УДК 930,24 ПРВГЛЕДНИ НАУЧНИ РАД

Др Рајко Буквић Ј

КРИТИКА ТРАДИЦИОНАЛНЕ ХРОНОЛОГИЈЕ: КОЛИКО ЋЕ JOLII ИЗДРЖАТИ СКАЛИГЕР?

САЖЕТАК: У раду ce разматрају проблеми савременог стања и одрживо-сти традиционалне и општеприхваћене хронологије и историје постављене y де-лима Скалигера и Петавијуса tokom XVI и XVII века. У оквиру већег броја приступа који ce залажу за преиепитивање ове хронологије, и њеку смену но-вом парадигмом, a који су последњих деценија развијени пре свега y Русији, али и y Немачкој, Енглеској, САД и другим земљама, нешто већа пажња посвећена je истраживањима руске школе критике традиционалне хронологије. Ова шко-ла представљена je с једне стране Фоменком и његовим сарадницима („Нова хронологија"), a с друге стране групом ,,Хрсшотрон". Оба наведена правца, по-пут многих других критичара постојеће хронологије, као своје претходнике истичу Њутна и Морозова, двојицу истакнутих научника који су ce, поред дру-гих проблема, независно један од другога TOKOM МНОГИХ деценија (!) интензивно бавили и проблемима (преиспитивања) хронологије и историје.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: хронологија, историја, Скалигерова верзија, традицио-нална хронологија, Нова хронологија, Хронотрон, Њутн, Морозов, Фоменко, Жабински, синусоида векова, катастрофизам

УВОД

Уобичајена историјска шема - древни свет, алтика, хеленизам, вар-варство, рани средњи век, касни средњи век, препород (или ренесанса), но-ви век - коју смо учили и усвојили y школи, учврстила ce y умовима не само обичшх људи него и етручњака (историчара), и то y толикој мери да практично скоро нжо и не помишља да би она могла да дође под знак питања и буде смењена неком другом шемом. И не само то - фактички ce скоро нико и не пита како je и када та шема настала, односна и не поми-шља ce да je некада постојало време y којем историја није била обухваће-на оквирима те и такве шеме1. Иако ce и сами стручњаци из разних обла-

1 Много je м ai Le познато, наравно, да су поједини називи из наведене шеме настали ре-лативно недавно, Термин препород (ренееанса, renaissance) увео je 1838. године француски

258

сти науке, знања, уметности итд,, ту и тамо, сусрећу с признањима да по-неки појединачни историјски догађај још увек није дефинитивно датиран, наведена општа шема ипак ce не доводи y готтање. Утолико чудније делу-ју ретки покушаји да ce о томе поведе раснрава, при чему ce такви поку шаји no правилу прећуткују, или ce њихови иницијатори често проглашава-ју за чудаке. Или нешто још горе. Па ипак, y последње време сведоци смо управо великог броја таквих покушаја, тако да ce чини да je та шема да-нас угроженија него икада.

Родоначелник тих покушаја, иако не и први који je о неконсистентно-сти општеважеће хронологије јасно и гласно проговорио, ван сваке сумње je велики руски и совјетски научник Николај Александрович Морозов [Николаи Александрович Морозов, 1854-1946]. Након више од пола века од када je Морозов први систематски подвргао преисгштивању општепри-хваћену (Скалигерову) хронологију, T O K O M последњих деценија XX столећа развијен je, првенствено y Русији, али и не само y Русији, цео низ проје-ката чији јс циљ установљавање нових (или васпостављање старих, забора-вљених или намерно уншптених) историјских истина и доказа. Руску IIIK-

олу критике хронологије и историје, како истиче Јевгешј Габович2. одли-кује склоност ка статистичким прорачунима и ка уважавању природно-на-учних аргумената (иако она не пренебрегава ни коришћење осталих мето-да и налаза), за разлику од немачке, a y нешто мањој мери и америчке и ешлеске школе. Најпопуларнији међу тим пројектима, не само y оквиру рускс школе, свакако je Нова хронологија, на челу с Анатолијем Тимофе-јевичем Фоменком [Анатолии Тимофеевич Фоменко, р. 1945], који je no уобичајеним и познатим сценаријима изложен разним мање или више не-принцштијелним нанадима.3 Интересантно je, мсђутим, и наравно од посе-бног значаја, што ce y ове нападе укључују и академици, и то не (само) појединачно, него и организовано - да би спасла Русију од „терминатора светске историје" A. T. Фоменка, Руска академија наука основала je 1999. године чак и Комисију за борбу „са псеудонауком и фалсификацијом на-учних истраживања"! A како изгледају „обрачуни" са идејама критичара

историчар и књижевник Жил Мишле [Jules Michelet, 1798-1874], a термин хеленизам (Helle-nismus) изиислио je немачки историчар Јохан Густав Дројзен [Johann Gustav Droysen, 1808-1884] средииом XIX столећа. С друге стране, термии antico, којн има значење древии, давни, као реч која карактерише одређену епоху појавио ce почетком XV века, иако су византијски аутори (као Јован Дамаскин [око 650 око 750]) Beh после VJII века уложили огроман рад na систематизацији „античке традиције", док су ce сами радови тих „аттиких" аутора поја-вили y периоду XI -XII век. Све године живота појединих историјси« личности, писаца, на-учника итд., односно важнијих историјскпх догађаја дате су y даљем текету y угластим загра-дама и према важећој, традиционалној хронологији.

2 Е. Г a б о в и ч, Кришика хроиологии u ревизш истории в Западнп Европе, Ин-тернет: http ://geschichte .eu.c».

3 Феномен напада на Фоменка (и н,егове сарадпике из Нове хронологије) добио je чак и свој посебан назив - „Анти-Фоменко", како je названа и стална рубрика y часопису Сбор-ник русскоГо исшорического обшества. Овим изразом прихваћено je да ce оиачавају ки,и-ге y којима ce, no правилу неаргументовано, напада овај данас најистакиутији критичар Ска-лигерове хронологије.

259

традиционалне хронологије, оличеним пре свега y Фоменку, врло добро илуструје текст акадсмика Сергеја Петровича Новжова Математичари -Херосшраши историје?4, који ce на званичном сајту Нове хронологије „веома препоручује", иако je пре y питању „класично уништење личности a не идеје". Истине ради, потребно je инак подвући да je на последњој, IX Међународној конференцији о проблемима цивилизације, 11-12, децембра 2004, један од учесника била и Руска академија наука.

Међутим, Нова хронологија са Фоменком на челу шје једина, нити су резултати које je она на основу својих истраживања до сада понудила (опште)прихваћени, чак и када je реч о историчарима и другим етручња-цима који су на истом становишту нужности (потпуне) реконструкције по-стојеће званичне хронологије. Ha таквим позицијама je и већ врло позна-ти, и поменути, пројект Цивилизација, y којем учествује велик број науч-них радника и који je организовао почев од 28. октобра 2000. године де-вет истакнутих међуиародних конференција о проблемима дивилизације, са великим бројем значајних радова (нажалост, на званичном сајту пројекта још увек нису доступни сви рефсрати, иако су најављени), a поред конфе-ренција пројекат je почео да припрема и атрактивне зборнике радова о но-вој хронологији и исторнји5.

Један од нројеката чији je циљ иреиспитивање постојеће хронологије јесте и лројекат Хронотрон. Његове основе иоставили су још 1995. годи-не С. И. Ваљански и Д. В. Каљужш, и он представља, ако ce тако може рећи, „умеренију" варијанту критике традиционалне (Скалигерове) хроно-логмје. У оквиру овог пројекта издато je T O K O M последњих годша неколи-ко веома интересантних и значајшх књига, y којима ce као аутори, поред Ваљанског и Каљужног, појављују још и A. M. Жабински, као и Ј. A. Ке-слер. Група Хронотрон, међутим, има и знатно веће амбиције - основу њиховог рада представљају поставке нове науке, хронотронике, чије су име предложили Ваљански и Каљужни, a које ce може превести као рекон-струкција, стварање времена (воссоздание, генерацил времеш). Према са-мим ауторима6, хронотроника као стил мишљења истиче идеју целовитости света и научног знања о н»ему, идеју општих закономерности развоја обје-ката свих нивоа организације материје y природи, друштву, духовном све-ту. Док су T O K O M целокупне историје човечанства људи покушавали да

4 С. П. Н о в и к о в , Математики - Геростратш истории? (или; He погибцет ли россипсках математика?), Интернет: http://www.chg.ru/News/novikoJitml/. Херострат, или Еросграт из Ефеса, запалио чувени Дијанин храм y Ефесу 356. године пре н. е. да би му име остало упамћено y историји.

5 Први зборник објавллн je као Адшанах № 1, под иазивом Хожаше в Опкумену (мо-же ce пронаћи и на Интернету: http://www.newchrono.ru/), a други и трећи су y припреми.

€ С. И. В а л л н с к и и , Д. В. К а л в ж н м и , И. С. H e д о с e к и н a, Beeòcmte e хронотронику. riymb к оптимшаному развитит, АИРО-ХХ, Москва 2001. (Иитернет: http://wwwJironotron.narod.ru/hronotronika.) Наравно, кратке осврте на ову нову науку, »еиу улогу и њене циљеве дају аутори и y другим књигама. Видети, рецимо: С. И. В а л д н с к и и , Д. В. К a л го ж н u и, Другса исторш науки. Om Аристотем òo Hbwmona, Вече, Москва 2002, crp. 21-22.

260

сложене појаве и објекте сведу на једноетавније и да пронађу минималну количину првобитних „циглица" од којих би било могуће изградити све остало, према Ваљанском и Каљужном јединство света није y томе да je он састављен од једних и истих „циглица" (њих једноставно нема), него y томе што je он створен no јединственом пројекту (сценарију) на разним структурним нивоима. To значи да су важш не конкретан вид једначине која описује овај или онај еволуциони процес него типови решења који ce y њему могу садржати. Важна je, дакле, типологија, односно класификаци-ја решења,

Али, вратимо ce хронолошким проблемима, који су предмет овог тек-ста. У оквиру пројекта Хронотрон развијен je и један потпуно нов при-стул, односно нов методолошки инструмент - тзв. синусоида векова, чији je аутор Александар Михајлович Жабински [Александр Михаилович Жа-бинскии], уметник и уметнички критичар, наставник сликарства y уметни-чкој школи, познати ерудита. Непосредан повод за овај текст заправо je његова књига из ове серије под називом Друга историја умешности1, књига y којој je управо и настао, односно изложен, тај поменути инстру-мент, али he поред разматрања ове књиге бити дата и нешто шира елабо-рација нроблема постојеће хронологије, њеног настанка и актуелног стања, као и доприноса које су дали представници различитих пројеката y оквиру руске школе критике хронологије, пре свега групе Хронотрон.

Kao и друге књиге из ове серије, и Друга историја умешности на насловној страни има видно истакнут M O T O „Версии мировои истории" (верзијс светске историје), што и јесте предмет целог пројекта - преиспи-тивање постојеће, општеприхваћене хронологије, коју су поставили Жозеф Скалигер и његови следбеници T O K O M XVI и XVII столећа, a y одређеним сегментима и касније. и истицање нових верзија (нових варијаната) ис-торијских догађаја и личности. Аутори ове групе, наиме, како сами истичу, избегавају детерминистички приступ, инсистирајући на тези да je садашње стање историјске науке још веома далеко од могућности да ce утврђују чињенице, него ce мора кренути од постављања хипотеза и вари-јаната. За разлику од других књига из ове серије, књига Жабинског бави ce уметношћу, и то уметношћу „узетом изван историје", како аутор истиче y уводној речи. Ha питање да ли je такав приступ уогапте могућ, аутор одмах дајс свој одговор: „Да, ако постоје сумње y правилност закључака историчара." У том ce одговору и крије основа приступа Жабинског - пос-тојеће, „утврђене" историје, поред осталог и уметности, односно умет-ничких дела (a y каснијој књизи Каљужног и Жабинског то исто показано

7 A. M. Ж а б и н с к и и , Другам ucmopm искусапва Om самого начала do наших. àneti, Вече, Москва 2004, 576 с. Треба истаћи да су књиге из ове серије писане тако да ce одговарајући проблеми и њихова разматрања могу пронаћи не само y књизи чији наслов упу-ћује на одређену проблематику (у конкретном случају - уметност) него и y другим кљигама. Тако ce проблематика уметности (архитектура и њени стилови, фреска, намештај, јувелир-ство) обрађује доста детаљно и y књизи: Д. В. К a л га ж н и и и A. М. Ж a б и н с к и ft, Дру-ган ucmopm eoCm. Om палок òo бомбард, Вече, Москва 2003, стр. 433-520.

261

je и за књижевна дела8), могу и морају бити предмет преиститивања, као и све друге исто тако „утврђене" иеторије. Јер, на крају крајева, историја може бити фалсификована a y оквиру тога и историја уметности, без об-зира што je y овом другом случају фалсификатору нужно да поседује одрсђене способности за уметничко стваралаштво. Иако су ово познате ствари (проблеми фалсифжата y уметности разматрају ce свакодневно и потпуно независно од проблема иеторије и хронологије), оне добијају по-себну тежину и значај управо са аспекта утврђивања историје и хронодо-гије уметничког стваралапггва и уметничких дела, a та утврђена историја и хронологија затим повратно делује на утврђивање опште историје и хро-нологије.

АНАХРОНИЗМИ И ПРОТИВРЕЧНОСТИ ТРАДИЦИОНАЛНЕ ХРОНОЛОГШЕ

Овај след догађаја - разматрање и датирање појединих уметничких дела (на основу стила, приггадности одређеној школи, ведггини извођења дела итд.) и њихово коришћење за утврђиваље опште историје и хроноло-гије, след који изгледа здраворазумски и логично, није међутим био по-штован T O K O M установљавања постојеће ошитсприхваћене хронологије Жо-зефа Скалигера. И то je оно што Жабински y овој зналачки написаној али истовремено и врло приступачној књизи убедљиво показујс и доказује, по-казујући и доказујући и на тај начин да je нужно темељно преиспитивање Скалигерове хронологије. Овакав утисак не може да ублажи или измени ни опаска аутора да je књигу било тешко шсати (што му ce заиста може веровати), али и да he je бити тешко читати. Ha преко 570 страна, с више од 500 илустрација, књига излаже нека од открића која he на неупућене, a таквих je свакако велжа већина, сигурно деловати као шок. Показује ce, тако. да су уметници, скулптори и архитекте старе Грчке били савремени-ци Тицијана [Tiziano Vecelli, око 1487/90-1576] и Микеланђела [Michelan-gelo Buonarroti, 1475-1546], да су ови потоњи од њих y ствари непосредно учили, да je Рафаел [Rafaello Santi, 1483-1520] на својој слици „Три гра-ције" из 1505. годше поновио до танчша фреску „Три грације" из Пом-пеје која je наводно страдала y ерупцији Всзува 79. годше (!), да би била откривена тек неколико векова након Рафаелове смрти (1748), да je уме-тност Византије вештачки подељена на религиозну и световну, a да je ова потоња затим потпуно неосновано пребачена y „античка" времена и про-глашена „античком", итд. Сва та открића, заснована на анализи уметни-чких особина одређених дела (слике, скулптуре, зграде, a y једном делу књиге Жабински ce упушта, такође успешно, и y разматрање грбова, за-става, медаља, монста и др.) резултовала су толико великим бројем пара-

8 Д. В. К a л м ж н bi и, A. M. Ж а б и н с к и и , Другах ucmopm литератури. Om са-мого начала òo XXI века, Вече, Москва 2001.

262

лела y стиловима разних епоха ца je једноставно немогуће објаенити их другачије него као (бројне) хронолошке грешке.

Проучавање и анализирање грбова и застава, монета и медаља нису наравно непознати, како y смислу хобија и забаве, тако и као посебних уметности, односно научних дисцшшина, али и овде je, y сваком случају, след догађаја и закључивања исти као и y другим облаетима - умеето да ce њихово датирање заснива на аналитичкој основи (анализа грбова, по-знавање правила њиховог стварања и коришћења итд.) и затим коришћење тако добијених резултата као основе за хронологију и историју, дешава ce обрнуто: постојеће шеме (из опште, Скалигерове, хронологије) намећу ce и овим дисциплинама. Kao резултат и овде ce појављују ствари које y оквирима Скалигерове хронологије не могу бити објашњене, na ce онда прибегава лаконским оценама о „дубокој равнодушности средњевековног духа према времену" (Марк Блох [Marc Bloch, 1886-1944]), или пак „на-учно-историјским" објашњењима попут следећег: „Средњовековље je y грандиозним размерама номешало епохе и појмове, средњовековни аутори су из незнања изјсдначавали древну, античку и библијску историју с епо-хом средњих векова... У средњсм веку je скоро изгубљена представа о хро-нолошком следу: сахрани Александра Македонског присуствују монаси с крстовима и кандилима; Катилина слуша литургију; Орфеј je савременик Енеја, Сарданапал цар Грчке, Јулијан Отпадник папски капелан."9

A све то само зато што ce, рецимо, на делима браће Лимбург (Пол, Жан и Херман; низоземски илуминатори XV века [Les frères de Limbourg, Pol, Hennequin, Herman]) и других европскнх уметника војска Јулија Це-зара или његових директних иотомака y ередњевековној одећи бори с вој-ском Александра Македонског (откривају их или грбови или заставе, као што ce рецимо види на илустрацији приложеној на стр. 390. ове књиге10). Или зато што на слици Пјера дела Франческе [Piero della Francesca, dei

' Флорентипские чтенин: Италбхнскал жиЗ!Њ u култура. Зарници, т. I, Москва, 1914. (Цитирано према: A. M, Ж а б и н с к и и, Другал историл искуства. Om самого начшш do наших dueti, Вече, Москва 2004, стр. 389. Такође: A. T. Ф о м е н к о , Матемтиички поглед на исшорију - СтаШистичка хронолошја, Математички институт САНУ и ДОСИ-ЈЕ, Београд, 1997, стр. 46-47.) Личиости поменуте y наведеном цитату су следеће (подаци о годинама живота или владавини дати су према традиционалној хронологији): Александар Ве-лики, Александар Македонски [356-323. пре н. е.], македонски краљ (336-323), сш Фшгапа II, Аристотелов ученик, највећи војсковођа старог века. Луције Сергије Катилина [Lucius Sergius Catilina, 108-62. пре и. e.], римскн патрициј, претор и намесник y Африци, покушао завером против римске републике да заведе своју диктатуру; заверу открио Цицерон. Орфеј je no хеленској митологији песник и певач, син музе Калиопе и Аполона (no некиш Еагра); песмом je очаравао људе и животиње, стење и дрвеће. Сарданапал je легендарно име асир-ског цара Асурбанипала, за време чије владавине (669-631. или 629. пре u. e.) аснрско цар-ство средином VII века пре н. е. досгиже врхунац. Флавије Клаудије Јулијан, Отпадник, Апо-стата [Flavius Claudius Julianuas, 331-363], римски цар (361-363), синовац «ара Константи-на. Познат je по одрицању од хришћанства и покушају обнове паганства, због чега je и про-зван Апостата.

10 A. M. Ж a б и н с к и и, Другеш историл искуства. Om самого начала do наших днеп, Вече, Москва 2004, стр. 390.

263

Franceschi, око 1416-1492] Битка Ираклија с Хозројем видимо заставе Корзике и Венеције, иако ce ова битка традиционално смешта y VII век11

(.Исиш, стр. 391) итд. Велик број оваквих нримера, који y признатој нау-ци носе назив анахронизми, цитира Жабински из чувене књиге Ђорђа Ва-зарија [Giorgio Vasari, 1511-1574] Vite dei più eccelenti pittori, scultori ed architetti. Ова књига објављена je и на српском језику, али нажалост не y целости12, a y понуђеном избору управо ови примери не могу ce пронаћи! Заправо, за Вазаријеву књигу уобичајсно ce сматра да je испуњена „глупо-стима и измишљотинама", при чему ce циља на хронолошке „заблуде", иначе карактеристичне за писце тог времена. Вероватно je из тих разлога и направљен „избор" из његове књиге, како би ce она „ослободила" тих глуности и измишљотина и како би ce задржала само чисто „уметничка" разматрања која ce односе на дела појединих сликара, вајара и архитека-та! Традиционалној хронологији и историји то, наравно, одговара, али je потпуној слици (истини) о ономе о чему je Вазари писао на тај начин на-нета огромна штета. Исто као и свим прошлим, садашњим и будућим чи-таоцима Вазаријеве књиге. Поменути, y књизи Жабинског наведени, при-мери односе ce на Вазаријево разматрање „романских" уметника (који ce традиционално смештају y „тамие", послеантичке ÏX-XI векове н. е.) као „древних", на појаву „готског" стила за време владавине Гота y XII веку. Према Вазарију, готски краљ Теодорик [Theodorik, Theodorich, no тради-ционалној хронологији око 454-526] није живео y позноантичко време, не-ro непосредно пре настанка препорода, a Карло Велики [Charlemagne, Са-rolus Magnus, 742-814] y ствари je био савременик ренесансе, Вазари на-води да je Пизански сабор посетио Фридрих Барбароса [Friedrich I Barba-rossa, око 1123-1190], и то много година пошто га je изградио Ђовани Пи-зано [Giovanni Pisano, око 1250-1314] (историчари, наравно, исправљају Вазарија: не, то није био Фридрих I Барбароса него Фридрих III Хаб-збург), да je император Цезар даровао Пизи посуду којом ce мерио данак који су му плаћали a која je подигнута на стубу 1313. године y времену Ђованија Poca итц., итд.

Или, да ce за тренутак одвојимо од ове књиге, и погледамо неке друге примере. У књизи Друга историја Средњовековља13 Ваљански и Каљужни обилато су цитирали књигу Метод лаког изучавања историје (Methodus ad faciletn historiarum cognotionem, 1566) франдуског истори-

11 Ираклије (владао од 610. до 641), један од најшособнијих и најистакнутијих визаи-тијских дарева, y eneo да нобеди Персијанце који су претходно од Византије отели најбогатн-је провинције na истоку; Хозроје II (или Козроје II, персијски краљ 590-628), Ираклијев противник y рату y јесен 627. годиие, који je добила Византија. Хозроје je збачен y немири-ма y Персијском царству y пролеће 628. године, којом приликом je и убијен.

12 D. V a z a r i . Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata, Terra Press - Pirg, Stara Pa-zova 1995. (Избор: Eros Sequi.) Колико су наши читаоци ускраћени можца ce може видети из обима ове кн.иге (око 340 страна) и њеног упоређеша са, рецимо, недавним изда|Бем на руском језику - y периоду 1993-1995. y Русији je објављено Вазаријево дело y пет томова!

^ С. И. В a л a н с к и и, Д. В. К a л го ж н i»r и, Друган ucmopm СредмвековЂх. Om древности do Возрожденим, Вече, Москва, 2004, стр. 31. и дал>е.

264

чара Жана Бодена [Jean Bodin, 1530-1596], Скалигеровог савременика. У овој књизи ce, такође, налазе многобројни примери анахронизама, бесми-слица, глупости и сл., као и код Вазарија. Неки од тих примера заиста су поражавајући. Тако Боден тврди да галски проконзул није слушао наредбе римског Сената него савете самог Жана Бодена, као и Демостена14, онда би (y XVI веку) император Свете римске империје германске нације Кар-ло V, ратујући с Османском империјом, могао да избегне рушење Коринта од стране римске армије и пораз Тарента T O K O M пунских ратова [212-209 пре н. e.]! A y Другој историји науке Ваљански и Каљужни15, тако, на-воде Парацелзуса [Philippus Aureolus, право име Teophrastus Bombastus von Hohenheim, 14937-1541], чувеног средњовековног алхемичара и лека-ра, оснивача јатрохемије (медицинска хемија, односно y данашњем смислу хемотерапија): „Када би твоји адепти знали да ми je њихов вођа Гален (a он je сада y паклу) послао потврдна писма о томе да сам ja y праву, они би себе осенчили крсним знамењима... A ваш Авицена (он je сада на прагу пакла). Ja сам с њим говорио о течном злату." Клаудије Гален [Claudius Galenos, 131-201], један од најплоднијих и најсвестранијих хеленских писа-ца царског времена, највише ce бавио медицином - главно дело му je Ана-томски огледи (од 15 сачувано 9 књига) који представљају врхунац анти-чке медицине, живео je no традиционалној хронологији y II веку, дакле безмало миленијум и no пре Парацелзуса! Каква je то писма он послао Парацелзусу? A Авицена, или Ибн Сина [латинизовано Avicenna, око 980-1037], један je од најзначајнијих лекара на Истоку, аутор Канона ле-карске науке, праве енциклопедије медицинских знања, као што ce види живео je, no традиционалној хронологији крајем X и почетком XI столећа. О чему су, и како, Парацелзус и Авицена разговарали? Или, погледајмо још један пример из ове књиге.16 Сматра ce, наиме, да je Архимед [287--212 пре н. е.], највећи математичар и физичар старог века, познавао при-роду неба и земље, тако да je имао стаклени глобус који je чинио велжи (звездани) глобус унутар којег je био мали (земаљски) глобус. Проблем je, међутим, што ce та прича не слаже са познатим чињеницама о открићу провидног стакла - технологија прављења стакла y старом веку дозвоља-вала je производњу само обојеног стакла. С друге стра"не, познато je да je први савремени глобус Земље направио 1492. године немачки географ и морепловац из Нирнберга Мартин Бехајм [Martin Behaim, Bôhaim, 1459--1507], чиме je знатно утицао на Колумбова [Cristoforo Colombo, Cristó-bal Colon, 1451-1506] и Магеланова [Fernando Magallanes, Magellanus Ferdinandus, 14807-1521] путовања. Па ипак, традиционална историја ce држи мишљења да су глобусе правили и користили кинески, грчки, арап-ски и персијски астрономи, с тим да y периоду између античког доба и

14 Демостен [3847-322. пре н. е.], највећи беседник старог века, вођа антимакедонске партије y Атини.

15 С. И. В a л z н с к и и и Д. В. К a л к> ж н BI И, Другам историл науки. Om Аристо-телл òo HbiomoHa, Вече, Москва, 2002, стр. 214.

16 Исто, стр. 253.

265

XV века није сачуван ни један глобус! И то мада ce y Напуљском музеју чува чувени Атласов глобус који иста та традиционална хронологија дати-ра y IV век пре н. е. И наравно, свему томе треба додати и поменути Ар-химедов глобус. A ако су правили глобусе, значи да су стари Кинези, ета-ри Грци, стари Арапи и стари Персијанци имали представу о облику Зс-мље какав je и данас познат. A y Европи Средњег века, како пише Жорж Диби [Georges Michel Claude Duby, 1919-1996], „људи високе културе, људи који мисле, који црпе евоја знања из књига, представљали су Земљу равном, y виду огромног диска", Ако ce верује традиционалној хронологи-ји и традиционалној историји, испада да je након античких времена чове-чанство и ово једном освојено знање (о облжу Земље) такорећи трајно заборавило, Откуд толико дубоко и толико дуготрајно заборављање?

О чему je овде, y свим наведешм и многим другим, примерима, за-право реч? Да ли су средњевековни уметници, шсци, научници итд. знали шта раде и о чему пишу? Да ли je могуће да баш толико, масовно, слу-чајно или намерно, греше? Како je могуће да, на пример, чувени Плотин [204/5-269/70] нашше Живот римског папе Пешра VII, ако je познато да од времена Св. Петра до данас римских пана с тим именом није било, или да чувени немачки историчар и теолог Јохан Тритемије Германац [Johann Tritemius, Tritheim, Joannis Trithemius, 1462-1516] пише o средњевеков-ним Францима почињући од 433. године пре н. е. na до 1500. године н. е.! Анахроншми су, наравно, присутни и многобројш и y другим областима. Тако, рецимо, на географској карти Птолемеја [око 90 - око 160] из II se-ra постоје и називи којих није било (и није могло бити) пре XIII века, као што су белоруски град Гродно, Варшава, Берлш, Хамбург. Итд,. итд.

Да ли су сви наведени, и многи други, аутори знали шта и о чему пи-шу? Биће, ипак, да су ош све то знали, a да неред, мешање епоха и ној-мова и сл. уносе не њихово незнање него лажна (Скалигерова) хронологи-ја, која je унета и наметнута „епоља" и која нема везе са стварношћу ко-ју су ти уметници, писци, научници приказивали (сликали, вајали итд.), истраживали и описивали.

Шта су, y ствари, анахронизми, и какав je њихов значај? Да би ce то схватило, мораћемо да учинимо један крупан корак напред, који he нешто касније бити детаљније обрађен. За сада рецимо само да je T O K O M перио-да XVII-XVIII века y Европи на делу био програм масовног фалсифико-вања историјс, праћен ушштавањем свих докумената који су ту историју приказивали y правом, истинитом светлу, и то пре свега докумената који су ce односили на непосредну прошлост (XV-XVI век). TOKOM реализова-ња овог програма били су уништени практично сви крупш документи ко-ји су ce односили на ту прошлост, тако да ce данас такви документи гото-во сигурно не могу пронаћи, и тешко ce може надати да могу бити про-нађени. Насупрот томе, y многобројним документима сачуване су многе „ситнице" које су измакле пажњи оних који су спроводили поменути про-грам. Te „ситнице" су долазиле y сукобе са званичном, Скалигеровом историјом и хронологијом. Традиционална историја развила je читав низ

266

метода којима су те противречносги разрешаване - игнорисање, осуде, ни-ски научни ниво епохе, намерно фалсификовање докумената, несавесно цитирање итд.17 Докле може да иде, односно докле je ишло, фалсифижо-вање докумената, односно хроника, летописа, књижевних и других дела, показује сам Иванов на многим примерима, a један од најупечатљивијих je, свакако, преправљање познатог LIX сонета Вилијема Шекспира [William Shakespeare, 1564-1616], Шекспир je y овом сонету, наиме, писао о петето-годишњем постојању писмености (и времена од доласка Исуса Христа) -„Even of five hundreth courses of the Sunne, (...), Since mine at first in character was done"18, што je y каснијим издањима преправљено заменом петсто на хиљаду година, a управо та каснија издања no правилу су затим користили и преводиоци. Наравно, Шекспирово помињање петсто година не мора да буде прихваћено као неприкосновено, али ce управо стога мора поставити питање: зашто je онда било потребно исправљати „хронолошку грешку" (или песничку слободу, или Шекспирово незнање итд.). A да je било потребе „исправљати", односно доказивати, речито илуструје и такође често навоћен пример y којем ce y „главној" улози појављује Франческо Петрарка [Francesco Petrarca, 1304-1374] који je са својим средњевековним опонентима водио спор са данашњег гледшдта апсолутно бесмислен. „Пе-трарка je тврдио ... позивајући ce на цео низ филолошких и психолошких посматрања да су привилегије које су Цезар и Нерон дали аустријском хер-цошком дому (y XIII веку н. е,!) лажне, Тада je то још било потребно до-казивати."19 Тада - да, али данас ce то сматра потпуно беспредметним и непотребним, пошто „знамо" да то није било могуће, да je „Петрарка имао y виду нешто друго", итд., итд. Јер, аустријски херцошжи дом почео je да влада 1273. године, дакле читавих 1200 година после Цезара ж Нерона!

В, A. Иванов y поменутом раду констатује да су наведени начини разрешавања противречности могли да ce одрже само до одређеног нивоа. TOKOM последњег времена, y вези са развојем нових метода истраживања, ових противречности ce „накупило" толжо много, и таквог карактера, да оне више не могу да буду одстрањене тим методима, будући да су те про-тивречности еистемског карактера и да као такве захтевају преиспитивање поетојеће парадигме. Нужност систематског изучавања анахронизама, која проистиче из њихове количше и карактера, посебно истиче савремени бу-гарски критичар традиционалне хронологије Јордан Табов20 и y ту еврху

17 Видети детаљније у: В. A. И в a н о в, Лнализ системншх противоречии в традиционноп еерсии мировоп истарии, Хожение в Опкумену, Алвманах № 1, Интернет: http ://w ww .newchrono .ni/.

18 Исто. Навод Иванова према издању из 1640. године. 19 Д. Н. E г о р о в, Beedeuue в изучение средних веков. Историографим u исто-

чниковедение, T. 1-2, Москва, Издат. об-во при ист.-филос. фак. Моск. Вмсш. жен. курсов, 1916. (Навод према: A. T. Ф о м e н к о, Новше змпирико-статистические методики дати-рованил древних собитип u приложенил к глобаммоп хронологии древнего u средневекового мира, Интернет: http://www.lib.ru/FOMENKOAT/fomeiikol .txt/

2 0 И. Т а б о в , Закат старои Болгарии (Hosim хронологил Балкан), Крафт+, Москва 2000, глава 10. (Интернет: http://newchrono.ruframel/PSS/tabov/.)

267

даје и један покушај њихове класифжације која би требало да таква проучавања олакша. Табов, таксфе, подвлачи да досадашњи („занатлијс-ки") методи коришћени y те сврхе више не могу да задовоље потребе, и да морају да буду замсњени новима, без обзира на непроцењиви значај сваког сагледавања анахронизама, Јер, како констатују Фоменко и сарад-ници - y нсдоетатку крупних докумената који би откривали истину о ис-торији, за истраживаче посебан значај добијају управо „ситнице", неочишћени остаци истине који су ce случајно очували и избегли „чишћење". Показује ce да je таквих „ситница" веома много, a оне зајед-но омогућавају реконструисање заборавл>ене и/или искривљене историје, историје која je намерно уништавана и искривљавана y току спровођења наведеног општеевропског програма T O K O M XVII и XVIII века. Такве „ситнице" и представљају оно што ce y званичној науци зове анахронизам, и y приступу критичара традиционалне хронологије циљ није да ce ти анахронизми на било који начин елиминишу него да ce искористе за откривање истина кој^ ce иза њих скривају.

НАСТАНАК СКАЛИГЕРОВЕ ХРОНОЛОГИЈЕ

Али, како су и када те хронолошке грешке (или „грешке") уопште настале? Како je и када лостављена постојећа, општеважећа (Скалигеро-ва) хронологија на којој ce уздиже целокупно здање данас познато под именом светска историја? Да ли je уопште, и колико, било покушаја да ce она сагледа, оцени, евентуално преиспита и измени?

Иако су ce овим питањем и пре и после Н. A. Морозова систематски бавили многи, укључујући и такве великане науке и људске мисли какав je нпр. И. Њутн, вероватно je да смо још (веома) далеко од његовог коначног разјашњења. Одређена разматрања о томе да-је ж Жабински y књизи која je пред нама, као уосталом и други аутори y књигама групе Хронотрон, и то не само y почетним делови-ма него (имплицитно) практично и T O K O M це-ле књиге, мада то свакако није био њен (гла-вни) циљ. Кориетећи ова излагања, као и ра-зматрања y другим делима y којима je дата критика Скалигерове хронологије, и то како y оквиру ове серије групе Хронотрон, тако и y делима Фоменка и његових сарадника из Нове хронологије, a и других критичара, може ce, ипак, склопити једна, макар и врло груба, скица.

Постојећа хронолошка шема била je створена T O K O M XVI и XVII сто-лећа, пре свега доприносом Жозефа Жиста Бордонија, познатог no псеудо-ниму Скалигер (хронолог) [Joseph Justus della Scala, Scaliger, 1540-1609],

268

који je био највећи хронолог свог времена („отац хронологије"). Треба свакако истаћи да јс још до Скалигера био предложен цео низ „периоди-зација" прошлости, a италијански хуманисти епохе препорода већ су извр-шили „отпремање" грчког „златног века" y прошлост, и то за целих 2000 година. Ииак, и поред постојања всћ завидне количине историјских дела, јединствене хронологије светске историје до Скалигера није било, A упра-во y његово време рукопнси „древних" аутора појављивали су ce и ишче-завали као из мађионичарсвих рукава. Заправо, масовна „ироизводња" древних рукописа започела je, како ce сматра, када je византијски фило-зоф Георгије Хемиет Плетон [ПХгјбшу, 1355-1452] 1438. године, y већ позшјим годинама, емигрирао y Фиренцу и тамо пренео своју архиву. По-ред Плетона, y Италију су y XV веку прешли и многи други хуманисти, као Мануел Хрисолор [Manuel Chrysoloras, 1350-1415], Висарион Никеј-ски [OKO 1403-1472] и др. Ови хуманисти упознали су први пут (!) Европу са достигнућима грчке мисли (наводно, „древне грчке мисли"). Висарион je сакупио изванредну библиотеку дела отаца источне и западне цркве и класичних текстова, a она je затим лостала основа мознате Библиотске св. Марка.

Када je затим, новцем Медичијевих, основана Платонова академија (1459, затворена 1521), она je, уз Библиотеку св. Марка, постала средиште бурне делатности откривања и умножавања „древннх" извора. У тој делат-ности посебно ce истакао Ђовани Франческо Пођо Брачолини [Giovanni Francesco Poggio Bracciolini, 1380-1459], један од најсјајнијих ренесансних аутора, нажалост врло мало познат, али и човек који je већ био ухваћен y пословима фалсификовања рукошса. Сличну улогу имале су и Налуљска и Римска академија. За ову последњу, која je „израсла" из слушалаца Рим-ског универзитета и једног од његових предавача Помпошја Лета [Pompo-nio Laeto, 1428-1498], сачувана су сведочанства да су ce академици одева-ли y античке одеће, да су датирали своја дела не од стварања света него од оснивања Рима, и да су сопствена имена замењивали класичшма. Ака-демици ,се нису задовољавали читањем и разматрањем античких дела, него су писали соиствене радове о проблемима филозофије, религије и полити-ке древних времена. Колико ce данас од тих дела сматра ангичком фило-зофијом и литературом? Насупрот Јакобу Буркхарту [Jakob Burkhardt, 1818-1897], једном од најпознатијих ауторитета за доба Ренесансе, који je додуше признао да je било оваквих фалсификовања, али да je фалсифико-вано тек понешто21, показује ce, при детаљнијем разматрању, да je фалси-фиковање било заиста масовно.

Најважнији Скалигерови радови били су Исправљање хронолотје (Opus novum de emendatione tctìipoKUìii, 1583) и Ризница времена (Thesaurus temporum, 1606), који су постали темељ научне хронологије. До данас ra-je IIOTIIVHO јасно на чему je Скалигер заснивао своје налазе и како je до

2 1 „Због велике похлепе за антиком било je понешто и фалсифицирано," (Ј. В u r k h a r t , Kultura Renesanse u Italiji, Dereta, Beograd 1991, стр. 109, ф. 29.)

269

њих дошао. Kao један од његових инспиратора помиње ce Николо Макија-вели [Niccolò Machiavelli, 1469-1547] који je развио идеју цикличности y историји, a управо ce то може видети y важећој хронологији и историји. Сматра ce да je ову идеју Макијавели преузео од античког историчара По-либија [Polybìos, 205-123 пре н. е.], иако ce y светлу најновијих сазнања може подозревати (и аутор ове књиге то чини22) да je y ствари Макијаве-ли писао под овим псеудонимом. Ако je тачна претпоставка да je Скали-гер идеју цикличности преузео од Макијавелија, онда постаје јасно да он и није имао потребу да трага за било каквим старим документима - довољ-но je било понављати y прошлости данашње догађаје и не може ce погре-шити. Поред идеје цикличности, изгледа да je Скалигер користио само Ma-nu број извора и претходно акумулираних знања. Један од таквих извора je и теорија о четири царства. Ова теорија дуго je владала y Скалигерово време, и прихватао ју je велик број његових савременика или претходни-ка, поред осталих Мартин Лутер [Martin Luther, 1483-1546], Филип Ме-ланхтон [Philipp Melanchton, Schwarzerd, 1497-1560], Онофрио Панвинио [Onofrio Panvinio, 1529-1568] и Јохан Слејден [Johann Sladen, 1506-1556]. Она ce одржала као најбоља међу бројним тумачењима Библије и повеза-на je са Даниловим пророчанствима23, према којима je појави царстава претходила појава четири звери и духа, a тај број одговара броју царста-ва: Асиријско, Персијско, Грчко и Римско, да би ce ово последње након пада y одређеним условима „прелило" y Германско царство. Најзад, треба истаћи да je Скалигер користио и астрономске методе за потврђивање (али не и проверу!) црквене хронологије претходних векова, a управо ова последња чињеница створила je привид научности који je оставио снажан утисак на савременже. Ho, како год да je било, Скалигер je, управо y духу цикличности и теорије четири царства, створио свеобухватну хроно-логију светске историје од стварања света, да би затим ту хронологију Дионизије Петавијус [Dionysios Petavius, 1583-1652] y делу De doctrina temporum (1627) прерачунао на године од Христовог рођења, и тако смо добили нашу (Христову) еру,

Када ce говори о традиционалној хронологији, управо ce Дионизије Петавијус често пренебрегава. A y питању je зашмљива личност и врло поучна за разумевање настајања и суштине те хронологије, Рачунање годи-на од Христовог рођења предложио je, наиме, још 525. године н. е. архи-вар римског nane Дионизије Мали [Dionysius Exiguus, умро око 544. годи-ne], познат no томе што ce много бавио прорачунавањима Пасхе. озна-чивши еру од Христовог рођења с AD (Anno Domini, Година Господа). Интересантно je да ce ова нова epa y документима помиње тек од X века, a све до 1431. године све енциклике римског nane датирају од Стварања света, a не од Христовог рођења! Појмови „наша epa" (н. е.) и „пре наше epe" (пре н. е.) појавили су ce 1583. године када je Жозеф Скалигер увео

1 2 A. M. Ж а б и н с к и и , Друган исторш искусства. Om самого начала do нсииих днеп, Вече, Москва 2004, стр. 20.

2 3 Кљига пророка Д a н и л a, Стари завет, глава 2.

270

непрскидан обрачун времена који почињс од 1. јануара 4713. годше пре н. е. y тзв. јулијанским данима, A његов колега Дионизије Петавијус (Мали) предложио je да ce за основу бројања година узме Христово рођење и да ce догађаји од њега броје као позитивни, a до њега са знаком минус и да ce називају aD (ante Deum, до Господа).

Оба горе поменута Дионизија су Мали (петавијус - мали), оба ce ба-ве хронологијом, a раздваја их око 1000 година (према неким тумачењима 1053 године) и, најзад, оба су предложила да ce године рачунају од Хри-стовог рођења. Али, то још није све! Постојао je још један Дионизије, та-кође врло познати хронолог, који je умро y III веку н. е. (према Јевсевију 12. година владавине Галијена, односно 265. година н. e.). Oh ce такође много бавио прерачунавањима Ускрса (Пасхе), као за хронологију веома значајних датума. Смрт овог Дионизија десила ce, опет према нежим тума-чсњима, тачно 333 године пре смрти напред номенугог Дионизија Малог! Ове две разлике (333 и 1053 године) представљају, као што he ce видети, значајна историјска померања (два од три основна историјска оомерања -333, 1053. и 1773. године).

Према традиционалној верзији, Скалигер je користио радове већег броја аутора. Тако ce као први који ce бавио хронолошким проблемима истиче Хеланик с острва Лезбос [Хеланик из Митилене, Hellanicus of Les-bos, око 479-395 пре н, e.], аутор Атичке историје, први међу „атидо-графима", који je y време Пелопонеских ратова [431-404 iipe н. е.] поку-шао да различите системе хронолошких датирања сведс на општи модел. Ha основу његовог рада затим су грчки писци саставили синхронистичке таблице. Међу грчким историчарима истиче ce неколицина. Kao први ту je Ефор из Киме [Ephorus of Cyrne, прва половина IV века пре н. е.], аутор ОишШе историје (30 књига) која обухвата период од дорске сеобе, од-ноено повратка Хераклида24 до Филипове опсаде Перинта (340. година пре н. е.). Његов рад наставио je Јероним из Кардије [Hieronymus of Cardia, око 350-260], аутор Историје òujaòoxa (наследника Александра Маке-донског) и Историје епигона (синова дијадоха). Дурис Самоски [Duriš of Samos, око 340 - око 260 пре н. e.] y делима Исшорија Грчке и Исто-puja MaKeòoHuje оггасује догађаје од 370. до 280. године пре н. е. Дурис je и аутор Историје Агатокла [361-289 upe н. е.], краља-тиранина Си-ракузе. Филарх [Phylarchus, III век пре н. с.] y делу Историја (28 књига) опиеује догађаје од Пирове војне на Пелопонез до смрти спартанског кра-ља Клеомена [Клеомен III, 252-219 ире н. е., спартански краљ од 235. до 221. године upe н. е.], што y ствари представља продужење Дуриса и дово-ђење историје до 220, године пре н. е. Тимеј из Тауромене [Timeus of Tauromenium, око 356 - око 260 пре н. е,], којег сматрају највећим исто-ричарем III века пре н. е., аутор Историје Сицилије, допуњене Истори-јом Пира, прочитао je све што je написано о предмету његовог интересо-

2 4 Хераклиди су старе хеленеке динасгије y Спарти, Коринту, Лидији и Македонији Ko-je су тврдиле да су потомци славног дорског јунака Херакла, једног од најпопуларнијих херо-ја из класичне митологије.

271

вања, користио ce и изворшм документима, иоказао je интересовање за хронологију, успешно je покушао да сведе y јединствен систем податке календарских система Атине, Спарте, Аргоса, Олимпије... Важна улога до-дељује ce и Ератостену из Кирене [Eratosthenes of Cyrene, око 284 - око 194 пре н. е.], који je створио научну хронологију утврдивши датуме од ос-вајања Троје до смрти Александра, Најзад, ту je и Полибије [Polybios, око 210 - 125], вероватно најпознатији хеленски историчар, засенио Тимеја, Основно Полибијево дело je Историја, где je описано како je Рим осво-јио свет. Дело обухвата период од 221. до 146 године пре н. е., али je y уводу дат и преглед догађаја од 264. године пре н. е.

Користећи радове ових својих претходника, хришћански историчари који ce традиционално смештају y IV вск ставили су потом свстску хроно-логију y службу свете историјс. Значајно je да су радови хришћанских историчара пронађени тек y касном средњем веку. Уобичајено ce сматра да je основу хронологије поставио Евсевије Кесаријски [Евссвије Памфил, Еусебије, између 260. и 264 - измсђу 337. и 340], y другом делу Истори-је времена od почешка света do Никејског сабора, тзв. Хронике (300. година н. е.), иако има аутора који не заборављају да истакну како je већ y 1П веку Јулије Африканац [Sextus Julius Àfricanus, око 180 - око 250], римски историчар из Палестине, аутор Хронологије, оснивач хришћанске хронографије, покушао да успостави однос између библијских хроника и паганских летопиеа25. У Евсевијевом делу које he Руфин [Rufinus of Aqui-leia, 345-^10/411] превести на латински под називом Chronica изложена je историја света од Нина, асирског краља под чијом je владавином наводно рођсн Аврам, na све до Помлеја (од 2123. до 61. године пре н. е.). Ову основу затим je превео (слободно препричао) Јсроним Блажени, или свети Јероним из Стридона y Далмацији [331-420] и продужио je до 378. годжне н. е. Компилација Јеронима била je дуго потом основа хронолошких знања на Западу, na ce тако сматра да je византијски научник и историчар Ни-ћифор Калиста [Нићифор Грегора, 1295 - после 1359, или 1293-1361] y XIV веку покушао да напише нову историју прва три века „али није Mo-rao да уради ништа више, већ да понови оно што je рекао Јевсевије".26

Пошто je Јевсевијев рад објављен тек 1544. годше, дакпе носле Нићифо-ра, Фоменко ce, на истом месту (Машематички поглед ш историју - Ста-шистичка хронолошја), основано пита није ли данас позната Јевсевијева верзија заснована на раду Нићифора Калиста. Цео Јевсевијев рад покушао je да реконструише и Скалигер. Даљи ток развоја хронологије даје Жан Боден, Скалигеров савремешк. Према Бодену, Јеремија [Saint Jerome, око 347-420] додао je Јевеевијевој шеми 50 година, Проспер Аквитански [Tiro Prosper of Aquitaine, V век] 60 година, a Палмерије Фирентински 1040 го-дина. Сигеберт Гал [Sigebert of Gcmbloux, око 1030-1130] саставио je хронику од 381. до 1113. године, с прилогом непознатог аутора до 1216.

25 Š. О. K a r b o n e i, htorìografija, ПААТО - XX vek, Beograd 1999, стр. 27. 2 6 Навод према: A. T. Ф u м e н к о, Математички ùotaeò na историју - Сшати-

сшичка хронологија, Математички институт САНУ и ДОСИЈЕ, Београд 1997, стр, 26.

272

године. Винсент из Бовеа [Vincent de Beauvais; Vincentius Bellovancensis, 1190-1264], аутор Великог oineòam {Spéculum majus, или Spéculum qua-druplex, 1473), свеобухватне енциклопедије средњевековног знања, која je, поред осталог, садржала и огледало иеторије (од стварања света до крста-шких похода), саставио je историју од стварања света до 1250. године no-ćne рођсња Хриета. Антонин, архиепископ Фирентински, саставио je исто-рију од Стварања света до 1470. године, Донато Босо Милански до 1489, Јохан Науклер [Johann Naukler, Johannes Vergenhans, 1425-1510] из Ти-бингена до 1500, Филш Бергамски до 1503, a Паоло Ђовио [Paolo Giovio, 1483-1552] од 1494. до 1540. године. Најзад, 1550. објављена je Хроника целог света пољског историчара Мартина Белског [1494-1575], a Јохан Карион Либечки [Johann Cari on, Johannes Nagclein, 1499-1537] створио je три књиге хронике од стварања света до 1530. године, којима je додат прилог до 1555. године.

Ваљански и Каљужни истичу27 да ce сви овде поменути аутори y етва-ри групишу y три „екипе": „древногрчку" до наше epe, хришћанску из IV века н. е. и средњевековну из периода XII-XVI век. Пошто je оваква сли-ка карактеристична за све науке, таква дискретност даје основа за сумњу y саму хронологију. Па инак, управо Скалигерова верзија која je прихва-ћена из политичких разлога, a потврђена и од стране римског nane, поста-ла je основ историје,

Када ce говори о Скалигеровом раду, није наодмет истаћи и његов однос према (научној, објективној) критици. A тај однос добро ce види из епизоде са квадратуром круга: сам Скалигер постао je страствени квадра-турист28, објавио je књигу y којој je тврдио да je пронашао „истинску квадратуру", тј. да je решио задатак. Најбољи математичари епохе, Франсоа Вијет [François Viète, 1540-1603], Кристоф Клавије [Christof Clavius, 1537-1612] и други, трудшш су ce да му докажу да je његово за-жључивање погрешно, али све je било узалудно. Скалигер и његове присталиде упорно ништа нису признавали, одговарали су увредама и презривим коментарима и на крају су све геометре прогласили савршеним незналицама y области геометрије!29

У установљењу званичне, Скалигерове, хронологије често ce истиче значајна улога XIX васељенског (Тридентског) сабора (1545-1563, с ripe-кидима), Наводно je овај сабор канонизовао извршена прерачунавања која су ушла y новоуспостављену хронологију, a Сабор je, како ce сматра, утвр-дио и да je година завршетка рада Сабора - 1563. година од Христовог рођења. Сабор je наредио да ce спале сви документи који томе противре-

2 7 С. И. В a л ш н с к и ft и Д. В. К a л кз ж н BI и, Другсш ucmopm науки. Om Apucmo-телн do Hbiomona, Вече, Москва 2002, стр. 29.

2 8 Квадратуристима ce називају људи који помоћу шестара и лемра покушавају да конструишу квадрат површине једнаке површини датог круга. Задатак je, наравно, принципи-јелно нерешив.

29 Ф. К м u м a н, Историл числапи, Наука, Москва 1971. (Наведено према: A. T. Ф о м e н к о, Машематички uotneò на историју - Стаишсшичка хронологија, Матема-тички институт САНУ и ДОСИЈЕ, Београд 1997, стр. 27).

273

че! Тада je објављена и Кнмга папа која je регистровала тобоже непреки-дну смену римских nana од IV до IX века (до nane Николе I). Мсђутим, по-знато je да документи са овог сабора ниеу сачувани (!) na ce и не зна тачно шта ce на Сабору десило. Са аспекта теме овог рада та чињеница je од из-ванредног значаја јер je непосредно после Сабора извршено деформисање хронологије, односно посггављени су основи данас оппггеприхваћене хроноло-гије. Наравно, значај целе приче око Тридентског сабора много je шири -према иеграживањима Нове хронологије чак постоје реалне могућности да су неки догађаји са Никејског (I васељенског) сабора из 325. и са Тридентеког сабора из XVI века једноставно помешани, односно да су уместо y догађаје Никејског приписани догађајима Тридентског сабора. Колике су и какве по-следице овакве могућности може ce само слутити.

Који су били Скалигерови циљеви, односно како и зашто je настала таква хронологија? Скалигер je, a то треба посебно подвући, радио no на-руџбини Бурбона [Bourbons], a заједно са својим прегходницима из Визан-тије - Матија Властар30 и др. - створио je концепцију историјског разво-ја. A шта су добили Бурбони? Да би ce озаконила њихова претензија на француски престо, на који су дошли после убиства последњег Валоа [Valois, владали престолом y периоду 1328-1589] Анрија III [Хенри III, 1551-1589], 1589. годше, староет њиховог рода била je протегнута потпу-но до траженог пресека са линијом Капетинга-Валоа, негде далеко y дуби-ни векова31 Аналогни посао за Хабзбурге [Habsburg] обавио je Куспинијан (Јохан Шписхајмер [Johannes Cuspinian, Johan Spieshaym, Spiesham, Spie-sheimer, 1473-1529]) изводећи њихов ненрекинути родослов од Јулија Це-зара [Gains Julius Caesar, 101-44 пре н. e.].

Исти разлози - претензије одређених династија да ce докаже њихово законито долажење и задржавање на власти - били су присутни и y мио-гим другим случајевима, a на таквим претензијама када je y питању руска династија Романових (Романови-Захарјини-Јурјеви), која je на прссто до-шла 1613. године, након Вслике смутње (Велики нереди), посебно инси-стирају Фоменко и његови сарадници. Управо су Романови и наиисали са-времену (важећу) историју Русије, за време цара Михајла [Михаил Ф,до-рович Романов, 1596-1645] и његовог оца, патријарха Филарета [Ф.дор, Феодор Никитич Романов, 1555-1638], фактичког владара32, ангажујући за то немачке историчаре Августа Лудвига Шлецера [August Ludwig Schlô-zer, 1735-1809], Герхарда Фридриха Милера [Gerhard Friedrich Miller,

3 0 Солунски јеромонах из XIV века, 1335. године написао СинШаишт (зборшк) y Ko-je м je изложио црквено и еветовно право. Сматра ce да je, no наредби цара Душана, Синта-гмат преведен на српски (вероватао 1347-1358) и да je примењиван упоредо са Душановим закоником.

31 Д. В. К а л § жн(5 é и A. M. Ж а б и и с к и е , Другал ucmopu^ воин. Om падок do бомбард, Вече, Москва 2003, стр. 237.

3 2 У питању je, како наводи Николлки, последица случајне околности да je Филарет за време С м у т е био насилно преобраћен y монаха од стране Бориса Годунова. (H. M. H и к о -л п с к и е , Истортрусскаи церкви, Издателиетво политическое литературА, Москва 1988, стр. 115.)

274

1705-1783] и Готлиба Зигфрида Бајера [Gottlieb Siegfried Bayer, 1694-1738], A да би створили „своју" историју Романови су, након коначне победе (гу-шење уетанка Стједана Тимофејевича Разша [Степан Тимофеевич Разин, 7-1671]), применили већ познате методе, укључујући спаљивање званичних књига - разреднжа33 (Москва, 1682), маеовно спаљивање других књига и докумената, уништавање архива, фалсификовање генеалогија бојарских по-родица итд. Период власти првих Романових обележио je и црквени ра-скол. За иериод тзв. опричнине (1563-1572), када су на власти фактички били управо Романови, први оут ce y Русији везују појаве прогона на вер-ској основи - уништавани су муслимани и Јевреји који нису прихватили хришћанство, До тада y руској историји никада није било ни помена о вер-ској нетрпељивости, Русија ce строго придржавала старог пришрна верске толеранције, a сви ратови до тада вођснн имали су чисто политички кара-ктер.34

Према Носовеком и Фоменку, колике су биле размере глобалног про-грама XVII века за стварање вештачке, фиктивне историје тек сада лочи-њемо да схватамо, али ce, с друге стране, не треба чудити усаглашености деловања на фалсификовању историје y разним земљама, будући да су до краја XVI столећа готово све европске и азијске земље улазиле y састав јединствене империје, тако да су сви њихови владари били из истог круга царских чиновника. Све то што ce дешавало T O K O M XVII и XVIII века, праћено масовним уништавањем старих докумената, Носовски и Фоменко назвали су међународним европским програмом стварања древне и средње-вековне хронологије и историје.35 A тај програм имао je снажну државну подршку и y земљама западне Европе и y Русији.

ПРВЕ НАУЧНЕ КРИТИКЕ СКАЛИГЕРОВЕ ХРОНОЛОГИЈЕ: ЊУТН И АРДУЕН

Скалигерова хронологија, међутим, није одмах и свуда прихваћена. Може ce рећи да je, заправо, она од самог почетка била подвргнута науч-ној критици, али су ауторитет цркве, односно претходника на које ce Ска-лигер позивао („отац црквене историје Јевсевије [или Евсевије, Eusebius, 265-340, или око 263-339], Јероним [око 347-420], Теофил36, Августин

Разредници (Разрлдш, разрлднБте книги) био je званични часопис y којем су објавл.и-вана намештеш! државних службеника. Вођени су од 1471, до 1682, када су уништени, наво-дпо да би ce прекинули тзв. месгнически спорови. Меетничеегво je y Московској Русији би-ла условна расподела служби на поједине особе y зависности од њиховог родослова, a укину-то je управо 1682. године.

3 4 Видети, на пример: Г. В. Н о с о в с к и и, A. T. Ф о м e u к о, Нован хронологим Ру-си, Фангориал Пресс, Москва 2000, стр. 17-19.

-'5 Г. В. Н о с о в с к и и , A. Т. Ф о м е н к о , Стамбул в свете новоЛ хронологии, Ве-че, Москва 2004, стр. 8-9.

Теофил, алексаидријски патријарх од 385, умро 412. године. Тежио једновласти y источној дркви.

275

[Aurelius Augustinus, 354-430] и др.), као и привид научности који je Ска-лигеров рад добио коришћењем астрономских ирорачунавања, превагнули.

И касније, T O K O M целог XVII века, ова хронологија била je предмет критике, upe свега од стране религијеких кругова, посебно језуита3', који никако нису прихватали идеју цикличноети a управо то je био јсдан од ра-злога због којих су ее присталице ове идеје чссто „скривале" иза анти-чких, односно древногрчких имсна. тј. псеудонима. Чак и T O K O M XVIII ве-ка многи истакнути научници (попут Јохана Јоахима Винкелмана [Johann Joachim Winckelmann, 1717-1768], на пример) одбијали су да ce користе њоме немајући поверења y Скалигерове закључке. Хронолошку теорију Скалигера и Петавијуса популарисао je међу европским интелектуалцима X, Келер, И тек потом евроиским научницима су стављеш на располагање папируси Помпеје, касније Египта као и месопотамске глинене таблице, Све то je затим „уграђено" y створену хронологију! T O K O M XVIII века радови Јохана Гатерера [Johann Gattercr, 1727-1799] y Немачкој, аутора одличних уџбеника из хералдике и генеалогије, затим Едварда Гибона [Edward Gibbon, 1737-1794]38 y Енглеској и Жака Касинија [Jacques Cassini, 1677-1756] y Француској, дефинитивно су утврдили нериодизацију, поделивши je на древно доба, средњевековље и ново доба, A општа теори-ја и иеторија хронологије била je разрађена тек на почетку XIX века y књизи Handbuch der mathematischen und technischen Chronologie (Ilpupy-чник m математичке u техничке хронологије, 1825-1826) немачког на-учника Кристијана Лудвига Иделера [Christian Ludwig Ideler, 1766-1846], тако да тек од XIX столећа антика почиње да буде општеприхватана као далека, дохришћанска прошлост. „Ето када су Скалигерове идеје дошле до широких маса!", шше A. M. Жабински, Kao резултат, Скалигер-Петавију-сова хронологија била je, према томе, коначно утврђена T O K O M XIX, a ошптеприхваћена тек y XX веку!

Противници Скалигерове хронологије, наравно, нису долазили само из црквених, односно језуитских кругова. Kao првог ауторитативног критичара Скалигерове хронологије Морозов je навео професора Саламанског универ-зитета Де Арсшту [De Ardila], који je већ y XVI веку y двама својим ра-довима (Programma Historiae Unîversalîs ж Divinae Florae Historicae) иска-зао мишљење да je целокупна древна иегорија - дело Средњевековља!39 Ме-

3 7 Познато je да je управо пред нападима језуита Скалигер после Вартоломејеке ноћи (24. августа 1572. године) побегао нз Француске и преселио ce y Холандију.

3 8 У свом главном делу ИсШорија о(Ш0ања u пропааии Римасе имаерије (History of the decline and fall of the Romain empire, 1776-1788), y шест томова, описује историју опадања Рима и Византије од краја П века н. е. до 1453. шдине. Гибон je, иначе, познат као аутор једне од највећих и најутицајнијих измишљотина y свеукупној историји, такозване Велике еео-бе народа, која ce тобоже догодила y периоду од средине IV до средине VII века. Ова иде-ја, до које je дошло из чисто политичких разлога (да би ce европска ренесанса показала узвишенијом y односу на грчко-римску антику), постала je врло брзо један од камена теме-л>аца званичне нсторије,

3 9 Навод према: A. T. Ф о м e н к о, Математички аоШ0 на историју - Cmatou-стичка хронологија, Математички институт САНУ и ДОСИЈЕ, Београд 1997, стр. 16.

276

ђутим. било би ииак неправедно ако ce не би споменули и неки други, макар као претходници који доказују да каснија критика није настала ниоткуда (као што ce управо y традиционалној историји често догађа са идејама и проналасцима који ce лојављују ниоткуда, и затим исто тако итчезавају). Међу њима јсдно од лрвих места свакако припада Лоренцу Вали [Lorenzo Valla, 1407-1457], који ce сматра оснивачем критичког ме-тода y историографији. Вала je, наиме, доказао да je тзв. Константинов дар, повеља коју je овај тобоже лредао Силвестру I, a којом je светска власт била предата папама y IV веку од стране императора Константина Великог [Flavius Valerius Constantinus Magnus, 274-337), заправо фалеи-фикат, начињен вероватно од стране riane Стефана III или неког од њего-вих најближих сарадника y VIII веку, након што су тзв. Пшиновим даром из 756. године папи дароване освојене византијске земље. Истинитост Константиновог дара била je, додуше, оспорена најпре од стране Николе Кузанског [Nicolaus Cusanus, 1401-1464] који je y трактату De pace fidei из 1453. године, након пада Константинопоља y турске руке, писао о је-дшству вере Турака и хришћана, a Мухамеда je називао римским кардина-лом који ce одвојио од Рима. Ha тај начин, Кузански нам помаже да схва-тимо шта ce заправо десило: ужаси крсташког освајања Константинопоља из 1204. припиеани су турском „освајању" Константинопоља из 1453. годи-не.40 Ho, вратимо ce Лоренцу Вали, који je, поред наведеног, обратио ла-жн>у јавности на противречности које постоје y делима „античких" писаца Тита Ливија [Livius Titus, 59 пре н. е. - 17 н. е.], Аристотела [384-322 пре н. е.], црквеног оца Евсевија [Eusebius, 265-340].

Ипак, најауторитативнијим нападима нова хронологија била je изло-жена y времену конституисања и утврђивања, y XVII н XVIII сголећу, и то од стране Исака Њутна [Isaac Newton, 1642-1727] и Жана Ардуена [Jean Hardouin, 1646-1729], двојице савременика који су спадали y најо-бразованије људе свог времена. Иако je Њутн, наравно, данас много позна-тији од Ардуена, ипак JE недовољно познато да CE T O K O M неколико послед-њих деденија (!) свог живота Њутн интензивно бавио лроблемима хроно-логије и историје, што je резултовало двама значајним радовима: Испра-вљет хронологија древних царсишва (The Chronology of Ancient King-doms Amendeđ) и Кратка хроника историјских 0огађаја od првих поче-Шака y Евроии òo освајшш Персије od Александра Македоиско? (A Short Chronìcle from the First Memory of Things in Europe, to the Conquest of Persia by the Alexander the Great), објављених 1725. противно Њутновој вољи. Његова истраживања била су посвећена историји Старог Егапта и Старе Грчке, и донела су значајне закључке: неке догађаје и личности Њутн je хронолошки „преместио'1 ближе нама (почетак владавине првог

4 0 Фоменко и сарацници y више својих књига инсиетирају на резултатима својих истра-живања према којима су y освајаљу Константинопоља учествовали људи хришћанеког поре-кла, чак je турски еултан y самом опседнугом Константинопољу имао снажну хришћанску иартију која га je нодржавала. (Вндети рецимо: Г. В. H о с о в с к и и и A. T. Ф о м e н к о. Стамбул в свете ноаоп ;сромологии, Вече, Москва 2004, стр. 188. и даље, конкретпо стр. 190).

277

егшатског фараона Менееа за око 2000 година, a неке фундаменталне до-гађаје из историје Египта за око 1800 година, догађаје повезане са митом о Тезеју за око 700 година, Тројански рат [историјски догађај који ce no традиционашој хронологији, према најширем тумачењу, десио између 1350 и 1100 гфе н. е.; према тачнијем традиционалном датирању 1194-1184 пре н. е,] за око 330 година), мада je било и случајева да je неке догађаје и личности померио дубље y прошлост, Према скраћеној Њутновој хроноло-шкој скали. најстарија нама позната историјска епоха одговара приближно 1125. годиш пре н. е.

У својим хронолошким истраживањима Њутн je полазио од Светог писма. Тачније, он je себи поставио задатак да докаже непогрешивост СветоГ писма и да историју старог Егилта и Грчке усклади са библијском хронологијом. Постављееи задатак није био нимало лак - насупрот биб-лијској иеторији која je до Христа трајала 4000 година, no Манетону, еги-патском свештенику из трећег века пре н. e. (no традиционалној хронологији) египатски фараони владали су непрекидно преко 15.000 год-ина!41 Ради постизања постављеног циља Њутн je користио већи број ме-тода: паралелизми (овај метод користио je касније и Морозов, али га je назвао статиетички), лингвистика, астрономија, физиологија, математика (или љубав ка формулама), усаглашавање хронологија. У својој Краткој хронолошји Њутн je одбио да верује да je y Египатском древном царству владало око 300 царева (фараона), y просеку no 33 године сваки фараон. Са фараонима он je поступио једноставно - y њиховом дугом списку он je налазио парове сличних имена и сличних описа живота a затим je такве сличне фараоне проглашавао за једног фараона (за сваки пар сличних) и ,,избацивао" све који су хронолошки били смештени међу њима. Ha тај на-чин он je одмах избацио из египатске иеторије око стотинак фараона и „екратио" његову историју за неколжо хиљада годша. Њутн je, поред то-га, на основу огромног материјала из древне историје и историје Енглеске и Француске, који je сам прикупио и анализирао, показао да средње траја-ње владања фараона не може да износи 33 него 18-20 година, што je даље историју Египта практично преполовило. И, најзад, изједначивгаи египат-ског фараона Сезостриса са Озирисом-Ваком он je дошао до крајњег ре-зултата да египатска држава настаје y XI веку пре н. е. Иако je Њутнов рад врло брзо био заборављен, управо je задивљујуће што je након два столећа већина његових метода, потпуно независно од Њутна, нашла при-мену y делу оснивача научне критике Скалигерове хронологије, Н. A. Мо-розова.

TOKOM прве половине XVIII века појавио ce приличан број реакција на ове Њутнове радове, углавном негативних, али je убрзо уследило ћута-

4 1 Колико je постављени задатак био тежак, и колико je joui увек тежак, бар y оквири-ма традиционалне хронологије, довољно швори и следећи податак као време доласка на престо првог египатског фараона Менеса традиционална историја наводи еледеће године: 5.467, 577», 5702, 5613, 4455, 4157, 3892, 3623, 3180, 2850, 2320, 2244! Разлика између „нај-старије" и „најмлађе" међу поменутим годинама износи чак 3623 годиие!

278

ње и Њутнова књига била je фактички заборављена. Знатно касније већи-на коментатора поетављала ce према овим Њутновим делима попут фран-цуског писца и истраживача Луја Фигијеа [Louis Figuier, 1819-1894], који je изражавао жаљење што je Њутн трошио време на оваква (теолошка) истраживања, или Њутновог биографа Л. Мора42 који je то једноставно сматрао Њутновом разонодом: „Када би живео y наше време, он би ce Mo-rao y слободним часовима забављати читањем детективских романа или решавањем укрштеница уместо древном хронологијом или библијским про-рочанствима". A врхунац je, ипак, дошао знатно касније: италијански антрополог Чезаре Ломброзо [Cesare Lombroso, 1836-1909] управо пово-дом ових Њутнових радова y делу Геније u лудило утврдио je да je Њутна пред крај живота захватило психичко растројство: „Њутн, који je својим умом освојио цело човечанство, y старости je такође патио од стварног психичког растројства, иако и не толико снажног као код претходних ге-нијалних људи. Управо тада он je и написао, вероватно, Хронологију, Апо-калипсис и Писмо Бентелу, дела магловита, замршена и апсолутно не слична ономе што je написао y младим годинама."43

Ардуен je данас знатно мање познат од Њутна, али могуће je да je, када je y питању проблематика историје и хронологије, вероватно његов допринос био чак и значајнији: његово најзначајније дело била je збирка свих црквених докумената, почињући од првог века н. e., a који су повеза-ни са одржавањем васељенеких сабора44. Када je после 28 (!) година рада завршио своје уистину грандиозно дело (укупно 11 томова плус томови са коментарима), Ардуен je доживео да га наредних 10 година не одобри цр-ква, Тек када га je ред језуита принудио да ce одрекне евојих погледа, цр-ква je одобрила коришћење ових књига. Чиме je Ардуен толико узнеми-рио цркву? Почев од 1690. године он je тврдио да су многа дела античких аутора написана знатно, на стотине година, касније од година које су при-писиване животима тих аутора. Другим речима, он je та дела означио као фалсификате. TOKOM година Ардуен je појачавао своју критику, да би на крају дошао до закључка да су практично сва античка дела написана по-чевши од XIII века, уз врло мали број изузетака (Цицеронова дела, Хора-цијеве сатире, Вергилијева Георгика и Природш жторија Плинија Ста-ријег)45. Поред тога, Ардуен je тврдио да су Исус Христ и његови апосто-ли, уколико су уопште и постојали, морали да држе своје проповеди на латинском, да су грчки преводи Hoeož и Сшарог Завета сачињени много касније него што сматра црква, итд. Ардуен je писао и о фалсификовању

4 2 L. T. M о r e, Isaac Newton; A biography, New York 1934. 4 3 4 . Л а м б р о з о , Генисињноат u помешателктво, Республика, Москва 1995, стр.

63. Цитирано према: http:/univer.omsk.su/foreign/fom/fom.htm. 4 4 Васељенеки сабори су скупови црквених поглавара хришћанске цркве из целог све-

та, на којима су решавана важнија питања вере. Православна црква признаје еамо седам ова-квих еабора, a римокатоличка преко двадесет.

4 5 Марко Тулије Цицерон [Marcus TuIIius Cicero, 106-43. пре н. ej; Флак Квинт Хо-рације [Flaccus Quintus Horatius, 65-8. пре н. ej; Марон Публије Вергилије [Maro Publius Vergilius, 70-19. пре н. ej; Плиније Старији [Plinius Secundus, Gains, 23-79],

279

монета, уметничких дела и, a то je посебно важно, свих докумената васе-љенских еабора који су тобоже претходили XIX васељенском (Тридент-ском) еабору (1545-1563).

Судбина Ардуенових дела вероватно je исто тако поучна као и када je реч о Њутну и његовим делима. Критичара je наравно било, и то не ма-ло, али je критика најчешће била невероватно тиха и пригушена, тако да ее стицао утиеак да еу и сами критичари добро знали да je релативно не-давно издавање књига које су приписиване „древним" ауторима општепо-зната и призната ствар. Већина Ардуенових дела, укључујући и она која су издата посмртно, била je забрањена и укључена y Иш. шкс аабрањених кшл-?а (Index librorum prohibitorum), установљен 1559. године46. Интересантно je, међутим, још нешто. Будући Њутнов савременик и упознат са његовим истраживањима проблема хронологије, Ардуен je реаговао y етилу потпу-ног негирања историчноети дубоке етароети и позивао Њутна да најзад престане да говори о „древним" временима која нису постојала. И, најзад, вреди поменути да je Ардуен сматрао да je освајање Троје y ствари пад Је-русалима, a то ce поклапа са знатно каснијим становиштем Фоменка о идентичности Троје, Јерусалима и Константинопоља!

После Ардуенове смрти већина дела која je он „раскринкао" као фалсификате била je постепено „рехабилитована", тако да још и данас улазе y фонд историјеких дела која озбиљно прихвата историјека наука.

У иеторији критике традиционалне хронологије Њутн и Ардуен ce с правом сматрају двама класицима. Међутим, мање je познато да овај епи-тет припада још двојици критичара, који су живели и радили знатно касни-је, заправо y XX веку, али je и поред тога њихов живот знатно мање по-знат. Реч je о швајцарском филологу Роберту Балдауфу [Robert Baldauf] и немачком правнику Вилхелму Камајеру [Wilhelm Kammeier, 1889-1959].

0 Балдауфу ce y ствари зна само да je био приват-доцент Базелског универзитета и да JE T O K O M двадесетих година XX века издао два (I и IV)

4 6 Први индекс (списак) забрањених књига издао je 1559. nana Павле IV (1555-1559), пошто je пре тога већ заведена универзална римска инквизиција - nana Павле III (1534-1549) je 1542. булом Licet ab initio установио централни инквизициони суд e неограниченим правима. Управо y то време ради борбе са „Хриетовим непријатељима" била je створена „Компанија Исуса" (Societas Jesu, Исусово друштво), коју je nana одобрио 1540, односно је-зуитеки ред чији je први генерал постао чувени Ињасио (Игнацио) Лојола [Ignatio de Loyola, 1491-1556]. (Видети детаљније: Самуил Горациевич Л о з и н с к и и , Историм папства, Из-дателвство политическои литературн, Москва 1986, стр. 246. и даље.) Циљ Исусовог дру-штва била je борба против протестаната и свих противника католичке цркве, али ce оно y пракси претворило y главни стуб католичке реакције која ce брутално борила не само про-тив протестаната него и против тада напредне науке (прогони Николаја Коперника [Nicolaus Copemicus, Mïkolaj Kopemik, 1473-1543] и Галилеа Галилеја [Galileo Galilei, 1564-1642] и спаљивање Ђордана Бруна [Giordano Bruno, 1548-1600]). У тој борби долазило je и до вер-ских прогона протестаната - најпознатији je Вартоломејска ноћ y Паризу, 1572. године, због које je, како je већ истакнуто, Скалигер побегао из Француске. У ствари, о издавању овог списка забрањених књига први пут je било речи на Тридентском сабору још 1546. године, ка-да je био издат декрет о забрани распрострањења издања Ceeiuož писма и коментара на ite-ra које није одобрила црква.

280

од планираних четири тома дела Историја u критика. Балдауф je, пот-пуно независно од Ардуена, и полазећи од потпуно других премиса, дошао фактички до истих закључака као и Ардуен. Истражујући архиве познатог швајцарског манастира Сент Гален, својевремено једног од главних цента-ра католичанства, Балдауф je открио трагове разбојничког похода на ма-настир од стране италијанског хуманисте Пођа Брачолинија И другова KO-JE СУ опљачкали манастир и однели рукописе који су сматрани старим, као и многобројне књиге, a што je све потом послужило Пођу за стварање но-вих „античких" дела. Балдауф je такође међу рукопиеима који су сматрани за древне и средњевековне открио да међу њима преовладавају фалсифи-кати знатно каснијих времена. У „историјским" књигама Старог завета Балдауф je открио толико снажне паралеле са витешким романима сре-дњовековља и еа Хомеровом Илијадом да je проето морао да ематра да еу и Стари завет и Илијада напиеани y каеном средњем веку. Неки од средњевековних рукописа, приписиваних разним ауторима, поеедују такву поражавајућу сличносг y изражајним средствима да je Балдауф био прину-ђен да призна да припадају перу једног истог човека, иако ce сматрало да ce време настанка тих рукописа простире на два века, Поред тога, y сва-ком од тих рукописа налазе ce неки од израза из романских језика чији ce почеци коришћења никако не поклапају са претпостављеним датумима на-станка тих рукописа, И многа друга запажања Балдауфа заслужују пажњу и достојно су оцењена међу критичарима традиционалне хронологије, али њихово детаљније разматрање излази ван оквира овог рада. Рецимо само да je Балдауф, сводећи резултате својих истраживања, писао: „Наши Ри-мљани и Грци били су италијански хуманисти."47

Вилхелм Камајер je радио као нотар y Хановеру и всћ y 1923, годи-ни заинтересовао ce за критичко иетраживање докумената прошлости. Го-дине 1926. заврпшо je рукопис под називом Универзална фалсификација историје, y којем je подвргао жестокој критици историјске документе ко-ји су чинили основу немачке средњевековне историје, али T O K O M година није могао да пронађе издавача. Рукопис je био публжован тек 1935. го-дине, под називом Die Fâlschung der deutschen Geschichte, након што je y међувремсну одбијен Камајеров предлог, пропраћен кратким излагањем садржаја рукописа, да јавно иступи пред историчарима. После штампања прве књиге Камајер je издао брошуру Neue Beweise fiir die Fâlschung der deutschen Geschichte, као и низ других радова y којима je своју критику проширио на цело европско средњевековље као и на фалсификацију исто-рије раног хришћанства.

Основне заслуге Камајера састоје ce не y томе што je открио неки конкретни фалсификат (тих фалсификата je свакако веома много, и мно-ги су већ раније долазили до сличних резултата), него што je y фалсифи-катима који су и раније поражавали историчаре и друге научнике открио

4 7 Навод према: Е. Г a б о в и ч, Критика хронологии u ревизил истории в Западноп Европе, Интернет: http://geschichte.eu.cx/.

281

више или мање плански и масован рад целих покољења фалсификатора који су служили католичкој цркви или неким конкретним феудалним вла-дарима. Ови фалсификатори су уништили огроман број оригиналних доку-мената и заменили их фалсификатима. Главни закључци до којих je дошао Камајер T O K O M својих истраживања своде ce на следеће:

- y масовном фалсификовању (пре свега y XV веку) учествовали су, поред католичке цркве чији JE историјски значај T O K O M Т О Г процеса треба-ло засновати, и хуманисти,

- документи паганске „германске" историје били су уништени и заме-њени фалсификованим документима галско-романске историје,

- постојање католичких nana до тзв, авињонског заробљавања y пот-пуности je измишљено,

- историја до 1300. године не може ce рестаурирати, јер су сви рани-ји документи уништени и замењени фалсификованима,

- ратови између националних цркава y допапеком периоду историје цркве били су касније представљени као борба са јеретицима и верским отпадницима,

- фалсификовани су не само средњевековни документи него и „анти-чка" литература (Тацитова Германија један je од таквих фалсификата),

- Нови завет су измислили католички свештеници, или су га бар по-ново преписали,

- још и y наше време црква ce бави производњом фалсификата „ста-рих" рукописа са циљем да ce помоћу њиховог „налажења" докаже дре-вност новозаветних текстова.

Најзад, још један критичар Скалигер-Петавијусове хронологије заслу-жује да буде убројан y класике - енглески научник Едвин Џонсон [Edwin Johnson, 1842-1901]. Након дугогодишњих истраживања проблема хроно-логије, Џонсон je дошао до закључка да „смо много ближи y времену епо-хи древних Грка и Римљана него што je записано y хронолошким таблица-ма"48 ц о н с о н је> попут других овде наведених критичара традиционалне хронологије, позвао на преиспитивање целокупне хронологије антике, али и средњевековља.

МОРОЗОВ И НАУЧНА КРИТИКА СКАЛИГЕРОВЕ ХРОНОЛОГИЈЕ

Иако су и Њутн и Ардуен, као и многи други критичари Скалигеро-вих конструкција, дали изузетан допринос разумевању и реконструкцији правилне историје и хронологије, ипак они нису y тим конструкцијама пронашли систем. Заслуга за то припада већ поменутом научнику Н. A.

E. M. A. J o h n s o n, The Rise of English Culture, Williams and Norgate, London, New York, G. P. Putnam's Sons, 1904, str. XXX. (Навод према: A. T. Ф о м е н к о , Новше змпи-рико-статштическш' методики датированш древних собмтип u приложенип к глобал^-HOÛ хроиологии древпего u средневекового мира, Интернет: http://www.lib.ru/FOMENKQ-AT/fomenko l.txt/.)

282

Морозову, правом духовном родоначелнику Нове хронологије и других пројеката насталих y Русији y последњој четвртини XX века. Човек са не-вероватном биографијом („Човек који je проживео три живота"49), рево-луционар, поета, један од пионира научног ваздухопловства y Русији, акти-вни учесник Првог светског рата, научник, математичар, физичар, хеми-чар, астроном, историчар, члан многих руских и совјетских, и међународ-них научних друштава, почасни академик (приликом избора y Академију наука СССР-а нису могли да одлуче y које одељење треба да буде при-мљен!)... Иако je за заслуге за револуционарну и научну делатност добио многобројна признања, његове су књиге T O K O M деценија биле забрањене јер су избијале камен-темељац на којем je стајао марксизам - учење о смени друштвено-економских формација и борби класа. Када je почео да ce бави историјом, Морозов je хиљаде страница испунио сопсгвеним про-рачунима, таблицама и текстовима којима je доказивао непоузданост евет-ске историје и погрешност њене хронологије, владајући са једанаест (!) је-зика сам je преводио историјске текстове и сам их je коментарисао. Схва-тао je да његовим поражавајућим закључцима неће веровати, na je лично изводио прорачуне, али je наводио и преводе и прорачуне других астроно-ма и математичара, Ипак, управо тако ce и десило - до данашњег дана ни једно од његових открића из историје није признато. При томе, распон не-признавања иде од потпуног прећуткивања до лаконског констатовања да ce његови закљуци не слажу са иеторијским фактима (како je учињено y Великој совјетској енциклопедији, која je све друго само не ненаклоњена Морозову50), до оптужаба да je на робији (на којој je провео 25 година!) полудео... И таквом човеку и данас ce подсмевају, након више од пола ве-ка после његове смрти, називајући га „народовољцем" (под наводницима), као да због револуционарне делатности није провео 25 година на робији, и инсинуирајући да je управо на робији „скренуо". Још и данас његово де-ло подсмешљиво ce означава као бунцање.

Морозов je 1907. године објавио књигу Откривенe y олуји u бури (Откровение e арозе u буре), y којој je, између осталог, анализирао дати-рање новозаветне књиге Апокалипсис или откртење светога Јована бо-гослова. Апокалипсис или Откривење Светог Јошна Богослова данас je последња, двадесет седма књига Hoeož завета и уједно последња књига савременог канона Библије. Интересантно je да y средњем веку овај данас нераскидиви део Hoeož завета није улазио y новозаветне рукописне збор-нике, a словенски рукописи Аиокалиисиса уопште веома су ретки. Ова последња чињеница посебно je важна и потврђује да са историјом ове књи-

4 9 Кратка биографија Н. A. Морозова под горњим насловом налази ce y прилогу књи-ге: С. И. В a л л н с к и и и Д. В. К a л » ж в н и, Другаи истории Средневековвм, Om древности do Возрождениа, Вече, Москва 2004, стр. 393-398.

5 0 „Теории Морозова вБ1ведешљ1е главнБгм образом из астрономических нвлении, koto-ptiM он придавал чрезмерное значение, находитсл в противоречии с историческими факта-ми." (Морозовл»еве теорије, изведеее углавном из астрономеких појава, којима je он придавао изузетан значај, y противречности су са историјским чињеницама.)

283

re и посебно са њеним датирањем има доста не-јасног. Њена датирања, наиме, веома су различи-та, премда ce званична црква строго држи 98. године н. е. као године када je, наводно, Апока-липсис написан. Тако, на пример, Ван ден Берг ван Ајзинга као годину настанка Апокалипсиса наводи 140, Харнак и Е. Фишер 136 (или неку годину након ње), A. Робертсон 93-95, Рожицин и Жаков наводе пак веома широк интервал -II—IV век, претпостављајући ипак IV век, итд. У марксистичкој литератури веома je популарно било тумачење које je, на основу предавања Фер-динанда Бенарија [Ferdinand Benary, 1805-1880] која je câM OH посећивао, дао Фридрих Енгелс [Friedrich Engels, 1820-1895] y 1894. години. Према Енгелсу51, Апокалип-сис je написан y периоду између друге половине 68. и јануара, или пак априла, 69. године н. е., за време римског императора Галбе [Servius Sul-picius, 5 пре н. e. - 69 н. e., император од 9. јуна 68. до 15. јануара 69, када су га убили преторијанци]. Енгелсово, односно, Бенаријево тумачење, засновано на интерпретацији мистериозног броја 66652, сигурно није лише-но луцидности, али ce као и y многим другим случајевима може констато-вати да су и они, као и њихови следбеници, подлегли вери y постојање старих, древних времена, односно вери y Скалигерову хронологију.

Морозов je y тумачењу Апокалипсиса направио потпуно другачији приступ. Он je, наиме, био први научник који je претпоставио да аутор Апокалипсиса није писао y шифрама, него да je једноставно, астроном-ским језиком свог времена, описао оно што je стварно видео на звезданом небу. Тумачећи хороскоп, односно зодијак описан y Апокалипсису, и на основу астрономских ретропрорачуна Морозов je дошао до закључка да je ова књига написана бар три века касније од њеног дотадашњег датирања - Морозов je као годину настанка Апокалипсиса навео 395, односно 297 година касније y односу на претходно званично црквено тумачење (98. го-дина, наше epe наравно). Једна од непосредних последица овог Морозов-љевог резултата, односно закључка, јесте и потреба да ce настанак хри-шћанства помери ближе савремености за та три века. Наведени Морозов-љев резултат прихватају припадници групе Хронотрон, али не и Нова хро-нологија (Фоменко и сарадници) која настанак Апокалипсиса датира y го-дину 1249. Према Фоменковим тумачењима53, наиме, Морозов je решавају-

51 E n g e 1 s, Friedrich. Zur Geschichte des Urchristentums, Karl Marx und Friedrich En-gels. Werke. (Karl) Dietz Verlag, Berlin, Band 22, 1972, Berlin/DDR, стр. 468-469.

5 2 „Овдје je мудрост. Ko има ум нека израчуна број звијери: јер je број човјеков и број њезин шест стотина и шездесет шест." (Откривење Светот Јована БоГослова, 13; 18.)

5 3 A. T. Ф о м e н к o, Memodbi статистического анализа нарративннх текстов u приложенш к хронологии, Москва 1990. (Цитирано према српском преводу: A. T. Ф о м е н -к о, Математички погаед на историју - Статистичка хронолоГија, Математички ин-ститут САНУ и ДОСИЈЕ, Београд 1997, стр. 88.)

284

ћи астрономски хороскоп описан y Лпокалипеису дошао до два решен.а -395. и 1249. година. Верујући y иеправност традиционалне хронологије приближно од 300. године н. е. Морозов je прихватио прво решење, a дру-го одбацио као „сувише каено": „Тешко да би ce неко усудио да каже да je Апокалипса написана 14. септембра 1249. године", писао je Морозов54. Наравно, Фоменко и његови сарадници нису y својим истраживањима по-стављали таква ограничења као Морозов, na су y разматрање узели и дру-го могуће решење, и показало ce да ce оно добро слаже са хронолошким закључцима добијеним на основу других метода, a y свом каснијем раду Математичка хронологија библијских догађаја55 истакли су још једно решење - 1486. година, које сматрају највероватнијим поткрепљујући га поред астрономских још и аргументима који ce заснивају на другим резул-татима до којих су y својим вишегодишњим истраживањима дошли, a све повезано са очекивањем краја света 1492. године, односно 7000. године од Адама no византијској ери.

Постоје, међутим, и други разлози који дозвољавају да ce наведено Морозовљево датирање оспори. Тако Уве Топер, савремени немачки кри-тичар традиционалне хронологије, y осврту на Морозовљеву књигу56 исти-че да његова разматрања око датирања Апокалипсиса повезана са астро-номским ретропрорачунима губе на снази након узимања y обзир ката-строфе која je управо y Апокалипсису јасно описана, јер je та катастрофа променила кретање Земље, a можда чак и других планета.

Године 1914. Морозов je издао књигу Пророци (Иапорин возникно-вешш библеиских пророчеств, их литературное изложение u характери-стика. Пророки), y којој je користећи асгрономски метод извршио реви-зију датирања библијсклх старозаветних пророчанстава. Датуми свих хоро-скопа које je пронашао и датирао Морозов y овој књизи (пророчанства Је-зекиља, Захарије, Јеремије, Исаије, Данила, Амоса и др.), како подвлачи Фоменко17, такође су средњевековни.

Главно дело Николаја Морозова, Историја човечанства y ttpupoò-но-научном светлу (Исторш человечества в естественнонаучном осве-гцении), познатије под именом Христос, објављено je y седам томова y периоду 1924-1932. Чини га више од 5000 (!) страна, a на њему je аутор радио више од 40 (!) година. Осми том овог заиста монументалног дела

5 4 H. A. M о р о з о в, Христос, Т. И, Госиздат, Ленинград 1924, стр. 53. (Цитирано према: A. T. Ф о м с н к о, Математички поглед на историју - Статистичка хроноло-гија, Математички институт САНУ и ДОСИЈЕ, Београд 1997, стр. 88.) Трсба истаћи да je овај резултат Морозов формулисао врло опрезно: „Ако je Апокалипсис написан y прва че-тири века хришћанске epe, онда je то било y 395. години."

55 Н о с о в с к и и , Глеб Владимирович; Ф о м е н к о , Анатолии Тимофеевич. Мапема-пшческсш хронологш бибжпских собмтип, Наука, Москва 1997. Интернет: http://lib.ru/FO-MENKOAT/matchr_.b.txt/.

... Sfl U. T o p p e r , Buchbesprechung: Nikolaus Morosow, Die Offenbarung des Johannes (Stuttgart 1912). Доступно на Интернсту: http://geschichte.eu.cx/.

57 A. T. Ф o M E H K o, Математички поглед на историју - Статиспшчка хроно-Аогија, Математички институт САНУ и ДОСИЈЕ, Београд 1997, стр. 88.

285

објављен je недавно, много година после ауторове смрти, a девети том je y припреми. До шездесетих година прошлог века Морозовљеве идеје и теорије су прећуткиване, a знатно pefje „обаране", a затим су, пред крај те деценије, за Морозова почели да ce занимају московски математичари. Први ce са Морозовљевим Христом упознао још педесетих година XX века недавно преминули Михаил Михајлович Постњиков [Михаил Михаи-лович Постников], који je 1967. годинс на једној математичкој конферен-цији y Новоеибирску одржао предавање о историјским открићима Морозо-ва, да би 1974. на исту тему y МГУ одржао пет предавања. Постњиков je покушао да Морозовљеве идеје размотри са историчарима-професионалци-ма. Иако није наишао на разумевање, он je за те идеје заинтересовао јед-ну групу студената, међу осталима и A. T. Фоменка, који je данас најпо-знатији представник Нове хронологије, укључујући условно под тај термин и пршаднже других, на почетку овог текста поменутих, праваца y оквиру руске школе критике традиционалне хронологије.

Морозов je, међутим, y својим књигама користио не само астроном-ске ирорачуне, него укупно шест метода проверавања постојеће хроноло-гије:

1. статистички метод, 2. лингвистички метод, 3. астрономски метод, 4. геофизички метод, 5. материјално-културни метод, 6. етичко-психолошки метод. Тих шест метода Морозов je образложио y предговору седмог тома

Христоса, a y деветом тому, који je y припреми за објављивање, дат je још један метод, заснован на проучавању физичких својстава грађевинских материјала. Beh и само набрајање ових метода показује незаснованоет на-ведене оцене y Великој совјетској еициклопедији, a са друге стране пока-зује и заиста темељит приступ Морозова проблему којим ce бавио. Инте-ресантно je, и значајно, да je скоро све ове методе користио и Њутн y сво-јим истраживањима! Погледајмо како je ове методе образложио сам Мо-розов.58

1. „Сшатистички метод", писао je Морозов, „састоји ce y уиоређи-вању једне с другом вишеструко понављане иојаве и y обради њихових де-таља с гледишта тсоријс вероватноће. Обрасцем овог метода служи... упо-ређивање родослова Рамзеса II с родословом јсванђеоског Христа, a тако-ђе дијаграмско упоређивање времена дужше царевања царева 'израиљ-ских' и 'јудејских' с царевима Латинско-Хеленско-Сиријско-Египатске им-перије после Константша I итд."

2. „Лингвистички метос), посебно истицање смисла личних имена, ... често с поразном јасноћом оцртава митски карактер целе приче. Узми-

5 8 Приказ образлохења Морочовљевих метода преузет из: €. И. В а л л н с к и и и Д. В. К а л ш ж н в ш , Другам иапорил науки. Om Аристотелл do Њттона, Вече, Москва 2002, стр. 35-39.

286

мо рецимо почетак библијске књиге Постање: 'Адамова жена Ева родила му je Каина и Авеља, и Каин je убио Авеља.' По спољагањости то je iio-тпуно исторично, али преведите овде лична имена према њиховом смислу, и произаћи he 'Живот, Човекова жена, родила му je Рад и Одмор. и Рад je убио Одмор,' Уместо историчности откривена je алегоричност. И та-квим куриозитетима нрепуна je сва древна историја."

Колики je значај овог метода показује читав шз примера које наво-ди Морозов (подсетимо да je сам владао с 11 језика и да je већину ствари сам преводио), али и не само он. Погледајмо, рецимо. имена „древних" ау-тора, односно значајшх личноети из тих времена: Тит Ливије - Поштова-ни Ливијац; Корнелије Тацит - Рогати Ћутљивац; Сократ Сколастик -Учени Чувар Власти; Херодот - Стари Даровалац, Даровалац Древности; Пергоше - Најелавнији; Тукидид - Ђачић (Писарчић); Демокрит - Иза-бран Народом; Архелај - Вођа Народа; Хипарх - Коњички Начелник; Пи-тија - Прорицатељ; Посејдоније - Морски; Ератоетен Киренски - Свађа-лица; Мојсије - Избавитељ или Спаситељ, Еуклид - Прослављени итд, Очигледно je, наравно, да су y нитању надимци, али не надимци y смислу који они имају данае, него надимци који су одређеним личностима додељи-вани накнадно, према ономе што je о тим личноетима било познато када je „писана" историја y којој су они учествовали.

3. !ГЛстрономски метод - за одређивање времена споменика дре-вности који еадрже довољно астрономских указивања y облику планетар-них иреклапања, сунчевих и месечевих иомрачења и појава комета. Резул-тат истраживања овим методом, који je код мене обухватио више од 200 докумената, показао ce поражавајућим: сви записи грчких и латинских ау-тора, који су истицали астрономске појаве после 402. године наше epe, a који могу бити израчунати, потврдили су ce, и обратно сви загшси о ио-мрачењима, планетарним нреклапањима и о кометама (последње сам упо-ређивао са записима Ше-Ке и Ма-Туан-Лин, a преклапања сам израчуна-вао сам) нису ce потврдили и довели су до датума утолико каснијих уколи-ко су ce они рашјим сматрали. Исто то ce десило с астрономским записи-ма клинастим писмом y Месопотамији и с идеографским v Кини. Од дре-вности пре наше epe није остало ништа."

4. Геофизички мешод, који ce састоји y разматрању питања да ли су могући ови или други крунни историјско-културни фактори о којима нам говоре дрсвш аутори, уз дате географске, геолошке и климатске услове који одговарају њиховим локацијама. И овај метод je, такође, дао негати-вне резултате за време пре наше epe. Тако, на пример, геолошки услови околше полуострва Цур (Цар, или на грчком Тир) показују физичку нс-могућност да ce ту, na и на целој Сиријској обали, од Јафе до Анадолије, образујс било какво заклоњено од ветрова или уопште подобно за морску пловидбу пристаниште. Значи да ту није могао да буде ни центар море-пловства, него једино y Цариграду. Исто тако и планина Синај, која ника-да није била вулкан, не одговара као место Мојсијевог законодавства на гори која „дшие огњем".

287

5, Материјалио-култур/ш мешод, показује неоснованост многих саоп-иггења древне историје при њиховом упоређивању са историјом еволуције оруђа, производње и стањем тадашње технике, као на пример изградња Соломоновог храма y дубини Палестине ripe почетка наше epe итд., итд.

6. Етичко-псшолошки метод, који ce састоји y истраживању да ли ce може допустити да су једна или друга велика литерарна или научна де-ла, жоја ce принисују древним временжма, могла да настану на том стадију-му моралне и мисаоне еволуције на којој ce тада налазио дати народ.

Применом ових метода (уз поменути седми, образложсн y деветом тому Христоса) Морозов je y Скалигеровој хронологији открио системат-ске помаке (ггомерања) за око 330 и око 1800 година (дакле, практично исте две вредности које je добио и Њутн y својим делима), што јс знатно касније Фоменко оценио као запрепашћујуће слагање59. Морозов je iipa-ктично продужио Њутнова исграживања на период до VI века нове epe (Њутн je разматрао само датуме старије од 200. године пре н. е.), али даље ода-тле није ишао сматрајући да je од тог века прихваћена верзија хронологи-је мање-више тачна. Основни Морозовљев налаз јесте да je постојећа (Скалигерова) хронологија вештачки растегнута y односу на рсалност -ова хипотеза заснована je на „дуиликатима", тскстовима који описују дога-ђаје за које ce може тврдити да су исти али дуплирани и као такви (копи-је) пренети y ближу или даљу прошлост, na ce стога сматрају различити-ма. Ha тај начин откривено je да je важећа хронологија y ствари настала слепљивањем неколико слојева практично истоветних хроника, што неми-новно значајно „продужава" реалну историју.

Један од кључних „аргумената" Морозовљевих противника и данас je не оспоравање његових методолошких иоступака него истицање да његова хронологија није тачеа. Kao што није тачна ни хронологија коју je сачи-нио Њутн. И као што he ce сигурно, раније или касније, показати као не-тачна хронологија коју сада постављају и Нова хронолоптја и Хронотрон, и многи други истраживачи. Уосталом, неке од својих закључака они и са-ми веома брзо ревидирају, y сагласности са резултатима истраживања Ko-ja предузимају. И над свим тиме присталице традиционалне хронологије и традиционалне историје жкују, заборављајући да je и традиционална (Ска-лигерова) хронологија коју они беспоговорно прихватају такође нетачна.

ФОМЕНКО И НОВА ХРОНОЛОГИЈА

У истраживањима Фоменка и његових сараднжа (Глеб Владимирович Носовски [р. 1958], upe свега, као коаутор већине књига издатих од стране Нове хронологије) откривена су и друга оваква померања, тако да ce изре-

5 9 A. T. Ф о м e н к о, Memoòbi статистического анализа nappamuebix текстов u приложент к хронологии, Москва 199(1. (Цитирано према српском преводу: A. T. Ф о м e н -к о, Машемаишчки поглед на исшорију - СтатисШичка хронологија, Математички ин-ститут САНУ и ДОСИЈЕ, Београд 1997, стр. 19).

288

чена слика о „слепљивању више слојева истоветних хроника" знатно ком-пликује. Ова хронолошка померања износе:60 (1) 333 године (византијско--римско померање), (2) 1053 године (римско померање), (3) 1778 или 1810 година (грчко-библијско померање), као главна померања са називи-ма која je дао Фоменко и који указују на цивилизацију y чијој хронологи-ји дато померање има главну улогу. Поред ових, основних, померања они су истакли и померање за око 720 година, као разлику између првог и другог померања, као и 410 година, као специфично померање које посто-ји y руској историји. Користећи ова хронолошка померања, уз друге мето-де, Фоменко и Носовски су фиксирали неизмерни број дупликата y свет-ској историји и тако из основа протресли целокупну Скалигерову хроно-логију. У односу на Морозова, који ce зауставио на VI столећу наше epe, Фоменко и његови сарадници продужили су разматрања и преиспитивања важеће хронологије и дошли до закључка да je граница од које ce може сма-трати да je историја релативно добро позната - епоха прве половине XVII века. „Тамо [у нашим претходним књигама] je показано, посебно, да У ИСТОРИЈСКОЈ НАУЦИ ДО ДАНАС НЕМА ПОУЗДАНЕ ЗАСНОВА-НОСТИ ОПШТЕПРИХВАЋЕНЕ (СКAЈ1ИГЕРОВСКЕ) ВЕРЗИЈЕ ХРО-Н0Ј10ГИЈЕ И ИСТОРИЈЕ. И више од тога, таква заснованост - као што ми тврдимо с пуном одговорношћу - једноставно не постоји, ПОШТО JE TA ВЕРЗИЈА НЕИСТИНИТА. Стога историју древног света - хтели то специјалисти или не - треба обновити и поново писати."61 (Верзал: Но-совски и Фоменко.)

Управо тако - целокупна постојећа хронологија и историја закључно са првом половином XVII века заснована je на лажној скалигеровској вер-зији која je T O K O M XVII-XVIII века наметнута као званична и неприкосно-вена y току поменутог међународног европског програма стварања древне и средњевековне историје и хронологије. Ta постојећа хронологија и исто-рија мора, стога, да буде реконструисана и поново написана! Савремена истраживања, a пре свега радови Фоменка и његових сарадника, али и дру-гих, показују да je постојећа хронологија закључно са истакнутом грани-цом принципијелно неистинита и да je одаслала y прошлост реалне дога-ђаје, и то тако да што су ови ближи тој граници даље су гурнути y про-шлост! Узрок овоме види ce62 y распаду општеевропске (Византијске им-перије) y XV веку, падом Цариграда 1453. године, након чега je та импе-рија подељена на три дела: православну Источну Европу (Руска империја), католичку Западну Европу (Света римска империја) и муслиманску Јужну Европу (Османска империја). Будући да je свака од три новонастале импе-рије претендовала на византијско наслеђе, оно je постало предмет деобе која ce одвијала T O K O M целог XVI века, a завршена je почетком XVII ве-

60 Исто, стр. 354. 61 Г. В. Н о с о в с к и и , A. T. Ф о м e н к о, Опамбул в свете новоп хронологии, Мо-

сква 2004, стр. 3-4. 6 2 ft. К е сл ep, Азбука: послание к Сшванам, Интернет: http://newchronoju/prcv/in-

dex3 .htm/.

289

ка падом монарха старе царске динаетије: Рјуриковича y Русији, Пшемис-ловича=Ј1уксембурга y Централној Европи, Валоа y Француској, Ависа y Португалу, Тјудора y Енглеској итд., и доласком нових династија -Романових y Русији, Бурбона y Француској, Хабзбурга y Централној и Западној Европи, Стјуарта y Енглеској итд. A управо ове нове династије договориле су ce међусобно о стварању такве сонствсне историје која би утврђивала њихова монархијска права. Наравно, претходну „славну Визан-тијску историју" свака од новонасталих монархија потрудила ce да учини делом своје историје и тако су ce појавиле паралелне верзије једне исте историје. Потоњим историчарима y таквој ситуадији није преостајало дру-го него да гурају y прошлост сваки догађај и сваку личност који ce y те новонаписане конструисане историје нису могли уклопити.

Иако ce, како je Beh истакнуто, за Фоменка и његове сараднике, од-носно њихова истраживања, пре свега везује склоност ка примени стати-стичких метода, односно математже, о чему говоре и сами називи неких њихових књига, овакво редуковање њихових методолошких поставки и до-приноса шак не би било оправдано, Наиме, Фоменко и његови сарадниди развили су примену великог броја методолошких решења из разних науч-них дисциплина - астрономије, геологије, картографије, упоредне лжнгви-стике, археологије, нумизматике, као и критичко сагледавање других до сада иримењиваних метода датирања - палеографског метода, дендроло-шког метода, метода радоиоактивног угљеника и др. Образложење ових метода и њихове примене y хронолошким истраживањима они су дали y већсм броју својих радова, a краће приказе њиховог методолошког допри-носа први je y нашој литератури дао A. Липковски63.

Што ce тиче развоја и примене статистичких метода датирања дога-ђаја, то ce вероватно с правом сматра за област y којој су Фоменко и са-радници дали највеће доприносе. Полазећи од статистичких метода које je Фоменко y основи формулисао још на 3. међународној конференцији из теорије вероватноће и математичке статистике y Виљнусу 1981. године64, били су формулисани и предложени следсћи методи: принцш корелације максимума, принцш малих деформација, принцип пригушења фреквенција, принцип дуплирања фреквенција, принцип „побољшања карата". Ови ме-тоди су затим проверени и потврђени на великом броју истраживања, и то на поузданом материјалу - документима из периода XIII-XIX век. Сам Фомежо истиче да ове методе не сматра универзалнима, пошто све оне имају сасвим одређене границе примењивости, a једини критеријум поузда-

6 3 A. JI и п к о в с к и, Сшаишапичка хронолошја A T. Фоменка, Иегоријски чаco-rn« (Београд), кн, XI.V- XI.VI (1998-1999), 2000, стр. 381-389. и О примени математи-чких метода y историји u хронологији, у: П. Г р у ј и ћ и М. И в а н о в и ћ (прир.), Епи-сшемолошки проблеми y науци, Институт за криминолошка и социолошка истраживака, Београд 2004, стр. 139-154.

6 4 A. T. Ф о м e н к о, Информативнш функции U свлзаннме С HUMU статистиче-ские закономерности. - Тезиш докладов 3-ш Международнои ВИЛБНШССКОИ конференции no теории веролтностеи и математическои статистике. - ВИЛБНГОС, Институт математики и кибернетики AH Литовскои ССР, 1981. - Т. 2. - С. 211-212.

290

ности добијених резултата може бити само сагласност резултата добијених њиховом применом и резултата које даје примена других метода (у првом реду астрономског датирања). Применом ових метода (и не само њих, на-равно) Фоменко и сарадници дошли су до своје реконструкције иеторије, коју су изложили y већем броју радова, a коју и даље сами сматрају и истичу као хипотезу. Основе ове хшотезе изложићсмо y каснијсм тексту.

ЗНАЧАЈ ИСТОРИЈСКИХ „ПОМЕРАЊА" У СКАЛИГЕРОВОЈ ХРОНОЛОГИШ И „СИНУСОИДА ВЕКОВА" ЖАБИНСКОГ

У књизи која je нредмет и повод овог текста Жабински истиче осно-вна историјска померања која су нронашли Фоменко и Носовеки (1800, 1053, 360, 333 године), али констатује и да су y евојим последњим кљига-ма сами аутори почели ове бројке да заокружују до 1050 или до 330 годи-на, и закључује да, очигледно, они сами нису схватжпи мистику тих броје-ва. A ти бројеви су, no Жабинском, магични. За разлику од стваралаца и присталица Нове хронологије, који сматрају да су понављања y историји настала као резултат Скалигерове грешке, Жабински показује да су она вештачкж конструисана65, пошто je Скалигер y основу својих прорачуна поставио тзв. нумерологију, одноено филозофски систем који шатра да су еве еветске тајне еакривене y бројевима. Нумсрологију су измислшш сжул-тисти66 и она их je тако очарала да су ускоро почели сами да y хармони-ји бројева виде највиши космички емисао. Прихватили су je и користили ее њоме платоничари, херметичари, розенкројцери, хришћански гностици, масони, чланови витешких редова и многи други.

Према Жабинском, y еваком од понављаља историјских догађаја при-сутни су, поред магичне бројке 9, и бројеви 333 (половина од магичног броја 666, броја звери из Апокалипсиса) и 360 (број повезан са прецеси-оним кругом, божански број; откриће прецесије било je потпуно туђе сре-дњевековном хришћанству, пошто je еведочило о понављању иојава које не могу да постоје y реалном свету67, док je хришћанство пропагирало идеју еехатолошје и њоме етално плашило људе):

333 године (половина од 666); 360 година (половина од 720); 693 године (360+333), „арапско" понављање; 999 година (333+333+333); 1026 година (360+333+333); 1053 године (360x2+333), „хришћанско" понављање; 65 A. M. Ж а б и н е к и и , Другса исторш искусстш Om самого начала do наших днеп,

Вече, Москва 2004, crp. 24. и даље. 66 Окултизам (од латинског occultus, тајни, скривен), заједничко име учеља која при-

знају постојање скривених сила y човеку и космосу, које нису доступне заједничком људском искуству него људима који су прошли кроз посебио посвећење и посебан психички тренинг.

Откриће прецесије традиционапно ce пршшсује Хипарху (1907-125? пре н. е.) и да-тира y 128. годииу пре н. е.

291

1413 година (360x3+333), „римско" понављање; 1773 године (360x4+333) и 1800 година (360x5), „грчка" понављања; 2133 године (360x6+333), „јеврејско" понављаље; 2466 година (360x5+333x2), „вавилонско" понављање; 2799 година (360x5+333x3), „егапатско" понављање; 3132 године (360x5+333x4); 3465 година (360x5+333x5), У сваком случају, дакле, присутни су божански број и број звери. Да-

ље „игре" са бројкама од којих je састављена светска хронологија немино-вно доводе до три шестице:

(360+360+360+360+360)(360-333)=1800:27=66,6 666 666... Или: 360:(360-333)х2=360:54=6,66 666 666... Жабшски подвлачи да „случајности y образовању оваквих 'историј-

ских понављања' не може да буде. Она су специјално конструисана."68 Ha тај начин Жабински ce удаљио од хронолошких померања која je открио Фоменко и дошао до првих закључака које je затим изложио на својој хро-нолошкој скали да би проверио „поновљивост" светске историје. Kao уме-тнички критичар и уметник, учитељ сликарства y уметничкој школи, он je брзо запазио да ce y светској историји пре свега понавља стилистика уме-тничких дела. Од IX столећа пре н. е. до почетка наше epe дешава ce прогресиван раст уметшчког мајсторства, a затим до IX века н. е. његово опадање дословно до пећинског нивоа, да би затим поново отпочео раст. При томе, y сви.м трима тракама (раст, опадање. раст) постоје стилски па-ралелни периоди, што ce уочава и када ce иосматрају друге иеторијске по-јаве. Показало ce, тако, да су историјски догађаји симетрични y односу на почетак наше epe (рецимо, Тројанеки рат из XIII века пре н. е. сличан je рату за Константинопољ из XIII века н. е.; битка код Кадеша из XV ве-ка пре н. е. бици за Константинопољ из XV века н. е, итд). Поред тога, Жабшски je открио да „понављања догађаја" јаено следе некакву синуео-иду (видети табелу 1), при чему ce смењују циклуси од no девет векова (магична бројка 9!): девет векова дешава ce прогрес, a затим следи девет векова регреса (укључујући и y једном и y другом случају крајње векове). Најзад, периоди од VI до XII века наше epe и од XII до VI века пре н. е. познати су као „мрачни векови".

„Синусоида" no којој je Скалигер распоредио хронологију догађаја светске историје била je, no свој прилици, модернизована од стране наста-вљача њешвог учења, тако да je Жабински од свог почетног открића (Та-бела 1), проучавајући развој уметности, историју њенжх „успона" и „падо-ва", и исправл.ајући: чињеницу да првобитно није био уведен појам „минус први век", тако да je непосредно испред првог века н. е. долазио други век пре н. е., дошао до синусоиде векова (Табела 2)69,

6 8 A. M. Ж а б и н с к и и , ЈЈругт исторш искусстш Om самого нанам do наших днеп, Вече, Москва 2004, стр. 26.

6 9 A. M. Ж a б и н с к и и, Другт исторш искусства. Om самого тчаж do ндишх àmì, Вече, Москва 2004, сгр. 89.

292

Табела 1. Синусоида понављања историјских догађаја

Векови до наше epe Векови каше epe XVII XVII I I XVII

XVIII XVI II II XVI XIX XV III ш XV

XX XIV IV IV XIV XXI XIII V V XIII

XXII х п VI VI XII х х ш XI VII VII XI

XXIV X VIII VIII X XXV IX IX IX IX

Извор: A, M, Ж а б и н с к и и . Другал ucmopm искусства. Om самого начала do наших днеи, Вече, Москва 2004, стр, 15.

Табела 2. Синусоида векова Жабинског

Векови Лини ја № - XVIII - 1 XVII 9 - XVII - II I XVI 8 - XVI - Ш II XV 7 - XV - IV ш XIV 6 - XIV - V IV ХШ 5 - х ш _ VI V XII 4 - XII - VII VI XI 3 - XI - Vili VII X 2 - X - IX VII! IX 1

Извор: A. M. Ж а б н н с к и и , Другал исторш искусства. Om самого начала do наших днеп, Вече, Москва 2004, стр. 89.

Ha еилазним гранама ове еинусоиде дешава ce регрес културе и уме-тности, a на узлазним прогрес, односно развој. По лишјама векова (носле-дња колона Табеле 2), поред стилских преклапања долази и до преклапа-ња догађаја. Тако ce, рецимо, на линији № 6 два пута (y IV веку пре н. е. и y XIV веку н. е.) десио прелаз од грчке (византијске) културе на рим-ску (италијанску). Поред тога, Жабински je запазио да различите уметно-сти (фреска, мозаик и скулптура) наизменично емењују једна другу, и тек ce y епохи препорода појављују истовремено.

Beh први резултати показали су да je пронађено ново, моћно оруђе, изузетно подесно за хронолошка истраживања и за проверу резултата до којих ce долази анализом стилских и других особености уметничких дела. AKO ce, наиме, горња еинусоида схвати као хармоника, њеним „склапа-њем" добија ce могуће датирање уметничких дела, односно уопште исто-

293

ријских догађаја, при чему рсално време (век) показује последња узлазна грана синусоиде (векови IX до XVII). Наравно, пошто je сам Жабински уметник и уметнички критичар, он je сам обавио огроман поеао стилске и друге анализе уметничких дела из свих делова евета (у књизи je дато, како je већ речено, преко 500 илустрација, са врло исцрпним објашњењима), a y проверавању постојећег датирања поред наведене анализе руководио ce здравим постулатом: хронологија je помоћна историјска дисцшлина, a уме-тност није помоћна делатност човека, пгто значи да не треба хронолози да датирају уметничка дела него, напротив, анализа уметности мора да указу-је историчарима правац развоја човечанства ради израде правилне хроно-логије.

Графикон 1. Учесталост појављивања личности из Дантеове Божансшвене комедије no вековима

т 45 4 • / \

_ _ / V ! 1 V \ / \ > \

У-Г-Џ-, , ; i Ф T^ i r- т T+-1*' '••w I ^"ГТ-1 r— — 1 ' W v' т I W 1 W I • I ~r— '1 T—* r~W I W I r—" т r I <— —! W"T W Г"^"' •S 1 '

-10 -9 -8 -7 S - 5 - 4 - 3 - 2 - 1 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 B 13 14 15 16 17

Веконн Извор: Конетруисано на основу података из табеле 3.

Како функционише синусоида Жабинског показаћемо на једном од многобројних упечатљивих примера које су y овој a и y осталим књигама дали Жабински и његове колеге из групе Хронотрон.70 Реч je о књигама Божанствена комедија (La Divina Commedia, писана y периоду 1307-1321, завршена y години ауторове смрти) и Гаргантуа u Пантагруел (Gar-gantua et Pantagruel, објављивана - и углавном забрањивана! - no дело-вима y периоду 1533-1564), које ce због свог обухвата, али и из других разлога, називају правим енциклопедијама. Аутори ових књига, Данте Алигијери [Dante Alighieri, 1265-1321] и Франсоа Рабле [François Rabe-lais, 1494-1553], набројали су y својим делима велик број личности, y основи стварних особа, које су (према традиционалној хронологији) живе-ле T O K O M великог временског раздобља, почев од античких времена na до времена живота самих аутора. Могло би ce очекивати, с обзиром на обра-зованост аутора, да су те личности y времену распоређене приближно ра-вномерно на целој традиционалној скали. или бар са растућим фреквенци-јама према годинама живота Дантеа односно Раблеа. Када су их, међутим, аутори наведене књиге распоредили no поменутој хронолошкој скали до-

7 0 Пример нотиче из кљиге ДруШ uailopuja литературе, a поновљен je и y Другој ualto-рији paffloea. (Д. В. К a л м ж н w и и A. M. Ж a б и н с к и и, ЈЈругса исторш воин. Om na-лок do бомбард, Вече, Моеква 2003, стр. 83. и даље).

294

бијени су зачуђујући резултати (видети графикон 1 за Божанствену ко-медију): на слици ce јасно издвајају три максимума (VI век пре наше epe, IV век наше epe и XIII век наше epe), док je простор између ових макси-мума готово „пуст".

Када су затим ови резултати распоређени no синусоиди (при чему je вођено рачуна и о римском, византијеком и арапском таласу ове синусои-де), они су образовали следећу слику (Табела 3).

Шта ce, y ствари, десило? Аутори наведсне књиге запазили су најпре да су личности наведене y Божанственој комедији (исто ce десило и ка-да je реч о Гаргантуи u Паншагруелу) распоређснс y времену врло нер-авномерно (видети Графикон 1), a када су их затим распоредили no сину-соиди векова (водећи рачуна о римском, византијском и арапском таласу) добијена je заиста поражавајућа слика: испада да Данте није уопште поз-навао ни јсдног античког писца из векова III upe наше epe до II наше epe (изнад линије № 6 no синусоиди, дакле изнад линије којој je припадао и с§м Данте, постоје само нуле), a највећи број личности концентрисан je на линијама № 5-6. Како je то могуће?

Табела 3. Личности из Божанашене комедије распоређене no синусоиди Жабинеког

Трака 3 Трака 2 Трака 1 Укупно № 9 0 0 0 0 № 8 0 0 0 0 № 7 2 1 0 3 № 6 15 17 18 50 № 5 37 20 49 106 № 4 9 7 10 26 № 3 0 1 4 5 № 2 0 0 1 1 № 1 0 0 1 1

Свега 63 46 83 192

Извор: Д. В. К a л го ж н м и и A. M. Ж а б и н с к и и , Другал ucmopun eoûn. Om ЈШЛОК òo бомбард, Вече, Москва 2004, стр. 84.

Исто ce дешава и када ce разматра Раблеово дело. Највећи број осо-ба наведених y роману налази ce на линијама № 5, № 6, № 7 и № 8 (овој последњој припада и сам Рабле), a на линији изнад ове последње (дакле, на линији M 9) налази ce само једна особа (и то на траци 2, дакле из II века пре наше epe). Раблеу су, према томе, непознати Филон Лариски [110/9 - 88? пре н. с.], Антиох Аскалонски [око 130 - око 68 пре н. с.], Страбон [Strabo, око 63 нре н. е. - 24 н. е.], Посејдон [Poséidonitis, Posi-donius, око 135-51 upe н. e.], Хипарх [Hipparchos, 1907-125? npe н. e.], Полибије [Polybios, око 200-120 npe н. e.]... Опет ce поставља питање: ка-ко ce то може објаснити?

295

A још загонетнијом показује ce ситуација са Раблеом ако ce узме y обзир да Рабле не познаје Полибија, који je омиљен и често цитиран ау-тор y делу Жана Бодена [Jean Bodin, 1530-1596], Боден je рођен 36 годи-на после Раблеа и надживео га je 43 године. Како je то могуће?

Једшо логично и прихватљиво објашњење, које ce и нуди y наведеној књизи, јесте да су сви ти аутори које Данте и Рабле не познају живели ка-сније од њих двојице, дакле после XV века (када je реч о Дантеу), одно-сно y XVII веку (када je реч о Раблеу), a то ce јасно добија када ce сину-соида „склопи" (попут хармонике) и када ce сви векови пребаце на реалне векове дате y првој траци (векови IX до XVII). A када je реч о Полибију (II век npe н. е.), опет једино логично објашњење je да je он живео када и Рабле, али да je постао познат каеније, због чега за њега и зна Боден.

Међутим, цела ова прича ce ту не завршава, као што ce уосталом y оквирима истраживања групе Хронотрон (и не само њихових) може и оче-кивати. У раду Откриће Даншеa71 В. A. Иванов, наиме, разматра реалност историјског лика самог Дантеа, односно тачније историјског периода y ко-јем je он живео (ако ce прихвати као чињеница да je Данте историјска ли-чност). Иванов најпре наводи већи број аргумената који сугеришу да je хро-нологија Дантеовог живота неправилна и да je његову смрт уместо 1321. го-дине, како наводи званична хронологија, вероватно правилшје сместити приближно y 1520. годшу. Јер, доиста, Дантеа не помиње нико од њего-вих савременика, a исто тако ни велики просветитељи Италије прве поло-вине XV века - кардинал Никола Кузански [Nicolaus Cusanus, 1401-1464] и Лорендо Вала [Lorenzo Valla, 1407-1457]. Први пут га y ствари помиње тек Макијавели [1469-1547], и то као свог савремешка! Још занимљивију слику даје преглед издања Божанствене комедије, затим већ позната протестантска Дантеова схватања (300 година npe протестантизма), висок степен његових (тајшх) веза са редом Темплара - он je достигао висок степен посвећења y овом реду (Mar), иако je тај степен утврђен тек y XVII веку, итд. Поред тога, све до краја XVIII века Дантеа су сматрали за мало познатог средњевековног италијанског песника, за аутора дела Саишра, да би га тек на крају тог века, већ y епохи романтизма, „откри-ли" италијански песници романтичари Виторио Алфијери [Vittorio Alfieri, 1749-1803], Винченцо Монти [Vincenzo Monti, 1754-1828] и Уго Фосколо [Ugo Foscolo, 1778-1827]. Позната су исто тако доста уздржана (или чак и нешто више од тога) позивања Волтерова [Франсоа Мари Аруе Волтер, François Marie Arouet Voltaire, 1694-1778] на Дантеа и његово дело - y Филозофским иисмима Волтер каже да „у Европи више не читају Дан-теа јер je код њега све пуно алузија на непознате факте"72. Када ce све y овом раду наведено има y виду, не треба ce чудити ауторовом закључку да

7Î В. A. И в а п о в , Откритие Данте, VII международнаи конференцил no проблемам цнвплизации „Новал Парацигма", 13-14 декабрл 2003, Илтернет: http://newchronojn/prcv/doklad/ d ante Ji trn/.

72 Философские nucbMa, ПИСБМО двадцатв второе. (Волмер, Философские. сочиненил, Наука, Москва 1988, стр. 182.)

296

je Данте, y ствари, фантомски лик настао спајањем већег броја значајних личности из италијанске ренесанее, ма колико такав закључак, бар на први поглед, изгледао шокантан.

Табела 4. Личности из Гарганшуе u Ткшшагруем распоређене no синуеоидн Жабинског

Трака 3 Трака 2 Трака 1 Укупно № 9 1 0 0 1 № 8 2 4 46 52 m 7 17 22 35 74 № б 14 18 11 43 № 5 35 16 7 58 № 4 12 1 3 16 № 3 4 0 2 6 Ka 2 2 0 0 2 № 1 0 0 0 0

Свега 87 61 104 252

Извор: Д. В. К a л го ж н BI и и A. M, Ж а б и н с к и и , Другам жторш вопп. Om палок òo бомбард, Вече, Москва 2003, стр. 85.

Каснија истраживања показала еу да je синусоида дата y Табели 2 са-мо један облик синусоиде (иако најчешћи и најупотребљивији, због чега je и назван стандардна или грчка синусоида векова), тако да je било потре-бно извршити одређене њене модификације y случајевима старог Рима („римски" талас, стр. 136), етарог Египта („египатско" иомерање, стр. 173), Асирије (асиријско-египатски „изузеци", стр. 218), старог Вавилона („старовавилонеки" талас, стр. 223), Индије и Кине (индијеко-кинеска си-нусоида, етр. 228. и индијско-кинсска синусоида еа „изузецима", стр. 449). Византије („византијски" талас, стр. 369), и најзад грчка и индијска сину-еоида са „арапским" таласом (стр. 451). Очито je да je историја поједишх земаља пиеана касније, na су и одговарајућа померања настала касније и нису ce уклапала y оригиналне Скалигерове шеме.

Досадашња примена синусоиде Жабинског показала je да je еинуеои-да нов и моћан инструмент помоћу којег je могуће откривати дупликате догађаја и личности из историје, како би ce одстранили сувишни, и исто-рија ослободила од „смећа" насталог при конструисању окултне, матема-тички формализоване Скалигерове хронологије. Истовремено и Жабински и други аутори из груие Хронотрон упозоравају да ce синусоида не може и не сме користити као ередетво „стварања" историје него једино као ередство нужно за разјашњење како je створена њена еадашња, традицио-нална верзија.

Наравно, Жабински и аутори пројекта Хронотрон свесни су да једно-ставно „склалање" синуеоиде није довољно да би ce добила слика стварне историје, која „за сада никоме није позиата. Наука о историји човечанства

297

налази ce y таквом стању да je о тачним датумима говорити уопште рано. Најпре ce треба снаћи с размештањем епоха и општшм правцем развоја."73

Јер, човечанство je живело и до лишје № 1, тј. до IX века наше epe. Cro-ia je потребно не само сложити из имагинарних историја реалну „свеобу-хватну" историју него и издвојити догађаје чије je датирање традиционал-на историја извршила правилно. Према ауторима пројекта Хронотрон, „у периоду када je једино алфабетно писмо било такозвано древнојеврејско писмо настала je прва државна творевша која ce временом развила y Ви-зантијску (Ромејску) империју. Тачан датум ce овде не може навести, али oh ce, наравно, мора налазити много испод линије № 1 наше синусоиде; no свој прилици то je III—IV век н. e. no стандардном рачунању година."74

Потребно je, иначе, истаћи да je назив Византија, y смислу државе, настао тек y XIX веку a да ce Источна Римска Имоерија увек називала Римска Империја, или Ромејека Империја (Романија, или пак, како наводи Кеслер, на словенском језику - Босанска империја).

Beh je истакнуто да око настанка, карактера и трајања те првобитне империје не постоји сагласност између разних критичких праваца, na тако и конкретно између група Хронотрон и Нова хронологија.

Према дугогодшпњим истраживавшма Фоменка и сарадника75, најста-рије царство од којег су до нас дошла било каква сведочанства био je Дре-вни Први Рим y долши Нила. Ово царство je y скалигеровској историји названо Египат, што je с гледишта најновијих сазнања о библијском Еги-пту неправилно I IOIIITO je библијски Египат из Петокњижја највероватније Русија-Хорда. Престоница Првог Римског царства налазила ce y долини Нила и данас ce назива Александрија, али je y Новој хронологији већ уо-бичајено да ce зове Први Рим. Период IX-X век y реконсгрукцији Нове хронологије, међутим, сматра ce раздобл»ем дубоког мрака због практично потпуног одсуства било каквих докумената који ce односе на тај период. Могуће je да тек y овим вековима и долази до настанка писмености. У пе-риоду X-XI век престошца царства премешта ce на западну обалу Босфо-ра и овде настаје град који ce назива Други (или Нови) Рим. Овај град по-знат je y историји под разним називима - Јерусалим, Троја, Константино-пољ, затим Цариград y епохи Ромејске (Византијске) империје, и најзад Истамбул након освајања Константинопоља од стране Турака. Влает Роме-је распрострањена je на многе регионе Запада и Истока, где ce налазе фе-ме (провинције) Ромејског царства, од којих je свака y значајној мери са-мостална државна творевина на чијем je челу ромејски намесник (краљ, цар, кнез) који je вазал Цариграда на Босфору. Међу фемама-провинција-

7 3 Д. В. К а л и ж н и и и A. M. Ж а б и н с к и и , Другап исторш вопн. Om палок òo бомбард, Вече, Москва 2003, стр. 86.

7 4 С. И. В а л л н с к и и и Д. В. К a л го ж н BI I , Другал исторш туки. Om Аристо-телл do Hbwmom, Вече, Мосжва 2002, стр. 50.

7 5 Ова реконструкција први пут je изложена y књкзи ftmq>m, али су каснија истражи-вања дала мнош нових материјала тако да je она бивала допуњавана. Наредни приказ дат je према: Г. В. Н о с о в с к и и и A. T. Ф о м е н к о , Математическал хронологих бибмпских собштип, глава 8, Наука, Москва 1997. (Интернет: http://Iib.ru/FOMENKOAT/ matchr_b.txt/.)

298

ма су Египат, Русија, Германија (Немачка), Италжја, Француска, Шпанија и др. Империја je обједињена обавезом плаћања дажа (пореза) центру, што показује вазалну потчињеност фема, као и јединетвеном религијом -државна религија Ромеје постало je хришћанство y XI веку76.

У раздобљу XII-XIII век Ромеја као светска империја почиње да сла-би a феме-провинције на рачун тога да снаже, и источне феме, посебно Русија која je највише ојачала, постепено почињу да преузимају контролу над центром Империје. Оваквим померањем утицаја на етрану Истока не-задовољне су западне феме na почиње борба за влает y Цариграду, центру Ромејске империје. Услед даљег јачања источних фема Запад предузима и конкретније акције - почиње талас крсташких похода. Стварни циљ ових похода je преузимање власти y Цариграду, a њихова идеолошка основа до-бро je позната и обучена y религиозно рухо - требало je ослободити Хри-етов гроб који ее највероватније налази на брду Бејкос (Голгота) на азиј-ској страни Босфора. Тиме je уједно постављен и основ религиозног ра-скола y дотадашњој јединственој религији. Супротности између Истока и Запада претварају ce затим y дугогодишњи рат са огромним последицама на целу историју Европе и Азије. To je познати Тројански рат (познат и под именом Тарквинијски рат, или Готски рат). У скалигеровској истори-ји тај рат je познат под збирним називом крсташки походи XIII века, зау-зимања Константжноооља 1204. године, затим пада Константинопоља 1261. и најзад крвавог рата тобоже на територији Италије средином овог века.

Исход Тројанског рата y XIII веку још није био опредељен, y неким биткама побеђивао je Запад a y другим Исток, али je y целини побсда Истока све више постајала изгледна. Најзад, 1261. године руско-турско-отоманске (или козачко-атаманске) снаге заузимају Цариград, и поставља-ју на чело никејског василеуса. Ha тај начин, на крају je победио Исток, што ce десило већ y XIV веку. Ромејска империја je пала, Цариград je оево-јен. Умссто Ромејеке настала je нова, Велика = „Монголска" империја, знатно већа, која je обухватила практично целу Азију, Европу, Северну Афржу и најзад и део Америке. Престоница ове нове имиерије постао je Велики Новгород = Владимиро-Суздаљска Руеија. Kao рсзултат Тројан-ског рата дошло je до масовног бекства различитих група из престоничке области пале Вгоантије, тј. Ромеје. Они ce раеељавају y различите земље Европе и Азије. У првој половши XIV века узднже ce тако нова импери-ја, настала на основи једне од оретходних ромејских фема-провинција -Русије која ce отргла контроли ослабљене Ромејске имнерије. Нова сила, Хординска империја, управља затим основни удар на Запад и продире y Европу. Део западшх земаља био je оевојен, a остале су биле принуђене да фактички признају своју вазалну зависност од Велике Русије-Хорде, ве-роватно y виду плаћања данка. Овај продор Русије на Запад познат je y скалигеровској историји као Велжа сеоба народа и померен je y далеку

7 6 Истинско, доисторијско хришћанство сматрао je и Њутн некадашњом јединственом религијом свих народа. (Видети: В. П. К a р ц e в, HbiomoH, Молодал гвардга, Москва 1987, стр. 359.)

299

прошлост - y V-VI век, и то као најезда Гота и Хуна. У XIII—XIV веку образоване социјалне групе, представници царског двора, војници, научни-ци, писци и др, почињу да напуштају Ромеју и да ce селе y феме-провинци-је које стичу политичку самосталност. Они односе са собом старе византиј-ске (ромсјске) хронике које говоре о животу Ромеје y временима X—XIII века, a затим те хронике улазе y основу локалеих историја фема-про-винција, Између осталог y руску, енглеску, кинеску, немачку, италијанску итд. историју.

TOKOM XV-XVI века поетепено je дошло до религиозног раскола y Велжој империји на два дела: православни и муслиманеки. Религиозна ра-зногласја започела су, заправо, почетком XV века и она су водила подели no верској основи y земљама Европе и Азије, Од тада почињу прекрштава-ње вереница при ступању y брак, спорови о вери, y руским летооисима ce појављује реч „латинство" (у односу на Литву). До тада летописи не поми-њу било каква религиозна разногласја, што je приметио и Морозов. Унија из 1439. године, која je за извесно време сјединила византијску и латинску цркву, довела je до разлаза између Москве, која није оризнала Унију, и Константинопоља. Сматра ce да од тада руска црква постаје независна.

Своју верзију хронологије цивилизација и своја тумачења одређених догађаја дали cv, y том смислу, Ваљански и Каљужни још 1996. године.77

Чињеница да су о неким појединачним догађајима након тога и они и дру-ги аутори из групе Хронотрон променили мишљење никако не сведочи о њиховој „непринципијелности", како им то спочитавају ористалице тради-ционалне хронолошје и историје, него напротив показује стваралачки при-ступ какав je једино и могућ на овом ступњу историјске науке, на којем деведесет процената историографије чини профанација, док преосталих де-сет процената, представљених y уравнотеженој позицији неких историозо-фа (Арнолд Тојнби [Arnold Toynbee, 1852-1883], Јохан Хајзинга [Johann Huisinga, 1872-1945], Мирча Елијаде [Mircea Eliade, 1907-1986] и др.), само потврђује исправност метода варијативне културологије које Хроно-трон, односно уопште Нова хронологија, примењује y анализи „свима по-знате прошлости".78

Према предложеној шеми групе Хронотрон, Ромејска (Римска, Визан-тијска) империја укључивала je све земље од Ирана до Британије. Ова им-перија ce, затим, y одређеном периоду распала на каганате, којима су управљали кагани, тј. владари-свештеници. У периоду Vili—IX век (реал-но, тј. непосредно npe линије № 1 на првој траци еинусоиде Жабинског), дошло je до промена y државном уређењу разних земаља - уместо кагана-та појављују ce нове државне творевине, краљевства и т. ел., при чему je номинално (a y источним земљама, можда, и фактички) сачувана Ромејска

77 С. И. В а л ж н с к и и и Д. В. К a л г о ж н t i и , Новал хронологш земних цивили-зации. Современнш версил истории, АСТ „Олимп", Москва 1996. Цитирано према: хтти:// newchrono.ru/prcv/index.3 Jitm/

1 8 Д. В. К a л го ж н н и и A. M. Ж a б и н с к и ft, Другш исторш вопн. Om палок do бомбард, Вече, Москва 2003, стр. 526-527.

300

империја. У Европи je y периоду I.X-X век дошло до уједињења на основу католичке религије и био je начињен покушај да ce том савезу приеаједине источне земље y којима су исповедани ислам и православље. Догађаји и ратови овог периода ушли су y „историју no Скалигеру" под именима арапских освајања, крсташких похода, монголског јарма итд.79

ТЕОРИЈА ПРИРОДНИХ КАТАСТРОФА И ЊЕНА УЛОГА У КРИТИЦИ ТРАДИЦИОНАЛНЕ ХРОНОЛОГИЈЕ

За разлжу од руске школе критике традиционалне хронологије и исто-рије, коју као што je речено карактерише склоност ка статистичким про-рачунима и коришћењу природно-научних аргумената, савремена немачка a y одређеној мери и америчка и енглеска школа y већој мери ce заснива-ју на методима анализе хуманитарних наука, a посебно узимају y обзир теорију катастрофизма (теорију природних катастрофа). Ова теорија пола-зи од претпоставки (и одређених доказа, наравно) да je Земља релативно често била подвргнута катастрофама општепланетарних размера чији су узроци ванземаљског порекла. Kao модел оваквих катастрофа служи свет-ски потоп, описан y Библији80 и y многим другим древним документима, митовима и легендама сачувашм код велжог броја народа широм света. Иако и званична наука прихвата као чињенице рецимо падове на Земљу астероида или метеора всћих размера који су изазивали (или могли да иза-зивају) такве општепланетарнс катастрофе, она те катастрофе помера ду-боко y нрошлост, li то на милионе година, Насупрот томе оредставници тзв. новог катастрофизма сматрају да су временски размаци између ова-квих катастрофа много краћи, и да ce могу мерити хиљадама na чак и сто-тинама година. У таквој, знатно скраћеној историји и еволуцији Земље и живог света на њој, чак ce и настанак и развој Сунчевог сиетема мере хи-љадама, a нжако не милионима или мшшјардама година, како je иначе y званичној науци прихваћено. У ствари, потреба за драстичним редукова-њем времена y којем je настао и развијао ce Сунчев систем (a и цео Уни-верзум) настала je као природна последида настанка теорије Космоса који ce шири, теорије која je први пут изложена 1924. године. У таквој, скра-ћеној хронологији целог Сунчевог система, и настанак и еволуција човека морају да буду значајно „скраћени", тако да ce уместо милионима они са-да мере хиљадама година.81

Какве су временске релације y питању можда сс најбоље може виде-ти из онога што нуди традиционална хронологија, y овом случају рецимо

7 9 Иапо, стр. 275. 8 0 Прва кљига Мојсијева, Culapu завјет, главе 6 -8. 81 Видети детаљна разматрања код једног од најистакиутијих предетавника теорије ка-

тастрофизма (квантаволуције) Алфреда де Грације y: A. de G r a z i a , Chaos and Création. An Introduction to Quantavolution in Human and Naturai History, Metron Publication, Prince-ton 1981. (Интернет: http://www.grazian-archive.com/.)

301

иредстављена Херодотом, и онога што нуди квантаволуцијска теорија y лику поменутог де Грације. Тако Херодот y књизи 2, одељак 14282, наво-ди да je према причама Егапћана и њихових свештешка од првог до (та-да) последњег краља, Хефсстовог свештенжа Сетона, y Египту било три-сто четрдееет и једно поколење и да je за то време владао исти број и краљева и врховних свсштеника. Рачунајући три људска поколења за сто година, Херодот je дошао до закључка да je историја старог Египта траја-ла једанаест хиљада тристо и четрдесет година. Наравно, јасно je да Херо-дотова хронологија није била беспрекорна, али они који су je исправљали неретко су долазшш до још већег броја година - Помпошје Мела [Pom-po ni u.s Mela, I век] je израчунао да трајање египатске историје до Амазиса (умро 525. године пре н. е.) одговара животу тристо тридесет генерација, што би изноеило више од тринаест хиљада година. Насупрот томе, де Гра-ција сматра да je цслокупна еволуција човека, коју многи научници проте-жу и до неколико милиона година, трајала свега четрнаест хиљада година, tokom којих су ce y Сунчевом систему догодиле драматичне промене које су наравно утицале и на човеков живот.

Теорија катастрофизма била je веома распрострањена y XVII-XVIII веку a на почетку XIX века барон Жорж Кивије [Georges Cuvier, 1769--1832] преточио ју je y теорију y којој ce за објашњење обнављања живо-та после сваке велике катастрофе корисгио нови акт стварања, и то бо-жански или космички. To ce, међутим, врло брзо показало као слаба та-чка теорије и она je полако уступала своје позиције надирућем еволуцио-низму. Тако je, рецимо, и Н. Морозов y Христу више пута истакао да je наука „превладала" теорију катастрофизма. Теорија катастрофизма дожи-вела je препород y делу Имануела Великовског [Immanuel Velikovsky, 1895-1979], који je, припремајући грађу за своје књиге, y ирвом реду за Светове y cyòapy ( Worlds in Collision, 1950), пржупио огроман геоло-шки, палеонтолошки, стратиграфски, митолошки, легендарни и литерарни материјал из разних делова света.

Kao велики представници теорије природних катастрофа наводе ce многа значајна имена науке и људске мисли (Ђордано Бруно [Giordano Bruno, 1548-1600], Вилијам Вистон [William Whiston, 1667-1752], Ђамба-тиста Вжо [Giambattista Vico, 1668-1744], Ж. Кивије, Клод Ф.-А. Шефер [Claude F.-A. Schaeffer, 1898-1982], И. Великовски, Стивен Џеј Гулд [Ste-phen Jay Gould, 1941-2002], Александар Кондратов [Alexander Kondratov, 1937-1993], Ерл Ричард Милтон [Earl Richard Milton, 1935-], Дејвид H, Талбот [David N. Talbott], Дварду Кардона [Dwardu Cardona], Кристоф Маркс [Christoph Marx, p. 1931], Алфред де Грација [Alfred de Grazia] и др.).83 Иако још увек нема адекватно место y званичној науци, ова теори-ја je данас веома развијена и продукује изузетно занимљива и значајна де-

82 Херодотова исШорија I, Матица српска, Нови Сад 1988, стр. 177. 83 A. de Grazia, Chaos and Création. An Introduction to Quantavolution in Human

and Naturai History. Metron Publication. Priceton 1981. (Интернет: http://www.grazian-archive. corn/. )

302

ла. Њене резултате y великој мери користе представници критике тради-ционалне хронологије y западним земљама.

Управо схватања И. Великовског о катастрофичкој прошлоети Земље налазе ce y основи истраживања савремешх критичара хронологије на За-паду. Ha основу анализе прикупљеног материјала, наиме, Великовски je дошао до закључка да y историји Блиског истока (Египта, Грчке и Пале-стине) постоји вештачки уметнут период од око пет векова. Одговарајућа хипотеза резултат je изједначавања катастрофалшх природних појава опи-саних y Библији (десет египатских страдања, Друга кнша Мојсијева) и ана-логних ониса догађаја из времена најезде Хиксоеа на Египат. Ова разма-трања Великовског и данас ce ематрају еталоном y тумачењу и разоблича-вању сличних погледа историчара који y ствари предетављају погрепше ин-терпретације наредних поколења историчара који су те догађаје описивали као различитс и „смештали" их y различите историјске периоде.

Критика хронологије y земљама немачког језичког простора (Нема-чка, Швајцарека, Аустрија) везана je за активност X. Маркса, који je под утицајем најпре књига a затим и лнчног познанства са И. Великовским ра-звио широку делатност и избио y први план критике традиционалне хро-нологије. Са његовом делатношћу повезан je рад најпре Трибине академ-ске слободе (TAC) v Базелу, која je најире издавала књиге и памфлете са излагањем идеја катастрофизма и хронолошких скраћивања y духу Вели-ковског a затим и Друштва за реконструкцију историје природе и човечан-ства (ДРИПЧ), основаног 1982. y Немачкој. Друштво je поред следбеника И. Великовског, привукло и многе друге истраживаче, a његов председник постао je Гунар Хајнсон, ирофесор Бременског универзитета. Друштво je постојало и радило свега пет година a затим je добровољно распуштено, као резултат једне мале афере84 која ce y условима хладног рата могла показати као велик проблем y његовом даљем раду.

После самораспуштања ДРИПЧ-а Хериберт Илиг, један од Марксо-вих сарадника још из времена ТАС-а, преузео je задатак да уместо билте-на ДРИПЧ-а, који je излазио двомесечно, покрене слецијализовани часо-пис за критику историографије, као и бригу око издавања књига из доме-на критике историје и хронологије. Kao резултат Илигове активности по-кренут je кварталш часопис који je прво излазио под именом Vorzeit-Fru~ zeit-Gegenwart. nterdisziplinares Bulletin (Доисторијска времана -pam времана - савременост. ИшГирдисци tlu u tapi ai билтен), да би од почетка

Реч je о открићу, односно хшготези Вешковског о високој температури на површи-ни Венере (видети каснији текст), са чиме je повезана и следећа врло забавна и поучна ане-гдота. Ha неуспех совјетског свемирског програма истраживања Венере (свемирска станица послата на ову планету изтрела je y њеној атмоефери, чија ce висока температура ггоказа-ла, насупрот Великовеком, за науку апсолутно неочекиваном), X. Марке прекорео je y пис-му совјетској амбасади y Швајцарској совјетске научнике за непознавање радова њиховог „зе-мљака" Великовског, који je још 1950. предсказао такву високу температуру Венерине атмо-сфере. Из развијене кореспондеиције и сарадње између Маркса и совјетских дипломата y пе-риоду 1983-1987. уследило je - хапшење X. Маркса и оптужбе за шпијунажу и затвор y Ба-зелу! Међународни скандал, додуше, био je након тога врло брзо заташкаи.

303

1995. године променио име y Zeitenspriinge (Временски скокови). У темат-ском смислу y часопису y последње време преовладава тема скраћења сре-дњевековне историје за приближно 300 година (од 614-911) што je и пре-дмет серије књига X. Илига на ту тему.

Поред наведеног, y активностима немачкојезичких критичара хроно-логије и историје почев од 1994. године отворени су и тзв. салони y Бер-лину (БИС) и од 1999. y Карлсруеу (КИС), y којима активно учешће узи-мају водећи критичари попут Маркса, Увеа Топера, Кристијана Блеса, Гернота Гајзеа и других. Иако КИС нема свој часопис, његова делатност подржана je од стране два специјализована чаеописа - Синезис je часопис ЕФОДОН-а (Европско друштво раноисторијске технологије и граничних области науке), a Саопштења Друштва Ђордано Бруно (Mitteilungen der Giordano-Bruno-Gesellschaft) италијанско-немачког Друштва Ђордано Бруно за истраживање културе и историје.

СРЕДИНА XIV BEKA: ПОСЛЕДЊА ВЕЛИКА КАТАСТРОФА И ЊЕНЕ ПОСЛЕДИЦЕ

Један од значајних резултата који je понудила теорија природних ка-тастрофа и који je наишао на добар одјек код критичара традиционалне хронологије односи ce на веома близак период, на средину четрнаестог ве-ка. Средина тог века обележена je жестоким грађанским ратовима y импе-рији: 1338. османски емир Орхан (Урхан, владао од 1324. до 1360. или 1362. године) освојио je Малу Азију, 1360. Мурат I [1319-1389], турски султан (1362-1389), покорио je скоро целу Француску. Четрнаести век, међутим, познат je и no страшној епидемији куге која je добила назив „црна смрт", и рушилачким земљотресима. Сви ти догађаји нанели су класичној култу-ри краја XIII и почетка XIV века тежак ударац - становништво Европе смањено je, посебно y градовима, производња je опала. Крајем XIV века појавило ce питање обнове (препорода) културе, a време опадања и иску-шења добило je назив „средина века" који je све доводио до ужаса. Ипак, на почетку наредног, XV века тај назив изгубио je свој првобитни смисао и претворен je y „средњи век". Могуће je да су тако сада звали цео XIV век, за разлику од античког XIII века и новог, XV века, века препорода. TOKOM XVI и XVII века као резултат филолошке делатности неких пред-ставника ренесансе, „заживео" je појам „средњи векови" (или „средњеве-ковље"), који je подразумевао одједном скоро читавих хиљаду година.85

Међутим, не само y разматрањима групе Хронотрон него и y другим критичко-историјским правцима XIV век ce показује као кључно доба y

85 Д. В. К a л io ж u i»i и и A. M. Ж а б и н с к и и , Друган иапорш вопн. Om палок do бомбард, Вече, Москва 2003, стр. 275-276. Занимљиву информацију, међутим, даје Ш.-О. Карбонел: према њему израз Средњи век сковап je на немачким универзитетима, и то тек почетком XVII века! (Š.-O. K a r b o n e l , Istorìograflja, ПЛАТО - XX vek, Beograd 1999, стр. 55.)

304

исгорији. Beh истакнута позната епидемија куге (црна емрт) шак ее пока-зује као не баш добро позната. Средином наведеног века (тачније 1348. го-дине), наимс, догодила ce последња позната катастрофа y историји Земље (Последњи велики потрес, или ПВП, како га je назвао аустријски исто-ричар културе Егон Фридел [Ego» Friedell, 1878-1938]). Фридел je, давши олисе ужаса црне смрти, подвукао њен загонетни и не до краја схваћен ка-рактер, и истакао да je T O K O M те катастрофе цео Сунчев систем претрпео велике потресе. Ha тај начин Фридел je изразио сумњу y земаљско порекло ове катастрофе, y чему су га следили и неки други ауторитети.86

Један од њих je и поменути X. Маркс. Он je „ископао" сведочанства о црној смрти која дозвољавају да ce посумња да je y питању била (само) епидемија куге. Ha основу тих сведочанстава Маркс сматра да je верова-тније да je Земља прошла кроз реп неке комете. A то, затим, почиње да личи на описе које je И. Великовски y Световшш y cyòapy (1950) дао као резултат сусрета Земл>е и комете Венере која je настала из Јупитера. Me-ti утим, за разлику од Великовског, који je, иако значајан критичар тради-ционалне хронологије, ипак веровао y постојање древшх времена (као и Њутн, уосталом), када je реч о савременим разматрањима ПВП-а из сре-дине XIV века импликације су много радикалније и драстичније. Према Габовичу87 чак и ако je upe овог догађаја постојала пиеменост (!), њен ка-рактер и области примене након њега претрпели су огромне промене, I I I T O

je узроковано већим бројем фактора - велик број погинулих захтевао je утврћивање којем je и каква непокретност припадала до катастрофе, јер ce више није могло ослањати на сведоке (како ce, upe тога, дешавало при-ликом нриродне, или чак и насилне смрти појединачног власшка), појави-ла ce лотреба вођења регистарских књига, катастара непокретности и књига зашса аката грађанског стања (KO ce и када женио, када су ce ро-дила деца, што je све крајње важно за решавање питања наслеђивања). Вођење таквих књига касније je постало традиција, али no Габовичу зна ce да таква традиција нигде mije настала npe средине XIV века. С друге стра-не, после ПВП-а због смрти многих занатлија појавила ce опасноет губи-тка знања и умећа, с обзиром да су до тада она преношена no правилу с оца на сина. Било je, стога, нужно што хитније развити навику чувања Taj-im професије и записати основна знања о њој. Ти записи, ма колико били примитивни, представљали су квалитативан скок y развоју евроиске писане културе и касније су послужили као шформациона основа (како би ce то данас рекло) за цео ш з занатлијских слојева - цехове, гилде итд. Габович наводи и друге ефекте ПВП-а на развој писмености. Међутим, ова крајње интересантна разматрања нревазилазе циљеве нашег рада.

Наведимо овде, уместо тога, само једну крајње важну импликацију. AKO су ce ти догађаји, ма шта било y питању, одразили на цео Сунчев си-

8 6 Детаљан опис онога што ce дешавало TOKOM ове катастрофе даје Габович. (Е. Г a -б о в и ч, Катастрофа серединм 14-го века u европепскш историческал идел, Интернет; http://www.jesusl053.com/.)

87 Metao.

305

стем, као што мисле Фридел и Маркс, онда ce као једна од непосредних последица показују немогућност и непоузданост астрономских ретропрора-чуна на период пре половине XIV етолећа. A то би онда значило додат-но, огромно повећање непоузданости свих извора и сведочанстава који ce односе на овај псриод. Taj моменат посебно подвлачи Маркс, истичући да je ова катастрофа довела до промене физичкнх карактеристика Земљине орбите и њене ротације око своје осе, и да су ce ти параметри стабшшзо-вали тек y другој половини XVI века, изазвавши поред осталог и рефор-му календара (увсфење Грегоријанског календара 1582, године). С друге стране, Маркс сматра и да рана интерпретација легенде о Сунцу које ce зауставило (у Песми о Ролаиду) као прототипу одговарајуће легенде y Би-блијит није тачна пошто Библија садржи још и катастрофичку информа-цију о падању с неба огромне количине камења и према томс ближа je опису непосредно посматраних појава, У вези с тим Габович износи хипо-тезу да ce библијски опис десет египатских пошасти*9 односи управо на катастрофу из тречента (односно из 1348. године).90

У наведеном смислу показују ce оправданим упозорења која су Ва-љански и Каљужни упутили поводом „механичкс" примене синусоиде: тре-ба ce чувати прсдраеуда да je историја y периоду IX-XVII век довољно добро позната.91 У супротном, следио би закључак да je и самом Скалиге-ру овај период историје био добро познат, a то још нжо није доказао.

Уместо шире елаборације свих проблема којима ce y наведеном тек-сту бави Габович, истакнимо само једну њихову крупну последицу: и овде сс, наиме, појављује питање када почиње мање или више поуздана истори-ја (мање или више поуздано познавање историје)? Сам Габович даје два могућа датума: 1582. или 1648. година. Прва од наведених годша обеле-жена je познатом грегоријанском реформом календара (која je no свој прилици и била изазвана поменутим ПВП-ом), те године je Исусу Христу (историјском или митском) „додел>ена" старост од 1572, године, a већ на-редне годинс Жозеф Скалигер објавио je највеће „бунцање" свих времена и народа које сс и данас налази y основи општеприхваћеног историјског мита. Друга наведена година y основи ce поклапа са периодом који су, као гранични за (релативно) добро познавање историје, ооставили Фоменко и његови сарадници из Нове хронологије, и поткрепљена je већим бројем других аргумената. Наравно, наш задатак није да ce опредељујемо y одно-су на овако постављене алтернативе.

88 Књига Исуса Навина, Cuiapu завјет, 10, 12-13. 8 9 Друга књига Мојсијева, Cuiapu завјет, глава 7 и даље. 9 0 Е. Г a б о в и ч, Критика хронологии u ревизил uanopuu e 3anaòtu)ù Европе, Ин-

тернет: http://geschichte.eu.cx/. 9 1 С. И. В a л л н С к и и и Д. В. К a л io ж н BI и, Другст историл науки. Om Аристо-

тем òo tibiomoiia, Вече, Москва 2002, стр. 47. и даље.

306

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

И иоред чињенице да je данас Скалигерова хронологија уздрмана ви-ше него икада до сада, да ce y огромном броју радова, монографија, чла-нака, симпозијума итд. такорећи свакодневно обарају један no један од ету-бова на којима ce она уздиже, било би нереално претпоставити да je њен крај близу. Поготову je било нереално и превише оптимистички поетавља-ти питања да ли he ce y нови, XXI век ући са новом хронологијом и но-вом иеторијом.92 Структуре које једном настану, како то истичу аутори y оквиру пројекта Хронотрон, увек теже да преживе, и то je чињеница без обзира y ком облжу ce та тежња испољава y сваком конкретном случају. Структуре које y овом случају чине естаблишменти историјске науке (или историографије) неће дозволити да тако лако препусте своје положаје, своја знања (или „знања"), a бирократизовани системи школства и звани-чног образовања, укључујући и науку на универзитетима, no природи ства-ри конзервативни су, неподложни променама, тако да и ту тешко могу да буду очекиване (брзе) иромене. Све je то Beh толико пута потврђено y (познатој) иеторији, y којој званична историјска наука води дугогодишње (и засад успешне) борбе против хронолошких открића И. Њутна, Н. Мо-розова и A. Фомежа, да о другим, мање познатим и мање ауторитативним критичарима званичне хронологије и не говоримо. „Нажалост, историчари су ce претвориж y свештенже окоштале шеме."93

У овом контексту индикативна je, такође, и судбина једног од и до данас официјелно непризнатих научнжа, И. Велжовског. Својим теорија-ма катастрофа он већ деценијама изазива пренебрегавање и подсмех y круговима званичне науке, иако су, рецимо, сва његова предвићања из књиге Свешови y судару (Worlds in Colisi on, 195Q94) врло брзо била до-казана. Наиме, T O K O M нешто више од деценије након појаве ове књиге, до-чекане с презиром („Ако je Велжовски y праву, онда смо сви ми остали луди", изјавио je Харлоу Шепли [Harlow Shapley], професор астрономије на Харвардском универзитету95), сва предвиђања Великовског била су експериментално потврђена! Тако je свемирска сонда Маршер саопштила 1963. да je температура на површини Венере око 500°С и да je атмосфера

9 2 Видети разговор с A. Фоменком Историја ш раскмпање, НИН, бр. 2424, 13. јуна 1997), један од ретких сусрета наших читалаца са Фоменком и његовим хипотезама и теори-јама. TOKOM ТОГ разговора Фоменку je, наиме, поред осталих, поетавллно и питање: „Значи, и y 21. век са силованом и фалсмфикованом историјом?", a индикативна je и Фоменкова кон-етатација: „Скептични смо и песимистични y погледу тога да ће ce y 21. век ући с новим погледом на историју."

9 3 С. И. В a л л н с к и и и Д. В. К a л IO ж н bi fi, Другал исторш науки. Om Аристо-телл do Њштона, Вече, Москва 2002, стр. 557.

9 4 Објављено и y нашем преводу: I. V e l i k o v s k i , Svetovi u sudaru, Jugoslavija, Be-ograd 1980.

95 R. M i l t o n , Verbotene Wissenschafìen, Интернет: http://www.a42.de/religion/veli-kovsky.html/. Није нам познато да ли je, и како je Шепли реаговао на потврђивање хипотеза Великовског.

307

дебљше од преко 20 km саетављена од молекула тешких угљоводоника и вероватно још комплекснијих органских једињења; априла 1955. Бернард Ф. Берк [Bernard F. Burke] и Кенет JI. Френклин [Kenneth L. Franklin] известили cy Америчко астрономско друштво да су открили снажне радио-шумове које емитује Јупитер; 1962. обзнанили cy US Naval Research La-boratory y Вашингтону и Goldstone Tracking Station y Јужној Калифорни-ји да су радиометријека осматрања показала да Венера има ротацију су-протно усмерену y односу на све остале планете; исте године открио je са-телит Експлорер магнетно поље Земље на одстојању од најмање двадесет и два Земљина полупречника, a 1965. извештено je да ce оно простире нај-мање до Месеца,96

Али, рећи he неко, чему овде Великовски и астрономски проблеми? Такве читаоце можда није згорег подсетити да je астрономија (a исто тако и астрологија) увек имала истакнуту улогу y хронолошким разматрањима, a посебно код Њутна и Морозова. Такођс, треба поновити да ce и Вели-ковски веома интензивно и темељно бавио проблемима хронологије и иеторије, поред осталог и проблемом датирања Тројанског рата, односно тзв. тамних векова y историји старе Грчке97, проблемом времена живота египатских фараона и др., доказујући да су датирања тих догађаја и лично-сти дата неправилно, да je иеторија држава на Блиском истоку (Егжпат, Грчка, Палестина) вештачки „продужена" за целих пет векова. У ствари, Великовски je „жзазов" традиционалној иегорији упутио још 1950. y својој првој књизи Светови y судару, када je хронолошки „спојио" Излазак (из Библије) и крај Средњег египатског царства, што je y то време било но-во и потпуно неортодоксно датирање.98 Ова разматрања била су полазна тачка за преустројство старе историје од те тачке све до појаве Алексан-дра Великог, што je Великовски изложио y раду Векови y хаосу, чија je прва књига објављена већ 1952. године.

96 ИсШо. Видети такође: D. С a r d o n a, The Road to Satum (Excerpts from an Auto-hiographical Essay), Интернет: http://www.aeowournal.com/articles/road_to__satiirn/ road_to_ saturn.html. Ово cy познате ствари, али наравно не y званичној науци, која избегава да о то-ме било шта каже, тако да ce то може пронаћи и y многим другим шворима, али не и y официјелној науци!

97 Према традиционалнпј хронологији Тројански рат „смештен" je y Х1П век пре н. е., док cy ce прве колоније Грка на југу Италије појавиле y Vin веку пре н. е.

98 Сам Великовски касније je причао: „Проблем с временом Изласка y египатској по-вијести никад није био ријешен. У Ипувер папирусу и Наосу Ел Ариша нашао сам описе вр-ло сличног природног преокрета, каткад истовјетног опису y Књши изласка: сљедеће несре-ће, кад je ријека била обојена крвљу, усред урагана и седмодкевнога мрака, фараон и itera-la војска били су потопљени y вртлогу код Пи-ха-Кирота, истог мјеста гдје je био потопљен фараон за изласка. Ta стагања приморала су ме да утврдим неортодоксан датум за Излазак. Уепоређујући повијесне текстове сљедећих покољења за дванаест стотина година, могао сам утврдити многобројне међуеобне повезаиости између повијести Египта и Израела, што није могла бита случајност; моје преустројство повијести je показало да су егинатска повијест и повијести народа које су писане y складу с њом y раскораку еа прошлошћу за око шест до седам стотина година." (Говор дипломантима пред форумом колеџа Свеучилишта Принстон, 14. септембра 1953, објављено 1955. у: Earth in Upheaval [I. V e 1 i k o v s k y, Zemlja u pre-viranju, Globus - Prosvjeta, Zagreb 1989, стр. 253-282.])

308

Поред самих резултата које je Велжовски добио, од вежког су зна-чаја управо његови методолошки поступци - припремајући своје књиге он je пржупио огроман материјал из разних делова света. Анализом тог ма-теријала Великовски je, кожретно за случај поменутог „растезања" бли-скоисточне историје, показао да су египатски летописи и извори из Пале-стине, Сирије итд. били погрешно интерпретирани као да описују различи-те догађаје и чак разне историјске периоде.

Ho, тема „Великовски м хронологија" захтева поеебно разматрање, које превазилази оквире и циљеве које je аутор ових редова пред еебе no-ci-a вио.

Ako ее говори о изгледима да ускоро дође до прихватања нове пара-дигме (нове хронологије), треба подвући да, с обзиром на чињеницу да Скалигерове књиге нису преведене ни на један савремени језик (!), прос-то делује невероватно колики су утицај оне имале и још увек имају. Због тога je, насупрот понеким оптимистичким прогнозама, вероватно ближа реалности Габовичева претпоставка" да, иако je победа критичко-историј-ског правца неизбежна, за промену ошдте парадигме бити потребно неко-лико поколења. У сваком случају, садашње поколење то неће дочекати, a тек после тога може ce очекивати да нова хронологија, односно њена па-радигма, буде и прихваћена.

И на самом крају - има ли, и каквих, имшшкација цела ова прича за нас? Најпре треба истаћи да je критика традиционалне хронологије до са-да изазвала зачуђујуће мало одјека y нашој науци. Поред Фомежове књи-ге Memoòu статистического аналша нарратштш текапов u приложе-иш к хронологш, која je преведена и објављена y Београду 1997, и наве-деног интервјуа с Фоменком y НИН-у100, могу ce истаћи још само осврт М, Божића на ту књигу101, затим приказ исте књиге из пера једног од ње-них преводилаца A. Липковског102 и чланак A. Липковског о методоло-шким аспектима Фоменковог рада103. Једини рад који показује напоре да ce и наши истраживачи укључе y сагледавање и разматрање проблема Ko-ju су покренути критжом традиционалне хронологије аутор ових редова пронашао je на Интернету104. Реч je о раду једног од наших истакнутих математичара (!) млађе генерације, Радоша Бакића, Судећи no оваквом досадашњем утицају могло би ce помислити да одговор на претходно по-стављено питање треба да буде негативан.

9 9 Е. Г а б о в и ч , Кришика хронологии u ревизш истории в Заааднои Европе, Интернет: http://geschichte.eu.cx/

100 Исшорија на расклапање, НИН, број 2424, 13. јуна 1997. 101 М. В о ž i ć, Problematičnost stare učiteljice, Galaksija, бр. 245, 1994. 102 A. JI и п к о в с к и , Сшатистичка хронологија A. T. Фоменш, Историјски часо-

пис (Београд), књ. XLV-XLVI (1998-1999), 2000, стр. 381-389. 103 A. JI и п к о в с к и, О примени математичких метода y исШорији u хроноло-

гији, у: П. Г р у ј и ћ и М. И в а н о в и ћ (прир.), Еиисшемолошки ироблеми y науци, Ин-ститут за кримииолошка и социолошка истраживања, Београд 2004, стр. 139-154.

1 0 4 Р. Б a к и ч, Лингвистика u новам хронологин, Интернет: http://newchrono.ra/ prcv/inđex3 Jitm/.

309

Ипак, уместо таквог, брзоплетог, одговора, обратимо пажњу на при-мер који je истакнут y наведеном раду Р. Бакића. У књизи Србин римски цар (1999), како y том тексту наводи Бакић, Реља Новаковић, бивши ди-ректор Историјског института Српске академије наука и уметности, изла-же хипотезу no којој je римски цар Лициније [Licinius, око 250-324] Ср-бин no пореклу. Kao аргументе који иотврћују његову теорију он цитира старе ерпеке изворе, y којима je Лициније непоередно назван Србином. Интересантно je да je y евојој књизи Новаковић утврдио да ма колико je пута писана српска историја, шкада (!) при томе нису коришћени домаћи извори. Она je, на тај начин, напиеана „извана", што не може да не подее-ти на начин пиеања руеке историје, коју еу no наруџбини и за потребе (нове) династије Романовжх, и на основу фалеификованих докумената, TO-KOM XVIII века писали већ поменути немачки историчари Бајер, Милер и Шлецер. Поставља ce, стога, питање да ли je потребно преиспитивање Ha-rne званичне историје и да ли ћемо евентуално њено кориговање успети да урадимо сами или hé нам и то урадити други, без обзира ко био y питању.

ЛИТЕРАТУРА

Б a к и ч, Радош, Лингвистика u новш хронологил, Интернет: http://newchrono.ru/prcv/iEdex3 Jitm/.

Библија или Свето писмо Сшарога u Новога завјеша. Британско и инострано библијеко друштво, Београд, без године издања,

B o ž i ć , Milan. Problematičnost stare učiteljice, Galaksija (Beograd), broj 245, okto-bar 1994.

Б р о к г а у з , Ф. A., E ф p o н, И. A. Знциклопедическип cnoeapb. Обгцество u го-сударство. Правшпели u полководци. Народш u страни, ЗКСМО, Москва 2003, 832 с.

B u r k h a r t , Jakob, Kultura Renesanse u Italiji, Dereta, Beograd 1991, 384 str. V a z a r i , Đorđo. Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata, Terra Press - Pirg, Stara

Pazova 1995, 341 str. В а л л н с к и и , Сергеи Иванович; K a л ro ж н н и, Дмитрии Виталвевич, Новал

хронологш земних цивилизацш. Современнал версш истории, АСТ „Олимп", Москва 1996. Интернет: http:// newchrono.ru/prcv/mdex3 .htm/

В а л л н с к и и , Сергеи Иванович; K a л н> ж н м и, Дмитрии ВиталБевич, Другам ucmopm Руси. Om Европн do Монголии, Вече, Москва 2001, 496 с.

В а л к н с к и и , Сергеи Ивановнч; К а л г е ж н н и , Дмитрии ВиталБевич, Друган ucmopim науки. Om Аристотелл do Hbmmoua, Вече, Москва 2002, 576 с.

В а л л н с к и и , Сергеи Иванович; K a л ro ж н и и, Дмитрии Виталвевич, Другап ucmopm Средневекосљп. Om dpeenocmu do Возрождешт, Вече, Москва 2004, 416 с.

В а л н н с к и и С. И,, К а л т о ж н в 1 И Д. В., Н е д о с е к и н а И. С. Beedeuue e хронотронику. Ilymb к оптималвному развитит, АИРО-ХХ, Москва 2001. Интернет: http://www.hronotron.narodju/hronotronika.'.

V e l i k o v s k i , Imanuel, Svetovi u sudaru, Jugoslavija, Beograd 1980, 395 str. V e 1 i k o V s k y, Immanuel, Zemlja u previranju. Globus - Prosvjeta, Zagreb 1989,

285 str.