo ljudsko biće. Prosečan broj jajnih ćelija kod žene je znatno manji i iznosi oko 10.000 ćelija koje su pohranjene i jajnicima. Tokom procesa ovulacije, jedna od ćelija počinje da bubri (slučajnim redosledom desni ili levi jajnik) i spušta se u jajovodni kanal. Kada se jajna ćelija oplodi i dodje do stvaranja kompletnog bića, ono preuzima varirani genetski materijal oba roditelja koji se kombinuje na specifine načine. Odnos bilazanaca je, na primer, u odnosu na ukupni broj začeća je 1:86. Može se dakle, metaforički reći, da priroda baca kockice u igri kombinovanja, od kojih će samo veoma mali broj kombinacija biti aktuelizovan.

Uticaj nasledja je odlučujući kod odredjivanja telesnih osobina, posebno fizioloških osobina kao što su pol, krvna grupa, boja kože, boja očiju i slično. Kod finijih osobina, kao što su telesna visina ili težina, nasledjuje se obim ili rang potencijala, na primer, do koje mere možemo da porastemo, do koje mere možemo da razvijamo mišićnu masu i druge osobine. Što je funkcija finija, to je ona manje završena rodjenjem, tj. manje unapred zadata genima. Čovek spada u jednuod vrsta na planeti koja se radja ”najnedovršenija”, u smislu da su najvažnije osobine koje će se razviti ujedno i one koje su njaviše plastične i podležu uticaju dva dodatna faktora – sredinskih uticaja i aktivnosti.

Nasledje – sredina - aktivnost Odnos ove dve grupe faktora nije moguće razdvojiti i posmatrati na čist način, Kada danas govorimo o nasleđu i sredini kao dva osnovna pokretača razvoja, imamo u vidu dijalektički odnos između njiha. (Dijalektički odnos podrazumeva preplitanje dva ili više uticaja od kojih svaki očuvava svoje osobine ali je u zajedničkom delovanju spojen. Molim studente umetnosti da ukoliko nisu učili filozofiju, obrate pažnju na ideju dijalektike. Njen simbol je u hrišćanskoj tradiciji rečenica ”spojeni ali nesliveni” a u istočnoj znak jin-jang koji označava jedinstvo suprotnosti. Pošto se u umetnosti

dijalektika pojavljuje u svakom aktu, korisno je razmisliti o njoj. Preporučujem za onog koga više zanima, drevni tekst Heraklita O prirodi, Oktoih, 2001, koji je otac dijalektike).

5.

NASLEĐE - predispozicije

Nasledni faktor kod čoveka se odnosi na biološke predispozicije koje su nam određene u momentu začeća. Složene genetske strukture sadrže informacije vezane za našu vrstu i odrediće veliki niz osobina, kapaciteta i mogućnosti koje će nam biti ponuđene. U odeljku koji diskutuje odnos između nasleđenog i stečenog kod čoveka, videćemo da je na planu psihičkog razvitka genetska predispozicija drugačija i manje uticajna nego što je to na fizičkom, fiziološkom i biološkom planu.

Genetska osnova kod čoveka se sastoji od 23 para hromozoma (46 različitih hromozoma) od kojih svaki kontroliše poseban aspekt tela i njegove funkcije. Osnovna nasledna jedinica je gen. Hormozomi su strukture složene iz gena koji su međusobno povezani. Nasledni faktor kod izvesnih telesnih osobina igra presudnu ulogu u određivanju pojave i razvoja te osobine – na primer, boja očiju, boja kose, krvna grupa. Ove osobine su nam nepromenjivo date. Za neke druge osobine kažemo da su fleksibilnije, da je moguće uticati na njih (telesna težina, mišićna masa, kapacitet pluća, visina) tako da je u okviru zadatog raspona koji nam geni nude, moguće postizati različite vrednosti. Na primer, telesna visina je nasledna ali statistika govori da su mlađe generacije značajno više rastom od starijih. To je zato što je na ispoljavanje nasledne osobine rasta ovde moguće uticati – dobrom ishranom, zdravstvenom zaštitom, kretanjem, korekturom telesnih anomalija i slično. Već u ovom obliku, vidimo, moguće je uticati na genetsku datost. Kod psihičkog života i psihičkih osobina, uticaj na predispozicije je značajno jači i to izgleda po pravilu – što je osobina finija, složenija, što se kasnije razvojno pojavila – to je ona manje zavisna od genetske osnove. a sve više zavisna od drugih (sredinskih) uticaja.

Nativizam Teorije koje pokušavaju da objasne čoveka kao primarno određenog nasleđem se nazivaju nativističke. U ekstremnim oblicima, nativisti smatraju da su celokupan život, osobine, crte, ponašanje, pa čak i događaji koji nam se događaju - određeni unapred i da se nalaze pohranjeni u genetskoj strukturi čoveka. Tako je neko rođen kao kralj a neko kao rob. Ropstvo je, u tom slučaju, genetski određeno kao i uzvišenost duha. U Indiji je, kako znamo, donedavno bio sačuvan sistem kasta pa se osoba rađa u okruženju iz koga ne može da izađe. Iza toga bilo je uverenje da smo unapred obeleženi i da je naša sudbina zadata putanja. Nativizam je oblik uverenja po kome je čovek potpuno određen svojim rođenjem. U psihologiji je predstavnik nativizma Golton koji u drugoj polovini 19-og veka veruje da biohemijske, fiziološke i neurološke osobine mozga svake individue određuju šta će ona postati – na primer, genije je osoba superiorne inteligencije, dobrog fizičkog zdravlja, posvećena radu, izuzetno energična, izdržljiva i osetljiva na fizičku stimulaciju.

Genetski poremećaji Često se postavlja pitanje u vezi nasleđivanja mentalnih bolesti – da li su one nasleđene ili stečene? Jedini odgovor može da bude: i da i ne. Kao što se bolesti razlikuju između sebe, tako se i njihova genetska određenost razlikuje.

Kod primarne retardacije radi se o uzrocima u genetskom mehanizmu. Za oblik mentalne retardacije odgovoran je isti par hromozoma kao i za razmaknutost i položaj očiju, tako da se takva deca vizuelno razlikuju. Mongolizam je genetski nedostatak u kome se pojavljuje 47 umesto 46 para hromozoma.

Kod sekundarne retardacije uzrok nije u genima nego u fizičkoj traumi (infekciji ili porođajnoj traumi) i tada je uzrok pojave retardacije poznat. U ovim slučajevima se ne može uticati na ILJ vrednost nego na socijalizaciju deteta. Razvijanje dobre komunikacije sa decom, učenje osnovnih operacija, praćenje mogućnosti deteta, učiniće mnogo na planu socijalizacije retardirane dece.

Kod shizofrenije se često insistira na genetskoj osnovi ali treba reći da genetska određenost te bolesti nije potpuna i nije dokazana. Ova bolaest spada u jedan od najčešćih oblika mentalnog oboljevanja u svetu a takođe i u veooma težak oblik. Ispoljava se kroz dezorganizovane misaone procese, dezintegraciju (raslojavanje) ličnosti, bizarno ponašanje i druge simptome. Kada se ispituje uticaj nasleđa, pokazuje se da je učestalost nasleđivanja kod jednojajčanih blizanaca visoka (50 – 60%) ali nije potupuna kako bi se očekivalo ako je nasledni faktor osnovni uzrok. Kod dvojajčanih blizanaca je učestalost niža (10%) (Heston, 1970). Ono što možemo da zaključimo je da kod nasleđivanja šizofrenije postoji povećan rizik pojave bolesti u porodici ali je taj rizik takođe i pod uticajem drugih, manje poznatih faktora.

Nasleđivanje neuroza – istraživanja pokazuju da su neuroze uzrokovane ranim konfliktima, frustracijama ili nekim problemom u odnosima sa roditeljima. Učestalost jednog oblika neuroza unutar iste porodice je veća ali je to zato što je za određenu porodicu zajednički dinamski poremećaj, ista porodična atmosfera, isti poremećaj odnosa, isti strahovi i slično – što stvara privid da je oblik poremećaja genetski određen, a zapravo se stiče kroz mreže odnosa sa porodicom.

6.

SREDINSKI FAKTORI

Svaki uticaj koji nastaje kroz razmenu i interakciju sa sredinom spada u sredinski uticaj, tj. onaj koji dolazi ”spolja”, izvan individue. U suštini, ni jedan uticaj kome je čovek podvrgnut nije u čistom smislu jedno ili drugo jer su, kako smo videli, uticaji neodvojivi. Ipak postoji grupa uticaja iz okruženja koja je ključna za formiranje čoveka a koja dolazi iz različitih izvora. Po snazi uticaja, najjači sredinski faktori u razvoju su majka, porodica, vršnjaci, škola, kultura, društvena zajednica, tradicija i najšira ljudska zajednica (svetska zajednica). Suprotno nativizmu kao ekstremnom uverenju koje je insistiralo na naslednim osnovama čoveka, uverenje da je čovek primarno određen stečenim faktorima podrazumeva da se čovek, sa genetskom osnovom koju ima, prevashodno gradi kroz

interakciju sa svojim okruženjem. Oni koji veruju da je sredina od osnovnog uticaja se pozivaju na činjenice da je na primer, uticaj porodice, škole, kulturnog obrasca roditelja, uticao na to da se jednojajčani blizanci koji se razdvoje u detinjstvu i podužu u razičitim uslovima, razlikuju u visini IQ vrednosti.

1. Majka Odnos sa majkom je prvi kontakt koji dobijamo po rodjenju. Iz tog prvog kontakta potiče prva informacija o tome gde smo se obreli – u prijateljskom ili neprijateljskom okruženju, u opuštajućem ili iritirajućem prostoru, u sigurnom ili nesigurnom polju. Da li se na potrebe i reakcije novorodjenčeta reagovalo, da li se pravilno reagovalo, kako se reagovalo i slično, određuje i gradi budući odnos prema svetu. Iako se prva iskustva zaboravljaju, ona stvaraju osnov za naš budući razvoj. Neka istraživanja pokazuju da se odnos izmedju majke i deteta stvara i pre rodjenja, dok se dete nalazi u materici. Registrovano je da nerodjena beba reaguje na raspoloženja majke, na njenu boju glasa, i naravno, budući da je krvotokom vezano, na njene promene raspoloženja i emocija. Istraživanja pokazuju da je funkcionalan (adekvatan) odnos sa majkom utiranje puta narednom razvitku. Rane traume u odnosima izazvaće duboke poremećaje koje će kasnije, sa odrastanjem biti teško razumeti i razrešiti. Istraživanja, na primer, pokazuju da su deca koja su dojena (prirodno hranjena) u periodu novorođenčeta, imala niži stepen anksioznosti kao odrasli ljudi. Istraživanja zavisnosti od narkotika kod nas su pokazala da je najjači faktor prevencije zavisnosti postojanje jake, pozitivne emocionalne veze sa majkom. Majka je u ranom detinjstvu osnovni izvor komunikacije sa svetom i zbog toga, osnovna informacija o svetu, Sa sazrevanjem i odrastanjem, uloga majke postepeno opada, smenjuju je drugi uticaji, i njena uloga biva transformisana u drugi oblik odnosa.

2. Porodica Društvene zajednice se razlikuju u stepenu bliskosti, vrsti odnosa koji se neguju u porodici, kao i u veličini i obliku primarne (uže) porodice. Za tradicionalna društva, porodica je naglašeni deo uticaja i za njih je karakteristično postojanje proširene porodice koji ima bogat uticaj. Pored majke, oca, braće i sestara, pojavljuju se uticaji baba, deda, stričeva, tetaka, daljih rođaka, a kod nas, kumova kao proširene porodice. Iako je tendencija sa razvojem društvenog bogatstva (Evropski kongres psihologa, 2007) da se primarna porodica sve više smanjuje, a odnosi emotivno hlade, razvojni uticaj osnovne i proširene porodice i dalje je najjači za razvoj pojedinca. Dete koje je u prvom trenutku vezanije za majku, postepeno proširuje i obogaćuje svoje odnose sa drugima, prema ocu, braći i sestrama, proširenoj porodici a kasnije vršnjacima i budućim partnerima. Na primer, na visinu IQ vrednosti značajno utiče socijalno ekonomski status porodice, na razvoj vrednosnih stavova i predrasuda primarno utiče stav roditelja. Posebno je bitan odnos sa bratom/sestrom koji počinje veoma rano. Istraživanja pokazuju da je stepen neuroticizma manji kod drugorođene nego kod prvorođene dece. To je zato što je mlađe dete odmah imalo sa kime da se igra i sa kim da razmenjuje, od koga da uči, koga da imitira i slično, dok je starije bilo upućeno na odrasle koji su se prvi put našli u toj ulozi. Sa odrastanjem, bogata mreža odnosa širi se izvan porodice, na vršnjake, školu, društvene institucije itd.

3. Vršnjaci Iako nas želja za društvom prati čitav život, uticaj vršnjaka postaje najjači u periodu puberteta i adolescencije. Tada razvojna potreba nagoni mladog čoveka da se saobražava socijalnim obrascima vršnjačke grupe čak i kada su oni

protivnim porodičnim. Često. usled otpora autoritetu, odrasli (pa i roditelji) počinju da se doživljavaju kao dosadni, glupi, konzervativni, gubitnici i slično.

4. Škola Istraživanja koja su posmatrala uticaj škole, razmere i efekte tog uticaja, su utvrdile da uključivanje u obrazovni sistem ima mnogo jači uticaj nego što se to smatralo. Tradicionalno, a to je prisutno i u našoj zajednici, pretpostavlja se da se u školu ulazi isključivo radi sticanja znanja, i da uspeh školovanja zapravo jeste količina usvojenog znanja. Dublje posmatranje uticaja škole pokazuje da je ona jedan od najjačih integrativnih faktora za dete. Pomoću uključivanja, deca postaju zajednica, grupa, drugovi, prijatelji ili ne, organizuju se u manje i veće mreže odnosa i time postaju deo celovite društvene grupe. Najvažniji uticaj škole je socijalni uticaj koji ona ima – pomoću učešća u procesima obrazovanja, postajemo deo razreda, vršnjačke grupe, školske zajednice, urbane (ili seoske) zajednice, i tako dalje sve do najšireg učešća u kulturi naroda (Bandura). Današnja tendencija prenaglašavanja važnosti količine zapamćenog kao osnovnog efekta škole, sklanja nam pogeld sa mnogo važnijih efekata školovanja. Nacionalna strategija za smanjenje siromaštva u Srbiji. na primer, pokazuje da 72% najsiromašnijih nema završenu ili ima samo završenu osnovnu školu. Njihovo ispadanje iz obrazovnog sistema je ujedno i ispadanje iz društvenog sistema, proces u kome sa mnoga važna vrata zatavaraju. Škola, u tom smislu, ne samo preko uskog obrazovnog uticaja, učestvuje u gradjenju ličnosti. Kroz razmenu sa drugima i učešće stičemo nova iskustva, znanja i uloge koje ne bi bile dotstupne bez tih uticaja.

5. Kultura Posebno je interesantno delovanje kulture kao najšireg spleta uticaja. Ruski naučnik Vigotski je jedan od onih koji je izneo hipotezu da je kompletna čovekova ličnost nastala kroz njegovu saradnju sa društvenim okruženjem. On je kulturu shvatio kao najširi i opšti socijalni uticaj koji utiče na sve delove ličnosti, a posebno intelektualne sposobnosti. Antropolozi i sociolozi su ubedljivo pokazali koliko veliki značaj kulturni milje u kome se ličnost nalazi ima za ličnost. Kultura odredjuje način na koji primamo i raspoznajemo stvari, ona je istovremeno i splet sadržaja koji do nas dolaze. Svaka kultura je višeslojna i višeznačna, tako da postoji mnogo uticaja u okviru iste kulture. Danas se termin kulture pod uticajem stava društva i promena koje su se odigrale, sveo na jedan uži segment društvene delatnosti koja ugavnom podrazumeva umetnost. U korektnom značenju pojma, umetnost je samo jedan od segmenata kulture koja je mnogo šira - tu su i filozofska ubedjenja i pretpostavke dominantne u zajednici, intelektualna postignuća, sistem vrednosti, materijalni proizvodni procesi, tehnička i tehološka dostignuća i sve ostalo.

6. Tradicija Prema uticaju koji tradicionalne vrednosti i ubedjenja imaju, zajednice širom sveta se veoma mnogo razlikuju. Stav prema tradiciji, odredjuje stepen njenog uticaja na članove zajednice. Antropolozi koji su posmatrali organizaciju manjih, plemenskih zajednica su utvrdili da je tamo stepen uticaja tradicije znatno veći i uniformniji nego kod većih ili savremeno organizovanih zajednica. Kod nas se uticaj tradicije najčešće uočava preko uticaja religije, zapisa narodne kulture, rituala, ostataka paganske kulture, etno-sadržaja i etno-umetnosti. Pored ovih vidljivih uticaja, postoje nevidljivi koji se prostiru na sve čovekove delatnosti i koji su kao implicitni sadržaj ”podrazumevani” u mnogim oblastima života. Na

primer, način na koji devojka sme ili ne sme da se ponaša, nije regulisan zakonom nego nevidljivim pravilima čiji su koreni u tradicionalnim uverenjima.

7. Društvena zajednica Pored kulture, društvena zajednica podrazumeva sve ostale delatnosti kao i sve pripadnike jedne grupe. Uticaj društvene zajednice nije direktan (jer je to apstraktan pojam) nego indirektan preko institucija i mehanizama kojima ona raspolaže. Najjači društveni uticaji se ostvaruju preko porodice, škole i kasnije uključivanja u procese razmene rada u okviru nje.

8. Ljudska zajednica Iako je ideja ”svetskog bratstva” povremeno isplivavala i tonula u istorijskim i kulturnim okolnostima, ideja sveta kao globalnog sela je sve više realnost. Povezivanje svetske zajednice preko različitih medija – umetnosti, kulture, sporta, politike, medija, interneta, nauke, pokazuje da je uticaj najšire zajednice veliki i značajan. Istraživanje koje iznosi Prirodnjački muzej u Nju Jorku pokazuje da većina ljudi danas, i pored svega, svog bračnog partnera nalazi na u proseku 17km radijusa oko svoje kuće. Za očekivati je da će, posredstvom ubrzane i olakšane komunikacije, podizanja kvaliteta života, ovaj radijus postepeno rasti. U tom smislu Betovenova Oda radosti (”Svi će ljudi braća biti..”) govori o trendu koji zaista postoji i postaje sve očigledniji u novoj istoriji.

11. Uloga i značaj čula P 69 – 73

ULOGA I ZNAČAJ ČULAČULNI SISTEM

Priroda nas je obdarila visoko osetljivim instrumentima kojima doživljavamo energetska kolebanja u životnom prostoru oko nas. U svakom momentu našeg života smo izloženi velikom broju poznatih i nepoznatih promena koje se odvijaju u svemiru, na našoj planeti, u užim životnim poljima u kojima se nalazimo, oko našeg tela ili unutar njega. Od svih energetskih promena i talasanja, jedan mali opseg je bio važan za preživljavanje vrste. Sve žive vrste, uključujući i čoveka, razvile su tokom svoje duge istorije, mehanizme kojima se osećaju i prepoznaju životno važne promene polja – čulni sistem. Čulni sistem nije samo fiziološki mehanizam koji prenosi informacije, on je istovremeno i sažeta istorija naše vrste koja nam pokazuje šta je iz prirodnog polja veoma značajno za nas i na koji način. Upoznavanje opštih mehanizama čulnog sistema ima značaj za razumevanje procesa organizovanja i prenošenja informacija – u slušnom, taktilnom, mirisnom, ukusnom, cenestezijskom ili vizuelnom obliku. Za studente umetnosti, upoznavanje sa zakonima čulnog organizovanja je ovladavanje mehanizmom prenosa informacija – nije neophodno da znamo sve elemente koje ima olovka, ali je korisno da znamo na koji način ona ostavlja trag – ovladavanje instrumentom pomaže da se umetničko delo opredmeti i prenese publici.

OSET I OPAŽAJOsnovni pojmovi psihologije opažanja su draž, oset (osećaj) i percept (opažaj).

Draž je energija koja iz okruženja vrši uticaj na naše čulo. Iako smo u svakom trenutku okruženi i izloženi ogromnoj količini energetskog kolebanja (radio talasi, televizijski

talasi, talasi mobilne telefonije, kosmički talasi...) samo manji deo njih doživljavamo. Najveći deo njih prolazi pored nas ili kroz naša tela, bez ikakvog uticaja. To znači da nam je za život potreban mali i jasno odredjen deo energije. Taj deo primamo pomoću čula.

Energetsko kolebanje koje vrši uticaj na čulni sistem se naziva adekvatna draž, a uticaj koji se dešava unutar tela je oset (ili osećaj). Oset je elementarna jedinica doživljaja (prost oset, na primer, hladnog, dodira, kiselog...) dok je sistem oseta integrisan u percept (opažaj). Percept je složen iz osećaja i on se odnosi na doživljaj objekata oko nas, na primer, nešto vidimo kao jabuku, ali taj percept se sastoji iz prostih oseta zelenog, okruglog, sjajnog, mirišljavog... Odnos oseta i opažaja je odnos elementa i celine. Načini i putevi sklapanja elemenata u celinu odredjeni su informativnim putevima koje neko čulo ima.

ULOGA I ZNAČAJ ČULAO važnosti čula možemo da zaključujemo na osnovu dve linije posmatranja –

evolutivno, u smislu važnosti za opstanak vrste i na osnovu podataka dobijenih u slučajevima delimičnog ili potpunog oštećenja čulne osetljivosti, tada na osnovu gubitka osetljivosti vidimo kakve to posledice po jedinku nosi. Ako se sudi na osnovu složenosti aparata i količine informacije koju nekim čulom dobijamo, tada se vizuelni čulni aparat smatra najvažnijim, a čoveka možamo nazvati vizuelnom vrstom. Slika je, međutim, drugačija ako sudimo na osnovu štetnosti koju gubitak osetljivosti nosi Gubitak slušne osetljivosti proizvodi teške posledice po decu, zbog činjenice da se dečiji razvoj oslanja i zasniva na razmeni sa drugim ljudima putem govora. Deca oštećenog sluha su zbog nesposobnosti da verbalno komuniciraju, u većem razvojnom riziku nego deca oštećenog vida.

Iz svakodnevnog iskustva znamo da čak i ona čula koja smatramo nevažnim, kada otkažu, izazivaju jake negativne osećaje i neprijatnost. Kada nam se zbog prehlade izgubi čulo mirisa, jelo nam deluje neukusno, osećaji su neprijatno izmenjeni a mi zbog toga često bezvoljni ili nervozni.

ČULNA OSETLJIVOSTIako nam je priroda genetski odredila kvalitet i opseg čula koje imamo, kao i kod

svega ostalog genetski određenog u čoveku i osetljivost je podložna vežbanju, i zavisi od potreba i iskustva konkretne osobe. Urbani stil života, izloženost buci, na primer, podiže osetljivost čulnog praga. Izloženost jakoj i konstantnoj buci, kao u fabričkim halama, preti da ozbiljno ugrozi slušnu osetljivost.

Osetljivost se može razvijati i vežbati a ovo se posebno vidi u situacijama koje su od velike životne važnosti. Majka je, na primer, u stanju da između mnoštva različitih zvukova, nepogrešivo razabere plač svog deteta čak i kada on za druge ljude nije čujan. Ljudi koji su se krili u prirodi, uspeli su razviju mnogo veću osetljivost za zvuke ili kretanje u daljini, nego što bi razvili u običnim životnim okolnostima. Iskusne tkalje tepiha su u stanju da razlikuju nekoliko stotina tipova crne boje, dok neuvežbani posmatrač razlikuje dve ili tri vrste. Ljudi koji rade kao degustatori imaju visoko razvijenu osetljivost njuha i ukusa koji se može uvežbati do neverovatnih granica.

Ljudi kod kojih je jedan čulni modalitet oštećen, nadoknađuju gubitak tako što razviju posebnu osetljivost alternativnih modaliteta – slepi ljudi ekstremno dobro čuju i osećaju taktine senzacije.

ČULNI PRAGOVIOpseg u okviru koga smo osetljivi nije beskonačan, nego podrazumeva ograničen

deo energetskog polja. Polje promena na koje smo osetljivi u jednom čulnom modalitetu je opseg čula, obim promena koje možemo da osećamo.

Apsolutni prag – se iskazuje fizičkim intenzitetom stimulacije koji neko u polovini slučajeva primećuje a u polovini ne. Postoje apsolutni donji (najniža vrednost) i apsolutni gornji (najviša vrednost stimulacije).

Polje između gornjeg i donjeg praga je opseg čula. Iako je genetski određen, podložan je vežbanju ali je i pod uticajem većeg broja faktora – starenju, stepenu pažnje, stepenu motivacije, stepenu emocionalnosti itd.

Diferencijalni prag – osetljivost na promeni intenziteta sitmulacije. Na primer, koliko bele treba dodati u neki pigment da bismo primetili promenu boje? Koliko treba povisiti ton, da bismo primetili promenu?

Čulni kanalPut kojim se čulna informacija prenosi, teče od senzora (čulne ćelije) preko

nervnog puta do čulnog centra. Tamo se informacija, u zavisnosti od složenosti i kvaliteta čula, u većem ili manjem stepenu sintetizuje, obrađuje, dospeva u svest ili ostaje izvan polja svesti i, ako je potrebno, vraća natrag preko silaznog puta do efektora – mišića ili organa koji reaguje kao odgovor. Čulo sluha

Čulo mirisa

Čulo ukusa

Dodir

Cenestezija

Ravnoteža

Kinestezija ili kinetičko čulo

Saradnja čula – sinestezija, subliminalna informacija, čulna osetljivost

SinestezijaSposobnost čula da na nekom nivou razmenjuju informacije izmedju sebe i ujedinjuju ih, naziva se sinestezija. Tako, na primer, muziku možemo da „vidimo“ kroz oblike i boje, mirise da osetimo kao telesne senzacije, dodir i kretanje da osetimo kao zvuk, miris, boju, vizuelnu sliku „čujemo“ ... Smatra se da je ova neobična sposobnost prebacivanja informacija sa jednog kanala čula na druge, vidljivija kod dece nego kod odraslih. Predškolska deca mogu lako da pretoče priču u muziku, telesni doživljaj u crtež i slično.

Autori koji istražuju sinesteziju smatraju da je ova sposobnost prirodno data ali da vremenom prestane da se koristi. Istraživači, takodje, još uvek nisu razjasnili odgovor na pitanje na kom nivou se ova saradnja čula odvija – da li na prostom nivou oseta (povezivanje čulnih puteva) ili na višem nivou integrisanja (neki centar u mozgu povezuje čulne centre različitih modaliteta). U kreativnim zadacima i istraživanjima kreativnosti se ponekad koristi sinestezija, na primer, Ana Halprin traži od ljudi koji su oboleli od neke bolesti da nacrtaju bolest i da zatim razgovaraju sa crtežom (Hulprin). Ovaj zadatak zahteva da složeni percept telesnog stanja „prebacimo“ u vizuelni prikaz. Da bismo to učinili, potrebno je imamo mehanizam kojim oblast jednog čula, prevodimo u oblast drugog.

Subliminalna stimulacijaIako nije dokazana, ideja da je informaciju moguće poturiti posmtraču ili slušaocu a da on toga ne bude svestan je široko prihvaćena. To se naziva potrpražna ili subliminalna informacija. Ono što se odigra veoma brzo ili veoma tiho, tako da naša čula nisu u stanju odmah da ga prihvate, kasnije se vraća u svest. Neki od oautora tvrde i da utiče na svest. Izumitelj subliminalne informacije je 1957 tvrdio da krakta rečenica: kupite kokice! izaziva porast prodaje kokica za 58% (Rogers, 1993), 1980. jedan časopis objavljuje da je stapan krađa u prodavnici značajno opao od kada je u muzički sistem umetnuta subliminalna poruka: ako kradem, ići ću u zatvor. Oko 75% običnih ljudi veruje u uticaj subliminalnih poruka iako ovaj uticaj nikad nije dokazan (Zimbrado, 1995). U jednom eksperimentu gde je subjektima objašnjeno da će audio kasete uticati pozitivno na njihovo samo-poštovanje i memeoriju pokazuju da ovakav uticaj nije postignut. Ali pokazalo se nešto drugo, poznato kao «placebo efekat» subjekti su očekivali da će im se stanje popraviti, pa se ono i popravljalo nezavisno od sadržaja kasete i vrste poruke koje su dobijali. Naime, kada je subjektima rečeno da će im se popraviti memorija a date im kasete za samopoštovanj, subjektima se blago popravljala meemorija (Greenwald, 1991 iz Zimbardo, 1995). Ono što na nas utiče su očekivanja i ubeđenja a ne subliminalna infromacija.

Čulna osetljivostIskustvena posmatranja su pokazala da se ljudi veoma razlikuju u stepenu osetljivosti čula, a isto tako da su čula podložna vežbanju. Svako od nas zna da za zvuke koji su nam veoma važni, na primer, naše ime, imamo povećanu osetljivost – bićemo u stanju da čujemo veoma tih poziv u buci zvukova. Majke su u stanju da čuju glas svog deteta i kada ostali ljudi nisu u stanju da čuju ništa u istoj situaciji. Jedno istraživanje (EIP 2009) pokazuje da je osetljivost uha na zvuk pčele u letu ili plač deteta, veoma povećana u

odnosu na ostale zvukove (glas ptica). Potrebna je mnogo manja jačina zvuka za one zvuke koji nose životno važne poruke. Ljudi koji žive usamljeni i izolovani, na primer, govore da su u stanju da čuju i vide zvukove i pokrete na veoma velikoj udaljenosti. Uplašen čovek, na primer, biće u stanju da čuje potencijalno opasne šumove sa velikih udaljenosti. Žene koje tkaju pirotske ćilime, u stanju su da razlikuju više desetina vrsta crne boje, tamo gde bismo mi videli samo jednu boju.

GRAĐA ČULA

UKRŠTANJE PUTEVA

VIDJENJE OBLIKA

DNEVNO - NOĆNO VIĐENJE

POKRETI OKA

8. Pojam opažanja P 7 – 13

9. Perceptivna organizacija celine P 181 – 186

10. Unutrašnji činioci opažanja P 191 – 195

13. Čulni prag P 69 – 73

14. Osnovna čula P 69 – 73

15. Čulo vida P 140 – 144

ČULO VIDA

Količina informacija koja u centralni nervni sistem dolazi iz čula vida, daleko prevazilazi druga čula. Može se smatrati da je to osnovno čulo kod čoveka, jer ne samo da ima najviše informacija poreklom iz ovog kanala, već se i njima veruje. Ako se dva čulna podatka dovedu u protivrečnost, na primer, vizuelni i taktilni, verovaće se vizuelnom. Beba koja se postavi u situaciju da puže preko podloge, na primer, staće kada dodje do providnog dela od pleksiglasa, bez obzira što pipanjem utvrdjuje da je podloga čvrsta i sigurna. Još jedan specifičnost čula vida je način obrade podataka, koji je najsloženiji u poredjenju sa drugim čulima, jer počinje već na površini mrežnjače na nivou čula. Dok je kod drugih čula obrada (integrisanje, transformacija, slanje u viši centar) počinjala u primarnom senzornom centru izvan čula, kod ovog čula prva transformacija počinje već na nivou jedara u samom oku. Zato fiziolozi slikovito opisuju oko kao ”istureni deo mozga”.

Vidjenje boja je tekovina evolucije. Ćovek je izgradio osetjivost na one delove svetlosnog spektra koji su mu važni za opstanak. U mrežnjači oka se nalaze dve vrste čulnih ćelija – štapići i čepići, koji služe da noćno, odnosno dnevno gledanje. Istraživač po imenu Purkinje je otkrio da se boje vide različito pri dnevnom i noćnom posmatranju. Tražeći jednu ružu u vrtu koju je video tokom dana ali nije mogao da pronadje uveče, istraživač je ustanovio da se boje, a posebno crveno-žuti deo spektra različito vidi danju nego noću. Istraživanja su kasnije pokazala da je ljudsko oko najosetljivije na žuti i crveni deo spektra pri dnevnom svetlu, a na zeleno-plavi (i konturalni ahromatski) tokom noći. Prag čula je niži tokom noći – jasnije se opaža slaba svetlost i pokret, ali je vidjenje boja siromašnije. Tokom dana se opaža raskoš boja, ali je čulni prag viši (slabija osetljivost) na konture, slabe draži i pokret. Ovo, naravno, ima svoje dobre razloge – noću nam je bitno da opazimo životinju ili neprijatelja koji se kreće, a danju da otkrijemo potencijalnu hranu. Prema prvom autoru koji ga je opisao, postojanje dva čulna kapaciteta, za dnevno i noćno gledanje kao i razlike medju njima, nazivaju se Purkinjeov fenomen.

Poremećaji vidjenja boja Kod svakog čulnog poremećaja je zanimljivo da osoba nikada ne mora da sazna da ga ima – ako smo nečega lišeni a ne znamo da smo ga lišeni, ne možemo ni da se poredimo sa onima koji nisu. Tako ljudi koji imaju poremećaj vidjenja boja ponekad nikad ne saznaju da ga imaju. U drevnim vremenima, kada je čovek živeo od lova i sakupljanja plodova, moglo se umreti od gladi ako nismo bili u stanju da uberemo voće jer ga ne vidimo. Današnji uslovi života stavljaju čoveka u daleko zaštićeniji položaj, te se Daltonizam, na primer, najčešće otkrije pri testiranju za upravljanje vozilom ili regrutaciju. Najčešći su ”slepilo za boje” i ”kokošije slepilo”. Kokošije slepilo je dobilo ime po karakterističnoj nesposobnosti kod nekih vrsta ptica za

noćno gledanje. Ove ptice su razvile čulni sistem koji ih primorava da sa prvim sumrakom odlaze u skrovište i padaju u san do prvog dnevnog svetla. Njihove nesposobnost za noćno gledanje ih čini lakim plenom grabljivica. Čovek je snabdeven dvema aparaturama koje imaju komplementarna zaduženja, dok se prvi odmara, drugi radi i obratno.Slepila za boje ima više vrsta – za crveno (protanopia), zeleno (deuteranopija), crveno-zeleno (daltonizam) i drugi. Nesposobnost vidjenja odredjenih boja je pretpostavlja se, genetski data i nešto je češća kod muškaraca. Daltonisti, na primer, iako ne mogu da razlikuju crvenu i zelenu boju jer ih vide kao tonove sive, često razviju povećanu sposobnost razlikovanja svetline, pa time nadoknaduju nepososobnost.

16. Čulo sluha P 116 – 120

17. Pokreti oka P 199

18. Opažanje boje Arnhajm

19. Fenomenološka analiza boja Arnhajm

20. Simboličko značenje bojaBOJE: UPOTREBA, DEJSTVO, SIMBOLIKA(vidi više u Arnhajm: Umetnost i vizuleno opažanje)

Predmeti oko nas zrače bojama. To znači da se odbijeni svetlosni talas sa površine predmeta upravlja prema našem oku i tamo, već na prvom stepenu neuralne obrade, na mrežnjači, deluje na naš čulni i nervni sistem. Boja je vizuelno svojstvo predmeta koje posmatramo.

Boja ima nekoliko kanala ili slojeva delovanja na čoveka koji se međusobno razlikuju ne samo po tome kako deluju, nego i kojim se jezikom kodova koriste pri tom delovanju. Možemo razlikovati fiziološko dejstvo boje, psihološko dejstvo boje i simbolički nivo delovanja boja. Naravno postoji više nivoa i načina delovanja na čoveka i priča o bojama se niukoliko neće isrcpsi ovim pregledom, ali će ovde fokus biti na razumevanju ova tri polja značenja.

Fiziološko dejstvo bojeFiziološko delovanje boja podrazumeva direktan, automatski uticaj svetlosne

talasne dužine na receptore. To podrazumeva delovanje na čoveka, kao i na životinje u čijem je evolutivnom sklopu osetljivost na boje. Svaka prirodna vrsta ima svoj unapred zadati telesni sklop i u okviru njega, čulni sklop koji je podešen za prirodno važne

informacije. Kod mnogih vrsta (kod svih kojima je čulo vida dominantno čulo) postoji unapred određeni jezik boja koje automatski, direktno i bez prisustva svesti, deluju na organizam. Istraživači ponašanja životinja ubedljivo pokazuju kako, na primer, mužjak šimpanze neobično dobro razlikuje stepene crvene boje na ženkama. Ženka koja je oplodna ima posebnu nijansu crvene na telu, koja je golom oku čoveka nevidljiva i ne može se razlikovati od bilo koje druge. Za nas, informacija koja je ženka šimpanze dostupna, naravno, nije dragocena koliko njenom mužjaku, pa i celoj vrsti. Ova neobična preciznost u viđenju obezbeđuje opstanak i produženje vrste. Mnoge vrste ptica, na primer, predstavljaju pravu raskoš boja u vreme parenja ili u vreme kada treba privući partnera. Ovo u prirodi ne bi postojalo kada članovi vrste ne bi imali visoko razvijenu osetljivost za određene bojne ključeve, kombinacije i tonove na koje reaguju.

Tako i čovek, pošto je učesnik prirodnog okruženja (iako često to ne želi da prizna), svoje bojne ključeve nosi automatski jer je to dar koji smo preuzeli od dalekih predaka. Fiziološko dejstvo boje deluje univerzalno na sve ljude jednako. Medjutim, složeno delovanje boja na čoveka je samo delimično univerzalno, a većim delom se propušta kroz druge – kulturalne, naučene, estetske, lične, specifične kriterijume. Tako možemo reći,na primer, da izlaganje crvenoj boji, izaziva jak fiziološki odgovor ljudskog tela (porast krvnog pritiska, povišena aktivnost) ali to treba shvatiti relativno – daltonista je takođe čovek, ali njegovo telo neće registrovati crvenu boju pa neće ni imati reakciju. Fiziološko dejstvo boja na čoveka je često ispitivano jer ga je najlakše pratiti (lakše je snimiti promenu pulsa nego stepen sviđanja, na primer). Zato će u nastavku svaka od pojedinih boja biti predstavljena ne samo svojim fiziološkim dejstvom, nego i ostalim nivoima delovanja.

Psihološko delovanje boja – individualno značenjePsiholozi su utvrdili da određene boje imaju veze sa povezanim unutrašnjim,

psihološkim sadržajima u čoveku (Lišer, 1971). Testovi ličnosti ili testovi sviđanja koji se koriste bojama počivaju na toj ideji. Ovo je takođe uočljivo i kod analize snova jer su simboli snova individualni (lični) i obojenost objekata je izraz nas samih i našeg načina na koji smo stvarali simbole. Individualna simbolika može da se razlikuje između ljudi, tako da možemo reći da svako od nas ima lični sistem ukusa, tj. boja koje nam prijaju kada ih posmatramo ili ne. Jedan od intrigantnih istraživača iz polja psihološkog značenja, Maks Lišer, veruje da način na koji biramo boje govori o tome koje unutrašnje sadržaje smatramo važnim. Za njega, stvar važi i u obrnutom smeru – one boje koje nam se nikako ne sviđaju, takođe mnogo govore o nama, o tome šta ne želimo da priznamo ili prihvatimo. U nizu preliminarnih istraživanja, on utvrđuje da nisu sve boje spektra podjednako psihološki provokativne, već izdvaja nekoliko (8) boja koje najviše govore o ljudima. Ove boje se mogu opisati kao crna, siva, jarko crvena (skoro narandžasta), jarko žuta (limun), zagasita zelena, indigo, smeđa i tamno-ljubičasta. Tako on, na primer govori da normalna, psihološki uravnotežena, aktivna osoba obično bira hromatske, tzv. “žive boje” kao najlepše, i tu bi crvena, žuta i zelena boja trebalo da se nađu na početku niza sviđanja dok ahromatske i hladne, siva, crna i smeđa ili ljubičasta, treba da budu na kraju niza.

Njegova analiza psihološkog profila na osnovu sviđanja boja ima ambicija da ponudi ne samo uvid u psihološko značenje boja – da razumemo ovaj nivo jezika boje, nego i da pomogne ljudima da dođu u kontakt sa svojim unutrašnjim sadržajima preko

ovog jezika. Lišerovi nalazi i ideje su kasnije pretrpeli kritiku i reviziju, posebno u pogledu predviđanja mentalnog zdravlja na osnovu preferencije boja. Ali ostao je ogroman doprinos koji je ovaj autor učinio na polju analize i razumevanja univerzalne simoblike boja.

Simbolički nivo značenja – univerzalna simbolikaPravila upotrebe boja u čovekovom okruženju koje je sam stvorio nisu više

prirodna datost nego stvar izbora. Stvarajući predmete čovek stvara i njihove boje. Pogledamo li ritualne predmete, posude, figure, odeću, nakit starih civilizacija, zapazićemo da boje na njima nisu imale prostu funkciju imitiranja realnosti nego i nešto više od toga. Pri njihovom izboru, stvaralac se oslanjao na drugačija pravila od onih koja su propisana prirodnim vezama predmet-boja.

Tradicionalno nasleđe Starih Slovena, kao i etnografski zapisi sa naših prostora pokazuju da su izbori boja koje su naši preci pravili bili relativno monotoni – crno-beli kontrast je najčešće korišćen u etno-umetnosti i tradicionalnim formama stvaranja, dok se relativno kasno pojavljuje crvena boja. Tako da ovaj tradicionalni trobojni spektar crno-belo-crveno zauzima najviše prostora u tradicionalnoj produkciji a takođe i u simboličkom smislu ima najveće polje značenja.

Keramičko slikarstvo antičke Grčke, koje se smatra jednim od najstarijih na tlu evropskog nasleđa, koristi vrlo ograničen repertoar boja, ono koristi “dve prve boje u spektru, ili samo jednu – crvenu, ako se eliminiše crno…”(Gostuški, 1968). Ovi jednostavni kanoni su moguće rezultat ograničenosti trajanja predmeta – pa su najtrajniji ostali oni koji su pravljeni od posebnih materijala koji određuju onda i svoje boje. A moguće je, takođe, da su ove boje po svom simboličkom polju najstarije, najšire, pa samim tim i ostavljane na predmetima. U prilog drugoj hipotezi idu nalazi iz jedne sasvim druge oblasti, naime, lingivsti su istraživali koliko se jezici na svetu razlikuju u odnosu na opis boja (Valentine, 1962). Tako je pronađeno da postoje jezici sa veoma velikim brojem izraza za boje i jezici koji imaju ograničen broj izraza. Ograničenost izraza, povrh toga, nije slučajna, ako u jeziku postoje samo dve reči za boje, to će onda biti svetlo – tamno ili crno – belo. Ako postoje tri, onda će to biti još i crveno. A ako postoje četiri, pojaviće se reč za zeleno. Nalaz ukazuje na to da se iz opšteg, jednog značenja, postepeno izdvajaju značenja pojedinačnih boja, i to uređenim redosledom po stepenu važnosti.

Umetnička i kulturna produkcija našeg vremena, uključujući i savremene oblike izraza koristi boju kao dodatak sadržaja, dopunu značenja, tj. nosioca značenja. U tom smislu boja zadobija kao kvalitet objekta jednu vrstu samostalnosti – moguće ju je apstrahovati, odvojiti od objekta i onda posmatrati kao pojavu.

Pristup simbolici boje se menjao kroz vreme. Nekada je bila diktirana vrstom materijala, nekada kanonom ili pravilima vremena, a nekada sadržajem izraza ili ličnim izborom stvaraoca. Rituali i kanoni upotrebe boja postoje u svakoj kulturi i zajednici. Nekada se znalo kojom bojom će se naslikati odeća vladara, koje boje sveštenika, ratnika, seljaka… Danas “biti u žalosti” i nositi crno znači istu stvar. U Africi je boja žalosti bela. Obući dečaka u roze odelo, na primer, u našoj zajednici bi bilo neprimereno, bebu u crne pelene, lekara u šarenu košulju i slično.

Upotreba simbola boja na odelu je naročito vidljiva kada postoji neka hijerarhija koju treba izraziti – prota ili kardinal zahtevaju crvenu kapu, crveni pojas u borilačkim

veštinama pokazuje stepen učenika, crvena odeća budističkog sveštenika svedoči da je on učitelj i slično. Anđeli će se tadicionalno oblačiti u belu odeću (iako nisu bića koja srećemo na ulici, svako od nas očekuje da su baš tako obučeni) jer to odražava njihovu nevinost i čistotu.

Ponekad su pravila upitrebe boje jasno definisana kao zakoni. Tako jedan pravilnik sa kraja 12. veka govori da je: belo čistota, nevinost, istina… crveno je ljubav, hrabrost, ljutnja… zlatno je mudrost, ljubav, vera, hrišćanske vrline… zeleno je čast, viteštvo, snaga, radost…plavo je pravda, vernost, lojalnost itd.. (Pavlović, 1977).

21. Geštalt zakoni opažanja P 181 – 186

22. Odnos figure i pozadine P 181 - 186

23. Opažanje treće dimenzije P 222 – 226

24. Konstantnost opažanja P 240

25. Odnos učenja i sazrevanja R

UČENJE

Čak i kada radimo nešto što smatramo jednostavnim, na primer, hodamo ulicom, naš mozak je tog trenutka zauzet mnogim stvarima - koordinacijom pokreta i održavanjem ravnoteže, on neprekidno proizvodi nove odgovarajuće pokrete, naša misao teče u više smerova, naše opažanje beleži objekte oko nas, primećujemo ljude sa kojima se zaobilazimo, izbegavamo rupe, prelazimo na zeleno svetlo, naš sluh beleži zvukove oko nas. Ako nas neko zamoli da rekonstruišemo viđene objekte, uz malo napora, iznenadićemo se koliko smo toga u stanju da se setimo. Pa ipak smo bili uvereni da nismo ništa učili tokom svih tih događaja.

Učenje je mnogo širi pojam od onog što se obično pod njim podrazumeva. Osim što učimo u školi ovaj proces se pojavljuje u svakom trenutku našeg života, u direktno ispoljenom ili nevidljivom obliku – učimo u svakom trenutku u kome doživljavamo, opažamo, imamo osećanja, misli, predstave, krećemo se kroz prostor. Najčešće taj proces protiče neopaženo i nismo svesni da učimo. Samo mali deo učenja protiče kroz našu svest, toliko mali da ga naučnici smatraju vrhom ledenog brega (Lindzi, Hol 1975) pri čemu se najveći i najvažniji po opstanak deo nikada ne otkriva svesti. Tu je na snazi ekonomija svesti – kada bi sve informacije, obrade, sinteze i integracije koje se u nama odvijaju bile dostupne svesti, verovatno je da ne bismo mogli normalno da funkcionišemo, niti bismo imali gde toliko bogatsvo podataka da smestimo.

Psihologija i biologija se slažu u konstataciji da je opstanak i napredak ljudske vrste usko povezan sa ogromonom sposobnošću čoveka da se neprekidno usavršava i prilagođava kroz intelektualne procese i kroz najvažniji od njih – učenje.

Prosti i složeni oblici učenja Istraživači danas znaju da postoji veći broj različitih oblika učenja. Razlike

između njih su vezane za učešće/odsustvo svesti, stepen automatizacije pri učenju, strukture koje učestvuju u procesu učenja, različit značaj koji pojedini oblici imaju za opstanak čoveka, fleksibilnost naučenog, sadržaj (objekat) učenja i slično. Najjednostavniji oblici učenja ne zahtevaju učešće svesti, odvijaju se automatski, imaju veliki značaj za opstanak i preživljavanje ali se zato teže modifikuju i prilagođavaju konkretnim životnim okolnostima. Što je oblik učenja viši, to je on mekši, fleksibilniji, prilagodljiv okolnostima, na njega je lakše uticati. Ali je zato i za pojavu takvih oblika potrebno mnogo više rada, uticaja, sazrevanja, neuralnih potencijala, vremena i fizičkih okolnosti koje to omogućavaju. Istraživanja organizacije čovekovog saznajnog sistema nam pokazuju još i to da se složene saznajne funkcije, one koje su najmlađe i najfinije, prve i gube kada dođe do nepredviđenih okolnosti kao što su pad količine kiseonika u vazduhu, pad krvnog pritiska u organizmu i slično. Tada se fine saznajne funkcije brišu, gube, i ustupaju mesto jednostavnijim oblicima učenja.

Različiti oblici učenja se pominju u literaturi. Neki od njih se pojavljuju samo kod čoveka, neki kod viših oblika sisara a neki kod svih životinja. Oblici učenjaHabituacija je oblik prostog prilagođavanja nervnog sistema nekoj životnoj situaciji u kojoj smo stalno izloženi nekoj stimulaciji. Zamislimo da smo ušli u neku prostoriju u kojoj je buka – u početku čujemo buku ali u jednom neprimetnom momentu prestajemo da je budemo svesni – habituirali smo se ili adaptirali na nju. «Ljudi imaju veliki kapacitet da se habituiraju ili da ne primećuju veliki broj stvari – zvocanje žene, neurednog muža, decu koja kmeče, hrkanje onoga sa kim delimo sobu, radio koji svira, neprijatne mirise. Možemo da se prilagodimo skoro svemu, čak i veoma neprijatnim iskustvima, ako se ponavljaju dovoljno često.» (Lindzi, 1975). Habituacija se pominje kao granični oblik učenja, neki će autori sporiti da je to učenje uopšte ali ono ipak odražava sposobnost organizma da se prilagođava konkretnoj životnoj situaciji.

Senzitizacija je spremnost organizma da reaguje na određeni način u određenim situacijama čak i kada takva reakcija nije adekvatna. Kad nas neko zastraši strašnim pričama, spremni smo da posle toga u svakom šušnju čujemo pretnju, skočimo na svaki i najmanji pokret. U strahu su velike oči – kaže izreka. Ako šimpanzama pokažemo zmije iza pregrade (majmuni se veoma plaše zmija) i ako tada pljesnemo dlanom o dlan, majmun će dobiti snažan napad panike, baš kao da je napadnut. Jedna ista stimulacija u normalnim životnim okolnostima izaziva sasvima različitu reakciju nego u stanju senzitiziranosti.

Asocijacije Spajanje elemenata svesti u celinu se zove povezivanje putem asocijacija. Dva sadržaja su koincidirala i vremenu, prostoru, smislu ili su slični po nečem drugom, i dogodilo se da su se automatski «slepili» u celinu. Ovaj princip spajanja bio je poznat starim Grcima i zbog toga se govori da je Platon začetnik psihologije učenja – on je govorio o asocijacijama po sličnosti i kontrastu. Asocijacija je lepak koji drži više asociranih elemenata u celinu. Učenje putem asocijacija je bilo jedno od dominirajućih objašnjenja učenja u psihologiji. Bihejviorizam je išao tako daleko da je svako čovekovo ponašanje i učenje, težio da objasni asocijacijama – naučili smo da nas mama hrani pa smo uz to prihvatili i funkciju govora, naučili smo da jedan izraz lica uvek ide uz kaznu pa smo se uz taj izraz lica uvek osećali kažnjeno, vezali smo prijatnost i neprijatnost za čitav niz asocijativnih elemenata i to nas, veruju bihejvioristi, vodi u životu. Danas se zna da su ova objašnjenja dobra u razumevanju emotivnog života ali se nisu pokazala dovoljno uspešnim u objašnjenju baš onih složenih oblika učenja koji su upravo karakteristični samo za čoveka kao najrazvijeniju vrstu – usvajanje govora, apstraktno mišljenje, simboličku komunikaciju i drugo.

Klasično uslovljavanje Pavlov je prvi uočio da ukoliko se određeni set događaja dovoljan put ponovi, životinja počinje da reaguje na događaj kao na celinu. Ako su čoveku zaduženom da hrani pse škripale čizme, životinje su ubrzo počele da se raduju hrani na sam zvuk škripanja. Zvuk škripe se pretvorio u znak koji najavljuje hranu. Pavlovljeva istraživanja učenja putem klasičnog uslovljavanja , koja su mu Nobelovu nagradu 1904. godine i ruska fiziološka škola su izvršile znatan uticaj na psihologiju učenja. Šema uslovljavanja izgleda ovako

uslovni stimulus ----------------- uslovna reakcijazvuk zvona refleks orijentacije

bezuslovni stimulus ----------------- bezuslovna reakcijahrana lučenje pljuvačke

gde primećujemo da se stvorila nova, dotada nepostojeća veza između različitih događaja. Ovo je osnovni oblik učenja – veruju istraživači Pavlovljeve škole.

Kako se to odražava na ljude?Sam Pavlov nije imao nameru da preuveličava značaj svojih nalaza, niti da ih

nekritički proširuje na čoveka. Dogodilo se to bez njegovog zalaganja. Uslovljavanje je

ubrzo proglašeno osnovnim i jedinim oblikom učenja – sve u našem intelektu je nastalo kroz građenje mreža ovakvih veza, pa i veoma apstraktni i složeni oblici mišljenja. Čovekova misao, veruju oni, samo je splet asocijacija.

Otkrivši ovaj oblik učenja, naučnici su uspeli da izazovu u eksperimentalnim uslovima neograničeno veliki broj različitih ponašanja čak i kod veoma jednostavnih organizama kao što je jednoćelijski paramecijum – ukoliko se dovoljan broj puta u rastvor u kome je paramecijum sa vrha igle ubrizga bakterija (omiljena hrana) paramecijum hrli prema igli čim se ona svaki sledeći put pojavi u blizini (Gelber, 1952). Ako se fetusu u majčinoj utrobi izloži vibracija pa posle nje jak zvuk, fetus će posle nekoliko ponavljanja početi na vibraciju da reaguje kao da nailazi zvuk.

Početkom dvadesetog veka, američki naučnik Votson izvodi eksperiment kojim želi da pokaže značaj učenja uslovljavanjem. On eksperimentiše sa «dobrovoljcem» malim Albertom, detetom bez roditelja. Pošto utvrđuje da se dete rado igra sa eksperimentalnim miševima, on u sledećoj fazi, kada god dete pokuša da se približi mišu, proizvodi veoma snažan zvuk. Ubrzo se stvara veza između miša i jakog zvuka (za dete je to snažan strah) pa već i samo prisustvo miša u prostoriji izaziva paničan strah. Ubrzo, dete počinje da se boji svega belog, eksperimentatora u belom mantilu, svega dlakavog, krzna, kose... Reakcija se širi na veći broj sličnih situacija, to je generalizacija učenja.

Danas se klasičnom uslovljavanju ne pripisuje baš toliki značaj, ono ne može da objasni sve, ali nešto ipak može. Neki bazični i prostiji oblici ponašanja mogu da se objasne ovim principom. Na primer, emocionalno uslovljavanje, fobije, neuroze, sujeverja, anksiozni strahovi i slično. Terapija koja se bavi neurotičnim poremećajima obiluje ovakvim informacijama – osoba koja je u detinjstvu bila kažnjavana zatvaranjem u orman kao odrasla osoba dobija klaustrofobiju, vojnici koji su preživeli rovovsku borbu i intenzivan strah vezali za boravak u rovu dobijaju klaustrofobiju, osoba koja je u detinjstvu dobila snažan osećaj krivice vezane za «prljave ruke» (ružna dela) kao odrasla dobija kočenje prstiju i slično. Beskrajan je broj načina na koji asocijativno povezujemo stvari u životu. Sujeverje se može razumeti kao pogrešna generalizacija i povezivanje. Ako smo tri puta sreli osobu koju retko srećemo i ako nam se posle toga desilo nešto lepo, smatraćemo sam susret sa ovom osobom uzrokom nečeg lepog. Isto važi i u obrnutom smeru, i to je često bio povod da se u tradicionalnim društvenim zajednicama nešto loše pripisuje ljudima, obično ženi, na primer, urokljivo gleda - pa domaćinu ugine kokoš, pređe preko puta - pa domaćin doživi nesreću, nekako je naljute - pa domaćinu krave više ne daju mleko... Putem asociranja jedan događaj postaje povezan sa drugim automatski i bez učešća svesti. Ove pogrešne generalizacije nisu čak morale ni nama da se dese, one mogu biti predate sa generacije na generaciju – broj trinaest, prolazak ispod merdevina, crna mačka koja nam prelazi put, sedenje na uglu stola, razbijanje ogledala i druga ponašanja su nešto što nam je predato kao izazivač baksuza a da mi to nismo lično proveravali.

Instrumentalno uslovljavanje Klasično uslovljavanje se oslanja na postojeće, prirodno date modele ponašanja – životinja se i inače osvrće na zvuk, kao i što luči pljuvačku dok se hrani. Novitet je samo veza (asocijacija) koja se između njih stvara.

Kod instrumentalnog uslovljavanja se stvara novi oblik ponašanja koji nije dotada prirodno postojao – na primer, životinje nauče da se okreću, klanjaju, šire krila ili penju na dve šape u prisustvu nekog uslovnog stimulusa.Instrumentalno uslovljavanje modelira ponašanje putem nagradi i kazni. Instrumentalno uslovljena životinja ili čovek nauče da zbog nekog efekta (nagrade ili izbegavanja kazne) izvode određena ponašanja. Ona ponašanja koja dovode do pozitivnog efekta biće učvršćena i ponavljana svaki put kada se nađemo u istoj situaciji. Američka škola bihejviorizma je dalje razvila ideju da se celokupno ljudsko ponašanje može objasniti instrumentalnim uslovljavanjem i da je čovek samo proizvod rasporeda nagrada i kazni koje su ga oblikovale. Ništa što činimo, veruju oni, nije nezavisno od nagrade ili kazne koja sledi ili koja je sledila nekad u nekom momentu života. Iako je veliki deo psihologije pošao ovim smerom a veliki deo ide još uvek, na kraju se mora priznati da je način sagledavanja čoveka kao instrumentalnog bića preterano pojednostavljenje. Time se od čoveka oduzima mišljenje, govor, apstrahovanje, stvaranje - pogotovo umetnost ne može da se objasni na taj način. Još nešto treba priznati, svođenje čoveka na stimulus – odgovor šemu izrodilo je primenjene pristupe koji nisu uvek bili u interesu čoveka. Lečenje elektrošokovima, modifikovanje ponašanja preko nagrađivanja i kažnjavanja, surova eksperimentacija sa životinjama, a ponegde i sa ljudima nazvanim dobrovoljci, ideja stvaranja čoveka prema zadatom obrascu, često je igra na ivici ili ispod ivice humanosti. Istraživanja uticaja nagrade i kazne na decu su mnogobrojna i ona nas upućuju na neke od važnih zaključaka. Kao prvo, uticaj nagrade ili kazne na svu decu nije isti. Na primer, ekstrovertna deca lakše istrpe kaznu nego introvertna deca. Introvertna deca bolje reaguju na nagradu nego na kaznu. Implikacije u vaspitanom i obrazovnom procesu su sledeće – pristup deci ne sme da zavisi искључиво од васпитаног циља који имамо већ и од могућности и развојног периода у коме се дете налази, дечијег темперамента, мотивације, емотивног профила, социјалне ситуације и многих других важних ствари.

Motorno učenjeOblik učenja u kome savlađujemo neku motornu veštinu (veštinu pokreta). Učenje se upražnjava isključivo direktnom vežbom – izvođenjem aktivnosti. Na primer, da bismo savladali vožnju bicikla, moramo da pokušamo da vozimo bicikl. Isto se događa sa drugim motornim veštinama – skijanje, vožnja kola, fine manuelne veštine, precizno crtanje, gađanje u metu, ples, sviranje muzičkog instrumenta, kucanje teksta, hirurški zahvati, samo su neke od veština koje zahtevaju dugo vežbanje. Ove veštine se ne mogu učiti indirektno i veoma su osetljive na vežbu, kao što jedan muzičar kaže – «ako ne vežbam jedan dan osetim, ako ne vežbam dva dana, publika oseti». Kada se dobro savladaju, motoričke veštine su dugotrajno zabeležene i otporne za zaboravljanje. Može nam se dogoditi da godinama ne sednemo na bicikl, ali ćemo to kasnije izvoditi kao da nije bilo pauze.

Učenje uviđanjemSpada u najviše oblike učenja. Ispitivao ga je Keler. Posmatrajući ponašanje šimpanzi u kavezu došao je na ideju da kod ovih oblika majmuna postoji inteligentno ponašanje.

Kada je stavljao majmune u problemsku situaciju koju oni ne mogu da reše na osnovu primene već postojećih rešenja, nego moraju da grade novi, Keler je primetio da ponašanje majmuna odslikava unutrašnji proces uviđanja. Na primer, šimpanza treba da dohvati bananu ali nije dovoljno da se popne na kutiju. Treba da se seti da naslaže manje kutije na veće i da tako dohvati. Ili, ne može da dohvati bananu postojećim štapom već treba da uvuče tanji štap u deblji i tako ga produži. Keler je ustanovio da ne mogu svi majmuni da dođu do rešenja. Neki od njih neprekidno ponavljaju pogrešne strategije. Jedan deo grupe šimpanza je međutim, pokazao drugačiji oblik ponašanja. Posle neuspelih pokušaja napuštao je polje, sedao i davao znake kao da razmišlja. Zatim je iznenada davao utisak kao da se ozario i tada bi u nizu neprekidnih pokreta direktno izvodio ponašanje koje dovodi do cilja. Momenat promene ponašanja, ozarenje, naziva se uviđanjem, pa je ovaj oblik nazvan učenje uviđanjem. To je ponašanje koje je građenje novog odgovora u novoj situaciji. Uviđanje se oslanja na prethodno iskustvo i znanje ali ih i prevazilazi i zato se smatra oblikom inteligentnog ponašanja. Keler je čak ustanovio da se šimpanze između sebe veoma razlikuju kao indidvidue u pogledu sposobnosti uviđanja, slično kao što se ljudi razlikuju među sobom u intelektualnim sposobnostima.

Verbalno učenjeUčenje govora i ovladavanje govorom je jedno od najsloženijih polja istraživanja u psihologiji. Govor spada u najviše intelektualne funkcije jer podrazumeva stvaranje unutrašnjeg simboličkog polja koje je proizvod složenog odnosa između deteta i drugih ljudi. To je najsloženiji oblik učenja karakterističan isključivo za čoveka, jer ni jedna poznata životinjska vrsta nema simbolički apstraktni sistem koji počiva na reči. Kada se danas koristi pojam učenje, najčešće se misli na verbalno učenje sa verbalnom reprodukcijom kao što je to slučaj sa školskim učenjem.

26. PamćenjePAMĆENJE

U svakom momentu smo izloženi neprekidnom prilivu informacija. Najveći deo tih informacija protiče mnogostrukim tokovima ispod praga svesti i nikada ne prelazi granicu svesti. Ukoliko usmerimo pažnju na neku od informacija, tada ona dospeva u svest. Ono što nam ne dospeva u polje pažnje protiče izvan svesti, a tek mali deo ostaje zabeležen. Od svega što primimo kao informaciju, dakle, tek mali deo biva osvešćen a od toga dela se još manji deo čuva u sećanju. Tako da za pamćenje i sećanje kao svesne funkcije možemo reći da se nalaze tek na vrhu piramide.

Uobičajeno razumevanje pamćenja govori da je to zadržavanje tragova u mozgu, informacija o događajima koje smo doživeli. Postoje oblici pamćenja koji funkcionišu uz akciju svesti ali i izvan opsega svesnog, na primer, naše telo može da pamti prijatna ili još češće neprijatna iskustva i da reaguje automatski u određenim, sličnim situacijama, a da mi toga nismo svesni niti imamo iakava uticaj na to.

RAZLIČITE VRSTE MEMORIJEPostoji više podela memorije. Navešćemo neke koje se najčešće pojavljuju u

istraživanjima.

Primarna memorija koja se naziva kratkoročnom memorijom, je proces koji se pojavljuje kada neposredno primamo vizuelne ili slušne informacije. Kada od ljudi tražimo da zapamte neki materijal (najčešće se istražuje na besmislenom materijalu), na primer, serije brojeva, slogove ili slike, primećuje se da se zapamćeni materijal veoma brzo gubi iz memorije. To je kriva zaboravljanja koja pokazuje da se tragovi pamćenog gube u vremenu.

% 80zapamćenog

20 3 6 9 12 15 18vreme zadržavanja u sekundama

Dugoročna memorija spada u dugoročni oblik pamćenja i tu pohranjene činjenice o našem životu. Neke od njih će trajati izvesno vremeTo su oblici pamćenja koji se razlikuju na osnovu dužine trajanja zapamćenog. Kratkoročna memorija ima svoj tok pri čemu određena količina informacija neprekidno ulazi i izlazi iz nje, ne zadržavajući se dugo. Dugoročna memorija sadrži naše uspomene i sve što smo uspeli da zapamtimo za duže vreme. Najkraći oblik memorije je nazvan ikonička memorija koja sadrži veoma kratko izložene čulne utiske – oko 5 milisekundi. To je ujedno i najplići nivo obrade informacija.

Vizuelna memorija Ljudi se razlikuju po strategijama koje koriste pri pamćenju i reprodukovanju informacija. Vizuelno memorisanje se oslanja na pamćenje slike koja je u jednom momentu bila dostupna. Uobičajeno, sposobnost vizuelne memorije je ograničena, traje izvesno vreme a zatim se gubi i počne da zadobija maštovite elemente. Postoje izuzetno daroviti ljudi kod kojih je kapacitet vizuelne memorije veći nego kod drugih i deluje kao neograničen. Oni mogu, na primer, da u svom umu „listaju“ knjige koje su nekada videli i tačno pročitaju ono što na svakoj stranici piše. Deca koja imaju povećanu sposobnost vizuelnog pamćenja mogu da „posmatraju“ sliku koja je odavno sklonjena i da na zahtev ispitivača prebrojavaju elemente na slici, na primer, na pitanje: „Da li na slici ima drugih zgrada?“ dete odgovara potvrdno. Na pitanje koliko ih je, odgovor se odlaže dok traje prebrojavanje, a zatim se daje tačan odgovor. Na pitanje da li postoji toranj, dete je u stanju da potvrdi, a da takodje i kaže koliko časova pokazuju kazaljke na satu tornja. Vizuelno memorisanje je karakteristično kod osoba koje su inače

sklone vizuelnizaciji. Kada reprodukuju neki utisak iz života, one sklapaju oči i pokušavaju da u mislia „vide“ sećanje.

Podela memorije prema vremenskoj dimenzijiPostoji skora (epizodička) i dalja (lična) memorija. U psihologiji ličnosti, posebno tokom analize ponašanja, snova, patologije, uspomene se dele prema vremenu nastanka. Tako psihoanaliza prepoznaje blisku prošlost i dalju prošlost. Bliska prošlost se negde naziva i epizodičkom memorijom i ona odgovara našem pamćenju događaja od prethodnog dana (Cavallero) dok je dalja prošlost onaj zapamćeni sadržaj koji odgovara vremenskoj tački udaljenoj od sadašnjosti. Ovo je naročito važno kod psihoanalitičkih tumačenja snova – skora prošlost, dogadjaji od prethodnog dana se prepoznaju u scenariju sna. Ali oni su samo odabrani simboli koji prikrivaju sadržaje iz dalje prošlosti sa kojima imaju veze. Oni tako predstavljaju okidač za pojavu simbola – nešto što smo slučajno opazili, pomislili ili nam se dogodilo prethodnog dana pojavljuje se u snu. Mi na svesnom planu ne razumemo zašto je do toga došlo. Naša podsvest, medjutim, na taj način ostvaruje plan da se izrazi i to tako da ispod simbola skore prošlosti leži povezan simbol iz dalje prošlosti koji nam je lično veoma bitan ali koji smo zaboravili. Traganje za dubinskim simbolom, ključnim simbolom iz dalje prošlosti vodi se uz pomoć terapeuta ili analizatora snova i traži od snevača da svesno i uz napor evocira sve što mu se javlja u svesti u vezi sa prikazanim simbolom.

U jednom snu, na primer, snevač vidi svog kolegu koji ima kljun. U analizi sutradan, on izveštava da je prethodnog dana sreo kolegu, koji mu se učinio sličan jednom drugu iz razreda (dalja istorija) koji je bio velika kukavica. Sličnost izmedju kolege (epizodička) i starog druga koji je zaboravljen i njihova sličnost, dodale su kljun na osobu koja se smatra kukavicom (pile).

TEORIJE PAMĆENJAIstraživanja pamćenja pokazuju da se u tom procesu zapravo odigrava više

različitih procesa. Pored rada na svesnom nivou, velika količina informacija nikada ne dospeva do praga svesti. Prema dužini trajanja, memorija se deli na ikoničku (do 5 milisekundi), kratkoročnu, dugoročnu i operativnu. Ikonička memorija koja leži na samom početku lanca prenosa i obrade, traje veoma kratko i operiše stalno. Iz nje informacija dospeva u operativnu memoriju, koja nije mesto ne kome se nešto arhivira, nego više sistem, kanal kroz koji informacija teče dalje na dublje nivoe obrade. Operativna memorija je u direktnoj vezi sa funkcijama koncentracije i pažnje, ima ograničen kapacitet i vrši funkciju distributera. Stariji pristupi pamćenju, oni iz 19. veka su se uglavnom odnosili na dugoročno pamćenje, tj. neku vrstu rezervoara infomacija koje su nam dostupne akcijom svesti. već rana istraživanja su pokazala koliko je pamćenje podložno stalnoj doradi, preradi i menjanju od strane subjektivnih faktora, tako da više predstavlja „konstrukt“ (tvorevinu) nego reprodukciju nečega što se dogodilo.

Pamćenje u obrazovanju Koncept obrazovanja koji je danas dominantan daje ogroman značaj pamćenju i reprodukovanju. Skoro svako ispitivanje u obrazovnom procesu se oslanja na reprodukciju zapamćenog, na osnovu čega se učenicima/studentima dodeljuje ocena. U tom smislu se previše često zanemaruje činjenica da reprodukcija zapamćenog

nije isto što i kvalititetno znanje. Znati nešto znači posedovati znanje o sadržajima koji su uklopljeni u celovit saznajni koncept osobe, imaju vezu sa njenim ličnim životom i životnim situacijama kroz koje prolazi ili će tek proći. Istraživači su u našim školama ustanovili da se najveći deo školskog gradiva ne odnosi na životno relevantne situacije, da se gradivo oslanja na veliku količinu zapamćenih činjenica i da su zbog toga učenici razvili strategije učenja napamet da bi se zadovoljio ktierijum reprodukovanja. U takvom procesu se znanje i potreba za učenjem, nažalost, pomeraju izvan škole u druga polja aktivnosti (Pešić, Emp. istr. 2004).

ZABORAVLJANJEZa zaboravljanje se smatra da je to proces brisanja tragova u mozgu ili gubljenja

dostupnih informacija. Teorije zaboravljanja pokušavaju da reše pitanje uzroka i principa po kojima teče proces zaboravljanja kao i faktore koji ovaj proces ubrzavaju ili usporavaju.

27. Reprodukcija R

28. Mehaničko pamćenje R

29. Logičko pamćenje R

30. Psihološki uslovi pamćenja R

31. Teorija večitosti pamćenja R

32. Teorija spontanog zaboravljanja R

33. Teorija aktivnog zaboravljanja R

34. Potiskivanje kao uzrok zaboravljanja R

35. Aristotelovi principi asociranja R

36. Kelerova istraživanja mišljenja R

MIŠLJENJEMišljenje je najvažnija opšta kognitivna funkcija. Postoji mnogo različitih oblika

mišljenja: rezonovanje, rešavanje problem-situacija, suđenje, razlikovanje, apstrahovanje, generalizacija, predviđanje, kontrola, očekivanje, maštanje, zamišljanje, sanjarenje... Mišljenje je povezano sa svešću, pažnjom, govorom, emocijama, motivima, potrebama, percepcijom i svim drugim procesima i funkcijama ličnosti, tako da nijedan elemenat ne ostaje nezavistan od ostalih.

REŠAVANJE PROBLEMAProblem-situacija je ona u kojoj se nalazimo kada nam je nepoznato šta treba da

učinimo kao odgovor na problem da bismo ga prevazišli ili razrešili. Naše prikupljeno iskustvo, znanje i mogućnosti koje imamo nam omogućavaju da dođemo do rešenja, ali da bismo to postigli potrebno je da ih upotrebimo na nov način.

Kako se razrešavaju problemi zavisi od mnogo faktora kako u realnoj situaciji tako i u ličnosti onoga koji traga za rešenjem. Ako zanemarimo vrstu problema i posmatramo šta se dogadja u situaciji pravljenja strategije rešenja, pokazuju se određeni česti načini na koji se pristupa problemima. Postoje tri opšta načina na koji ljudi postupaju kada se nađu u problem-situaciji: pokušaji i pogreške, postepena analiza i rešavanje uviđanjem.

Pokušaji i pogreške je oblik rešenja kada naslepo i bez reda primenjujemo moguća rešenja. Ako se slepim pokušajima ne dođe do rešenja, osoba se obično sasvim razočara. Ako dođe do rešenja, osoba se obično i sama iznenadi i ne zna šta je uradila što je dovelo do efekta. U sličnim situacijama u budućnosti će opet početi sa slepim pokušajima. Ova strategija je karakteristična za situacije kada smo pod snažnim pritiskom da nešto preduzmemo ali nemamo ni najblažu informaciju o tome šta i kako treba uraditi. U realnom životu ove potpuno slepe pokušaje ljudi često upražnjavaju iako životne situacije skoro nikada nisu slepo pogađanje između jednako verovatnih mogućnosti. Zamislimo da nam automat nije izbacio kafu - možemo pokušati da ga udaramo, šutiramo, pritiskamo dugmad slučajnim redom, protresamo strujni kabl i slično. Ako nam u nekom momentu kafa pristigne, nećemo znati koji od ovih pokušaja je dao rezultat. U tom smislu, rešenja ovog tipa nemaju vrednost učenja i ne obogaćuju naše iskustvo čak i kada su slučajno efikasna. Neke ličnosti su sklone ovom tipu rešenja i one obično imaju problema u životnim situacijama koje zahtevaju složene i promišljene poteze. Keler je primetio posmatrajaući šimpanze u problem-situacijama da jedan deo njih pokazuje skolonost za pokušaje i pogreške i da nema sposobnost da pređe na viši i složeniji nivo rešavanja. Nesposobnost da se reši situacija je praćena stalnim ponavljanjem pogrešnih

pokušaja a nekada i izlivima jakih negativnih emocija – majmun se odjednom razbesni i počne da lomi predmete u kavezu.

Postepena analiza podrazumeva da se postepeno i u više koraka dolazi do razumevanja problema. Napredovanje ka rešenju je postepeno i sistematsko jer postoji strategija pomoću koje rešavamo. Na primer, pronalazak jednog od najvažnijih lekova danas, penicilina, se pripisuje postepenom i višegodišnjem sistematskom proučavanju koje je Fleming vršio u svojim laboratorijama. On je sistematski pravio rasade bakterija a zatim ih izlagao dejstvu svih supstanci koje su mu bile dostupne. Pa čak i tada je slučajnost učestvovala – penicilnska buđ je slučajno dospela sa hleba u jedan od rasada. Neke od životnih situacija koje zahtevaju postavljanje sistema su one kada znamo da je rešenje negde između zahvaćenih mogućnosti ali ne znamo tačno koja je to varijanta. Ako igramo dečiju igru «potapanje podmornica», na primer, znamo da se skriveni objekti nalaze u okviru polja. Ako posmatramo skrivalice iz novina, znamo da ćemo vremenom otkriti skriveni objekat. Strategije koje koristimo su drugačije nego kod slepog pogađanja.

Rešenje uviđanjem spada u vid inteligentnog ponašanja gde je potrebno na nov i kreativan način prekombinovati postojeće činjenice. U osnovi svakog velikog otkrića se nalazi rešenje putem uvida. Uvid se pojavljuje i u mnogim drugim situacijama, svako od nas je imao trenutke u kojima je novo razumevanje «bljesnulo» u svest. Jedan poznati matematičar otkriva svom prijatelju psihologu da je najveće i najradosnije otkriće u njegovom životu ono kada je otkrio da niz kamenčića izbrojan sa jedne i sa druge strane niza, daje isti broj! Najveće otkriće Anštajnovog života bilo je, prema njegovim rečima, kada je sa četiri godine otkrio kako radi kompas. Tesla pominje kao jedno od najvećih svojih otkrića kada je svoj drveni brodić uspeo da pokrene uzvodno od toka potoka (pomoću kalema). Otkriće uvidom se događa na svakom životnom koraku.

Keler je proučavao ponašanje u problemskim situacijama i on govori o četiri opšte faze kroz koje se rešenje uviđanjem pojavljuje: xx, inkubacija, iluminacija, verifikacija.

Od čega zavisi sposobnost ličnosti da probleme rešava uviđanjem? Neki od faktora koji utiču na ovu sposobnost su improvizacija, stepen funkcionalne fiksiranosti i iskustvo u prethodnim situacijama. Spremnost da improvizuje je individualna karakteristika pojedinca koja može biti iskazana u manjem ili većem stepenu. Neke osobe lako ulaze u improvizaciju a neke osobe ne mogu da izdrže stepe neizvesnosti koji improvizacija nosi. Funkcionalna fiksiranost se odnosi na sklonost osobe da određene predmete i situacije u svom okruženju vezuje za strogo ograničen broj funkcija i mogućnosti. U jednom eksperimentu je ispitanicima traženo da ugase sveću sa razdaljine od dva metra. Prethodno su im pokazani jedan po jedan predmeti koji su ponuđeni: staklene cevi, metalni štap i kutija gita. Zatraženo je da prethodno napišu što više mogućih funkcija koje svaki predmet može da ima. Rešenje se sastojalo iz provlačenja metalne cevi kroz staklene, spajanje staklenih jedna do druge pomoću gita, a zatim duvanje kroz cev. Pokazalo se da su sve osobe koje su u prethodnom koraku navele tri potrebne funkcije predmeta sa lakoćom rešile zadatak. One koje su navele dve od potrebnih funkcija su u većini rešile zadatak, dok je manje od polovine onih koji su naveli samo jednu ili nijednu potrebnu funkciju uspele da reše zadatak (Lindzey, 1975).

Kada smo suviše fiksirani za uobičajene funkcije objekata oko nas, onda nismo u stanju da stvorimo kreativna rešenja. Umetnost zato često koristi ovo izmeštanje svakodnevice kao motiv – svakodnevni predmeti gube svoje uobičajene funkcije i dobijaju estetski kvalitet – delovi alata, kućni aparati, igračke, tkanina, limenke, metalni i stakleni otpad, kamenje u prirodnom obliku, čak i veoma kratkotrajni materijali kao što je hrana i organske materije, postaju građa umetničkog dela. Izgleda da je to dobra vežba protiv funkcionalne fiksiranosti.

Prethodno iskustvo ima dvostruko dejstvo na sposobnost uviđanja – ako su prethodne situacije bile suviše slične sledećoj onda osoba po inerciji nastavi sa starim načinom rešavanja. U jednom istraživanju je ispitanicima dat niz zadataka sa bokalima i traženim zapreminama u litrima (Lindzey, 1975). Na primer, pomoću bokala zapremine 21, 127 i 3 litre, izmerite zapreminu od 100 litara. Ako nastavimo sa nizom sličnih zadataka ispitanici će razviti strategiju rešavanja. Ako u jedan zadatak ubacimo rešenje za koje nisu ptrebna sva tri bokala nego dva, većina ispitanika ne može da reši problem u traženom vremenu. U tom slučaju govorimo o negativnom uticaju iskustva na sposobnost uviđanja. Posmatranja izvedena na uspešnim šahistima, krojačima, kuvarima i vajarima pokazuju da se kod njih razvila određena iskustvena sposobnost razumevanja sa opšteg nivoa (heuristika) prema pojedinačnom i tada oni u procesu građenja uvida mentalno testiraju i biraju moguće rešenje.

PREDVIĐANJEPredviđanje podrazumeva da je naša funkcija mišljenja usmerena na budućnost,

na ono što tek treba ili može da se odigra. Načini na koje se odnosimo prema budućnosti mogu da se razviju u neograničeno veliki broj različitih pristupa. Krajnost je kada verujemo da se nikako ne može uticati na buduće događaje, a takođe, sa druge strane kada verujemo da je svaki događaj podložan uticaju. U prvom slučaju govorimo o predeterminaciji – uverenju da je sve unapred zapisano i da se događaji odigravaju nezavisno od bilo čije aktivnosti. Sve što čovek može da uradi, u tom slučaju, je da dopusti odmotavanje niza događaja. Verovanje u sudbinu je jedno od uobičajenih uverenja ovog tipa i ono podrazumeva da šta god činili, od svoje sudbine ne možemo pobeći. U drugom slučaju govorimo o samo-determinaciji ili ideji da isključivo mi utičemo na događaje. To znači da je neophodno neprekidno se boriti i kretirati životne događaje. Jasno je da su oba stava samo krajnosti, a velika većina ljudi se u svojim postupcima nalazi na sredini između njih, dakle, neprekidno odmeravamo i procenjujemo da li u određenim životnim okolnostima možemo ili ne možemo da utičemo na sled događaja, kao što govori stara izreka da treba imati “snage da promenim ono što mogu, da ne promenim ono što ne mogu i mudrosti da vidim razliku između ta dva“.

Predviđanje je važna funkcija zbog toga što na osnovu njega možemo da kontrolišemo događaje i tu je naše znanje i iskustvo od velikog značaja. Jedan od osnovnih zadataka psihologije je i da stvori osnova za predviđanje budućih postupaka, osećanja, doživljaja, motiva, potreba kod ljudi.

Predikciju je moguće izgraditi na osnovu naučnog znanja, na osnovu iskustva, na osnovu intuicije ili na osnovu slučajnog pogađanja. Potreba da se predviđaju događaji postoji u svim vremenima i zajednicama i ona je odraz čovekove potrebe da se oseća sigurnim.

Iako su znanje, iskustvo i poznavanje verovatnoće sigurna osnova za predviđanje, ipak su igre na sreću, kockanje i klađenje jedna od najstarijih zabava civilizacije, a vrači-pogađači postoje u svakoj zajednici samo u različitim oblicima. Životna osiguranja i osiguranja imovine, samo su oblici klađenja sa verovatnoćom. U stara vremena su vračevi bili važan izvor informacija koji je pomoću predviđanja uticao na postupke ljudi. Danas je nauka preuzela istu funkciju, koju obavlja na drugačiji način. Predikcija se u nauci i primenjenim disciplinama najčešće vrši sa određenom verovatnoćom, na primer, praćenje dečijeg razvoja se zasniva na verovatnoći da će dete određenog uzrasta biti u stanju da izvrši određeni motorički i kognitivni zadatak. Ako neko pojedinačno dete ne odgovara svojoj uzrasnoj grupi mi možemo samo da predviđamo sa određenom verovatnoćom da je dete napredno ili zaostalo i da će tako ostati i ubuduće. Ako nam lekar kaže da imamo bolest koja u 50% slučajeva prolazi sama a u 50% pomoću lekova, da li nam to pomaže u odluci šta da radimo?

Predviđanje u snu je jedna od starih tema psihologije i ona se obrađuje u Jungovoj, Fromovoj, Štekelovoj teoriji. Neki istraživači veruju da se tokom sna osoba izmešta od svakodnevice, oslobađa zahteva realnosti i tako može slobodnije da sagledava situaciju. Uvidi koji se ponekad pojavljuju u snovima mogu da budu veoma snažni i da na taj način utiču na čovekove postupke u budućnosti. From opisuje san pacijenta koji u snu vidi svoju ženu kao neprijatelja – nešto što samom sebi budnom ne sme da prizna. San u tom smislu bolje predviđa ponašanje osoba nego budna svest. Istorijski izvori često govore o predviđanjima krupnijih istorijskih događaja – navodno je rođenje Aleksandra Makedonskog bilo predviđeno jer je jedan od dvorana sanjao Aleksandrovu trudnu majku koju prekriva velika svetlost i spušta se na njen stomak (Brook, 1987). Josifov san iz Biblije je imao funkciju predviđanja, san cara Konstantina u vezi sa usponom Hrišćanstva, a tako i mnogi drugi.

Predviđanje na osnovu intuicije znači da neka osoba donosi zaključke o budućim događajima ne na osnovu realnih činjenica, nego na osnovu iracionalnog, skraćenog mišljenja koje nije logičke prirode. Intuitivna predviđanja nije moguće verbalno objasniti, kontrolisati ili izazivati. Neka istraživanja intuicije pokazuju da se pre radi o crti ličnosti nego o obliku mišljenja. Setimo se da i Jung pominje intuiciju kao jednu od četiri osnovne funkcije ličnosti. Nevolja sa intuitivnim predviđanjima je što su najnepouzdanija, a perma nekim is traživanjima, nisu daleko od slučajnog pogadjanja.

Poremećaj funkcije mišljenjaPoremećaji funkcije mišljenja proizilaze iz šireg uzroka – poremećaja ličnosti.

Poremećaj mišljenja se često vezuje uz teža psihička oboljenja dok je kod lakših češće došlo do negativnih promena u emotivnom ili motivacionom bloku. Najveći broj ljudi čak i kada prolazi kroz snažne emocionalne stresove uspeva da očuva funkciju mišljenja. Mišljenje se kod mentalno uravnoteženih ljudi menja i pod dejstvom intoksikacije, psiho-aktivnih supstanci, gubitka kiseonika, izmenjenih stanja svesti, lezija centralnog nervnog sistema ili drugih fizičkih uzroka. Kod težih psiholoških poremećaja javlja se realtivno trajna negativna promena na funkciji mišljenja.

Najkrupniji poremećaji mišljenja su relativno retki i oni zahvataju čitavu ličnost. Nazivaju se deluzije, mentalne obmane (kod nas je u upotrebi reč manija iako to nije sretan prevod) i karakteriše ih kompletna orijetacija ličnosti, njenih percepata, emocija,

postupaka, prema sadržaju mentalne obmane. Najčešće obmane su manija progranjanja i manija veličine.

Kada osoba umisli da je progonjena i da se drugi ljudi udružuju u zaveru protiv nje, ona počinje u svakom koraku da prepoznaje potvrde za svoja uverenja. U blažem obliku, ovo je prepoznatljivo kod svakoga od nas, ako verujemo da nas neko mrzi onda ćemo da prepoznajemo znake i tamo gde ih nema. Ova ideja može da bude sasvim nerealna, na primer, osoba veruje da je proganjaju Marsovci, fantastična bića, neka poznata ličnosti i slično. Ubica Džona Lenona, na primer, veruje da je sukob između njih bio lične prirode iako ga ovaj nikada nije sreo ni video. Izvor zavere može da bude prepoznat i u nekome od bliskih osoba pa se dešavaju naoko neočekivani lični i porodični sukobi.

Ideja veličine postoji kod ljudi koji veruju da su izuzetne ličnosti, od neprocenjivog značaja, zasluga i važnosti. Oni poseduju jedinstveno znanje o nečemu o čemu ostali ljudi ni ne slute da postoji, komuniciraju na poseban način sa nekim parapsihološkim silama, imaju rešenje za neki veliki svetski problem, patentirali su neponovljiv patent kojim se nešto veliko rešava, imaju posebne sposobnosti ili nešto drugo. Jedan istraživač govori da je njegov klijent na terapiji bio tako uverljiv u svojoj priči da komunicira sa bićima na drugoj planeti gde ga slave kao kralja, da je i njega kao terapeuta uvukao u tu priču. Kada je video da i terapeut veruje u to, prestao je sa maštanjem, jer mu nije odgovaralo da na toj planeti budu dva kralja umesto jednog (Lindzey, 1975).

Snaga poremećaja mišljenja može da bude veoma velika, tako da osoba iskreno veruje u svoju obmanu – ova iskrena vera snažno deluje na intuitivno orijentisane ljude koji ponekad počinju da se okupljaju oko ovakve osobe, da je proglašavaju svojim vođom i idolom, da je slede i obožavaju, da je proglašavaju duhovnim ili umetničkim ocem, pa čak i da idu veoma daleko u ovom obožavanju – u zatvaranje u sektu, tajno društvo, izabrani krug, zločine ili kolektivno samoubistvo.

KONKRETNO I APSTRAKTNO MIŠLJENJE

Kada je objekat mišljenja nešto direktno opažajno dostupno govorimo o konkretnom mišljenju. Ono se odnosi na konkretne, fizički date objekte koji se nalaze u perceptivnom polju u određenom trenutku. Psihologija je pokazala da se apstraktno mišljenje kao veoma složena saznajna funkcija razvila poreklom iz konkretnog mišljenja. Faza konkretnih operacija je faza razvoja inteligencije u kojoj dete razvija mentalnu sposobnost da ovlada konkretnim objektima, odnosima i pojmovima.

37. Faze rešavanja problem situacije R

38. Svest

STANJA SVESTI

Jedno osnovno i četiri izmenjena stanja svestiPod osnovnim stanjem svesti u naučnoj literaturi se danas podrazumeva

normalno, budno stanje. Na njega se odnosi veći deo introspektivnih istraživanja koja se bave tokom svesti, sadržajem svesti, kvalitetima svesti itd. Osnovno stanje svesti je ono u kome se nalazimo kada smo budni i kada normalno mentalno funkcionišemo. Ono ima više dimenzija na osnovu kojih ga opisujemo: procese, sadržaje, tok, kvalitete, intenzitet itd. Svesno stanje obuhvata više procesa – svest o unutrašnjem i spoljašnjem svetu, svest o onome što nam je u svesti i svest o nama samima kao svesnom biću.

Osim normalnog, budnog stanja, opisana su i proučavana četiri izmenjena stanja: snovi, meditacija, hipnoza i izmenjena stanja koja su posledica uticaja psihoaktivnih supstanci.

SvestNeke od današnjih teorija svesti polaze iz starijih ideja. Tako, na primer, u

ovom trenutku prihvaćena „dvo-aspektna teorija“ vodi poreklo od ideje Baruha Spinoze da su um i telo jedinstveni i da redosled stanja aktivnosti ili pasivnosti naših tela, je istovremena po prirodi sa stanjima aktivnosti i pasivnosti uma, jer se radi o jednom procesu sa dve strane. Jedan od osnivača psihologije, Viljem Džejms je psihologiju nazvao naukom o svesti. Svest se odnosi na postojanje opažanja o okruženju kome smo i našim mentalnim procesima. Ona ima nekoliko karakteristika: uvek je u promeni (toku), veoma je lična, celovita je (kontinualna) i selektivna, jer postoji izbor informacija koje u nju ulaze.

Svest je složen, izazovan, subjektivan i do sada nepotpuno istražen fenomen. Objektivne metode istraživanja svesti- kao što su beleženje fizioloških parametara svesnog stanja ili bihejvioralnih komponenti mišljenja nisu se pokazale dovoljnim da bi nauka napravila pozitivan ulaz u ljudsku misao. Fiziološki pristup svesti se podudara sa fiziološkim pristupom snovima – upućuje nas na to da se proces odigrava u ljudskoj psihi. Ali koji je sadržaj procesa, zašto baš na takav način, koji se zakoni tu pojavljuju, koje su karakteristike sadržaja? Odgovori na ova ključna pitanja još uvek se oslanjaju na introspekciju – iskaz subjekta. A iskazu se nekada veruje a nekada ne. U svakom slučaju ima velika ograničenja.

Svest je jedan od prvih objekata ispitivanja u psihologiji od momenta kada se ona odvojila kao samostalna nauka. Prva interesovanja išla su u pravcu pronalaženja i izučavanja elemenata svesnog iskustva – jer se verovalo da je ona tvorevina povezivanja različitih elemenata u svesnu celinu (ovaj cigla-malter model povezuje se Platonovim zakonima asocijacija).

Jedan od prvih istraživača svesti bio je Viljem Džejms koji je osnovao laboratoriju za eksperimentalnu psihologiju 1872. Osnovni metod istraživača je introspekcija ili posmatranje sopstvenih sadržaja i stanja u toku njihovog odvijanja. Šezdesetih godina dvadesetog veka se pojavljuju istraživanja svesti pomoću hipnoze, meditacije, psihoaktivnih droga ili pomoću drugih namerno izazvanih izmenjenih stanja svesti. Ova istraživanja nisu omiljena medju pozitivno orijetisanim naučnicima – primer Kastaneda – ne zna se da li je lagao, maštao ili iskreno opisivao sadržaj svesti.

Pokušaji davanja definicije svesti obično imaju organičenja – na pr. opisuje se sadržaj svesti a ne proces “zbir svih spoljnih i unutrašnjih stimulusa i dogadjaja kojih smo svesni u nekom datom vremenu”. Svest teče, “tok svesti” je spontana, stalna smena različitih sadržaja. Teško ju je kontrolisati, usmeravati ili koncentrisati. Neki istraživači se bave manipulacijom sa svešću, vežbama za povećanje koncentracije ili pažnje, i slično. Fiziološki pokazatelji svesti nisu jednostavni – ne postoji jedna lokacija koja kada se aktivira, govorimo o svesnom čoveku, već se pre radi o istovremenoj aktivaciji više udaljenih oblasti (Dehaene, Naccache 2001). Najčešći nalazi govore da je pri svesnom opažđanju reči, na primer, primećena masivnija aktivnosti levog, prefrontalnog dela mozga, kao i da se moždani zapisi razlikuju kada nešto opažamo svesno kao objekat ili nesvesno (kao mrlju).

Predsvesno i nesvesnoPojmovi su poreklom iz psihoanalize. Frojd je verovao da je većina mentalnih

sadržaja nesvesna, a strukturu svesti poredi sa santom leda u kojoj je najveći deo sadržaja potopljen (nedostupan svesnom), jedan manji deo je blizu ivice svesti, naziva se predsvasno, a mali deo je iznad nivoa vode (praga svesti). Glavno poprište životnih sila, potreba i dinamičkih procesa se odigrava ispod praga svesti. Neki manji broj mentalnih sadržaja može da dospe u fokus svesti jer se nalazi na granici i onda govorimo o predsvesnom sadržaju. Da bi smo do takvih sadržaja došli, potrebno je da se posebno usredsredimo i obratimo na njih pažnju.

Medjutim, veliki broj mentalnih sadržaja – opažaja, oseta, predstava, misli, emocija, motiva itd. ostaje daleko od svesnog poimanja. Tada govorimo o nesvesnim sadržajima. Oni mogu dospeti do svesti samo u izuzetnim situacijama i pod odredjenim uslovima. Na primer, nesvesnih sadržaja postajemo svesni u situacijama u kojima smo u mogućnosti da se izolujemo od realnosti, umirimo i opustimo. Tada telesna relaksacija biva praćena koncetracijom, svesnim stanjem uma. U takvim situacijama se ponekad dogadja da iznenadni snažni i neočekivani mentalni sadržaji nahrupe u svest kao da imaju sopstvenu pokretačku snagu i često izazovu iznenadjenje kod samog subjekta. Slični efekti se ciljano izazivaju u toku hipnotičkog sna, vodjene fantazije ili drugih terapeutskih metoda. Na prvi pogled izgleda kao da su sadržaji došli odnekud spolja, nošeni sopstvenom inercijom i kao da njihova snaga nadilazi i iznenadjuje samog subjekta. Osvešćivanje nesvesnog, njegovo budjenje i dovodjenje u svesno polje jedan je od načina da se ovlada unutrašnjim konfliktima i motivima. Osoba koja uvidja šta se u njoj dogadja, zašto nešto čini ili izbegava, zašto nešto oseća, na putu je ka mentalnom zdravlju. Ona neće više biti rob unutrašnjih vatri (motiva iz ida) nego neko ko razumski prevazilazi nesvesne tenzije.

Svest i pažnjaPostoji jasna veza izmedju svesnosti i pažnje. Aktivnost pažnje se vezuje za

aktivnost specifičnih regija u ljudskom mozgu. Osnovne karakteristika pažnje su da je fluidna, selektivna i kratko traje. Fluidna zato što se neprekidno pomera sa sadržaja na sadržaj, selektivna, jer postoji opseg stimulusa koje prima i ostatak polja koje ne prima, relativno kratkotrajna jer ju je teško duži vremenski period držati pod kontrolom.

U zavisnosti od toga šta je u fokusu pažnje zavisi i moguće trajanje pažnje. Ekološki značajniji stimulusi – oni koji imaju veliku važnost - će lakše ući u fokus i duže se u njemu zadržati i obratno. Prosečno trajanje pažnje je različito za različite zadatke.. Kod prostih mentalnih zadataka, pažnja nam pobegne u proseku posle 9 minuta. Kod još jednostavnijeg zadatka, npr, posmatranja ekrana i čekanja da se nešto desi, pažnja će nam pobeći posle 3 minute (vidi vigilance teorije). Složene, izazovne, interesantne aktivnosti mogu nam veoma dugo držati pažnju, čak toliko dugo da ne osetimo glad, žedj ili iscrpljenost dok smo njom obuzeti. Fluktuiranje pažnje bi moralo da bude uzeto u obzir kod organizovanja trajanja nastave ili časa. Uobičajena dužina po kojoj se organizuje nastavni čas (45 min) nas upućuje na pretpostavku da bi sadržaj nastave morao da bude aktivirajući, veoma interesantan i primamljiv, ukoliko očekujemo da se poažnja održi. Pažnju grupe je teže održati nego pažnju pojedinca. Pažnja odrasle osobe je vežbana i zbog toga je dugotrajnija i podleže kontroli više nego šro je to slučaj sa decom. Na osnovu svega toga nazire se preporuka za organizacju i trajanje aktivnosti sa decom – sadašnje trajanje časa je predugo, a posebno je teško podnošljivo mlađoj deci. Izlaz može biti organizovanje raznovrsnih aktivnosti u okviru časa ili skraćenje časa. Isto tako, treba imati na umu da je 45 minuta kontrolisane pažnje sasvim različit zadatak za jednog sedmogodišnjaka i petnaestogodišnjaka.

Iz iskustva vidimo da se početna pažnja sa kojom učenici započnu čas ubrzo pretvori u maštanje, letargiju ili dremež iz koga nas je tako često trzao nastavnički glas: Ne slušaš? Ponovi šta sam poslednje rekao? Istraživanja rađena na Istitutu za psihologiju u Beogradu, pokazuju da su učenici, suočeni sa monotonom nastavom i neprimerenim obrazovnim zahtevima, razvili širok program strategija kojima pobeđuju dosadu na času: pravim se da gledam i klimam glavom a mislim na svoje stvari, pravim se da hvatam teze a crtam i škrabam, gledam u neku tačku i mislim o nečemu, pričam kad me ne čuje, čitam kad me ne vidi, spavam otvorenih očiju i slično (Pešić, J. 2004).

Granice svestiIstraživači koji se bave svešću nisu postigli konsenzus oko toga šta je granica

svesti. Dešava se da neka informacija dospe do samog praga svesti ali ne uđe u nju, na primer, prikazana je ekstremno kratko ili vrlo nejasno dok smo bili koncentrisani na nešto drugo. Takva percepcija se zove subliminalna (potpražna) jer je intenzitet došao do apsolutnog praga svesti ali ga nije prešao. Na toj ideji počivaju tehnike sugestije, audio traka koje se slušaju pred spavanje i slično. Istraživanja nedvosmisleno potvrđuju da je uticaj ovakvih poruka na svest nikakav. Na primer, ako bismo gledaocu nakratko trepnuli (oko 5 milisekundi) poruku tipa Pijte koka-kolu, to može da izazove naknadno pojavljivanje ove poruke u svesti, u nekom budućem momentu desiće se da nam bljesne ova poruka, a da nismo sigurni kada i gde smo je videli. Ova potpražna, subliminalna informacija postoji, ali nema takvu snagu kolika joj se pripisivala – naime, neće uticati na to da li ćemo mi postupiti prema poruci.

U jednom istraživanju je motivisanim studentima dat audio-program za poboljšanje pamćenja ili povećanje samopoštovanja (Greenwald, 1991 iz Gerow 1997). Ispitanici su podeljeni u četiri grupe - prve dve grupe su dobile odgovarajuće trake, ali druge dve grupe su dobile trake sa pogrešnom nalepnicom – za poboljšanje pamćenja je data traka sa programom za povećanje samopoštovanja i obrnuto. Primećene su slabe

pozitivne promene na bazi autosugestije – onaj ko je verovao da radi na samopoštovanju je imao osećaj da je povećao samopoštovanje čak i kada su trake bile namenjene poboljšanju pamćenja, i obratno. U svim grupama je bilo blago povećano i samopoštovanje i pamćenje.

Iako je vidljivo da neki uticaj subliminalne informacije postoji, on se ne može posmatrati izvan celine ličnosti jer čovek nije pasvini levak u koji se informacija usipa, nego ima aktivistički odnos prema informacijama oko sebe, bilo da je toga svestan ili ne.

Filozofije i religije koje nam dolaze sa istoka se uglavnom bave granicama svesti, izmenama granica i posmatranjima procesa koji se u njoj dogadjaju. Jedan od uslova duhovnog napredovanja u njima, uvek je rad na proširenju svesti, najčešće pomoću tehnika meditacije, fizičkih vežbi, mentalnih vežbi i izmena stava prema sopstvenom telu i duhu.

Budući da je svest holistički fenomen, celovit i opšti pojam, ona nam na današnjem stupnju razvoja zapadne nauke, najčešće nije dostupna, nije od interesa i čak se prepoznaje kao ”hipotetički konstrukt”, tj. nešto što pretpostavljamo da postoji ali nemamo konkretnih naučnih ulaza u taj fenomen. I pored takvog stava, granični fenomeni oblasti svesti (hipnoza, trans, religiozni zanos, komatozno stanje, devijacije svesti) ne prestaju da budu najintrigantnja tema pishologije, filozofije i medicine.

Stepeni svestiSvest se uobičajeno posmatra kao dihotomna ima – nema funkcija, ili smo svesni

ili nismo. Zdravorazumski jezik nalaže da čovek u jednom trenutku života može biti svestan ili bez svesti, a ne može biti ništa izmedju. Većina istraživača, međutim, priznaje da postoje stepeni svesti, možemo biti manje ili više svesni duž nekog kontinuuma svesti, tačnije da svest kao pojam nije jedinstvena stvar.

Uspenski, na primer, pedesetih godina dvadesetog veka, pokušava da napravi spoj izmedju nauke o svesti i tradicionalne medicine, i uvodi ideju da je svest slojevita, verujući da čovek prolazi kroz sledeće faze svesti: san, budno stanje, samosvest i objektivnu svest. On veruje da ljudi u većini slučajeva razvijaju samo prva dva stanja, dok su druga dva stanja proširene svesti i veoma mali broj ljudi ih postiže. Dok je san smatrao potpuno subjektivnim, najnižim stanjem u kome čovek nema kontrolu nad silama sna, budno stanje je smatrao za stepen objektivnijim, jer u njemu možemo da operišemo silama u materijalnom svetu. Ipak, kaže on, ljudi više veruju da su budni, nego što su zaista budni, jer stepen naše budnosti više naliči na dremež sa nedostatkom koncentracije. Dokaz za to je, kaže Uspenski, naša nesposobnost da se sećamo, nepreciznost i rasplinutost pamćenja, koja je proizašla iz nedovoljne budnosti svesti. Treći stepen, samosvest je, prema njemu, stepen suštinskog upoznavanja sebe kao subjekta, potpuno osvešćivanje unutrašnjeg prostora ličnosti, a kod normalnih ljudi u normalnim okolnostima se dešava samo izuzetno, kao bljeskovi koji nastaju u nestaju bez ikakve kontrole. Zbog toga, Uspenski smatra da je zadatak psihologije budućnosti da pomogne čoveku na putu proširenja svesti, a početni korak je ovladavanje i upoznavanje sa ličnim, unutrašnjim psihološkim poljem u svakome od nas. “Moramo shvatiti da psihologija zapravo znači samoproučavanje. To je druga definicija psihologije.” (Ouspensky, P. D. Psihologija moguće evolucija čovečanstva, str. 22).

Najviši nivo svesti, objektivna svest, prema autoru, je stepen koji se postiže samo izuzetno, skoro nikad, i u istoriji se vezuje za prosvetljene osobe. “U četvrtom stanju svesti, to jest u stanju objektivne svesti, trebalo bi da znamo punu istinu o svemu: u mogućnosti smo da proučavamo “stvari po sebi”, svet u svom samoubistvu.” (Isto, str. 29).

Postoje autori koji idu u radikalnim pravcima u proučavanju svesti, Bela Hamvaš, na primer, pedesetih godina prošlog veka, zastupa ideju da je svesnost u ljudskoj prošlosti bila na višem nivou nego danas, da je čovek tokom evolucije prihvatio orijentaciju svesti “prema dole”, tj. prema materijalnoj, odbacujući duhovnu stvarnost. Posledica toga je sužavanje svesnosti i preokretanje svesti od suštinskog prema nesuštinskom - on veruje, kao i Jung da se put prema proširenoj svesti nalazi kroz vraćanje u podsvesno gde se nalazi rezervoar božanske energije i da je upravo podsvesno mesto gde je moguće proširenje svesti (Hamvaš, B. Hrišćanstvo-sciencia sacra).

Slojevitost svesti u udžbenicima psihologije danas se opisuje kao kontinuum koji bi počinjao predsvesnim sadržajima - onima koji bi mogli da dospevaju u svest u određenim okolnostima, potisnuta sećanja, osećanja, informacije na granici praga i slično. Na suprotnom kraju kontinuuma bi bila vrhunska, čista svest, omiljena tema filozofije i religije, naime stanje vrhunske svesnosti u kojoj čovek postaje mnogostruko svesno biće koje u jednom vremenskom momentu kao da sagledava sve.

Neki istraživači predlažu sledeću hijerarhiju svesti:predsvest → svest o spoljnjem svetu → svest o procesima u sebi → svest i o spoljnjem svetu i o procesima u sebi, na vrhu piramide svest o sebi koji sve to opaža.

Kao što vidimo, najvišim stepenom svesnosti se smatra svesnost o tome da smo svesni, pa takvim idejama, iako veoma zanimljivim, izlazimo iz polja psihologije u dodirna polja filosofije, religije i graničnih disciplina metafizike.

Fiziološki pokazatelji svestiAktivnosti kore velikog mozga možemo pratiti pomoću finih elektroda koje

beleže promene ispod površine lobanje (EEG zapis). Česti talasi male amplitude su karakteristični za budno stanje i pažnju. Oni se premeštaju na različita mesta pod lobanjom. Kada se čovek nalazi u opuštenom stanju, tada se njegovi moždani talasi

O sebi koji opažamO procesima u sebiO procesima u spoljnjem svetuPredsvest

usporavaju a povećava im se amplituda. To nazivamo alfa talasima. Kada se čovak uznemiri, alfa talasi se gube i pojavljuju se ponovo slabi, česti talasi.

Elektro-encefalografski zapis ima mnogostruku upotrebu u psihologiji i medicini, a pomoću njega se mogu registrovati patološke funkcije mozga, kao i promene stepena svesnosti. Potpuni gubitak svesti je karaterisan slabim, retkim i neregularnim moždanim talasima, kao na primer, za vreme komatoznog stanja ili dubokog sna.

Fiziološki zapis na današnjem stupnju razvoja instrumenata može da nam ponudi uvid u to u kom se stanju svest nalazi. Ipak, o sadržaju svesti, tome na šta mislimo, na osnovu fizioloških parametara ne možemo ništa saznati. Sadržaj svesti ostaje na nivou introspektivnog iskaza onoga ko nešto doživljava, i verujemo ”na reč” onome koji govori, bez direktnih materijalnih potpora za to. Ukratko, na današnjem stupnju razvoja neuronauke, sadržaj misli nije nešto što se fiziološki može zabeležiti, jer je suviše fina pojava. Krupnije pojave, kao što su postojanje svesne aktivnosti, pažnja i budnost, možemo da registrujemo elektro-encefalografskim zapisom i to je ujedno granica koju nam današnja nauka nudi.

41. San i snevanjeI izmenjeno stanje svesti

SNOVI

Spavanje i snevanje se smatraju izmenjenim stanjima svesti. Teorije koje pokušavaju da objasne san variraju u svojim polazištima od čisto fizioloških pokušaja (pr. teorija kuršlusa, cerebralne ishemije, pada mišićnog tonusa i slične) do spekulativnih, teorijskih pretpostavki koje ponekad zalaze i u metafiziku, kao što je na primer slučaj sa Jungovom teorijom. Fiziološke teorije veruju da su san i spavanje spolja merljiva, biološki data stanja u kojima se mozak i ostatak ljudskog organizma na neki način čiste, regenerišu i pripremaju za sledeći period budnosti.

Istorijat interesovanja za snovePrema istorijskim izvorima interes za snove je veoma star – iz vremena Starog

Egipta i Mesopotamije sačuvani su zapisi koji sežu do 3000 godina pre naše ere. To su prvi sanovnici. U njima se obrađuje značenje pojedinih simbola sna – šta znače, koje događaje predskazuju, odakle simboli dolaze i slično. Uporedna analiza drevnih sanovnika, tumačenja snova sa početka nove ere, srednjevekovna tumačenja, tradicionalna narodna bajanja, naučna analiza simbola i druga polazišta se kod pitanja značenja simbola slažu oko nekih ključnih stavki. Dobija se slika po kojoj snovi imaju neobično snažnu univerzalnu simboliku kroz različite epohe, društvene grupe, koncepte sveta i načine razumevanja čoveka.

U starom Egiptu snovi su pratili društvenu hijerarhiju, pa je tako san faraona bio direktan izraz boga – poruka je bila od najveće važnosti za čitav narod pa je postojala kategorija eksperata, sveštenika koji su se njime bavili. Hijeratski sanovnik koji datira iz

1100 godine pre n.e. bavi se simbolima koji bi trebalo da običnom čoveku pomognu da razume i tumači svoje snove – sasvim nalik današnjim sanovnicima i sadrži formulu «kada neko u snu vidi..». Knjiga se deli na dva poglavlja: snovi dobrih i snovi zlih ljudi. Takođe se pri tumačenju uzimaju u obzir ličnost snevača, njegove/njene životne prilike, telesni tip, temperament, karakter...

Zanimljiva je ogromna sličnost koju snovi i sanovnici imaju kroz vreme i kulture. Atleta je pred Olimpijske igre 400 god. pre n.e. sanjao da je rodio dve crne devojčice. Tokom igara ga je disk udario, od čega je trajno oslepeo, prema zapisu iz vremena Stare Grčke (Brook, Oxfords Book of Dreams). Iako je ova vrsta tumačenja prognana iz nauke, ona istrajava na nivou mita ili običaja u svakom narodu. Kod slovenskih plemena je, na primer, bilo uobičajeno tumačiti snove kao deo svakodnevne realnosti, što se zadržalo preko određenih rituala čije poreklo više ne možemo da prepoznamo. Na primer, na Bogojavljenje, u januaru, postoji ritual kojim se priziva vidoviti san, pa se u toku sna očekuje odgovor na neko postavljeno pitanje. Prema narodnom verovanju, određeni kalendarski dani su dani kada je granica između donjeg sveta (u Hrišćanstvu preobraćeno u svet mrtvih) i našeg sveta veoma tanka, tada su snovi rečiti.

Prednaučna shvatanja snaVeliki broj različitih objašnjenja i razumevanja snova nam je dostupan direkto, ili

preko istorijskih izvora, a ponekad i indirektno preko simboličkih značenja rituala, porekla imena i značenja reči i slično. Neke od zajedničkih karakteristika su verovanje u predviđanje u snu, verovanje u poruku sna, verovanje u realitet sna i slično. Prema zapisu antropologa, poglavica jednog plemena je sanjao da je bio u Americi. Po buđenju, on okuplja čitavo pleme, stavlja na glavu američki šešir, i pripoveda o svom putu (Mead). Saplemenici tretiraju san ravnopravno sa realnim iskustvom.

Teorije snovaStari Grci su razlikovali bogove koji su zaduženi za proces spavanja (Asklepije) i proces sanjanja (Onir). Teorije spavanja se primarno bave fiziološkim parametrima odmaranja i posebnog telesnog stanja tokom noći, dok su teorije snova isključivo psihološko polje jer se bave sadržajem svesti tokom sna. Najpoznatije teorija snova danas su Frojdova i Jungova, koje se bave istraživanjima načina „rada sna“, tj. obrazovanja sadržaja u snevačevoj psihi. Pored ovih teorija, psihologija poseduje bogato polje istraživanja snevanja kao bio-fiziološkog, evolutivnog, kliničkog ili kongitivnog (saznajnog) procesa. Ove teorije su manje poznate široj javnosti, ali jednako atraktivne i korisne u razumevanju ovog fenomena. Tako kognitivne teorije koje su u usponu, pokazuju da je san ne samo saznajni misaoni proces, nego je to i osnovni i veoma bitan oblik mišljenja bez koga naša memorija ne bi mogla da funkcioniše. Psiholozi pokazuju da se, na primer, u trenutku kada je prva životina počela da sanja, pre 150 miliona godina, mozak životinje znatno smanjio i unapredio, jer je počeo da obavlja kvalitativno novu, složeniju funkciju tokom noći – da obradjuje informacije kroz san.

Fiziologija spavanja i snevanja

U uobičajenim životnim okolnostima, čoveku je potrebno oko 8 sati spavanja u toku 24-satnog ciklusa. Ljudi se razlikuju između sebe po potrebi za snom, tako da neko mora da spava više od 9 sati, a neko spava vrlo kratko i oseća se odmornim posle toga. Istorijski zapisi govore da je među istorijskim ličnostima, a kasnije i među umetnicima i naučnicima bilo onih koji su spavali neobično kratko – za Teslu se, na primer, govori da je spavao manje od 3 sata tokom noći. Potreba za snom je individualna a takođe zavisi i od uzrasta osobe – dok novorođenčad spava tokom skoro čitavog dnevnog ciklusa, periodi budnosti se sa uzrastom povećavaju. Istorijski eksperiment koji su izveli Ezerinski i Klajtman pokazuje da su potreba za fizičkim odmorom i potreba za snevanjem dve različite komponente noćnog odmora. Oni su dve grupe ispitanika tretirali različito- dok su obe spavale u jednakom trajanju, jedna nije imala REM fazu, pa su se dogodile veoma burne negativne posledice. Dok nam se telo relativno brzo odmori, ciklusi snevanja (REM faze) se periodično pojavljuju tokom cele noći. Lišavanje ljudi snevanja, čak i kada im omogućimo da dovoljno dugo spavaju (bez REM-a) ima nesagledive, snažne štetne posledice po ličnost – dolazi do pada pažnje, poremećaja funkcija mišljenja, poremećaja rezonovanja, deluzija, cepanja svesti, halucinacija i ponekad do trajnih patoloških stanja svesti.

RitmoviIstraživači otkrivaju tokom 50-ih godina 20. veka da je čovek multioscilatorni

mehanizam i da je san smešten u okvir ciklusa dnevno – noćne smene aktivnosti, nazvan cirkadijalni ritam. U okviru dnevnog, cirkadijalnog ritma koji po istraživačima traje približno 24 časa, smešteni su manji, komponentni ritmovi koji odredjuju mnoge važne funkcije organizma – metaboličke, hormonalne, neuralne itd. Istraživanja izvedena u pećinama pokazuju da bez svetlosti i ostalih pokazatelja doba dana nazvanih zeitgeber-i ovaj ciklus traje nešto duže od 24h a što je navelo ponekog istraživača na pretpostavku da čovek dolazi sa druge planete.

Osnovni ritam po kome čovekova svest osciluje se naziva ultradijalni i traje 90 minuta. Ritam snevanja osciluje po ultradijalnom ritmu na taj način što se u tok jednog spavanja ukomponuje nekoliko manjih ritmova koji zajedno čine jedan noćni ciklus spavanja. Kada se novorodjenče rodi, ultradijalni ritam je dominantan i beba se budi posle kratkih ciklusa spavanja. Sa odrastanjem ovi mini-ritmovi se postepeno prikupljaju u jedan jedinstven noćni ciklus spavanja i ciklus noćnog spavanja je formiran tek oko uzrasta od 1,5 godine (^ovek i ritam, S. ^izmić).

Noćni ciklus spavanja može se podeliti na period fizičkog oporavka organizma i period snevanja. EEG zapis, posmatranje slabih električnih promena ispod površine lobanje, pokazuje da se spavanje odlikuje karakterističnim promenama u vremenu. Na početku je kratak ciklus padanja u san kada se telo opušta, svest se postepeno gubi, disanje se usporava, misli postaju nejasne. Posle ove prve faze počinje faza fizičkog oporavka organizma koja je praćena postepenim usporavanjem moždane aktivnost. Posle četiri stadijuma tonjenja u spavanje, javlja se nadublji san nazvan delta fazom. Telo se tada nalazi u najvećoj opuštenosti, metabolički procesi u ogranizmu se usporavaju a moždana aktivnost pada na svoj minimum – nekoliko impulsa male amplitude u sekundi.

Fiziolozi su skloni da ovu fazu sna nazovi #mala smrt# zbog stanja oganizma koje gotovo liči na komatozno, tj. na odsustvo svesti i moždanih funkcija. Posle ovog perioda spavanja, počinju na zapisu da se primećuje aktivacija, pojava talasa visoke frekvence, takozvanih vretena koji označavaju da se dogadja moždana aktivnost.

Pojava vretena najavljuje prelazak organizma na poseban oblik spavanja – snevanje ili sanjanje koje je praćeno brzim očnim pokretima i nazvano REM (rapid eye movement). Čovek koji je probudjen tokom ove faze izveštava da je upravo sanjao i u stanju je da ispriča san. Pored brzih očnih pokreta fazu snevanja prate i mnogi drugi fiziološki pokazatelji: pojava opuštanja mišića grla, ubrzanje pulsa, porast krvnog pritiska, opuštanje muskulature itd. Na nivou EEG zapisa vidimo da je stanje snevanja veoma blisko budnom stanju svesti i zato se snevanje naziva posebnim stanjem svesti iako snevač nije budan.

Istraživanja pokazuju da je upravo vreme provedeno u REM fazi odgovorno za naše dobro funkcionisanje i osećaj odmornosti sledećeg dana.

Ljudi se razlikuju između sebe po tome koliko vremena provode spavajući. Istraživanja pokazuju da ljudi koji imaju veću potrebu za snom su nervozniji, zabrinutiji, skloni umetnosti, kreativniji i nekomformisti. Ljudi koji kraće spavaju su energični i ekstrovertni ( Hartman, 1973).

Poremećaj spavanja i sanjanja

Zbog svoje fundamentalne važnosti za kompletno funkcionisanje čoveka (fiziološko kao i psihološko), subjektivni osećaj i objektivni status sna su veoma osetljivi na sve uticaje na koje i ličnost u celini. Sve što je za nas fizički i psihološki značajno ima prilike da se odrazi i u sadržaju i kvalitetu spavanja i sna.

U literaturi koja se bavi ovom temom videćemo da se spavanje i snevanje tretiraju kao isti fenomen, tj. uopšte se ne prepoznaje razlika između njih. Međutim, poremećaji fiziologije spavanja i poremećaj snevanja se različito odražavaju na čoveka.

Nesanica (insomnia)Fiziološka definicija nesanice i zdravo-razumska se razlikuju. U svakodnevnom

značenju, nesanica je nesposobnost da se zaspi - čovek koji od toga pati biva umoran, legne u krevet i ne može da zaspi. Medjutim, istraživanja pokazuju da veoma veliki broj ljudi ima problema sa nesanicom (po nekim autorima čak 80% čovečanstva) koja se iskazuje u drugom obliku – oni naime spavaju, i to vremenski dovoljno dugo. Međutim, ujutru ustaju umorni, nenaspavani i subjektivno skoro u istom stanju kao što su bili prethodne večeri. To je fiziološka nesanica koja se iskazuje nedovoljnim vremenom provedenim u REM fazi.

U slučaju u kome čovek ne može da zaspi, najčešće se radi o nagomilanoj tenziji (motornoj ili psihičkoj) i metode opuštanja ili rituali pre spavanja su tu od velike pomoći. Cilj ovih postupaka je da se osoba oslobodi svakodnevih opterećujućih misli i fizičke napetosti čime se omogućava opuštanje, pad tonusa mišića, pad telesne temperature i ulazak u prve faze sna. Nesanica može da bude izazvana mnogim drugim faktorima, opterećenjem, nagomilanim negativnim emocijama, konzumiranjem psihoaktivnih

supstanci, fiziološkim promenama organizma, poremećajima hormonalne ravnoteže, starošću itd.

Kada se govori o problemu spavanja, najčešće se radi o tome da iz nekog razloga nismo mogli da prodjemo kroz neophodnu količinu REM ciklusa u toku noći. U standardnom noćnom odmoru od 8 sati, REM faza bi trebalo da se pojavi oko 4 – 5 puta i da čovek u njoj provede oko 20 – 45 minuta. Ukoliko smo na primer, konzumirali šoljicu kafe pred spavanje, istraživanja pokazuju da će to pomeriti pojavu prve REM faze na kasniji deo noći. Znači, sanjaćemo isto kao i bez kafe ali je pojava prvog snevanja vremenski pomerena. Uticaj psihoaktivnih supstanci je znatno jači tako da neke od njih znatno otežavaju pojavu REM-a. Iz istog razloga nije preporučljivo medikamentima rešavati problem nesanice – oni nas samo opijaju, umiruju periferiju organizma, telo provede mnogo vremena u snu bez snova, bez REM faza. Isključivi krivac za nesanicu kao i za osećaj odmornosti tokom sutrašnjeg dana, kako govori fiziologija je vreme provedeno u REM ciklusu.

Ljudi koji su u stanju depresije, na primer, pokazuju da se REM period pojavljuje mnogo ranije nego kod ne-depresivnih, da je broj pokreta očiju mnogo veći, a sadržaj snova se bavi događajima iz prošlosti mnogo češće nego kod “normalnih” snevača (iz Zimbardo, 1995). Istraživači beleže da većina populacije ljudi smatra da nema dovoljno vremena za spavanje (prosečno nedostaje sat I po), pate više žene nego muškarci, I to 1,5 put više starijih nego mlađih. Pilule za spavanje pomažu samo u prvoj fazi, kasnije je potrebna sve veća I veća doza, a kada se prekine, problem postaje mnogo veći nego što je bio pre uzimanja pilula (Gerow, 1997)

Ljudski organizam poseduje veliku plastičnost i prilagodljivost tako da kod premora ili premalog broja REM faza u toku jedne noći sledi povećan broj REM faza tokom sledećih noći kojim se nadoknadjuje izazvan gubitak. Takodje, kod teškoća pri ulasku u san, REM faze se pomeraju na drugi deo noći tako da osoba koja kasno zaspi ili teško zaspi to nadoknadi snovima pred jutro.

Pored nesanice, postoje poremećaji spavanja kao što su hodanje u snu (u narodu mesečarenje), govor u snu, noćni strahovi, noćne more, narkolepsija (nekontrolisano padanje u san), noćna apneja (zastoj u disanju) i mnoge druge.

Mesečarenje (somnabulizam)Ova vrsta poremećaja sna je intrigantna i često opisivana u literaturi i

kinematografiji, a jedan od razloga je što je somnabulizam upadljiv – čoveka koji nesvestan govori, hoda ili čini besmislene stvari je lako uočiti. Kod uobičajene situacije, dok čovek spava, bilo da sanja u tom trenutku ili ne, njegov motorički izlaz – mišići, pokreti, govor – je blokiran, a sadržaj svesti se odvija na unutrašnjem planu. U somnabulizmu se iz različitih razloga ovaj motorički izlaz aktivira, pa tada čovek čini najrazličitije stvari, ponekad vrlo složene i otvorenih očiju, a da toga uopšte nije svestan, na primer, govori. ponekad čak odgovara na pitanja, hoda, operiše kućnim apatima, presvlači se… Jedna od karakteristika mesečarenja je da se osoba sutradan ni najmanje ne seća onoga što je radila, pa je u stanju i da se uvredi i svađa, tvrdeći da se to nije odigralo. Osobe koje govore u snu su ponekad u stanju da svoj govor izvode u obliku dijaloga – sačekaju da neko nešto izgovori, a zatim one kao da odgovaraju. Ovakva verbalna produkcija iako na prvi pogled deluje svesno, je ipak nesvesna i proizilazi iz unutrašnjih sadržaja a ne iz realne situacije. Istraživanja na deci pokazuju da je somnabulizam pod

uticajem naslednog faktora, da postoji tendencija u porodici nekoga od roditelja, kao i da se pojačava kada osoba trpi psihološki pritisak u realnosti – povećani zahtevi za uspehom, stresne situacije i slično.

NarkolepsijaOvaj, veoma redak poremećaj se iskazuje kroz iznenadni i neodoljivi napad

spavanja u toku dnevnog ciklusa kada bi trebalo da budemo budni. Uzroci mogu biti različiti – fizička bolest, dugotrajna izloženost monotnim stimulusima, snažno uzbuđenje, delovanje psihoaktivnih umirujućih sredstava i slično.

Pojava iznenadne neodoljive sanjivosti je prateća i kod penjanja na velike visine (visinska bolest) kada je snabdevanje centralnog nervnog sistema kiseonikom otežano. Čovek pokušava iznenadnim zevanjem da nadoknadi manjak kiseonika a ukoliko se vazdušni pritisak i dalje smanjuje, dolazi do sve jače pospanosti a zatim i do padanja u san. Ovaj san je, međutim, više besvesno stanje izazvano smanjenom količinom kiseonika nego što je pravi san.

Zamor i dremež proizilaze iz lošeg kvaliteta sna ili nedovoljno vremena provedenog u spavanju. Na rpiemr, osobe koje su hronično neispavane jer im posao počinje rano ujutru, sa lakoćom će zaspati usred buke ili gužve u gradskom prevozu i probudiće se tačno u momentu kada treba. Oko 4-5% ljudi pati od neispavanosti.

Poremećaji sadržaja sna

Ova grupa poremećaja se odnosi na sadržaj sna a ne na fiziološke preduslove spavanja. U izvesnim životnim situacijama se može javiti kod svih ljudi a takođe se javlja i kod psiholoških poremećaja.

Noćne moreNoćna mora je vrsta snova koja ima izrazito negativne emocije u svom scenariju.

Po poravilu, kako navode istraživači, sadržaj more teži da se ponavlja kod iste osobe. Neki od najčešćih sadržaja noćnih mora su: snovi o padanju i propadanju, snovi o gubljenju delova tela ili komadanju, snovi o proganjanju i paničnom bežanju, snovi o paralizi (bežimo, ali kao da smo nepokretni ili vičemo ali ne izlazi glas), snovi u kojima mi napadamo nekoga i slično (Kelerman). Svaka individua u nekom periodu svog života može imati noćne more i to takve da je njihov sadržaj karakterističan baš za tu osobu – na primer, ljudi često opisuju snove u kojima nisu mogli da se probude iako su budni, u kojima su im ispadali zubi, u kojima im se neprekidno pojavljivala ista slika itd. Mora nas obuzima nekom snažnom negativnom emocijom (obično je to strah, nelagodnost, užas, tuga, očaj i islično) i često dovodi do buđenja. Za razliku od težih poremećaja snevanja, momenat buđenja je istovremeno i momenat otrežnjenja – osoba postaje svesna da je sve bilo “igra nestvarnog unutrašnjeg teatra” i u budnom stanju se seća događaja iz sna.

Treba napomenuti da pojava noćnih mora kod ljudi nije nužno znak mentalne poremećenosti – istraživanja pokazuju da svi ispitanici koji su u stanju da pamte snove u

određenim periodima svog života pate od mora. Pojava mora se povećava kod izloženosti stresu, pri fizičkoj bolesti, u post traumatskom stresnom sindromu kao posledica realnih i teških životnih iskustava, u periodima života kada se osoba nalazi u dubokim dilemama, pod opterećenjem itd.

Noćni strah i noćni terorNoćni strah je pojava da osoba koja se budi iz noćne more ne može izvesno vreme

da ovlada svojom emocijom iz sna. San kao da nastavlja da utiče na budno stanje i posle buđenja. Sadržaj sna se produžava i postoji teškoća sa buđenjem – osoba se brani, pokušava da pobegne, plače ili viče još neko vreme posle buđenja. Smiruje se tek postepeno i potrebno je izvesno vreme da shvati da je to bio san.

Ovaj oblik poremećaja snevanja može imati i ekstremnu formu – jedan ratni veteran je oslobođen otpužbe za ubistvo svoje žene u toku noći jer je imao seriju izrazitih noćnih terora u kojima je sanjao sebe kao žrtvu napada. U nesvesnom stanju, misleći da se brani od napadača, ubio je sopstvenu ženu.

Poremećaji snevanja imaju različite oblike ali o poremećaju u pravom smislu reči memo govoriti tek kada sadržaji iz sna počnu da negativno utiču na naše budno stanje, na naše normalno svakodnevno iskustvo.

ISTRAŽIVANJA SNOVA

Pamćenje snovaSvi ljudi prolaze kroz REM faze. Neki ljudi sasvim dobro pamte snove a neki

ljudi tvrde da nikad nisu sanjali. Naravno, ovo nije tačno jer psihološka istraživanja pokazuju da već sasvim malo lišavanje subjekata od snevanja (Ezerinski i Klajtman, 1950) može da izazove katastrofalne psihičke posledice. Snovi se dešavaju ali se teško pamte ili se uopšte ne pamte. Mnoga istraživanja pokušavaju da ustanove u čemu je razlika izmedju onih koji pamte i onih koje ne pamte snove pa tako neka od njih pokazuju da ekstrovertirane osobe, življi temperamenti ne pamte snove dok introvertirane osobe, estetski orijetisane osobe, osobe sklone introspekciji lakše pamte snove. Isto tako, pamćenje snova se javlja u ekstremnom obliku kod psihotičnih bolesnika, ali i samo vezbanje običnih ljudi u observaciji i vodjenju dnevnika rezultira u boljem pamćenju snova. Mora se reći da su nalazi na ovu temu zasada nesaglasni tako da pravog odgovora još nema.

Lucidni snovi«San me vara na drvenoj grani,traži cveće, a na mene sleće...»

Dušan RadovićObično, snovi imaju veliku snagu pa je snevač u toku sna potpuno obuzet

doživljajem i nema nikakvu distancu u odnosu na njega. Sadržaj sna je doživljen kao apsolutna realnost.

Lucidni snovi su snovi u kojima snevač uspeva da očuva svest o tome da sanja. U momentu sna, razvija se i posmatračka uloga snevača, pa on zna da sanja a istovremeno je unet u događaje sna. Vežbom snevača može se postići i kontrola sadržaja sna kao i uticaj na sadržaj. Snevač tada može svesno da vodi san prema željenom ishodu ili da preuređuje događaje sna prema sopstvenim potrebama. Lucidni snevači su dragocen izvor istraživanja sadržaja sna jer mogu da daju informacije o slici sna, čulnim utiscima, likovima sna i slično bolje nego što se to oubičajeno radi. Neki istraživači (LaBerge, 1990) treniraju subjekte tako da kada se pojavi REM stanje, uključuju crvenu lampicu. Pomoću ove lampice subjekat biva upozoren da počinje san i tada ulazi u sadržaj sna iz pozicije posmatrača i subjekta istovremeno. Istraživači uglavnom veruju da je razvijanje kontrole sna pozitivnog uticaja na mentalno stanje, mada ima i suprotnih mišljenja. Neki istražvači koriste lucidnu metodu da bi došli do dragocenih podataka o snu iz prve ruke, jedan snevač unapred zadaje matematičke zadatke za likove koji će u snu pojaviti. Kada se likovi pojave, on ima zadaje zadatke i ustanovljuje da likovi mogu raltivno samostalno da rešavaju lakše algebarske zadatke ali ne mogu teže ili one za koje je potrebno složeno računanje (xx).

Preporuke za čitanje:Sigmund Frojd: Tumačenje snovaSigmund Frojd: Uvod u psihoanalizuK. G. Jung: Čovek i njegovi simboliErih From: Zaboravljeni jezikPongratz, Santner: Carstvo snova

II izmenjeno stanje svesti

Meditacija

Meditacija je svesno, voljno izazvano izmenjeno stanje svesti koje se po svojim objektivnim (EEG zapis) i subjektivnim karakteristikama razlikuje i od budnog stanja i od stanja snevanja. Raznovrsne metode koje nas uče meditaciji zahtevaju fokusiranje svesti na neki – obično unapred zadat - objekat, sliku, reč, zvuk. Povišena pažnja, fizička opuštenost, koncentracija na samo jedan, uzak objekat svesti, uvodi nas u meditativno stanje. Meditativni doživljaj se opisuje kao relaksirana svesnost, slabija telesna aktivnost, smanjena samosvest i doživljaj ega, a povećana opšta svest.

Subjekti koji praktikuju meditaciju, nalaze se u stanju opuštenosti i svesne koncentracije. Mišići su maksimalno opušteni, disanje je sporo i malo produbljeno, unos kiseonika manji, srčani puls smanjen, na unutrašnjem planu se sadržaj svesti opisuje kao prazna svest koja se izmešta izvan subjekta.

Jasan fiziološki pokazatelj meditativnog stanja se opisuje kao poseban moždani ritam – alfa ritam (regularan ritam od 10 oscilacija u sekundi). Po svojim doživljajnim sadržajima meditativno stanje svesti pokazuje različite čulne efekte kod različitih ljudi – osećaj lebdenja, osećaj tonjenja, vizuelni oset svetlosti, kinetičke osećaje u ekstremitetima, osećaj topline, osećaj hlađenja, gubljenje osećaja iz tela, slabe ili jače

slušne osete, osećaj vučenja ili čupanja, osećaj naduvavanja tela i mnoge druge. Takođe, ovo stanje dovodi do psiholoških doživljaja koji se različito opisuju - kao maksimalno opuštanje, oslobađanje, povećana svest, utapanje u ništa, izlazak van vremena i prostora, blagost, milina, više znanje i drugi, verbalno neopisivi kvaliteti.

Meditativno stanje nije jednostavan doživljaj koji je karakterističan za pojedinu ličnost već ispitanici govore o procesnoj promeni kod čoveka koji meditira. Tokom vremena, sadržaji meditativne svesti se menjaju, mogu biti prijatni ali i veoma neprijatni i preteći, tako da se uvođenje u stanje meditacije obično odvija uz nekoga ko je iskusniji i ko igra ulogu vodiča kroz proces. Naročitu sklonost prema meditiranju nalazimo u azijskim religioznim konceptima koji ovo stanje vide kao jedan od oblika kroz koji se duša pročišćava, razrešava od vezanosti za materijalno i podiže u višu duhovnu ravan.

Ovo posebno stanje svesti je zbog svojih psiholoških efekata blisko sa religioznim doživljajima i sve poznate religije ga koriste na različite načine kao oblik duhovnog učenja. Hrišćanstvo će svoje duhovne učenike uvoditi u učenje kroz opuštanje, usamljivanje, savladavanje telesnih zahteva i ponavljanje molitvi – a što su sve uvodne operacije za meditativno stanje.

Danas postoji tendencija da se meditaciji pripisuju metafizička, nejasna, mistifikovana dejstva na ličnost u celini. Svaka od posebnih religija svojata pravo na pristup Bogu i božanskom i to najčešće baš kroz meditativno stanje svesti, nazivajuća ga različitim imenima. Pojava promene ličnosti pod uticajem meditacije je nedvosmisleno potvrđena ali su efekti merljivi i konkretni – na primer, pacijenti koji pate od anksioznosti, nespecifičnih glavobolja i visokog krvnog pritiska postižu značajno poboljšanje fizičkog stanja kroz meditaciju (Shapiro, Gilber, 1978). Ljudi kod kojih se pojavio dugotrajan neurotičan strah pokazuju značajna poboljšanja posle 6 nedelja meditacije (Raskin, Bali, Peek, 1980).

Za razliku od ovakvih nalaza, druge grupe istraživača ne nalaze jasne pozitivne promene na subjektima, na primer, u sposobnosti ovladavanja stresom (Holmes, 1984 iz Gerow, 1997). Pokazalo se da su meditirajući subjekti podložniji stresu nego oni koji ne meditiraju. Može se, naravno, postaviti prigovor i jednoj i drugoj strani u vezi sa početnim namerama istraživača, kao i čistoćom istraživačkih postupaka.

Razumno je pretpostaviti da će buduća istraživanja svesti morati da uzmu u obzir meditativno stanje kao izvor saznanja o čoveku i njegovom mentalnom sklopu. Ne samo zbog merljivih fizioloških i psiholoških efekata, nego i zbog opšteg značaja koji tema ima. Ali će se to morati učiniti na nov, demistifikovan i sistematičan način. To će pomoći da se svest kao objekat proučavanja oslobodi bremena podrazumevanih istina i uvede u polje jasno artikulisanih pojmova i termina.

43. Hipnoza

III izmenjeno stanje svesti

HipnozaKao fenomen je opisana veoma davno. Vodi se diskusija o tome da li spada u

posebno stanje svesti. Poznato je da se tokom hipnotičkog transa ljudi mogu ponašati na neočekivane načine i pokazivati drugačije mogućnosti nego u normalnom, budnom stanju.

Hipnoza je stanje krajnje sugestibilnosti kada osoba postaje veoma podložna sugestijama hipnotizera (Kreč, Kračfild, 1973). Iako ovo stanje nije obeleženo posebnim encefalografskim zapisima, tj. nema karakteristični sklop moždanih talasa, ovo izmenjeno stanje svesti je obeleženo posebnom sposobnošću koju neki ljudi imaju da u odgovoru na sugestije hipnotizera izmene svoju percepciju, pamćenje, motivaciju, osetljivost i samo-kontrolu. Istraživanja pokazuju da hipnotičko stanje nije stanje budne autosugestije kao ni podložnosti sugestiji, nego da spada u posebna stanja.

Osobine hipnotičkog stanja su: povećanje sugestibilnosti, fokusiranje pažnje, naglašeno korišćenje mašte, nesposobnost ili nespremnost da se reaguje lično i direktno prihvatanje distorzije (izmene) realnosti (Gerow, 1997).

Najznačajnije ime u proučavanju hipnoze i njeno uvođenje u oblast (ili graničnu oblast) nauke je Mesmer, koji je svoja proučavanja hipnotičkog transa i njegovog dejstva na ličnost započeo u drugoj polovini 18. veka. On je verovao, slično tradicionalnoj medicini našeg vremena, da je ljudsko biće zapravo polje sila (on je imao u vidu magnetne sile) koje se nalaze u određenoj ravnoteži. Bolest, fizička ili mentalna je poremećaj ravnoteže životnih sila pa je na lekaru zadatak da čoveka povrati u stanje ravnoteže. Svoje lečenje je zasnivao na dejstvu magnetnih sila (ponekad i odaslanih preko ljudskih ruku) koje dovode do ponovnog balansa. Dejstvo jednostavnog prevlačenja rukama ili slabim magnetima iznad ljudi koji opušteno leže je izazivalo izmenu njihovog psihičkog stanja i ulazak u hipnotičko stanje svesti. Mesmer je svoja istraživanja animalnog magnetizma postepeno sve više sa naučnog prevodio u parapsihološki metod, dodajući scenske elemente, veliki broj ljudi u publici, prateće vizuelne efekte. Posledice toga su bile gorke po njega.

Naučna javnost njegovog vremena, istražna komisija na čelu sa Bendžaminom Franklinom, proglasila je Mesmera varalicom a njegova istraživanja zabranjenim. Zabranjen i obeležen, Mesmer odustaje od daljih istraživanja. Ali se istraživanje i upotreba hipnoze nije time okončala.

U devetnaestom veku, u vreme kada su prirodne nauke beležile uspon, hiponiza je važila za legitimnu naučnu metodu, korišćenu u medicini. Osobine i sposobnosti koje je pokazivala osoba u hipnotizovanom stanju, često su veoma odudarale od onog u budnom.

Istraživači u devetnaestom veku pomoću hipnoze žele da otkriju stariji i opštiji mehanizam za koji veruju da leži u osnovi ljudske svesti. Ispitaniku kome je onemogućeno da gleda (prostorija u potpunom mraku) su donošeni predmeti različitih boja i sugerisano da će videti vrhovima prstiju. Pokazalo se da su subjekti mogli da tačno razvrstavaju uzice po bojama, ”gledajući” vrhovima prstiju, čak da su mogli da od grupe ponudjenih fotografija izdvoje jednu na kojoj je lice deteta. Istraživači ne mogu da objasne ove fenomene, ali uvidjaju da zadaci ovog tipa umaraju subjekte više nego drugi, i da se ”gledanje” vrhovima prstiju odigravalo tako što je subjekt okretao fotografiju naopako i prelazio prstima preko kontura (Myers, 2001).

U dvadesetom veku se interes za hipnozu menjao od radoznalosti i umerenog korišćenja do napuštanja ideje da ona uopšte i postoji. U svom proučavanju svesti, podsvesti i metoda lečenja psihičkih oboljenja, Frojd je koristio hipnozu. Hipnotički san omogućava u tom smislu, prolaz do nesvesnog i pristup onim osećanjima, potrebama, uspomenama, mislima i motivima koji nisu dostupni budnoj svesti koja je pod kontrolom cenzora. U ranijim fazama rada sa neurotičnim pacijentima Frojd je pomoću hipnoze stupao u dodir sa podsvešću hipnotisanog. U kasnijim razvojnim fazama, Frojd je skoro napustio hipnozu kao metodu ali se ona i danas u umerenom stepenu koristi kao pomoćno terapijsko sredstvo.

Hipnotička indukcija je pojava da određenim koracima možemo da uvedemo ljude u hipnotički san. Načini na koje hipnotizer uvodi nekoga u stanje hipnoze se veoma razlikuju – u crtanim filmovima se redovno predstavlja kao elipsa koja se okreće – a varijacije su neograničene. Hipnotička indukcija podrazumeva fizičko opuštanje, usmeravanje pažnje, smanjivanje osetljivosti na realnost i uvođenje subjekta u imaginativnu dimenziju.

Hipnotička sugestija se odnosi na dejstvo hipnotizera na subjekta. Subjekat ulazi u stanje povišene osetljivosti na sugestiju koje je praćeno sužavanjem svesti i povišenom pažnjom usmerenom na hipnotizera. Kako istraživanja strukture ličnosti pokazuju, nije samo osobina ličnosti nazvana sugestibilnost odgovorna za spremnost ili nespremnost subjekta da uđe u hipnostičko stanje – postoje tu drugi faktori koji se ne mogu jednostavno objasniti crtama ličnosti. Spremnost da budemo hipnotisani ili ne je relativno stabilna osobina ličnosti ali ona nije svodiva na druge osobine ličnosti nego kao da ima izvesnu samostalnost. Ako smo bili podložni ulasku u hipnozu kao deca, bićemo to i kao odrasli a svoj vrhunac ova spremnost ima oko 12-te godine života. Posle toga blago opada dok se ne zaustavi na nekom nivou.

Post-hipnotička sugestija je pojava da sugestija (uputstvo, naredba, predlog) data subjektu tokom hipnotičkog stanja, deluje i posle prestanka tog stanja. Osoba koja je pre hipnotičke sugestije pokazivala neko karakteristično ponašanje, pod uticajem post-hipnotičke sugestije može da ga drastično promeni. Ovo preneseno dejstvo hipnotičkog sna na budno stanje je bio razlog da se hipnoza smatra jednim od osnovnih i najefikasnijih metoda lečenja mentalnih oboljenja u devetnaestom i na početku dvadesetog veka. Pacijent koji pati od neke vidljive neurotične tegobe, na primer, histerične oduzetosti ruku, biva podvrgnut hipnozi. Hipnotizer mu sugeriše da će posle buđenja osećati i pokretati svoje ruke i naravno, tako i biva. Osoba se smatra izlečenom (čak je možda tačniji termin – isceljenom) i time se smatra da je neurotični problem zauvek rešen. Nažalost, kako se to ubrzo pokazalo, dejstvo post-hipnotičke sugestije je ograničeno, pa se nakon nekog vremena vraćao bilo isti simptom, bilo sličan simptom u drugom obliku. Kao da je izvor neuroze ostao nedrnut dok smo menjali samo način ispoljavanja.

Ova činjenica je povela Frojda prema napuštanju hipnoze kao metode lečenja i prema otkrivanju podsvesnog dela ličnosti, njegove snage i uticaja na svestan deo. Tamo

su locirani neurotični konflikti pa se zbog toga tamo nalazi i ključ njihovog razrešenja, a hipnotički uticaj na simptom nije isto što i izlečenje.

Pitanje koje interesuje mnoge ljude je do koje mere je subjekt sugestibilan, tj. koliko daleko može hipnotizer da ide u svojim zahtevima i da podčinjava subjekta svojoj volji. Odgovor koji je dobijen potvrđuje da je u hipnotičkom stanju svesti više reč o odnosu između hipnotisanog i onoga koji hipnotiše, nego što se to vidi na prvi pogled. Hipnotisani pristaje da bude hipnotisan (nisko sugestibilni ljudi ne mogu uopšte da budu hipnotisani) i pristaje na sugestije ali samo do one mere dok se one ne sukobe sa njegovim ličnim moralom ili sistemom vrednosti. I u najdubljem snu, pokuša li hipnotizer nešto što se osobi ne sviđa, ona se odmah budi iz sna i komentariše njegovo ponašanje. Iz toga se vidi da hipnotička sugestija tipa – ubij, ukradi, podvali, učini nešto glupo, banalno, ili kupi ovaj proizvod – uopšte nemaju dejstva ukoliko nisu u skladu sa našim moralom.

Podložnost sugestiji je spremnost osobe da uđe u hipnotičko stanje. Postoje velike individualne razlike po ovoj osobini a osobina se pokazala stabilnom kroz vreme. Jedna studija praćenja koja je trajala 10 godina, je pokazala da osobe zadržavaju podložnost hipnozi kao stabilnu osobinu ličnosti. Najveći broj ljudi (istraživano na studentima), oko 40% nije podložno hipnozi ni pod kojim uslovima. dok je oko 10% visoko podložno hipnozi, dok se većina ljudi nalazi između ova dva ekstrema – moguće ih je hipnotisati ali pod određenim uslovima. Posmatrano na osnovu uzrasta, najveća podložnost je u ranoj adolescenciji a kasnije opada. Najveće sličnosti između ljudi po ovoj osobini postoje kod jednojajčanih blizanaca, što ukazuje na izvesnu genetsku zasnovanost ove osobine. Podložnost hipnotičkoj sugestiji nije povezana ni sa jednom poznatom osobinom ličnosti – istraživanja pokazuju da to nije konformizam, niti preterana poverljivost prema ljudima. Istraživači potvrđuju da je sugestibilnost relativno stabilna osobina – sugestibilne osobe češće sede u desnom delu učionice nego u levom. Neki istraživači se zato bave idejom da je kod njih korišćenje desne hemisfere mozga češće nego kod nesugestibilnih ispitanika (Carlson, 1990).

Hipnozi su podložniji ljudi koji su kao deca bili kažnjavani, ljubitelji književnosti, oni koji redovno trče i glumci (Gerow, 1997) a što se tumači povišenom spremnošću da se mašta i odvoji od realnosti. Tokom hipnotičkog transa smo u stanju da uradimo neočekivane stvari ali ipak u skaldu sa našom ličnošću – ništa sramno ili glupo nećemo uraditi ako i inače nismo na to spremni.

Hipnoza danasDalja sudbina hipnoze je išla prema pokušajima da se ona nekako korisno

upotrebi. Na primer, svedoci nekog kriminalnog događaja koji ne mogu da se sete svih detalja događaja, podvrgavaju se hipnozi. Pokazalo se da pojedini subjekti veoma tačno opisuju događaj (povišena percepcija) pa je moguće rekonstruisati broj tablice vozila, broj karte koju je otmičar pokazao i slično, što je mnogo puta dovelo do uspešnog hapšenja. Međutim, neki subjekti «retuširaju» događaj dodajući im svoja očekivanja, dramatiku, slike događaja koji se nisu odigrali – kao da maštaju na temu događaja i njihovo hipnotičko svedočenje je neupotrebljivo. Ovo se događa zbog toga što u stanju hipnoze granica između spoljašnjih događaja i unutrašnje, psihičke realnosti nije oštra kao pri budnom, svesnom stanju. Istraživanja pokazuju da je broj onih koji mogu

precizno i verno da prikažu događaj manji od broja onih koji maštaju i dodaju svoje elemente, pa se metoda hipnoze u rekonstrukciji događaja koristi samo izuzetno kao pomoćno sredstvo.

Redukcija bola je jedno od najkorisnijih dejstava hipnoze. Zubari koji uspeju da malo dete uvuku u priču i vode je na zanimljiv način, neće morati da koriste anesteziju. Dečija svedočenja potvrđuju da ona uopšte ne osećaj bol i strah u toj situaciji. Pacijenti koji pate od kancera se mogu obučiti u kontroli bola – istraživanja pokazuju da se bol ne može ukinuti ali se osećaj bola redukuje na polovinu. Jedno istraživanje proverava efekte tri uticaja – ubedljiva instrukcija, placebo pilula i hipnoza. Ubedljiva instrukcija je davanje relevantnih i korisnih informacija o tome šta treba da učinimo u slučaju osećanja jakog bola. Placebo efekat podrazumeva da smo ispitanike ubedili da ćemo im dati koristan medikament, a posle toga im se daje supstanca koja ne izaziva nikakav efekat – najčešće je to fiziološki rastvor, tj. obična destilisana voda. Rezultati pokazuju da je učinak instrukcije u smanjenju bola najslabiji, učinak placebo pilule (zapravo – autosugestije da će nam biti bolje) nešto veći, a učinak hipnoze najveći ali samo kod subjekata koji su podložni hipnozi. Druga istraživanja pokazuju da pod hipnozom, iako smo nesvesni bola, postoji jedan deo ličnosti (eksperimentator ga naziva «skriveni posmatrač») koji ostaje svestan bola i može da precizira mesto i intenzitet bola čak i ako ga izbacimo iz svesnog dela uma (iz Zimbardo, 1995). Tako ruka uronjena u led, a koja realno boli, ne biva primećena kod hipnotisanog ispitanika. Kada mu se da prilika da drugom rukom pokaže stepen bola, on pokazuje realan stepen bola iako govori i ponaša se kao da ga ne boli.

Ukratko, hipnoza se pokazala korisnom kod redukcije bola kao i tokom terapije. Ona nije pouzdana kod pojačavanja memorije i kod evociranja svedočenja – naknadne provere pokazuju da se kod sugestivnog pojačavanja memorije, pored stvarnih uspomena pojačavaju i drugi, izmišljeni sadržaji i iskrivljene uspomene (Carlson, 1990).

IV izmenjeno stanje svesti

Psihoaktivne droge

U širem smislu svaka materija u organizmu izaziva psihičke promeneU širem smislu posmatrano, svaka supstanca koju unosimo u organizam a koja

izaziva efekat na naše psihofizičko stanje, može se nazvati psihoaktivnom supstancom. Tako možemo reći i da hrana i tečnost koje dospevaju u naš organizam izazivaju u njemu psihološki efekat, psihološku promenu, kao što kaže Duško Radović: “Onaj ko večeras nije večerao pihtije, sanjaće pihtije, a onaj ko je večeras večerao pihtije, sanjaće naučnu fantastiku.”

Znajući za ovaj efekat još iz drevnih vremena, čovek teži da vodi računa o onome što jede ili pije jer skoro da ne postoji supstanca koja se može uneti u organizam a da ne izazove nikakve efekte. Tako u narodnom verovanju na primer, svaka trava ima svoju dušu i prema tome i svoj efekat na čoveka – iz čega se kasnije rodila nauka o lečenju i lekovitom bilju, pa i farmacija kao egzaktna nauka. Homeopatija, na primer, grana tradicionalne medicine, istražuje ravnotežu različitih supstanci u ljudskom telu pa tako

nadoknađuje nedostatak ili višak neke supstance – što za posledicu ima izlečenje čoveka i promenu njegovog psihičkog stanja. Takođe, iz toga proizilazi, ono što je za nekoga lek za drugog može biti otrov u zavisnosti od stanja organizma.

Aktivirajuće ili umirijuće dejstvo hrane i pića na organizam poznato je i koristi se od najstarijih vremena. Po jednom drevnom, naivnom uverenju, jedenjem ili pijenjem unosimo u organizam “dušu” te materije pa samim tim postajemo ono što jedemo i pijemo. Na tom uverenju počiva ideja pričešća, a to je motiv biblijske legende o tajnoj večeri – dok zajedno večeraju i ispijaju Isusovu krv, apostoli simbolički primaju duh svog učitelja i postaju on. Među srpskim narodnim verovanjima naročito su česta ona koja na osnovu jedenja ili pijenja neke materije, menjaju ne samo fizičko stanje čoveka, nego i njegovo mentalno zdravlje, zdravlje njegovih bliskih pa čak i čitavu njegovu sudbinu. Post koji postoji u svim religijama odvija se kroz smanjeno i izmenjeno uzimanje hrane što za efekat treba da ima smirenje čoveka, njegovo očišćenje i simboliše pobedu nad vlašću neposrednih, zemaljskih potreba.

U užem smislu radi se o hemijskim supstancama prirodnog ili sintetičkog poreklaPsihoaktivna supstanca u užem smislu je hemijsko jedinjenje koje izaziva

promenu svesnog iskustva preko promene normalne moždane aktivnosti. U vreme kada je Viljem Džejms započinjao istraživanja svesti znalo se za alkohol, kokain, marihuanu i nitro-oksid (smešljivi gas). Danas je broj psihoaktivnih supstanci neuporedivo veći i povećava se iz dana u dan. To je ogroman izvor zarade za farmaceutsku industriju a takođe i za ilegalnu narko-industriju koja danas drži znatnu količinu ekonomske moći u svetu.

Psihoaktivne supstance su u početku odigrale pozitivnu ulogu u istraživanjima svesti – do mnogih nalaza ne bi bilo moguće doći na drugi način. One utiču na promenu opažanja, osećanja, kognitivnih procesa i ponašanja. Istraživači se nadaju da će nalazi dobijeni upotrebom PA supstanci pomoći u razumevanju još nerešenog ključnog pitanja odnosa između sadržaja svesti (onoga što doživljavamo) i fizioloških promena (promena na mozgu) koje to prate, jer setimo se, odnos između unutrašnjeg doživljaja i spoljašnjih, fizioloških manifestacija nije jednostavno linearan.

Veliki broj PA supstanci su derivati dobijeni iz biljaka koje imaju psihoaktivne sastojke. Takve supstance su poznate milenijumima i koristile su se u medicinske, rakreativne ili druge svrhe. Poslednja polovina 20-og veka i početak 21. su obeleženi porastom upotrebe čisto sintetičkih PA supstanci, u početku samo kao lekovi, postepeno sve u široj upotrebi u medicini i zloupotrebi u polju stvaranja bolesti zavisnosti. Uobičajena podela PA supstanci je prema opštem efektu na psihičko stanje, pa se tako ova grupa supstanci deli na: sedative, stimulanse i mešovite halucinogene droge.

Sedativne PA supstanceBarbiturati, benzodiazepam (valijum), alkohol – dejstvo između 4 – 16h, smanjuju napetost, strah, nesanicu, grčeve, umerena zavisnost.

Sedativno stanje znači smirenost, opuštenost pri kojoj je osoba budna ali distancirana od realnosti. Granica između sedacije i trovanja je vrlo tanka, pa blago povišena sedacija brzo može postati stanje trovanja organizma. Na tom stupnju ponašanje

postaje nekoordinisano, vreme reakcije se produžava, refleksi se usporavaju, gubi se spretnost, nastaju smetnje u govoru. Sedativi su depresanti centralnog nervnog sistema, i pretpostavlja se da blokiraju sinaptičke veze u nervnom sistemu. Najpoznatija sedativna supstanca je alkohol koji se upotrebljava više od 4000 godina i koja se dobija prirodnim putem. Negde se ova grupa supstanci naziva i depresanti zbog svog dejstva. Broj smtri izazvanih alkoholom je na nivou čovečanstva veoma visok (110 000 godišnje u SAD). Iako na prvi pogled deluje kao da stimuliše, alkohol usporava rad nervnog sistema, povećava izbacivanje tečnosti, povišuje prag osetljivosti čula (posebno vida). Količina od 0.1 do 1% u krvi se smatra pijanstvom u svim zemljama. Koliko se pije i koliko alkoholisanosti toleriše, zavisi od sociokulturnih faktora, na primer Evropljani čine jednu osminu čovečanstva ali piju polovinu proizvedenog alkohola u svetu. Stopa unošenja zavisi od mnogo faktora – siromaštvo, nezaposlenost, socijalna isključenost (Indijanci u rezervatima pkazuju nekoliko puta viši stepen alkoholisanosti nego ostale etničke grupe).

Danas je dominantna upotreba sedativa u medicinske svrhe. Najšira upotreba blagih sedativa je pri terapiji nespecifičnih psiholoških i fizičkih problema, krvnog pritiska, glavobolja, anksioznih stanja, nesanice i slično. Umerene količine sedativnih supstanci izazivaju opuštanje i umirenje. Postepeno povećavanje doze izaziva redom malaksalost, gubitak svesti, komu i smrt.

Stimulativne PA supstanceAmfetamini, kokain, nikotin, kofein – kratko dejstvo, visoka zavisnost (osim kofeina).

Dejstvo na ličnost je kroz povećanu samouverenost, energiju i aktivnost, euforiju. Simptomi umora nestaju pri upotrebi ovih supstanci pa ih zato često koriste studenti u ispitnom periodu, vozači kamiona, piloti na dugim letovima i sportisti. Stimulansi ne stvaraju energiju, kako to konzumentu izgleda, nego uklanjaju znake umora i zabrinutosti pa kao sekundarno dejstvo, povećavaju postignuće. U slučaju kofeina, kao i kod konzumiranja čaja, kakaa i čokolade, male količine prirodno dobijenih supstanci se unose u ogranizam, a zavisnost koja se stvara je veoma slaba i bezopasna. Posmatranja subjektivnog osećaja kod ljudi je pokazala da se tokom neradnih dana kod velikog broja ljudi javlja snažna, nespecifična glavobolja. Analiza je pokazala da se radi o blagoj kofeinskoj zavisnosti – u toku radnog dana konzumiramo više kafe nego vikendom, pa smo navikli organizam na određenu količinu kofeina.

Amfetamini spadaju u sintetičke supstance koje pojačavaju sposobnost pažnje, aktivitet i koncentraciju i zato su prve upotrebe bile u svrhu povećanja borbene spremnosti u II svetskom ratu jer smanjuju umor i povećavaju povećavaju samouverenost. Danas se (zlo)upotrebljavaju kada je potrebno maksimalno povećati koncentraciju i pažnju, u izuzetnim životnim okolnostima. Amfetamini imaju kao efekat višestruko povećanje radne efikasnosti, koncentracije i optimizma. Kada se predozira, amfetamin izaziva paranoidna psihotična ponašanja, koja brzo iščezavaju posle lečenja.

Ulična droga krek je pročišćen oblik kokaina, zbog svoje jeftinoće i dostupnosti ova droga ozbiljno ugrožava mlade a zajedno sa tim i čitave društvene zajednice.

OpiatiMorfin, heroin, kodein – smanjuje bol, deluje 3 – 6 časova, izazivaju visoku zavisnost.

Dejstvo na bol je takvo da zavisnik ima osećaj bola ali on postaje podnošljiv. Psihološko dejstvo je snažno zadovoljstvo koje je teško opisati. Statistike zavisnika iako zaostaju za realnošću, pokazuju da na primer, polovina zavisnika u SAD živi u Njujorku a zvaničan broj je oko 1000 000 ljudi. Posebno snažan i brz po dejstvu i zavisnosti je heroin. Psihološka zavisnost od ove supstance je ekstremno jaka pa tako vremenom, heroinski zavisnik razvija životni stil koji mu svojom inercijom ne dozvljava da izađe iz zavisnosti. Medicinske statistike pokazuju da je smrtnost kod zavisnika od heroina najveća u odnosu na ostale grupe i to ne toliko zbog osnovnog dejstva supstance, koliko zbog bočnih efekata – infekcija, neuhranjenosti, hepatitisa, HIVa, kriminalizacije. Heroin je započeo svoj put u siromašnim četvrtima i getima i proširio se na sve društvene grupe. Nastao je kao odgovor na ekstremno siromaštvo i socijalnu isključenost: Nisam jednostavno radio ništa. Život je bio bez smisla, bez cilja. Svaki dan je bio isti. Nisam učestvovao ni u čemu, nisam uživao ni u čemu. Kako meni izgleda, ljudi koji u to uđu, nemaju nikakvih interesovanja, nema pravog značenja za njih, pa se uhvate za to (zavisnik, 17 godina, Lindzey Holl, 1975).

Halucinogene i mešoviteLSD, PCP, meskalin, psilocibin, kanabis – trajanje različito oko 8h, nepoznat tip zavisnosti.

Halucinogene droge pored toga izazivaju snažnu distorziju svesti, smanjuju samokontrolu, smanjuju kontakt sa realnošću i zbog toga su osobe koje ih konzumiraju u stanju neuračunjivosti. Drugi naziv za ovu grupu, psihodelične je poreklom od grčkih reči koje znače širenje svesti. Česte posledice su snažne halucinacije o promeni spostvenog tela i vizuelne precepcije, kao i depersonalizcija – gubljenje svesti o sebi. Vrlo mala količina supstance izaziva jake promene svesti.

LSD je otkriven 1930. g. i dobijen je iz gljive. Kasnija otkrića potvrđuju prisustvo halucinogenih supstanci i u drugim biljkama – pejota kaktusu, psilocibe meksikane gljive i slično.

Opijati i halucinogene droge su u veoma širokoj upotrebi. Pokreti za legalizaciju upotrebe blagih opijata neprestano vrše pritisak na javno mnjenje od 1968. godine kada je prvi put masovno skrenuta pažnja javnosti na široku rasprostranjenost upotrebe droga. Iako se kao jedan od argumenata navodi i to da je marihuana po svojoj toksičnosti manje opasna od nikotina, treba istaći da je ono što je pre 40 godina bila istina, odavno više nije – marihuana je zbog aditiva koji se dodaju i ukrštanja vrste, umnogostručila svoju toksičnost i spada u veoma toksične supstance. Delovanje umerene doze tetrahidrokanabinola iz marihuane izaziva mešovito sedativno i halucinogeno dejstvo, relaksiranost, gubitak socijalnih granica, veselost uz objekte koji izgledaju duboki, živi i oštriji nego što ih normalno vidimo.

Medicina se interesuje za ovu grupu PA supstanci zbog toga što je njihova hemijska struktura slična strukturi prirodnih transmitera u nervnom sistemu. Neke od supstanci su bliske dopaminu ili serotoninu, veoma snažnim prirodnim agensima nervne aktivnosti.

Zbog visoke zavisnosti koju izazivaju, česte zastupljenosti, niske cene (jer se naša zemlja nalazi na putu trgovine narkoticima) i korupcije koja je prateća pojava trgovine narkoticima, ova grupa supstanci je čest uzrok kriminalizacije društva, propadanja porodica i konačno, individualnog propadanja velike grupe ljudi.

ZavisnostPsihoaktivne supstance menjaju mentalne procese i ponašanje. U centralnom

nervnom sistemu se vezuju za sinaptičke receptore, blokirajući ili izazivajući određene druge reakcije. Na taj način one menjaju finu komunikacionu strukturu nervnog sistema i utiču na svest, pamćenje, opažanje, raspoloženje i ponašanje. Duža upotreba istih supstanci teži da izazove toleranciju na supstancu, pa je tada veća količina supstance potrebna da bi se postiglo isto dejstvo. Kada se telo navikne na određeno prisustvo supstance, govorimo o fiziološkoj zavisnosti – nedostatak supstance izaziva burnu telesnu reakciju koja može imati težak ishod. Psihološka zavisnost se može pojaviti kod svih supstanci i u tom slučaju osoba doživljava konzumiranje kao ogromno zadovoljstvo. Životni okvir osobe koja je psihološki zavisna orijenitše se postepeno sve više prema načinu na koji će se dobaviti supstanca i prema konzumiranju. Sposobnosti i kapaciteti koje osoba ima postepeno se redukuju i preorijentišu tako da celokupni životni plan biva sveden na ciklus konzumiranja i potrage za novom dozom. Što dublje tone u problem, osobi je sve teže da se iz njega pomeri, modeli pomoći postaju slabi i neadekvatni, kontakti sa prijateljima i porodicom se pogoršavaju i redukuju a konativni deo ličnosti (volja) slabi. Tada se postepeno zatvara krug iz koga postaje sve teže izaći.

Posebna opasnost u pojavi psihološke zavisnosti je to što se ona razvija brzo i nevidljivo – osoba je ubeđena da nije zavisna, da može da se uzdrži, da može da prekine kad god poželi, da je to samo jedna bezopasna situacija, da ako svi to rade može i ona i slično. Kada postanemo svesni zavisnosti bude kasno da se iz nje bezbolno izađe. Istraživanja pokazuju da se problem adikcije češće javlja kada je odnos između onoga ko je zavistan i majke bio udaljeniji u detinjstvu kao i u porodicama koje nisu postavljale granice detetu. Nespremnost da se postavi i poštuje lična granica, stvoriće teškoće da se kasnije savlada zavisnost.

Problem adikcije od psihoaktivnih supstanci prerastao je okvire individualne patologije iako se tako tretira. On je socijalna, društvena, patologija čije su razmere nesagledivo veće i opasnije. Iako je postalo očigledno da se individualna problematika narkomana ne može razviti u vakuumu i sama od sebe, već se ona uvek oslanja na postojeću socijalnu patologiju (slabu kontrolu u porodici, dostupne dilere, korupciju, spregu trgovine narkoticima sa drugim delovima društva, nezainteresovanost socijalnih institucija), još uvek su pristupi problemu narkomanije posmatraju dominantno individualno. Zbog toga su i efekti ovakvih pristupa veoma skromni, i nažalost, ne mogu da prate vrtoglavo brz tempo kojim se socijalna patologija zavisnosti razvija..

Poslednjih godina raste broj programa rehabilitacije koji uključuje okruženje adikta, prvenstveno njegovu porodicu a ne njega samog. Efekti programa koji pokušavaju da stvore sistemsko rešenje kroz menjanje polja odnosa u kome zavisnik živi, su trajniji i veći nego efekti individualnih tretmana.

45. Socijalno ponašanje

Grupa je osnovni oblik organizacije ljudske vrste. Zakoni koji uredjuju organizaciju grupe, odredjuju ujedno i efekte grupnog napora. Svaka grupa je definisana razlogom zbog koga je obrazovana, tačnije grupnim ciljem.

Kako smo videli iz mnogobrojnih istraživanja, čovek spada u društvena bića koja su čitavog života povezana sa zajednicom. Setićemo se, Spicova studija koja je posmatrala stepen smrtnosti novorodjenčadi u bolnicama, pokazala je da je povezanost izmedju ljudi i postojanje neprekidnog kontakta, ne samo bitan, nego i nužan uslov opstanka. Socijalna psihologija je oblast nauke koja se bavi istraživanjem razvoja, dinamike i uticaja društvenih faktora na psihički razvoj čoveka. Važnost društvenog motiva kod ljudi nam je očigledna i na osnovu istorijskih činjenica – najstrašnija kazna koju crkva primenjuje je isključenje, ekskomunikacija – osoba koja je nešto skrivila ima sve izuzev ljudskog kontakta, sa njom se ne govori, ne primećuje se, odbacuje se od grupe. Ova kazna se kroz istoriju smatrala težom od ostalih, a u blažem obliku ostala je i danas – zatvaranje ljudi u kaznene ustanove ima za cilj izolaciju i uskraćivanje slobodnih društvenih kontakata, a u okviru ovoga, zatvaranje čoveka u samicu se smatra najozbiljnijom kaznom. U osnovi kazni se nalazi uskraćivanje kontakta sa društvom, koje je teško podnošljivo i protivno ljudskoj prirodi.

Više značajnih razvojnih teorija ličnosti smatra da je čovek u svojoj suštini uglavnom socijalno biće, a da je naša individualna, lična priroda izvedena i izmenjena kroz društvene uticaje, tako da o pojednicu u čistom smislu, ne možemo ni govoriti. Dolazeći na svet, dete je bogato opremljeno kapacitetom za komunikaciju i operisanje sa ljudima u okolini, ono plače, glasa se, smeška se, reaguje na specifične socijalne dogadajaje u svom okruženju. Pokazujući različite objekte sasvim malom novorodjenčetu, psiholozi su ustanovili da ono odmah po rodjenju posebno reaguje na ljudska lica i glasove. Neobičan je, na primer, refleks smejanja, koji se pojavljuje vrlo rano a koji nije do kraja objašnjen – kada se neko nadnese nad kolevku, beba počne da se smeška i time izaziva odgovor odrasle osobe. Teorije koje smatraju da je čovek primarno društveno biće, od kojih je napoznatija teorija Lava Vigotskog, razvoj deteta posmatraju kao složen sistem društvenih uticaja, preko majke, oca, porodice, vršnjaka, proširene porodice, obrazovanja, kulture, umetnosti i tako dalje. Ove teorije se nazivaju socijalne teorije.

Socijalno ponašanje je ono koje se iskazuje pri komunikaciji sa drugima. Jung je, na primer, uveo pojam Persone, dela ličnosti koji predstavlja našu socijalnu pojavu, način na koji se oblačimo, ponašamo, usaglašavamo, pravimo izbore, koji predstavljaju sliku koju prikazujemo drugima. Kada Persona postane suviše snažna i nefleksibilna, Jung veruje da ona počinje da crpu energiju ega i osoba postaje rob svoje socijalne predstave, uloge koju nosi. Umesto da se razvija u autentičnu ličnost, osoba se usaglašava sa onim što bi drugi

ljudi trebalo da vide, njihovim očekivanjima i normama, gubeći dublji kontakt sa sopstvenim potrebama.

Psiholozi koji se bave istraživanjima motiva, navode da kod čoveka postoji motiv udruživanja, pripajanja grupi, prihvatanja grupe, koji su nazvali gregarni motiv, ili motiv druželjubivosti. On čini čoveka srećnim kada je zajedno sa drugima i kada ima grupu kojoj oseća da pripada. Snaga i vrsta gregarnog motiva varira izmedju ljudi, dok su neki veoma osetljivi i vezani za druge, neki drugi ljudi dobro tolerišu kada su sami ili izolovani. Gregarni motiv je, kao i svi motivi kod čoveka, poreklom iz istorije vrste, udruživanje namje pomoglo da se održimo i ojačamo kao vrsta na planeti. Iz istog razloga, mnoge životinje imaju veoma jak socijalni motiv – sve životinje koje se okupljaja u jata, stada, čopore, to čine zato što su društvena bića.

Neke od najizraženijih socijalnih vrsta su psi i šimpanze. Dok su psi, svoj život povezali sa čovekom i potpuno se vezali za ljudsku vrstu, majmunske zajednice spadaju u veoma suptilno uredjene zajednice. Kod vukova, goveda i majmuna, na primer, poznat je princip usvajanja – mladunče koje izgubi majku prihvata neka od ženki iz grupe i neguje ga kao da je njeno, kako vidimo, postoji visok stepen humanosti i društvene brige. Porodica vukova, iako pred istrebljenjem na planeti, spada u jednu od visoko razvijenih društvenih zajednica (više u Konrad Lorenc: Govorio je sa životinjama) sa pažljivo negovanim pravilima pomaganja, uzajamne podele rada, preuzimanja i prihvatanja odgovornosti, pokazivanja trajne privrženosti i ljubavi i slično. Nasuprot slici vuka koji nam se kao demonizovan lik pojavljuje u novijim bajkama, Staroslovenska predanja posmatraja vuka kao pomagača i pretka (Srpski fetiš vuka još uvek se neguje u planinskim krajevima, poznate su ruske legende o Surom Vuku, liku koji je mudriji i privrženiji od svih ostalih i drugo).

Kod čoveka se društveni uticaji daleko dublje i dalje prostiru, jer se beba radja nesposobna za samostalno preživljavanje, pa od trenutka radjanja počinje složena igra spletova uticaja koji je dalje formiraju.

Uopšteno opisano, socijalna psihologija izučava ljude u interakciji, načine na koje reagujemo jedni na druge, kako formiramo utisak o drugima, kako utičemo jedni na druge, kako se medjusobno vrednujemo, kako reagujemo na pritiske grupe, kako formiramo odluke i reagujemo i drugo. Kada smo u kontaktu sa nekim, automatski formiramo mišljenje o toj osobi i pripisujemo joj osobine. Kada objašnjavamo nečije ponašanje, tražimo razloge u situaciji koja je prethodila i tako pripisujemo osobi uzroke i posledice ponašanja. Greške koje činimo pri tome mogu dolaziti iz različitih izvora, na primer, ljudi teže da posmatraju ponašanje osobe kao izraz njenih osobina, čak i ako im se kaže da osoba glumi. Na primer, u jednom istraživanju je procenjivačima rečeno da će odredjena osoba igrati ljutitu ili prijatnu osobu, ali i pored toga, procenjivači su procenili da je to ”istinska priroda” te osobe, zanemarujući spoljašnje razloge ponašanja (Crider, 1986). Tek kad je osoba pred njima odigrala obe suprotne uloge, bili su u stanju da poveruju da postoje spoljašnji razlozi za ponašanje. Po sličnom pravilu operišu putjući trgovci, otvorimo li vrata, osoba će nasmejano da nas pita kako smo i pružiće nam ruku. Naš subjektivni doživljaj je da se

radi o prijatelju sa divnim namerama, ali realno se radi o prodavcu koji trguje. Suprotnu vrstu pogreške činimo kada unutrašnje procese procenjujemo spoljašnjim razlozima, na pitanje zbog čega studiraju hemiju, studenti u jednom istraživanju navode osobine hemije kao nauke, a nike ne navodi svoju motivaciju, interese ili odluke.

Društveno opažanje i ponašanje je pod dejstvom stavova i verovanja, formira se kroz uticaje drugih ljudi i uticaje iz individue. Podrška ili odbijanje nekih aspekata socijalnog ponašanja menja smer uverenja. U jednom istraživanju su studenti telefonski ispitivani šta misle o svom fakultetu. Ispitivač je jednoj grupi, kada počne da hvali, ubacivao reč: Dobro. Drugoj grupi je to radio kada počne da kritikuje. Već posle nekoliko puta izgovorene reči, ispitivač je dobijao negativnu ili pozitivnu procenu. Kada je rezultat posle nekog vremena proveravan, ispitanici su zamoljeni da ponove svoj sud, pokazalo se da je ova izazvana negativnost – pozitivnost i dalje trajala (Crider, 1986). Roditelji koji uče decu da je, na primer, dobro poznavati ljude drugih religija i zajednica, imaju decu koja izrastu u tolerantnije odrasle osobe. Isto tako, predrasude i negativna uverenja, prenose se porodičnim uticajima i zbog toga sadrže osećajni deo koji je otporan na racionalno razuveravanje.

Umetnost, po svojoj prirodi spada u relacione aktivnosti, izmedju nas i dela mora biti kontakt i to uvodi doživljaj umetnosti u polje socijalnog. Ni jedna oblast umetnosti ne postoji bez društvenog delovanja, čak i kada je ono manje vidljivo ili odloženo. Poznato je da su mnogi umetnici i njihova dela, otkrivani i slavljeni posle svoje smrti, čak i ako su kasnije prepoznati kao genijalni. Van Gog je, na primer, za svog života uspeo da proda jednu sliku, dok je njegov kasniji uticaj obuhvatio čitavu svetsku zajednicu. Zbog toga, socijalni uticaji su ipak oni koji definišu i odredjuju šta će biti prepoznato kao umetnost.

46. Grupni pritisak

Grupni pritisak je pojava da grupa vrši veoma jak uticaj na svakog pojedinca, čak i kada taj uticaj nije jasno, eksplicitno izražen. Klinički psiholozi koji se bave terapijom veruju da su implicitni, nerečeni ali postojeći pritisci, češći izvor psihičkih problema nego oni direktno pokazani. Čovek je toliko duboko povezan sa svim drugim ljudima da nije svestan snage ovih uticaja. U većini životnih okolnosti, grupni pritisci služe da očuvaju jedinstvenost grupe i imaju integrativnu ulogu, učiteljica i roditelji, na primer, morali su dosta da nas opterete i pritisnu, da bismo sa nepunih sedam godina izdržali sedenje u klupi i ćutanje protiv prirode radoznalog detinjstva. To je bilo neprijatno, ali u funkciji našeg integrisanja u zajednicu škole i omogućilo nam je da ostanemo uključeni u procese sticanja znanja. Ali, šta se dogadja, medjutim, ako pritisak odstupa od ličnih uverenja individue, znanja i emocija individue, ili ako odstupa od moralnih normi zajednice?

Istraživanja u Americi, na primer, pokazuju da izmedju dve trećine i tri četvrtine biračkog tela glasa za partiju svojih roditelja (Crider, 1986). To znači da su stavovi formirani u porodici i da ne postoji slobodna raspodela odgovora. Naša spremnost da se saobrazimo

pritiscima grupe se naziva konformizam. Za osobu koja je konformista mislimo da nema svoj stav i uverenja, već je sledbenik dominantnih obrazaca koji joj se naturaju. Spremnost na konformiranje medjutim, nije negativna osobina, ona je razvojno potrebna osobina i u različitim periodima života nam je u različitom stepenu važna. Posmatranja uticaja vršnjaka pokazuju najjači uticaj oko 12 i 13 godina, koji onda počinje da opada. Ipak, do kraja života ćemo očuvati tendenciju da donosimo odluke pod jakim uticajem tudjih verovanja.

Istraživač po imenu Aš (Asch, 1952) je ispitivao stepen saobražavanja grupnom pritisku. U njegovoj seriji eksperimenata subjekti su dovodjeni u neprijatne situacije kada treba da donesu odluku koja je nesaglasna sa odlukom grupe. Subjektima je rečeno da će učestvovati u ispitivanju vizuelnog prepoznavanja. Dolazio je u prostoriju gde se nalazilo još nekoliko ispitanika. Na primer, izložen je zadatak sa tri linije i odvojenom linijom koja je meta sa kojom treba porediti ponudjene tri. Ispitanici us javno davali odgovore. Medjtim, samo jedan učesnik je bio pravi, a ostalo su bili eksperimentatori koji su donosili pogrešne odluke prema unapred dogovorenom planu. Rezultati su inzenadili i samog istraživača, već posle tri lažna pokušaja, 37% ispitanika počne da prihvata da je kraća linija ”duža”. Većina ljudi nije u stanju da istrpi težinu grupnog pritiska i, posebno ako je reč o nekom složenijem pitanju, teže da ponove odgovor grupe. Oko jedne trećine ljudi je spremno da se složi da je duža linija kraća od realno kraće, zato što su svi ostali u prostoriji tvrdili da je tako. Jačina grupnog pritiska je najveća kada više osoba vrši pritisak na jednu. Ukoliko toj jednoj dodamo još samo jednog saveznika, njena otpornost na pritisak postaje značajno veća. To pokazuje da je čoveku teško da igra ulogu ”usamljenog strelca”, on pri tome trpi neprijatnost i kao posledica toga, popušta pritisku grupe. Sa druge strane, što je veći broj ljudi koji vrše pritisak na jednog čoveka, to je jači pritisak i ranije će se desiti popuštanje. Kada su objašnjavali zašto su se priklonili, ljudi su navodili veoma različite razloge: neko je zaista ”video” to što su ga ubedili, neko je pomislio da sa njim nešto nije u redu pa se povukao, neko je znao da je u pravu ali se jednostavno nije pokazao. Postoje načelno dva osnovna razloga zbog kojih ljudi bivaju konformisti – jedan je taj što želimo da budemo ispravni i najčešće u životnim okolnostima činjenice nisu tako jasne i očigledne, tada se oslanjamo na ljude oko sebe, drugi razlog je što želimo da budemo prihvaćeni od drugih i jedan od načina je pokazati ljudima da smo ”jedan od njih”. Moda, trendovi, grupni idoli, neki su od pratećih efekata te pojave.

Istraživač po imenu Milgrem (Milgram, 1974) je hteo da ispita koliki je uticaj autoriteta kada se dogodi da neka od odluka odstupa od inidividualnih uverenja – za raziku od konformizma ovo se zove potčinjavanje autoritetu. On je grupu normalnih, prosečnih subjekata obučio u oblasti jačine i uticaja elektrošokova na ljudski organizam. Pošto su savladali obuku, učesnici su pozvani da učestvuju u istraživanju koje izvodi jedna eminentna istraživačka ustanova. Rečeno im je da se eksperiment bavi brzinom učenja i odnosom učenja i kazne. Učesnici su nazvani ”učitelji” i oni su se upoznali sa svojim parom, osobom koja će im biti ”učenik”. Zatim su ”učitelji” seli sa jedne strane pregrade i imali zadatak da u skladu sa uputama eksperimentatora, daju adekvatan povratni odgovor – ako ispitanik sa druge strane poregrade pogreši, daje mu se blag elektrošok koji se postepeno pojačava. Ukoliko je ispitanik tačno odgovarao, prelazilo bi se na

sledeće pitanje. Umesto pravih učenika, sa druge strane pregrade su bili obučeni glumci koji su simulirali bol, a umesto pravog eletrošoka nije davano ništa. Obučeni učesnici su upravljali mašinama za davanje šokova za koje su smatrali da su prave. Posle izvesnog vremena, po dogovoru, ispitanici su počeli da ”greše” a eksperimentator iz eminente kuće je naložio učesnicima da pojačavaju jačinu udara. Učesnici su dovedeni u neprijatnu situaciju da imaju nalog poznatog istraživača da daju električne udare, a sa druge strane su videli osobe koje to boli. Prema procenama koje su prethodno izvršili 40 poznatih psihijatara, predvidjeno je da će manje od desetine procenta (0.001%) pristati da daju jake elektrošokove. Milgrem navodi da je čak 65% ljudi dalo smrtonosnu jačinu elektrošokova ispitanicima, verujući na reč eksperimentatoru, a zanemarujući svoje znanje i znake koje su davali glumci sa druge strane. Kada je ”učeni” sa druge strane imao glas (mogao da viče), taj procenat je padao na 62.5%. Kada ”učenik” sa druge strane nije imao načina da se oglasi, skoro svi ”učitelji” su išli do kraja. Istraživač utvrdjuje da je smrtonosnu dozu lakše dati ako se lažni ispitanik ne vidi, nego se sa njim kominicira kucanjem o pregradu. Većina učesnika je nastavljala da daje jake elektrošokove čak i kad je kucanje odavno prestalo sa druge strane.

Pouke ovakvih istraživanja su mnogostruke i provokativne, izmedju ostalog, ovakvom spremnošću da se odreknemo lične odgovornosti i da je predamo u ruke odgovornijeg, dobro objašnjavamo mnoge neverovatne postupke, na primer, kako je moguće da jedna osoba pritiskom na taster, znajući šta čini, svojim prstom uništi čitav grad i sva živa bića u njemu (uništavanje Hirošime je podrazumevalo smrt 200 000 ljudi u jednom danu).

Sa druge strane, svoj ljudski identitet i opstanak vrste isključivo dugujemo našoj sposobnosti da se saobražavamo i prilagodjavamo grupama u kojima živimo. Kada ljudi ne bi imali toliku fleksibilnost, ne bismo mogli do te mere da napredujemo kao zajednica. Istraživanja ovog tipa nas opominju da su moral i vrednosti, ipak, relacionog karaktera, grade se u odnosu sa drugima, pa zbog toga, koliko god pozitivne bile, ne mogu da se održe u apsolutnom, nego u relativnom smislu.

Psiholozi su proučili tehike kojima se ljudi služe kada žele da postignu nečije slaganje ili nešto od njega dobiju. Tehnike su nazvane po realnim situacijama: noga u vrata, vrata u lice i niska lopta. Noga u vrata se dogadja kada neko od nas zatraži nešto malo, kada mi to učinimo, onda je veća verovatnoća da ćemo učiniti i mnogo. Na primer, putujući trgovci neće sa vrata reći: prodajem ovo po ovoj ceni, nego će reći, dobar dan, kako ste? Da li imate jedan minut? Ako se rukujemo, odgovorimo kako smo ili kažemo da imamo jedan minut, veća je šansa da nam potom prodaju ono što žele. Vrata u lice je tehnika koja ide obrnutim redom, znajući šta od nas hoće, neko nam traži mnogo više. Kada ne pristanemo, prelazi se na manje. Tada mi odahnemo i pristanemo. Na primer, da li bismo bili donator humanitarne organizacije za 1000 dinara? Ne? Dobro, dajte koliko možete... Niska lopta podrazumeva da od nekoga izmamimo načelni pristanak na nešto. Zatim se pozovemo na to i tražimo nešto više nego što je nameravao da nam da. Na primer, da li bismo učestvovali u istraživanju. Ako da, onda nam udeljuju upitnik od više hiljada pitanja. Osoba razmišlja, da kad je već dala pristanak, šta sad da se radi...

Istraživanje taktike noga u vrata je demonstriralo uticaj na žene. Grupa domaćica je slučajnim izborom podeljena na dve grupe. Jedna grupa je zamoljena da u prozor kuće stavi malo upozorenje:Vozi pažljivo i većina je prihvatila. Posle par dana je svima ponudjeno da u svoje dvorište postave veliki znak: Vozi pažljivo. Od grupe koja je već

pristala na mali znak, 76% je postavilo veliki bez pogovora. Od grupe koja ništa nije stavljala, 16.7% je pristalo da ga postavi. Danas se ove taktike koriste u masovnim razmerama – od televizijskih prodajnih oglasa koji se završavaju sa ”pozovite odmah, količine ograničene”, do akvizitera i agitatora verskih sekti.

47. Vodje i tipovi vodjstva

Ljudi u grupama utiču jedni na druge na mnogo načina. Ponekad, kada je situacija vanredna, ljudi se okreću nekome ko ”zna” šta i kako treba činiti. Tada kažemo da se odlučivanje predalo u ruke vodji. Vodlja je osoba u grupi koja ima najveći uticaj na donošenje odluka, a vodjstvo je vršenje uticaja na druge u grupi.

Načini organizovanja grupe zavise od broja članova i njihove medjusobne komunikacije. U malim grupama, od 3 do 12 članova, situacija sa medjusobnom komunikacijom je takva da svako može da kominicira sa svakim, svako može lako da dodje do reči, i svako može da uoči svakog člana. Kada broj članova u nekoj grupi počne da raste, komunikacija medju njima se značajno menja. Posmatranja su pokazala da sa povećanjem broja članova grupe, komunikacija medju njima teži da se nejednako raporedi – što veći broj članova, to više jedan medju njima preuzima komunikaciju prema svima ostalima i nameće se kao vodja. Kada se postavi video kamera i posmatra količina govora, u grupama od preko trideset članova, skoro 80% vremena govori jedna osoba. Osobe koje preuzimaju odgovornost za funkcionisanje grupe se nazivaju grupe vodje.

Neka od ključnih pitanja u ovoj oblasti su: kakve su osobine vodje, kako se on ponaša, kakvi oblici rukovodjenja postoje i kakvi su efekti vodjenja u odnosu prema grupi.

Istraživanja koja se interesuju za osobine vodje su veoma stara, mogu se naći u nasjtarijim istorijskim spisima, gde se analizira struktura ličnosti neke istorijski poznate osobe. Biografije vodja su uvek bile omiljeno štivo, jer sadrže ličnosne odlike vodje – kakve osobine ima, kako se ponaša, kako ih ispoljava itd. Mnoga psihološka istraživanja ličnosti vodje (u plemenu, nauci, politici, školi...) nalaze sledeće: vodja je obično viši od ostalih (fizički jači), stariji i inteligentniji od ostalih, rečitiji od drugih, društven, visoko motivisan i energičan. Ovakvi nalazi su kasnije korigovani situacionom teorijom, koja pokazuje da od situacije i okolnosti takodje zavisi ko će postati vodja.

Postoje tri osnovna oblika rukovodjenja – autoritarno, indiferentno i demokratsko. Autoritarno se dogadjaj kada je grupa hijerarski definisana i kada postoji odnos subordinacije – na primer, kod upravljanja avionim, u vojsci i slično. Demokratski vodja je onaj koji pospešuje interakciju u grupi ali nije isključivo odgovoran za odluke grupe. Indiferentni vodja je onaj koji prisustvuje radu grupe i ponaša se kao i ostali članovi, tj. ne preuzima niakavu odgovornost. U jednom poznatom istraživanju efekata rukovodjenja (Lewin, Lippitt, White, 1939) je posmatrano kako se efikasnost grupe i raspoloženje članova ponaša u odnosu na tip vodjenja. Grupe dečaka su provodile letnji odmor sa tri vrste vodja, koji su unapred planirali kako će rukovoditi grupom. Na kraju istraživanja se pokazalo da se tip rukovodjenja očigledno odrazio na postignuće i atmosferu u grupi. Ako je zadatak grupe bio mehanički ili jednostavan, najefikasnije je bilo direktivno

(autokratično) vodjenje. Ako je zadatak bio konstruktivan i kreativan,najefikasnije je bilo demokratično rukovodjenje. Najslabije postignuće su imale laisezz-faire (indiferentno) vodjene grupe. Što se raspoloženja tiče, ono je bilo najpozitivnije u demokratično rukovodjenim grupama, dok je u direktnivno vodjenim zabeležena pojava rivaliteta i takmičarstva.

Koja vrsta rukovodjenja je odgovarajuća u kojoj životnoj okolnosti. zavisi od zadatka i cilja grupe. Dok je danas dominantan model demokratičnog rukovodjenja, i govori se o njemu kao da je jedino ispravno, izgubi se iz vida da ono ne može uvek biti takvo. Posmatranje rukovodjenja košarkaškim timovima, na primer, pokazuje da demokratično rukovodjenje timom uzrokuje gubljenje utakmica i ispadanje iz takmičarskih liga. Nešto se slično dogadja u drugim oblastima, pilot koji bi pregovarao sa posadom umesto da upravlja letilicom, kapetan koji bi okupio posadu na grupnu kreativnu seansu da bi doneo odluku, hirurg koji bi zaustavoi operaciju da se konsultuje, su nezamislive i opasne situacije. U prirodnim okolnostima, ako govorimo o kreativnim i konstruktivnim zadacima, demokratično rukovodjenje ima više šansi da bude uspešno. Kod brzih, rizičnih ili takmičarskih situacija, okolnosti koje su jasno definisane i zadate, u kojima nije moguće stalno pregovaranje, direktivno ili autorkatično rukovodjenje daje pozitivnije rezultate. Istraživanja potvrdjuju da situacija u kojoj se rukovodi, kvalitet odnosa vodja – članovi, jasnoća zadatka i autoritet vodje odredjuju uspešnost rukovodjenja (Fiedler, 1978). Kada su situacije ekstremno nejasne, a odnosi loši, direktivni vodja je efikasniji. Kod stabilne i jasne situacije, vodja koji prihvata i podržava emocionalno, podržava grupnu diskusiju, brine o atmosferi grupe, je efiksaniji vodja. Efikasnost rukovodjenja, dakle, proizilazi iz situacije u kojoj se grupna aktivnost odvija.

Obavezna literatura:Vladislav Panić: Razvoj, učenje i mera psihičkog (R)Predrag Ognjenović: Psihologija opažanja (P)Skripta (S)

Šira literatura (koga interesuje više):Kreč i Kračfild: Elementi psihologije (E)Carstvo snova, Pongratz, SantnerČovjek i njegovi simboli, K. G. JungUvod u psihoanalizu, S. FrojdGovorio je sa životinjama, K. LorencZaboravljeni jezik, E. From

Reference