1. Душан Радовић – поезија за децуЗа Радовића (1922-1984) кажу да је 'идеолог'савремене

поезије за децу иако је написао много мање песама него икоји од истакнутих песника. Радећи за телевизију и радио, створио јеједан јачи и необичнији контакт са публиком него остали песници. На тај начин, наметнуо је нову врсту дечије поезије и нови стих и игру речима. радовић није написао много књига, међутим, емисије су му донеле многобројне похвале и оне на неки начин представљају неку нову врсту књиге.Чудна је и необична поетика Д. Радовића, зна 'смешне речи', зна их комбиновати, зна из њих градити зачуђујућу лепоту. Крши законе старог стиха и старе правилне риме, позната му је вредност игре са нонсенским речиме (бесмислене речи), што се види у његовој песми 'Тарам', а осећа и магију чаробног понављања као у песми 'Плави зец'.

Дете сматра равноправним становником земље и ставља га у сасвим обичан свет, управо онај који га окружује јер из њега неможе изаћи. Он прави заокрет у погледу схватања детета и начина обраћања њему.

Д. Радовић поседује снажну сугестију, умење да провоцира, занесе и оплемени. Он то остварује једном врстом жонглерске и кловновске вештине.

Поигравајући се речима, смисловима и мислима, радовић се са децом игра омогућујући им естетску забаву у којој се осећа радост од игре и сазнања да је она најбитнији животни императив и потреба детињства. Попут ччаробњака, у тој игри он прави бравурозне обрте и приређује изненађења којима највише побуђује дечију пажњу и радозналост. Он настоји да пренесе дете у поље своје имагинације, да га задржи за тренутак, да му дочара лепо, страшно и чудно, као у 'Плавом зецу','Лаву' и другим песмама.

Има своју поетику најпрецизније испољену у песми 'Деца воле'. Та поетика је карактеристична јер открива игри најбитније компоненте дечијих интересовања за: лепе, чудне и слатке ствари. подручије тих нтересовања има у основи игру која тај троугао обједињује.

Радовић често опева мрак и у њему потенцира нешто што се неочекивано, чудно, на невероватан начин дешава. Благо се подсмева бапским причама и предрасудама,

демистифкује лажи – постојање вештица и баба-рога, којима су плашена деца и терана на послушност.

Он је у 'Лаву'зачас створио и порушио илузију егзистенције необичне и страшне животиње, јер тог лава са три ноге, и три ока и три уха, лава који прождире трамваје, чини безопасним у поенти на крају, у којј констатује да га је малишан избрисао са листа своје свеске. Он деци сугерише чудну представу зверке измишљене и могуће, али на изненађењима засноване игре, и у њиховој визији ствара представу о нечем немогућем. Категорија 'страшно' овде није употребљена са намером да се укаже на опасност која прети од таквог лава, већ као нодус свесне игре са жељом да насмеје необичан и што се његова 'судбина' тако окончава.

Радовићев чудни, свезнајући ѕец 'једини на свету' је симпатична животиња која уме све. И Плави зец је попут његовог лава, производ фантазије, ловчеве хвале и уобразиље. И он је непостојана својина, јер из торбака, пуштен на слободу, утекне.Ова песма је инспирисана духовним ловачким причама и измишљотинама о наводном враћању из лова пуне торбе и онда када се ништа није уловило.

Радовић сматра и илузију у којој деца, бар за тренутак, верују у постојање онога о чему им пева, да би на крају, ипак, схватила да је све то срачунато да залуди, изненади, намсеје, или занесе. Он полази од варке, не да децу обмане, већ да се нашали, да у њима развија разборитост,машту и смисао за уочавање лепоте необичног.

Dušan Radović (1922 – 1984)

Sredinom 60-ih godina započinje nova faza srpske beletristike za decu. Drukčiji tretman deteta, nov stil pevanja, nota svežine, obezbeđuje literaturi ovog vida respekt kod najšire publike. Buran razvoj i preusmerenje toka, usledilo je plejadom najboljih stvralaca sa Dušanom Radovićem kao predvodnikom. On postavlja visoku meru pesničke reči. Njegovom zbirkom pesama Poštovana deco, započinje razračun sa konvencionalnom poezijom i

definitivan razlaz s njom. Dečja literatura hvata stabilan korak sa savremenom književnošću u celini, a pisac je uzdignut na rang umetnika.

Posle zbirke koja postavlja ugaoni kamen, iz pesnikovog pera su izašla ostvarenja koja ne bi valjalo strogo razlučivati na dela za odrasle i dela za decu. Radović objavljuje zbirke pesama: Smešne reči, Vukova azbuka, Nije-jeste, i Sedi da razgovaramo. Štampao je knjigu pesama i priča Pričam ti priču, pisao je igre za radiofonsko izvođenje Kapetan Džon Piplfoks i Kako su postale ružne reči; potom TV seriju Na slovo, na slovo i slikovnice: Gde je zemlja dembelija, Priča o jednoj neposlušnoj nozi i Zoološki vrt Beograd. Autor je Antologije srpske poezije za decu. Pisao je i za odrasle.

Novo poimanje i respekt prema detetu i detinjstvu, ztumačenje stvari dečjom logikom; prebacivanje realnog sveta u neobičan svet, igra i pomešan smeh; neočekivanosti i čuda; poštenje, raskoš, dobrota i mladost – strukturni su elementi njegove poetike.

Već sa Vučom, predmet opisivanja nisu više idilični motivi iz sveta flore i faune, nego igrivi i drugi sadržaji koji dotle ''nisu smeli'' da uđu u književnost. Pesnik iznalazi ''čisto'' detinje teme i doživljavanja, traga za dečjom stvarnošću i opservira vedre i bajkovite motive koji osvežavaju atmosferu. Igre, predmeti pokućstva, dvorci, životinje, insekti; poslastičari, zlatari, moreplovci, vladari, mudraci, carevi, primarni su autorov poetski inventar. Birao je neozbiljne teme, jer su, veli, takvi pravi čitaoci.

Detinjstvo je nepresušan izvor Radovićevog umetničkog podsticaja. Ume da uspostavi neposredan odnos sa mladima i postigne visok stepen identifikacije. Uklanjanjem govornog rastojanja između sebe i čitalaca, dijalogom, direktnim obraćanjem (''zamislite deco''), Radović ostvaruje iluziju prisnosti i topline.

Raznovrsno Radovićevo delo je ispunjeno vedrinom, neočekivanim počecima i ishodima. Za autora nedidaktičnih pesama Taram, Kako treba, Molba, Bumbari nepoznatim rečima, u njihovom zvučanju i ''iščašenom'' značenju; u sudaru sna i jave, istine i laži, forme i sadržine. Igrajući se jezikom, pesnik razvija saznajno-intelektualne snage dece i njihovo konvergentno i divergentno mišljenje, podstiče ga na građenje sopstvene predstave o svetu koji ga okružuje.

Nonsensnu igru rečima, kao poseban vid humorističke poezije, nepostojeće izrazr, zamršene reči i kovanice – mali čitalac doživljava kao zabavu. Igru, u smislu zanimanja koje ima kao cilj zabavu, nije moguće odvojiti od životne radosti. Radovićeva poetska reč je draž, služi goloj zabavi i luksuzu. Vešta stilizacija i lakoća umetničke artikulacije, kreativnost, alogika i apsurd, polifonija glasova, izostavljanje rime tamo gde bi u pesmi prirodno bila – širi spektar emocija i prijatna osećanja.

Sve je sračunato na proizvođenje smešnih situacija i čitaočevog raspoloženja. Smeh je nenametljiv i maštovit, topao i nepatvoren. Graniči se s

ironijom i parodijom kao suptilnim vidom književne igre. Autor je nesklon humoru koji ismeva ili ošine svojom opakom poentom.

Ako svaki pesnik ima jednu pesmu po kojoj je prepoznatljiv, onda je to za Radovića pesma Lav. Bajkovita priča o zverinjem caru, remek-delo je sklada i umetnosti. Od svog bajkovitog početka ''Bio jednom ...'', preko refrena u formi retoričkog pitanja ''Kakav lav'' koji stvara iluziju straha, do poslednjeg stiha u šeretskom maniru narodnog pripovedača: ''Tako bilo, više pjesme nema'', ''Čiča Miča, gotova je priča'' – pesnik dovodi do vrhunca igru mašte, privid i igrariju. Groteskna i parodična slika lava sa jednom nogom manje, trookog, proždrljivog – plod je čuda i smeha, sinteza igre i stvarnosti i imaginacije, dečje uobrazilje i uzbuđenja. Kad mali Brana izbriše gumom iz svoje crtanke lava na tri noge, sa tri uva i sa tri oka, razbijena je fama o silnom caru. Sve se raspršilo. Ostala je samo igra i zvuk; i stvarnost pesme. Strašni lav nije zastrašujući, već igračka u braninim rukama, pesma o detetovoj zamisli lava. Pesma vešte kompozicije, neočekivanog kraja, ustreptale mašte, vodi i zavodi čitaoce u svet između jave i sna. Lav je autorovo podrugivanje bezazlenom dečjem svetu.

Bajkoviti stihovi o zecu ''jedinom na svetu'' (Plavi zec) koji se ne može uhvatiti, inkarnacija je dečje gladi i želje za nepoznatim i čudesnim doživljajima sveta bajke i čarolija. Moćnom sugestijom, gradacijski, anaforičnim stihovima, uz opasnost osećanja monotonije, poređani elementi pojačavaju dečju pažnju i pridobijaju njegovo poverenje u istinitost onoga što se priča. Radovićev zec nije plašljiv kao u basni: on je lukav, drukčiji, moderan, ni nalik kakve pamti dečja književnost. Čitalac o njemu ima izuzetno ekspresivnu predstavu. Kao i ''strašan lav'', čist je proizvod dečje i pesnikove mašte.

Pesme D. Radovića nose misaoni naboj. Tužna pesma baladične strukture, o sudbini mačaka koje su žalosno skončale posle smrti stare gospođe, koja je izgarala nad njima, ima podtekst u gotovanskom životu na jastucima od svile i kadife, i u odnosu roditelja prema svome porodu. Pesma o mačkama negovanim aristokratski je pobuna protiv lagodnog shvatanja života. Stihovi o dečaku, u pesmi Da li mi verujete, kome su, usled svakodnevnog umivanja, uši porasle i koža istanjila, najzad se od vode i umivanja razboleo, isto tako su neslućene edukativne vrednosti – ne putem vaspitne sugestije i umovanja, već igrom duha i šalom. Izokrenutom stvarnošću naopačke, gradacijskim poređenjem, sa refrenom kao omiljenom autorovom figurom, kojom odvraća od bukvalnog shvatanja ispevanog a daje stihu intonaciju i emotivni naboj, pesnik lako ismeva recepijenta. Pesma o besmislenosti umivanja je sama igra na račun nemarnosti prema higijeni.

Stihovi koji slave život, u kojima kipti od miline (Zdravica), plod su razigrane tvoračke mašte i siline nadahnuća, jezički dragulj za izgovaranje, a ne za čitanje.

Vukova azbuka je poema o lepoti rodnoga jezika na kome smo proplakali i propevali. Azbuka, evidentno, nije bez očigledne pedagoške i poetske vrednosti. TV-serija Na slovo, na slovo je maštovita projekcija u kojoj svako od 30 slova

azbuke, svojim glasovnim sklopom i izgledom, donosi neočekivano izokrenutu sliku, neobične kontraste i predstave.

Autorovi dramski tekstovi stoje u istoj poetskoj ravni sa ostalim žanrovima. Kapetan Džon Piplfoks, bajka o humornim, apsurdnim i veselim zgodama i nezgodama staroga mornara na pučini mora sa sedmoglavim morskim čudovištem – parodija na gusarske komade i bajke; i Mačak i miš, tragikomična farsa u kojoj miš duva kolutove dima mačku u oči, prezire i omalovažava svog prirodnog neprijatelja, i drugi naslovi – početkom, zapletom i raspletom radnje, nose obeležja najboljih scenskih igara.

Maksimalno redukovanje vaspitnih elemenata, suptilna, parodična didaktika (Da li mi verujete), personifikacija (Pouka), i drugi vidovi stilskog izraza, daju poeziji prenesen smisao koji ponekad otežava njeno razumevanje. Antizmajevskom pedagogijom, drukčijim viđenjem edukativnog i estetskog, autor razara didaktičnost – dopuštajući jedino mogućnost poučavanja pesmom u smislu nenamernog pomaganja, kojim se zahvata površinski proces učenja. Uči vedrini, smehu, slobodi i lepoti izražavanja, razboritosti i moći zapažanja. Radović je rasteretio književnost od pouke. Pouka je svedena na igru kao najvišu poeziju i filozofiju detinjstva. Igra je atraktivno edukativni potencijal.

Bilo bi nedostojno pesnika i čoveka kao što je D. Radović, zatvoriti oči pred njegovim manama. Moglo bi se u pesnikovom opusu naći nešto što zasmeta i umanjuje, kao: intelektualnost, manirizam, sklonost naraciji, sentimentalnost, melodramatičnost, preterivanje, igrarija, neuspešnost u eksperimentisanju. Kao vešt majstor, zadovoljavao je potrebe najšireg književnog tržišta. Pisao je konkretnim povodom, ponekad po narudžbini za hitne potrebe. Obraćao se dečjoj svesti a ne detetu, razumu a ne emocijama.

Radovićevi uzori su prepoznatljivi. Zmajeva Pevanija bila mu je kao Sveto pismo, a zbirke engleskih i ruskih nonsensnih pesnika držao je za svete knjige. Ugledanje na Zmaja, nije značilo vraćanje autoru, već ispravljanje njegovog puta i krupan iskorak iznad proseka koji vlada u dečjoj literaturi. On je nov umetnik u smislu izraza samoga sebe, nezavisan od svojih prethodnika i savremenika. Nosilac glavne struje moderne umetnosti, Radović povodi za sobom talas pesnika koji čine sam vrh modernog pesništva: Lukić, Ršumović, Danojlić, Vitezović, Odalović i niz drugih.

Neobiman poetski opseg, drukčije sadržine i ritma, akcenta i račnika, značio je suprotstavljanje snažnoj Zmajevoj tradiciji. Pesme koje spadaju u uži izbor umetničkih dela, koje se pamte i pevaju: najlepša ispevana pesma o mački koja nije znala da li je ulovljenog miša progutala ili nije – Kad je bio mrak; pesma o padu zaspale zvezde u letnjoj noći, od koje zlatari prave deci sjajnu zlatnu dugmad – Zvezde; pesma Pouka, aluzija na radoznalo dete; divni stihovi u pesmama Deca vole, Smešne reči, Jesenja pesma, Bumbar i druge o životnoj radosti, rađanju i lepoti; priče koje pogađaju u srce stvari: Priča za Gordanu, Zašto deca čačkaju nos, Brkovi, Krokodokodil, Beli miševi, Priča o malom prstu – poetske su građevine jasnog plana, sa osloncem i osovinom. Priča o

nezahvalnom mišu – u kojoj je gladan i mršav miš našao na tavanu komad sira, načinio u njemu sebi stanište i gde se, pošto je sir ponestao, našla mačka, a on pobegao u cipelu – arhitektura je koja ne ostavlja mogućnost da se pomeri ili doda neki poetski detalj; obrazac tvorevine koja nudi čitanje na više nivoa složenosti.

Jednostavnost i kratkoća, kao znak mere i finog ukusa, ekonomičnost, zbirno i lakonsko izražavanje, kompoziciona zbijenost, ne retko unikatna kombinacija reči, i autorov osećaj da između više njih nađe onu koja ima veću afikasnost i emocionalnu izrazitost – daje stilu blesak sjaja čehovljevskog bisera. gradi stih maštovitošću slike, bogatom lirskom slojevitošću i dražima igre. pesnikov stil, prizemljen ili uzvišen, sa osećanjem za meru, sklad i finu kultivisanost, revolucioniše jezik kao osnovni poetski medij. Zbirkom Poštovana deco dosegnuta je vrhunska težnja i izazvan pravi književni zemljotres.

Prihvaćeno, prevođeno, ovenčano počasnom diplomom Međunarodne organizacije za dečju književnost ''Hans Kristijan Andersen'', Radovićevo delo ulazi u riznicu evropske i svetske književnosti.

.DUŠAN RADOVIĆ – PLAVI ZEC

- sve je rečeno u dve rečenice – magično ponavljanje- pesnik se narugao lovcima koji idu u lov, a ništa ne ulove- lovac je uhvatio ''plavog zeca'', čudnog zeca, jedinog na svetu,

ali mu je ovaj pobegao- zec je tražio da se uredi da bude lep pred decom- čudni, sveznajući zec je simpatična životinja koja zna šiti, piti,

francuski govoriti, ali je proizvod fantazije, lovčeve hvale i uobrazilje

- pobegao kad ga je lovac pustio da se očešlja i uredi da deca vide kako je divan

- tema je inspirisana duhovitim lovačkim pričama i izmišljotinama o vraćanju iz lova sa punom torbom i onda kad se ništa nije ulovilo

- stvara iluziju o mogućem (postojanje zeca) da bi na kraju shvatili da je sve sračunato da decu začudi, iznenadi, nasmeje, razdraga i zanese

- polazi od varke, ne da obmane već da se našali, da razvije razboritost, maštu i smisao za uočavanje lepote neobičnog

PETROVIĆ: Bajkoviti stihovi o zecu ''jedinom na svetu'' koji se ne može uhvatiti, inkarnacija je dečje gladi i želje za nepoznatim i čudesnim doživljajima sveta bajke i čarolija. Moćnom sugestijom, gradacijski, anaforičnim stihovima, uz opasnost osećanja monotonije, poređani elementi pojačavaju dečju pažnju i pridobijaju njegovo poverenje u

istinitost onoga što se priča. Radovićev zec nije plašljiv kao u basni: on je lukav, drukčiji, moderan, ni nalik kakve pamti dečja književnost. čitalac o njemu ima izuzetno ekspresivnu predstavu. Kao i Strašan lav, čist je produkt dečje i pesnikove mašte.

NOVO VUKOVIĆ: Plavi zec je paradigma pesnikovog traganja za nepoznatim i neuhvatljivim. Sve počinje od reči, neobične, nesvakidašnje reči kojom može da se izrazi čovekova potreba za igrom. Pesma je ispevana modernim stihom, ali se u njoj oseća uticaj tradicije narodnih ređalica i razbrajalica.

Душан Радовић (1922 – 1984)Душан Радовић (1922 – 1984)

Средином 60-их година започиње нова фаза српске белетристике за децу. Друкчији третман детета, нов стил певања, нота свежине, обезбеђује литератури овог вида респект код најшире публике. Буран развој и преусмерење тока, уследило је плејадом најбољих ствралаца са Душаном Радовићем као предводни-ком. Он поставља високу меру песничке речи. Његовом збирком песама Поштована децо, започиње разрачун са конвенционалном поезијом и дефинитиван разлаз с њом. Дечја литература хвата стабилан корак са савременом књижевношћу у целини, а писац је уздигнут на ранг уметника. После збирке која поставља угаони камен, из песниковог пера су изашла остварења која не би ваљало строго разлучивати на дела за одрасле и дела за децу. Радовић објављује збирке песама: Смешне речи, Вукова азбука, Није-јесте, и Седи да разговарамо. Штампао је књигу песама и прича Причам ти причу, писао је игре за радиофонско извођење Капетан Џон Пиплфокс и Како су постале ружне речи; потом ТВ серију На слово, на слово и сликовнице: Где је земља дембелија, Прича о једној непослушној нози и Зоолошки врт Београд. Аутор је Антологије српске поезије за децу. Писао је и за одрасле. Ново поимање и респект према детету и детињству, зтумачење ствари дечјом логиком; пребацивање реалног света у необичан свет, игра и помешан смех; неочекиваности и чуда; поштење, раскош, доброта и младост – структурни су елементи његове поетике. Већ са Вучом, предмет описивања нису више идилични мотиви из света флоре и фауне, него игриви и други садржаји који дотле ''нису смели'' да уђу у књижевност. Песник изналази ''чисто'' детиње теме и доживљавања, трага за дечјом стварношћу и опсервира ведре и бајковите мотиве који освежавају атмосферу. Игре, предмети покућства, дворци, животиње, инсекти; посластичари, златари, морепловци, владари, мудраци, цареви, примарни су ауторов поетски инвентар. Бирао је неозбиљне теме, јер су, вели, такви прави читаоци. Детињство је непресушан извор Радовићевог уметничког подстицаја. Уме да успостави непосредан однос са младима и постигне висок степен идентификације. Уклањањем говорног растојања између себе и читалаца, дијалогом, директним обраћањем (''замислите децо''), Радовић остварује илузију присности и топлине. Разноврсно Радовићево дело је испуњено ведрином, неочекиваним почецима и исходима. За аутора недидактичних песама Тарам, Како треба, Молба, Бумбар, Да ли ми верујете, игра и машта су начин изражавања и упоришна стваралачка тачка. Без жара игре, песма постаје непријатан терет. Песма је

експеримент, играчка духа – сама игра. Игра је у језику као магичном простору знака и звука, у чудним и непознатим речима, у њиховом звучању и ''ишчашеном'' значењу; у судару сна и јаве, истине и лажи, форме и садржине. Играјући се језиком, песник развија сазнајно-интелектуалне снаге деце и њихово конвергентно и дивергентно мишљење, подстиче га на грађење сопствене представе о свету који га окружује. Нонсенсну игру речима, као посебан вид хумористичке поезије, непостојеће изразр, замршене речи и кованице – мали читалац доживљава као забаву. Игру, у смислу занимања које има као циљ забаву, није могуће одвојити од животне радости. Радовићева поетска реч је драж, служи голој забави и луксузу. Вешта стилизација и лакоћа уметничке артикулације, креативност, алогика и апсурд, полифонија гласова, изостављање риме тамо где би у песми природно била – шири спектар емоција и пријатна осећања. Све је срачунато на произвођење смешних ситуација и читаочевог расположења. Смех је ненаметљив и маштовит, топао и непатворен. Граничи се с иронијом и пародијом као суптилним видом књижевне игре. Аутор је несклон хумору који исмева или ошине својом опаком поентом. Ако сваки песник има једну песму по којој је препознатљив, онда је то за Радовића песма Лав. Бајковита прича о зверињем цару, ремек-дело је склада и уметности. Од свог бајковитог почетка ''Био једном ...'', преко рефрена у форми реторичког питања ''Какав лав'' који ствара илузију страха, до последњег стиха у шеретском маниру народног приповедача: ''Тако било, више пјесме нема'', ''Чича Мича, готова је прича'' – песник доводи до врхунца игру маште, привид и играрију. Гротескна и пародична слика лава са једном ногом мање, трооког, прождрљивог – плод је чуда и смеха, синтеза игре и стварности и имагинације, дечје уобразиље и узбуђења. Кад мали Брана избрише гумом из своје цртанке лава на три ноге, са три ува и са три ока, разбијена је фама о силном цару. Све се распршило. Остала је само игра и звук; и стварност песме. Страшни лав није застрашујући, већ играчка у браниним рукама, песма о дететовој замисли лава. Песма веште композиције, неочекиваног краја, устрептале маште, води и заводи читаоце у свет између јаве и сна. Лав је ауторово подругивање безазленом дечјем свету. Бајковити стихови о зецу ''једином на свету'' (Плави зец) који се не може ухватити, инкарнација је дечје глади и жеље за непознатим и чудесним доживљајима света бајке и чаролија. Моћном сугестијом, градацијски, анафоричним стиховима, уз опасност осећања монотоније, поређани елементи појачавају дечју пажњу и придобијају његово поверење у истинитост онога што се прича. Радовићев зец није плашљив као у басни: он је лукав, друкчији, модеран, ни налик какве памти дечја књижевност. Читалац о њему има изузетно експресивну представу. Као и ''страшан лав'', чист је производ дечје и песникове маште. Песме Д. Радовића носе мисаони набој. Тужна песма баладичне структуре, о судбини мачака које су жалосно скончале после смрти старе госпође, која је изгарала над њима, има подтекст у готованском животу на јастуцима од свиле и кадифе, и у односу родитеља према своме породу. Песма о мачкама негованим аристократски је побуна против лагодног схватања живота. Стихови о дечаку, у песми Да ли ми верујете, коме су, услед свакодневног умивања, уши порасле и кожа истањила, најзад се од воде и умивања разболео, исто тако су неслућене едукативне вредности – не путем васпитне сугестије и умовања, већ игром духа и шалом. Изокренутом стварношћу наопачке, градацијским поређењем, са рефреном као омиљеном ауторовом фигуром, којом одвраћа од буквалног схватања испеваног а даје стиху интонацију и емотивни набој, песник лако исмева рецепијента. Песма о бесмислености умивања је сама игра на рачун немарности према хигијени. Стихови који славе живот, у којима кипти од милине (Здравица), плод су разигране творачке маште и силине надахнућа, језички драгуљ за изговарање, а не за читање. Вукова азбука је поема о лепоти роднога језика на коме смо проплакали и пропевали. Азбука,

евидентно, није без очигледне педагошке и поетске вредности. ТВ-серија На слово, на слово је маштовита пројекција у којој свако од 30 слова азбуке, својим гласовним склопом и изгледом, доноси неочекивано изокренуту слику, необичне контрасте и представе. Ауторови драмски текстови стоје у истој поетској равни са осталим жанровима. Капетан Џон Пиплфокс, бајка о хуморним, апсурдним и веселим згодама и незгодама старога морнара на пучини мора са седмоглавим морским чудовиштем – пародија на гусарске комаде и бајке; и Мачак и миш, трагикомична фарса у којој миш дува колутове дима мачку у очи, презире и омаловажава свог природног непријатеља, и други наслови – почетком, заплетом и расплетом радње, носе обележја најбољих сценских игара. Максимално редуковање васпитних елемената, суптилна, пародична дидактика (Да ли ми верујете), персонификација (Поука), и други видови стилског израза, дају поезији пренесен смисао који понекад отежава њено разумевање. Антизмајевском педагогијом, друкчијим виђењем едукативног и естетског, аутор разара дидактичност – допуштајући једино могућност поучавања песмом у смислу ненамерног помагања, којим се захвата површински процес учења. Учи ведрини, смеху, слободи и лепоти изражавања, разборитости и моћи запажања. Радовић је растеретио књижевност од поуке. Поука је сведена на игру као највишу поезију и филозофију детињства. Игра је атрактивно едукативни потенцијал. Било би недостојно песника и човека као што је Д. Радовић, затворити очи пред његовим манама. Могло би се у песниковом опусу наћи нешто што засмета и умањује, као: интелектуалност, маниризам, склоност нарацији, сентименталност, мелодраматичност, претеривање, играрија, неуспешност у експериментисању. Као вешт мајстор, задовољавао је потребе најширег књижевног тржишта. Писао је конкретним поводом, понекад по наруџбини за хитне потребе. Обраћао се дечјој свести а не детету, разуму а не емоцијама. Угледање на Змаја, није значило враћање аутору, већ исправљање његовог пута и крупан искорак изнад просека који влада у дечјој литератури. Он је нов уметник у смислу израза самога себе, независан од својих претходника и савременика. Носилац главне струје модерне уметности, Радовић поводи за собом талас песника који чине сам врх модерног песништва: Лукић, Ршумовић, Данојлић, Витезовић, Одаловић и низ других. Необиман поетски опсег, друкчије садржине и ритма, акцента и рачника, значио је супротстављање снажној Змајевој традицији. Песме које спадају у ужи избор уметничких дела, које се памте и певају: најлепша испевана песма о мачки која није знала да ли је уловљеног миша прогутала или није – Кад је био мрак; песма о паду заспале звезде у летњој ноћи, од које златари праве деци сјајну златну дугмад – Звезде; песма Поука, алузија на радознало дете; дивни стихови у песмама Деца воле, Смешне речи, Јесења песма, Бумбар и друге о животној радости, рађању и лепоти; приче које погађају у срце ствари: Прича за Гордану, Зашто деца чачкају нос, Бркови, Крокодокодил, Бели мишеви, Прича о малом прсту – поетске су грађевине јасног плана, са ослонцем и осовином. Прича о незахвалном мишу – у којој је гладан и мршав миш нашао на тавану комад сира, начинио у њему себи станиште и где се, пошто је сир понестао, нашла мачка, а он побегао у ципелу – архитектура је која не оставља могућност да се помери или дода неки поетски детаљ; образац творевине која нуди читање на више нивоа сложености. Једноставност и краткоћа, као знак мере и финог укуса, економичност, збирно и лаконско изражавање, композициона збијеност, не ретко уникатна комбинација речи, и ауторов осећај да између више њих нађе ону која има већу афикасност и емоционалну изразитост – даје стилу блесак сјаја чеховљевског бисера. гради стих маштовитошћу слике, богатом лирском слојевитошћу и дражима игре. песников стил, приземљен или узвишен, са осећањем за меру, склад и фину култивисаност, револуционише језик као основни поетски медиј. Збирком Поштована децо досегнута је врхунска тежња и изазван прави књижевни земљотрес. Прихваћено,

превођено, овенчано почасном дипломом Међународне организације за дечју књижевност ''Ханс Кристијан Андерсен'', Радовићево дело улази у ризницу европске и светске књижевности.

1. Душан Радовић (избор)

Све је речено у две реченице – магично понављање; песник се наругао ловцима који иду у лов, а ништа не улове; ловац је ухватио ''плавог зеца'', чудног зеца, јединог на свету, али му је овај побегао; зец је тражио да се уреди да буде леп пред децом; чудни, свезнајући зец је симпатична животиња која зна шити, пити, француски говорити, али је производ фантазије, ловчеве хвале и уобразиље; побегао кад га је ловац пустио да се очешља и уреди да деца виде како је диван; тема је инспирисана духовитим ловачким причама и измишљотинама о враћању из лова са пуном торбом и онда кад се ништа није уловило ствара илузију о могућем (постојање зеца) да би на крају схватили да је све срачунато да децу зачуди, изненади, насмеје, раздрага и занесе; полази од варке, не да обмане већ да се нашали, да развије разборитост, машту и смисао за уочавање лепоте необичног. ПЕТРОВИЋ: Бајковити стихови о зецу ''једином на свету'' који се не може ухватити, инкарнација је дечје глади и жеље за непознатим и чудесним доживљајима света бајке и чаролија. Моћном сугестијом, градацијски, анафоричним стиховима, уз опасност осећања монотоније, поређани елементи појачавају дечју пажњу и придобијају његово поверење у истинитост онога што се прича. Радовићев зец није плашљив као у басни: он је лукав, друкчији, модеран, ни налик какве памти дечја књижевност. читалац о њему има изузетно експресивну представу. Као и Страшан лав, чист је продукт дечје и песникове маште. НОВО ВУКОВИЋ: Плави зец је парадигма песниковог трагања за непознатим и неухватљивим. Све почиње од речи, необичне, несвакидашње речи којом може да се изрази човекова потреба за игром. Песма је испевана модерним стихом, али се у њој осећа утицај традиције народних ређалица и разбрајалица.

ДУШАН РАДОВИЋ – КАПЕТАН ЏОН ПИПЛФОКС – Радња овог дела има бајковиту садржину, дијалошку форму, драмски набој, са обиљем нонсенсних слика, које се завршавају неочекиваном наивном перипетијом у духу лаке дечије игре. Уводне сцене са музичком предигром коју изводе ''најславнији гусари на свету'' и вест о непобедивом седмоглавом чудовишту које се појавило у Кинеском мору наговештавају драматику наведених збивања у којима ће пензионисани и већ отписани капетан Џон Пиплфокс звани Звоно, својим подвизима одбранити гусарску част и остварити личну сатисфакцију. Главни ток радње испуњен је авантурама капетана и његових гусара који пловећи рема Кинеском мору траже најбољи начин да савладају седмоглаво чудовиште. У свим етапама композиције видна је песникова тежња да прозаичне слике трансформише у импресивне књиж. слике које имају уметнички сјај и више етичку смисао. Нарочито је сугестивна слика, када капетан открива посади да им је у борби против чудовишта поред снаге којом су итекако обдарени, неопходно и знање које им недостаје. На тој релацији песник је створио импресивне ефекте хумора ( наређење капетана да посада решава укршене речи како би се духовно уздигли и поправили њихов интелектуални ниво ). Интензитет драмске радње и неизвесност њеног исхода песник је остварио у неколико наративних слика, које подстичу малог читаоца на максимално ангажовање свести (члан посаде извлачи из воде поруку неког гусара који

се опрашта од живота). Игра добија неочекивани заокрет и занимљив драмски ток. У том тренутку самопоуздање и храброст гусара, замењује страх који кулминира до безнађа и опште пометње. Својим лукавим скоком у разбеснеле таласе капетан Џ.П. подиже емоционални набој радње и извесних будућих радњи. Након тога, подизање посаде добија очекиван ток. Интензитет радње појачава се појавом брзотоварећих људи, од којих посада сазнаје да је чудовиште потопило 16 бродова. Реакције јунака и њихови поступци и одлуке усливљени су у свим фазама фабуларног тока, више спољашњим догађајима и околностима, него емотивним стањем и унутрашњим конфликтима. Зато се њихов обрачун са чудовиштем претвара у лаку игру и наивно надмудривање у коме су много лакше дошли до трофејне победе и 7 одсечених глава, него што се могло очекивати из предигре у којој је добро артикулисана психологија главних јунака. Т. Петровић - Поглед на српску драмску књиж. за децу – Романтизам је време почетка и промовисања дечје литерарне речи у њеним аутентичним диманзијама и вредностима. Змај је посебно неговао драмски род у Јавору и Невену. У српској књижевности Јоаким Вујић је ''отац српског театра''. Он је на измаку 18. века изводио ђачке представе на свечаностима крајем шк. године. Змај је аутор луткарске игре гротескних песничких слика и чудесне фантастике ''Несретна Кафина''. Количином свог драмског опуса издваја се Милева Симић. Почетком 19. века осећа се квалитативни помак анимирањем ђачких позоришта и школских приредби. Поред оснивача Малог позоришта – Б. Нушића, Б. Цветковића и М. Сретеновића, јављају се и други драмски писци. 1937.г. , са отврањем Родиног позоришта, драмски књижевни род је интензивиран у већем степену. Дела: Пут око света малог Јованче Мицића, Наша деца, Кирија, Географија – Б. Нушић, његови драматизовани Хајдуци, и сцене из Аутобиографије; Волшебни магарац – Ј.Ст. Поповић; Немања, Цар Ћира, Живе лутке – М. Сретеновић; Патуљци, Дечја соба – Д. Максимовић; Дан примања – Г. Тартаља и др. Бошко Трифуновић (1920) је аутор драме Бајка о цару и пастиру, стиховане рустикалне игре сочних дијалога. трифуновићева бурлеска о изворној пучкој духовитости најдуговечнији је наш играни позоришни комад. Ђак сомборске учитељске школе, Јован Удицки је са успехом писао комаде за дечје позориште и театар лутака (трокњижје - Дечје приредбе). Позориште ''Бошко Буха'' (1950) оживљава позоришни живот. На врата књижевности куцају писци златних руку: Б. Ћопић, Д. Радовић, Г. Витез, Д. Лукић и др. Ствараоци се све више кушају у писању игроказа, једночинки, радио и ТВ игара и серија и сл. Истичу се: Г. Тартаља, Д. Радовић, А. Поповић, Љ. Ђокић, Д. Лукић, Љ. Ршумовић, Душко Трифуновић и др. Аутор Судбине једног Чарлија, Александар Поповић, са посебним успехом се огледао у драмском жанру. Запаженим остварењима: Црвенкапа, Снежана и седам патуљака, Пепељуга; затим ТВ серије На слово, на слово; ТВ драма Вага за тачно мерење, даје значајан допринос развоју драмског књиж. рода. Љубиша Ђокић је познат по сл. насловима: Биберче, Позоришне бајке, Мала позорница и Оловни новчић. Драмске ТВ серије Коцка, коцка, коцкица и Коларићу-панићу донеле су му неподељено поверење у широким круговима гледалаца. Миленко Мисаиловић је аутор драма Вечити цвет, Враголанка није ђаво и Чудна земља; сценске текстове Радослава Павелкића – Кликераши, Весели воз, Црвенкапа и збуњени вук – краси хумор и деформација карактера и ситуација; Душан Ковачевић, у драмском делу Свемирски змај, прича о свету испуњеном бесмислом и глупостима; Стеван Пешић се експонира као стваралац једноставне драмске форме и израза делима Град са зечјим ушима и Кад је Дунав био МЛШЈ; итд.