UDC 398.4(=16)

Qubinko Radenkoviã

SLOVENSKA MITOLOŠKA BIÃA— PREDSTAVE I POREKLO

Noviji rezultati više parcijalnih istraÿivawa mitoloških biãa kodslovenskih naroda, otvaraju moguãnost ka širim i pouzdanijim rekonstrukcija-ma opšteslovenskog mitološkog sistema. Prepreka su oskudni pisani izvorii još uvek nesistematizovana mitološka graða za sve slovenske narode. Ovde jedat pokušaj da se u kratkim crtama predstavi sistem slovenskih mitološkihbiãa u dijahronijskoj i sinhronijskoj ravni.

Kquåne reåi: Sloveni, mitologija, mitološka biãa.

Posledwih godina kod slovenskih naroda se pojavilo više stu-dija i monografija o mitološkim biãima, što daje moguãnost da sena širim osnovama izvode zakquåci o wihovom poreklu i znaåewu.Predloÿena tema delom predstavqa i pokušaj rekonstrukcije slo-venske „niÿe mitologije".

U slovenskim jezicima, u nauånoj upotrebi, ustalilo se neko-liko naziva za oznaåavawe biãa iz narodnih verovawa i predawa, anajåešãi je mitološka biãa (bug. mitološka sæøestva, mak. mitolo-ška suštestva, slov. mitološka (bajna) bitja, rus. mifologiåeskie su-øestva, poq. istoty mityczne). Åesto se javqa i naziv natprirodna bi-ãa (bug. svræhestetstveni sæøestva, rus. sverhæestestvennœe suøe-stva, poq. istoty nadprzyrodzone, engl. supernatural being), kao i nazi-vi demoni (st. slov, demonæ, iz gr. daimwn), demonska biãa (bug. demo-niåni sæøestva, rus. demoniåeskie suøestva, poq. istoty demoniczne),neåista sila (up. poznato delo S. V. Maksimova s poåetka 20. veka —Neåistaä, nevedomaä i krestnaä sila, od novijih izdawa v. Ivleva2004). U ruskoj literaturi, verovatno poåev od poznatog, obimom ne-velikog pregleda mitoloških biãa u ruskom folkloru E. V. Pome-ranceve, u znatnoj meri se ustalio naziv za ova biãa — mifologiåe-skie personaÿi (mitološki likovi), up. (Pomeranceva 1975, Vino-gradova 2000, itd.). Opšteslovenski narodni naziv za ovakva biãajeste duh (st. slov. douhæ, u mn. st. slov, dousi, srp. duhovi, bug. duho-ve, rus. duhi, poq. duchy), åesto sa dodatkom atributa zao (srp. zaoduh, bug. zæl duh, rus. zloö duh, poq, zly duch, itd.) ili neåisti (st.slov. neåistœi douhæ).

Postoje i drugi, mawe poznati nazivi za mitološka biãa, kaošto su ist. slov. neÿitü („neÿitü ne ÿivet i ne umiraet" — Dalü1881/¡¡: 518), neåistiki (Dalü 1881/¡¡: 543), ili srp. regionalnoneosebine (Bušetiã 1911/H¢¡¡: 537, 541). Nekad se ova biãa nazivajui razni ðavoli (up. Otkuda düävolœ raznœe — Tolstoö 1995: 245—249).

U slovenskim etnografskim, folkloristiåkim i leksiåkim iz-vorima za mitološka biãa postoji više hiqada narodnih naziva, anajviše za oznaåavawe ðavola (up.: BelM 2004, BM 1994, Vlasova1995, Vraÿinovski 2000, Georgieva 1993, Gnatyk 2000, Ðorðeviã1953/£H¢¡, Ivleva 2004, Maksimov 1903, Miceva 1994, Noviåkova1995, Plotnikova 2004, Pomeranceva 1975, Radenkoviã 1997/53, Ra-denkoviã 2000, RNMN 2000, SD 1995—2004/1—3, SMB 2001, Troe-va-Grigorova 2003, Hobzeö 2002, Åerepanova 1983, Dßwigoø 2004, Ke-lemina 1997, Peøka 1987, Podgórscy 2005).

Dijahronijski pogled

Nazivi mitoloških biãa slabo su posvedoåeni u sredwovekov-nim pisanim izvorima. Obiåno se sreãu u „pouånim slovima" hri-šãanskih propovednika usmerenim protiv ostataka paganstva. Titekstovi, shodno nameni, i pisani po poetiåkim pravilima sred-wovekovne kwiÿevnosti, nisu teÿili vernom opisu stvarnosti, ne-go je ona uvek prikazivana stereotipima preuzetim iz postojeãegkwiÿevnog nasleða. Zato su podaci i o pomenutim mitološkim bi-ãima nedovoqni za stvarawe pouzdanije slike o wihovom prisustvuu narodnom verovawu toga vremena i pravim predstavama o wima.Najpoznatije tekstove pouånih slova, koja svedoåe o borbi hrišãan-stva protiv ostataka paganstva u Staroj Rusiji, izdao je sa komenta-rima N. Gaqkovski (prvi tom nosi oznaku Harükovæ 1916, a drugi,Moskva 1913). Reprint izdawe u jednom tomu objavqeno je u Mo-skvi 2000 (Galükovskiö 2000). Slika paganstva u kwiÿevnom nasleðuStare Rusije, pa i šire, moÿe se pratiti i kroz sveobuhvatni, tro-tomni reånik staroruskog jezika I. I. Srezwevskog. Sva tri tomaobjavqena su u Sankt-Peterburgu 1893, 1902. i 1903. Ovde ãe bitinavoðeni podaci iz trotomnog, reprint izdawa, objavqenog u Mo-skvi 2003 (Sreznevskiö 2003).

Glavni opšteslovenski naziv za lošeg, opasnog duha, bio je*bæsæ. Prihvatawem hrišãanstva ovim nazivom se oznaåavaju kakozbaåeni paganski bogovi i wihovi kumiri (kao oblik sniÿavawawihovog ranga), tako i ðavo i neki drugi demoni. Nema podataka ka-ko je bes izgledao u narodnim predstavama ranog sredweg veka. U ka-snijim istoånoslovenskim minijaturama (H¢¡¡—H¢¡¡¡ vek) bes se

316

prikazuje s rogovima, repom, ponekad bradom, kozjom ili pasjom gla-vom, s kosom koja štråi uvis kao šišarka, odakle i dolazi dijal.ruski naziv za ðavola — šiš, šiško (Belova 1997/16: 8—9). U apo-krifnim molitvama i prokliwawima protiv besa on je duh bez od-reðenog lika, koji izaziva besnilo (up. Jagiã 1878/X; Kaåanovskij1881/XIII). Uzevši da je kod Bugara postojao obiåaj „quqawa" pasa uponedeqak prve nedeqe uskršweg posta, kao oblik zaštite od be-snila, znaåi u dane kada se verovalo da se posle privremenog borav-ka na zemqi zatvaraju duše mrtvih, moÿe se pretpostaviti da bes,prema narodnoj tradiciji, vodi poreklo od neke zle, zastrawene iosvetoqubive duše (isto kao i todorci, koji se takoðe kreãu u tojnedeqi).

Naziv iz H¡ veka bæsæ poloudünœi (Sreznevskiö ¡¡: 1139), po svojprilici oznaåava istog duha, koji je posvedoåen u narodnom verova-wu Rusije mnogo vekova kasnije — poludennœö bes (Pinega), polu-dennœö (Orlovska gubernija), poludennik (Vologotska oblast) — (Vla-sova 1998: 414). On je vezan (isto kao i poludnica, poludenica) zapodne, kao opasno vreme, kada je zabraweno raditi. U pouånom „Slo-vu svetog oca Vasilija o postu", ruskog propovednika iz H¡¢ vekapomiwe se i bæs horomoÿitelü (ot proklätœä bæsa horomoÿitelä)

— (Sreznevskiö ¡¡¡: 1378, Galükovskiö 1913/¡¡: 292) koji bi mogaooznaåavati kuãnog duha — domovoja (up. st. rus. horomæ — kuãa, zgra-da). U rukopisu 13. veka, bes se naziva myrinæ: Myrini ti bæsi lou-kavi soutü (Sreznevskiö ¡¡: 254), tj. Mourinæ ili Etiopqanin, potome što je predstavqan u vidu tamne puti (siv ili modar). U jed-nom pouånom slovu bes se naziva trõštii: besa glagolaemago trõ-øego tvorõt otgonõøa (Kaåanovskij 1881/H¡¡¡: 150), što bi moglo od-govarati mak. trešten — lud, mahnit. U drugim prepisima ovaj na-ziva se prenosi kao trõscy (Sreznevskiö ¡¡¡: 1030).

Izrazi zavidivœ bæsæ, zavistivœi bæsæ, zælobæsæ (H¡ vek), klyka-vœi bæsü (H¡¢ vek), tj. pokvareni, lukavi bes (Sreznevskiö ¡: 900,901, 1001, 1230), kao i bæsü poganüskœä (Sreznevskiö ¡¡: 1013), nosehrišãanska obeleÿja.

U kwiÿevnoj kulturi Moskovske Rusije H¢¡—H¢¡¡ veka, u po-sebnim priruånim reånicima-azbukovnicima, javqaju se i posebninazivi za besa, ili „imena sotoninska", kao vid upozorewa qudimada takva imena pišu „volhvi" i „åarodeji" i daju prostim qudimada ih nose sa sobom, ili na jelu da ih pojedu ili nad piãem da ihpopiju (Belova 1997/16: 8).

Primawem hrišãanstva Sloveni su prihvatili i nazive dija-vol, satana, demon. U sredwovekovnim pisanim izvorima imamo po-javu veãeg broja eufemistiåkih naziva za ðavola, uglavnom nastalihna hrišãanskoj osnovi i odgovarajuãim prevodom sa gråkog. Tako seu reåniku Srezwevskog navode sledeãi nazivi za ðavola: bosæ, vragü,

317

diavolæ, diavoliåiøe, dünüica, zlecü, zlæcü, zlæåü, zælücü, iskousitelü,lihnovücü, lihnovücü, lüstücü, lüstivœi, lüstücü, loukavœi, nenavist-nikæ, nepriäznü, neåüstivœi, pronœrünikæ, protivünikæ, ratünikæ, ræåü,satana, sinii, sinücü, sotona, soupostatæ, tümünœi. Ovome se mogudodati nazivi zælodæi (SS 1994: 240), nedrugü (SRÄ 1986/11: 107),ili iz novijeg izvora — zlonaåelnik hulni (Novakoviã 1886/H¢¡¡¡:170). U rukopisima se pojavquju i posebna, liåna imena za pojedineðavole, kao što su: Veliaræ, Velüzavelü, Verzilovæ, Mamona, Satana-ilæ/Sotonailæ, itd. Opšteslovenska reå vrag u znaåewu „neprija-teq" postala je u slovenskim jezicima široko prihvaãena oznaka iza ðavola. Stvarawe novih reåi za ðavola, najåešãe eufemizama, na-stavqeno je i kasnije, pa se u slovenskim narodnim govorima mogupobrojati na desetine sinonima za ovo biãe.

Od posebnog znaåaja je pomen mitološkog biãa vila, koji se usredwovekovnim spisima javqa od H¡¢ veka. Mada su i o ovom biãuiz narodnog verovawa pisani podaci oskudni, ipak se i iz wih mo-gu izvuãi neka saznawa o sredwovekovnim narodnim predstavama owemu. U Vremeniku Georgija Amartola (prema prepisu H¡¢—H¢ ve-ka) za vilu se kaÿe da je biãe u qudskom obliku, sliåno sireni:åülovækoobraznæ ÿivotünæ, äÿe i sirenœ nariåytüsä rekše vilœ (Sre-znevskiö ¡: 257). Kaÿe se da su vile išle u grupama i da su im pri-nošene ÿrtve. Iz istog vremena su i nazivi, po svoj prilici zaisto biãe, samovila (Sreznevskiö ¡¡¡: 246) i beregœnä (Galükovskiö¡¡: 33), kod Srezwevskog vereginä (Sreznevskiö 2003/¡: 243). Ovaj po-sledwi naziv, koji kasnije nije posvedoåen u istoånoslovenskim ve-rovawima, verovatno je zamewen nazivom rusalka (koja se najåešãepojavquje pored voda, tj., na obalama reka i jezera, up. rus. bereg„obala"), mada o tome postoje i drugaåija mišqewa.

Na osnovu nekoliko pomena naziva vila u staroruskim pisanimspomenicima i uzevši da je taj naziv prisutan i danas u lokalnimverovawima svih juÿnoslovenskih naroda, kao i kod Åeha i Slovaka,moÿe se pretpostaviti da je on bio opšte poznat u slovenskoj pra-postojbini. Kod Poqaka, on je zamewen eufemizmom boginka, kod is-toånih Slovena istisnuli su ga nazivi rusalka, navka, mavka, kodBugara je preovladao naziv samodiva, kod Makedonaca — samovila(up. Vinogradova-Tolstaä 1994: 18—40). Predstava o duhu u vidu di-vqe devojke ili ÿene pod raznim nazivima s kojim åovek, sluåajnoili dobrovoqno (izlaÿuãi se riziku), moÿe uspostavqati privre-meni odnos, poznata je i van teritorije koju naseqavaju Sloveni.Kod više naroda u sredwoj Aziji široko je poznata albasti (Basi-lov 1994: 49—76), u oblasti Himalaja — peri (Öettmar 1986: 229—236), uz veã dovoqno poznata poreðewa sa gråkim nereidama itd. Po-stoji oåigledno podudarawe kako u izgledu, tako i funkcijama pome-nutih mitoloških biãa sa slovenskom vilom, koja je u regionalnimverovawima poznata i pod drugim nazivima (kod Slovenaca belaÿena, divja ÿena, jebek ÿena, krivopeta, ÿalik ÿena itd.).

318

Ono što je sredwovekovne propovednike posebno brinulo jesteodrÿavawe paganskog kulta roda i roÿanica (roÿdanica), i to na-kon više vekova od pokrštavawa Slovena. U isto vreme to je i na-uåni problem koji je u posledwih sto pedeset godina rešavan narazliåit naåin. Još sredinom H¡H veka, ovom pitawu je na studio-zan naåin prišao Srezwevski, sabravši neophodne podatke o ovomkultu iz više sredwovekovnih rukopisa. Wegov tada objavqeni radni danas nije izgubio na znaåaju (up. Sreznevskiö 1855: 99—122).Najpoznatiji kwiÿevni izvor, åiji je predmet osuda ostataka slo-venskog paganstva, i u kojem se posebno navodi kult roda i roÿani-ca, jeste „Slovo sv. Grigorija", poznat u više prepisa (up. Galükov-skiö 1913/¡¡: 17—35). Detaqnu analizu ovog spisa, sa svojim tumaåe-wem, u novije vreme je izneo M. I. Zubov (Zubov 2004: 55—222).

U sredwovekovnim spomenicima se javqaju i nazivi vlükodlakæ,za åoveka koji se magijskim putem pretvara u vuka („vlükodlaci lunuizedoše ili slünüce") i oupirü, pokojnik-povratnik, srp. vampir,åija duša nije otišla na onaj svet pa straši qude i åini im raznepakosti. U narodnoj tradiciji Istoånih i Zapadnih Slovena ovadva naziva se jasno razlikuju (up. rus. volkodlak, vovkolak, poq. wil-koøak, prema rus. upœrü i poq. upiór), dok su kod juÿnoslovenskih na-roda, u veãini sluåajeva postali sinonimni (up. srp. vukodlak, bug.vælkodlak, værkolak, vurdalak slov. volkodlak).

Iz korena *væd- kod slovenskih naroda izvedeno je više naziva,koji se najåešãe odnose na ÿene koje imaju magijsku veštinu i bavese åarawem. Ovi nazivi sreãu se u pisanim izvorima od H¢¡—H¡Hveka, up. srp. væøica, poq. wieszczyca, wied§ma, rus. vedüma, itd.

Rane pozajmice za mitološka biãa, koje se smatraju latinizmi-ma u slovenskim jezicima jesu rusalka i striga (hrv. slov. štriga,poq. strzyga) „veštica" (up. Moszyçski 1991: 157, 159—160).

Stari, opšteslovenski nazivi oåuvali su se za neke demone bo-lesti, kao što su dana, neÿit, tresavica itd.

Od naziva navü, navüie, koji u sredwovekovnim spomenicimaoznaåavaju pokojnike, kasnije su izvedeni nazivi za demone nastaleod umrle nekrštene dece (srp. bug. mak. nav, navje, slov. movje).

Koliko malo podataka o mitološkim biãima ima u srpskimsredwovekovnim spomenicima najboqe ilustruje Daniåiãev trotom-ni Rjeånik iz kwiÿevnih starina srpskih iz 1863. Tamo se pojavqujusamo åetiri naziva i to, uglavnom za isto biãe: bæsnœe douhœdouhi,vragü, diävolü (zülœ diävolü), i sotona. U Stojanoviãevom dodatkuovom reåniku naveden je još i naziv zmai (zmiö) (up. Daniåiã 1863—1864/1—3).

Pojedini nazivi za mitološka biãa u slovenskim jezicima, pu-tem preuzimawa iz susednih jezika, ili kao novija obrazovawa, po-

319

stali su vladajuãi. Tako, naziv åërt za oznaåavawe ðavola u ruskomjeziku nije bio poznat pre 17. veka i on se, po svemu sudeãi, širiosa zapada. U staroåeškim i staropoqskim tekstovima ovaj naziv jeposvedoåen od 14. veka. U narodnoj tradiciji juÿnoslovenskih naro-da biãe s ovakvim nazivom, osim nekih kwiÿevnih pozajmica kodBugara, nije poznato.

Novijeg obrazovawa su i opštepoznati ruski nazivi vodänoö,domovoö, lešiö, koji se javqaju tek od 17. veka, a da se ne govori onazivima dvorovoö, riÿnœö, podovinnœö, podpeånœö, podpolnik itd.

Poreklo

Polazeãi od toga da u osnovi slovenskog mitološkog pogledana svet leÿi antropocentrizam, kao i analizom naziva, karakteri-stika, funkcija i motiva, dolazi se do zakquåka da slovenska mito-loška biãa vode poreklo uglavnom od duša pokojnika. Posebno supoštovane duše rodonaåelnika plemena i porodiånog pretka (slov.krsnik, srp. bug. zmaj, rus. domovoj, bug. stopan). U nekim sluåajevimase ne vidi „manistiåko" poreklo mitološkog biãa, ali ono upra-vqa nekim dobrom, bogatstvom i pojavquje se u funkciji „davaoca".Takav moÿe biti vodjanoj i lešij kod Rusa, srebrni car kod Srba, di-vji moÿ kod Slovenaca itd. Duše ostalih pokojnika, umrlih svojomsmrãu, imale su svoj ustaqeni kult na odreðenim praznicima u go-dini. Van ovih duša opasnima su smatrane duše dece i qudi kojisu neprirodno i prevremeno umrli, ili duše pokojnika koji nisuna odgovarajuãi naåin sahraweni. Najveãi broj mitoloških biãaupravo vodi poreklo od tih, „zastrawenih" duša (vila, rusalka, ka-rakonxula, vodewak, šulikun, vampir, nav).

U drugu grupu biãa mogu se ubrojati ÿivi qudi s demonskimosobinama, koji imaju uroðenu ili naknadno steåenu sposobnost iliveštinu da wihova duša moÿe privremeno napuštati wihovo teloi samostalno izvoditi neke radwe (veštica, stuha, krsnik, volko-dlak, koldun).

U posebnu grupu mogla bi se ubrojati biãa koja izazivaju raznebolesti. To su duše, koje se iz „divqeg" sveta probijaju u qudskisvet i nasele u telo åoveka (bes, dana, neÿit, åuma, groznica).

Na kraju, postoje mitološke personifikacije, åija je funkcijada se wima straše deca, i tako uåvršãuju ustaqeni obrasci kulture,kao što su: bauk, babaj, bukan, dodon, koka, mamaj, rohqa, hohla (Åere-panova 1983: 110—123; Radenkoviã 2000: 146—155).

Poseban status ima ðavo, kod kojeg su vidqivi starozavetni inovozavetni elementi, ili su na wega prenete funkcije niza drugihmitoloških biãa.

320

LITERATURA

Basilov 1994 — V. N. Basilov, Albastœ // Istoriko-çtnografiåeskie issledo-vaniä po folükloru. Sbornik stateö pamäti S. A. Tokareva, Moskva 1994.

BelM 2004 — Belaruskaä mßfalogßä. Çncœklapedœånœ slounßk, Mßnsk 2004.

Belova 1997/16 — O. V. Belova, Besœ, demonœ, luciferœ… // Ÿivaä starina 16,

Moskva 1997.

BM 1994 — Bælgarska mitologiä. Enciklopediåen reånik, Sofiä 1994.

Bušetiã 1911/H¢¡¡ — T. M. Bušetiã, Narodna medicina Srba seqaka u Levåu,SEZb H¢¡¡, Beograd 1911.

Vinogradova 2000 — L. N. Vinogradova, Narodnaä demonologiä i miforitu-alünaä tradiciä slavän, Moskva 2000.

Vinogradova-Tolstaä 1994 — L. N. Vinogradova, S. M. Tolstaä, K problemeidentifikacii i sravneniä personaÿeö slavänskoö mifologii // Slavänskiö i bal-

kanskiö folüklor. Verovaniä. Tekst. Ritual, Moskva 1994.

Vlasova 1995 — M. Vlasova, Novaä abevega russkih sueveriö. Illystrirovannœöslovarü, SPb. 1995.

Vlasova 1998 — M. Vlasova, Russkie sueveriä. Çnciklopediåeskiö slovarü, SPb.

1998.

Vraÿinovski 1995 — T. Vraÿinovski, Narodna demonologija na Makedoncite,

Skopje—Prilep 1995.

VÇS — Vostoånoslavänskiö çtnolingvistiåeskiö sbornik. Issledovaniä i mate-rialœ, Institut slavänovedeniä RAN, Moskva 2001.

Galükovskiö 2000 — N. M. Galükovskiö, Borüba hristianstva s ostatkami äzœ-åestva v Drevneö Rusi. Toma pervœö, vtoroö. Reprintnoe izdanie, „Indrik" Moskva2000.

Georgieva 1993 — I. Georgieva, Bælgarska narodna mitologiä, Sofiä 1993.

Gnatyk 2000 — V. Gnatyk, Naris ukraïnsükoï mßfologßï, Lüvßv 2000.

Dalü 1881/¡¡ — V. Dalü, Tolkovœö slovarü ÿivogo velikoruskago äzœka, t. ¡—¡¢,

Moskva 1880—1882 (reprint, Moskva 1979).

Daniåiã 1863—1864/1—3 — Ð. Daniåiã, Rjeånik iz kwiÿevnih starina srpskih1—3, Beograd 1863—1864 (reprint, Beograd 1975).

Ðorðeviã 1953/£H¢¡ — T. R. Ðorðeviã, Veštica i vila u našem narodnom vero-vawu i predawu; Vampir i druga biãa u našem narodnom verovawu i predawu, SEZb£H¢¡, Beograd 1953.

Zeåeviã 1981 — S. Zeåeviã, Mitska biãa srpskih predawa, Beograd 1981.Zubov 2004 — M. ¡. Zubov, Lßngvotekstologßä srednüovßånih slovänsükih povåanü

proti äziånictva, Odessa 2004.

Ivleva 2004 — Predstavleniä vostoånœh slavän o neåistoö sile i kontaktah sneö. Materialœ polevoö i arhivnoö kollekcii L. M. Ivlevoö. Sostavlenie, podgotovka

tekstov i spravoånœö apparat V. D. Ken, Sankt-Peterburg 2004.

Öettmar 1986 — K. Öettmar, Religii Gindukuša. Perevod s nemeckogo, Moskva

1986.

Levkievskaä 2002 — E. E. Levkievskaä, Slavänskiö obereg. Semantika i struk-tura, Institut slavänovedeniä RAN, Moskva 2002.

Maksimov 1903 — S. V. Maksimov, Neåistaä, nevedomaä i krestnaä sila, SPb.

1903.

Miceva 1994 — E. Miceva, Nevidimi noøni gosti, Sofiä 1994.

Noviåkova 1995 — T. A. Noviåkova, Russkiö demonologiåeskiö slovarü, SPb. 1995.

Plotnikova 2004 — A. A. Plotnikova, Çtnolingvistiåeskaä geografiä YÿnoöSlavii, Institut slavänovedeniä RAN, Moskva 2004.

Pomeranceva 1975 — Ç. V. Pomeranceva, Mifologiåeskie personaÿi v russkomfolüklore, Moskva 1975.

Radenkoviã 1997/53 — Q. Radenkoviã, Predstave o ðavolu u verovawima i fol-kloru balkanskih Slovena // Zbornik Matice srpske za slavistiku 53, Novi Sad 1997,15—38.

321

Radenkoviã 2000 — Qubinko Radenkoviã, Strašila za decu — neke slovenskeparalele // Ÿizneniät cikæl. Dokladi ot bælgaro-sræbska nauåna konferenciä, 12—16 yni 2000, Etnografski institut s muzeö, Sofiä 2000, 146—155.

RNMM 2000 — Reånik na narodnata mitologija na Makedoncite, red. T. Vraÿi-novski, Prilep—Skopje 2000.

SD 1995—2004/1—3 — Slavänskie drevnosti. Çtnolingvistiåeskiö slovarü pod

redakcieö N. I. Tolstogo, Moskva, t. 1-1995, t. 2-1999, t. 3-2004.

SRÄ 1986/11 — Slovarü russkogo äzœka H¡—H¢¡¡ vv., vœp. 11, Moskva 1986.

SS 1994 — Staroslavänskiö slovarü, Moskva 1994.Sedakova 2007 — I. A. Sedakova, Balkanskie motivœ v äzœke i kulüture bolgar.

Rodinnœö tekst, Institut slavänovedeniä RAN, Moskva 2007.

SMB 2001 — Slovenska mitologija. Enciklopedijski reånik. Redaktori S. M.Tolstoj i Q. Radenkoviã, Beograd 2001.

SMM 2002 — Slavänskaä mifologiä. Çnciklopediåeskiö slovarü. Moskva 2002.

SMR 1970 — Š. Kulišiã, P. Ÿ. Petroviã, N. Panteliã, Srpski mitološkireånik, Beograd 1970 (drugo dopuweno izdawe: Beograd 1998).

Sreznevskiö 1855 — I. Sreznevskiö, Roÿenicœ u slavänæ i drugihæ äzœåeskihænarodovæ // Arhivæ istoriko-yridiåeskihæ svedenßö otnosäøihsä do Rossßi, izdava-

emœö Nikolaem Kalatovœm, knigi vtoroö polovina pervaä, Moskva 1855.

Sreznevskiö 2003 — I. I. Sreznevskiö, Materialœ dlä slovarä drevnerusskogoäzœka, t. ¡—¡¡¡ i dopolneniä, reprintnoe izdanie, „Znak", Moskva 2003.

Tolstoö 1995 — N. I. Tolstoö, Äzœk i narodnaä kulütura. Oåerki po slavänskoömifologii i çtnolingvistike, Moskva 1995.

Troeva-Grigorova 2003 — E. Troeva-Grigorova, Demonite na Rodopite, Sofiä

2003.

Hobzeö 2002 — N. Hobzeö, Guculüsüka mßfologßä. Etnolßngvßstiåniö slovnik, Lüvßv

2002.

Åerepanova 1983 — O. A. Åerepanova, Mifologiåeskaä leksika russkogo Severa,

Leningrad 1983.

Åerepanova 1996 — O. A. Åerepanova, Mifologiåeskie rasskazœ i legendœ rus-skogo Severa, SPb. 1996.

Baranowski 1981 — B. Baranowski, W krõgu upiorów i wilkoøaków, Lódß 1981.Brojer 2003 — W. Brojer, Diabeø w wyobra§ni ¢redniowiecznej, Wrocøaw 2003.Dßwigoø 2004 — R. Dßwigoø, Polskie ludowe søownictwo mitologiczne, Kraków 2004.Jagiã 1878/X — V. Jagiã, Opisi i izvodi iz nekoliko juÿnoslovinskih rukopisa, Sredo-

vjeåni liekovi, gatanja i vraåanja // Starine X, JAZU, Zagreb 1878, 81—126.Kaåanovskij 1881/XIII — V. Kaåanovskij, Apokrifne molitve, gatanja i priåe // Starine

XIII, JAZU, Zagreb 1881, 150—163.Kelemina 1997 — J. Kelemina, Bajke in pripovedke slovenskega ljudstva, Bilje 1997.Mencej 2006 — M. Mencej, Coprnice so me nosile. Raziskava vaškega åarovništva v

vzhodni Sloveniji na prelomu tisoåletja, Ljubljana 2006.Moszyçski 1991 — L. Moszyçski, Prasøowiaçskie duchy w oczach slawisty-filologa //

Acta Universitatis Nicolai Copernici. Filologia polska XXXVI — Nauki Humanistyczno-Spo-leczne — Zeszyt 230.

Novakoviã 1886/XVIII — S. Novakoviã, Apokrifski zbornik našega vijeka // StarineXVIII, JAZU, Zagreb 1886.

Peøka 1987 — L. J. Peøka, Polska demonologia ludowa, Warszawa 1987.Podgórscy 2005 — B. i A. Podgórscy, Wielka ksiõga demonów polskich. Leksykon i

antologia demonologii ludowej, Katowice 2005.SEL 2004 — Slovenski etnološki leksikon, Ljubljana 2004.SSSL 1996—1999 — Søownik stereotypów i symboli ludowych, t. I/1—2, Lublin, 1996—

1999.Šmitek 2004 — Z. Šmitek, Mitološko izroåilo Slovencev. Svetinje preteklosti, Ljubljana

2004.

322

Lybinko Radenkoviå

SLAVÄNSKIE MIFOLOGIÅESKIE SUØESTVA — PREDSTAVLENIÄI PROISHOŸDENIE

Rezyme

Noveöšie rezulütatœ mnogih otdelünœh issledovaniö mifologiåeskih suøestvu slavänskih narodov dayt vozmoÿnostü dlä bolee širokih i bolee vernœh rekon-strukciö obøeslavänskoö mifologiåeskoö sistemœ. Prepätstviä çtomu predstavläytbednœe pisümennœe istoåniki i vse eøe nesistematizirovannœö dlä vseh slavän-skih narodov mifologiåeskiö material. V nastoäøeö rabote delaetsä popœtka pred-stavitü v kratkih åertah sistemu slavänskih mifologiåeskih suøestv v diahroniåe-skom i sinhroniåeskom planah.

323