Ptice su se tek

nedavno vratile

36

Nedeljnik

GEOGRAFIJA ZLA „AU[VIC“

Ptice su se nedavno vratile. Nije ih bilo na nebu Ri-

{ardovog detinjstva. Zapravo, Ri{ard i nije imao

detinjstvo. U Osvjen}imu se }utke ra|alo, starilo

i umiralo. @ivot je bio privilegija. @ivot je bio pro-

kletstvo.

Ptice su se zaista tek nedavno vratile. Ri{ard ka`e da ih de-

cenijama nije bilo...

„Ono na brezama, to su nova gnezda. Oti{le su tih godina

kada je nebo mirisalo na spaljeno ljudsko meso. Vratile su se,

to valjda ne{to zna~i...“ Te{ko, dobri moj. Te{ko da }e ovaj

komad neba vi{e ikada mirisati na bilo {ta osim na spaljena

trupla. To je, prijatelju, prokletstvo Osvjen}ima, s kojim }e

`iveti doveka, jer je pod tim 800 godina starim imenom,

izbrisan sa lica zemlje. Ono je tek lokalni putokaz. Postoji jo{

samo pod kletvom - „Au{vic“!

„Na`alost, da! Tako su ga nacisti prekrstili kada su okupi-

rali moju domovinu ‘39. godine, pripojili je Nema~koj i u tom

istom logoru pobile polovinu seljana. Od tada vi{e i ne posto-

jimo. Odnosno, postojimo da bismo pri~ali, da se ne zaboravi

ono {to se nikada ne sme zaboraviti...“, priznajem, najvi{e bih

voleo ba{ da za}uti, da ne progovara za sve pare koliko je pla-

}en da govori, jer svaki korak kroz ovo blato govori, vri{ti,

urla za sebe. Ljudi ovde treba da }ute. Moraju da }ute!

„Ne}e{ biti isti ~ovek posle obilaska logora“, setio sam se

re~i prijatelja koji je davno bio na ovom, najprokletijem me-

stu na kugli zemaljskoj.

Silim se da prekora~im liniju iza koje nema povratka. Ni da-

nas, toliko godina kasnije. Vi{e se ne pla}a `ivotom, ali poi-

manjem `ivota - da! Za neke stvari ~ovek jednostavno nika-

da nije dovoljno spreman...

Ri{ard insistira na pri~i o smrti. Neke klinke kikotavo po-

ziraju ispod naj~uvenije parole zla: „Arbajt maht fraj“ - rad

osloba|a. Nalupao bih im {amare, ali za tu pirgavu de~urli-

ju iz Velsa ovo je tek ekskurzija na koju su dovedena. Naci-

sti~ki „Diznilend“, gomila fotki koje }e jedni drugima „laj-

kovati“ na Fejsbuku...

Rad je u „Au{vicu“ ljude osloba|ao - jedino vota! Tereta

koji je po prolasku kroz ovu istu kapiju ubrzo postajao ne-

podno{ljiv...

No, Ri{ard gre{i insistiraju}i na pri~i o smrti. I ona je u `i-

ci „Au{vica“ bila tek jedan od logora{a, jednako zarobljena,

ju slu`bi istog gospodara - smrt sama po sebi nije surova, ni-

ti bezose}ajna, ve} ~ovek!

„Stoji! Ba{ iz tog razloga ‘Au{vic’ i jeste najve}a prekretni-

ca u istoriji ~ove~anstva, posle koje su zlo~in, ubistva, teror i

krivica dobili novu dimenziju. Zbog toga se u ‘Au{vic’ ne do-

lazi, ve} boravi njemu. Zato on nije muzej, ve} groblje...“, da,

Ri{ard je potpuno u pravu {to se prvog ti~e, u ‘Au{vicu’ se

boravi! Trudim se da ne vidi koliko sam prepla{en, ose}aju-

}i se kao da me sprovodi blatnjavim tucanikom do jedne od

28 baraka, u kojoj }u trajati tek nekoliko sumraka i svitanja.

Ose}am ga|enje, ose}am prezir, ose}am iskrenu mr`nju

prema zverima koja u meni vide samo broj istetoviran na

podlaktici, radnu snagu i sirovinu...

Nije to Ri{ard, ve} utvare d`elata koje jo{ vladaju ovim

prokletim mestom. Nepobe|eni i neka`njeni! Njihovi `ivoti

kao pravda za milion i dvesta hiljada `rtava - nije to ni ku-

sur, a kamoli pravda...

„Do rata ovde se nalazila kasarna poljske vojske, zato su

nacisti i izabrali ovo mesto - imali su infrastrukturu, ogrom-

no prostranstvo i, {to je najva`nije, ve} postoje}i `elezni~ki

~vor u koji su se slivale pruge iz ~itave Evrope. Imali su sve

preduslove da u miru, studiozno i posve}eno daju zlu na vo-

lju...“, zaista se trudim da slu{am {ta moj dobri Poljak govo-

ri, ali ne mogu. potpunosti, tek zapisuju}i njegove re~i kao

da nevoljno bele`im lekciju na ~asu istorije. Ovo je istorija

koju ~ovek ne msu im bili dovoljni postoje}i kapaciteti. Sve

{to vidi{ autenti~no je i netaknuto! Zbog toga se ovde bora-

vi, zato je ovo groblje...“, sprovode me dalje. Ne podi`em gla-

vu, gledam vrhove svojih cipela koje me vode ka grobu. Dru-

gog puta nema. Nije pitanje dana, sati u najboljem slu~aju...

38

Nedeljnik

GEOGRAFIJA ZLA „AU[VIC“

Ali, stra{nije od saznanja da smrt ne}e do}i u ~as kada se

njoj, ve} ~oveku prohte jeste pomisao da zapravo i nema

groba. Zato Ri{ard gre{i nazivaju}i „Au{vic“ grobljem, gre{i

daju}i mu „kompliment“. Ovde je ~ovek bio broj. Broj je tra-

jao dok je mogao da radi. Broj ne umire ve} prestaje da pos-

toji. Kad prestane da postoji, broj postaje sirovina...

„Ono {to im se mora priznati jeste da su sistem istrebljiva-

nja doveli do savr{enstva. Ovde, u mati~nom logoru, odno-

sno „Au{vicu 1“, eksperimentisali su sa raznim metodama

ubijanja, i na kraju do{li do zaklju~ka da je za efikasno ma-

sovno istrebljenje ‘najekonomi~nije’ to ~initi gasom, a zatim

spaljivati tela...“, Ri{ard govori, gledam u stazu ispred sebe,

ose}am da ramenima udaram o ljude s kojima se mimoilazi-

mo. Ne podi`em glavu da im pogledam lica, ne izvinjavam

im se - logora{ima je zabranjen razgovor, brojevi ne govore,

brojevi se sabiraju i mno`e. Brojevi se bri{u iz evidencije

ukoliko progovore, jer brojevi ne umiru...

Neke su barake zatvorene, u nekima su stalne muzejske pos-

tavke. Jedna, na samom kraju, uz `icu kroz koju }e s mrakom

pustiti struju, `ivi svoj zlo~in i kaznu - zloglasni Paviljon 11.

„Mo`e{ li“, tek na tren razaznajem glas prijatelja. Krvnik ne

bi upitao tako ne{to. Broj mora da mo`e, ili postaje statistika.

„Mogu, Ri{ard, idemo“, odgovaram, ulaze}i u paviljon za

koji me nije pripremio. Za neke stvari ~ovek nikada nije do-

voljno spreman.

„Ne}u previ{e da ti pri~am, gledaj, do`ivi, shvati}e{„, gle-

dam u staklo, o~ima treba malo vremena da se priviknu.

Mozgu mnogo vi{e da shvati {ta o~i vide - tone `enske kose

iza ot{krinutog prozora. Bale, kike, pletenice... Male, de~je,

jo{ su {nalice u njima...

„Prona|eno je oko sedam tona tovara `enske kose po oslo-

ba|anju logora, ovde su izlo`ene dve. Pogledaj tamo zbog

~ega su logora{e {i{ali do glave odmah po dolasku u „Au{vic“

i za {ta im je trebala kosa...“ Povra}a mi se. @eludac mi je u

du{niku, ne mogu da udahnem. Udahnem li, opet }u osetiti

taj stra{ni zadah iza ot{krinutog „izloga“.

„Taj }ilim je satkan od `enske kose, na krajevima vidi{ ka-

ko vire dlake iz {tofa. Kosom su punili jastuke, madrace...

Ljudi su, rekosmo, bili sirovina koja se jednako eksploatisa-

la i za `ivota i u smrti...“, povukao sam ga za ruku da iza|e-

mo, muka mi je i od turista koji mobilnim telefonima snima-

ju nekakve morbidne video-klipove. Zar je mogu}e da tu

istu sliku ne}e videti svaki put kad zatvore o~i?

Prolazimo paviljonima - tovari garderobe, kofera sa ispi-

sanim imenima vlasnika, ~itava soba zatrpana protezama i

ortopedskim pomagalima oduzetih od „brojeva“ na samrti.

De~je igra~ke, de~ja garderoba, sandalice besno otrgnutih

kai{eva sa malenih le{eva...

Pla~em. Sklonio sam se u stranu. Pla~em. Majke nisu sti-

gle da ih o`ale i zapla~u. Maleni an|eli nisu stigli da postanu

brojevi, daleko od toga da su umrli ko ljudi.

Odmah po dolasku u logor sprovedeni su u gasnu komo-

ru. Oni „sre}niji“ umrli su u zagrljajima majki. Majke su

umirale deset minuta du`e od dece - agonija u agoniji.

„To je taj demonski ‘ciklon-B’, otrov koji su razvili za ma-

sovno uni{tenje u gasnim komorama. Odvodili su ih u njih

pod izgovorom da odlaze na tu{iranje i dezinfekciju od va{i,

pa bi im kroz otvore u tavanici sipali otrov i ~ekali da utihnu

poslednji krici. Umirali su po pola sata u najstra{nijim mu-

kama...“, ve} sam otupeo.

Isprva su ljudi umirali nekoliko sati, ali su filigrani smrti

naposletku do{li do prave mere „ciklona“, dovoljne da za {to

kra}e vreme umori {to vi{e ljudi.

Izvinite, brojeva, ne ljudi. Izra~unavali su koliko je potre-

bno po kilogramu, ne ~oveku.

Ali, za brojem ne ostane ni{ta - za ~ovekom dva i po kilo-

grama pepela. Toliko je izlo`eno u providnoj urni Paviljona

4. Dva i po kilograma puta milion i sto hiljada ljudi...

„Sve su koristili {to se od ~oveka, ta~nije, le{a moglo isko-

ristiti. Kosu, zlatne zube su pretapali u poluge, li~ne stvari

39

7. mart 2012.

40

Nedeljnik

GEOGRAFIJA ZLA „AU[VIC“

41

7. mart 2012.

„Ovim stepenicama su iz }elija izvo|eni u dvori{te, pred zid

smrti...“, idemo istom stazom, do zida koji i sa zadnje strane

spaja barake. Na njegovoj sredini je streli{te, neveliko, tek za

trojicu ljudi, ili ne{to vi{e izgladnelih i izobli~enih „brojeva“.

„Metak u potiljak, slede}a grupa; metak u potiljak, slede}a

grupa, i tako u nedogled. I to se ispostavilo nedovoljno brzim

i skupim na~inom istrebljenja ~itavih populacija. Jevreja kao

vi{e od 90 odsto zato~enika, Roma, i nas, Slovena, koje je Hi-

tler tako|e smatrao ni`om rasom i planirao masovno istre-

bljenje...“, mirno, kao pred metak u potiljak stojim pred zi-

dom. Okrenut licem ka njemu, le|ima ka egzekutorima ko-

jima se `uri da ispune normu. Jasni su tragovi metaka koji su

okrvavljeni pro{li kroz glave i zarili se u drvenu oplatu.

Odmah iza zida, u divnom, mirisnom drvoredu je nao~ita

porodi~na ku}a.

Na eho od pucnja, tupog udarca mrtvog tela o zemlju i

smrada krematorijuma.

„U njoj je `iveo monstrum Rudolf Hes, prvi i najzloglasni-

ji komandant logora. Sasvim mirno, sa porodicom. Njegova

su se deca igrala sa {tencima u ba{ti do koje su dopirali jau-

ci, miris goru}ih trupala....“, na`alost, vi{e se ne mo`e do

nje. Vlasnici kojima je ‘40. godine bila oduzeta nisu `eleli da

se vrate u nju posle rata. Prodali su je, drugi su je preproda-

li, tre}i tako|e, danas su u njoj neki ~etvrti, ponovo je poro-

di~ni dom, ukoliko to ikada mo`e da

bude...

Gledaju}i u nju, tu ku}u, drsko, }ut-

ke i bez kajanja stajao je Hes pod ve{a-

lima tog aprilskog jutra 1947. godine,

~ekaju}i da d`elat zategne om~u...

„To su ta ve{ala“, Ri{ard pokazuje na

senku u daljini ka kojoj idemo.

Ve} strula i povijena, ~etiri stepeni-

ka, malo stoji{te i kuka nad njim. Tik do

gasne komore i krematorijuma.

Ka`u da se Hes pokajao samo zbog toga {to nije vi{e vre-

mena proveo sa porodicom, daju}i se „poslu“ previ{e. Zatim

se pod njegovim nogama otvorio poklopac stoji{ta, u`e se

zateglo, za{kripala je kuka... Jedan `ivot za milion i ne{to `i-

vota - ni simbolika, kamoli pravda...

Zavr{avamo tu gde se, na`alost, sve i zavr{avalo u „Au{vi-

cu 1“ - za nas obilazak, ili {to Ri{ard s pravom ka`e - boravak.

Za mu~ene logora{e `ivot - gasna komora i krematorijum.

„Ovo je bila prvobitna, ‘mala’ gasna komora u kojoj je

prvi put upotrebljen ‘ciklon’ na ve}em broju ljudi. U ovoli-

cki prostor sabijali su i po 500 logora{a, zatvarali i zaklju-

~avali vrata, a zatim bi stra`ari kroz tri otvora u plafonu

posuli granule ‘ciklona-B’ po njima. One bi se na tempera-

turi tela ubrzo pretvorile u gas, a gas...“, vrisak, vapaji, po-

ku{aji da se udahne vazduh, poku{aji da se ne udahne, vri-

sak, pa tajac...

„Onda bi tela, izobli~ena, odranih lica, izgrizenih u{iju,

slomljenih udova... Prebacili u krematorijum. Kapacitet

ovih bio je ‘ni{tavan’ u odnosu na one u „Birkenauu“, 300

ljudi dnevno, 365 dana u godini, ~etiri i po godine. 300 ljudi

previ{e...“, zjape crne ~eljusti dve pe}i, pred njima {ine na

kojima su klizila nosila sa telima. Po ~itav dan. Napred u pe},

nazad po novo telo; napred u pe}, nazad po novi broj...

Nad dimnjakom breza, ptice su se tek nedavno vratile u

Osvjen}im. Na ovoj nema gnezda. Ona je doveka prokleta.

Nije bila ve}a od mladice kada su je prvi put „na|ubrili“.

Jedini pre`iveli „logora{“... N

preprodavali u Nema~koj za bagatelu, a pepeo...“, zbog toga

su ptice i oti{le iz Osvjen}ima. Miris spaljenog ljudskog me-

sa dizao se do vrhova breza, a breze iz godine u godinu sve

vi{e ka nebu, naizgled be`e}i od njega...

„Ljudski pepeo su najpre prosipali u reku, ali su ubrzo nji-

me po~eli da hrane ribe u ribnjacima i |ubre useve, shvativ-

{i da je ‘odli~an’ za to...“, u Osvjen}imu se vi{e niko ne bavi

poljoprivredom. Tu su breze neprirodno visoke. ‘Au{vic’ za-

to nije groblje, ve} industrija. Najmonstruoznija i najumobo-

lnija. Ljudi su bili brojevi, brojevi sirovina, sirovina se ne

mo`e pobrojati, pa otuda nema ni ta~nog broja o ljudima ko-

je je „rad oslobodio“.

Uz samu `icu, na kraju {palira jednoobraznih baraka - pa-

viljoni 10 i 11. Najzloglasniji. U ostalima se i{~ekivala smrt, u

njima se molilo za nju...

„Paviljon 10 je bio ordinacija zloglasnog doktora Klauber-

ga, koji je do savr{enstva doveo sistem sterilizacije `ena.

Tvrdio je da dobro obu~eni doktor za dan mo`e, pod privi-

dom obi~nog ginekolo{kog pregleda, vi{e od 300 `ena u~ini-

ti neplodnim. Da zlo bude ve}e, taj isti doktor je pre rata va-

`io za najve}eg svetskog stru~njaka na polju le~enja sterilite-

ta! Jo{ se i danas koriste njegove metode iz tog vremena, no-

se}i njegovo ime...“ Paviljon je zaklju~an. Za vjek i vjekova.

Najmanje {to se mo`e u~initi za njegove `rtve.

Jedini je zidom povezan sa Paviljonom 11.

„Iz njega gotovo niko nije iza{ao `iv. U podrumu se tri spe-

cifi~ne }elije, u kojima se tragalo za najefikasnijim na~inom

masovnog ubijanja. U jednoj su zato~enici moreni gla|u do

smrti - trajalo je predugo. U drugoj, nedostatkom vazduha -

trajalo je predugo. U tre}oj, nepunih metar sa metar, tako-

zvanoj }eliji za stajanje, ~etvorica robija{a su `ivela, ‘spavala’,

vr{ila nu`du stoje}i, uz minimalni dotok kiseonika. I to je tra-

jalo predugo...“, svojevrsna privilegija, ili prokletstvo - silazi-

mo u hodnik smrti, zaviruju}i u svaku od pomenutih }elija. U

onu poslednju, u kojoj se umiralo stoje}i, ulazilo se kao u mi-

{iju rupu, doslovno. Kroz mali otvor u dnu.

„Ali, u ovom istom podrumu je prvi put isproban i ‘ciklon-B’,

na osmorici sovjetskih vojnih zarobljenika. Pre toga je kori{}en

za tamanjenje glodara, {to je zlo~incima dalo ideju da ga ispro-

baju na ljudima. Ti nesre}nici su umirali satima, zarad ‘vi{eg

cilja’ - nacisti su uspeli da do|u do prave mere otrova za ‘brzo’

umiranje“, prezirem sebe {to vi{e ni{ta ne ose}am. Prezirem

{to jasno ~ujem Ri{arda i po~injem da bele`im paze}i da ~itko

pi{em, kao da se ne}u setiti svega ne pogledam li u bele`nicu.

Prezirem to {to „Au{vic“ i dalje posti`e isti efekat kao i te

1940. kada je Rudlof Hes preuzeo komandu nad njim i sve-

~ano otvorio „fabriku smrti i njenih derivata“.

Ljudi su i tada dovo|eni u stanje ~ulne i emocionalne oba-

mrlosti kako bi postali {to korisnija sirovina. Broj nema

emocije. Broj vremenom prestane da se nada, prestane da

strahuje...

Prolazimo paviljonima - tovari garderobe,

kofera sa ispisanim imenima vlasnika, ~itava

soba zatrpana protezama i ortopedskim

pomagalima oduzetih od „brojeva“ na samrti.

De~je igra~ke, de~ja garderoba, sandalice

besno otrgnutih kai{eva sa malenih le{eva...

Ljudski pepeo su najpre prosipali u reku, ali su ubrzo njime po~eli da hrane ribe u

ribnjacima i |ubre useve, shvativ{i da je „odli~an“ za to. U Osvjen}imu se vi{e niko

ne bavi poljoprivredom. Tu su breze neprirodno visoke. „Au{vic“ nije groblje, ve}

industrija. Najmonstruoznija i najumobolnija. Reporter Nedeljnika MIHAILO MEDENICA

bio je tamo gde su ljudi bili brojevi, brojevi sirovina, a sirovina se ne mo`e

pobrojati, pa otuda nema ni ta~nog broja o ljudima koje je „rad oslobodio“.

FOTOGRAFIJE \OR\E KOJADINOVI]

37

7. mart 2012.