Reciklant Cir Prelom

Ненад Живковић Рециклант

1


2


3

НЕНАД ЖИВКОВИЋ

РЕЦИКЛАНТ(први Фејсбук роман на српском језику)


4


5

Фејсбук је, као што знате, програм који је првобитно био намењеншпијунажи. И данас се, углавном, користи за спречавање педофилије,проституције, наркоманије, трговине људима... ФБИ и друге полиције усвету неуморно раде на хватању криминалаца управо преко њега.

Временом је програм постао најпопуларнији на свету.Ипак, сада се воде бројне полемике и стручне расправе да ли претера-

на употреба ове друштвене мреже доводи до отуђености, анксиознос-ти, губитка личности, губитка свести о сопственим вредностима, раза-рања породице...

Ако је тачна она филозофска мисао да: „Свака крајност на свом вр-хунцу води у своју супротност“, онда би и ова крајност могла довестидо неочекиваних обрта.

Један од тих необјашњивих феномена је ту, пред вама.Нешто се десило, а ви добро размислите да ли желите да останете

на Фејсбуку или гасите налог.


6


7

ПРВИ ДЕОНалазим се на петом степену љубави. То је онај степен кад мозак ради

убрзано, а сви остали делови тела отказују. Компјутерска љубав. Микро-процесор је још добар, али екстерни и интерни делови отказују, а замененема. Нова генерација наступа, све је мање резервних делова.

Траже се умртвљени (кадаверични) компјутери, који још понеки деомогу да ми позајме. И нађу се. Није још све завршило у рециклажи.

„Деца се праве главом, а не оним што има свака будала“. Да ми је зна-ти где је тај Сабирни центар! Видим да тамо има пуно паметних људи.Није ваљда Душко Ковачевић баш све измислио? У свакој измишљотиниима бар мало истине. Морфичка резонанца. Научите мајмуна у Београдуда љушти јабуку пре јела, за кратко време то ће радити и мајмуни на Ма-дагаскару. Како кад немају Фејсбук?

Зато сам се уписао међу „рецикланте“. Сви могући програми за „љуба-висање, спајање и упознавање“ имају ме у својој бази података. Кад годуђем на Фејсбук, установим да ми нешто фали. Мрзим га. Колико путасам то рекао, а ево ме опет, рука ми се осушила, очи ми испале! Размењу-јем сличице, апликације са неким срцима, пољупцима, смајлијима, лутки-цама, чоколадицама, бомбоницама... Чисто губљење времена. Сто педе-сет милиона људи је тренутно, толико бар кажу да их има на Фејсбуку,доконо, и сви су врло вредни. „Заливају“ цвеће, лове бубе и мишеве, по-пуњавају албуме са сличицама... са стрпљењем и жаром за који у реалномживоту немају времена. Не стижу деци да објасне математику, физику,српски, географију... А и шта има да им се објашњава? Ни нама нико нијепомагао па ево докле смо догурали. Свако је убеђен да је много постигаоу свом животу и сад им је прилика да надокнаде пропуштено. У свакојдоколици треба наћи смисао. Смисао у бесмислу неко увек осмисли. Мисмо морали да креирамо своје детињство, имали смо равно поље, и свевреме овога света. Данашња деца долазе на већ зготовљено детињство,све им је при руци, све је на дугме и – све је то наша заслуга. Па и миимамо душу, мајку му!


8

А мој смисао су Мацине небескоплаве очи. Маца, Маче, Мачкица... ка-ко се све потписује. Она је нешто најлепше што је Бог створио а човекнаправио. Реткост је да се Бог и човек нађу на истом задатку. Природа сезгуснула у њеном лику, па исијава сву своју исконску снагу.

Мислио сам да је женска лепота умрла са деветнаестим веком, и да јесве ово сада само чиста хемија (хормони, силикони...). Каква заблуда! Утој хемији пронађе се понеки алхемичар, чудотворац... Има лепоте и да-нас. Само је потребна већа моћ запажања, боља концентрација... Отупеланам чула у „ружноћи времена“. Ударам нервозно по тастатури, бришемекран пет пута дневно, бришем наочаре сваки час, жлезде раде убрзано...Не знам само одакле жлезде компјутеру?

Не вреди! За другог је прављена, оца јој лоповског! А и не сме се. Има18 година. Много је млада, шта ће свет да каже. (Тај „свет“ ми се сталномеша у живот). А ту су и некакви небески полицајци који будно мотре насваку моју реч. Могу ме спопасти због педофилије, ширења секташке(или ко зна какве) идеологије, врбовања девојака за проституцију, увла-чења у тајне организације...

Боже, колико злочина, само зато што нисам слеп код очију, и штоумем да уживам у лепоти!

Лепота је као патња: иде за тобом... – пролазе ми кроз главу познатистихови.

Да сам је извређао, испљувао, испсовао, само би ме одјебали – „једанод милион нормалних, није опасан“.


9

* * *Дан је депресиван и хладан. Притисак на душу. Душегупка. Један од

оних дана кад ми се не мили да устанем из кревета, и да ми није крчањацрева – не бих то ни урадио. Осећај ништавности ме притиска. Коликодуго већ лежим овде? Стомак ме боли. Колико дуго нисам ништа појео?Где сам уопште? На столу поломљена чаша, неке стаклене перле, једнаминђуша, поломљена наруквица, брош у облику срца (некада је у брошубила слика вољеног лика), све наквашено, мокро... Бижутерија дана...Ноћ је имала већу вредност. Фејсбук апликације у тродимензионалнојверзији.

Да ли сам ја то испратио „ноћну даму“ или она мене? На кревету све-жа сперма... Пре кратког времена био сам љубавник таблоидних дама,смрдљивих уличарки, а сад ментално ејакулирам, не бих ли себе оправ-дао пред сопственим бићем. Да, биће. И оно је било неко биће.

Не знам да ли смо хуманоиди, али знам да сам остао без сто евра тектако, за шаку смрада. Све има своју цену. Најслађа је горка реч – која сене изговори. А ја сам се нагутао те горчине... И да није тих емоција, биобих обичан андроид.

Одлазим у купатило. Има мог одраза у огледалу. Добро је. Има ме.Или је и ово огледало микрочиповано, а мој лик као позадина некој ду-ши? При дну огледала заденута слика Мацина, са дубоким небоплавимокицама, као да су фотомонтиране. Велике пожудне усне вриште са вит-рина, зидова, лампи...

Имам десетине њених слика на мобилном телефону. Није ми тешко дасвако јутро, као позадину, ставим другу слику. И сваког јутра ми је леп-ше него претходног. Колико ли бих за ово добио? (Мислим на робију, нена евре).

Враћам се да погледам Фејсбук (јеб’о га ко га измисли!). Али морам,морам, морам да видим да ли је оставила нову поруку. Јесте. Положила јепрви део за возачки и срећна је што су „сви суграђани на броју“. Срећнаје. А ја, као напаљен мајмун, шетам гологуз по кући и разгледам њен ликразбацан по целом стану. Разбијам чашу, шољу, тањир... па све то скуп-љам да се не посечем. Држим парче стакла над веном. Да прекратим се-би? Не. Онда ћемо бити у два света. Она је млада, дуго ћу је чекати „тамогоре“. И нећу моћи да је видим сутра. Не. Бацам срчу, бришем све по ста-ну, облачим се...


10

Глумцу Љуби Мољцу пуних десет минута нису веровали да је умро.Да су му одмах поверовали, и данас би био жив. Тако је то. Ако вам навреме не поверују... А ја сам један од оних којима се не верује.

Смишљам начин да јој се обратим:„Враћај нам ова два лепа плава ока на зидове, или нас две стотине ор-

ганизовано скачемо у Дунав. А пошто се нисмо купали од прошлог лета,бићеш крива за еколошку катастрофу са несагледивим последицама!

Бирај: Очи или Дунав!“Е, благо мени. Нису ме научили да се удварам, говорим у множини, да

не примети да сам сам. Кукавице! Бедниче! Пичко! А ко да ме научи? Непостоји факултет за удварање. Опет лупетам. Очи на једну, ноге на другустрану, а рукама опипавам као слепац.


11

* * *Кажу да пред смрт човеку прође цео живот пред очима у неколико се-

кунди.Пролазе ми кроз главу речи разредног старешине које нам је упутио

последњег дана школовања: „Децо моја, нисте више деца. За мене ћете тоувек бити, јер тако сам вас доживљавао. Идите! Идите у живот и чинитедобра дела. Само тако знаћете колико вредите. Не дајте да ико влада ва-шом душом, не будите плач никоме, осмех упутите сваком“.

Та мала са набубрелим уснама није била ни рођена кад сам се удвараосадашњој жени (са којом сам у фази развода), не због жене већ због стана– требали ми бодови на ранг листи; та мала... та раскалашна, неспутанаждребица што ми галопира по кори мозга, ствара ми бол у стомаку, пов-раћање, високу температуру...

Постао сам као ови што ме нервирају са оним њиховим чувеним: „Тамала... Могу отац да јој будем...“

Па што ниси? Што ниси сам направио једно тако лепо створење којемћеш да се радујеш, него гањаш девојчице, ноћу доводиш курве, а рођенужену тераш од куће!!! Рођену децу ниси видео, ни сам не памтиш од кад!Гледај, бедниче, шта си пропустио!“

„Пао Берлин! Берлин капут“, телевизија опет лаже народ. Није пао.Ено га, већи је него икад. И Антоније се зезнуо: Рим је пао. Рим – а не Бе-рлин. Ослободилац народни спасава синове и мужеве да не оду на Срем-ски фронт спавајући са њиховим сестрама и женама. Где ја да нађем Сре-мски фронт? Ни ратови, ни жене, ни фронтови, ништа није како треба дабуде! Цркавам ли ја то од љубоморе?


12

* * *Шаље ми смс: једва чека да се школа заврши. Иде са дечком на Аду.

Да ли да одем тамо да му разбијем главу? Од живота ионако више немамништа, нећу ни приметити да су свуда око мене зидови и решетке. Сти-гао је још један „Цмок!“ смс-ом, а одмах и следећа порука: „Видимо се,матори, чим се вратим!“. Лаже кучка. Нема дечка, само ме ложи. Зајебаваме. Лаже! Лаже! Лаже! Ударам шаком о сто. Жена постаје слаба тек кадсе заљуби. Онда је само акционар свог сопственог бића, али са веома ма-лим уделом. А она је јака, много јака, а то значи да није заљубљена. Це-лог живота играм игре, мувам, лажем, варам... а сада сам надигран. Нади-гран или изигран?

Ко ми је крив што ми ћале није био педер, па да се кинђурим и пара-дирам по улицама и тражим правду? Кажу да то се оцем нема никаквевезе.

Свеједно, постајем манијак. И што је најгоре – то ме радује. Само нор-малан човек може да буде изопачен, а ја се баш тако осећам. Нормалан,то значи – изопачен. Напољу клинци вриште, лоптом разбијају прозоре.И они су манијаци, али они не подлежу закону. А ја куцкам поруке. Осе-ћам се као Гроф Монте Кристо кад је куцкао морзеовом азбуком по зидо-вима тврђава па, иако га нико није чуо, то куцкање му је била једина на-да.

Застајем. Неки би то назвали стваралачком паузом. Шта да јој напи-шем? Шта да измислим? Укочили ми се прсти а ништа ми не пада на па-мет.

И баш тада следи нова порука на Фејсбуку:„Добила сам, Бога има! Има Бога!“ – тако детињасто саопштава да је

добила менструацију. Као да је добила нову играчку. Следи још једна:„Више се не осећам као трудница. Како сам хаппy што ме тиба откида!“ –Сад јој је, ваљда, лакше. Шта год се деси, она је увек срећна. Ваби ме.Морам да је потражим. А знам да нећу.


13

* * *Охладила ми се супа. Да је позовем на ручак? Овакав месни доручак

сигурно никад није пробала. Надам се да и неће. Мораћу да набавим ма-че, да не бацам храну.

Окачила је своју слику како лежи на плочнику, затворених очију. Ова-ко је Јесењин писао песме Исидори Данкан, док је она лешкарила на не-кој плажи. Али она је преспавала његову љубав. Да се пробудила, данасби и он и она били само осредњи полузаборављени уметници. Тај недо-дир у простору учинио их је вечним у времену.

Остани још мало! Песници управо раде на теби. Сакупила небо у ле-пим зеницама па шара погледом – мораћу да га пресретнем да не залута...Многа светска уметничка дела настала су из платонске љубави. Цивили-зација их је препуна. Неки писци су о томе написали читаве књиге од похиљаду страна, а мени је и мобилни превелик.

Модерна технологија скратила нам је мисао, научила нас да не разми-шљамо. Духовно смо кастрирани, ментално осакаћени. Једног дана ће иод овога бити створено... Јебеш ти то! Сто знојева ме пробило, мозак мипрокључао, а ја треба да будем срећан што ће двеста-триста година кас-није, песници, романописци, сликари, композитори, филмаџије... велича-ти ту љубав и на њој стицати славу и богатство.

Посекао сам се. Лепим ханзапласт на прст а поглед ми лута ка монито-ру. Грли се са најбољом другарицом. Обгрлила ју је отпозади, изгледакао да има четири руке. Двема лети, а две држи на грудима. Њене руке наМациним грудима. Да нађем ту другарицу, прсте бих јој одсекао. Онако,из љубоморе.

Можда звучи иронично али – љубомора је спасила уметност. Каквогсмисла има писати, цртати, свирати... ако се не тежи да будемо бољи оддругих! И то баш од оних које познајемо.

Јебем јој семе кад се први пут зачела! Од блудних очију не помислихна груди. Сисе има свака жена, али овакве очи рађају се једном у веку.Али, што да се лажемо: Мало млечних жлезди не би шкодило, да ублажиово плаветнило. Као шоља топлог млека пред спавање. Црвени џемпер,дугачки прсти другарице, одсјај светла у позадини... чак и та другарицалепо јој стоји.

Уз њу све иде.


14

* * *На телевизији причају о некаквом масовном грипу, о пандемији, о „пе-

том степену“ здравствене заштите... Прекјуче је било 20 мртвих, јуче сетај број повећао на 22, јутрос нисам гледао вести. Вирус је смртоносан,али није опасан. Следећи налет грипа биће много опаснији, наступиће замесец-два... Алергични на јаја, перје и живинско месо не могу да примевакцину. Алергичан сам на јаја, а све ми се чини да и на перје почињемда кијам. Личи ми на филм Ерогена зона.

Ма јебе ми се за вирус! Мачкица лиже сладолед на најновијој слици.Остављам јој поруку: „Ееееееееееееехххххх! Да сам бар тај корнет“.

Оставља ми осмех. Или добро познаје српски језик или не лакира нокте.Ниједну граматичку грешку није направила. Студира дефектологију, пи-ше ћирилицу, говори течно енглески...

Загрцнух се од неког бајатог хлеба. Зацених се, заколутах очима, а онасе смешка са екрана. И њена другарица ми маше. „Види шта имам, у-та-та!“. Ударам ногом у монитор. Разбио се. Шта ћеш сад, будало?

Јављам се на мобилни. Другар ме зове на баскет, а ја до гласа не могуда дођем. Мало је фалило да зове хитну помоћ.

– Да те није овај свињећи закачио?– Ма није. Тренуци слабости... у мору гадости – покушавам да се ша-

лим на сопствени рачун.Смешка ми се подругљиво. Као да наслућује.Размишљам да ли да му кажем. Он ми је најбољи друг. Не. Засад – ни-

шта. А и шта да му кажем? Па, ништа се није десило!


15

* * *Укључујем телевизор. Мој омиљени филм.Тренутак кад је Камена Шери прекрстила ноге у „Ниским страстима“

остао је најлепши еротски детаљ у светској кинематографији. А МајклДаглас и његов дебели колега, са чачкалицом у устима, згледају се збу-њено.

Е, Мајкле, Мајкле, сапатниче! И Камена Шери има дубоке, плаве очи.Забрањено је пушење. Чик спречи је ако можеш! И ти си немоћан.

Морам да набавим шиљак за лед, прохујало ми је кроз главу. А ондада позовем Мацу на виски с ледом. Може и кока-кола с ледом. Она једесамо сладолед, не воли лед у пићу, и не дружи се са старијим мушкарци-ма. Јеби га! Прохујало са вихором.

Морам што пре да набавим нови монитор. Сад и ту морам да пукнемкоју хиљадарку. Украшћу, ако треба, али морам је имати – бар на екрану.Ударио сам ногом у кревет, прст ми је поплавео. Све због ње. „Шта миради та мала, само кад би знала“. Мрзим народњаке.

Јебе се њој. Мази прасе, на једној слици на зиду. „Из ког год дела Ср-бије били, колико год били различити, увек нас спаја љубав према киф-лицама“ – потписао сам њене речи на слици.

Прескаче дебла у шуми. Јурца, насмејана, пуна живота. А колико звез-да се гаси?

Па шта?Она је та која обнавља живот. Свака искра нова звезда.


16

* * *Жена може бити лепа, шармантна, привлачна, згодна, јебозовна, секси,

паметна, глупа, напредна, оваква-онаква, али једног дана биће само –уда-та.

А она ми пише на мобилни да у свом срцу има дивног дечка и да упра-во жури да се нађе с њим. Чак ни он још не зна да јој је дечко. Срце се ре-генерише мењањем становника у њему. Кад то схвати, ко зна где ћу јабити. Ако уопште будем. „Немам сад времена да се играмо. Журим. Кадсе вратим...“ – пише у новом смс-у. За њу је то само игра.

Заменили смо године. За њу сам зацопани тинејџер – жао јој да га од-баци, а она, као озбиљна и зрела жена, ето, пружа му мало виртуелнихиграрија. Што да не? Шта је кошта?

А увек сам јој најлепше улоге нудио. Ето, буди Ана Карењина, а ја ћубити воз! Не воли возове. Да се играмо падобранаца? Плаши се висине.Зато и не сме да погледа у небо. Удахнуће га зеницама. Увек за све имаспреман одговор. А најлепши је онај кад се насмеши и погледа у око ка-мере. Само, сад ми је монитор поломљен.

Одох на посао. Успут читам графите по зидовима.Туђи зидови су као туђе жене – треба нешто написати на њима а да

власник не примети. Слатки грех којем ретко ко није одолео. На један одњих залепио сам Мацину слику. После двадесетак метара сам се вратио иузео је натраг. Треба неко да шара по њој, да јој црта бркове и рогове, дасе иживљава... А не! То – не дам!

Да ме не боли прст на нози, сад бих шутнуо и тај зид. Најрадије бих гасрушио. Постајем неурачуњив. Осврћем се око себе. Можда ме неко ивидео, али шта мари?!? Град је препун лудака попут мене. Овде се страс-ти узбуркају тек кад се нешто нормално деси, а колико видим – све је ми-рно. Понеки пијанац бауља, неко демонстрира, клинци чупају дрвеће, не-ки младићи ломе жардињере, пензионери псују...

Стајао сам неколико минута на ћошку и гледао физиономије пролаз-ника. Чврстина корака показује да тачно знају где иду. Зашто онда свакидруги носи тамне наочаре? Нема сунца, облачно је. Ако неко нешто ипроговори, кратко, више гестикулацијама него речима. Наишла би поне-ка кочоперна дама са дугом косом, истурила сисетине и искезила се:"Шта је, фрајеру? Ако ти се допадају, гурни коју новчаницу међу њих!".


17

Лупио сам јој шамарчину и продужио даље! Као да то нико није при-метио, а ни она сама није драмила око тога. Један тип са уским пантало-нама и кожној јакни ми је замахао "скакавцем" испред носа. Био сам утоп форми, препун беса. А кад бес проговори из човека, није ни свестанколико је снажан. Распалио сам га ногом да ми се чинило да сам га убиона месту. Устао је тетурајући се. Баџа се само насмејао: „Опрости, брате!Шала, брате...“ – пљунуо је у траву и отишао. Воденица звана "живот",продужила је да меље. Бранио сам се, а нисам желео. Инстинкт је чудес-на ствар.

Велеград. Ништа необично.


18

* * *Мало водке, мало музике, речи топле, речи хладне, искре и варнице,

приче о болестима и бољкама, напади панике, брига, Јесењин и Мика Ан-тић, суморне мисли, хипертензија, презнојавање, енормни телефонски ра-чуни...

Кроз све то сам прошао враћајући се с посла, али монитор сам забора-вио.

Маца се смеје са сладоледом у руци. Ђубре мало! Ниједна порука? Пада. Исцурела ми батерија. Сад морам да чекам да се напуни. Одох да сеистуширам.

Тргло ме звоно на вратима. Комшиница тражи на зајам мало кафе.Показујем јој празне кесе и кутије. Неће ми веровати да сам све забо-

равио да купим. Она излази, а ја поново идем према купатилу. Око поно-ћи долази ми она иста „ноћна пријатељица“.

Навадила се. Кажем јој да немам лове.„Нема везе, кућа части“. Ето, и она је кућа. Домаћин. Невладина орга-

низација. Даје са попустом, може и на рате. И на одложено плаћање – мо-же да чека. Некад ради хонорарно, некад хуманитарно, све у интересуфирме. А те фирме никад не пропадају, откад света.

Разгледа слике Мацине по зидовима.– Е, кад човек оматори... – смеје се злурадо. А можда и није злурада,

него сам ја мало више надрндан.Попила је неколико заосталих капи вискија из већ празне флаше; кафе

нема, хране нема, а нема где ни да преноћи, зато је ту. Узајамна помоћ.Кад сване, неће се знати ко коме дугује.

Прорадио ми мобилни. Сигнал за приватну поруку:„Ћалац, спавај лепо. Видимо се сутра!“ Следи смајли-пољубац.Легао сам са својом „штићеницом“, а пробудио се сам. Извукла се не-

чујно. И курве ме сажаљевају. А кафе и даље нема. И монитор ми полом-љен. А Мацине небо-зенице пиље у мене, смешкају се, прозивају ме...

„Е, мој ћалац! Зар не чујеш да нешто смрди? Јеси ли ћорав?“Синестезија – помешана чула.


19

* * *Никада техника није била моћнија него данас, никад разговори нису

били јефтинији, и никад тако празни, безидејни. Можете да причате домиле воље, а не знате шта да причате. Док су поруке ишле паробродомили Морзеовом азбуком, били смо речитији. Свако писмо – један роман.А сад? Три-четири речи врте се у круг. Колико пара је бачено на „ћао,позз, хи, ок, yес...“? А ту су и смајлији да нам олакшају.

Читам текст који сам скинуо са зида Фејсбука: „Велики руски писацАнтон Павлович Чехов и првакиња Художественог театра Олга Книпердописивали су се пет година и за то време разменили преко 800 писама.Та писма данас представљају драгоцено сведочанство о једној необичнојљубави, која је, упркос многим препрекама, крунисана браком.“

Еј, бре! За пет година 800 писама, и то без компјутера и мобилног те-лефона. Само умакањем пера у мастило. Па ја за годину дана нисам на-писао 800 порука, а погле’ ово!!!

Рођен у погрешном веку или век нисам добро прилагодио својим пот-ребама?

„Хашком трибуналу би је требало предат’, кад може тако гледат’ а нене дат’’, пуштам Милића Вукашиновића да ми испере уши од дневнихкрикова, јаука и кукумавки, па да се спремим за ноћно „дежурство“.

Ех, да је Артур Кларк жив, сигурно би оно црвено ХАЛ-ово око у„Одисеји у свемиру“ заменио овим плавим, смирујућим... И цео филм бидобио други смисао.

И Хипнос се негде проводи. Брига њега што цео град не спава.


20

* * *Морам у куповину. Већ је подне. Уместо новчанице – дао сам њену

слику. Продавачица се умиљато насмешила, вратила ми слику, узела згу-жване новчанице.

– Комшија... – гледа ме испод ока. – ...позовите ме некад на кафу...Муштерије около гледају, не знају шта се дешава, али нико се не буни.Познајемо се, овде сам редовна муштерија.Не знам да ли сам то урадио подсвесно. Биће да јесам. Желео сам да је

сви виде, а да буде само моја. (Бар да је моја!)Успут свраћам до Интернет кафеа. „Данас, док сам возила, моја сестра

ме је треснула у око. Није ме убола јер ме ипак воли. Ах, те пчеле...!“ –Не верујем да сам случајно угледао баш ову поруку на њеном зиду, ни даје она случајно баш то написала. Ништа више није случајно. А ту је и но-ва слика. Око врата има златан ланчић са петокраким драгуљем измеђудојки. На десној дојци нацртано жуто срце (и још нешто што не могу дапрочитам). Усликала је то, увеличала, и окачила да сви виде. Брига ме дали је накит лажан. Дојке су праве. Врхови дојки су само за одабране. Свеми се чини да ја нисам међу њима. Зна кучкица од сваког детаља да нап-рави рекламу себи. Да запали и охлади, да узбуди и смири, да управљамушком сујетом као да јој је четрдесет, а не тек осамнаест година.

„Сисице, сисице, изађите из мајице! Осетимо те ароме, погледајмо убалконе! Оставимо кифлице, удримо на сисице!“ – зеза је другарица.

„Аплауз за сисе, молим!“ – узвраћа она.Смркло ми се. Убићу је, свега ми! Шутирам по просторији, хистери-

шем, дивљам... Редари ме избацују насилно. Умало да ме згази камион.Свеж ваздух ме враћа свести. То са мном нема везе, она се зеза са сво-

јим друштвом, ја сам ту сувишан. А тако бих да је нађем.Мобилни даје знак.„Било је супер, ћалац. Штета што нема више, да ти пошаљем кифли-

це“.Јебале је кифлице! Дошло јој опет да подјебава. Недостајем јој, брине

за мене. Нема ме да се јавим на Фејсбуку. Рекох јој да сам поломио мо-нитор.

„Аха. А ја мислила да си нашао неку пензионерку да играте Не љутисе човече или домине“.


21

Слатка мала балавица! Ђубре неваспитано! Монструм! А онда ми се,као позадина на мобилном, појави њен лик, и мрзим себе због свега руж-ног што сам помислио о њој.

Трубе аутомобили. Изгледа да ометам саобраћај.Да бар знам где тренира вожњу, да се подметнем. И овде сам сувишан.

И све то због... Ма нема везе. Одлазим. Смеју ми се пси луталице; јошнисам довољно њихов.


22

* * *Остао сам без посла. Шеф каже да се понашам чудно.Радим као преводилац у приватној фирми. Све сам помешао. Говорим

четири језика, они ме „’лебом ’ране“, али овај унутарњи, што ми душухрани – нисам савладао. Чак су се и секретарице забринуле за мене. Невијам их око столова, не завирујем док се пресвлаче, не добацујем им за-водљиве погледе и безобразне речи, не нудим се да им помогнем...

“Зашто тражиш харизму у себи, пуњена птицо?” – пуштају ми опрош-тајну песму. Стари добри Јохннy. Све је то „немир и страст, има тог овдеисувише“.

Поглед на дисплеј мобилног. Батерије пуне, а сандуче празно. Читамстаре поруке а она ме гледа из позадине. Ма, јебеш посао! Радио сам насто места, није ми ни први ни последњи. Како нагло мењам мисао.

Ево, на телевизији „Наивко“ чува овце за паре. Кад већ блејим у праз-но... Фали ми само клепетуша, био бих добар ован предводник. И он јетајно постао уметник. Кад га нико није гледао.

Ја нисам уметник. Откуд знам? Можда јесам! „Нико се није научен ро-дио, а свак умире у незнању“, подучава чобаница сликара-наивка.

Главна глумица презива се исто као ја. Каква случајност. Позира сли-кару-чобанину.

Људи око њега траже своје овце, а не његове слике. На крају филма,сви желе да постану сликари, да постану славни и богати, али мирис ова-ца не могу да сперу. Увукао им се у кости.

Станем пред огледало. У дну заденута њена слика. Свој лик нисам ниприметио. Кажу да није добро разбити огледало, а већ сам дигао столицуда је распалим посред њега. Свира колце. Сељаци се веселе. Прасе на ра-жњу. У мом фрижидеру је пакло виршли.

„Жив ли си, ћалац?“, тргла ме порука. Хтедох да је опсујем, да саспемцео арсенал најпогрднијих израза у одговору. Хтедох да јој поменем ужуродбину у негативном контексту, хтедох...

„Жив сам, Маче, купам се...“, одговарам.„Пази да не поквасиш телефон!“Као да ме прати. Зна да се не купам, зна бештија све. Превише сам се-

бе унео у ову технику, а она је препаметна, чита ме из сваког словца. Јањој нисам потребан физички, она мени јесте. И то зна.


23

И другове сам занемарио. Време је да се окупимо на нашем старом ме-сту, да направимо теревенку, да се опустимо... Шта вреди кад немам низа напојницу. Бар до прве плате. Који кретен! Па управо сам остао безпосла, начекаћу се до следеће плате. Опет ми је мука. Тера ме на повра-ћање. Сликам себе у огледалу, шаљем јој слику на ММС. Да изазовем са-жаљење, шта ли?

„О, ћалац! Прави си Хемфри Богарт. Ако ти затреба Лорин Бекол, пос-лаћу ти моју маму. Волела бих да имам славног очуха!“, обавезни смеш-ко уз сваку поруку.

Десет минута пиљим у дисплеј, ко блесав, не могу себи да дођем. Чи-там по десети пут. Мала је скроз пролупала. У глави ми започиње мисао„Ова данашња омладина...“, али ако је довршим онда сам стварно матор.А то гледам да одложим колико год се може. Морам је наћи.

Обувам ципеле, излазим напоље. Корачам праволинијски по узавре-лом асфалту. Неко виче, деца вриште, кучићи сквиче, возила трубе...Опет угрожавам саобраћај. Ма, јебите се сви!

– Идиоте! Да робијам за будалу!!!– Шта си се забленуо, животињо!– Гледај куд идеш, барабо!Шта је овом народу? Па они не познају Мацу! Зашто су сви тако напе-

ти? Њима је добро, ја сам им једини проблем. Ваљда су их ова светскакриза или овај мексички вирус, мало уздрмали. Проћи ће их. Толико тогасмо преживели, па...

Пуштају ме да идем даље. Опипавам џепове да ме нису покрали. Нису.Наравно, кад ништа нисам ни понео. Само мобилни са њеном сликом.Све своје собом носим, а она ми је сада – све. Шашав човек.

Повраћам у једном парку. Људи и керови пролазе, нико се не обазире.Да ли је то одраз свакодневнице или им ја нешто нисам посебно заним-љив? Немам више ни кредита у мобилном. Хитну помоћ и полицију могуда зовем и без кредита, тако бар кажу. За друго ми и не треба. Ипак га до-пуњавам успут. Ако смогнем снаге да јој кажем неке „тешке“ речи. Свакумоју реч развеје први ветрић. А спремам се...

Неколико курви ме обилази.А некад су једва чекале да ме ухвате.Некад!? Пре само месец-два. Смрдим, да им не кварим чистоту. Вели-

ки је ово град, нисам им ја једини.


24

* * *Отуд-одовуд, дођох до завршног чина љубави.Требало је озваничити развод. Потписати завршне папире, свести ра-

чуне, поделити имовину, подмирити судске трошкове, успут „усрећити“децу тиме што они треба да одлуче с ким ће живети (то их ми „частимо“– да имају слободу одлучивања), одредити висину алиментације... И то јенека љубав, мајку му...

Пре коначног растанка купила ми је нови монитор и лично га донела:„Да не патиш превише. Ако ништа друго, не преноси сиду“.

Заједљива је. Обишла је стан (који је великодушно уступила мени), уопштем нереду, разгледала слике, поцепала је једну...

Ударио сам јој шамар. Гледала ме ћутке, са благим осмехом у углуусана. Осетио сам нервозу. Припалила је цигару. Избио сам јој из устацигару, грубо је оборио на под и... не знам да ли се то може назвати сило-вањем. Препустила се, без опирања. На вратима ме јој једном погледала:„Добар си, матори. У неким стварима си још увек први. Штета! Јеби га.“

Изашла је. Легао сам на кревет и заплакао. Тресла ме грозница. Јошједном ме је понизила.

Уследила је порука:„Ћалац, да се ниси упишкио?“Јебем ли јој... као да гледа. Нагло смирење. Преображај. То парче неба

у зеницама опет ме враћа у стварност. Јесте да је стварност црна, али јепомало и плавичаста. Треба се само дубље загледати. И то треба знати.

„Очи су огледало душе“, а њена душа је читава Васиона. За тренутакми се учини да је сунце, кад оно – одбљесак прозора суседне зграде. Некоувек затвори прозор. Али то њено небо нико не може затворити.

Опет сам се разнежио, зар не? Чиста патетика.Или обичан руски рулет?У буренцету живота је само један метак. Пре или касније, испалићемо

га. Само метак истине никад не промаши – чак и кад га слепац испали.Зато је живот тако кратак. Увек губимо, а увек играмо.

„Подели, мајсторе“, гледам себе у замашћеним стаклима витрине.Пуна је флашâ. Сакупљам алкохолна пића. Имам лепу колекцију.„Јеси ли за пиће, Маче?“„Јесам, али не данас. Имам испит, па морам да будем трезна“.Она мора да буде трезна?!?! Мрзим је. Мрзим је онако дубоко, као што

се може мрзети само неко ко се много воли.


25

* * *Спрема се киша. Смрди на паљевину. Ради тестове. Спрема вожњу.

Опет завирујем шта ради. Немогућ сам самом себи.Данас сам се посвађао са старом пријатељицом. Био сам несхваћен.

Наравно, из мог угла гледано. А „угао“ ми баш и није неки...Пиљим кроз прозор. Сви некуд журе, лупају прозори домаћина који

нису код куће, пуцају ролетне... Високо је.Да скочим? Шта ми вреди кад нема новинара, телевизије... Сви што

скачу траже медијски публицитет. (Не знам да ли после траже и ауторскаправа, ако се одлуче да не скоче). Какав сам баксуз – остаћу жив.

Окрећем се према екрану. Ништа ново није написала.Јесте! Не видим добро. Прети неком клинцу да је не зеза или ће га пре-

бити:„Сад си бар пунолетан, не морам да се суздржавам“.Питам пријатељицу са којом сам, пре само недељу дана, разговарао

сат и по:– Јеси ли ти послала свој текст Петру?– Одакле ти право да ме тако нешто испитујеш? Ја те поздрављам...

Немам речи... – Трас! Залупила ми је слушалицу. Још једна случајноат! Иона се презива као ја. У овом граду сви носе моје презиме, сем ње. Какванеправда! Генетика, судбина... свако то правда на свој начин. А само сампитао, занимало ме је. Испитујем? Па ја то не умем, све и да хоћу.

Гледа ме Маца из другог Wиндоwса, као да ми се подсмева. Затварампошту, Wорд, Еxцел, један Еxплорер, други, трећи... Све осим ње. Грлисе са најбољом другарицом.

„То што оне могу, не дам мушкарцима“.„Е, бленто блентава“, мрмљам полугласно. „Кад дође до тога“...Али нека! Мило ми да је гледам. Заборављам „хладан туш“ од пре не-

колико минута. Све што зарони у њено плаветнило поприма димензијуљубави. Несташна је, безазлена, помало дрчна... Али деца су то... Враћасе својим тестовима. Све ми се чини да сам и ја један од тих тестова.

Научиће да вози. Али и да је не воза сваки пролазник. Данашња децапребрзо сазревају. Или ми никако да огрезнемо.

Ја хоћу да сам дете, она хоће да је жена. Свако у свом трајању, које не-умитно води ка кајању.


26

* * *„Жене су ти као мостови; никад не знаш каква ће бити док је не скло-

пиш“, саветује отац свом сину Будимиру Трајковићу.„Кад ћеш да ми позираш, Маче? Кажу да сам добар сликар“ – покуша-

вам да је придобијем.„Не волим актове, ћале. А да ти позирам обучена – није ми занимљи-

во.“Не да се ждребица. Добро је поткована.„Умем ја и да фотографишем...“„Толико слика имам. Не знам шта ћу ни са овима...“Нема шансе. Добро јој иду тестови. У овој лепој главици има и мало

сивила.„Помешај сиву и златну...“, пуштам Бајагу. „Моји су другови...“..А то

не може! Не данас. Нисам у том фазону.Запоставио сам све апликације. А баш их се накупило. Сад ми је само

она звезда између дојки пред очима.Како да је позлатим? Исписујем на зиду Фејсбука да сам болестан, да

ме неће бити неко време, да... Измишљам, а сви виде да лажем.„Издржи још мало, док не положим вожњу до краја, па ћу ја да те во-

зим на ургентно“.Опет гомила смајлића у приватној поруци. Стављам слушалице на гла-

ву, одврћем музику до даске.Сурфујем по Интернету. Ништа конкретно.Скидам слушалице, откидам их из утичнице, бацам кроз прозор. Знам

шта тражим – баш оно од чега бежим. Оне велике пожудне усне... Нештозвони. Није мобилни. Почело је да ми се привиђа.

„Жена је друштвено биће, јадан. Друштво може ш њом да чини штогод 'оће!“, чујем како Жоржо саветује свога кума у „Лепоти порока“.

Али она није жена, она је нешто сасвим другачије; племенити металјош неискварен прстима лоших мајстора...

Коме то да објасним? Отварам пасијанс. Обећао сам себи да нећу от-ворити ниједну игрицу овог месеца. Ма шта започео, не мили ми се дадовршим. У сваком завршетку наслућујем завршетак себе.

Остала ми једна ципела на степеницама кад сам долазио. Нисам ниприметио. Сад ме комшије зезају. Гледају да ли ми је шлиц закопчан.Идем потуљено према вратима.


27

Захваљујем на враћеној ципели, немам воље ни да се насмешим. Пре-кидам пасијанс, искључујем радио, затварам прозор, спуштам ролетне,покушавам да искључим и компјутер. Неће. Рука одбија послушност.

Одлазим у купатило, туширам се ледено хладном водом, да се дозовемпамети...

И глава одбија послушност.Једино ме мушкост не издаје. Празним се по купатилу. Вода односи

милијарде сперматозоида у Црно море. Свака ерекција је прави масакр.Уживам у томе. Цркните, душмани, кад ми не дате мира ни дању ни но-ћу!

Онако мокар, необрисан, враћам се у собу.Поставила је нову слику. Дах ми је застао. Као у холивудским триле-

рима, лежи на леђима, коса јој расцветана по јастуку, пиљи у камеру пла-вим океанима, изгледа као лутка... Не могу да верујем да је права.

„Жена пала са трапеза...Да л’ је мртва ил’ се зеза?“, пада ми на паметБорина песма. Да могу овако да је балзамујем, препарирам...

Улећем у клозет.Стомак ме савио, немам снаге да удахнем, осећам даћу се онесвестити. Ипак, некако долазим себи. Поглед у огледало.

Боже, нашта личиш? Тргни се, будало! Па мушко си! Сад се сетих дасам без гаћа. Бос, го, необријан, неочешљан... А она ме гледа са белихплочица, где сам је залепио. Намигује.

Умивам се на брзину, облачим...Имам карту за утакмицу.Сређујем се, лицкам...Улазим у аутобус, слушам коментаре.– Шта мислиш, шта ће бити сутра?.– Ма пролазимо, сто посто.Сутра? Како сутра? Поглед на улазницу, на датум на сату...Јеби га! Опет сам се занео. Да ли да искачем кроз врата затвореног ау-

тобуса?Ма, нека, нек вози! За данас, ионако, немам ништа планирано. Мало

вожње неће ми шкодити.„Ћалац, пајки лепо! Чујемо се сутра!“Значи, опет путујем у непознато, опет сам на добром путу за нигде. У

аутобусу пуштају народњаке.Излазим на првој станици и настављам пешке.Сад ми је баш до музике!


28

Киша је стала, али је прилично хладно.Чело ми гори.Падам.


29

* * *Будим се у болничкој постељи.– Господине, како вам је сада? Како се осећате? – љупка сестра ме гле-

да. Сјајне црне зенице. Топле и лепе. Али мени су тренутно у глави оненебеске...

– Онако... не знам... – слежем раменима.– Изгледали сте грозно синоћ кад су вас донели...– Баш вам хвала – насмешио сам се.Синоћ? Значи да сам овде преноћио. Осам сати је. Рекло би се да је ју-

тро, мада мало суморно.– Нема на чему – узвратила је. – Нисте били пијани. Ни дрогирани.

Све је у најбољем реду. Изгледа само мали премор, ништа страшно.Теши ме. Још једна од хиљаде утешитељки. Па колико их то има?– Изгледа да много радите.– Не. Скоро сам се развео, па сад патим.– Ух, ала вам је изговор! А ја пред удајом.– Кад се будете разводили, схватићете – смејем се да ме не схвати оз-

биљно.– Сад сте ме баш утешили.– Искуство чини своје.– Па да. Боље унапред да знам шта ме чека.Гледамо се неколико секунди, онако саучеснички, ћутке, тешећи једно

друго. Устајем лако, није ми ништа. Осећам се добро.– Куд сте кренули?– Кући. Рекли сте да ми није ништа...– У реду. Јавите се доктору за отпусну листу.Одлазећи, пољубио сам је у образ.– Не брините, виђаћемо се ми још!– Одавно нисмо имали већег фолиранта. Не брините, нећу вас одати –

намигнула ми је. Нисам је разумео, а нисам се ни трудио.


30

* * *Улазим у стан, а стан ми у хаосу. „Хаос је почетак сваког поретка“, ре-

као би Ајнштајн. Не сећам се да је Тесла говорио о хаосу. Није био оже-њен, па је логично да је о хаосу само слушао или читао.

Шутирам гаће, чарапе, папуче, све што ми се нађе на путу. Брига ме дасе сагињем, ионако не очекујем госте. Отварам прозор да се проветри,бар да удахнем за почетак.

Поглед у монитор. Шок! Убићу је, живота ми! Убићу је, тако ми свега!Окачила нову слику где се грли са неким клињом. Мало ђубре, све ме-

ни у инат.Који ти је курац, будало матора! Па, она није твоја! Она је од тебе мла-

ђа... Знам! Знам!Комшија ми јавља, стојећи на вратима, да у 19 часова имамо Кућни са-

вет.Ма, јебите се сви!Ионако ништа не урадите од онога што се договорите.Лифт не ради осам месеци, степенице никад прљавије, зидови ишара-

ни, чистачицу немамо, све сијалице у ходнику покрадене...Ма носите се! Зар не видите да је загрлила оног клипандера, сто га

громова погодило!Одох у купатило да се истуширам леденом водом, да добијем туберку-

лозу, да се вратим у болницу. Шта фали оној сестрици што сам је пољу-био у одласку? Време је да променим боју зеница на свом монитору. Не-ће то ићи баш тако...

И љубав и мржња су као „Фукоово клатно“ – можете их вештачкизауставити, али земља се и даље окреће.

Испод прозора Цигани трубачи. Истресам неки ситниш из панталонана каучу и бацам га њима. Музика одлази. Нису се сагнули да покупе но-вчиће. Не исплати им се.

Немам отварач за конзерве, а продавачица у нашем маркету ми покло-нила туњевину. Каже да је свежа, јутрос је добили.

Конзервирано а свеже. Да је нису јутрос и упецали?И она се сажалила: „Кућа части“.Мора да много јадно изгледам кад све имам џабе.Могла је да ми да и отварач и ћоше ’леба.Постајем незахвалан.


31

Звони поштар. Ево, најзад, неког ко уме да цени моју бахатост. Рачуниза струју, грејање, телефон, топлу воду, хладну воду... Хладна вода мискупља од топле. Па да, кад се по цео дан туширам леденом водом.

Кажу да је отварач за конзерве измишљен двадесетак година послеконзерви. Ај’ да видимо како ћемо ову „свежу“ туњевину да извучемо!Шрафцигер, чекић, клешта, ексер... Добар сам мајстор.

Мало „свежег“ хлеба од прекјуче, па да се руча. А онда да видимо штаћемо са рачунима.

„Пријатно, ћале. Одо’ ја на Аду“.„Поведи и мене.“„Нема места. Све је пуно. Други пут“.Не вреди ни да је псујем. Послала ми ММС са напућеним уснама. То

би, ваљда, требало да буде пољубац. Слатка мала кучкица! Који плеона-зам: мала кучкица. Срце ћу јој ишчупати, само...

Једи ту и ћути!


32

* * *„Јој, Мила, што ти добра сиса“, зеза своју сестру рођену.Има лепу сестру. Личе. Само што она има браон зенице. И љупко ли-

це, али на други начин. Рекао бих да се пуно воле. Нек иду бестрага, кафами је покипела!

А ближи се и 16 часова, када је атентатор са бомбом, у председниш-тву, рекао да ће активирати бомбу ако му не испуне услове.

Што бих се ја са њим мењао! А Мацино небо из зеница ме милује саслика.

Опет ме је прочитала, мала вештица. Психолошкиња објашњава шта јето што доводи човека у ситуацију да изврши самоубиство. Шта све нијенабројала!

Лажу. Не ваља им наука. За мене би набројали губитак посла, растро-јеност, глад, одбаченост од друштва, анксиозност... А ова два ока и напу-ћене усне у своје књиге још нису завели. И неће. Живот зависи од ситни-ца, а не од тако крупних разлога.

Форензичари још не могу да измере погледе због којих је толико људистрадало.

Коме причам?Политичари, специјалци, новинари, психолози, аналитичари, психо-

аналитичари... броје минуте до експлозије, а ја гледам у погрешном прав-цу. Сви погледи у зеницу лепе жене воде ка погрешном правцу: сви залу-тају, али нико не одустаје.

Бомбаш се предао. Направио јефтину представу. Али ја нисам. Самном ће бити теже изаћи на крај.

После вечере бацам се на чишћење, прање и спремање, али сам остаонегде у мислима. Може бити да сам полудео.

На неком каналу домаћи филм Ниш лагер. Цео логор је жртвован збогједног политичког комесара којег нико није хтео да изда. “Јер, ко из-да…”, струји ми кроз главу. Стрељани су један за другим, певали пркос-но, трпели невиђене батине...

На другом каналу нас уверавају да „не можемо бити таоци једног чо-века и да сарадња са Хагом мора бити довршена, и да су евроатлантскеинтеграције...“

Ако човеку хиљаду пута кажете да је магарац – хиљаду и први пут по-чне да њаче.


33

Идемо даље: „Раднички“ је победио „Грађански“; форензичар са хам-бургером у руци надгледа преглед лешева; народњаци оплакују своју злусудбину; Манчестер губи на „Олд Трафоду“; отмичар држи револверуперен у главу отетој жени (е, тако се то ради!), на Ибарској магистралијош неколико погинулих у саобраћајном удесу... – инстинктивно сам при-тискао дугмад на даљинском управљачу.

Чудо једно колико тога сазнате у бунилу и колико тога заборавите чимизађете из бунила. Стварност која ме окружује само је један канал вишена мом телевизору. И то онај најскупљи.

Све ме то изморило. Легао сам рано, мислећи да ћу заспати.Јок! О неминовности, ограничењима, недоречености, забранама, гор-

дости, тајнама, предрасудама, осудама, заблудама, жељама, блискости,разумевању, жеги, жеђи, црној рупи, судбини, фатализму, ретроспекриви,рестарту... О свему сам превртао по глави, као по неким фајловима, тра-жио симбиозу унутар свих дубиоза... (где ли сам само ово покупио?), тра-гао за несталим лицима у себи, око себе... Одједном их је све мање... Панисам баш толико матор!

Велики глумац Љуба Тадић је рекао да је човек матор кад на гробљуима више пријатеља него на улици. На гробље нисам одавно ишао, а иулица ме све мање привлачи. Ваљда се плашим да почнем са пребројава-њем, шта ли?

Јелте, госпођо небоока, да ли бисте били љубазни да ми напућите уста,као ономад?

Ћути.Неко звони на вратима. Бивша жена. Улази. Не чека да је позовем. Као

некад, кад је ово била и њена кућа.– Још се залуђујеш са овом клинком?– Мој проблем – покушавам да будем ауторитативан.– Или си се лудачки зацопао или си начисто полудео...– Луд, у сваком случају. Као што видиш...– Ниси платио алиментацију за овај месец.Вадим из фиоке коверат са новцем. Она свлачи све са себе. Не разу-

мем. Збуњен сам! Баца се на мене као помахнитала звер. Све ми се чинида сам силован, само не знам да ли је то кажњиво по закону.

– Е, тако! Да не мораш да плаћаш курве. Да ми после не приговарашда умиреш од глади због алиментације – облачи се убрзано. Чешља се.

– Кад сам ти шта приговарао?


34

– Нека, нека, знамо се... – унела ми се у лице. – Хоћу да ми савест будечиста. И запамти ово: добра жена зна где јој је место, добар мушкарацзна где му је жена.

Излази. Закључавам за њом и гледам у прозор. Све је тамно. Убио мебог ако знам шта се сад десило. Већ је прошла поноћ добрих сат и по. Аја, као у сауни, презнојавам се, цурим, дишем дубоко и покушавам да сепресаберем.

Сипам воду из чаше на главу. Угрејала се, не може да ме освежи. Амислио сам да је Лолита измишљен лик. Још једна од мојих заблуда.

Коверат са новцем је однела. Све има своју цену. Бинго! Није отишлатек тако, оставила ми је једну од својим мудрости, која ће ми бити јаснијатек много касније.


35

* * *Довече иде на рођендан код најбоље другарице. Код оне исте што се

хватају, грле и мазе по сликама. Трчим до рачунара да је се присетим.„Изгледа наивно, ал’ уопште није. Блудница мала“, написала јој испод

једне слике.„Била блудница... остала блудница... знаш ме... знам те...“, одговара

Маца.Питам је какво је време. „Сад је још добро. Касније ће бити хаос.

Цмок“.Један хаос ми је већ унела у тело. Где ће јој душа?!? А тек онај

„цмок“! Као шамар да ми опали, али онај најдражи, онај који се прижељ-кује. Оца јој мангупског! Та данашња дечурлија! Њој је до зајебанције. Ане зна како је нама било у њеним годинама.

„Сад неће да ти звоцају само мама и тата, сад ћеш тек да видиш... Али,да те не плашим одмах на почетку. Срећан рођендан!“ – честитам рођен-дан њеној другарици.

И она је слатка. Све су вршњакиње. Добра нека „берба“. Уме лепо и дасе нашминка, „ко права“. За њих је то забава, за мене луткарско позориш-те. Једино не знам ко је лутка – оне или ја?

Скокнуо сам да купим нешто за клопу. Чујем са неког радија народ-њак: „Ти ме љубиш цела чет’ри сата, на колима затворена врата“. Журим,као да сам у крађи.

Продавачица се смеје. Зна за моју „наклоност“ према оваквим „дели-ма“ и намерно ју је пустила баш кад сам ја наишао.

Види да се поодавно понашам шашаво, па да се и она мало поигра.Што да не? Код ње купујем „на црту“, помаже ми кад год може.

– Комшо, да свратим мало до вас... – подјебава – ...Можда да вас прес-вучем, подојим, и тако то... – гледа ме испод ока.

Неки пут ми баш дође да је стварно позовем, да видим како би се по-нашала, али се бојим да је не изгубим. Много ми значе ови њени „прех-рамбени кредити“, не бих да то прокоцкам.

Онако провокативно, али да испадне као да се шалим, завлачим јој но-вчаницу у дубоки деколте. Гледају нас около. Она бездушно појачава ра-дио, лагано пакује купљено у кесу, израчунава на каси, предаје ми... Опетми је фалило новца.

– У реду је, шефе. Плаћено – намигује ми.


36

Нема друге. Узимам кесу и одлазим. Да сам богат, купио бих пола рад-ње, али не бих имао ову топлину коју сам од ње осетио. Не, није то сами-лост ни сажаљење, већ онај пламичак који богатима фали да би били сре-ћни. Могу све да купе, па и не знају шта пропуштају.


37

* * *"Сан је оно што се жели, а живот је буђење.", рекао би Меша Селимо-

вић.Шта ћу ако се пробудим?„Жена је, ионако, само амбалажа – амбалажа продаје робу, а кад се до

робе дође... јеби га!“ Тако ми је говорила бивша жена, кад ми је објашња-вала разлоге за развод. Хтела је да ме утеши. Племенита душа. Сад другиистражује њене „робне ресурсе“, а ја кликћем по интернету, ко неки на-паљени пубертетлија, и куцкам смс-ове:

„Како си? Шта има ново? Смем ли да питам шта волиш да куваш? Ашта да једеш? Пошто кажу да кувари обично не једу оно што скувају...“

Који кретен!„Смем ли да питам?“ Као да сам на двору Марије Терези-је у 18. веку!

„Хахаха! Волим да кувам, и то слатко. Али не једем оно што скувам,јер сам на дијети...“

Замишљам је како са 120 кг палаца језиком и разгони таму окицама.Њој дијета не треба, али то је сада „ин“. Још један кратки опис који намолакшава да се изразимо а не потрошимо превише кредита на картици.Посебно кад смо у журби.

„Ма једем све, ћале, не брини“.Ето ти сад! Малочас је била на дијети. Мрзи је да размишља.


38

* * *Успавах се. Обично се будим око 7 сати.Сањао сам да сам на клиници, да шајем смс-ове пријатељима, и да им

објашњавам зашто сам тамо, и да су ми рекли да никад нећу изаћи, и да...Онда ми стиже њен смс:

„Устај, ћале! Сањаш“.Тргох се, упишан, знојав, мокар до гуше.Већ је 9 сати. Кад сам се, у купатилу, погледао у огледало – само што

не крикнух. Језив призор. Мучнина, добро познат осећај у стомаку...Истрошен и празан, а пун неке енергије.Из угла огледала њен лик ми намигује. Какву моћ има та мала зверка?

Лагано смирење, циркулација се нормализује, дисање улази у редованток, чак ми се и мушкост буди... Туширање хладном водом, то ми увекприја. Опет сам од своје пчелице украо мало духовног меда, па могу и да-ље да умишљам да сам мушко. И то је нешто. Прилазим бифеу са пићем.

„Рекли смо да нема дреждања крај шанка. Седи, па ћеш добити“, чујемса ТВ-а неки наш старији филм. Седам за сто.

„Ал’ пријава за срчу мора да се поднесе“, чујем из истог филма.Разбијам руком чашу. Крвари ми шака. Кога је брига? Нисам медици-

ну уписао јер не подносим крв. А погле’ сад! Гледам сопствену крв и чи-ни ми се да није сасвим црвена. Као да је плавичаста. Не, не умишљам дасам краљ. Све посматрам кроз призму њених зеница.

Замотавам руку, излазим на терасу. Као да је помрачење сунца. Мрклимрак. А и киша се спрема. Идеално време за узавреле главе. Неизбежнипоглед у монитор.

„Ко је то данас добио петицу, а? Хихихи! И ја сам дете среће!“, хвалисе на зиду. Положила је кауцију за будућност.

„Памет у главу, малена! Немој да ти падне на памет да се правиш па-метна. Ово је све, само не доба паметних. Пссст! Ово знамо само ти и ја!“– покушавам да јој дам неки користан савет.

Без размишљања, прво што ми падне на памет.Благо неписменима. Они не морају да мудрују. Само гледају слике.Гледам њену слику са застрашујућим, са чудесним погледом (она нема

два иста погледа), испод које је сама написала: „Хммм... шлоооооооог!Али ја се сликам и кад сам шлогирана. Нарцис... шта више рећи?“


39

Придодајем коментар: „И тако шлогирану не бих те мењао за стотинунормалних. Није нарцисоидност тако лоша, ако се има шта видети.“

„Није лоше бити нарцис. Слажем се...“„Град је препун нас лудака. Води рачуна кад излазиш. Поред оваквог

погледа тешко је остати равнодушан“.Што више покушавам да будем духовит, осећам се све немоћнијим.

Немоћ долази из неискрене жеље да се буде користан. А ја сам био неис-крен.

„А кад ћеш мало да покажеш сисе? Доста смо гледали фацу, што јес’’– јес’...“, видим коментар неког са стране.

„Сисе има свака жена. Пун их је интернет. Али оваквих фаца нема башпуно...“, понављам фразу од раније. Осећам се као дете ухваћено у крађислаткиша. Виче како није ништа дирало, а уста му сва прљава од чокола-де.

„То, бре! Хвала...“, поменула ми је име, али оно овде није битно.„Брм! Брм! Одлазим!“ – последњи њен графит на зиду за данас. Доса-

дили смо јој са нашим детињаријама. Није јој више до тога.


40

* * *Окачио сам јој клип Бијелог дугмета „Кад би’ био бијело дугме“. Не

знам шта сам тиме хтео да кажем. Тек после неколико минута видео самда тај клип нисам окачио њој него себи. Већ је стигло доста коментара наклип. Сад је глупо да га пребацујем или бришем.

Једини начин да људи не примете вашу расејаност јесте да у њој ист-рајавате. Изгледаћете оригинално.

Џабе сам се будио. Требало је да преспавам цео тај дан.Крајичком ока видим коментар са другог зида:„Са сваким новим избором мењаш своју судбину“.Хтетох да додам:„Не мењаш судбину већ само привид. Судбина је изговор за лош из-

бор“, али ме мрзело да се упуштам у реплику. Други зидови ме не зани-мају.

Идем да се да подшишам. Успут ми је сладолеџија дао сладолед џабе.Био сам збуњен, а њему се журило. Кондуктер ми није наплатио казну занеплаћену карту. Ушао сам у берберницу.

– Шта желите?– Шишање, молим!– Како?– Као сина.– Молим?!– Замислите да сам вам син, па ме подшишајте како најбоље умете –

мрзело ме да објашњавам. Посебно кад ни сам не знам шта хоћу.Кад је завршила, завукао сам руку у унутрашњи џеп.– Колико?– Колико и мајци.– Молим?!– Ја свом сину не наплаћујем. Замисли да сам ти мајка и да сам те

ошишала тек тако... – смејала се четкајући ме по раменима.– Хвала... – насмејао сам се и ја.Данас нешто није у реду, али ме мрзи да мислим. Можда сутра...Улазим у стан и, право с врата – поглед у монитор.Ставила је клип једне руске револуционарне песме: „Систерс Толмац-

хевy Катyусха, Катюша Ден победy 2007.“„Опа! Откуд ови афинитети код тебе?“ – убацујем испод клипа.


41

„Има свега...“. Смајли, смајли, смајли...„Браво, небоока! Изненађујеш ме!“ – некако сам се осећао лепо.Суморно је и хладно, а мени лепо.Мора да сам болестан. Ко сам ја? Коме припадам? Зар нико чај да ми

скува кад паднем у постељу? А можда сви око мене осећају да фолирам?Ако ме открију, хоћу ли морати да бежим? Нико ми ништа није рекао.Сумњив сам. И ова мала је шпијун. Нека је, баш ме брига. Да зароним уто плаветнило, па нека и потонем. Ионако не знам за кога радим. Отпуш-тен сам с посла, жена ме оставила, а све ми џабе. Пуштам још једномклип са њеног зида. Не разумем руски. Кад га у глави спојим са њенимликом – краљица из руских бајки.

’Бем ти мизику, падох са столице.Пукла је нога од столице. Постао сам претежак, а осећао сам се лаган

као перце.’Ајмо још једном! Пуштам све јаче. Док се неко од комшија не побу-

ни. Неће. Данас ме сви воле. И кад бих убио, чини ми се да ме не би уха-псили. Али, мени је данас до живљења. Инстинкт дављеника.

„Да, да... из фазе народњачког дивљаштва од јуче сам прешла на нор-малне ствари. Бтw, данас сам тужна, нисам срећна“.

Ето ми разлога да живим! Мала вештица је тужна.„После народњака, логично да си тужна... Ја се растужим чим их чу-

јем...“, изигравам спаситеља, утешитеља, душебрижника...

„Лутала сам, лутала – док те нисам нашла;смирићу се, смирити – кад те будем имала!“

Како то њој лако иде! Ја се распекмезио, она се зајебава. И опет се гр-ли с неким. Мени за инат.

Распалио сам чашом у прозор. Нисам приметио да је отворен и чаша јеизлетела напоље. Није се чуо прасак. Данас ми се баш ’оће. Чаша је већнегде у Црном мору, а ја налакћен зурим у монитор и чекам следећи мигсвог малог чудовишта.

Видим да се учланила у Фејсбук групу: „Или имаш муда или идеш ушколу“.

Нисам одолео да не додам:„А зато ти идеш у школу? Ја сам ту фазу прескочио; сад бар имам и

оправдање“.


42

„Поноћ већ је прошла, време да се спије!“, пуштам Џонија Штулића ипевам наглас. Данас, вечерас, ноћас, јутрос... све ми је допуштено. Бардок не утврдим које је доба.

Не спава ми се. Гладан сам. Увек сам гладан. Само бих јео, ваљда нанервној бази. Е, сад сам баш лупио! Шта друго радим откако ми оне двезенице шетају по целом телу? Цепају ме, кидају, разарају ткиво... а ја хо-ћу још.

Знам клињу који је хакерски геније. За мене је то чист идиотизам, алиу инверзији ума он је геније. Ко ми је крив што сам затуцан и што каснимнеколико векова? Могу да га замолим да обори цео Фејсбук, али... Та дваока-океана из мене више ниједан хирург не може извући. Има ствари којене може ни модерна медицина, ни модерна технологија... И хвала Богу даје тако.


43

* * *У Паризу, на Ролан Гаросу, Цибулкова и Сафина играју финале. Сте-

њу са сваким ударцем, тако еротично и пожудно. Мајице им се натопилезнојем, па им се брадавице назиру. Какав еротски набој! Не знам који јерезултат, не обазирем се на ТВ екран.

Чистим монитор, свог сам га испљувао од кашља. Не осећам се добро.А гомила дрипаца јој шаље пољупце. Постајем љубоморан? Не. Само мисметају, не знам зашто.

„’Cause everytime we touch, I get this feeling. And everytime we kiss, Iswear I could fly. Can't you feel my heart beat fast? I want this to last. 'Needyou by my side…“

Нешто је нашврљала на енглеском. Мало чудовиште! Зна да не знаменглески.

А две Рускиње стењу иза мојих леђа, сав сам се најежио. Сафина је по-бедила. Мокра, јебозовна, задихана, сва набрекла, а мене спопада нападкашља.

Хоћу нешто а нисам низашта.Зашто људи увек теже да буду болеснији него што јесу? Па, она је је-

дино здраво ткиво у мени, а ја хоћу да га ишчупам. Ево га! Управо сампопунио и други албум „Животињско царство“. И шта с тим? Видеће мена свим профилима. Стижу честитке! Браво, мајсторе! Какав подвиг!

Очи ми сузе од кашља. Утопљавам се, дрхтим, бежим у кревет...„Сутра се мо’ш пробудит’ с метком у глави“, чује се са ТВ-а. Бољи

филм није могао да ми се намести. Смирује ме црвенокоса која псује такошармантно. Сав сјебан устајем да исцедим лимун. Два лимуна без шеће-ра, освешћују ме.

Постајем свестан своје несвесности. Контуре женског лица, усне каомлада јагњетина, зрак плавичастог светла, глумци се љубе на филму –онако филмски – док зенице моје небооке цепају подсвест... сплет окол-ности у незгодно време.


44

* * *Једна моја пријатељица, психолог по струци, има обичај да каже:

„Пичком до звезда... новца, славе и успеха“. Заволео сам је. Не само збогте реченице, већ због начина како сагледава свет око себе. Ретко паметнажена. Волим њен метафизички јебозов; осетим благи дрхтај сваки путкад јој видим дугу црну косу; и кад главу окрене на другу страну а рукомзаклони лице; волим сјај из њених тамних очију; из сваке написане речичитам топлину душе, надахњује ме; има унутрашњу лепоту коју не можеобуздати чак ни кад је смркнута; њене псовке немају горчину, њене речиимају тежину... Не, нисам заљубљен у њу, само гледам очима дечака јед-но мени блиско срце, и себе видим у њему. Њу није срамота волети! Онаје мој рудник злата.

На њеном зиду пише: „Замишљена над чињеницом да је човек изне-надно смртан... и узнемирена чињеницом да неко може да пропадне такобрзо и нагло... превидела истину... ходала широм затворених очију... Не-мам времена за депресију, хоћу да живим живот...“.

Не љути се шта год јој кажем. “Луђа” је од мене. Можда је зато и во-лим. У ствари, не знам да ли је волим, али много пута сам јој се изјадао, аона имала челичне живце за мене. Имам утисак да ме чита као књигу и данамерно оставља баш овакве коментаре. Шта ми би да је приметим послетолико времена? Ту је сваки дан, а ето... Можда је „наслутила“ да ми тре-ба помоћ, па се убацује са оваквим текстовима?

„Ћалац, питају са геронтологије кад да дођу по тебе“.Монструмчић се јавља. Сигурно јој досадно.„Приметио сам да су ти и на црно-белим фоткама очи небески плаве.

Како то постижеш?“„Не знам, ћале. Кад дођем у твоје године, можда ћу моћи да ти одгово-

рим. Стрпи се мало...“„Гадуро мала! Треба ти одузети мобилни и компјутер, и све ти треба

одузети, да више не мучиш јадне старе и немоћне људе...“„О, ћалац! Откуд та патетика? Па ти би да сикиш мало?“„Наћи ћу те ја, кад-тад...“„И?“„Тајна. Кад те нађем, видећеш...“„Јој, па то је озбиљна претња! Чула сам да си серијски убица. Која бих

ти ја била по реду?“


45

„Не сећам се више, престао сам да бројим“.„Е, то не ваља. Кад маторци изгубе рачуницу па не могу да се сете да

ли их је било две или три...“, гомила смајлија.„Знаш ли да сам свеже разведен? А то се води као неурачунљивост.“„Шта више волиш: јабуке, наранџе или банане?“„Наранџе. Што?“„Ако ти свратим у посету, да знам шта да ти донесем. Такав је ред.“„Не мораш да се трошиш. Дођи онако...“„Ма нееееее! Имам другарицу која ради у магацину јужног воћа. Даће

ми пола кила наранџи, врло важно.“Видим да се лудо забавља. Не бих да јој кварим игру.„Е, онда ми донеси киви! Нисам га одавно јео.“„Не могу. Та птица не живи код нас“.„Је л’ да?“„Извини, ћале. Журим на факс“Увек прекине кад је најслађе. То ми намерно ради. Дођу јој тако неке

бубице. Младост-лудост, старост-глупост, све у своје време. А ја се башраспилавио, као да ми је седам година. Јеби га! Кад њу прођу „бубице“доћи ће на моје, а кад мене прођу... Опет јеби га! Шта друго да кажем?

* * *„...Те очи ко у срне, велике и црне, да ми даш!“, одшрафио сам Црвену

јабуку.Нису црне, плаве су. Ништа плавље под небом плавим није се заплави-

ло откако је света. Оно исконско плаветнило са почетка векова.„Није важно шта знате, већ кога знате“. Кад сам се вратио са тушира-

ња, угледао сам њен смс. Ма немој! Наш’о се ко ће да ми каже! Ја самово урезивао по зидовима пре него се она и родила. Ја сам, бре...

Е, јака ствар!Као да она то не зна.„Да, пиленце, то сам ја... Кад будеш онлине, јави се! Имам нешто да ти

причам...“.То није упућено мени, већ једном од сто педесет милиона чланова

овог грозоморног програма. Он јој је пиленце, а шта сам јој ја? Магарен-це?

Мртав сам засп’о. Миксујем финале жена у Ролан Гаросу и женску од-бојку на песку. И размишљам како је свет неправедан. Бришем чело пеш-


46

киром. Ударила нека жега. Волим сунце, волим врућину, али не данас.Данас ми све смета.

Шта вреди кад ме нико не примећује.Примећујем: клинци се развриштали испод прозора, играју фудбал;

кучићи се разлајали; пензионери шетају кућне љубимце; неке птичуринегрозно креште; неко зове „упомоћ!“, али има ко о томе да брине; транс-паренти са некаквим правима и слободама; саобраћајка са троје мртвих;бака добила сладолед уместо кусура, па сад не зна шта ће с њим; некишиљокурани изигравају шармере и заводнике, штипкају жене за дупе; си-рене полиције, хитне помоћи, ватрогасних кола, алармних уређаја... изво-де симфонију хуманог света – сви некуд журе и јуре, и сви би да некомпомогну, али... помоћи ниоткуд...

Да! Десила се страшна превара.


47

ДРУГИ ДЕООтац “месец” силовао је мајку “сунце”. Постоји велики град, и у ње-

му ће силована мајка “сунце” у великим порођајним мукама родити сина“месеца”, и његова два брата близанца. Требало је да се роде три сунца,а родила су се три месеца. И десила се страшна превара.

Све бих дао да знам ко је ово написао.Ми нисмо оно што јесмо, а шта смо – сазнаћемо кад постанемо.Не знам колико је далеко тај тренутак очаја, али ме све нешто вуче ка

њему. Далеко је жена у светлом, што голотињом испија зенице; далеко јекућа у блату, склона паду, али се не да; далеко је дете створено из жељеза рађањем; далеко су говеда што ричу над сагорелом травом; далеко сузвери са закопаним костима; далеко је мисао која ме пече…

Једина извесност је управо та закопана кост. Само она делује оптимис-тички, стрпљиво чека, њена ће бити последња. Мирис куће вуче ка мем-ли, мирис жене вуче ка блуду, мирис детета води ка несигурној будућ-ности… Једино кост нема мирис. Почиње се у заметку, са врло ограниче-ним трајањем; завршава се стврдњавањем – без трајања. Оно си што је-деш, кажу стари мудраци. Значи тако: кости смо гутали – у кости се прет-варамо.

Отапа се дан (не знам му име), цури ми кроз трепавице; жваћем жила-во месо, бар се надам да је месо, да није нека устајала ципела (опет тостврдњавање). Не осећам му укус – век је на измаку па су нам језици утр-нули.

Млеко у дојкама се угорчало. Каквог смисла има дојити нежељену де-цу? Вимена су празна, још се само говеда рађају из потребе. Кад пресах-не потреба за рађањем, пресахне и млеко. Слепљени капци тек рођене де-чурлије скривају боју њихових очију, не верују лажљивим мајкама. Неверују да су рођени из љубави. Зар данас, на почетку века? Не, нема тога!

Беле удовице јуре црне удовице, резултат је неизвестан. Бивши муже-ви и тренутно неразведени мушкарци, који су започели као ловци, племи-


48

ћки вртели репом као племенита грла – ено их сад као пешаци граде соп-ствене каријере, убеђени да су постигли врхунац у ономе што су желелицелог живота (дан пре него што су се запослили нису ни сањали шта ћебити од њих).

У шаху, пешак се претвара у даму кад стигне до последњег реда. Тре-ба само стићи до краја табле, проћи испод дуге, променити пол… Требапешачити, ићи, лутати…

Прошао сам испод дуге – нисам променио пол; стигао сам до послед-њег реда – нисам се претворио у краља; Господари прстенова и Хари По-тери су ми узели два лабудова језера,и оставили ми Дантеа на столу.Страх ме да погледам код ког круга.

Гробница за Бориса Давидовича лежи отворена – нешто је капнуло нању, па се неки редови не виде; Камија и Пекића сам бацио на под, достами је више куге и беснила. На мојим белешкама кругови од кафе: превр-нем шољу па чекам да се нешто деси; отварам карте, али моја никако дасе отвори... Чекам да дођу по мене! Не! Не дирајте моје кругове!!!

Већ је пола године како је нема. Има више, много више, читави веко-ви... Не оставља поруке, не шаље ми смс, не подјебава ме. Још ми самопродавачица из супермаркета остави коју воћку, литар млека или некуконзерву којој рок употребе само што није истекао.

Да ли је стварно постојала?„Бићу ту кад дођем, зовите ме док не одем" – неко је оставио поруку.

Пиљим.Да ли сте некад пробали бурек од претходног дана? А можда је и од

прекјуче. Хладно млеко из фрижидера и парче чоколаде. За данас и пре-више...


49

* * *Вебмастерима са Фејсбука треба забранити да улазе на Фејсбук. Ето,

опет су нешто мењали – и сад не могу да се снађем... – или сам заборавиокако се користи?

Затајио сам. Месецима пискарам речи без неког посебног значаја, текда нешто напишем. Немам инспирацију, а терам себе на писање. Спре-мам се за велика дела? Бар сто речи на дан, бар десет речи, бар једна ми-сао...Могу ли ја то? Играм игрице, да ми се рука не укочи. Гледам њенеслике, отплачем туру, па онда нажврљам нешто, тек да сутра имам штада преправљам, да дописујем и прецртавам… Имао сам сјајних идеја,имао сам бриљантних замисли, сад се све то некуд затурило. Некада сампочетке највише волео, сад ме нервирају. Чини ми се да бих написао цеоРат и мир, само да могу да нађем почетак.

Почетак чега? Па ја сам на крају!Нема већег задовољства него кад ми слова титрају пред очима, а од

тих знакова треба изаткати нешто. Ово ткање остаје довека, сва друга севременом опарају. Нит по нит, слово по слово, знак по знак… Моје глу-пости нико никада неће исправити. Зато их треба направити што више иоставити залудном човечанству што више непознаница: да нагађа чија јеКеопсова пирамида, ко је нацртао кругове у житу, где распусне виле до-чекују несташне момке, да ли се Сунце врти око прасунца, где је антима-терија ако је све саткано из дуализма, па једино материја нема своју суп-ротност...

Све имам утисак да ми неко стоји иза леђа. Једном ће ме тај утисак ко-штати главе.

Врата су ми откључана. Већ сам довољно покраден, нема се више штаузети. Поглед на слике на зиду и – враћам се за радни сто.

Најтеже ми је овако, пред чистим белим екраном. Немам ништа, а каода имам све. Свака откуцана реченица уводи ме у свет толико пута преж-ваканог. Зашто увек имам само две могућности: или да се бацим на видеоигре и све заборавим или да се препустим машти? Ко ме то ограничава?Они „небески полицајци“ што чуче иза екрана и што ми завирују у лонац,кревет, тањир... Некоме је, значи, ипак стало до мене.

Одлучујем се – да пишем. Опет и опет, још и још… Проклети прсти,никако да их зауставим. Нису то прсти, то срце откуцава. Дељем ту сувубагремовину, све се надам – процветаће. Хоћу по сваку цену да сам пи-


50

сац. Хоћу да је опишем, да је овековечим, да је оставим себи у некомдругом животу. Хоћу да је зазидам као Гојковицу, да јој не оставим ниона два отвора. Својим врелим погледам она ће их сама провртети. Сру-шиће сваку моју кулу, ни следећи живот нећу дочекати. Пуштам сузу даиде до пода.

Тај чисти, бели простор постаје ми све тежи. Притиска ме, разједа из-нутра. Полако се попуњава, некад и против моје воље, и што је црњи – томе више обавезује. Сад већ морам да пазим шта исписујем. Ткање је свевеће, са њим ћу се покривати само ја. Зашто уопште нешто и морам дакажем? Морам! Накупио сам превише година, слике на екрану ми се дуп-лирају, диоптрија ми све већа, морам, морам, морам...

Не замерите, поштовани конзументи, али ви превише брзо читате дабих вас назвао читаоцима. Видим то по вашим реакцијама (и чича је неш-то научио за све ово време). Оно што напишем одавно више није матери-јалног, већ духовног порекла, а духовност још нико никад није зауставио.Ви ћете из тих духовних узорака постављати моју дијагнозу. Још ме имана многим вашим профилима, нисте ме се одрекли. Али ја само имамсвоју верзију. Ако успем да вас убедим у своју верзију, остаћете и даљету, са мном. Морам да нађем начин да нико ништа не посумња. Поготовоне у моју искреност. Без увреде, али… Као да је вама који читате важношта је истина а шта не?!? Ви читате само да вам прође време, ја пишемда ме време упамти.

Читање није обавезно, писање је неодољиви инстинкт. Пробајте да за-писујете своје мисли! Видећете како је слатко шта год напишете. Пробај-те да прочитате! Нисам сигуран да ћете баш уживати. Мисао мења сми-сао чим се дотакне спољног света.

Уосталом, књига припада ономе ко је напише, једном и заувек. Чита-лац књигу цени, прецењује, процењује; продаје је, поклања, даје је у бес-цење, баца у контејнер... Да ли онај што је написао има право да тражиобештећење од лоших читалаца? Има, ако остане несхваћен најмање не-колико векова. Кармички – књига се увек враћа писцу. Шта је са лошимписцима? Колико треба да напишу добрих књига да би отплатили једнулошу? Њима је ипак лакше: ставе књигу под главу и праве се блесави.Читалац прочитану књигу вуче за собом, као проклетство, преноси је сколена на колено. А онда његови потомци „вуку“ последице. Има ту некевише правде, али тренутно не могу да се концентришем...


51

Не сећам се да смо пробали са гиљотином за лоше писце. Не вреди!Глава лошег писца котрља се само док траје сила момента, дело доброгписца котрља се по звездама и планетама и не може се више зауставити.Да, то је то! Сваког писца на гиљотину – да видимо колико стварно вре-ди.

На целој кугли земаљској, кад су књиге у питању, постоје само два чо-века – писац и читалац. Критичари, лектори, дизајнери, цензори, рецен-зенти и издавачи су само пуки рекламатори, више себе него других. Пи-сање је божији дар, то не може свако. Да чита зна свака будала са два раз-реда основне школе. Продавци књига су једини на добитку; нити пишу,нити читају – а стомаци им увек пуни.

Сад, кад сам стигао до краја пута, решио сам да рашчистим са некимстварима, како око себе, тако и у себи. Као скрибоман, и велики читалац,скупљао сам књиге. Куповао сам их на неке неке кредите (које никад ни-сам отплатио), по књижарама, отпадима… Чак сам их и крао. Сад их пре-скачем, размештам, и не могу да поверујем колико их је. Расуте су, поха-бане, излизане, поцепане… Никад ми нико није украо књигу, а да не при-чам колико сам пута вадио документе због личне карте кад ми украдуновчаник.

Једном сам, пуну годину, држао свешчицу са својим песмама у новча-нику, а онда га носио „на изволте“, и нико да посегне руком за њим. Каода су знали шта је у њему. Неке књиге, које сам некада држао као релик-вију, сада користим да бих пресовао поштанске марке (бавим се филате-лијом), неке сам потурио испод чаша, а неке… ко ће га знати. Жао ми даих бацим, а још жалије да их чувам. Неки моји пријатељи, кад им потра-жим на зајам књигу, безмало ми дају упутство за употребу: „Немој да јеумастиш, замотај је, пази како листаш...“ – као да ћу да доручкујем нањима. Љуте се кад им кажем да ја књиге делим на нове и читане. Све мо-је књиге су излизане са стране, на некима се име аутора више и не види –а ја сам баш поносан на то. Управо читам збирку кратких љубавних при-ча, књижурину од преко шест стотина страна. Не волим кратке приче, пајош љубавне, али ту књигу сам добио за рођендан од две веома драгепријатељице. Већ сам поглед на ту књигу чини ме срећним, јер ми изгле-да као да су и оне ту. Књижевни фетишизам, али шта могу. Патолошкаљубав према књизи изазива нагоне према драгим бићима.

Крајње је време да неку и напишем.


52

Сад, бар, имам времена. Шутнули ме хуманисти, пријатељи, жена, де-ца... Шта ми друго преостаје? А имам и тему: Љубавна прича без трункељубави.

Не знам зашто све ово пишем. Кога замајавам овом филозофијом? Об-јашњавам себи зашто пишем књиге кад их ионако нико не чита? Рецимода је то разлог.

Није глуп онај ко не уме да чита, већ је глуп онај који за све што про-чита мисли да је истина – Иво Андрић ми је толико генијалних реченицаузео из уста, па сад морам да га цитирам.


53

* * *На столу табла са шаховским фигурама. Играо сам са самим собом. Је-

дног дана сам бели, сутрадан црни. Увек сам у другом расположењу. Одтога зависи ко ће боље стајати ког дана: онај од јуче нисам ја данашњи,то је онај што ће сутра повући потез. Шаховски пасијанс – мој изум.

Дошло ми да јој напишем песму. Не једну. Много песама. Провела мекроз најфиније нити свемира, показала ми како боли оно што највишеприја, увела ме у тајне кроз које ћу плутати вековима... Заслужила је барједну збирку.

Умишљам да сам песник.Песник који целог живота пише песме – није песник. Песништво је ко-

мадић, трунка прашине, зрнце у пустињи, а не цео живот. Песник је ру-дар који копа по осећањима (својим и туђим), остављајући на површинионо што сматра да треба да остане упамћено. Од количине ископаног за-виси какав је песник. И као што се сваки рудар, пре или касније, замори,тако је и са песником. Онај песник који настави да копа и у старости, ни-је неисцрпни градитељ већ неко ко је проћердао живот, па сад на силу хо-ће да се покаже – више себи него другима, јер други су већ одавно схва-тили о чему се ради. Што је ископано – ископано је. Сад нека копају дру-ги.

“Ех!” – помислиће песник на самрти – “Да ми је да напишем још самоједну песму!”

“Немој, песниче!” – убацујем ја, обичан смртник – “Ако то урадиш,убићеш себе као песника, умрећеш двапут у истом трену. А песник свечини да остане бесмртан.”

Тај самртник – то сам ја. А бесмртни песник је мој одраз у огледалу.Који је прави? Један би да се правда што је написао гомилу бесмислица –другим бесмислицама; други се теши да му живот није прошао улудо. Даставим још које огледало или да разбијем и ово једно? Песник зна, свес-тан је дубоко у себи да је потрошна роба, али не зна када је потрошен. Тонико неће да му каже, што из куртоазије, што из незнања. Кад му се перопотроши, он замени патрон. Али ко мења патроне песнику? Кад рудароде у пензију, добије сат; песник може и да нема сат, то нико неће приме-тити.

Сваки прави песник мора бити загледан у пространство жене, то неис-црпно врело поезије. Нико као жена не уме боље ни да га напуни ни га да


54

потроши. Смрт жене је смрт једне микро цивилизације. Смрт песниказначи да је: или претерао са радом или му је жена ставила нешто у кафу.Жена је најбољи “песникометар”. Касно сам то спознао.

Само једна ствар је гора од духовне немоћи – тражење изговора за ду-ховну немоћ. А ја управо то радим – браним се иако ме нико не оптужује.

Одлазим да бацим смеће. Не знам одакле ми оволико ђубрета, кад самтако инертан? Инертан, интровертан, индиферентан, инфантилан, инхи-биран, индиспониран, интригантан, интелигентан, индискретан... – речикоје ме прате као зла коб. Индикативно је да увек смислим ингениозанначин да се инфилтрирам у постојећи систем ма како био инкомпатиби-лан са њим. Ма све је ин, нема шта?


55

* * *Три лепе девојке деле рекламне материјале на ходнику. Свака је из

друге странке. Дале се у политику и мазно, слаткоречиво, убеђују пролаз-нике. Добио сам упаљаче, блокчиће, хемијске оловке, календарчиће... Игомилу љупких цвркутавих осмеха. За један кружић на листићу спремнесу на све. Неће га добити. Нисам политички опредељен, а између њихтри не могу да се определим. За њима иде друга девојка да ми презентујеусисивач. Успут ће бесплатно да ми усиса кућу. Иза ње наступа девојкашто продаје шерпе и лонце. Следи девојка што прави анкету – да ми пос-тави неколико питања. Прави дечији „возић“ од женског света. Не дозво-љавам им да уђу.

Жене у пролазу... Ја их занемарујем.Је ли то безгрешност (којој тежимо) или изопаченост (којој се потајно

дивимо)?Пада снег (ништа ново, било га је и раније), и народ је ту (ни он није

нов), у пуном је броју. Рађају ли се људи у овој земљи? Виђам све истеглаве, сва лица ми позната. Вође просејавају народ. Ко ће пре доћи догрумена злата? Вође би да владају, јер не знају ништа друго; народ би датрпи, јер не зна другачије.

Волим ову демократију, нико ништа не зна: знају само да се претвара-ју, знају да мисле да знају, а да само знају колико не знају… Ех!

„Горки окус није права ријечЗа двије године срамаОсудили су твога човјекаА сад настави самаЉубав спајаЛаку ноћ, не буди тужнаЉубав спајаЛаку ноћ, долазе други…“

Е, мој побратиме, Џони! За сваког си нашао праву реч. И тебе вијајупо свету, зликовче! Човек је због Вунених времена добио две године зат-вора. Да ли ико зна да си ову песму посветио баш њему? Не знају добриљуди, плаше се да мисле о прошлост!


56

Сад је време ундергроунд уметности. Како то лепо звучи! Оперисанаод религиозног и националног делује тако узвишено. Поезија која се гле-да јер покрет вреди више од хиљаду речи.

Опет су ме поразили. Опет то моје погрешно време. Неће нико ни даме ухапси. Ухапсиле ме моје слепе улице из којих не видим излаз. Новивид контоле ума – ауторестриктивно размишљање. Самог себе приводим;слобода је на помолу!


57

* * *„Синко, жив ли си? Како напредују науке? Ја сам положила свих пет

комада. Кад ћемо да очајавамо?“За очајавање увек имам партнера. Много ми је непријатније кад ме те-

ше. Океани су настали од крокодилских суза оних што ридају над мојомсудбином.

Шта ми све не пролази кроз главу, а још честито нисам сео за комп-јутер.

Ољуштим поморанџу, испрскам све око себе, па тако лепљивим прс-тима започињем дан. Чујем пса напољу па помислим у себи: “Боже, сре-ћан ли је!” Он ће свакако добити своје следовање: треба само бити упо-ран, треба лајати, цвилети, арлаукати… Па иако није гладан (све што мудају закопа), он вреба.

Привлачи ме псећа психологија: кућица да ми не кисне над главом икошчица да глођем до вечере.

Или је то само још једна апликација на мом профилу?Са мог аспекта – треба писати: да имам и ја шта да закопам па једног

дана, кад постанем духовно гладан, ископам оно што не сатрули. Никаднисам био ближе него овог суморног преподнева. Никад ближе и никадтако далеко. Тако је то са близинама. Варљиве су и немилосрдне. Даљинесу правичније. Представљају само привидно смањену реалност. Обмању-ју чула – не нуде ништа. А чему сам то тако близу? Свака порука, свакапесма и свака нажвљана реч претварају се у љубавницу. Како их све за-довољити? Затварати се у себе, претраживати профиле, задрхтати предсваким љупким погледом?

Кад писац чини јунака то је – кич; кад јунак чини писца то је – умет-ност. Јунак мора да говори не само о времену и догађају, већ и о самомписцу.

Да ли она негде говори о мени? И ја сам, надам се, нечији јунак. Свес-но или несвесно – позирамо; дајемо се залудним шкрабалима да нам на-цртају брк, реп или рогове, а онда да нас каче по форумима и блоговима.Понекад се правимо да смо увређени, а мило нам. Још једна рецка на др-шци самољубља.

Модерни писци троше превише времена у описивању папрати и мас-лачка, ђурђевка, љубичица и миомирисних трава; а ја се у тим макробио-тичким приповеткама не сналазим баш најбоље. Да бар могу да скувам


58

чај или направим салату од тога, па да ми није жао труда. Писци-траварилече своје читаоце, а ја их доживљавам. Знам сваког читаоца у душу.Знам и оне који ме не читају – гледају ме у очи и хвале ме.

У цара Тројана јесу козје уши, и цар можда има ново одело, али мојеречи далеко од тога да су царске. Стргнуте су са врхова прстију, са јези-ка, из очију, из сваког нервног завршетка; а ништа тако не боли као чач-кање по нервима.

Перо у шаке, господо уметници! Нож у шаке, господо читаоци! Надванаести откуцај звона, тачно у подне, изазивам вас на двобој. Дела инедела морају на видело. Ризик је ту, све личи на добру партију покера.Ако добро сагледамо живот – улог и није тако велик. Варамо, лажемо,крадемо, правимо се невешти, глумимо давно заборављене ликове, и светако док неко не извуче петог кеца из рукава, док не севну ножеви, докне настане фото-роман.

Нема доброг романа без крви. Патетика убија вољу за читањем, а љу-бав је и онако превазиђена. Ко данас чита љубавну поезију? Фотошопсподобе ће, за секунд, измамити у нама све оно зашта је некада уметни-цима требало хиљаде написаних страна, и то умакањем пера у мастилоили прста у сопствену крв. Тешко је данас замочити прст у срце штоодавно не пумпа крв, већ неку леденохладну језу. Ватре срца остале су унеким далеким вековима, мишићи су олабавили, снага је попустила. Ми-лиметар снега – читави сметови. Траг човека у снегу брзо нестане, трагснега на човеку остаје довека. Свака пахуља једна бора.

Паметан човек не живи од оног што зна – рекао би Меша Селимовић.


59

* * *Не осећам више ону мучнину кад помислим на њу. Утрнулост на бол

је посебна врста бола. Више ми ни пилуле не могу помоћи. Моја продава-чица (још једино њу зовем моја) доноси ми свеж бурек са месом и јогурт.Не знам да ли за доручак или за вечеру. Мрак је, а не волим да гледам насат. Затекла ме је голог пред прозором. Шуњала се на прстима, видео самје у замраченом прозору. Уплашен и постиђен, извикао сам се на њу. Мо-жда сам је и ударио. Грубо сам је истерао напоље и залупио вратима.

Опет сам преплашен као некад. Страх ме је, уплашен сам сопственесенке. Зидови ме исмејавају, праве наказне контуре мог тела. Да ли тозначи да постајем свестан? И чему овај стид? Она ме једино таквог зна.Разголићеног и прљавог. Овај град је навикао на моју бестидност.

Велики део својих размишљања посветио сам голотињи.Голотиња тела и голотиња ума се често преплићу. Голотиња тела је

још увек у “посебном режиму” – даје се само у касним ноћним сатима,голотиња ума је изван свих режима – даје се у свако доба дана и, мада јепремазана финим манирима, на крају увек бљесне остављајући за собомлаку измаглицу, коју покупе душе наследнице. Свака голотиња је друга-чија. Да није тако, људи се не би увек изнова свлачили. Понестаје ми ваз-духа, постајем риба на сувом. Вапај очајника да шкрге замени плућима?Окружен сам својом празнином и понеким лавежом у даљини. Опет мипред очима плаветнило њених зеница. А решио сам да јој име не поме-нем никад више, да је истиснем из себе, да је пустим у црнило суровогсвета, да је научим памети…

Решио? Шта уопште човек решава? Е, будало једна!„Мислим, дакле постојим!“Грешка, господине Рене! Правилно је: Мрзим, дакле постојим! Зар не

видиш да је мржња она тачка ослонца која ће померити земаљску куглу?Последњи трзаји љубави примећени су на баловима под маскама. Али та-квих балова више нема. Све је огољено до костију.


60

* * *„Већина људи је, и не знајући то, успавана. Рађају се успавани, живе

успавани, жене се и удају успавани, подижу децу успавани, умиру успа-вани, да се никад стварно не пробуде. Никада не успевају да схвате лепо-ту и чудесност онога што називамо људском егзистенцијом. Па ипак, ве-ћина људи никада не успева да схвати како је све добро, јер су утонули усан. Живе у кошмару.“

Не, сењор Антонио, не! Не живим у кошмару, не боли ме ништа.Неко ми је на зид закачио „У једном париском локалу“ Обожавам

Оливеру Катарину, ту чудесну гутачицу снова. Певао сам наглас.Како је добро да су ми одузели пиштољ! Ништа ме не би спречило да

запуцам од среће. Кажу да сам неурачунљив и да не смем да имам оруж-је.

На ТВ-у Прле и Тихи управо даве четнике. Како они то лепо раде, ми-лина их је гледати! Све ми некако топло око срца. Понекад ме страх да непогину, али они се увек извуку. Они су ослободили Београд. Бар док седругачије не докаже. А они који тврде да „ништа није било тако“, нису себаш претргли у аргументацији. Кригер покушава да побегне, Мишићуништава трагове иза себе (за разлику од „наших“ који су гутали цедуље,ови су само спаљивали документацију), а скојевска оперативна група„чисти“ земљу од домаћих издајника и страних плаћеника. Сутра стижуослободиоци, а ноћас треба спасити мост који су Немци минирали. Е,баш да га не дигну у ваздух! Десетак младих је погинуло спасавајући га.Колико суза видим на лицима узбуђених гледалаца! Ламентација над сва-ком глупошћу.

“Опрација Морава” је успешно завршена. Преко пет стотина ухапше-них. Црне хронике нам све црње, али будућност нам је светла. Историјунико не може зауставити – посебно кад крене уназад.

Улази ми продавачица са погачицама са сиром. Никад не долази праз-них руку. Постиђено гледам у земљу. Она се смешка као да ништа нијебило. А можда и није. Фрејмови сна и јаве ми се тако често преклапају,па ми живот личи на Пхотосхоп.

– Шта је са плавооком? Не јавља се? – подсећа ме бештија.– Не. Не знам шта је с њом. Негде се изгубила… – цедим кроз зубе.– Уписала колеџ у Америци или се удала – смешка се заводљиво.– Шта те брига?


61

– Комшије смо, бре! Ко ће да се распитује ако нећу ја?– Могао бих да те… – за тренутак ми кнедла застала у грлу.– Шта? Да ме појебеш? Па видиш да си исцеђен ко наранџа. Мало ше-

ћера и… слатко од наранџиних кора је ту…Устао сам нагло и замахнуо руком. Она је стајала кочоперно гледајући

ме право у зенице. Ако ударим у ту стену поломићу руку.„Господине Мишићу, мени треба бар један жив непријатељ. У упот-

ребљивом стању. Са лешевима не умем да радим. Издајте, молим вас, та-кво наређење!“

У праву је Кригер. Треба ми бар једна у употребљивом стању.– Слатка мала пичкица… Мазила ме по глави као какво кученце.Пришла је мом компјутеру и пустила ми песму. Баш ону која ми при-

личи:

До виђења, на влашком друмуу девет изјутраја отварам конзервучиним то има годину дана

Одлази насмејана. Лагано затвара врата, оставља ме загледаног у једнутачку…

После равно шест месеци стављам мобилни да се пуни. Био сам га ис-кључио и зарекао се да га никад више нећу употребити. Да је не чујем, даје не гледам, да не сазнам ништа о њој…

Пас рекао, пас порекао – стара изрека. Мој мали кућни реалитy схоwпоново ради. Дај да видим јесам ли победио! Ако нисам, да се не трудимдаље.

Све више подсећам на оног несрећника што сваки дан хоће да скочи смоста, али се увек „сажали“ на окупљену масу и гледаоце поред малихекрана, и поштеди их крвавих сцена. После десетог покушаја, ретко кому не би рекао „Скачи већ једном, не зајебавај! Да ми који остајемо зна-мо на чему смо“.

Е, сад нећу да скочим! За инат!Што би рекли данашњи клинци:„Life is a bitch, then you live or die!“


62

* * *Самоубилачки излазим на снег који пада већ три месеца. Некада га ни-

сам волео, сад ми добро дође као изговор за све што замислим а не же-лим да урадим.

Где ми је место? У дому пензионера? У дому стараца? У кафани? Упозоришту? У биоскопу? Или можда у дечијем вртићу?

„Од извора два путића…“ – путића је више од два. На мојој раскрсни-ци нема путоказа. Само улична светла и ветар који узалуд покушава данаправи Снешка Белића. Десетине заглављених аутомобила чекају да ихнеко извуче. И они су били неодлучни. Бакице уче да клизају, старчићкупује новине. Одушевљава ме њихов ентузијазам.

Прилази ми комшиница из суседне зграде.– Јесте ли видели ви ово, комшо мој драги?Гледам је немо, не знам о чему се ради. – Јебем ти ове данашње мушкарце, да простите! Мучиш се к’о стока

да му родиш дете, а он те пита чије је. Твоје је – чије је да је! Била сам упородилишту, порађала се пуна три сата, имам и сертификат, и све папи-ре, и шта још ’оће?... Јуче ме онај мој пита јесам ли сигурна да је дете ње-гово. Каже, сумњиве му уши. Их, шта је мени све код њега било сумњивокад сам га узимала, па сам га ипак узела. Загледа га, к’о да ће га у пасуљ,боже ме опрости – крсти се брзо три пута. – Каква су стока ти мушкарци,комшо мој драги! Ја сам се, бре, три пута удавала и ниједан ме није питаода ли су деца његова. Знали су да нису и шта има да питају. Деца ко деца.Твоје-моје, сва су деца наша. Је л’ тако или није? Наравно да је тако. Исви ме оставили, сто их громова погодило, и отишли код друге које сувећ имале децу. Сад им та друга деца, као, нису сумњива? Па ово је, штоби моја покојна баба рекла, дошло последње време. Смак света, комшомој драги! Реците и сами, зар није?

Као чапља набада по залеђеном тротоару, држи се да не падне, и непрестаје да гунђа. „Комшо мој драги!“ – тутњи ми у глави попут еха. Штами би да излазим? То ни на Фејсбуку нисам могао да нађем! Живот ми јејош једном показао да је непредвидивији од било какве маште. Ово већмогу да објавим у својим белешкама. Сви ће мислити да је измишљено.Ја први.

Улазим у кућу, отресам снег, умивам се. Није ми хладно као некад.Стиже ми приватна порука на Фејсбуку:


63

Жао ми је што ово нисмо расправили на време. Нећу те звати, затошто сам на послу. Није баш згодно да причам, а и не знам шта бих тирекла. Мени рачунар служи као заштита, да се фолирам или будем оношто јесам ни сама не знам или не желим да знам. Није проблем у томеда ја не ценим себе, пре ће бити да се самопрецењујем, па лупетам глу-пости.

Мислим да сам ја направила грешке у комуникацији са тобом. Не тре-ба увек баш бити искрен, не са мушкарцима. Овде мислим на твоје пита-ње да ли сам некада била заљубљена… или је слично гласило…

Тачно је да ја никада нисам имала дечка, али није тачно да се мушкар-ци нису интересовали за мене. Ја се помало плашим мушког света, пла-шим се да ћу бити повређена. Е, овде мислим на самопрецењивање… Де-шавало се да се за мене интересују ожењени мушкарци, а ја мрзим ла-жи, такви ме никада нису интерсовали. Нису ме занимали ни они којиимају девојке, ни њима никада нисам давала шансу, мада ми је сада жаозбог тога. За неке сам мислила да су превише ружни( било ми је стало домишљења других), неки су ме просто иритирали, начином на који су мегледали, како су гестикулирали…

Хоћу да ти кажем да сам ја из разноразних разлога терала људе одсебе. Сада сам сама (не мислим на пријатеље) а чекала сам принца набелом коњу. Зар то не раде све жене? За две особе у свом животу сампретпостављала да су принчеви, али они у мени нису видели принцезу.Живот иде даље. Сада сам одлучила да неким момцима дам шансу. Онније принц, али спуштам критеријуме.

Ја волим кад мушкарац може да ме натера да одлепим, да се смејемсамо кад помислим на њега, да нисам на земљ,и а то ретко коме полазиза руком. Ти јеси принц, ти можеш да ме засмејеш, већ сам ти рекла даје дивно причати са тобом, али то је све. Не знам колико те повређу-јем… Извини у сваком случају…

Песму сам јој написао, најбољу песму на свету, објавио је у књизи, ипослао јој. Али, без посвете. Опет сам испао крпа. Знам да никада нећубити толико искрен као са плавооком, али како то све друге одмах при-мете? Као да им неко шапуће.

Постоји толико женских болести и само једна мушка – жена. Ако сеизлечим, постаћу још болеснији. Сваки човек има неку своју малу лаж


64

која га чини срећним. Његова срећа извире из те мале лажи и он умишљада је бог. Мали бог са истином која је само његова. Нема тог истинољуп-ца који неће посегнути за лажима. Много људи је због истине изгубилоглаву. А лаж? Она нема цену. За њу се дају сва блага и сва знања овогасвета. Свако трагање за истином посуто је трњем лажи. Чак и онај ко ус-пе да пређе преко тог трња, са крвавим стопалима, на крају се ипак окре-не да откине један трн лажи и стави га себи у џеп. За сваки случај.

Сву предност над својим прецима, стечену високом технологијом,спискали смо тек тако. Сад се заваравамо како знамо више од њих, какодуже живимо, како смо срећнији, здравији, паметнији, напреднији…Опет гомила малих лажи.

Само моје лажи цуре као из бушне чаше. Само на мом профилу речиимају друго значење; пише оно што мислим а не оно што откуцам.


65

* * *„Ако жене наставе да чине уступке споственој удобности свих дваде-

сет и четири сата дневно, односно дванаест месеци годишње, оне ће схва-тити да су дозволиле себи да постану робови платненим и гуменим пати-кама, најлону од главе до пете, практичној униформисаности. Једина кон-зервативна ствар која одолева су женске ципеле. Када свеопшта удобностнадвлада, она постаје Државни Непријатељ Елеганције Број Један“ – ис-пали Душка као из пушке и погоди право у мету.

Мобилни ми је опет у функцији. Исти број, исти софтwере, све исто.Препун је њених слика. Нека их, нећу их гледати. Лажем, наравно. Зидо-ви, прозори, витрине... Све је препуно ње. Дланови ми се зноје.

На маргинама Фејсбука блинкају рекламе Заштитите свој рачунар! Ка-ко да га заштитим? Од чега? Од кога? Лепа женска лица позивају ме наскидање баш њихових слика. Само оне могу да ми пруже виртуелно задо-вољство. Треба само да се учланим у њихов систем, да пошаљем смс наброј... За само педесет динара, за само сто динара, за само двеста дина-ра... Е, да је то само сâмо! Проводите доста времена за рачунаром? Застоне зарадити на томе? Региструјте се на … и у поље "рефеер" упишите за-дати код и почните да зарадјујете по клику! Једни траже, други нуде…

Пући ће ми мобилни у шаци. Бацам га на под. Није се разбио. Њен ликје неуништив.

Ера зарио језик у уста Лепи... – излази на све стране. Таква су правилаигре. Прописи су прописи! Нико да ми каже која су правила у мојој игри?Следи изјава дана: „Између осталог, и мени је поклонио јахту на којој јеисписано Маја и Јан. Обећао је да ће ми даровати и приватни авион у ро-зе боји на којем ће писати моје име“. А одмах затим најновија вест: „Збогсве веће угрожености деце на интернету, Министарство за телекомуника-ције ће, у оквиру кампање „Кликни безбедно“, спровести едукацију пси-холога, педагога и савета родитеља основних школа о безбедној упот-реби интернета. Децу треба научити основне технике заштите, шта могуда раде, а шта никада да не раде. Најбољи лек је опрез и деца треба дазнају да на интернет не треба да стављају фотографије и информације осеби – речено је на јучерашњој конференцији за новинаре организованојповодом Европског дана безбедности деце на интернету.“

Касно су се сетили. Једно дете је трајно уништено. Дете у мени. Обри-сао сам све игре из рачунара. Највећа детињарија једног старца је кад од-


66

лучи да више не буде дете. А и овај Савет родитеља ми много личи наКућни савет: кукумавче, жале се, сви им криви, све им смета, а сами ни-шта не предузимају.

Продавачица ми преко леђа чита шта сам откуцао. Нисам је ни приме-тио.

– Сереш, матори! Кад стварно будеш старац, љутићеш се на свакога коти то буде рекао.

– Је ли, бре, како ти улазиш у мој стан?– А кључић сам прогутала, не можеш га наћи! – показује ми кључ од

мог стана који је дуплирала без мог знања.– Откуд ти кључ? Ја ти га нисам дао?– Мора неко да брине о теби – уноси ми се у лице.– Украла си ми кључ?– Наравно.– Па ти ниси нормална!– Нисам. И шта ћеш сад? Да ме пријавиш? Да ме убијеш? Бациш кроз

прозор? Знаш шта! Шта год одлучиш са мном, прво ме силуј. Нећу да ум-рем тек тако. И ја имам душу.

Опрала ми је судове и скувала кафу.Пре него што је изашла, ударила ме је штиклом у јаја да сам се одузео

од бола.– Боли, а? Добро је – тапка ме по рамену. – То значи да у теби још има

мушкости и да ниси за бацање. Иди се испишки, попиј кафицу, и рондајпо оној твојој машини. Ако не нађеш ништа згодно, ја ћу да ти потра-жим...

– Ти? Где ћеш да потражиш? – стењао сам са болном гримасом на ли-цу.

– Што нема на Фејсбуку, има код Кинеза – намигује ми.Одлази и закључава ме као мало дете.Има разних начина да се дође до неких спознаја. Њен је био оригина-

лан. Први смс од рехабилитације телефона. Нуде ми да преко џубокса по-шаљем музичку жељу вољеној особи. Само још да нађем вољену особу.

Присећам се да сам некад имао жену и двоје деце. Деца више нису мо-ја (иако ме је уверавала да јесу), али она сигурно јесте моја. Иако сморазведени, она ће увек бити моја. (Жена је увек нечија, и она ће се увеквраћати мени, ја јој архетипски припадам). Ни алиментацију ми више нетражи. Одриче је се у моју корист из хуманих разлога. Ни курве ми више


67

не долазе. Жао им да ми наплате, а и оне морају од нечега да живе. Свесами хуманитарци, благо мени!

Још су стари Грци рекли да је бог створио мушкарца за ратника а женуза одмор ратнику. Пошто је сезона ратова прошла, ред је да се мало од-моримо, зар не?

Још ме само продавачица (не знам зашто је тако зовем кад ми већ ода-вно ништа није продала), повремено призове свести на свој начин. Онаме храни, може да ме бије. Џукела у мени почиње да режи – присећам сеједне своје песме, давно написане.

„Долетела бела птица од белог мора, донела млеко у белу кљуницу,просула млеко на бели камен, црко-пуко бели камен, ко је дете урочио-страх испатио, мушком испукла мушкост, женском испукла сиса, девој-ци отпала коса, свет им се смејао…“

Неко ми је послао народну бајалицу за скидање злих чини са детета.Не знам какве то везе има са мном. Делује ми као скривена увреда. Штада радим са овим? Нека га још неко време, нек’ стоји, док не видим каквасе свињарија крије иза овога.

Лепо је пловити по мору глупости кад имате убеђења.


68

* * *„Љубав! Читава књига у једној речи, цео океан у једној сузи, седам не-

беса у једном погледу, вихор у једном уздаху, гром у једном додиру, хи-љаду година у једном трену“ – једна од мојих драгих пријатељица напи-сала на зиду.

Лепа је, љупка, пријатна. Једном давно сам се сликао са њом. Кад самопогледам кога сам све запоставио због она два језера у очима. Осврћем сеиза себе. Не гледа ме моја душебрижница? Није ваљда болесна? Још мисамо то треба – да и она почне да ми недостаје. Ако не очима, недостајеми стомаку. Црева ми крче. Навадила ме кучка.

Некако успевам да се довучем до апотеке. Треба ми прополис. Без ње-га ми је најтеже. Апотекарка ме гледа као да сам дух.

– Човече, па ти си жив?Пиљим у њу. Не могу да верујем шта ме пита. И остали присутни ме

тапшу по раменима, грле ме, љубе... Цео град је одушевљен што ме види.Ништа не капирам. Не дозвољавају ми да платим лек.

„Новчаник у страну,за душу риђану...“

Нешто се десило. Нешто сам пропустио пиљећи у онај проклети рачу-нар.

– Е, да знате комшо мој драги – добро познат глас – и њега сам испра-тила. Неће мене нико правити курвом, ипак сам ја поштена жена. А и висте у праву што сте сами. Треба то све најурити, него шта!

Журим да изађем што пре. Жамор, граја...– Па где ћете, за име бога! Једном у сто година вас видимо и ви нам

одма’ бежите!– Останите мало с нама! Ужелели смо вас се!– Опа! И мобилни је ту! Шта то треба да значи?– То значи да нам се избор за удају проширио.– Бре, Ковиљка, само што си се развела...!– ’Ајде, торокуше, уздржите се мало. Ко зна какву човек муку мучи!– Па нек’ нам дâ ту своју муку! Биће му лакше, а нама сасвим довољ-

но!


69

– Е, стоко једна неопевана! Пусти их, комшо мој драги, дошло им дасе праве важне! – изводи ме напоље.

Бујица смеха.Праве се сигурне куће за злостављане жене и за децу. А шта је са нама,

мушкарцима? Ако ускоро не побегнем, апотеку ће претворити у кафану.И то све због мене. Овде се све дешава због мене и то баш онда кад мененигде нема. Не смем ни да помислим шта би било да ме чешће има.

Пролази неколико полицијских аутомобила са укљученим сиренама.Новинари ће опет имати о чему да пишу, телевизије ће опет имати нај-гледаније емисије, пиплметри убрзано раде... Морам да пожурим кући.

„Девојка из Београда упала у амбис дубок 70 метара, на Сувој плани-ни, и остала жива“ – то је прва вест коју сам угледао кад сам ушао у кућу.

Тако често се осврћемо уназад. Плаши нас оно што је испред – прова-лија. Чак и кад нам се баци конопац као могући спас, ми гледамо ко држидруги крај тог конопца. А филм одмотавамо само у оном кратком интер-егнуму док летимо ка дну те исте провалије. Висина је илузија, дно јеистина. Они горе записују шта они доле раде. Сад ће и ова девојка иматишта да прича. Дато јој што другима није.

– Ако немаш ништа паметно и озбиљно да радиш, да се мало зезамо! –започиње са мном четовање једна Зорка.

– Паметнијег посла немају ни паметнији, а озбиљности одавно нема уовој земљи – покушавам да је забавим.

– Вршљам ти по профилу...– Само храбро! Немој да се уплашиш.– Што, бре?– Имам поган језик и добру душу, а данас се тражи обрнуто.Симпатична је, воли да се зеза. Вршњаци смо.Приметио сам да већи број мојих пријатељица има два презимена, а

између та два презимена ознаку еx. Не знам да ли је то скривена брачнапонуда или се праве важне?

На другом зиду читам: „Био је тако добар, фин, културан, озбиљан...Не знам зашто ме је оставио.“ Дошло ми је било да јој допишем: „Мождабаш зато...“, али тог дана сам био добре воље, и нисам хтео никог да пов-редим.


70

* * *„Почео сам да држим дијету и за 14 дана изгубио сам две недеље жи-

вота.“Увек сам се дивио духовитим људима. Можда баш зато што им никад

нисам припадао. Љубомора, сујета, шта ли је?Господине Фјодоре Михаиловичу, да ли бисте били љубазни да ми,

пре него што вас плотун разнесе, дате свој аутограм? Знам да би Мадо-нин и Мајклов аутограм вредели више, али изветреће много пре неговаш. Нисте ни свесни, велики пишче, колико сте нам неопходни.

Фјодор ћути. Његов рулет још се врти у душама нас, занесењака. Коц-кар? Младић? Идиот? Раскољников чучи у сваком од нас.

„Кад почну да те прогоне авети из прошлости, лажни пријатељи, лаж-не љубави... кад те напусти самопоштовање и кад останеш усамљен башкад ти је потребна помоћ, остаје ти само један излаз: буди човек – будијош бољи човек!!!“ – Поручује ми једна Драгана са свог зида, као да мичита мисли.

Зове ме побратим телефоном. Плаче као мало дете, једва саставља ре-ченице. Не могу рећи да ми га је жао, а опет... Некада се криво заклињаона суду, за новац, доста њих је послао иза решетака. Касније му је син на-страдао у саобраћајној несрећи. Ако ме ико научио да будем злурад – тоје он. Ево га опет. Пита ме за здравље, зашто се не јављам, како породи-ца... Мрско ми да му објашњавам, посебно што видим да због нервне рас-тројености не може да се консолидује. Изгубио је контролу над собом,пролупао начисто. Куцкам прстима по слушалици, да изгледа као да сусметње на везама, спуштам слушалицу. Потресао ме је овај позив. Седам-осам година нисмо се чули. Да ли је обавезно да се чујемо са онима којинам нису по вољи? Не осећам га као свог, па да је и сто пута мој.

„Људи су као ствари, служиће вам онако како их распоредите“ – падами на памет реченица из једног мог романа. Цитирам самога себе? Да лито раде и други писци?

– Ја га имам за пријатеља, али не бих рекла да је неки манијак. Могућеда је нека измишљотина – читам поруку нове пријатељице.

– Браво, Јована! Најзад једна добра процена. Наравно да је измишљо-тина. Где да те нађем? Имаш пиће од мене!

– Ипак је манијак! Јес да је са смајлијем, али...


71

– Да ли жене које се крију иза тамних наочара имају другачији погледна свет?

– Ма не, бре! Само имају подочњаке!– Па и подочњаци су знак другачијег гледања на свет, зар не? – качим

неколико смајлија да изгледа као да се шалим.Божија ствар, ти смајлићи. Глупост, безобразлук, поквареност... све се

њима може покрити.„Ти маглу видиш, зато ти смета. Ја је не видим, па ми ни не смета.

Идеш ли или не?“ – Слепи свештеник позива сапутника у Боју на Косову.Како ми се увек намести права реченица? Или то ја несвесно бирам се-

би путоказ? Понекад не знам ко овде ради на даљински – телевизор илија.

Кликнеш на линк који сам ти послала, онда кликнеш на „allow aplica-tion“. Кад ти отвори страну, означиш неки накит било који, испод тога оз-начиш мене на листи пријатеља тако што кликнеш на мене, и онда у днустране кликнеш на дугме „посаљи лунxтер накит позивницу“. Није теско,пробај молим те – моли ме заносна бринета са тамним очима и осмехомшто буди чула. И таман кад сам се понадао да је то само женски гаф јед-не шипарице која се набацује, јаве се још две са истим захтевом. Сакуп-љају некакав накит. Апликација која треба да им донесе награду. Нека јеи виртуелно, само нек’ је накит! Не дам им тај један клик. Нек’ тражеопет! Нек’ пате, нека се ждеру..!У мојој златари има само духовног злата,нека га потраже...

Пада ми на памет жена од преко седамдесет година, која није дала сво-јим унукама да носе минђуше, наруквице, прстење и ланчиће, јер их ниона није имала кад је била млада. Умела је да каже: „Ову сукњу сам до-била од моје покојне мајке, ову блузу од покојне свекрве...“. Како је доб-ро да људски век не траје 500 година!

Време је гола фикцијаИ мери се од бола до болаАко не заболи није се ни десилоНе буди малодушанВреме је хипохондријаЈа никада нисам загризао асфалтНисам ни зајахао трамвајеОни су мишје рупе за пропале амбиције


72

Време је амбиваленцијаНезадрживи стампедо презира и обманеГодине ти дају ону фину глазуруНиси ваљда разочаран?Време је суптилни КетманМаскирани витез и тихи развратникЈуче су те тражиле професионалне убицеДанас ловци на закопано благоИ сада си као изненађен?!?!Идемо све испочеткаВреме је гола фикцијаИ мери се…

Ову песму сам давно написао. Тада још кад нисам имао никакву пред-ставу о времену. Размишљања једног занесењака који сакупља сличицефудбалера, чита стрипове, сакупља новац за море па их списка на фуд-балској утакмици... Никад је никоме нисам показивао, нисам ни покушаода је објавим... А погле’ сад! Живља него икад.

Дечак из воде заменио је Дан за ноћ и сад се као Црв врти у Круг. Ге-нијалног песника више нема а све Као да је било некад. Она је ту Поредмене, гледају ме Очи боје меда, некако Модро и зелено, надзиру ме Из-над града док на крају Земља не узме свој данак. Ходај, Милане Младе-новићу, твој Метак још никог није промашио. На сваком кораку твоја Ча-ура. Пешчаник само што ми није исцурео. Пусти ме преко везе у свет ко-јим си, верујем, већ овладао. Теби припадају два света, мени је и овај ра-дни сто као надгробни камен.

Опет сам себичан. Песник мора да буде себичан. А ја сам баш умис-лио да сам песник, зар не?


73

* * *Моја снабдевачица ми је нашла посао. Да будем преводилац за једну

издавачку кућу. Знам језике, то ми је најсигурније. Могу и код куће дарадим. Донела ми је пуне руке рукописа за превод. Покупила је разбаца-не књиге, опрала ми шоље за кафу, скувала супу из кесице, увела какав-такав ред у стану. Једино слике небооке није дирала. Није знала како ћуреаговати.

– Ево, врли љубавниче! Сад настави са својим племенитим радом! –говорила је некако иронично, али ја сам знао да се шали.

– Ја ти ништа нисам тражио... само да знаш...– Ја ти не бих дала и да си тражио. Само да знаш...– Рекла си да могу да те силујем?– То иде на крају. Убиство и силовање долазе на ред тек кад припре-

миш терен. Гледао си, ваљда, филмове. У животу није ништа спонтано,чак и кад изгледа да је тако.

Загрлила ме је с леђа. Гледала је како ме неки зезају на Фејсбуку па миживце кидају.

– Твоји су, матори! – узвикнула је навијачки. – Имаш их! Сад су твоји!Саспи им све у лице, буди мушко бар једном у животу.

– Како то мислиш?– Тако... Како ти знаш... – подврискује.Загледах се у прозор и написах још једну белешку:

Кад сам био мали мислио сам да су маторци глупи и да не знају ниш-та. Сад, кад сам оматорио, знам колико сам тада био у праву. Тада самбио мали, али је моје знање било велико; сада сам велики, а моје знање јемало. Увек исти и увек у погрешном времену.

Ево ме опет међу вама! Настављам да вас черечим. Спуштам вас укључали казан да се добро искувате, а онда, кад проценим да је довољно,извући ћу вас напоље да се добро охладите. Само ја то могу да проце-ним, ја – и нико други. Свака од овде написаних речи биће клин који ћевам се зарити дубоко у свест. Кидаћу вам живо месо, комад по комад.

Не покушавајте да ми кажете како је све то лаж! Не покушавајтеда се правдате, то је одлика слабих!

Свако јутро гледате свој одраз у огледалу, свако пре подне разговара-те са пословним партнерима и колегама, свако послеподне враћате се


74

својој породици, сваке вечери гледате десетине телевизијских канала ко-ји вас све мање занимају, сваке ноћи лежете у постељу са брачним пар-тнером, и све то у потрази за сопственим идентитетом. Једног јутранеће бити одраза у огледалу, једног преподнева неће бити пословних пар-тнера и колега, једног поподнева неће бити породице, једне вечери нећебити телевизије, једне ноћи лећи ћете сами у хладну постељу… и то јеоно што вас плаши. Е, баш зато не покушавајте да ме утерате у лаж!Нећете успети. Шта је уопште истина? То што сте се ноћас љубили убрачној постељи? (А можда и нисте?) Или то што сте јутрос пољуби-ли децу пре одласка у школу? (А можда и нисте?) Или то што сте се,онако пријатељски, пољубили са колегом/колегиницом на послу? (А мож-да и нисте?) Или то што сте тајно пољубили пријатеља/пријатељицукоји већ помало мирише на љубавника/љубавницу? (А можда и нисте?)Који пољубац је прави? Сваки је филмски, заборавили сте да се љубите!Чему вам служе усне? Зар само за то да оптужујете? А језик? За псов-ку, наравно!

Жена вас је можда преварила, деца можда нису ваша, пријатељи ћевас можда покрасти, шеф ће вам можда дати отказ… а ваше кућнеапотеке пуне су лекова. Шта лечите њима? Знате ли уопште чему тасилна хемија служи? Постали сте синтетички људи, алхемичари модер-ног доба, деца слуђеног времена, родитељи будућих јунака… Добро пог-ледајте кога сте то родили, не дозволите да вас преваре! Зар не видитеда су вам подвалили још у породилишту? И мужа су вам заменили на ол-тару. То није онај исти муж кога сте упознали пре него што сте са њимзапловили у истом броду. Овај пред вама је: чудовиште, идиот, кретен,манијак, хуља, злотвор, преварант, скот, ђубре покварено, а онај штосте се венчали за њега био је: згодан, леп, шармантан, паметан, добар,умиљат… Тако је од памтивека. Није ни чудо што су вам деца таква ка-ква су. Страхујете од пропасти света (апокалипса, смак света, армаге-дон… ужас!), а себе безвољно и разочарано тражите у спаваћој соби, удневној соби, у предсобљу, у трпезарији, у шпајзу, у купатилу… Тражитесе, а молите бога да се не пронађете. Ко вам то испира мозак? Ко васто зомбира, програмира…? Има ту и један, ако не лепши, онда бар мо-дернији израз – дизајнирање свести. Ко су ти ваши дизајнери од којих за-виси сваки ваш покрет? Гледајући вас, овако са стране, могу вам рећи:Баш сте лепо дизајнирани, свака част! Отац је, правећи вас, обавио својдео посла, мајка вас је одбила од сисе, бог је дигао руке од вас, супруг/а


75

више и не хаје много за ваше присуство, деца вас све мање примећују.Дозволите, онда, да вас мало и ја дизајнирам, тј. да креирам вашу свест,савест и подсвест.

Само једно вам кажем:Можете ме спречити да уђем у купатило, у спаваћу собу, у постељу,

у кухињу… Све је то, ионако, сада ваше. Али, не можете ме натератида спустим поглед. Тачно знам да јесам оно што ви никада нећете бити.Сада је неко ваше време, преко мог времена нећете прагазити. Бићу заш-тићени сведок самом себи.

Ово сам написао у једном даху. Не гледајући ни у екран ни у тастату-ру.

– Е, тако фрајеру. – Мој „анђео-чувар“ гледа иза леђа. Сада ће те наби-ти на колац, али боли те курац. Једном да те видим као господара, преду-го си био слуга.

– Добро... И шта сад?– Ништа. Водим те у град. Не пиће.– Није ми до тога... Хладно је...– Не кењај. Облачи се.Не знам зашто, али одједном се осећам лепо, лако и полетно. Могао

бих да полетим. Опирем се, а узимам све што ми понуди. Излазим зањом, са две различите чарапе, са олињалом кабаницом, са шубаром у ру-кама уместо на глави... Пси луталице ме гледају зачуђено као да се и онипитају: „Куд ли је овај кренуо овако обучен?“. Комшиница је вриснулакад ме је препознала. Нисам стигао ништа да објасним. Вукла ме је прок-летница за руку као да ћемо закаснити на авион. Нисмо баш личили назаљубљени пар, али битно је да бар једно од нас зна куда смо кренули.Бар се надам...

Ако приметите да је ниво Дунава нагло порастао, знајте да сам ја у ње-му.


76

* * *Психолошки гледано, сваки велики град је једна велика аудиција: сва-

ко се труди да остави што бољи утисак, али и отисак своје душе. Сви секлањају свему што пролази, живом и неживом, куртоазно климну главом,махну руком, насмеше се детету у пролазу...

Социолошки: град је скупа али лепа шарена лажа. Зима је попустила,бар за тренутак, и треба се огледнути у излозима. Огледала у кући дајуслику очаја, ова овде отварају видике. Кад погледате другу страну тих ог-ледала, схватите како се људи својски упињу да освоје свет, живећи пот-пуно празним животом, не нудећи заузврат готово ништа. Тек понекагримаса показује колико им је „пуноћа“ са друге стране тих стакала дале-ка и (гле чуда!!!) непотребна.

Татоо, лаж и мимикрија! – опет ми ЕКВ одзвања у глави. Нема тог фо-рензичара који ће узети отисак душе и показати нам шта се стварно де-шава у граду. Можда је тако и боље! Опет тај страх од сопствене сенке.

Моја пратиља је покушала да купи себи ципеле код Кинеза, којих увекима, без обзира не временске прилике. Била је само једна ципела на тез-ги. На инсистирање да јој да и другу, Кинескиња је само понављала: „Не-ма! Нема друга. Једна доста!“. Љутито јој баца и ту једну и настављамодаље!

Водила ме је на пицу и на колаче, све смо то појели у ходу; вукла мекроз град као колица за шопинг, није дала да идемо ни аутубусом ни так-сијем; поцепала ми капут, кравату бацила у контејнер. Више се и не се-ћам да ли сам имао нешто на глави. Некако сам попио пола флаше киселеводе, док ми се боца није разбила на асфалту. Проклизавао сам, марши-рао, галопирао, млатарао рукама...

– По цео дан седиш, протегни мало ноге!Како да јој објасним да не може протегнути ноге неко ко нема осло-

нац? Лако је њој. Она ће добити плату и бакшиш, а ја ћу остати заробљенсопственим заблудама.

Не знам ни кад ни како, тек – дојахасмо кући. Она на мени или ја нањој? Два истрошена грла која вуку кола пре него што их пошаљу у коба-сице.

Све у свему, још увек видим ону исту белину над градом: река испара-ва, сунце прелама ваздух, у ваздуху се осећа палеж. Да ли је то неко те-рао комарце па запалио читав град?


77

Крај зида згажена мачка. Не смем се сажалити на њу, неко ће помис-лити да сам гладан. Мртва природа очарава, мртвило у природи стварабуру у желуцу.

Ко би икад помислио да су овде, некада давно, пролазиле хорде Рим-љана, да је овај град толико пута прелазио из руке у руку, а данас као даније ничији? Тумара као пијанац кроз мене мој град. Позовите старе Рим-љане, нека га узму назад!

Слика је ту… Треба је само осенчити.Не једна. Милион слика је ту. Моје плавооке дефинитивно нема. Нема

ни њеног ћириличног профила, латинични је давно запоставила.

Замисли да брдо сликапутује свемиром.Можда не разумијеш,али волим те!

Певам наглас песму Џонија Штулића док се спремам за купање. Чиствеш ме чека на каучу.

– Ниси ми ти жена да ми спремаш веш – покушавам да будем љут, алине иде ми.

– Нисам ти ни мама, али ћу те жестоко испребијати ако ускоро неуђеш у каду.

Сад већ није нормално глумити мушкарчину. Јача је емотивно, физич-ки, духовно. Допустио сам да ме девалвира као мушкарца. Обезвредиламе је, срозала, надиграла...

У нашем приватном Сурвивору њена тактика је била боља. Знао самда ме Велики брат посматра, да нећу добити главну награду. Чему отпоркад је све у њеним рукама?

Глумац не сме ни да помисли да је глумац док се завеса не спусти, аонда мора да заборави да је глумац.


78

* * *Грешком, не мојом, једна апликација са голом женском се „разлила“

на друге профиле. То се често догађа на Фејсбуку и није ништа ново. Не-ки су се бунили, некима се допало. Било је и љутњи због присиства децена Интернету. Та примедба ме је чак и обрадовала. Нека деца на Интер-нету су тек сад први пут видела голу жену. Ја сам их увео у свет. Ја самим први показао истину... Децо, дугујете ми пиће!

Стиже ми порука другара Миливоја: Поводом топлес лепотице – нетреба да се извињаваш. Има једна анегдота. Марко Цар – Старији је пово-дом сличне лепотице цитирао краља Баварског, чини ми се: "Била биуметничко дело, штета што је од крви и меса".

На исту тему надовезује се и Снежа: Да те поздравим... и да те питам:Шта ти мислиш о овој нарастајућој појави у нашем друштву, а то је – дасе увек и на сваком месту, па и овом, придаје велики значај безначајнимстварима, а бежи од сваке теме и сваког разговора, који води ,,оздравље-њу''? Гледај само колико коментаришу око апликација... Забога! Каквевезе то има? Иили ми, који смо визуелни ликови, доживљавамо ствари надругачији начин? У сваком случају, нас је све мање и мање и требало биозбиљно да се замислимо над тим...

Одговарам јој: Слажем се с тобом. Апликације су и замишљене да насодвоје од битних и потребних ствари као што су: музика, култура, књи-жевност, сликарство... Све је сведено на глупе "апликације" ко је с ким ико је кога... То је то... Људи, посебно млађи, данас комуницирају прекоапликација и смајлића, на друго нису научени... Срдачно и теби...

Дигла се велика прашина. Сад морам сваком понаособ да објашњавам.Знају они све то што им причам, али на другим местима не могу да доби-ју одговоре, па им је сад прилика да се испразне. Траже жртву. Понекадми инбоx личи на пољски WС. Постадох баба-сера, али шта вреди каднико ништа не плаћа.

Помаже Бог, драги брате! Бог Вам дао Милости Божије и свеколикогдобра! Молим Вас, ако је могуће, у Име Христа Бога Живога, не шаљитеонај блуд, голотињу и просте слике на профиле угледних хришћана, каоО. И. Ц., брата Р. В. и других. Није то добро, брате! Ако Ви у томеуживате, водите рачуна о другима и последицама по њихов углед и резоннас свих који овај нет користимо искључиво у душекорисне сврхе. „Нека


79

су нам ријечи благе, а докази јаки“, ријечи су нашег БлаженопочившегПатријарха Павла, па тако и ја се тога држим. Опростите и помјани-те! На многаја љета!

Е... до мојега!Јебале вас апликације!Или ме искључите са Фејсбука или престаните са моралистишким

придикама у приватним порукама у вези са апликацијама које нисамслао! Написао сам извињење. Шта још хоћете? Погледајте шта ја све до-бијам, па кога је брига!!! Ни верници ни деца нису код мене први пут ви-дели голу жену, и оладите мало..!

Како сам ово жестоко одговорио! Онако мушки. Где је сад моја „заш-титница“ да ме изљуби? Неће да се меша, кучка.


80

* * *Ако јој се будем удварао јавно, напашће ме њен муж; ако јој се будем

удварао тајно, напашче ме она да сам кукавица; ако је препустим друго-ме, напашће ме моја савест...

Некада смо бирали оружје – сад бирамо противника.Срећан рођендан! Ако су ово твоје слике у албуму, желим ти још мно-

го овако лепих радова. Све најбоље! – опет ми се све наместило као у до-бро монтираном шпилу карата. Али ја карте не играм. Само руски рулетпонекад окренем, мада ми се чини да су меци овлажили. Немогуће да 60година не буде ниједног правог метка у буренцету. Толики срећник...

Она, само она, једини је метак у том рулету који није промашио. Асмрти има разних. Пуштам да промаја вуче, намерно отварам све прозо-ре. Папири, документи и слике лете ми по стану. Само њене слике стојекао иконе на зиду. Не знам зашто сам то урадио.

Стиже ми смс: Уживаш када си на мени, знојиш се када сам на теби,уздишеш када сам ти на глави, хаос међу ногама ти правим, лагано кли-зим са тебе... Заувек твоје ћебе.

Старо друштво испробава да ли ми ради мобилни. Недостају ми, алинемам храбрости да се ресоцијализујем (како то лепо кажу психолози).

Још неколико порука. Искључујем мобилни.Лајте, кере Јакобсфелда!Укључујам Дневник.Добро вече, поштовани гледаоци!Искључујем телевизор и бацам даљински управљач на под. Растурио

се, батерије му испале, делови се разлетели.Дошло ми је да напишем бајку као своју последњу белешку на Фејсбу-

ку:

Једном давно, постојала је прелепа девојка по имену Снежана. Ималаје маћеху, која је није волела. Зла маћеха је била љубоморна на чудеснулепоту своје пасторке и сваког дана би стала пред огледало и упитала:“Огледалце, огледалце на прљавом зиду, кога твој одраз има у виду?” Ог-ледалце би одговарало: “Одвратна жено, не прилази ми ближе, тебестрашна освета стиже.” И тако сваког јутра иста прича.

Једног дана послала је младог ловца да одведе девојку у шуму, да јеубије, а њено срце донесе њој.


81

Млади ловац је одвео Снежану у шуму, напунио пушку, нанишанио и –сунце се одбијало од њеног блиставог и чистог тела, као од огледала, ито је опчинило младог ловца. Ловац се сажалио не могавши да пуца у тулепоту, и уместо Снежане убио је срну, њено срце однео злој маћехи, аСнежану пустио да слободно оде.

Снежана је лутала шумом, онако лепа и поносна. Животиње су јој секлањале, лизале јој дланове, мрави јој се склањали с пута, птице су је ма-зиле...

А онда је Снежана, једног дана, упала у временски вртлог, потонула унеко друго време, и нашла се у чудној земљи – земљи патуљака. Она се, упрвом тренутку, постидела своје голотиње, скривала је рукама, али талица, лица патуљака, била су тако љупка и насмејана да јој је брзо пос-тало јасно да њих не треба ни да се стиди ни да се плаши. Патуљци иСнежана су се брзо спријатељили. Била је то искрена и чиста љубав.Играли су се, трчали, скакали, купали се у језеру. Много дечје радостипросипали су по брдима. Снежани су патуљци изградили кућу каква њојодговара. Свако вече, чим зађе сунце, патуљци би се распоредили око ње,а она им је причала приче о једном свету у којем живе људи који су сетолико везали за неке машине да су поприлично изгубили себе. А онда, је-дног дана, на Снежанин рођендан, дошла је зла маћеха, која је сазнала запревару, и донела јој отровну јабуку на поклон. Али, авај! Опчињена Сне-жанином лепотом, пред којом је била немоћна, пала је на земљу и намахумрла јер када синтетизовано биће погледа чисту душу, мора да умре.

Беше то време када је лепота била најјаче оружје на земљи. Снежананакон тога више није имала непријатеља и могла је мирно да чека свогпринца, уз своје вољене патуљке. Срећни дани су пролазили, а Снежанаје била све лепша и лепша.

На њен следећи рођендан дошао је дуго очекивани принц на белом ко-њу. Запросио је Снежанину руку и затражио дозволу од патуљака даможе да је поведе са собом. Међутим, рекли су да ће пристати акопринц бар једну ноћ преспава код њих. Међутим, патуљци су принцу ску-вали чај од трава за успављивање. Када је принц заспао дубоким сном,патуљци су га кастрирали. Принц се пробудио, не слутећи ништа и... Ка-ко је био очајан кад је приметио да му недостаје део тела!

Патуљци су му обећали да ће му вратити мушкост ако се покаже каоправи мушкарац у кући. Велика превара, али није се имало куд. Сиротипринц је пуних годину дана прао судове, заливао цвеће, чистио кућу и чи-


82

нио све што се од њега тражило – све док му руке нису сасвим огрубелеод кућног рада. Пожелео је да има мобилни, лаптоп... Али, тада више ни-је био прави принц.

Патуљци су га гурнули низ стену и тако га убили. Запленили су њего-вог белог коња.Све то понављало се сваке године на Снежанин рођендан.

Торови патуљака пунили су се белим коњима. Стекли су велику ергелу.Ипак, након много времена, године више нико није бројао, дошао је нео-бично леп принц. Патуљци су и са њим урадили исто што и са свим пре-тходним принчевима. Али, авај! Овај принц није хтео да ради ништа.Тврдио је да му није стало до делова тела, већ само до Снежане, и да јенеће оставити ни за трен. Удварао се Снежани најумилнијим песмама,изговарао љубавне речи без престанка, излежавао се и одмарао дан иноћ. Није тражио ништа од тековина цивилизације.

Три месеца касније (у љубави три месеца пролети као на најбржемкоњу), на запрепашћење свих, принцу је израсла нова мушкост. Када јепочетно изненађење спласло, патуљци више нису имали куд. Патуљци сузнали да то значи растанак са Снежаном. Богови су тако хтели, чинећида буде оно што не може бити. Опростили су се уз музику, песму, вино,и уз много суза.

Годину дана касније дошао им је у посету нови патуљак – патуљас-та девојчица. Знали су одмах од кога је. Био је најлепши поклон који сумогли замислити. Био је ред да седам дивних патуљака имају бар једнупатуљицу. И тако су живели…

Знате ове завршетке, зар не?Запиљио сам се у текст којег сам извадио из малог мозга. Осетио сам

велико олакшање када сам ударио последњу тачку.Бајка? Откуд ми идеја да пишем бајке? Од речи до речи прочитао сам

је још неколико пута. Дрхтао сам у грозници. Пао сам са столице.Кад сам се повратио, видео сам насмејани лик мог гуруа.– Ко је украо сенку Петру Пану? Ко је Звончицу позвао у госте?– Молим?!– Видим, почео си да пишеш бајке. Кад други пут будеш правио тако

нагли заокрет, позови неког да буде уз тебе.– Какве бајке? То није бајка…– Знам, знам, не узнемиравај се! Сјајно си ово написао. Озбиљно, без

зезања.


83

– Колико дуго већ лежим овде?– Ко то зна. По лекарима, не више од два сата.– По лекарима?!– Да, службено. Они су мерили, ја сам дошла касније. Упишкио си се,

повратио, мало искрварио. Добар свињац си направио, могу ти рећи. Уг-лавном, остајеш овде, за сада…

– Службено? За сада? Шта је теби? О чему причаш?– О томе да изгледаш као да си се пробудио из неког другог времена.– Сереш?– Не. Изгледаш грозно. Лекари су једва чекали да оду. Сад си само

мој...– Нећу да будем твој.– Ко те пита шта хоћеш а шта нећеш!– Коме ја требам?– Запамти, говедо мушко: док сереш и пишаш, увек ћеш бити нечији!

Некоме за љубав, некоме за мржњу, али и тако смрдљив вредиш. И не ке-њај више са тим глупостима! Има да нам служиш, макар и као џојстик уигрицама.

Покупила је прљав веш и бацила га у купатило. Очистила је све паж-љиво. Трајало је читаву вечност. Никако да заврши. Нервирала ме је.

Шетао сам ТВ каналима: фудбал, реалити шоу, серија, филм… па опету круг.

Управо су изречене казне Гаврилу Принципу и саучесницима у атен-тату…

Имам страшан утисак као да долазим баш из тог времена, као да је ка-зна изречена управо мени. Задрхтао сам опет…

Пожелео сам да заспим. Испунило ми се…


84

* * *Негде на оном једрењаку плове моја деца, и моја жена, а ја не могу да

га дозовем. У животу ме држи жена у пролазу, жена о којој све мањезнам што је дуже виђам. Чека да умрем па да ми узме стан? Нема шансе.Што? То се ради. Да, то се ради. Дајем јој све, нек’ узме. Али она ништане узима, само пиљи у мене.

Понекад ми се чини да је она мој одраз у огледалу. Све супротно одонога што сам ја. Све је ово само рад неког доброг дизајнера. Или добраплатформска игра?

Како ми се зваху деца? И то сам заборавио. Има у некој видео игрици,само треба доћи до тог нивоа.

Ако сакупим довољно златника, моћи ћу да откупим брод; ако саку-пим довољно хаљина, вратићу жену натраг; ако сакупим довољно игра-чака, и деца ће опет бити моја…

Много тешка игра! Шта ми би да је започињем?Шабан Шаулић се чује:

Кад сам пош’о, Цвето, у туђинугорке сузе ти си лила,горке сузе, Цвето, ти си лилаи на верност мени клела

да ћеш верна, Цвето,да ми будеш,кућу и децу, Цвето,да ми чуваш…

Е, Цвето, Цвето!Врати ми моје крпице, нећу више да се играм са тобом!Чуо си шта ти је рекла “чуварка”. Ушао си у игру, много људи је отво-

рило баш твоју апликацију. Зар да им пропадне уложени новац? У тој иг-ри некима си врло јака фигура, неће те се лако одрећи.

Ни сам не знам како, ево ме у гробу, а дошао сам само да распродамробу – сетих се епитафа из петог века.

Ресетујте ме, па да почнем све испочетка!


85

Не може. Свако ресетовање машину води ка рециклажи. Ту нема до-норске картице. Самлеће ме као хибридно живинче.

Кљуцај и пожури, ниси једини!Извин’те, а где журимо?Највећа историјска криза, највећа историјска пљачка, највећа историј-

ска пандемија, највећа историјска рецесија, највећа историјска превара...Радујмо се – управо стварамо историју!!! – мој најновији графит на зиду.

Прете да нас „прочисте“ са Фејсбука, има нас превише. Нешто сличносе дешава и у реалном животу, али нам одвлаче пажњу да ништа не при-метимо.


86

* * *– Погледај се нашта личиш, драги мој роботенко!Разголићеног до голе коже приводи ме до огледала.– Ко си ти? Шта си ти? Чији си? Претворио си се у механизовано биће

из скупоцених холивудских филмова. Постао си аутомат у који још самоја убацујем новчиће, повучем ручицу, и добијем понеки пламичак из очи-ју. Понекад за тај пламичак морам да те распалим у овај оклембешени па-трљак који те још једино чини мушкарцем. Крећеш се само колико ти јеподешено у програму. Силицијумско кученце које уме да хода, мрда ре-пом, па чак и да лаје, кад га навију. Где су ти жена и деца? Где ти је оваплавоока луткица чијим сликама си напунио све рупе у овом ћумезу? Че-ка те и шаховска табла. Колико дуго ниси повукао потез? Вредео си задвојицу, а сад ниси ни пола човека. Чекају те пријатељи, девојке, птице,домаће животиње, понеки полицајац да ти наплати казну за пребрзу вож-њу. Некада си јурцао по београдским улицама, пандури те јурили, и билисрећни да ти понеку казну опросте. Не, ниси их подмићивао. Једностав-но, било је у теби нечег племенитог и пркосног што су прећутно ценили.Голубови су ти слетали на рамена, био си усранији од многих тераса ижардињера. Заводник, блудник, патриота, говорник, утешитељ... А сад?Screen saver који се брзо изгустира? Или можда пајац на федер који иско-чи кад се кутија отвори? То је некада децу увесељавало, а данас? Циган-чиће је туга да ти затраже динар. Проширујеш РАМ меморију да што бр-же уђеш у програм, да се што пре нађеш у друштву триста милиона за-лудних. Када си, последњи пут, позвао друштво на кафу? Када си изнеочинију млека за залутало маче? Када си ставио мрве од хлеба на прозорза гладне птице? Бојиш се пандемије? Ниси вакцинисан, тј. немаш добарантивирусни програм? Падне ти систем, ја те абдејтујем, а ти наставиш.Као и свака машина. Нисам видела ни да си заплакао к’о човек. Тако сихрабар у свом свету, тако си моћан, јак, неприкосновен... Жена би ти рек-ла „мушкарчино моја“, а ја могу само „машинчино моја!“. Одрадио сисве могуће операције за данас, а немаш ни чисте гаће, ни шољу топлогмлека. Прошетао си стотинама еротских сајтова и усамљен чекао да сва-не. Ко је кога задовољио – ти њих или они тебе? Они су своје узели, ашта је теби остало?

Окренуо сам се нагло. Нигде никог. Потпуно сам сâм.


87

Као и обично, издекламује ми шта има и оде. Добар је она шпорет, ма-ло старомодан, али кажу да је још увек најукуснија сарма која се крчка наСмедеревцу.

Да ли ћутањем можемо рећи оно што нас мучи? – шаље ми једна при-јатељица којој се дуго нисам јавио.

Шта се друго може очекивати од једне машине? – Ово сам задржао засебе. Осећам да данас никоме ништа не смем да одговорим. Освежавање„windowsa“ у мени управо је почело. Мислио сам да ћу заплакати. Никап. Све сузе сам потрошио у младости. Исцуреле ми батерије, пуњачи сепокварили... Она вештица ме опет прочитала.

Разбио сам огледало шаком. Шикнула је крв. Лаже! Лаже! Лаже! Ма-шина нема крв. Замотао сам шаку у пешкир и вратио се за рачунар. Ни-сам имао ништа да кажем. Само да обиђем, да видим шта се дешава.

Одгледао сам филм Нечиста крв, свог омиљеног писца Боре Станкови-ћа, са Љубом Тадићем, Метом Јовановским, Радетом Шербеџијом и пре-лепом Мајом Стојановић. Има неколико предивних еротских сцена. Ужи-вао сам у филму као први пут.

Гледајући филм, себи сам доказивао да она ипак није у праву кад мегледа као андроида. Не може бити у праву! Не сме! Две ноћи не спавамзбог онога што ми је напричала. Она зна за моје непроспаване ноћи, и зафилмове којима себи ласкам, и за... Она све то зна.

Никада у уметности не тражи истину! Свеједно да ли је књижевност,сликарство, филм, музика, позориште, балет, опера...

За истину су задужени неки други људи: историчари, археолози, ант-рополози, геолози... Има ко је школован за истину. Какав би то стампедобио да сви кренемо да је тражимо?

Ма, јебите се сви! Истина је оно што ја видим кроз своје наочаре.Ништа вам не би вредело ни да вам позајмим своје наочаре. Опет ћетеимати само своју истину. А уметност је управо то – сагледавање истинекроз наочаре које сами направите. Ко вам је крив ако то не умете?

Ја имам своју истину, и баш ме брига за ваше науке! Дарвин вам је гу-рнуо у шаке своју истину, и сад се мајмунишете, уверени да вам је башон отворио очи!

Студент није запалио жито, али мој лични „духовни Шицер“ настављада стреља део по део мене. (Те швабове треба све уза зид, па метак у че-ло). Док ме кида – има ме. Ђубре лажљиво! Пре или касније, свака лаж


88

постане истина. Знам то, али се ипак батргам. Ја стварам свет у којем жи-вим.

Не, мала моја. Ја живим свет који стварам. Зато ми, ваљда, изгледа каода дубим на глави.


89

* * *Све чешће отварам прозор да удахнем свеж ваздух. Не осећам се доб-

ро. Гушим се. Врти ми се у глави. Видим облаке кроз прозор. Тако бихим се радо придружио.

Слике из прошлости пролазе ми филмском брзином. Кажу да требамислити на будућност. Од прошлости се не живи. Живи – ако је имаш!Бенсендини, аспирини, баралгини... Фиоке су ми пуне лекова. Ја сам ма-шина, на мене то не делује. А да ипак пробам? Стављам пилуле на сто, ичашу воде... сурфујем по интернету.

Пада ми у очи вест:Снажан антиоксидант, откривен у људској сперми, може да смањи бо-

ре на лицу и кожу учини глатком. Спермин, првобитно пронађен у људс-кој сперми, је синтетисан у лабораторији. Производи га и продаје Нор-вешка компанија Bioforskning, пише New York magazine. У ЊујоршкомSPA центру (New York Townhouse Spa), spermin facial третман кошта око250$. Спермин се апликује у кожу помоћу ултразвука и инфрацрвенихзрака. У Њујорку се спермин третмани могу наћи и за 125$ (New York spaGraceful Services). Међутим, сумња се да има "Услужних центара", где сетретман може добити бесплатно.

Да се нисам претворио у синтетизовано биће, могао сам лепе паре дазарадим.

Свака реч моје безимене чуварке пролази ми кроз главу. Реч по реч,слово по слово. Поп-апови ми се сами отварају, ређају се пословне пону-де, куповина свега и свачега, еротска четовања, рекламе севају као бли-цеви...

И моје кости севају. Слути на кишу. Старачки трип или је машина затренутак умислила да је човек? Кондензатори ми попуштају, микропро-цесор трепће, као да ће да се угаси...

Здраво свима,Морам да вас обавестим да сам добила ових дана један вирус, који ле-

жи притајено у систему две недеље а после све разбуца, а за то време сешаље сам на све адресе из адресара. Вирус се зове јдбгмгр.еxе и нису гаоткриле све заштите које имамо и мој провајдер и ја. Треба га помоћуопције Find у Старт менију наћи, а потом га обрисати и испразнити re-cycle bin. Требало би и обавестити све људе које имате у адресару...


90

Извињавам се на непријатности!Hello everyone,I have to inform you that I received a virus a few days ago, one of those

that lay low for a couple of weeks and spend that time sending themselves toall addresses in the address book, and then wreak havoc in the system. Thevirus's name is jdbgmgr.exe, and it should be found using the Find function inthe Start menu, and then erased, and the recycle bin emptied. You should alsonotify all the people in your addressbook... sorry!

Зашто говори у женском роду? Коме се обраћа? Мени?

Dial-Up Networking could not complete the connection to the server.Check your configuration and try the connection again.

Дозива ме небоока. Течно говори енглески. Не, није она! Јесте! Није!Ја немам диал-aп конекцију. Грешка у систему. У чијем систему?

Јутрос ми Безимена није донела доручак. Ни синоћ вечеру. Досадилојој да издржава машину која само што није рикнула.

Опет тражиш истину, будало? То не постоји! Чујеш ли, не постоји!!!Укуцаш на Google шта ти треба, добијеш неколико хиљада појмова, пабирај! Да ли то значи да постоји неколико хиљада истина за сваки појамкоји укуцаш? Откад знам за себе, учили су ме да је истина само једна.Избацујем неколико милиона информација у секунди, а ништа није моје.Само они од крви и меса узимају шта им треба или шта им се допадне. Ија сам некад био од крви и меса. Да ли машине отимају људе? Закаснелопитање. У плућима је све мање ваздуха, срце све спорије куца, илузијазвана време постаје стварност – нема времена. Све је већ било, а оно штоће бити већ одавно маше за нама.

Ове плаве очи са зидова вуку ме ка облацима које посматрам кроз от-ворен прозор.

Да ли је то та истина којој си тежио? Или речи Безимене да си само зи-повани фајл који се чува у бази података? Backup који остаје и после фо-рматизације диска? Још која дефрагментација и – готово!


91

ФЕЈСБУК АГОНИЈАДобро вече, сви залутали долазници! Добро вече и добродошли у свет

који се управо рађа, у свет који настаје из мртвих идеја! Знам да нистеслучајно ту, не морате ме уверавати у своју искреност. Ви сте свесно туда испуните празан простор између два мûка, ви сте ту да певате по ту-ђим нотама, а ја да вас пратим у стопу.

Јесте ли спремни да се суочите са сопственим погледима о животу?Видик вам је сужен, ставови неодређени, добро се држите, али се ипакнадам да сте се исповраћали испред сале, како нам не бисте испрљали но-ва седишта, јер ни ваши претходници нису боље прошли! Ви знате да јазнам да сте ви овде, колико непотребни, толико и неопходни. Не моратевише да се бусате, направићете рупу у сопственим грудима! Како је доб-ро да нисте повели децу! Расплодна моћ вам је нагло опала, али то не сменико да зна. Некада сте их правили у лету: рађала су се у авионима, у ра-кетама, у возовима, у кочијама, у подморницама… А онда су вас кастри-рала рођена деца, незадовољна сама собом!

Добро вече, ви који сте прескочили све препреке сем једне – саплелисе о сопствени леш, а онда јебали мајку ономе ко то није своје ђубре по-нео са собом! Нека вам је богом просто, ви бар знате шта не знате! Незнате ништа о себи сем онога што су вас други лагали желећи да вас уз-дигну, себи у корист вама на радост; а ви сте тиме напунили стотине гла-ва, и сад вас оне, уместо да вас живе спале, полумртве дочекују утрну-лим рукама, крсте се и моле богу да се нећете родити опет; двапут истиљуди, двапут исто срање, боже ме опрости!

Добро вече, драга госпођо! Ви бисте били исто тако лепи и на ономсвету, не знам шта тражите на овом! Ако сте случајно помешали светове,добро, дешава се, али зар не бисте могли малко да сачекате са тим својимхуманим и племенитим идејама? И они тамо имају право на хуманост,немојте све да потрошите на нас! Ви сте ипак госпођа, а господство непознаје границе! Ни светове.

Стрпите се још мало!… Нећете још дуго, ако бог да!


92

Добро вече, господине непознати! Што сте непознатији – то вам се ви-ше диве! Дигао бих вам споменик незнаном јунаку, али не смем да ризи-кујем! Можда вас неко препозна, неко ко је преживео вашу слаткоречи-вост! А ако вас неко препозна, препознаће вас по крвавом трагу. Штетаза толике венце, то бар можемо да избегнемо!

Добро вече, ноћне даме! Видим, добиле сте конкуренцију! Они безстида посташе веће курве од вас! Узимају вам хлеб из уста! Дадосте импримат, а они од примата не одоше ни корак даље. Сад не знамо с ким сето љубимо, а с ким кољемо. Знам – дупе је дупе, али образ није увек об-раз. Све се то некако помешало! Једино још код вас постоји разлика.

Добро вече, ваша светлости! Видех вам одбљесак сечива у очима! Ка-ко је добро да сам се на време измакао! Ваша светлост оној тами чиничаст, моја тама оптерећује светлост овде. Још ми је у сећању како сте покиши трчали храбро и весело: мокра тканина се лепила уз голо тело, а ка-пи га бестидно љубиле. Како сам завидео тим капима! Што нисам био је-дна од њих! Сећам се… изгубили сте ципелу, Пепељуга је стигла на својпоследњи бал. Шта бих ја на том балу?!? Само бих сметао! Како је доброда сам се измакао!

Добро вече, жиголо! Трудбениче! Јуначино! Јеси ли данас добро про-фитирао? Буниш се, није ти по вољи, а? Вештачка коса, вештачки нокти,вештачке трепавице, вештачке груди, вештачке зенице, вешташки осме-си… Све вештачко плаћају, не питају шта кошта. Само си ти природнонаг, и природно леп, за нека друга времена, и неке друге моделе жêна.Иди претвори се у гумену лутку, статирај у филму или неком излогу, нијетренутак за твоје лудорије!

Добро вече, пијани побратиме! Не бој се, нећу ти ништа! Пијана тимајка која те родила, пијан ти отац био док те замишљао, пијана ти децакоју си ти осмислио, пијана ти бројна браћа што бацише проклетство натебе, пијано је све око тебе. Кад боље размислим, ти си овде најтрезнији.Па зашто онда и ја да те узнемиравам?!? Иди тргни још коју, тргни једнуи за мене! Напиј се још једном, буди дупло пијан! У обезнађеном светувећа је срамота бити трезан.

Добро вече, несуђена супруго ухапшеног војника-дезертера! Јутрос сиобишла свог драгог унутар затворских зидина. Претресли су те до голекоже, униформисане професионалке су ти испитале сваки улаз у тело –како су то смерно и с насладом обавиле, да ни мисао не може да се про-вуче – сад џарају по пичкама и дупетима (сачувај ме Боже!) не би ли на-


93

шли тромблоне, минобацаче, или бар тестеру којом би евентуално могледа се пресеку шипке, и да се тако омогући бекство из једног затвора удруги! Ти си сад ратни профитер. Остао ти љубавник у животу, уместо дапогине као јунак. Тебе је требало ухапсити! Тебе – не њега! Кад већ незнаш ни да се заљубиш. Још једна у низу грешака!

Добро вече, дечко! Спавају ли ти мама и тата? Спавају, кажеш, само уразличитим градовима! Уз мало среће добићеш полубату или полусеку,од полуродитеља се више и не може очекивати! Ти, тако целовит, а свеоко тебе тако половично! Једном ће се твој полубата и твоја полусекаспојити, и то што испадне неће бити ни четвртина тебе! Математика у ге-нетици рађа монструме. Ти то не мораш да знаш, тебе се то не тиче! Тиси последње савршенство овог разјебаног света.

Добро вече, врли а умрли академиче! Да си бар са својим умирањемпоранио коју деценију, па да те дирне суза твоје браће по вери које си сеодрекао! Кога? Браће или вере? Свега си се одрекао зарад виших циљева.Твоје би кости сигурно заплакале да месо за живота није пресушило! Ку-цнеш ли одоздо, у покров, нико ти неће отворити. Сахрањен си сувом зе-мљом, без иједне сузе. Ни коров да никне.

Добро вече, мајко са дететом на сиси! Знаш ли шта дојиш и коме се та-ко сладуњаво дајеш? Дојиш наслепо, вуче те инстинкт, а не знаш да ли јето уопште смртно биће или будући цар што мења историју преко ноћи!Да ли је Девица Марија била прва и последња која је знала шта јој је насиси, а шта у срцу? Тешиш се да баш са њим започињеш ново доба? Небих д ти кварим, можда си у праву. Једном мора да почне све испочетка.

Добро вече, свече! Љубим ти слику свакодневно, палим ти кандило исвеће, сањам те и дању и ноћу, спремам ти жито сваке године… А ти?Ћутиш! Не дајеш ни најмањи знак о себи, а једва чекаш да ме казниш. Тајтвој неми поглед баца ме у депресију. Не могу ти ништа. Да ли је моја ве-ра умрла или сам обневидео? Што више гледам у икону, све мање видимистину! Тако је то кад дрвене очи виде само дрвену стварност!

Добро вече, Диогене! Још носиш свећу у руци? Нема овде никог, вра-ти се назад у своје буре! Кад би само знао колико ти људи завиди на томмалом простору! Кад чујеш грају напољу, потражи нас поново.

Добро вече, љубавниче! Ти што очима водиш љубав јер си од очијунаниже стерилан! Не знам само зашто си побегао. Зрно које би те пого-дило било би плодоносније од буђења у празном кревету! Уплашио си сетренутка, сада те страх од живота! Сад би за тај тренутак дао и два живо-


94

та. За смрт би бар имао оправдање, за живот га немаш! Смрт је јединажена коју не можеш преварити. Ту је негде, иза неког угла, и само што сенисте срели. Јеси ли спреман за ту љубав?

Добро вече, златокоса лепотице неземаљске лепоте! Неземаљска лепо-та неземаљским речима мора бити описана. Земаљство ме је притисло панемам речи које бих ти упутио! Ево ти дукат, купи себи момка за једнуноћ, јер и лепота и дукат су потрошна роба. Када то увидиш, молићеш меда те запросим и зависићеш од милости једног зликовца! Капарисао самте, једна душа је спасена! Моја, наравно! Ти си слободна још само вече-рас. Иди, проведи се!

Добро вече, змају са девет глава! Јеси ли се нагутао лепих девојака?Лепота утопљена у чисто сребро претвара се у горки лек! Горке су нашелепотице: пресахлим очима, испијеним образима, скупљају остатке забо-рављених векова када је лепота извирала из коже. Сада је утискују у ко-жу. Лепота се претвара у прах! Замисли змају, лепотице у праху: разму-тиш је у мало воде и доручкујеш! Не, то није за тебе. Још мало па ћеш увегетаријанце!

Добро вече, морнару са потопљеног брода! Ниси ти једини који са во-дом у ушима тумараш! Никад више потопљених бродова и никад вишезалуталих морнара! Преко твог хоризонта одавно су се прелили сви океа-ни и сва мора, а плач је омиљена песма. Народ то воли, народ зна штахоће… Неко пита народ! Пливај даље, морнару! Пливај и не застајкуј!

Добро вече, берберине! Колико си само знаменитих вратова имао наоштрици свог бријача, а рука никако да ти задрхти? Па какав си то човек,мајку му? Зар те не вуче да уђеш у читанке, у речнике, енциклопедије иалманахе? То је само један мали рез, трзај, тако мало треба да се усрећичовечанство, а ти немаш храбрости! Њима, тим вратовима, ионако следу-је споменик, а у дну слике твоје име! Ти си га створио, ти си га посветиотрзајем бријача, ти си му други отац… Еј, берберине курвин сине! Пре-варанту! Издајниче! Шта те кошта, забога! Само један мали рез! Смилујсе, учини нам то! Ако си плаћен, дајем дупло да се предомислиш! Сеци,бриј, коси! Само не оклевај више, молим те!


95

А САД ... СВЕ ИСПОЧЕТКАНалазим се на шестом степену љубави. То је онај степен кад мозак ра-

ди убрзано, а сви остали делови отказују. Компјутерска љубав. Микро-процесор је још добар, али екстерни и интерни делови отказују, а замененема. Нова генерација наступа, све је мање резервних делова.

Траже се умртвљени (кадаверични) компјутери, који још понеки деомогу да ми позајме. И нађу се. Није још све завршило у рециклажи.


96

СТОП! ГАСИ РАЧУНАР!!!Вечерње вести:

Како јављају електронски медији, рано јутрос, у свом стану у Београ-ду, на општини Вождовац, нађен је леш мушкарца средњих година, мла-доликог изгледа. Стан му је био препун слика младе девојке чији иденти-тет полицији није познат. Сликама су били облепљени сви зидови, огле-дала, комади намештаја, врата...

Није било трагова обијања, пљачке, нити било каквог насиља. У станунису пронађене веће суме новца, нити било какве скупоцене вредности.

Станари зграде кажу да се ради о врло повученом, тихом и мирном,али помало чудном човеку, којег су свакодневно виђали како се шета илипазари у оближњој радњи. Ретко кад би се удаљавао одатле.

Детаљним прегледом стана установљено је да је прилично запуштен,да је матична плоча у компјутеру била спржена, претпоставља се уследструјног удара, а монитор поломљен (не зна се зашто). У мобилном теле-фону није било никаквих порука нити адресара, ничег осим стотинакслика исте младе особе које се налазе и по стану. Полиција је молила свекоји знају било шта о овој девојци, јаркоплавих очију и крупних изражај-них усана, да одмах јаве првој полицијској станици, како би се проверилањена веза са убијеним.

Из полиције су, у првом тренутку, тврдили да младић никако не можебити старији од 30 година.

Ипак, истрагом је утврђено да се ради о извесном Н. Н, рођеном 1950.године. Бивша супруга умрлог је потврдила да је то он, иако много мла-ђи. Његово двоје деце су, такође, потврдили идентитет покојника, иако сурекли да су га таквог видели пре око двадесет година. Такође су тврдилида и сад подсећа на њиховог оца. Ова тврдња је остала спорна, имајући увиду да свог оца нису видели више од десет година.

Идентитет убијеног потврдила је и продавачица супермаркета у згра-ди, која га је свакодневно снабдевала храном и другим потрепштинама.


97

Рекла је да јој је остао дужан мању суму новца, јер није увек имао да пла-ти оно што купи, али да то никако не може бити разлог да себи науди.Описала га је као веома духовитог човека, са којим је често волела да сешали, али и да се дружи. У последње време постали су и пријатељи.

Извршена ДНК анализа, отисци зуба и прстију, као и све додатне фо-рензичке радње, несумњиво потврђују да је то заиста био он – само мно-го млађи. Приликом аутпсије нису откривени узроци смрти. Није билотрагова насиља, посекотина, удараца, нити било каквог „механичког ош-тећења тела“.

Такође није боловао, није се дрогирао, чак нису пронађени трагови ал-кохола, дувана, нити било каквих хемијских супстанци.

Коначно је потврђено да је умро природном смрћу, без обзира на мно-ге противречности.

Documents

Reciklant Cir Prelom