РЕНЕ ГЕНОН

ЈЕЗИК ПТИЦА

Wa-s-sâffâti saffanFa-z-zâjirâti zajran

Fa-t-tâ1iyâti dhikran…“Тако Ми оних у редове пореданих

и оних који одвраћајуи оних који опомену читају…”

Кур'ан 37:1-3

Често, у различитим традицијама, спомиње се мистериозни језик назван језик птица; очито се ради о симболичком називу, јер сама важност која се придаје познавању овог језика, као прерогатива једне узвишене иницијације, не дозвољава да се схвати дословно. На тај начин, у Кур’ану се казује: “И Сулејман је наследио Давуда; и рече: О, људи, поучени смо језику птица (‘ullimna mántiqa-t-tayri) даровани сваким добром...” (XXVII, 15). С друге стране, наилази се на спомињање јунака који побеђују змаја, као што је случај са Зигфридом из нордијске легенде, који савршено разумеју језик птица; због чега нам је лако одгонетнути споменути симболизам. Наиме, победа над змајем за непосредну последицу има постизање бесмртности, представљене неким предметом, где је улога змаја спречавање приступа том предмету, те постизање бесмртности у суштини представља реинтеграцију у центар људског бића (у суфијском литератури ради се о змији која чува сакривено благо, оп.пр.), тј. у тачку у којој се успоставља комуникација се вишим сферама бића. Ова комуникације се представља разумевањем језика птица; уствари, птице се често узимају као симбол анђела, тачније - виших сфера бића. Раније смо већ имали прилику1 цитирати параболу из еванђеља где се говори, у овом смислу, о “небеским птицама” које заседају на гране дрвета, истог оног дрвета које представља осу која пролази кроз центар сваког стања бића и међусобно повезује сва стања бића.2

У кур’анском тексту који смо навели на почетку овог поглавља, сматра се да се термин es-saffât дословно односи на птице, али се истовремено, у симболичном значењу,

1 Man and His Becoming according to the Vedanta, 32 У средњовековном симболу Peridexion-a (искривљено од “Paradision”), приказане су птице на гранама дрвета и змај у његовом подножју. У једној студији симболизма “рајске птице” (Le Rayonnement intellectuel, mayo-junio de 1930), L. Charbonneau-Lassay је репродуцирао једну скулптуру у којој је ова птица приказана само са главом и крилима, тј. у форми у којој се често приказују анђели. [Cf. Le Bestiaire du Christ, cap. LVI, pág. 425].

односи на анђеле (el-malá’-ikah); на тај начин, први ајет означава конституцију небеских, односно духовних, хијерархија.3 У другом ајету представљена је борба између анђела и демона, небеских снага против снага пакла, тј. борба између виших и нижих стања;4 у хинду традицији, ради се о борби између Дева и Асура и, такође, у складу са симболизмом изразито сличним овом - борби између Гаруде и Наге, у којој, иначе, опет наилазимо на змију, односно змаја, о којима смо говорили неколико редака пре; Гаруда је орао, а у другим верзијама је замењен другим врстама птица, као што су ибис, рода, чапља, све редом непријатељи и таманитељи змија.5 На крају, у трећем ајету видимо анђеле који изговарају зикр, што се, у најчешћем тумачењу, сматра назнаком да они рецитују Кур’ан, међутим, засигурно се не мисли на Кур’ан изражен људским језиком, него на његов вечни прототип написан на “помно чуваној плочи” (el-lawhu-1-mahfûz), који се пружа од небеса до земље као Јаковљеве лестве, или, другим речима, кроз све степене универзалне егзистенције.6 Аналогно томе, у хинду традицији се каже да Деве, у својој борби са Асурама, се бране (achhan dayan) тако што рецитују стихове из Веда, те да из тог разлога ове свечане песме добивају име chhanda, а која реч означава “ритам”. Иста идеја је, иначе, садржана у речи “зикр”, која се у исламском езотеризму, користи за означавање ритмичких слогана који су савршено аналогни хинду мантрама, слоганима чије понављање за циљ има постићи усклађеност различитих елемената бића и условити настанак вибрација које својим одјеком кроз серију стања, у недефинисаном уздижућем поретку, генеришу комуникацију са вишим сферама, оно што, с друге стране и по правилу, представља есенцијални и примарни raison d'être свих обреда.

Видимо, дакле, да се опет враћамо на “језик птица” споменут на почетку, а који можемо мирне душе назвати и “анђеоским језиком”, чија слика у људском свету јесте ритмован језик, обзиром да се на “науци о ритму”, која у себи садржи вишеструка значења, дефинитивно заснивају сва средства која се могу користити за отварање комуникације са вишим сферама. У том смислу један хадис казује да је Адам, док је боравио у земаљском рају, говорио у стиху, тј. ритмованим језиком; ради се о “сиријском језику” (logah sûryâniyah), тј. “језику сунца” о ком смо говорили у претходном поглављу где смо обрадили “науку о словима” (‘ilm-u-l-huruf)7, и који се треба сматрати директним преводом речи “соларна илуминација” и “анђеоским”

3 Реч “saff”-“ред, врста”, једна је од оних, иначе бројних, у којима су неки желели принаћи корен термина “суфи” и “tesawwuf; иако ова деривација са лингвистичне тачке гледишта не изгледа прихватљивом, због тога није мање истинита чињеница да, као и многе друге речи исте врсте, представља једну од идеја стварно садржаних у споменутим терминима, обзиром да се “духовне хијерархије” у суштини идентификују са степенима иницијације.4 Ова борба се у свако биће преноси као борба између двају тенденција, узлазне и силазне, које се у хинду доктрини називају sattva и tamas. Такође се ради о истом оном што је у маздеизму представљено антагонизмом између светла и таме, персонифицираних редом у Ормузду и Ахриману.5 У овом смислу, обратите пажњу на значајне уратке L. Charbonneau-Lassay-a о Христу [cf. Le Bestiaire du Christ). Битно је приметити да симболична борба између птице и змије не важи, осим у случајевима када је ова потоња окренута свом негативном аспекту; посве супротно; наиме, змија у свом позитивном аспекту се понекад сједињује са птицом, као у фигури Quetzalcóhuatl-a из старих америчких традиција; иначе, и у Мексику се наилази на борбу између орла и змије. Можемо се подсетити овом приликом, а на тематику удруживања змије и птице, реченице из еванђеља: Будите мудри као змије и безазлени као голубови.(Мт.10,16)6 Види: Симболика крста, 147 Види претходно поглавље.

утолико колико се манифестује у центру људског бића. Из тог разлога су и свете књиге писане ритмованим језиком, што, као што се да видети, њих чини другачијим од обичних “поема” схваћених у чисто профаном смислу појма, којим се изражавају против-традиционалне предрасуде модерних “критичара”; иначе, поезија изворно није била испразна “литература”, каквом је постала деградацијом чије се објашењење има тражити у силазном кретању људског циклуса - поезија је изворно имала сакралан карактер, који се у траговима може пратити до западне античке класике, у којој се поезија звала “језиком богова”, израз који је еквивалентан раније споменутим, јер су “богови”, тј. Деве,8 једнако као и анђели, представници виших сфера. На латинском реч за стихове је “carmina”, и ова дезигнација се односи на њихово коришћење у обредима, јер је реч “carmen” идентична санскритској речи “karma”, која се овде треба узети у свом ужем значењу “ритуалне радње”; сам поета, тумач “светог језика” кроз који се назире божански Логос, је био “vates” - реч која га је карактерисала као обдареног инспирацијом у одређеном профетичком значењу. Касније, другом деградацијом, “vates” jе постао народни “прорицатељ будућности” (“adivino”, реч која је изгубила изворно значење, јер је била повезана са divinus - божански, а односила се на тумача жеља богова); а реч “carmen” (одакле је француска реч “charme”, шпански “encanto”, енгл. “enchanter”) постаје “encantamiento, enchantment”, тј. радња магије нижег интензитета; ово је још један пример у ком магија, укључујући и врачање, представља задње остатке несталих традиција.

Верујемо да су ових неколико индикација довољне да покажу колико су у криву они који се исмејавају са причама у којима се спомиње “језик птица”; уствари је изразито лако и просто подругљиво назвати празноверјем (superstitio) све оно што се не разуме; међутим, стари су народи врло добро знали о чему причају када су користили језик симбола. Право празноверје, у његовом стриктно етимолошком смислу (quod superstat), је оно што надживи своју изворну природу, или, једном речју - “мртво слово”; али, укључујући и оно што се као такво очува, макар на први поглед невредно пажње, уствари и није за потпуног презира јер Дух, који “дише где хоће” и када жели, увек може оживети мртве симболе и обреде, враћајући им изгубљено значење, пуноћу њихове изворне вредности.

8 Латински Deus и санскрит Deva су једна те иста реч.