1

RAČUNARSTVO I INFORMATIKA

PREDMET PROUČAVANJA INFORMATIKE

Prvi elektronski računari pojavili su se krajem četrdesetih godina prošlog veka i u početku su korišćeni u vojne svrihe, a zatim i u poslovnom svetu.

Sa razvojem računara i njihove preimene nastale su tri nove računarske oblasti:

računarski inženjering računarske nauke računarske tehnologije

Predmet obrade računara bili su podaci iz kojih su obrađivanjem nastajale nove informacije, koje su korišćene za najraznovrsnije potrebe. Pošto su ovi podaci obrađivani automatski – primenom mašine – uveden je termin automatska obrada podataka.

Iz francuske reči information i automatique nastala je reč informatique, prvo kao sinonim za automatsku obradu podataka.

Francuska akademija nauka definisala je informatiku kao nauku o sistematskoj i racionalnoj obradi informacija kao nosilaca ljudskog znanja i komunikacija u tehničkom, ekonomskom i društvenom kontekstu, prvenstveno pomoću automatskih mašina. (definicija informatike)

Podaci su registrovane činjenice, oznake ili zapažanja nastala tokom nekog procesa. Pojam podataka vezan je za fizičke simbole koji mogu da se beleže (registruju), čuvaju, prenose i obrađuju.

Informacija je skup tako obrađenih i organizovanih činjenica da predstavljaju neko obaveštenje. S ove tačke gledišta, obrada podataka može se posmatrati kao skup aktivnosti kojima se transformišu podaci u informacije.

Podatak i informacija rezlikuju se po stepenu obrade i načinu upotrebe. Podaci su sredstva za izražavanje informacija. Oni predstavljaju izolovane i neinterpretirane činjenice.

Podatke prikupljamo da bismo ih mogli čuvati i koristiti. Ako se registrovani podatak koristi za preduzimanje akcija ili donošenje odluka, on se može smatrati informacijom.

Predmet izučavanja informatike: razvoj i primena informacionih tehnologija, razvoj informacionih delatnosti i angažovanja ljudi u obavljanju informacionih delatnosti.

2

Danas bi podela prema područjima primene mogla da obuhvata:

obradu teksta crtanje i obradu crteža obradu slika obradu zvuka animacije komunikacije obradu video zapisa baze podataka multimedijalne primene naučno tehničke proračune zabavu i razonodu

ZNAČAJ INFORMATIKE U SAVREMENOM DRUŠTVU

Informaciono društvo podrazumeva primenu informacionih tehnologija u svim oblastima života. Elektronsko poslovanje ne obuhvata samo primenu raznih aplikacionih programa u preduzećima nego i elektronsko izdavaštvo, elektronske komunikacije, elektronsku trgovinu, elektronsko bankarstvo itd. Elektronsko izdavaštvo podrazumeva zamenu papirnatih izdanja knjiga, časopisa i drugih publikacija elektronskim izdanjima.

Elektronske komunikacije omogućavaju gotovo trenutni prenos poruka, pisama, dokumenata, slika, audio i vizuelnih podataka među korisnicima sa kraja na kraj sveta.

Elektronska trgovina podrazumeva razgledanje i kupovinu od kuće pomoću računara.

Elektronsko bankarstvo omogućava izvođenje finansijskih transakcija od kuće, bez odlaska u banku. Plaća se elektronskim novcem koji je ekvivalentan realnom novcu.

ISTORIJAT RAZVOJA RAČUNARA

U razvoju računara značajna su 4 momenta:

pamćenje rezultata mehanizacija procesa računanja odvajanje unošenja podataka i automatizacija procesa računanja opštije korišćenje mašine preimenom programa

Abakus – prva naprava koja ima pokretne delove, ali se ne može smatrati mašinom jer pokretni delovi nisu međusobno povezani i sve operacije izvodi sam korisnik. Abakus pomaže u računanju, ali korisnik učestvuje u svim detaljima operacije. Škotski matematičar Džon Neper je 1594. godine uvek logaritme, pomoću kojih se operacija množenja svodi na sabiranje, a deljenja na oduzimanje.

3

Prema nekim izvorima, prvu mašinu za računanje napravio je Wilhelm Schickard iz Tibingena u Nemačkoj 1623. godine.

Ocem prve računarske mašine koja je mogla da sabira i oduzima unete brojeve – baskaline – smatra se Blez Paskal. Njen mehanizam zasnivao se na zupčanicima.

Nemački naučnik Gotfrid Vilhelm fon Lajbnic 1671. je izumeo računsku mašinu, koja je napravljena 1694. godine. Ona je mogla da sabira, a posle nekih izmena da se koristi i za množenje uzastopnim sabiranjem. Lajbnic je smislio specijalni mehanizam s koračnim zupčanikom za unočenje brojeva koji se sabiraju u taj mehanizam se koristio do današnjih dana.

Godine 1820. Čarls Havijer Tomas napravio je prvi mehanički kalkulator.

Vilijem Braouz – račinarske mačine u bankama.

Godine 1834. Čarls Bejbidž je završio prve planove svoje analitičke mašine – prethodnice savremenih elektronskih računara.

Herman Holerit je napravio elektromehaničku mašinu sa brojačima koji su se aktivirali pomoću električnih senzora.

Vanevr Buš je 1925. godine konstruisao analogni računar.

Konrad Cuze je 1934. u Nemačkoj započeo rad na konstrukciji računarskih mašina. Razvio je jednu za drugom čeiri računske mašine: Z1 (mašinsku), Z2 (elektromehaničku), elektromohaničku programabilnu Z3 (1941) i njenu poboljšanu verziju Z4, koja je korišćena u razvoju nemačkih letećih bombi.

Englez Alan M. Turnig 1941. projektovao računar Colossus.

Godine 1942. angažovan je tim sa Univerziteta Pensilvanija da napravi računat za automatsko uzračunavanje balističkih podataka. Projekat je nazvan ENIAC (Electronic Numerical Integrator And Computer). Dve godine kasnije timu se priključuje Džon fon Nojman – EDVAC.

Prva generacija računara: korišćenje vakuumskih cevi + memorija za skladištenje programa i podataka. Početkom 50ih godina dva otkrića su promenila sliku o elektronskim računarima: magnetna memorija i tranzistor.

Druga generacija računara: Obuhvata računare proizvedene krajem pedesetih i u prvoj polovini šezdesetih godina. Ova generacija zasnovana je na tranzistorima.

Treća generacija računara: Glavno tehnološko unapređenje računara treće generacije bila je primena integrisanih kola. Uvođenje integralnih i LSI (large scale integration) integralnih kola sa visokim stepenom integracije omogućilo je proizvodnju čipova sa hiljadama tranzistora. Niska cena, visoka pouzdanost, male dimenzije, mali zahtevi za napajanjem i brzina izvođenja operacija ovih čipova značajno su unapredili razvoj mini računara. Ovu generaciju je obeležila serija računara IBM 360.

Superračunari: Pod imenom ’superračunari’ obično se smatraju računari velikih mogućnosti i brzine obrade, čija konstrukcija nije zasnovana na fon Nojmanovoj arhitekturi, nego na paralelizaciji računarskog procesa. Namenjeni su za naučnotehničke proračune s ogromnim brojem računskih

4

operacija. Ovi računari su počeli da se proizvode krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. U to vreme najpoznatiji su bili računari firmi Cray i CDC.

Personalni računari: Kompnija Intel dolazi na ideju da napravi čuip koji bi imao sve osobine centralnog procesora tadašnjih računara > 1971. mikroprocesor. Prvi personalni računar MITS Altair pojavio se 1975. godine. Projektovali su ga Ed Roberts i Bill Zates, a bio je namenjen hobistima.

Steve Jobs i Stephan Wozniak razvili su Apple I. Apple II predstavljen je 1977. i uključivao je tastaturu, napajanje i mogao je da generiše grafiku u boji.

Jedinica za diskete uvedena je 1978. umesto magnetnih kaseta na kojima su se do tada skladištili programi.

U prvoj polovini osamdesetih godina pojavio se veći broj kompanija koje su proizvodile personalne računare (poznatiji modeli: ZX80, ZX81, Commodore 64)

Uvidevši uspeh računara Apple II, kompanija IBM je razvila sopstveni mirkoračunar pod imenom IBM PC 1981. godine.

Godine 1993. počinje isporuka računara baziranih na procesoru Pentium.

RAČUNARSKI SISTEMI

Računari se mogu podeliti na različite načine u zavisnosti od toga da li se posmatra njihova primena, broj korisnika koji mogu istovremeno da koriste jedan računar ili broj naredbi koje računar može da izvrši u jednom trenutku.

Sa stanovišta primene, postoji podela a računare opšte namene i računare specijalnih namena. Računari opšte namene mogu da učitavaju razne programe da rešavaju različite probleme. Računari za specijalne namene imaju ugrađene programe za rešavanje samo onih problema za koji su namenjeni (npr. igranje šaha, automatski piloti, upravljanje nekom mašinom).

Sa stanovišta broja korisnika koji mogu istovremeno da koriste isti računar, postoje višekorisnički i jednokorisnički. Kod višekorisničkih sistema centralni računar opslužuje sve korisnike. Kod personalnih računara svaki korisnik ima svoj računar i na njemu vrši obradu svojih programa.

Sa stanovišta borja naredbi koje izvršavaju u trenutku vremena, računari se dele na serijske ili SISD i paralelne ili SIMD.

Serijski računari u trenutku vremena mogu da izvrše jednu naredbu nad samo jednim podatkom u memoriji. Najveći broj računara je ovog tipa, a takvi su i svi personalni računari.

Paralelni računari (ili superračunari) mogu u jedno mtrenutku vremena da izvrše istu naredbu nad većim brojem podataka u memoriji.

5

Računarski sistem sastoji se od dve komponente: same mašine – računarskog hardvera i programa po kojima računar radi – softvera.

Izraz hardver označava uređaje računarskog sistema, odnosno sve one delove koji se vide i mogu da se dotaknu.

STRUKTURA HARDVERA RAČUNARSKOG SISTEMA

Tipičan računarski sistem sastoji se od sledećih komponenata:

centralne (unutrašnje) memorije aritmetičko-logičke jedinice kontrolne jedinice jedinica spoljne memorije ulaznih jedinica izlaznih jedinica

Da bi računar uopšte mogao da se koristi, pored hardverskih uređaja mora da ima i osnovni program koji upravlja radom računara (operativni sistem), kao i skup drugih programa koji imaju različite namene i omogućavaju korisniku da nešto radi sa računarom (aplikacioni programi).

Centralna memorija – računar obrađuje podatke izvršavajući naredbe date programom. Program i podaci koji se obrađuju uskladišteni su u unutrašnjoj memoriji. Ova memorija se sastoji od elektronskih kola, od kojih svako može da ima dva stanja, koja se obično označavaju sa 0 i 1 (0 – stanje kada u kolu nema struje, 1 – kada u kolu ima struje). Zbog toga se ova kola zovu bit (skraćeno od binary digit – binarna cifra). [primer sa klincima i bioskopom] Isti princip važi i za memoriju računara, samo je realizacija tehnološki drugačija. Umesto sijalice koristi se elektronsko kolo koje ima dva stanja i može da zapamti samo informaciju ’da’ ili ’ne’ (jedan bit). Pošto je količina informacija koja može da se uskladišti u jedno ovakvo kolo suviše mala, bitovi se u memoriji udružuju u grupe – registre, koji su kod personalnih računara dužine 8 bita. Ovakva grupa se zove bajt (byte). Stanje svakog bita je signal za računar i 8 bita može imati 256 (2^8) različitih kombinacija nula i jedinica, pa tako jedan bajt može predstavljati 256 razlićčitih znakova u zavisnosti od kombinacije uskladištene u njemu. Koja kombinacija predstavlja koji zank definiše se tabelom koja se zove kod. Najčešće je u upotrebi ASCII kod (American Standard Code for Information Interchange), mada se ponekad primenjuju i drugi kodovi, npr. EBCDIC (Extended Binary Coded Decimal Interchange Code). Kapacitet memorije računara izražava se brojem bajtova koje računar ima. 1Mb – 1 048 576 bajta. Pored grupisanja u registre od po 8 bita, moguća su grupisanja u veće jedinice: 16 bita (polureč – half word) i 32 bita (reč – word). Uvedene su i nove grupe od 64 i 128 bita.

Aritmetičko-logička jedinica – sastoji se od registara i elektronskih kola potrebnih za izvođenje aritmetičkih operacija – sabiranja, oduzimanja, množenja i deljenja – i logičkih operacija upoređivanja dve vrednosti da bi se odredila veća i određivanja da li je izraz istinit ili nije.

6

Kontrolna jedinica – koordinator rada celokupnog računarskog sistema. Ona kontroliše izvršavanje programa, uzima instrukcije iz memorije i prepoznaje ih, dekodira i naređuje odgovarajuće akcije drugim jedinicama, započinje operacije ulazno-izlaznih jedinica i prenosi podatke u centralnu memoriju i iz nje. Kod savremenih računara sastoji se od skupa čipova kojima se kontroliše i koordinira rad celokupnog sistema.

Jedinice spoljne memorije – služe za čuvanje programa i podataka kada računar nije u upotrebi. Za vreme rada računara delovi programa i podaci koji nisu trenutno potrebni privremeno se skladište na jedinicama spoljne memorije, kojih ima dva tipa – memorija sa direktim i sekvencijalnim pristupom. Memorija sa direktnim pristupom je magnetni disk. On se realizuje u dva oblika. Kao disketa ili kao hard disk. Hard disk sastoji se od više ploča premazanih magnetnim materijalom i postavljenih na istu osovinu. Brži je i znatno većeg kapaciteta nego disketa. Staze sa istim poluprečnikom s gornje i donje strane svih ploča čine cilindar. Značajni parametri za izbor diska su srednje vreme pristupa podacima, brzina prenosa podataka i kapacitet diska.

Ulazne jedinice – za unošenje programa i podataka u višekorisnički računar najčešće se koristi terminal, koji se sastoji od ekrana i tastature. Kod personalnih računara se osim tastature kao ulazne jedinice koriste i miš, digitajzer, kao i razni drugi specijalizovani uređaji (skener, digitalni fotoaparat, čitač bar-koda itd.).

Izlazne jedinice – najčešća izlazna jedinica je monitor ili ekran terminala. Za štampanje manjih količina podataka obično se koriste serijski štampači, koji štampaju znak po znak, ili laserski štampači. Za štampanje velikog broja podataka koriste se linijski štampači. Kao izlazna jedinica može se koristiti i automatski crtač – ploter.

RAČUNARSKI SOFTVER

Softver se može podeliti na operativne sisteme, sistemski softver i aplikacione programe.

Operativni sistem – kompleksan programski sistem sastavljen od skupa programa koji treba da obezbede lako i efikasno korišćenje računara. Operativni sistemi mogu da se klasifikuju sa različitih stanovišta. Sa stanovišta broja programa koji mogu istovremeno da budu u memoriji; sa stanovišta broja korisnika koji mogu istovremeno da koriste računar; sa stanovišta načina zadavanja komandi i sa stanovišta prenosivosti na različite arhitekture računara.

Sa stanovišta broja programa koji mogu istovremeno da budu u centralnoj memoriji računara, operativni sistemi se dele na: monoprogramske – monoprocesne i multiprogramske – multiprocesne. Monoprogramski operativni sistem omogućava da računar drži u memoriji i izvršava samo jedan program. Multiprogramski operativni sistem omogućava da se u centralnoj memoriji računara nalazi istovremeno više programa, od kojih u svakom trenutku može da radi samo jedan. Redosled i vreme rada svakog od programa u memoriji određuje operativni sistem tako da omogući korišćenje računara na najbolji način.

Sa stanovišta borja korisnika koji mogu istovremeno da koriste računar operativni sistemi mogu da budu: jednokorisnički i višekorisnički. Kod jednokorisničkih operativnih sistema računar može da koristi samo

7

jedan korisnik. Kod višekorisničkih operativnih sistema na računar može istovremeno biti priključeno i do nekoliko stotina korisnika.

Sa stanovišta načina zadavanja komandi u operativnom sistemu postoje operativni sistemi komandnog tipa i grafički operativni sistemi. Kod operativnih sistema komandnog tipa posle uključenja računara na ekranu se dobija određen znak koji se naziva prompt. Ovim znakom operativni sistem obaveštava korisnika da je spreman da primi komandu. Komanda se zadaje ukucavanjem teksta koji se sastoji od ključne reči i eventualno nekih dodatnih parametara potrebnih za izvršenje komande. Najpoznatiji operativni sistemi komandnog tipa su UNIX, odnosno njegova varijanta za personalne računare LINUX. Kod operativnih sistema grafičkog tipa najčešći oblik zadavanja komandi jeste pokazivanje na nju. Pri tome komanda može da ima oblik sličice ili teksta koji se nalazi u nekom spisku. Tipičan primer ovog operativnog sistema je Windows.

Sa stanovišta prenosivosti na različite arhitekture računara, operativni sistemi mogu biti: prenosivi i neprenosivi. Prenosivi operativni sistemi s malim izmenama mogu da se koriste na različitim arhitekturama računara. Neprenosivi su projektovani tako da rade samo na odredjenom modelu računara. Prvi operativni sistemi bili su monoprogramski, što znači da su učitavali jedan program i tek kada je on u potpunosti završio rad, započinjali su učitavanje sledećeg.

Sa pojavom terminala i interaktivnog rada većeg borja korisnika na jednom računaru pojavili su se i multiprogramski sistemi sa deljenjem vremena (time sharing multiprogramming operating systems).

Razvoj operativnih sistema personalnih računara išao je istim putem kao i kod velikih računara. Prvi lični računari imali su primitivan operativni sistem koje tek što je omogućavao njihovo kjorišćenje. Pojavom prvog C-ja pojavio se i MS-DOS. To je bio monoprogramski operativni sistem komandnog tipa. Zbog masovne primene personalnih računara zadavanje komandi predstavljalo je problem mnogim korisnicima. Da bi se problemi prevazišli, razvijen je nov operativni sistem grafičkog tipa Windows, koji je omogućio korišćenje svih novih mogućnosti (naročito veličinu memorije), multiprogramski rad, jednpstavnu razmenu podataka među programima i korišćenje virtuelne memorije.

Virtuelna memorija – tehnika koju koristi operativni sistem da upravlja lokacijama segmentiranog programa tako da korisnik imailuziju da memorija nije ograničena.

SISTEMSKI SOFTVER

8

Osim operativnog sistema, za normalno korišćenje računara potrebni su i drugi programi koje koriste svi ili veći broj korisnika računara a nazivaju se sistemski softver. Ovoj kategoriji pripadaju programi prevodioci, veznici i različiti uslužni programi.

Da bi se olakšalo pisanje programa, a i njihova prenosivost s jednog računara na drugi, razvijeni su programski jezici koji su bili bliži korisnicima u odreženim oblastima. Ovi jezici su se sastojali od dvadesetak reči engleskog jezika, skupa pravila za dodeljivanje imena memorijskim lokacijama sa podacima i skupa pravila za formiranje ispravnih naredbi u programskom jeziku. Pomoću rečnika i ovih pravila pisan je program u ovom jeziku, koji je bio gotovo nazavisan od arhitekture računara. Ovakav program zove se izvorni (source) program. Međutim, da bi program napisan u nekom od ovih jezika mogao da se izvršava, trebalo ga je prevesti u mašinski jezik. Za ovo prevođenje korišćen je poseban program prevodilac nazvan kompajler. Program prevodilac je učitavao program u izvornom jeziku kao ulazne podatke, a kao rezultat rada davao program u mašinskom kodu, pri čemu je jedna naredba izvornog jezika prevođena u više naredbi mašinskog jezika.

Da bi se izvršio program napisan u nekom izvornom jeziku, treba ga prvo uneti u računar. Ovo unošenje programa (i podataka) u računar izvodi se pomoću posebnog programa koji se zove editor i deo je operativnog sistema. Zatim se ovako unet izvorni program prevodi pomoću programa prevodioca da bi se dobio mašinski kod. Posle toga se korišćenjem programa za povezivanje (linker) prevedeni program spaja sa drugim programima i sistemskim softverom da bi se dobio izvršni program. Takav program se korišćenjem programa za punjenje (loader) unosi u memoriju računara i izvršava. Za traženje grešaka u programu koristi se poseban program, koji u tome pomaže i u računarskom žargonu se naziva debager.

Veznici su programi za korišćenje različitih perifernih jedinica i drugih uređaja. Da bi uređaj koji se priključi na računar radio, nije dovoljno samo hardversko povezivanje. Svaki uređaj koji se priključi na računar mora da ima i odgovarajući program koji se zovve veznik i koji komande date iz nekog programa prema nekom usvojenom standardu prevodi u komande koje uređaj razume. Ovi programi dobijaju se kupovinom uređaja i instaliraju prilikom instalacije uređaja.

APLIKATIVNI PROGRAMI

To su programi za rešavanje različitih problema, npr obradu teksta, rad sa tabelama, crtanje, rad sa bazama podataka, obradu slika, animaciju, komponovanje i obradu zvučnih zapisa, različite proračune u nauci i tehnici, igre itd. Ove programe pišu proizvođači računara, specijalizovane softverske kuće, kao i sami korisnici računara.

Programi za obradu teksta – služe za unošenje teksta u računar, modifikaciju unetog teksta i oblikovanje teksta za štampanje. Nekada su se programi za pisanje teksta delili na editore, procesore teksta i formatere teksta. Editori su programi koji omogućavaju unošenje, ispravljanje, čuvanje i štampanje teksta. Oni su obično deo operativnog sistema računara, ali ima i editora koje su napisali korisnici. Sada se uglavnom koriste za unošenje programa na nekom od programskih jezika i podataka za te programe. Procesori teksta su korišćeni za unošenje teksta namenjenog za štampanje, da bi se kasnije tako unet tekst dodatno oblikovao i pripremao za štampu formaterom teksta, nekim od programa za oblikovanje.

9

Programi za rad sa tabelama – okruženje u kom se odvija rad programa čine radne tabele ya unopenje, računanje i analizu podataka, grafikoni za grafičko predstavljanje podataka, baze podataka za obradu velikog broja informacija i posebne mogućnosti za formatizovanje, grafiku i kreiranje štampanih i trenutnih izveštaja. Radne tabele se sastoje od ćelija u koje se unose podaci, koji mogu biti izvorni i izvedeni. Izvorni podaci se unose direktno u ćeliju, dok se izvedeni formiraju u ćeliji pomoću formula u kojimase pozivaju izvorni ili drugi izvedeni podaci. Promena jednog podatka dovodi do automatske promene svih izvedenih podataka u tabeli i na grafikonima u skladu s ovom izmenom. Pored ovih osnovnih mogućnosti, programi za rad sa tabelama imaju i manje ili veće mogućnosti za rad sa bazama podataka, s obzirom na to da se relacione baze podataka zasnivaju na tabelama. Ipak, ovi programi nisu namenjeni za upravljanje bazama podataka i ne treba zloupotrebljavati ove mogućnosti i koristiti ih za to.

Programi za upravljanje bazama podataka – koriste se za manipulaciju velikim brojem podataka. Svaki logički povezan skup podataka čini bazu podataka. Za upravljanje podacima koristi se programski sistem koji se naziva Sistem za upravljanje bazama podataka – SUBP ili DBMS – Data base management system. Sistem za upravljanje bazama podataka treba da obezbedi najosnovnije funkcije: kreiranje baze podataka, ponovni prostup podacima, modifikaciju podataka, sortiranje podataka, kontrolu pristupa podacima i formiranje izveštaja. Ponovni prostup podacima jeste postupak koji se sastoji od određivanja mesta, odnosno nalaženja podataka na nosiocu informacija, formatiranja podataka i određivanja traženog podatka među podacima koji su na raspolaganju. Modifikacija ili ažuriranje baze podataka podrazumeva dodavanje novih podataka u bazu, uklanjanje podataka iz baze i izmene na podacima u bazi. Sortiranje baze podataka znači uređivanje podataka u bazi po redosledu zadatom nekim kriterijumom. Kontrola pristupa informacija je unutrašnje regulisanje toka postupka upravljanja podacima.

Programi za obradu crteža – programi za obradu crteža primenjuju se za predstavljanje crteža na vektorski način (draw programi). Prema nameni, dele de na programe koji su više namenjeni dizajnu i na programe koji su prvenstveno namenjeni tehničkom crtanju. bez obzira na to kojoj grupi pripadaju, svi programi za crtanje imaju veliki broj sličnih naredbi koje se mogu podeliti u sledeće grupe: za crtanje grafičkih subjekata, za manipulisanje objektima, za transformisanje objekata, za globalni pregled slike, za korišćenje teksta i za dimenzionisanje.

Programi za obradu slika – primenjuju se za predstavljanje slike u računaru na rasterski – bitmapirani način (paint programi). Koriste se za unošenje slike u računar pomoću odgovarajućeg uređaja i njihovu obradu.

PROGRAM KAO PROIZVOD

Kao i svaki proizvod, i program bi trebalo da ima garanciju da će svaki zadatak za koji je namenjen uraditi bez greške, uputstvo za korišćenje, rok upotrebe, podršku korisniku, obuku.

Sa gledišta autorskih prava, na tržištu se mogu naći programi koi su vlasništvo proizvođača, deljeni i javni.

Kod programa koji su vlasništvo proizvođača korisnik kupuje licencu za korišćenje programa. Uz nju dobija i program na nekom mediju, odgovarajuću dokumentaciju i mogućnost da se registruje kod proizvođača kako bi dobijao kasnije ispravke programa i imao pravo na podršku proizvođača.

10

Da bi se zaštitili od neovlašćenog korišćenja programa, proizvođači preduzimaju različite mere. najčešće se koristi hardlok, dodatak koji se priključuje na jedan od portova računara i mora da bude priključen sve vreme rada programa.

Deljeni programi distribuiraju se slobodno na različite načine. Daju se za slobodnu upotrebu na određen rok da bi zainteresovani korisnici mogli da ih isprobaju. Posle proteka vremena za testiranje korisnik mora ili da kupi licencu ili da prestane da ih koristi. Kupovinom licence dobijaju se: potpuna verzija programa, dokumentacija, pravo na registraciju i pomoć.

Javni programi se distribuiraju besplatno i mogu se slobodno kopirati i razmenjivati. Najčešće nemaju dokumentaciju, osim pomoći u samom programu a korsnici nemaju podršku proizvođača ili ispravke programa.

KOMPONENTE HARDVERA PC-a

Personalni računar sa stanovišta hardvera čine tri osnovne celine: centralna jedinica, monitor i tastatura. Pored ovih, na računar mogu biti priključeni i razni drugi uređaji kao što su miš, grafički tablet, štampać, skener, ploter itd.

CENTRALNA JEDINICA

Sastoji se od kućišta u kojem se nalaze: matična ploča, kontroleri, portovi, disk, jedinice disketa, grafička kartica i izvoir napajanja. Pored ovih osnovnih delova unutar kućišta postoji i određen broj praznih utičnica – slotova, na koje se mogu uključiti i druge kartice, kao npr faks/modem/mrežna kartica.

Postoje tri tipa kućišta – desktop, mini tauer i tauer.

Na matičnoj ploči nalaze se priključna mesta za procesor, memoriju, zatim magistrala, skup čipova koji kontrolišu rad računara i priključci – slotovi za dodatne kartice. Pored toga, na osnovnoj ploči mogu biti i kontroleri za diskove i disketne jedinice i priključci za povezivanje računara sa drugim uređajima – portovi.

Procesor definiše tip PC računara. U njemu se realizuju sve računarske i logičke operacije i izvršavaju se komande koje su zadate programom. Karakteristike procesora su određene njegovom arhitekturom. To su brzina procesora, dužina procesorkse reči, radni takt i interni keš.

Brzina procesora se izražava u milionima operacija koje procesor može da obradi u jednoj sekundi – MIPS-ovima ili MFLOPS-ima. Procesor nije sastavni deo osnovne ploče. Na matičnoj ploči se nalaze samo konektori za njegovo priključenje. Zbog velike brzine rada dolazi do velikog zagrejavanja procesora pa se na njih montira dodatni ventilator koji ih hladi. Dužina procesorske reli je broj bitova koji se jednovremeno prenosi i obrađuje unutar procesora.

11

Radni takt je učestanost impulsa koje generiše sat – specijalno elektronsko kolo kojim se iniciraju operacije procesora. Meri se u MHz ili GHz.

Memorija - vreme pristupa je vreme koje protekne između zahteva memoriji za podatkom i dobijanja podatka iz memorije. Ono se izražava u nanosekundama. ROM – read onlz memorz – predstavlja statički deo memorije koji može samo da se čita. Njen sadržaj se ne gubi po isključivanju računara. Keš memorija je vrlo brza memorija koja se nalazi u samom procesoru (interni keš) ili uz njega (eksterni keš). Ova memorija ima višestruko brže vreme pristupa od obične memorije. Zbog toga se u njoj drže podaci koji se često koriste. Baferi su delovi RAM memorije koje neki programi alociraju za svoje potrebe. Jedna od čestih primena je prilikom ulaza i izlaza podataka. Na primer, ako računar ne može dovoljno brzo da obrađuje podatke koji mu se dostavljaju, oni se povremeno deponuju u bafer dok ne stignu na obradu, da se ne bi prekidao proces unošenja.

Kontrolni set čipova – Kontrolna jedinica upravlja celokupnim radom računara. Realizovana je na osnovnoj ploči setom čipova koji imaju odgovarajuće uloge.

Magistrala – računar mora da ima električna kola pomoću kojih se razmenjuju informacije među komponentama. Taj komunikacioni put se naziva magistrala (bus). U računaru postoje tri ključne magistrale: magistrala podataka (data bus), adresna magistrala (adress bus) i kontrolna magistrala (control bus). Magistrala podataka koristi se za razmenu podataka između procesora i memorijskih lokacija. Adresna magistrala prenosi adrese koje generiše procesor, kojima se specifikuju memorijske lokacija na koje se upisuju podaci ili sa kojih se čitaju podaci radi obrade. Kontrolna magistrala služi za prenos upravljačkih i kontrolnih signala od procesora ka komponentama i obratno.

Priključci – slotovi – za priključivanje dodatnih uređaja postoje standardizovana priključna mesta, slotovi, u koja se ovi dodatni uređaji, zvani kartice, priključuju.

Kontroleri – za priključenje bilo kog uređaja na računar potrebno je da budu ispunjena dva uslova. Prvi je da priključenje bude korektno u pogledu elektrotehnike, tj. Da ne dođe do varničenja i pregorevanja računara ili nekog njegovog dela i/ili uređaja koji se priključuje. Ovaj problem se obično dešava priključivanjem na standerdne priključke (portove) ili pomoću posebnog elementa, koji se s jedne strane standardno ugrađuje u računar, a s druge strane se uređaj priključuje na priključak. Ovakav element za povećivanje se naziva kontroler. Drugi uslov je postojanje posebnog programa – veznika, koji će omogućiti prepoznavanje komandi koje stignu u kontroler i njihovo izvršavanje na priključenom uređaju.

Za povezivanje ostalih ure]aja koji imaju standardiyovane priklju;ke koriste se posebna priklju;na mesta, koja se nayivaju portovi. Postoje dve vrste portova: serijski i paralelni. Kod serijskih (asinhronih) portova, bitovi jednog bajta izlaze kroz port jedan po jedan. Kod paralelnih svi bitovi jednog bajta izlaze istovremeno paralelnim putem. USB port predstavlja serijski port namenjen za povezivanje perifernih uređaja sa ciljem da se ukine potreba za ugradnjom namenskih kartica u slotove na matičnoj ploči i omogući priključivanje i isključivanje perifernih uređaja na računar ''na vruće'', tj. Bez njegovog isključivanja.

Predstavljanje slika – slike na nekom grafičkom uređaju mogu da se dobiju na dva načina – vektorski i rasterski. Kod vektorskog načina predstavljanja slike u memoriji se čuvaju samo podaci o elementima crteža (prava, kriva i drugi), a prilikom iscrtavanja crtaju se samo elementi slike. U ovom slučaju zauzeće

12

memorije zavisi od kompleksnosti crteža. Kod rasterskog načina predstavljanja slika se predstavlja približno, tako što je površina uređaja na kojem se dobija slika (monitor računara, štampač. Ploter) podeljena linijama paralelnim sa horizontalnom i vertikalnom osom u mrežu kvadratića – piksela. Broj podela po horizontali i vertikali izražava rezoluciju.

Grafička kartica – uređaj koji podatke uskladištene u računaru u digitalnom obliku pretvara u odgovarajuće analogne signale koji kontrolišu prikazivanje slike na ekranu.

MONITORI

Jedna od podela je na : monitore sa katodnom cevi (CRT) i ravne monitore. Monitori sa katodnom cevi su najčešći izlazni uređaj personalnih računara. Kod njih slika nastaje udarom elektronskog mlaza u fosforoscentni zaslon ekrana tako da tačka koja je udarena zasvetli. Na ravnim monitorima se slika kraira različitim tehnologijama: LCD – Liquid Crystal Display – monitori ne kreiraju sliku emitujući svetlost. Kod njih se menja refleksija svetlosti od površine na različitim delovima ekrana, tako da se svetlost u manjoj ili većoj meri reflektuje ili apsorbuje; LED – Light Emitting Diode – monitori se sastoje od velikog broja vrlo malih LED dioda poređanih u obliku mreže na ekranu (svaka dioda je jedan piksel); GPD – Gas Plasma Display – monitori su monitori sa gasnom plazmom, sastoje se od minijaturnih sijalica napunjenih gasom, poslaganih u mrežu između dve staklene ploče. Svaka sijalica u mreži zasvetli određenim intenzitetom na osnovu dobijenog signala u preseku njenih provodnika, čime se formira slika na ekranu.

ŠTAMPAČI

To su izlazne jedinice za pravljenje tekstuelnih i grafičkih dokumenata. Zasnovani su na tri osnovne tehnologije i mogu biti: matrični, laserski i štampači sa mlaznicama (ink-jet).

Računari se povezuju u računarske mreže. Ove mreže su lokalne (LAN – Local Area Network), a mogu biti i povezane sa drugim mrežama.

OPERATIVNI SISTEMI

Operativni sistem je kompleksan programski sistem sastavljen od skupa programa koji treba da obezbedi lako i efikasno korišćenje računara.

13

Da bi ispunio ovaj zadatak, operativni sistem tretira računar kao skup resurska i pokušava da dodeli ove resurse programima, tako da računar kao celina bude što efikasnije iskorišćen. Resursi računarskog sistema su procesor, memorija, datoteke na disku i ostali uređaji priključeni na računar.

Neki resursi (npr. Centralna memorija i datoteke na disku) mogu da se koriste zajednički. Njih može da koristi istovremeno više programa. Centralnu memoriju računara programi koriste zajednički tako što je operativni sistem podeli u blokove u kojima se uskladišteni delovi različitih programa. Poseban sistemski program (scheduler) brine o sinhronizovanom radu istovremeno aktivnih programa. Datoteke se zajednički koriste tako što se dozvoljava da istoj datoteci istovremeno pristupa više programa. Operativni sistem mora da kontroliše ovo zajedničko korišćenje da bi sprečio da programi ometaju jedan drugoga.

Neki resursi, npr. Procesor i periferne jedinice, ne mogu da se dele među korisnicima. Samo jedan program moće da se izvršava u jednom trenutku, ili štampač može da štampa u jednom trenutku samo izlaz iz jednog programa. Stoga operativni sistem dodeljuje ove resurse programu na određeno vreme (procesor) ili za izvršenje određenog zadatka (štampač) i po završetku ih oduzima i dodeljuje drugom programu.

Da bi zadovoljio sve ove zahteve, operativni sistem ima tri glavne funkcije: kontrolu procesa, upravljanje memorijom, upravljanje jedinicama.

Operativni sistem mora stalno da prati akcije programa i pormene u stanju hardvera i da deluje u skladu sa tim primenama. Ovo delovanje operativnog sistema odvija se pozivanjem odgovarajućih sistemskih programa u sastavu operativnog sistema kojima se izvršavaju određeni različiti zadaci, a u skladu sa komandama koje mu je zadao korisnik.

STRUKTURA OPERATIVNOG SISTEMA

Tipičan operativni sistem se sastoji od sledećih komponenata: mikrokoda, jezgra i ljuske.

Mikrokod je skup programa specifičan za određeni hardver računara. Da bi isti operativni sistem mogao da funkcioniše na različitim hardverskim platformama, ovaj skup programa je grupisan u jedan modul, koji se naziva BIOS (Basic Input Output System). Skup programa je upisan u ROM memoriju, na čipu koji se nalazi u sastavu matične ploče, tako da je njegovo pisanje prebačeno na proizviđača matične ploče.

Jezgro ili kernel je skup programa operativnog sistema koji kontroliše pristup računaru, organizaciju memorije i datoteka, raspored rada procesa i raspodelu sistemskih resursa. Ovi programi rade u posebnom režimu rada (kernel mode, supervizor mode), hardverski zaštićenom od mogućih uticaja korisnika.

Ljuska je komandni interfejs1 koji interpretira ulazne komande korisnika i/ili njihovih programa i aktivira odgovarajuće sistemske programe koji čine jezgro sistema. Prema ovakvoj strukturi, danas se pod operativnim sestemom u užem smislu podrazumeva samo jezgro operativnog sistea, budući da je BIOS

1 Interfejs je nešto što povezuje, usklađuje dve stvari. Kod hardvera se pod ovim pojmom podrazumeva uređaj koji omogućava povezivanje dva hardverska uređaja. Kod softvera interfejs je program koji povezuje dva programa ili korisnika sa programom. Ovde se misli na izgled ekrana i način komunikacije korisnika i računara.

14

prepušten proizvođaču matične ploče, a da u praksi za isti operativni sistem postoji, pored zvanične ljuslke, često i više ljuski koje su napisali različiti drugi autori.

ORGANIZACIJA SKLADIŠTENJA PODATAKA NA DISKU

Jedna od važnih funkcija operativnog sistema je rad sa perifernim jedinicama i podacima koji se nalaze na njima. Da bi operativni sistem uspeštno upravljao sa podacima, oni moraju da budu uskladišteni na određen, strogo organizovan način. Najčešći načiun organizacije u skladištavanju podataka na disku, koji podražavaju savremeni operativni sistemi, jeste koncept hijerarhijskog sistema kataloga.

Imena perifernih jedinica – u naredbama operativnog sistema ili prilikom pozivanja na njih u programima, ove jedinice imaju simbolička imena, koja se kod više operativnih sistema, među kojima su Windows i MS-DOS, sastoje od jednog velikog slova latinice (A-Z) iza kojeg su dve tačke (:). Uobičajena su sledeća simbolička imena: A: - prva disketna jedinica, B: - druga disketna jedinica, C: - sistemski disk, D:,E:,F:,...Z: - particije sistemskog diska, ostali diskovi i/ili njihove particije i CD uređaji. Sistemski disk je disk na kojem se nalazi operativni sistem. Particije diska su delovi diska koji se fizički nalaze na istom disku, ali ih računar logički posmatra kao različite diskove.

Pojam datoteke – Kopija dokumenta ili podataka snimljena na neki spoljni nosilac informacija (disk, disketa, CD, traka, flash disk – pen drive) naziva se datoteka. Prilikom snimanja dokumenta u datoteku na disku, datoteci se mora dodeliti ime pod kojim će se voditi. Ime datoteke se obično sastoji od dva dela međusobno razdvojena tačkom: imena i nastavka (ime.ext). IME – sačinjava ga niz znakova formiran prema pravilima koja su različita za različite operativne sisteme (borj znakova, znakovi koji ulaze u ime itd.) EXT – nastavak koji se sastoji iz niza znakova (najčešće do tri) i trebalo bi da označava tip podataka u datoteci, odnosno program iz kojeg je dokument nastao. Kod nekih operativnih sistema ovaj nastavak je obavezan, a kod nekih nije.

Kod nekih operativnih sistema pored imena i nastavka postoji i treći deo, koji se sastoji od generacijskog borja koji je od nastavka odvojen tačkom. Ovaj broj se povećava za jedan prilikom svakog ponovnog snimanja datoteke posle rada sa njom. Imena datoteka koja imaju isti prvi deo – ime, a različite nastavke smatraju se različitim imenima. Npr, imena datoteka test.for i test.dat su različita.

Datoteci se prilikom formatiranja dodeljuju određeni atributi kojima se definišu prava pristupa. Na taj način se može dozvoliti pravljenje promena u datoteci, njeno brisanje, ograničeni pristup samo na njeno čitanje, sakriti da se ne prikazuje u spisku datoteka itd. Atributi dodeljenji datoteci prilikom njenog formatiranja mogu se i naknadno menjati.

Pojam kataloga i potkataloga – Dokumentaima snimljenim u datoteke na disku korisnik može ponovo da pristupi tako što će ih, kada su mu potrebni, ponovo učitati u memoriju računara. Spisak datoteka naziva se katalog (directory). Katalog mora da se kreira pre nego što se u njemu mogu voditi podaci o datotekama. Za potrebe korisnika računar vodi podatke o: imenu datoteke, njenim atributima, vremenu kreiranja, korisniku koji je kreirao, vremenu poslednje modifikacije i korisniku koji je modifikovao i

15

eventualno neke druge podatke. Pored ovih podataka značajnih za korisnika, računar vodi i podatke o mestu na disku gde je snimljena datoteka. Ovi podaci nisu važni za korisnika i ne prikazuju se u spisku datoteka, ali su važni i za operativni sistem kako bi mogao da pristupi datoteci. Znači, kada se neka datoteka prenosi iz jednog kataloga u drugi na istoj jedinici, ona se ne preseljava fizički sa jednog mesta na drugo, nego se podaci o njoj samo prenose iz jednog spiska u drugi. Poželjno je da se svaka datoteka nalazi samo u jednom kraćem spisku. Ovakav kraći spisak naziva se potkatalog (subdirectory). Na taj način se dobija jedan spisak (katalog) u kojem se nalaze imena kraćih spiskova (potkataloga) i više kraćih spiskova u kojima se nalaze imena datoteka.

Hijerarhijska organizacija podataka – Imena datoteka snimljenih na disk/disketu/CD organizaciono su grupisana u kataloge i potkataloge. Na potpuno praznom disku nalazi se samo osnovni katalog – koren (root), koji se sastoji samo od imena jedinice (npr, C:). U osnovnom katalogu kreiraju se njegovi potkatalozi (katalozi prvog nivoa). Podelom kataloga prvog nivoa na njihove potkataloge dobija se skup kataloga drugog nivoa itd. Na taj način dobija se hijerarhijska struktura organizacije podataka na disku.

U jednom katalogu ne smeju dsa se nalaze potkatalozi ili datoteke sa istim imenima. Potkatalozi i datoteke s isitm imenima smeju da se nalaze u različitim katalozima. PUT – staza (path) do datoteke određen je nazivima čvorova (kataloga i potkataloga) preko kojih se dolazi do datoteke. Kod komandnih operativnih sistema ovaj put se zadahe u sastavu komande, navođenjem imena kataloga preko kojih se prelazi međusono razdvojenih bekslešom (backslash – kosa crta unazad \) Kod zadavanja komandi, grafički put se definiše otvaranjem svakog kataloga preko kojeg se dolazi do datoteke. Puno ime datoteke se sastoji od imena jedinice na kojoj se datoteka nalazi, puta do nje i njenog imena. Datoteka je jednoznačno definisana svojim punim imenom. Radni katalog (aktivni katalog) jeste katalog ili potkatalog na koji je korisnik trenutno povezan. Korisnik u jednm tranutku može biti povezan samo sa jednim katalogom. Prilikom zadavanja komandi, ako nije zadato puno ime datoteke, operativni sistem smtra da se ona nalazi u radnom katalogu.

Za organizaciju podataka na disku operativni sistemi imaju odgovarajuće komande, i to: komande za rad sa katalozima i komande za rad sa datotekama. Komande za rad sa katalozima obuhvataju: kreiranje i brisanje kataloga, promenu kataloga, prikazivanje sadržaja kataloga, prikazivanje i brisanje drveta. Komande za rad sa datotekama obuhvataju: promeni imena ili atributa datoteke, kopiranje ili premeštanje datoteke iz jednog kataloga u drugi, brisanje i obnovu izbrisane datoteke i listanje datoteke na ekranu i njeno štampanje.

RAD SA OPERATIVNIM SISTEMOM

Unošenje operativnog sistema u memoriju računara – operativni sistem se unosi u memoriju računara najčešće prelikom njegovog uključivanja – tzv. hladni start. Hladni start se započinje uključivanjem prekidača koji se najčešće nalazi sa prednje strane kućišta račinara. Potreba za ponovnim unošenjem operativnog sistema u memoriju, ako je računar već uključen – topli start, nastaje samo ako račuanr više

16

ne reaguje na komande. Topli start se započinje pritiskom na odgovarajuću kombinaciju tastera na tastaturi računara (Ctrl+Alt+Del) ili na dugme na kućištu računara označeno sa Reset.

Račuanr prvo izvršava mali program uskladišten u ROM memoriju na osnovnoj ploči. Ovaj program naređuje računaru da izvrši dijagnostičke testove koji uključuju proveru ispravnosti memorije i perifernih jedinica i ostalog hardvera račuara da bise osigurao ispravan rad operativnog sistema. U slučaju da se prilikom ovih testova pojavi neki problem, računar ispisuje poruku o lokaciji i tipu problema i daje uputstvo za njegovo razrešenje. Učitani operativni sistem ostaje u memoriji dok je računar uključen.

Zadavanje komandi operativnom sistemu – po završetku učitavanja operativnog sistema na ekranu se, u zavisnosti od toga da li je operativni sistem komandnog ili grafičkog tipa, pojavi sistemski prompt ili grafičko radno okruženje. Sistemski prompt je znak koji operativni sistem ispisuje na ekranu kada je spreman da prihvati komandu. Kod različitih operativnih sistema u prošlosti korišćeni su različiti znaci (npr. >, $, @, //, *, !, #, %, &). U slučaju da su operativnom sistemu potrebne dodatne informacije, prompt može da se pojavi i u obliku teksta sa ponuđenim odgovorom (npr. Are you sure? Y/N).

Komanda operativnom sistemu ima strukturu: ključna reč/parametri/opcije. Ključna reč je obično reč od nekoliko slva (od kojih su često dovoljna samo prva dva il itri) koja označava šta treba da uradi operativni sistem. Parametri (najčešće jedno ili više imena datoteke, ime jedinice itd) pokazuju nad čime se komanda izvršava. Opcije dodatno ukazuju na način izvršenja komande. Elementi komande su obično razdvojeni najmanje jednim praznim mestom. Ljuske za komandne operativne sisteme su komandni interpretatori koji imaju neke elemente grafičkog okruženja (najčešće samo menije – spiskove komandi). U zavisnosti od operativnog sistema, pokreću se zadavanjem odgovarajuće komande na prompt ili izborom iz menija koji se pojhavi pri unošenju operativnog sistema. Ove ljuske izvršavaju komande zadate iz grafičkog okruženja, neposrednim pozivom sistemskih programa ili prevodom u linije komandi, koje zatim izvršava standardni komandni interpreter. Grafička okruženja su nastala masovnom proizvodnjom personalnih računara i širenjem baze njihovih korisnika koji nisu imali računarsko obrazovanje. Komande se zadaju po principu pokazivanja. Obično se prvo označi parametar komande, a zatim se zada komanda (izborom iz nekog spiska ili pokazivanjem na njenu sluičicu). Eventualni dodatni podaci mogu biti zadati i na drugi način (npr. ukucavanjem). Osnovni element multiprogramskih grafičkih okruženja je prozor. Operativni sistem deli ekran u uokvirene prozore. U svakom prozoru može da se izvršava neki program.

TASTATURA

Osnvna ulazna jedinica PC računara je tastatura. Kursor je pokazivač na eekranu Prilikom kucanja on pokazuje mesto gde će biti otkucan sledeći znak.

MS WINDOWS

U grafičkim radnim okruženjima komande se prikazuju na tri načina: napisane rečima i grupisane u menije, koji mogu imati više nivoa; predstavljene sličicama, koje mogu biti pojedinačne ili u nizu

17

grupisane u trake (linije sa alatkama – toolbars i kutije sa alatkama – toolbox); dugmadima, koja su obično u sastavu posebnih prozora namenjenih za komunikaciju sa korisnikom.

U operativnom sistemu MS Windows prozor predstavlja jedan od osnovnih elemenata okruženja, po kojem je ovaj operativni sistem i dobio ime. U Windows-u postoje četiri vrste prozora. To su: Prozor foldera, prozor aplikacije, prozor dokumenta i prozor za dijalog.

Prozor foldera je prozor u kojem su prikazani programi, folder i/ili datoteke koji pripadaju jednoj grupi. U Windows-u se imenom folder naziva ono što se u hijerarhijskoj organizaciji podataka naziva katalog.

Prozor aplikacije je prozor u kojem se izvršava neki program (aplikacija) u Windows okruženju. S obzirom na to da jedan program može da radi istovremeno sa više dokumenata, svaki dokument se kreira u svom prozoru – prozoru dokumenta.

Prozor za dijalog služi za komunikaciju korisnika i operativnog sistema. Operativni sistem šalje poruke upozorenja i/ili obaveštenja korisniku pomoću prozora za dijalog. Isto tako, korisnik podacima datim u prozoru za dijalog dostavlja operativnom sistemu podatke potrebne za izvršenje određenih komandi.

Dokumenti generisani u aplikacionih programima koji rade u Windows okruženju snimaju se na disk u datoteke. Datoteke se organizuju u foldere i podfoldere, što odgovara katalozima i potkatalozima. Organizacija podataka je hijerarhijska.

Imena foldera su iz jednog dela i mogu da imaju do 255 znakova uključujući i prazna mesta. Znaci \ / : , ; * ? " < > | nisu dozvoljeni u imenu. Imena datoteka su iz dva dela međusobno razdvojena tačkom i mogu bizi ukupne dužine do 255 znakova. Ni u njima nisu dozvoljeni zanci navedeni za folder.

Mehanizam zajedničkog područja za programe nazvan je klipbord (clipboard).

Posle zadavanja komandi čija su imena napisana sa tri tačke na kraju, ili kada program posle zadavanja neke komande treba da upozori korisnika na posledice njenog izvršavanja, javljaju se prozori za dijalog, i to: prosti, složeni i prozori roletne (roll up). Prozor je prost kada se na ekranu pojavi samo jedan prozor, a složeni kada se unutar prozora nalazi niz karitva od kojih svaka ima na vrhu jezičak sa nazivom.

Dugmad – postoje tri vrste dugmadi: obična dugmad, opciona dugmad i opcioni kvadrat. Obično dugme predstavljeno je stilizovano mslikom dugmeta sa nekim tekstom ili sličicom na sebi. Klik na to duge aktivira neki proces. Opciono dugme predstavljeno je obično krugom pored kojeg je ispisan tekst opcije. Klikom na dugme ili tekst pored njega bira se opcija. Koristi se kada od više ponuđenih opcija može da se izabere samo jedna. Opcioni kvadrat predstavljen je kvadratom pored kojeg je ispisan tekst opcije. Klikom na kvadrat ili tekst pored njega u kvadratu se pojavljuje znak potvrde. Koristi se kada je ponuđeno i dozvoljeno da se izabre više opcija.

Tekstualna i numerička polja sastoje se od pravougaonika u koji korisnik treba da unese tekst ili numeričku vrednost. Obično tekstualno polje koristi se za unos proizvoljnog teksta. Numeričko tekstualno polje koristi se za unošenje numeričke vrednosti.

Polja sa listama: obično polje sa listom sadrži elemente od kojih je mogućno izabrati jedan. Kombinovana lista, pored liste ima i polje u koje je mogućno direktno ukucati tekst. Polje sa padajućom listom predstavljeno je samo jednim poljem pored kojeg se nalazi dugme sa streliucom nadole.

18

Programi Notepad i Wordpad sluće za formiranje tekstualnih datoteka. Notepad je progaram namenjen za rad sa malim tekstualnim (ASCII) datotekama. Tekstualne datoteke mogu da sadrže samo zankove (slova, cifre i specijale znakove) iz tabele ASCII koda. Wordpad je program koji pored mogućnosti rada kao editor teksta ima i neke osnovne mogućnosti programa ua obradu teksta.

Osnovni program za rad sa datotekama i folderima je Windows Explorer (ili njegove verzije My Documents/My Computer, čije se prečice nalaze na desktopu).

Džoker znaci – u praksi se često javljaju datoteke čije se imena razlikuju samo u jednom ili nekoliko susednih slova i/ili po nastavku. U takvim slučajevima, kod naredbi koje mogu da se koriste za operacije sa više datoteka, umesto navođenja svih imena datoteka može se koristiti samo deo imena koji je kod svih datoteka isti, a umesto dela imena u kojem se razlikuju koriste se džoker-zamenski znaci; znak pitanja (?) i zvezdica (*). Znak pitanja zamenjuje bilo koji, a ali samo jedan zank. Zvezdica zamenjuje skup susednih znakva, pri čemu skup može biti i prazan, tj. zamenjuje nula, jedan, dva ili više znakova.

OBRADA TEKSTA NA RAČUNARU

Programi za obradu teksta su programi za pisanje, modifikiciju, oblikovanje, čuvanje i štampanje dokumenata Dokument je svaki tekst koji se može uneti u računar. Pisanje je početno smišljanje i ukucavanje dokumenta.

Margine su beline na stranici između ruba teksta i odgovarajuće ivice papira, koje ograničavaju pravougaoni prostor na papiru unutar kojeg se piše tekst.

Font je skup unakova koji imaju iste vizuelne karakteristike.

Paragraf je deo teksta otkucan između dva pritiska na taster Enter.

Označeni deo dokumenta naziva se blok.

Znak je najmanja jedinica teksta u dokumentu koja može biti formatizovana. Opcije za formatizovanje znaka uključuju vrstu fonta, veličinu znakova, stil fonta, način prikaza teksta, boju, poziciju slova u odnosu na ostala slova u redu, velika ili mala slova i rastojanje između znakova.

Svaki paragraf ima na kraju znak paragrafa koji u sebi sadrži sve ingormacije o formatu paragrafa.

Da bi se olakšao postupak oblikovanja u velikim dokumentima i postigla ujednačenost karakteristika pojedinih istovrsnih delova teksta, uveden je stil. Stil je skup pravila o tome kako mora izgledati neki odlomak teksta i taj skup pravila ima svoje ime. Može da postoji više različitih stilova. Svaki stil ima svoje ime i parametre. neki su stilovi napravljeni i dobijaju se sa programom Microsoft Word (ali se mogu menjati). Korisnik može, po želji, da definiše i svoje stilove. Promenom parametra u jednom stilu menjaju se svi paragrafi u dokumentu koji su napisani u tom stilu.

19

Nabrajanje može biti numerisano i nenumerisano. Kod nenumerisanog nabrajanja, ispred svake jedinice u listi pojavljuje se znak koji se naziva bulit, a kod numerisanog redni broj.

RAČUNARSKE KOMUNIKACIJE

Komunikacioni (prenosni) medijumi predstavljaju fizički kanal koji se koristi za povezivanje dva uređaja. Medijumi se klasifikuju kao kablovski (bounded) – npr. žice, kablovi, optička vlakna ili bežični (unbounded), gde se veza uspostavlja emitovanjem radio-talasa, mikrotalasa, infracrvenih ili drugih signala.

Upredena parica (UTP) je originalno korišćeaza telefonske komunikacije i ostala je glavni medijum za mesni i lokalni telefonski saobraćaj i prenos podataka. Parica se sastoji od dve izolovane, nejčešće bakarne žice upredene ravnomernim korakom upredanja. trenutno je najjeftiniji medijum pas e često koristi u vaijanti sa više parica u istom omotaču. Osetljiv je na spoljne smetnje jer nije oklopljen.

Koaksijalni kabl sastoji se od jednog debelog, najčešće bakarnog provodnika oko kojeg je izolacija. Sve zajedno je koaksijalno obmotano bakarnom ili aluminijumskom mrežicom i zaštićeno spoljnim omotačem.

Optički kabl pravi se u obliku fleksibilnih staklenih ili plastičnih vlakana male mase i dimenzija duž kojih se prenosi svetlosni signal. Oko vlakna se nalazi omotač koji potpuno reflektuje svetlost. Nije osetljiv na električne ili elektromagnetne smetnje. Kapacitet mu je nekoliko stotina puta veći od upredenih aprica. Električni signal se korišćenjem modulatora pretvara u pulsirajuću svetlost koja se prenosi putem kabla. Pulsirajuća svetlost se na mestu prijema detektuje i konvertuje ponovo u električni signal.

Veze pomoću svetlosnih talasa koriste infracrvene zrake za komunikaciju između uređaja koji su sasvim blizu, ili laserske zrake za komunikaciju između zgrada koje su relativno blizu. Ove veze rade dobro u različitim uslovima, ali su vrlo osetljive na smetnje.

Za prenos podataka radio talasima najčešće se koriste mikrotalasi. Pomoću radio talasa mogu se povezati dve stanice na Zemlji ili uspostaviti veza sa komunikacionim satelitom. za komunikacije na manjim rastojanjima mogu se koristiti i druge vrste talasa.

Komunikacioni uređaji – koriste se za povezivanje računara, osim u slučaju da postoji direktna veza uspostavljena specijalnim kablom. Kartice mrežnih adaptera (mrežne kartice) predstavljaju vezu između ožičenja mreže i računara (radne stanice). PC Card – pored drugih uređaja, u ovom obliku se prave i komunikacioni uređaji. Ova karica može imati mrežni adapter, modem ili može da se sastoji od oba ova uređaja. Obično se koristi u notebook računarima.

RAČUNARSKE MREŽE

20

Računari se povezuju u računarske mreže sa ciljem: zajedničkog korišćenja hardvera (diskova, štampača i drugih uređaja), zajedničkog korišćenja podataka u datotekama, razmene podataka među korisnicima, komunikacije među korisnicicma i zajedničkog rada korisnika na nekim poslovima. Svaki računar (ili drugi uređaj) priključen u mrežu naziva se čvor.

Podela računarskih mreža – mogu se podeliti na razne načine, u zavisnosti od toga da li se posmatra: površina koju pokriva mreža, način povezivanja računara u mreži (topologija), način komunikacije računara u mreži (logička organizacija) ili odnos među čvorovima u mreži. Prema površini na kojoj se nalaze računari u mreži, mreže mogu biti: lokalne računarke mreže (LAN) i globalne računarske mreže (WAN).

Lokalna računarska mreža je mreža koja je ograničena na jednu zgradu ili grupu zgrada. U njoj su računari obično povezani kablovima. Globalne računarske mreže povezuju računare koji su geografski razdvojeni. Nekada su u podeli postojale i gradske računarske mreže (MAN).

Prema odnosu među čvorovima u mreži mreže mogu biti: klijent/server i ravnopravne mreže.

Klijent/server – ove mreže imaju dve vrste čvorova: klijente i servere. Klijent je računar koji koristi resurse mređe, a server je računar koji ima resurse koje stavlja na raspolaganje klijentima.

Ravnopravna mreža – kod ovih mreža, kao što im ime kaže, ravnopravni su svi čvorovi (račuanri). Svaki računar može da funkcioniše i kao klijent i kao server.

Topologija računarskih mreža – topologija mreže nastaje geometrijskim uređenjem veza i čvorova koji čine mreću. Veza/linija/kanal predstavlja komunikacioni put između dva čvora. Čvor se u topologiji definiše kao krajnja tačka neke grane mreže ili kao zajednički priključak na dve grane u mreži ili na više njih. Hardver i softver svakog čvora određeni su funkcijama i učešđem tog čvora u mreži. Čvorovi komuniciraju međusobno na osnovu određenih fizičkih i logičkih veza. Fizičku vezu čini neki od pomenutih komunikacionih meijuma (najčešće kabl). logička veza znači da dva čvora mogu da komuniciraju bez obzira da li među njima postoji fizička veza.

Prema topologiji računarska mreža može imati: zvezdastu topologiju, prstenstu topologiju, topologiju magistrale i hibridnu topologiju.

Zvezdasta topologija – u topologiji zvezde postoji cebtralni čvor na koji su povezani svi drugi čvorovi. Prednost zvezdaste topologije je što je lako dodati nove čvorove u mrežu, kao i to što isključivanje iz mreže nekog čvora usled kvara ne utiče na rad ostalih čvorova. Nedostatak je što u slučaju kvara na centralnom čvoru čitava mreža ne funkcioniše.

Prstenasta topologija – u topologiji prstena svaki čvor je povezan sa dva susedna čvora tako da veze čine kružnu konfiguraciju. Prednost mreže je u tome što su putevi poruka određeni konfiguracijom mreže, a nedostaci su: teško dodavanje novih čvorova, kvar na nekom čvoru, aktivnoj komponenti ili bilo koji drugi prekid konfiguracije prstena uvek dovodi do prekida rada cele mreže.

Topologija magistrale – svi čvorovi su vezani pojedinačno na magistralu preko koje se uspostavlja komunikacija među njima. Prednost ove mreže je što je lako dodavati ili uklanjati čvorove iz nje, kao i to

21

što, ako bilo koji čvor na mreži prestane sa radom to nema uticaja na ostale čvorove i rad celokupne mređe.

Hibridna topologija – nespecifična je i njen oblik može u velikoj meri da varira od jedne konfiguracije do druge. Kod ove topologije, osim veza karakterističnih za druge tehnologije, postoje i dodatne veze među nekim čvorovima.

Razmena podataka – podaci koji se šalju iz jednog čvora u mreži drugom čvoru dele se na mestu predaje i pakuju u pakete. U nekim mrežama, na primer, eternetu, ovakvi paketi se zovu datagrami. Datagrami nezavisno putuju kroz mrežu do mesta prijema, pri čemu ne stižu na mesto prijema ni istim redosledomm a možda ni istim putevima. Na mestu prijema, po pristizanju svih paketa, raspakuju se paketi i sastavljaju poslati podaci. U slučaju da neki paket ne stigne, ili stigne oštećen, traži se da čvor koji ga je posalo pošalje nove kopije. Svaki paket se obično sastoji od: polja preambule (identifikatora) paketa, adrese odredišta, adrese pošaljioca, oznake tipa podataka u paketu, samih poidataka koji se prenose i okvira za proveru ispravnosti prijema.

Logička organizacija mreže: Prsten sa žetonom – najčešći način upravljanja komunikacijom kod prestenaste topologije mreže, a koristi se i kod magistralnih topologija. Žeton predstavlja mehanizam kojim se kontrolišu redosled i pravo računara da koriste komunikacioni kanal. Žeton je specijalan niz bitova koji cirkuliše u prstenu od čvora do čvora kada nema prenosa poruka. Računar koji je snabdeven žetonom ima ekskluzivan pristup mreži za prenoženje poruka, čime se izbegava mogućnost konflikta poruka različitih računara.

Eternet – namenjen je za kontrolu saobraćaja u topologiji magistrale i zvezde. U ovim mrežama kao i kod prstena sa žetonom, komunikacioni kanal u jednom trenutku može da koristi samo jedan čvor. komunikaciona linija ima specijalan signal, koji se naziva nosilac (carries), koji je prisutan na liniji i kada nema prenosa podataka. Čvor koji želi da pošalje podatke osluškuje da li je linija slobodna i ako jeste, šalje paket.

Komunikacija u mreži (protokoli) – svaka mreža sadrži u sebi različite uređaje. velike mreže obično sadrže broj računara i drugih uređaja različitih proizvođača, koji rade sa različitim programima i operativnim sistemima. Da bi se ostvarila uspešna komunikacija ovih uređaja i mreže, svi njeni elementi moraju da se koriste nekim zajedničkim skupom pravila (''da govore istim jezikom''). Drugim rečima, mreže zahtevaju standarde za komunikaciju: standardne protokole i interfejse koji će obezbediti zajedničke mehanizme za komunikaciju među različitim sistemima i standardan pristup projektovanju mreže – mrežnu arhitekturu – što definiše relacije i interakcije među servisima mreže i funkcijama preko zajedničkih interfejsa i protokola.

ISO/OSI referentni model – međunarodna organizacija za standarde (International Standards Organization – ISO) sagledala je važnost i potrebu univerzalnosti u razmeni informacija između mreža i unutar njih i među geografskih područja i 1978. godine donela je preporuku kojom se omogućava lakše projektovanje mreža. Ova preporuka je široko prihvaćena. Njom se definiše model mrežne arhitekture sa sedam slojeva, poznat kao referentni model za otvorenu međusobnu komunikaciju (Open Systems Interconnection – OSI). Arhitektura definiše dve vrste relacija između funkcionalnih modula: interfejse – relacije između različitih modula koji obično operišu unutar mrežnog čvora. Po pravil se modul jednog nivoa povezuje sa modulom u nivou ispred njega da bi primio uslugu; protokole – relacije između

22

ekvivalentnih modula, obično na različitim čvorovima. Protokoli definišu oblik i pravila za razmenu poruka. U ISO/OSI modelu ima sedam slojeva: fizički sloj, sloj povezivanja, mrežni sloj, transportni sloj, sloj sesije, sloj prezentacije i sloj aplikacije.

Zaštita mreže – da bi pristupio mreži, svaki korisnik mora da ima otvoren radni nalog na nekom od računara (čvorova) mreže. Radni nalog otvara lice koje upravlja radom mreće – administrator mreže. Kada se radi o velikim mrežama, administrator mreže može da ima i više pomoćnika za različite poslove, pa tako otvaranje naloga može da prenes na nekog od njih. Prilikom otvaranja naloga korisnik dobija svoje korisničko ime (user name) pod kojim se prijavljuje na mrežu. Način formiranja imena razlikuje se od mreže do mreže. Negde je to ime.prezime, negde samo početna slova imena, srednjeg slova i prezimena, negde samo prezime ili samo ime, dok neki administratori dozvoljavaju slobodan izbor korisničkog imena. S obzirom na to da je ime korisnika najčešće javno, osim korisničkog imena svaki korisnik na mreži dobija i lozinku.

INTERNET I INTRANET

Internet je globalna svetska računarska mreža na koju je priključen ogroman broj računara (više stotina miliona). Godine 1980. Nacionalna fondacija za nauku (National Science Foundation – NSF) osnovala je mrežu The Internet, koja je sedam godina kasnije povezana na ARPANET/DDN i tako je nastao NSFNET.

Godine 1990. NSF je predstavila projekt umrežavanja raznih organizacija i mreža, prvo na nacionalnom, a zatim i na globalnom nivou. Tako je nastao Internet. Internet nema vlasnika, tj. nijedna država ili institucija nemaju vlast nad celinom. Jedina stvar koja se rešava na centralizovan način na mreži je pitanje adresa pošto svaki računar u mreži mora da ima jednistven identifikacioni broj.

Adrese i protokoli – internet je mreža od više desetina miliona računara međusobno povezanih na različite načine: u lokalnim mrežama, telefonskim linijama, različitim vrstama kablova, usmerenim radiorelejnim vezama, satelitskim vezama, vezama kablovske TV itd. Bez obzira na nečin povezivanja na Internet, svaki računar u ovoj mreži može komunicirati sa bilo kojim drugim računarom priključenim na mrežu.

Adrese – svaki mrežni priključak uređaja priključenog na Internet mora imati jedinstvenu adresu koja će taj priključak razlikovati od ostalih priključaka istog od uređaja drugih. Ova adresa naziva se IP adresom (Internet Protocol adress) zato što je koristi osnovni komunikacioni protokol Interneta – IP protokol. IP adresa mrežnog priključka ima formu 32bitnog pozitivnog celog broja, pa otuda, teorijski, može postojati 2^32 (4.294,967.296) priključaka na Internet. Radi lakše manipulacije, na nivou komunikacionog softvera, IP adresa se zapisuje u formi četiri bajta međusobno razdvojenih tačkama. Uređaji koji imaju više mrežnih priključaka na Internet uglavnom obavljaju poslove rutiranja, spajajući raznolike mreže i prebacujući poruku sa jedne mreže na drugu. Na osnovu IP adrese priključka ciljnog računara, poruka se prosleđuje tačno tamo gde treba. Ne mestu prijema zna se ko je posleo poruku jer je u poruci sadržana i informacija o IP adresi pošaljioca.

Da bi se kkorisnicima računara olakšala komunikacija, uvedene su simboličke adrese koje predstavljaju viši nivo apstrakcije nego na IP adrese. Simbolička adresa sastoji se od niza imena razdvojenih tačkama,

23

na primer, IRC.GRF.BG.AC.ZU. Ovakva adresa preslikaće se u procesu komunikacije u IP adresu, npr. 147.91.22.5.

Pored teritorijalne podele (identifikator zemlje), osnovni domen može biti i : EDU – obrazovne institucije, COM – komercijalne institucije, ORG – neprofitne organizacije i udruženja, MIL – vojne institucije, GOV – vladine institucije, itd.

Protokoli – skup komunikacionih protokola na kojem se bazira Internet naziva se TCP/IP, po dva osnovna protokola: IP (Internet Protocol) i TCP (Transmission Control Protocol). Protokol UP funkcioniše na trećem sloju referentnog OSI modela. Implementira se na svim račuanrima na Internetu, kao i svi ostali protokoli, kroz softversku komponentu u okviru operativnog sistema računara. Osnovna funkcija mu je da pakete sa informacijama rutira od izvora do odredišta, a na osnovu odredišne IP adrese. Svaki paket, u zavisnosti od trenutnog stanja saobraćajnica na Internetu, može putovati različitim putevima, nezavisno od drugih paketa iste poruke.

Protokol TCP funkcioniše na četvrtom sloju referentnog OSI modela. Njegova osnovna funkcija je da obzbedi tačan prenos podataka poruke između dve proizvoljne tačke na Internetu. Naime, on sekvencira pakete (obeležava ih rednim brojevima) i potom ih predaje IP-u da ih prenese do cilja. TCP pakete dobijene od IP-a proverava na prijemnoj strani pa ako postoji greška usled smetnji na vezama, inicira retransmisiju pogrešnih paketa. Takođe se vrši i slaganje paketa prema rednom broju u redosledu kakav je bio na predaji. Bitno je istaći da se na većini računara na Internetu može odvijati više aplikacija (programa) istovremeno, Zbog toga je potrebno omogućiti višestruku simultanu komunikaciju između aplikacija na računarima.

Osim navedena dva protokola, na Internetu postoje i drugi protokoli i alati na nivou aplikacija. Najznačajniji protokoli su SMTP (Simple Mail Transfer Protocol) koji omogućava slanje tekstualnih poruka između dva čvora (elektronska pošta); FTP (Fila Transfer Protocol) koji omogućava prenos datoteka između dva čvora i Telnet koji omogućava povezivanje na udaljenoj mašini (remote login)-

Pristup Internetu – da bi se pristupilo Internetu potreban je pristup računaru priključenom na mrežu koja je povezana na Internet. U principu, postoje četiri načina pristupa: preko LAN mreže koja je stalno povezana sa Internetom; preko LAN mreže koja je povremeno povezana sa Internetom; preko telefonske linije sa biranjem o preko kabla za kablovsku televiziju.

Povezivanje preko LAN mreže koja je stalno povezana sa Internetom – Ovaj način pristupa predviđen je za organizacije koje imaju lokalne računarske mreže. Način pristupa i nivo usluga za svakog korisnika pojedinačno, ili za sve korisnike na isti način, određuje administrator mreže u skladu sa uslovima koje je odredio provajder preko kojeg je mreža priključena na Internet. Ograničenja u pristupu i nekim servisima mogu biti vezana za doba dana i/ili utrošak računarskih (i mrežnih) resursa.

Povezivanje preko LAN mreže koja je povremeno povezana sa Internetom – i ovaj način je predviđen za organizacije sa računarskim mrežama. Uslovi su isti kao i u prethodnom slučaju. Jedino ograničenje je vreme kada je mreža priključena na Internet.

Servisi – kako se razvijao Internet, tako se povećavao i broj servisa.

24

Elektronska pošta – e-mail – najstariji je i najčešći način korišćenja Interneta. Da bi se nekom korisniku poslalo pismo, nije neophodno da on u tom trenutku bude prisutan na mreži.

WWW – WorldWideWeb – servis koji omogućava pretraživanje Interneta korišćenjem grafičkog korisničkog interfejsa. Svoj nagli razvoj poslednjih nekoliko godina Internet duguje upravo ovom servisu.

Diskusione grupe – poruke o nekoj temi mogu se razmenjivati između zainteresovanih korisnika preko mailing liste. Kada broj korisnika zainteresovanih za neku temu dovoljno poraste, transformiše se u diskusionu grupu. Tada se poruke ne šalju više putem elektronske pošte, već se koriste čitači vesti (newsreader). To su posebni programski alati za primanje, pregledanje i slanje poruka.

IRC – Internet Relaz Chat – servis IRC omogućava velikom broju korisnika istovremenu komunikaciju i razmenu poruka (neobavezni ćaskanje). Korisnici mogu da komuniciraju preko različitih servera u svetu i na različitim kanalima. Komunikacija se postiže kucanjem poruka na tastaturi i čitanjem sa ekrana.

Finger – ovaj program omogućava korisniku da na osnovu pozante adrese dobije prezime i ime vlasnika adrese, kao i neke druge podatke o njemu, i obrnuto. Da bi program radio, i na udaljenom računaru mora da postoji odgovarajući serverski program, što najčešće i jeste slučaj. Osim toga, mogu da se dobiju i podaci o trenutno ulogovanim korisnicima na udaljenom računaru.

FTP – File Transfer Protocol – osnovni metod prenosa datoteka preko Interneta. Na mnogim sistemima to je ime programa koji primenjuje ovaj metod za prenos datoteka između računara. Dana je moguće preuzimati datoteke sa Interneta sa velikog broja računara koristeći koncept anonimnog korisnika. Pri tome se umesto lozinke koristi e-mail adresa korisnika.

Telnet – servis koji omogućava da se korisnik prijavi na udaljeni računar i aktivira program na njemu.

Intranet – posle 1995. godine u organizacijama ili grupama organizacija razvijaju se lokalne računarske mreže koje koriste iste protokole (TCP/IP) i alate kao Internet ali nisu povezane na njega.

ELEKTRONSKA POŠTA

Elektronske poruke se šalju i primaju preko mail servera – računara posebno namenjenih da procesiraju i usmeravaju elektronsku poštu. Kada server primi poruku, on je upućuje ralunaru na koji je adresovana. Adresa pojedinačnog korisnika sastoji se od njegovog korisničkog imena i simboličke adrese njegovog prijemnog servera.

25

Struktura elektronskog pisma – čine ga najčešće adresa primaoca, predmet poruke, tekst poruke, potpis i prilog.

Funkcije programa za e-pisma – kreiranje e-poruke i slanje iste, preuzimanje pristiglih poruka, čitanje primljene poruke, odgovor na poruku, prosleđivanje, automatsko prosledjivanje, razvrstavanje i arhiviranje, brisanje, štampanje, uključivanje drugih dokumenata u poruku i kreiranje adresara.

Postoji veći broj programa za prijem i slanje pošte (Outlook express).

WWW (WORLD WIDE WEB)

To je najveći informacioni servis na Internetu. Zvanično je opisan kao 'globalna hipermedijalna inicijativa za ciljno pronalaženje informacija'.

Korišćenjem WWW-a svako može da jednostavno kreira svoju Web prezentaciju, koja je odmah dostupna svima koji us priključeni na mrežu. Ovakav koncept karakteriše: hipermedija – unapređene veze između strana; distribucija – sistem datoteka je ceo svet; interaktivnost – korisnik može da radi u interakciji sa medijem; dinamika – implicitna kontrola publikovanja; nezavisnost od platforme – nije vezana ni za jednog proizvođača; više izvora informacija – podržani prethodni internet protokoli; implicitni tip podataka – MIME obezbeđuje tip podataka na serveru i nema centralnog upravljanja – svako može da objavljuje, nema kritične zavisnosti od jednog servera.

Hipermedija – predstavlja okosnicu Web-a. Nastala je povezivanjem principa rada hiperteksta i multimedije.

Hipertekst – izraz koji se koristi da opiše 'nesekvencijalne fragmente teksta povezane međusobno pomoću pokazivača nazvanih veze (linkovi)'. Ove veze prebacuju čitanje iz jednog fragmenta teksta na drugi. Veze (link) su ključni blokovi u pravljenju hiperteksta. Proces kretanja kroz hipertekst dokument naziva se navigacija. Za čitanje ovakvih dokumenata koriste se posebni programi za navigaciju – brauzeri (browser).

Multimedija – bilo koja kombinacija u jednom dokumentu: teksta, dvo i trodimenzionalne grafike (crteža, dijagrama, planova, tehničkih crteža itd.) fotografija, zvuka, animacija i videa. Ako se korisniku dozvoli da kontroliše redosled korišćenja informacija u računaru, program postaje interaktivna multimedija.

Hipermedija – ujedinjavanje koncepta hiperteksta sa multimedijalnim sistemima dovelo je do pojma hipermedija. Ona dozvoljava povezivanje informacija sa različitih medija sa nelinearnom strukturom da bi se omogućio alternativan pristup informacijama. veza koja ukazuje na delove dokumenta na drugom računaru naziva se hiperveza.

URL (Uniform Resource Locator) – jednoobrazni lokator resursa predstavlja mrežno uopštenje standardnog koncepta imena datoteka. On ne ukazuje samo na datoteku u nekom folderu, već ta datoteka i njen folder mogu da se nalaze na bilo kojem računaru u mreži i mogu da se koriste pomoću bilo kojeg od

26

nekoliko različitih metoda. Osim toga, on ne mora da pokazuje na datoteku, nego može da ukazuje i na upite, dokumente koji se nalaze duboko u bazama podataka, rezultate komandi zadatih drugim programima i sl. URL se sastoji od tri dela: prvi deo informiše program za navigaciju koji se protokol koristi za pristup datom resursu; drugi deo je ime čvora računara na kojem se resurs nalazi i treći deo je put (staza) do resursa. Za hipertekst dokumente koristi se HTTP (Hzper Text Transport Protocol). URL lokatori drugih servisa imaju istu trodelnu strukturu: protokol, ime domena, put do informacije.

Pretraživači Web-a – Za pronalaženje konkretnih stvari koje zanimaju korisnika, koriste se pretraživači Interneta. Svaki od ovih pretraživača odražava svoju bazu podataka, a korisnik pretražuje tu bazu i dobija adrese na kojima se pominje podatak koji ga zanima. Uspeh pretraživanja zavisi od toga koliko se ključne reči koje je zadao korisnik podudaraju sa rečima u dokumentima u bazi. Programi ovih mašina, kompjuterizovani roboti zvani paukovi, tumaraju neprekidno po Web-u i pronalaze nove stranice, ažuriraju postojeće i brišu zastarele (Google, Yahoo).

Primena hipermedije – Jedna od prvih, ako ne i prva, primena bila je u nastavi.