RACIONALIZAM I PROSVETITELJSTVO

Prosvetiteljstvo-racionalizam (od lat. ratio — razum) je najznačajnija kulturnoknjiževna epoha posle renesanse. U XVIII veku dolazi do pojave novog ucenja i pravca poznatog kao racionalizam, i prvo se javlja u Engleskoj.

Prosvetiteljstvo se javlja kao pokret građanske klase i građanske svesti protiv verovanja, i dogmi srednjeg veka. Prosvetitelji se zalažu za moralnu i socijalnu jednakost svih ljudi. Nastaje u Engleskog, krajem XVII veka (Bejli), pa se naglo razvija u Francuskoj sa Monteskjeom, Didroom, Lametrijem, Holbahom, Helvecijusom, Kondijakom, a zenit dostiže sa Rusoom i Volterom.

Ova epoha je označila pokušaj čovekov da o svim stvarima i pojavama sudi na osnovu svoga razmišljanja i iskustva, a da odbaci mistična objašnjenja i iracionalna tumačenja crkve o čoveku, svetu i bogu. Na mesto "religije otkrovenja" javlja se "prirodna religija", razumna religija, tzv. deizam (Volter), po kome je sve na svetu svrsishodno i najbolje uređeno; u isto vreme kod drugih predstavnika prosvećenosti ova osnovna orijentacija ka "verovanju u razum" dovodi do ateizma (Holbah, Didro), dok se kod nekih opet javlja "religija srca" (Ruso), po kojoj se prisustvo božanskog bića oseća, a ne saznaje putem razmišljanja.

Osnovna ideja prosvetiteljskih filozofa bila je da se čovek rađa po prirodi dobar i da mu je duša čista kao "neispisan list hartije" (tabula rasa), a da od iskustva zavisi kako će ta "hartija" biti ispisana. Otuda prosvetitelji u pravilnom vaspitanju vide glavno sredstvo za formiranje čovekovo i za razumno uređenje i njegova života i društvenog poretka. Škola i prosveta imaju za čovekovo i narodno blagostanje najveći značaj, te su zato popularno-naučni i didaktični spisi najpreča narodna potreba i najznačajniji dug pisaca prema svome narodu. Lepa književnost mora ne samo zabavljati nego i poučavati. Javlja se kult prema knjigama i potreba da se izvrsi revizija dotadasnjih ucenja i da se znanje objedini i bude dostupno ljudima.Tako je nastala enciklopedija (naucno delo koje po abecedi daje pregled znanja iz razlicitih oblasti). Ukupno je izaslo 10 knjiga. Prosvećenost je pre svega epoha proze, tj. romana, drama, poučnih spisa, rasprava, traktata, razgovora i izreka. U XVIII veku snažno se razvija jedan novi vid popularizacije nauke i širenja književnosti: to su nedeljni ili mesečni časopisi, koji se u velikom broju i po jeftinoj ceni šire u masi građanstva.

SRPSKA KNJIŽEVNOST 18. VEKA

Prosvetiteljstvo u srpskoj knjizevnosti Za istoriju Srba i njenu kulturu od znacaja je severno od Save i Dunava. U XVIII veku pred turskom tiranijom i u  strahu od istrebljenja beze u Ugarsku, I seoba Srba,pod patrijarhom Arsenijem III Carnojevicem bila je 1690. godine, a II 1739.godine. Sa puno ljudi u Ugarsku su pobegli i kaludjeri, jedini uceni ljudi iz Srbije. U pocetku je srpski narod imao kulturnu autonomiju sto je omogucilo da podize crkve i manastire, skole, prepisuje stare i stvara nove knjige i tako neguje svoju kulturu. Ali,vremenom autonomija se ukida,kod Srba jaca otpor i okrenutost prema Rusiji, pozivaju se ruski ucitelji,sire ruske knjige i upotreba ruskog jezika.

Zaokret Srba u Vojvodini prema Rusiji na planu kulture nije odgovarao Ugarskoj, pa se Bec trudi/Marija Terezija i Josif II/ da Srbi budu ukljuceni u politicki i kulturni zivot carstva. Srbima se daje veca autonomija,osnivaju se skole,a zatvaraju manastiri. U Becu se 1770.godine otvara stamparija za Srbe,u Sremskim Karlovcima se 1791.godine osniva srpska gimnazija. Nastaje doba prosvecenog apsolutizma (jozefinizam). Najznacajniji predstavnik srpske prosvecenosti je Dositej Obradovic.  

GAVRIL STEFANOVIĆ VENCLOVIĆ

Gavril Stefanović Venclović (od oca Stefana, otud Stefanović, a na grčkom Stefan znači venac, pa otud Venclović) je bio sveštenik, iluminator, ikonopisac, prevodilac i pesnik koji je živeo u XVIII veku. Godine 1690. iz Srema prešao je u Sent Andreju, gde je pohađao ikonopisačku i književnu školu kaluđera Kiprijana Račanina.

Za Gavrila Stefanovića Venclovića se slabo zna. Još manje se zna da je on u srpsku azbuku uveo slova ć, đ i dž. Skoro da se ne zna da je Gavril za sobom ostavio 20 hiljada stranica rukopisa od kojih je 7 hiljada na slaveno-serbskom, a 9 hiljada na narodnom srpskom jeziku. Počeo je da zapisuje svoje propovedi onako kako ih je i govorio. Tako su nastale zbirke njegovih propovedi "Mač duhovni" od kojih su sačuvane dve, od ukupno tri knjige. U Venclovićevim propovedima jezik je veoma blizak narodnom, on uvodi i turcizme i razne druge tuđice. Za svoj rad on je 1732. godine napisao da je "pisao srbsko prostim jezikom na službu seljakom neknjiževnom." U njegovim propovedima postoji nekoliko ciklusa, od kojih su najzanimljiviji oni u kojima su propovedi zapravo slobodno prepričani događaji iz Svetoga pisma. Tako postoje propovedi: Priča o Davidovom grehu; David i Saul; Priča o prekrasnom Josifu; Šarena riza Aharova; Milosrdni Samarjanin; Šetači po moru; Kladenac Jakovljev (u kojem on čini spoj Staroga i Novoga zaveta); Besovi Hristu govore; Priča o Sejaču; Danil; Vojska vazdušna; Mojseov (Mojsijev) štap; Mana s neba, Zmija od tuča; Jonatanov med; Avesalom dugokosi, Gedeonove testije; Kći Irodijadina itd. Veoma je važno reći da je Venclović, za potrebe svojih propovedi, prevodio Sveto pismo na narodni jezik. Tako je nastao obimniji deo njegove zaostavštine, koji se datira u period od 1732. do 1746. godine. Očigledno je da Venclovićev stil i jezik u propovedima ima svoje poreklo i da je to, u pravom smislu reči, biblijski stil.

ZAHARIJE ORFELIN

Zaharije Stefanović Orfelin (1726 — Novi Sad, 19. januar 1785) je bio istaknuti srpski pesnik, istoričar, bakrorezac, barokni prosvetitelj, graver, kaligraf i pisac udžbenika. Rođen je u srpskoj porodici u Vukovaru 1726.

Kao pesnik, Orfelin je najznačajnija pojava u srpskoj poeziji 18. veka. Napisao je desetak dužih pesama, od kojih je najznačajnija „Plač Serbiji“ (Plač Srbije, 1761) u dve verzije, narodnoj i crkvenoslovenskoj. To je antiaustrijska, buntovnička pesma. U toj pesmi Srbija žali za nekadašnjim sjajem srednjovekovne države i kritikuje sunarodnike koji zaboravljaju svoj nacionalni identitet. 

Među najznačajnija Orfelinova dela ubraja se „Slavenoserbski magazin“ štampan u Veneciji 1768. Zamišljen je kao časopis, odnosno to je prvi časopis na čitavom slovenskom jugu. Izašao je samo jedan broj. To je prva srpska svetovna i građansko-prosvetiteljska knjiga. Zaharije Orfelin je autor prvog srpskog bukvara iz 1767. po kojem su učile brojne generacije dece. Njegovo najopsežnije delo je „Žitije Petra Velikog“ (Venecija, 1772.) u kome je video prosvećenog monarha, filozofski ideal 18. veka. Napisao je i prvi srpski „Večiti kalendar“ 1780, štampan u Beču. Zapazio je veliki značaj lekovitog bilja i napisao (nedovršenu) knjigu „Veliki srpski travnik“. Bio je uspešan kao slikar, kaligraf i bakrorezac.