SPOLJNA PRIPRATA BOGORODIČINE CRKVE U STUDENICI- RADOSLAVLJEVA PRIPRATA –

Arhitekturom spoljne priprate Bogorodičine crkve u Studenici bavilo se više istraživača, a najveći doprinos u razumevanju njene strukture dao je V.Korać koji je, između ostalog, zaključio da je to delo italijanskih majstora Komačina iz Lombardije. Takođe, po njegovom mišljenju, ova skupina majstora uradila je i arhitekturu Mileševe i zvonik u Žiči. Naručilac spoljne priprate u Studenici je želeo da sačuva puni izgled Z fasade Nemanjine građevine, te je zbog toga morao da napravi mnogo višu i širu građevinu nego što je Nemanjina crkva. Najveći problem te velike i prostrane dvorane bio je u njenoj supstrukciji (gornjem delu), načinu na koji će biti ona pokrivena. Rešenje koje je ovde primenjeno pokazuje s jedne strane ozbiljnu doslednost i sa druge zaista veliku umešnost majstora.Ova priprata je sačinjena iz dva traveja: jednog užeg na I strani i šireg na Z strani. Ovde su sačuvana i dva rebrasta (sa pravougaonim rebrima) svoda. Ovi svodovi počivaju na udvojenim lucima (prelomljeni – gotika) koji su na konzolama. Dva moćna pilastra, koja dele ovu pripratu na dva traveja i luk koji ih povezuje, takođe su važi elementi ove kostrukcije. Ova građevia je sazidana od sige, lakog poroznog materijala, ali i to očigledno nije bilo dovoljno za graditelje da će im smelo svodno rešenje opstati. Građevina je omalterisana i potom i obojena crvenom bojom na svetogorski način. Da bi smelo presvođavanje bilo uspešno majstori su se opredelili za još jedno pomoćno sredstvo. Na J i S strani sagradili su niske, masivne polukružne paraklise, kao kakve apside na J i S zidu. Ovi paraklisi po svojoj konstrukciji trebali su biti u ulozi kontrafora. Nisu dozvoljavali da se S i J zid pomere . Ovim rešenjem još je nešto postignuto – ponovljen je onaj sklop i odnos prostora i kulta iz Žiče, gde su uz pripratu postavljena dva paraklisa. Pojava rebrastog svoda neobično je zanimljiva i svakako potvrđuje razmišljanja prof. Koraća da je ovaj elemenat pristigao sa zapada i to svojim sasvim određenim putem preko Kotora gde se ovaj elemenat sreće u katedrali sv.Trifuna i sv.Mariji Koleđati. Upoređujući i Studenicu i Mileševu gde su inače posebno rešeni problemi bočnih i istočnog potiska i žičku kapelu u kuli možemo utvrditi da je velika priprata u Studenici zaista grandiozno delo nekih veoma obrazovanih i dobrih majstora. Spoljna priprata u Studenici morala je biti građena u nekoliko graditeljskih sezona. O tome nam svedoče i veličina i rešenje koiji su ovde primenjeni. Zbog toga i arhitektura, pri određivanju vremena nastanka fresaka ima važnu ulogu, jer nam ona pouzdano otkriva ktitora.

Na J paraklisu (u južnoj konhi), nalaze se istorijske ličnosti oko kojih traju rasprave od 30-tih godina XX veka. Ovaj paraklis pokazuje svoju funkciju time što je u donjoj zoni I dela konhe predstavljeno Poklonjenje Hristu Žrtvi , a u ? Bogorodica sa Hristom u medaljonu na grudima. Na J delu do oltarske pregrade ispod prozora je predstava jednog monaha u klečećem stavu, sa podignutim rukama prema stojećoj figuri patrona ovog paraklisa – sv.Simeona Nemanje. Nemanja je naslikan kao monah: desnom rukom blagosilja, u levoj mu je svitak (danas sa izbrisanim tekstom). Na glavi (oko glave) vidi mu se vrlo dobro sevastokratorski venac, i to još sa niskama bisera – prependulijama. Njemu prilazi njegov sin – počivši Stefan Prvovenčani – tkđ. kao monah, isto sa sevastokratorskim vencem sa prependulijama. On držeći za ruku privodi svoga, danas nepoznatog, sina koji ima tamno-crvenu tuniku sa cvetovima i ornamentima, i plašt sa dvoglavim orlovima u medaljonima. Ovaj vladar ima isto sevastokratorski venac sa prependulijama, iako se on na prvi pogled ne vidi. Konačno, iza ovog vladara, naslikana je i jedna ženska figura,danas delom uništene glave i ona je odevena u plavu dugačku donju haljinu sa pojasom, a prekjo te haljine je plašt sa dvoglavim orlovima u medaljonima. Uz monaha nije se sačuvao natpis. Uz sv.Simeona Nemanju stoji, na našem savremenom jeziku, natpis:»Sv.Simeon Nemanja i ktitor mesta ovog svetog». Ovaj natpis stajao je sasvim pouzdano uz Nemanju u naosu Bogorodičine crkve 1208/09., kao što i danas stoji iz 1568.Uz Stefana Nemanju stoji: «Stefan Prvovenčani kralj svesrpske zemlje i sin sv.Simeona Nemanje» (zet vizantijskog cara Alexija III je bio u Mileševi). Kod trećeg lica stoji očuvano: «…zemlje i sin prvovenčanog kralja Stefana, a unuk sv.Simeona Nemanje». Uz dotičnu srpsku

1

kraljicu nema natpisa. Na S zidu, između zapadnog završetka konhe i prolaza ka glavnom delu priprate, naslikana su prva dva srpska arhiepiskopa, jedan jeromonah. Do prolaza ka glavnom delu naslikan je prvi srpski arhiepiskop, Sava. U sredini – Arsenije; i kao treći naslikan je jeromonah Sava, brat Radoslava, Vladislava i Uroša, a sin Stefana Prvovenčanog (budući arhiepiskop Sava II). Uz Savu piše: '' Sava preosvećeni '', onda dolazi oštećenje gde je pisalo ili '' prvi arhiepiskop sve srpske'' ili '' arhiepiskop sve srpske'' i očuvano ''zemlje'' . Ova rekonstrukcija izvodi se na osnovu Arsenijevog natpisa ''Arsenije preosvećeni i drugi arhiepiskop sve srpske zemlje''. Konačno, uz treću ličnost piše: '' Sava, jeromonarh Prvovenčanog kralja Stefana sin, unuk sv.Simeona Nemanje». Srpski arhiepiskopi su u svojim odeždama, a jeromonarh u monaškoj. Moramo još primetiti da se između ženske figure Srpske kraljice i S zida nalazi prostor u kome nema više ni traga freskama. Između kraljice i tog praznog polja nalazi se jedno poprsje, izgleda sv.monaha . Nije još izložena ni jedna pretpostavka šta se moglo naći u tom polju. Živopis u J paraklisu spoljne priprate u Studenici morao je nastati do januara 1236. i to je jedini mogući zaključak iz svih rasprava oko datuma nastanka fresaka. Tada je sv.Sava umro u Trnovu, pošto ni ovde ničim nije obeležen da je umro, a najmanje svetiteljstvom! Osnovni problem datovanja sadrži se u nama dve nepoznanice: kada je zaista Radoslav napustio presto i kada je zaista Sava ustupio arhiepiskopski presto Arseniju. Radoslav, pouzdano, nije više kralj u februaru 1234. (povelja Dubrovčanima, a moguće je da ga je iz Srbije oterao Vladislav još u jesen 1233. Sava je napustio arhiepiskopski presto ili pre nego što je Vladislav oterao Radoslava, ili posle. Verovatnije je da je to bilo posle 1234. U to bi se uklapalo kazivanje Domentijana, a opet, ne bi arhiepiskopa Danila II. Živopis je, po svemu sudeći, urađen (pošto se s jeseni ne slika) 1234. ili 1235. i do toga zaključka, samo drugim putem stigli su i ostali istraživači. Oni su, za razliku od I.Đorđevića, ne videvši krunu na glavi vladara, rekli da to mora biti bivši kralj. Problem je u tome što istraživači nisu zapazili da se kod Srba jednom osvojena kruna ne gubi. I dalje postoji pravo na nju, iako neko nije zvaničan vladar. O tome govore rečito 2 primera: kralj Dragutin – u njegovoj kapeli u Đ.Stupovima i zajednički portret Milutina i Dragutina u Arilju; i, drugi slučaj, kraljevska predstava S.Dečanskog u Dečanima. Zidne slike, naročito spoljne priprate, mogle bi biti nešto šire datovane, ako se u razmatranje uzme i nekoliko činjenica iz tehnologije građenja i oslikavanja. Ako su freske nastale 1234/35., mora se uzeti u obzir vreme građenja monumentalnog zdanja, kao god i vreme slaganja veoma komplikovanog zdanja. Uzimajući u obzir druge primere nema nikakve sumnje da je priprata počela da se zida odmah posle 1230. Ovo navodi na zaključak da je spoljnu pripratu Bogorodičine crkve u Studenici podigao kralj Radoslav, a da je njeno živopisanje završeno u trenutku kada ovaj zbačeni kralj nije više u Srbiji. To nije, naravno, značilo da oni koji su ostali, studenički iguman – Spiridon i arhiepiskopi Sava i Arsenije, nisu završili delo.

CIKLUS SV.SIMEONA NEMANJE

Najznačajniji deo programa ovog omanjeg paraklisa, jeste ciklus posvećen prvom srpskom svetitelju, osnivaču dinastije i Nemanjićke države, prvom monahu sa značenjem svetiteljstva. Ciklus sv.Simeona Nemanje u Studenici veoma je važan za razumevanje :

1. pređenog puta Srpske države od kraja XII veka do sredine 4. decenije XIII veka,2. to je prvi srpski svetiteljski ciklus i kao takav zaslužuje posebnu pažnju.

Ovaj ciklus, i njegovu pojavu moguće je razumeti u kontekstu vremena i događaja nastanka, ali nemoguće mu je razumeti suštinu bez uvida u sva događanja u ideološkoj ravni s kraja XII veka. Jedan od najnavođenijih izvora za shvatanje ideološkog ustrojstva početka Nemanjićke države jeste Hilandarska povelja sa potpisom Simeona Nemanje, koju je 1198.godine sastavio njegov sin Sava. Na samom početku povelje, Sava i Simeon pokazuju sopstveno i vladajuće opšte shvatanje o univerzalnoj hijerarhiji država i naroda, onoj hijerarhiji koja se često naziva i vizantijskom. Zna se tačno da po Božijem pravu – Romeji su carevi, Ugari kraljevi, a ostali – pod njima, ali razdeljeni «po običaju i po zakonu» («po običaju» ima jednako pravnu snagu kao i definitivno napisana akta u srednjem veku; iz običajnih prava i pišu se pravna akta). Od 1198.godine do 1234/35. u Srpskoj državi, u ideološkom smislu, dogodilo se veoma mnogo:13.02.1199. u Hilandaru umire monah Simeon Nemanja. Odmah nakon njegove smrti, njegov sin Sava počinje da piše, kako očevo

2

žitije, tako i službu posvećenu ocu (izraz «kanonizacija» ne odgovara onome što je vizantijska i srpska crkva imala u vidu – treba ga izbegavati; postoji samo postepeno uvrštenje ličnosti u red svetitelja. Sledeće godine, posle smrti, piše se malo žitije ili pesma, a onda se postepeno, godinama, dobijaju veća žitija i veće službe – kada ličnost dobija pravo žitije i pravu službu, tek tada je uvrštena u red svetitelja. Blagohanije = Mirotočenje je jedan od najvećih, najvažnijih elemenata svetitelja. Sv.Simeon Nemanja je Mirotočac, kao i njegov uzor – sv.Simeon Stolpnik). Kratko žitije sv.Simeona Nemanje, na početku Hilandarskog tipika; a duže se nalazi u Studeničkom tipiku. Smatra se da je prvih 7 glava napisano u Hilandaru – tako je mirotočenje otpočelo još tamo, a nastavljeno je u Studenici. - 1206. godine, po svemu sudeći, Sava je doneo očeve mošti i, zajedno sa braćom, položio ih u Studenicu. Izmirenje sukobljene braće samo je potvrđeno dolaskom sv.Save i donošenjem moštiju. Tu se privodi kraju pisanje žitija i službe, - 1208/09.godine oslikan je Nemanjin mauzolej i, definitivno, utvrđen kult srpskog svetitelja. Otprilike u isto vreme započinju i radovi na crkvi Hrista Spasa u Žiči. - 1217. godine, papa Honorije III šalje, preko svog brata, Stefanu, Velikom županu, kraljevsku krunu. - 1219.god., Sava uspeva da u Nikeji izbori ne zavisnu crkvenu organizaciju, podložnu carigradskom patrijarhu,

- - 1220. godine završava se Žiča, sada kao sedište Srpskih arhiepiskopa. Ktitori ove crkve bili su S.Prvovenčani i njegov sin Radoslav,

- - 1221. održan je Sabor na kome su postavljeni Srpski episkopi; krunisan «ponovo» Stefan Prvovenčani; ustanovljena je Srpska crkva i zakonskim aktima.

Namah posle toga, drugi Stefanov sin – Vladislav, princ, verovatno oblasni gospodar, zajedno sa stricem Savom, podiže i oslikava svoju zadužbinu – crkvu Vaznesenja u Mileševi. - 1228. umire S.Prvovenčani, nasleđuje ga sin Radoslav 1229/30. Sava boravi u Palestini; po povratku, zajedno sa Radoslavom, podiže veliku, prostranu Radoslavljevu pripratu.

Svi ovi događaji od kraja XII veka važni su zato što svaki od njih ima neko svoje posebno iskustvo bez koga se nije moglo ići napred. Takođe, postepenost u nadgradnji prvog shvatanja ideološkog ustrojstva, pokazuje svu moguću temeljnost da bi se postigao željeni cilj – nova, savremena, dobro uređena država. Kao god što je to bilo u prethodna vremena u Vizantiji ili u Rusiji, tako uređena država mora imati i svog sopstvenog patrona – svetitelja. Pored pisane reči, ističu veliki crkveni oci, jednako je važna i slika, i zato je drugde, pa i ovde, ciklus posvećen prvom srpskom svetitelju. Ciklus je, nema sumnje, «uredio» sam Sava. Izbor scena je njegov, sa važnom ogradom – bilo da je ciklus izveden u Savinom prisustvu ili bez njega. Takođe, nema sumnje da su osnovi ovog ciklusa služba i žitije sv.Simeona Nemanje , kao što je to bilo svugde.

Ciklus ima 4 scene: Odlazak (ispraćaj) sv.Simeona na Svetu Goru, Dolazak na Svetu Goru, Smrt sv.Simeona (uništeno) i Doček moštiju sv.Simeona Nemanje u Studenici.Od prve scene sačuvalo se relativno malo, ali dovoljno da bi se konstatovao sadržaj: ispred jedne zgrade sa dvoslivnim krovom i otvorenih vrata stoje dve ličnosti – prva / starija, kratke brade, brkova i sa istaknutim zaliscima; druga (iza prve) / bujne kose, duže brade, gustih brkova, mlađa od prve (pošto je smeđ, a prvi je prosed). Odeća prvog sastoji se iz dva haljetka: gornja haljina bez rukava, crvena i sa prosekom na sredini spreda. Da je reč o ličnosti visokog roda ukazuju na beloj, donjoj haljini, posebni zlatni našivci na mišicama i laktovima i narukvice. Druga ličnost ima belu gornju haljinu. Ispred njih je jedna monaška figura (fragment – donji deo).Ovim ciklusom najviše se bavio prof. V.Đurić koji je i ovu scenu identifikovao kao scenu «Odlaska», s razlogom. Na to su ga navele dve stvari: odeća predstavljenih ličnosti, njihov izgled i fragment natpisa koji bi se otprilike mogao identifikovati:»Sveti Simeon Nemanja, koji je primio anđeoski obraz» (koji se zamonašio). I poslednja scena potvrđuje ovakvu identifikaciju. Drugu scenu predstavlja fragment figure u monaškoj odeći, koja je postavljena na nekog konja, a u pozadini je pejzaž, tkđ. sa razlogom:

3

ovde se vidi Dolazak sv.Simeona na Svetu Goru ; ali, pošto nije očuvan desni deo scene, ne znamo da li je to tačno i slika Nemanjinog dolaska u Vatoped. Na S zidu je ogromna kompozicija – Doček Nemanjinih moštiju u Studenici. U levom delu ostao nam je odar sa moštima, telom, iza odra su monasi – pratnja, a odar nose dva sina – Stefan i Vukan, pokazujući rukom napred ka ikoni Bogorodice Molebnice, koja zbog posebnog poštovanja ima i poden – zavesu. Bogorodica ima u ruci svitak sa nečitkim tekstom, ali zna se da je tu napisan tekst molitve:»Primi Gospode molenije matere svoje…» - koja je bila vrlo rasprostranjena na tim svicima. Vukan je na slici sasvim sed, duže kose, brade i brkova. Stefan je opet, smeđe kose, brade i brkova, ali sa mnogo raskošnijom odećom i na boljem mestu na slici nego na početku ciklusa – dok je Vukan uglavnom naslikan kao na početku. Jednostavno, Stefan je ovde prikazan kao vladar, sa crvenom tinikom, na kome su zlatni listovi, preko koje je purpurni plašt, optočen biserima, a koji se spaja kopčom od bisera. Plašt je ukrašen floralnim ornamentom, koji je stavljen u dijagonalno išpartana polja. Slikarski, deluje teško. Nema sumnje, to su Vukan i Stefan!Iza ikone Bogorodice Moliteljke, nalazi se veća grupa đakona, jedan episkop, jedan crkveni velikodostojnik i više monaha. U pozadini – predstava manastira Studenice, sa utvrđenjem, kulom na Z strani i karakterističnom crvenom kupolom. Literarna osnova – služba i žitije sv.Save. likovna podloga je preuzeta, kao i inače u pravoslavnom svetu, iz drugih sličnih ciklusa i pojedinačnih kompozicija. Prva scena, ne toliko sadržajem, koliko likovno, odgovara scenama različitih dočeka, kao što je to i sam doček sv.Simeona. dolazak na Svetu Goru, upoređen u pisanoj reči, a i ovde jeste predstava praznika Cveti – dolaska Hristovog u Jerusalim. Sam doček moštiju slikan je po drugim prenosima moštiju do tog doba. Verujemo, na zidu J paraklisa Žiče nalazila se predstava dočeka moštiju sv.Stefana Prvomučenika u Carigradu. Kada slika, odnosno bira, Sava predstavu patrona paraklisa, on ga vidi irazume kao novog Joasafa. Kada slika, tj. bira scenu Doček moštiju, onda ga vidi kao patrona porodice i države. Nimalo slučajno, i sa dobrom podlogom u izgrađivanju one osnove koja treba da posluži i ostalima za uzor. Više je crkava, Nemanjićkih mauzoleja koje se oslanjaju na Bogorodičinu crkvu u Studenici. Njihovi ktitori izričito su tražili da im zadužbine liče na njihovog slavnog pretka.

Ovim ciklusom, Bogorodičina crkva postala je zaokružena celina i model. J paraklisi crkve sv.Trojice u Sopoćanima i crkve Blagoveštenja u Gradcu, sa ciklusom sv.Simeona Nemanje, svedoče o pravom, temeljnom kontinuitetu ideologije i umetnosti kod Srba u srednjem veku.

4