SKRAĆENI RIDER ZA PREDMET

UVOD U SOCIJALNU POLITIKU

Priredio dr Vojin Vidanović

vojinvidanovic@gmail.com

decembar 2014

1

Poštovani studenti,

U prilogu se nalazi skraćeni rider za pripremu ispita iz predmeta „Socijalna politika“.

Molim Vas da rider prvo pročitate u celini, jer sažeta forma ridera podrazumeva da ste

ovladali nekim od prethodnih pojmova i teoretskih koncepata. Cilj je da bolje i sa više

razumevanja savladate sva predviđena pitanja. U rideru su pocrnjenjem (bold) jasno

naglašene sve definicije i važni elementi, koje je neophodno znati. Kurzivom (Italic) su

označeni citati, prevodi pojedinih pojmova na engleski jezik, srodni i opisni pojmovi koje

vredi znati, reference ka relevatnim pitanjima. Ipak, ovakav sistem, koji treba da pomogne

učenju, ne treba shvatiti restriktivno (npr. učiti samo pocrnjen tekst) i poželjno je

savladavati celinu teksta – ideja je da se vizuelno pomogne savladavanju materije sa kojom se

prvi put susrećete.

Predviđeno je pismeno polaganje u formi testa - jednog dvostranog lista A4 formata,

sa 10 eksplicitnih pitanja. Po pet pitanja će biti iz opšte pojmovnog - istorijskog dela (prvih 15

pitanja) i teoretsko-koncepcijskog dela ispitnih pitanja (drugih 15 pitanja). Svaka dva tačna

odgovora adekvatna su jednoj oceni (9-10 – A, 7-8 – B, 5-6 – C, 3-4 – D, 1-2 – E). Studenti

će imati oko sat vremena da završe test.

Pitanja neće ići hronološkim redom u odnosu na listu ispitnih pitanja i testiraće znanje

na različite načine – od ponuđenih višestrukih odgovora (npr. ponuđeni kriterijumi

odgovaraju a) b) c) modelu socijalne politike), davanja jedne jasno naglašene definicije (def.

socijalne politike Puljiz 2005) do ostavljanja slobode studentima da npr. samostalno objasne

određeni teoretski koncept. U tom smislu je važna dobra i temeljna priprema, i učenje

pojedinačnih elemenata pitanja, jasno razgraničenje sličnih koncepata i pojmova, a ne samo

njihovo najopštije poznavanje, posebno radi sticanja visoke ocene.

Studenti koji iz bilo kog razloga žele da odgovaraju usmeno, moraju sačekati da

ostali studenti završe sa pismenim polaganjem. Odgovaraće tri pitanja u celini iz različitih

delova gradiva, po izboru profesora. Imaće minimum 15 minuta za koncept. Napomena je da

se tokom usmene rasprave mogu kratko ispitivati i slična i povezana pitanja, kako bi se videlo

opšte poznavanje gradiva, a posebno radi sticanja visokih ocena. Moguća je zamena jednog

ispitnog pitanja, uz znatno spuštanje krajnje ocene.

Nadam se da će se rider pokazati korisnim u pripremi za ispit, i da će poslužiti, u nekoj

proširenoj i poboljšanoj formi, i daljoj edukaciji studenata socijalnog rada. Ukoliko imate

bilo kakva pitanja ili sugestije, možete mi se obratiti na mejl vojinvidanovic @gmail.com .

Želim Vam uspešnu pripremu ispita i srećne Božićne i Novogodišnje praznike.

dr Vojin Vidanović

2

UVOD U SOCIJALNU POLITIKU - SADRŽAJ

1. Definicija i funkcije socijalne politike

2. Srodni pojmovi socijalne politike

3. Istorijski razvoj socijalne politike

4. Osnovne vrednosti socijalne politike

5. Pojam socijalne sigurnosti

6. Socijalna pomoć (definicija i vrste)

7. Socijalna zaštita (definicija i korisnici)

8. Socijalno osiguranje (definicija i vrste)

9. Nezaposlenost kao socijalni problem

10. Definicija i karakteristike siromaštva

11. Pojmovi invalidnosti i hendikepa

12. Populaciona politika (pojam i mere)

13. Sloboda i individualnost kao pravo (Hajek i Fridman)

14. Pojam socijalne pravde

15. Pojam socijalne države

16. Modeli socijalne politike (Esping Andersen)

17. Koncepcija države blagostanja

18. Socijalne reforme Otoa Fon Bizmarka

19. Socijalne reforme Lorda Beveridža

20. Teorija Gundara Mirdala o državi blagostanja

21. Teorija Džona Kejnza Majnarda

22. Globalizacija i kriza države blagostanja

23. Modeli socijalne politike prema R.Timusu

24. Neoliberalistički model socijalne politike

25. Korporativistički model socijalne politike

26. Socijalna politika u dokumentima papskih enciklika

27. Socijalna prava i deklaracija o ljudskim pravima

28. Socijalni modeli EU

29. Socijalna politika Srbije (periodizacija i karakteristike)

30. Savremeni koncept socijalne poltike Srbije (strategije)

3

1. Definicija i funkcije socijalne politike

Definicije socijalne politike

Socijalna politika je široka i raznolika oblast javne politike čiji je osnovni cilj da

obezbedi ekonomski održiv, a istovremeno socijalno prihvatljiv nivo zaštite od

raznih vidova društvenih i individualnih štetnih efekata na sve članove društva i da

na taj način promoviše jednakost, socijalnu koheziju i uključivanje (Rečnik socijalnog

rada)

Socijalna politika je organizovana delatnost države i drugih društvenih faktora kojoj

je cilj prevladavanje socijalnih rizika, pomoć siromašnim i isključenim pojedincima

i socijalnim grupama, ujednačavanje životnih šansi, odnosno unapredjivanje

socijalne dobrobiti građana (Puljiz 2005)

Iako je posebna grana državne delatnosti i naučna disciplina, socijalna politika je

istovremeno i integralni deo opšte politike, ekonomije i kulture. Bavi se životnim

pitanjima ljudi u zajednici.

Ljudske potrebe kao predmet socijalne politike

U sprovođenju socijalne politike se kao osnovni cilj postavlja zadovoljenje

minimalnih potreba svih, uz postepeno ispunjenje viših potreba sve većeg broja ljudi

(društveni razvoj, viši standard života), odnosno postizanja blagostanja i kolektivne

dobrobiti. Razlog tome nalazi se u činjenici da se određeno delovanje u socijalnoj politici

vrednuje upravo u onoj meri u kojoj može da doprinese zadovoljenju čovekovih potreba.

Funkcije socijalne politike

Kao osnovne funkcije socijalne politike najčešće se nabrajaju:

da je ona posebna grana državne delatnosti kojom se ublažavaju suprotnosti, a

naročito u oblasti raspodele;

da je ona izraz i potvrda solidarizma i saradnje društvenih klasa sa funkcijom

neutralisanja konflikata i protivrečnosti u društvu;

da je ona zakonski zasnovana intervencija države u oblasti raspodele, usmerena na

obezbeđenje i korekciju životnih i radnih uslova pojedinaca i društvenih grupa;

4

2. Srodni pojmovi socijalne politike

Pojam socijalna politika u sebi sadrži pojmove „socijalno“ i pojam „politika“

a) Pojam socijalno

Pojam “socijalno” potiče od latinske reči socijalis, što znači društveni, koji se tiče

društva - otuda i termin sociaetas – koji znači društvo.

U najužem značenju termin ''socijalno'' obuhvata samo pojave koje se odnose na

životne teškoće ljudi prouzrokovane socijalnim slučajevima kao što su: materinstvo,

rođenje deteta, bolest, invalidnost, nezaposlenost, starost, smrt i slično, kojima se ugrožava

zadovoljavanje egzistencijalnih životnih potreba, pa i sam opstanak ljudi

b) Pojam politika

Iako se pod politikom najčešče podrazumeva vršenje vlasti u društvu – državne,

porodične, crkvene, pojam podrazumeva ostvarivanje ciljeva globalnog

društva radi postizanja odgovarajućih zajedničkih, klasnih, grupnih i drugih

interesa;

Politika je društvena delatnost kojom se rešavaju sukobi, protivrečnosti i

konflikti u društvu – što je uzrok postojanja i održavanja države;

c) Sinonimi za pojam socijalne politike

U Francuskoj se pojam socijalna politika koristi kao sinonim javnim politikama

pa se izraz često upotrebljava u množini ( socijalne politike)

U SAD se termin socijalna politika gotovo ne upotrebljava, ona ima uže značenje

nego što ima u evropskim državama zbog uticaja liberalističke američke

tradicije. Više se koristi pojam sistema socijalne dobrobiti (social welfare

system) namenjen siromašnim građanima, unutar koje značajno mesto ima javna

dobrobit (public welfare). U ovoj zemlji se više govori o programima, a manje o

procesima i državnim politikama.

U Velikoj Britaniji je češće u upotrebi termin socijalna administracija

5

3. Istorijski razvoj socijalne politike

Prema Rimlingeru (1971), teoretičaru iz Velike Britanije postoje dve predistorijske

faze – prva zasnovana na primeni Zakona za siromašne sa naglaskom na kaznama (17-19

vek) i druga – „liberalni raskid” ka konstruktivnijim merama u 19. veku.

Heclo (1981), razvoj savremene socijalne politike deli u četiri faze:

1. Eksperimentalno razdoblje (1870-1930)

2. Razdoblje konsolidacije (30 i 40-e godine 20. veka)

3. Razdoblje ekspanzije (50 do 70-e godine 20. veka)

4. Razdoblje reformulacije (od 80-ih godina 20. veka)

1. Eksperimentalno razdoblje je period intenzivne industrijalizacije i stvaranja

radničkog pokreta. Naziva se „eksperimentalnim“ jer Nemačka, Britanija, Francuska i

Skandinavija donose prve eksperimentalne zakone kojima se uvodi socijalno

osiguranje ugroženih slojeva stanovništva. Najveće dostignuće ovog perioda je

ustanovljenje sistema socijalne sigurnosti, bilo da je Finansiran porezima

(Skandinavija) ili doprinosima (Evropa).

2. Razdoblje kosolidacije karakterišu velika ekonomska kriza (30 i 40-e godine 20.

veka) i Drugi svetski rat. Rat i poratno vreme nameću državni intervencionizam čak

i u liberalnim državama poput V.Britanije i SAD (teorijski osmislio Britanski

teoretičar Kejnes po kome se zove “Kejnezijanstvo”) – pojavljuju se nacionalni,

programi „velike ekonomske i socijalne rekonstrukcije“. Dostignuća ovog perioda su:

Oko socijalnog zakonodavstva se uspostavlja konzensuz;

Započinju prvi modaliteti socijalne politike na međunarodnom planu kao što

su Atlanska povelja 1941, osnivaju se OUN (Organizacija Ujedinjenih Nacija),

Svetska banka, MMF (Međunarodni Monetarni fond);

Razvijaju se obavezni sistemi socijalnog osiguranja (uključujući i penzijsko) u

svim Evropskim zemljama;

Pojavljuje se druga generacija socijalnih reformatora poput T. Ruzvelta i

Beveridža;

Socijalna prava se prema šemi Maršala (1964) konstituišu kao treća generacija

univerzalnih ljudskih prava;

6

3. Ekspanzija socijalne države - predstavlja period u kome se proširuju postojeća i

uspostavljaju nova prava što je omogućeno visokim stopama ekonomskog rasta.

Karakteristike ovog perioda su:

Najbrže su rasli zdravstveni troškovi usled starenja stanovništva i poskupljenja

zdravstvenih usluga;

Pored zdravstva posebnu ulogu dobija i obrazovanje;

Socijalne usluge i davanja se transformišu u trajna socijalna prava;

Političke stranke se sve više takmiče nudeći različita socijalna prava;

Smatra se “zlatnim dobom” socijalne politike kada je rasla tzv. „Bejbi bum

generacija“ – usled velikog nataliteta vladao je povoljan odnos zaposlenih i

penzionera. Činilo se da svet ide ka „svetlijoj budučnosti”;

4. Razdoblje reformulacije

U „razdoblju reformulacije“ (od 80-ih godina 20. veka do danas) pod uticajem

globalizacije i kritike socijalne države, dolazi do redukcije – tzv. “kresanja” (engl.

Retrenchment) socijalnih prava u većini evropskih zemalja, prvo 80-ih godina u zemljama

anglosaksonskog modela. Dolazi do pada zaposlenosti i starenja stanovništva, što pre svega

utiče na neodrživost sistema penzijskog osiguranja. Kontinentalne i Skandinavske zemlje su

oklevale sa „reformulacijom“ sve do početka 90-ih 20. veka, ali su poslednjih decenija i one

sprovele redukcije socijalnih prava. Ove promene su često suptilne i njihove posledice se

osećaju tek dugoročno (tzv. “strategija zamagljivanja”) – sastoje se u npr. promeni

indeksacije i formula za obračun penzija, dok su direktnije mere prelazak na „više stubova

osiguranja” (uvođenje dopunskih vidova i privatnog osiguranja) i pomeranje godina za

odlazak u penziju po jednom ili oba osnova (rad/starost). U zdravstvu su reforme usmerene na

racionalniju upotrebu lekova i zdravstvenih kapaciteta, ali na kontrolu cena lekova i usluga i

prenos dela troškova na korisnike, kao i redukciju naknada za bolovanje.

Ovakva, neoliberalna socijalna reforma ima dva osnovna elementa:

Trend privatizacije – deo usluga se prenosi na privatne fondove ili usluge;

Transfer socijalnih rizika sa države na pojedinca – država sve manje garantuje za

buduće penzije i plate;

Esping Andersen ovaj proces naziva “rekomodifikacijom“ – povećanjem

zavisnosti od tržišta i individualne odgovornosti, kao i smanjenjem državne

redistribucije.

7

4. Osnovne vrednosti socijalne politike

Osnovne vrednosti socijalne politike su jednakost, solidarnost, humanizam i

socijalna pravda. Kako je pojam socijalne pravde odvojeno ispitno pitanje br. 14.

(kompleksno pitanje usled različitih ideoloških i vrednosnih poimanja društvene pravde),

u okviru ovog ispitnog pitanja će se obraditi vrednosti jednakosti, solidarnosti i

humanizma.

Humanizam, kao opšta vrednost, neposredno je povezana sa vrednostima jednakosti,

pravednosti i solidarnosti. Sve zajedno one postavljaju temeljne osnove socijalne politike

koja nastoji da rešava probleme čovekovog življenja u društvu, čineći ga humanijim.

a) Humanizam

Humanizam je filozofsko-etički pokret koji se javlja u 14. veku i postavlja čoveka u

centar, a njegov razum, za vrhovnog arbitra u određivanju individualnih i socijalnih

vrednosti. Takavo vrednovanje ljudskog života je kroz istoriju doprinelo razvijanju svesti o

potrebi ukidanja eksploatacije rada, svih vidova nasilja i zlostavljanja, odnosno obezbeđivanja

uslova života u kojima će ljudi moći da realizuju svoje pune potencijale.

Socijalna politika je usmerena upravo na ostvarivanje humanijeg društva u kome će

biti moguće zadovoljiti ne samo osnovne već i potrebe višeg reda (samorazvoj,

samoostvarenje i dr.), u kome će biti obezbeđena socijalna sigurnost svim ljudima, u kome će

sloboda i ljudska prava biti zaštićena, a pune mogućnosti za kvalitetan život biti ostvarene.

b) Jednakost

Jednakost predstavlja jednu od temeljnih vrednosti socijalne politike. Mere socijalne

politike usmerene su na prevladavanje socijalno nedopustivih nejednakosti koje su izvor

diskriminacije i nepravednog tretmana ljudi (usled rasne, etničke, rodne, biološke idr.

različitosti), sa ciljem uspostavljanje relativne jednakosti – pre svega formalno-pravne

jednakosti i jednakosti šansi.

Prema Bogdanoviću 2007 postoje tri dimenzije jednakosti:

Formalno-pravna jednakost - najuže shvatanje jednakosti koje se može izjednačiti

sa ravnopravnošću pred zakonom odnosno doslednom primenom istih zakonskih

normi na sve.

8

Jednake mogućnosti (šanse) - podrazumeva dovođenje svih pojedinaca na slične

početne pozicije, odakle imaju približno jednake mogućnosti da napreduju u životu

kroz obrazovanje, rad i socijalnu mobilnost. Radi se o pozitivnoj diskriminaciji koja

socijalno deprivilegovanim grupama obezbeđuje startnu poziciju jednaku svim drugim

građanima).

Jednakost ishoda - neophodno je da različite pozicije u društvu budu otvorene i

jednako dostupne svim ljudima. Na ovakav način se ostvaruju pretpostavke za razvoj

meritokratskog društva, u kome svaki pojedinac zauzima određeno mesto, napreduje

i nazaduje prema zasluzi, odnosno srazmerno ličnim kvalitetima i uloženom trudu.

c) Solidarnost

Solidarnost podrazumeva uzajamnu pomoć između ljudi, koja se javlja kao

posledica ličnog moralnog stava ali i saosećanja sa patnjom drugih. Država kao izraz

povezanosti i solidarnosti između građana ima za zadatak da sagledava društvene interese u

celini, da ih brani i da se stara za njihovo ostvarenje. Mere socijalne politike su sredstvo za

ostvarivanje načela solidarnosti na nivou čitavog društva, a u cilju postizanja balansa

između zajednice i pojedinaca, kao i obezbeđivanja socijalne sigurnosti za sve članove

društva.

Razlikujemo dve vrste solidarnosti:

Može biti indukovana “odozdo", - spontana solidarnost između ljudi (nastaje kao

posledica uviđanja da ugroženim pripadnicima neke zajednice treba pomoći, ali bez šire

državne institucionalne intervencije).

Solidarnost može biti i nametnuta “odozgo” - od strane države (institucionalizovana

solidarnost) kroz zakone i poreze, kojima se ljudi “primoravaju” na određen nivo

solidarnosti u zadovoljavanju zajedničkih potreba.

9

5. Pojam socijalne sigurnosti

Sigurnost je jedna od ključnih ljudskih potreba. Ona je povezana sa osećajem

spokojstva i predvidljivosti, nesuprot neredu i nepredvidljivosti.

Pojam socijalne sigurnosti se koristi u dva značenja:

U prvom, širem značenju, odnosi se na stanje društva u kome se građani osećaju

sigurnim, bezbednim od rizika sa kojima se mogu susresti.

Takav vid sigurnosti ne zavisi samo od države, već od drugih činilaca kao što su porodica,

porodične i mreže prijatelja, lokalna zajednica.

U užem smislu, pod socijalnom sigurnošću se podrazumeva sistem zadovoljavanja

osnovnih potreba građana u kojima državna ima ključnu ulogu. Reč je o specifičnom

sistemu socijalne sigurnosti koji predstavlja organizovan odgovor savremenih društava

na rizike. Sistemi socijalne sigurnosti predstavljaju važan deo institucionalizovane prakse

socijalne politike.

Sistemi socijalne sigurnosti variraju od društva do društva. U Evropi, sistem socijalne

sigurnosti se bazira na tri osnovna elementa:

- socijalno osiguranje (obavezno ili dobrovoljno) koje osiguranicima obezbeđuje

naknade u slučaju nastupanja definisanih rizika.

- socijalna pomoć je drugi element socijalne sigurnosti koja se pruža socijalno ugroženim

pojedincima kojima nedostaju sredstva za podmirenje osnovnih potreba.

- U nekim zemljama postoje i univerzalna davanja na koja imaju pravo svi građani na

osnovu državljanstva ili boravka u zemlji.

6. Socijalna pomoć (definicija i vrste)

Socijalna pomoć ili socijalne prestacije su davanje i činjenje onima koji se nalaze

u stanju socijalne potrebe. One su instrument socijalne politike u rešavanju problema

prouzrokovanih socijalnim slučajem.

Socijalne prestacije mogu biti u obliku:

1) davanja – u novcu ili u naturi;

2)  činjenja – usluge javnih službi;

3)  kombinovane - davanje i činjenje;

10

Prema vremenu trajanja socijalne prestacije mogu biti:

1) trajne;

2) povremene;

3) privremene (dečji dodatak, invalidnina za slučaj privremene invalidnosti)

4) jednokratne (pogođeni socijalnim slučajem čije se ponavljanje ne očekuje)

7. Socijalna zaštita (definicija i korisnici)

Socijalna zaštita predstavlja organizovan sistem socijalne sigurnosti pojedinaca i po-

rodica koje nisu u stanju da sopstvenim radom obezbede ni minimum životnih uslova.

Socijalna zaštita uključuje organizovan sistem raznovrsnih usluga počev od privatnih,

javnih, državnih i drugih socijalnih ili socijalno-humanitarnih službi i institucija, ali i nevladi-

nih organizacija, crkvenih udruženja, kao specifičnih lokalnih oblika međusobne podrške i

pomoći građanima (Rečnik socijalnog rada).

Korisnici sistema socijalne zaštite su pojedinci i društvene grupe pogođeni socijalnim

problemima - siromaštvom, beskućništvom, nezaposlenošću, alkoholizmom, zavisnošću od

droga, maloletničkim prestupništvom, nepismenošću i sl. Najčešći nosioci ove delatnosti

su država i lokalne vlasti. U okviru socijalne zaštite razvijaju se različite koncepcije i praksa

prevencije i rešavanja socijalnih problema.

Sadržaji, oblici, mere i krug korisnika socijalne zaštite su različiti i raznovrsni i zavise

od karaktera društveno-ekonomskih, političkih i socijalnih odnosa, vrednosnog sistema i cilje-

va svakog društva. U savremenim sistemima socijalne zaštite se teži deinstitucionalizaciji,

decentralizaciji usluga i partnerstvu sa nevladinim sektorom.

8. Socijalno osiguranje (definicija i vrste)

Socijalno osiguranje je oblik socijalne politike i socijalne zaštite kojim se zaposlenima i

članovima njihovih porodica garantuje materijalno obezbeđenje i zdravstvena zaštita.

Vrste socijalnog osiguranja su:

1) Zdravstveno osiguranje;

2) Penzijsko osiguranje;

3)  Invalidsko osiguranje;

4)  Osiguranje za slučaj nezaposlenosti;

11

Socijalno osiguranje prema kriterijumu obaveznosti može biti obavezno i dobrovoljno, a

sa stanovišta obima razlikuje se potpuno, nepotpuno i prošireno osiguranje. Pored državnog,

može postojati i privatno socijalno osiguranje. Deo je sistema socijalne sigurnosti (v. pojam

socijalne sigurnosti, pitanje br. 5). Socijalno osiguranje je najveća tekovina socijalne politike sa

kraja XIX i čitavog XX veka.

9. Nezaposlenost kao socijalni problem

Nezaposlenost se javlja kao posledica okolnosti da postoje kvalifikovani radnici koji

su voljni raditi, ali nisu u mogućnosti da pronađu posao. Stope nezaposlenosti izračuna-

vaju se tako što se broj nezaposlenih radnika podeli sa ukupnim brojem stanovništva sposob-

nog za rad (odnosno osoba od 16 do 65 godina). Visoka, odnosno masovna nezaposlenost je

prisutna kada je stopa nezaposlenosti veća od 10%.

Ekonomisti identifikuju tri osnovne vrste nezaposlenosti prema uzrocima: frikcijska

nezaposlenost (nedovoljna potražnja radne snage), strukturna nezaposlenost (kvalitet ponude

nije u skladu sa specifičnom sofisticiranom potražnjom radne snage) i ciklična nezaposlenost

(posledicu smena perioda razvoja i kriza).

Dugotrajna nezaposlenost prouzrokuje brojne socijalne rizike, najpre rizik od siromaštva

ali i društvene isključenosti, kao i rizik razvoja psihičkih i zdravstvenih problema.

Postoje različite teorije uzroka nezaposlenosti u odnosu na prirodu ponude i potražnje

ali se smatra da je uloga države u rešavanju ovog problema najvažnija zbog njene mogućnosti

restrukturiranja privrede, reforme obrazovnog sistema i preduzimanja stimulativnih mera.

10. Definicija i karakteristike siromaštva

Prema definiciji OUN, siromašnima se smatraju ljudi koji su lišeni načina života,

komfora i dostojanstva, koji se smatraju normalnim u društvu u kome žive.

Linija siromaštva predstavlja nivo prihoda ispod koga osoba ne može nabaviti sve re-

surse neophodne za život. Populacija ispod linije siromaštva se po automatizmu smatra si-

romašnom i zahteva čitav niz socijalnih usluga, od kojih je prva, materijalna pomoć.

Razlikujemo dve opšte vrste siromaštva,:

- Relativno siromaštvo predstavlja nivo ličnog vlasništva i prihoda koji su nedovoljni

da osoba može dostići socijalno prihvatljiv standard života, u skladu sa životom pro-

12

sečnog građanina datog društva. Osobe u relativnom siromaštvu zahtevaju socijalne in-

tervencije, ali nisu beskućnici ili u ekstremnom siromaštvu.

- Apsolutno siromaštvo ili beda nastaje kada nivo prihoda pojedinca i porodice pad-

ne ispod definisanog minimuma za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba. Ispo-

ljava se kao nemogućnost zadovoljavanja osnovnih biološko-reproduktivnih potreba

(hrana, voda, obuća, odeća, ogrev), beskućništvo, nehigijena i prljavština, veoma velika

smrtnost odojčadi, veoma kratak životni vek, nepismenost, nizak opštekulturni nivo.

11. Pojmovi invalidnosti i hendikepa

Invalidnost je stanje koje proizlazi iz gubitka ili redukcije sposobnosti da se izvrše

očekivane ili specijalno definisane aktivnosti socijalnih uloga u jednom dužem vremen-

skom periodu, zbog hronične bolesti ili oštećenja. Te nesposobnosti suštinski onemogu-

ćavaju invalidne osobe u razvijanju socijalne komunikacije, što značajno utiče na njihovu

participaciju u mnogim segmentima života. Zbog toga, postoji osmišljen inkluzivni pokret

za smanjenje psiholoških, socijalnih i svih drugih prepreka koje ometaju invalidne osobe da

ostvare one sposobnosti kojima raspolažu i koje, svojim ispunjenjem mogu ostvariti značaj-

ne lične i socijalne uspehe.

Hendikep označava stanje umanjenih telesnih ili psihičkih sposobnosti koje pojedin-

ce dovode u neravnopravni, a često i podređeni, položaj u odnosu na druge, što utiče na

proces socijalne integrisanosti. Do hendikepa dolazi zbog oštećenja koje se javlja kao indi-

vidualni problem i ograničenja koja proizlaze iz društvenih stavova i socijalne sredine. Za

osobe sa različitim oblicima hendikepa upotrebljavaju se termini kao što su: „osobe sa teško-

ćama u razvoju", „osobe sa disabilitetom”, „osobe sa invaliditetom” ili „osobe sa posebnim

potrebama" što ukazuje na specifičan prilaz etiologiji poremećaja, ali i stručnom pristupu u

pogledu njihovog osnaživanja za bolje lično i socijalno funkcionisanje.

Zaštita osoba sa invaliditetom je jedan od najosetljivijih i najspecifičnijih elemenata

društveno-razvojne, ekonomske i pre svega socijalne politike uopšte.

Pored pozitivnih propisa izglasanih od strane Parlamenta, položaj osoba sa invaliditetom

uređen je Međunarodnim konvencijama koje je naša zemlja ratifikovala, a čime su iste postale

deo unutrašnjeg prava ili unutrašnjih pozitivnih propisa, ništa manje obavezujućih od zakona

koje je izglasao Parlament.

13

12. Populaciona politika (pojam i mere)

Populaciona politika predstavlja organizovan društveni odgovor na probleme izrazitih

promena u starosnoj strukturi stanovništva poput izrazitog starenja stanovništva, previsoke ili

previše niske stope rađanja odnosno problema depopulacije ili demografske eksplozije. Pod

pojmom „populaciona politika“ smatra se funkcija društva, odnosno reakcija celine

(države), na reproduktivna ponašanja individua sa ciljem postizanja promena tih

ponašanja kojima bi se obezbedio opstanak, trajanje i razvoj celine društva u

neprekidnom obnavljanju.

Za savremenu populacionu politiku, relevantne su četiri grupe mera:

Prvu grupu čine dečiji ili porodični dodaci, ili druge, materijalne i slične

pogodnosti. Oni služe kao delimična kompenzacija za troškove podizanja i

školovanja dece, što treba da predstavlja meru pomoći porodicama sa većim brojem

dece odnosno izjednačavanja nivoa prihoda između porodica s nejednakim brojem

dece. Ova mera ima poseban značaj, kada su dodaci progresivni, jer tada stimuliše

povećanje broja dece.

Drugu grupu čine mere u oblasti poreske politike. Uglavnom, predstavljaju

diferenciranje poreza na dohodak ili oslobađanje od poreza pojedinih proizvoda

koji su namenjeni deci i više su motivisani razlozima socijalne prirode, nego

potrebama u vezi sa demografskim kretanjima. Mere poreske politike, bez obzira na

motive njihovog uvođenja, imaju jače ili slabije demografske efekte, u zavisnosti od

toga koje starosne grupe stanovništva zahvataju

Treću grupu mera čine one koje treba da olakšaju funkciju materinstva

zaposlenoj ženi, kao i mere zdravstvene i obrazovne politike. Postoji

međuzavisnost uzroka i posledica ovih mera, tako da su one istovremeno demografske

i ekonomske prirode.

Četvrtu grupu čine mere koje se odnose na primenu sredstava kontracepcije i

abortusa. Ove mere se uvek kombinuju sa drugim merama i imaju za cilj

kontrolisanje i usmeravanje demografskog razvoja, posebno u državama koje imaju

„eksploziju“ nataliteta

14

13. Sloboda i individualnost kao pravo (Hajek i Fridman)

Neoliberalizam je ideološka orijentacija, ali i ekonomska teorija i praksa koja proklamuje

pravo na život, pravo na svojinu i pravo na slobodu, kao prirodna prava svakog čoveka.

Sloboda koju ističu neoliberali kao pravo i vrednosnu orijentaciju je sloboda pojedinca

da maksimalno iskoristi svoje sposobnosti i šanse, u skladu sa sopstvenim znanjem i

umećem Sloboda se, po njima, može ostvariti samo u uslovima slobodnog preduzetništva

podložnog zakonitostima tržišta i svođenja države i njene intervencije na minimum.

„Kao liberali, mi smatramo slobodu pojedinca, ili možda porodice, najvišim ciljem prema

kojem procenjujemo društveno uređenje“, pisao je Milton Fridman.

Hajek ističe da se država blagostanja preterano meša u ekonomski život društva i u

individualne poslove pojedinaca koje bi oni bolje obavljali bez uplitanja države. “Tržište je

mesto, kaže Hajek, gde se odigrava proces smenjivanja inicijativa i grešaka. To je postupak

otkrivanja optimalnih rešenja i selekcije elite, a bez elite nema društvenog progresa.“

Glavna meta njihove kritike države blagostanja usmerena na njene vrednosne paradigme

(jednakost, socijalna pravda i solidarnost) i intervencionističku ulogu države u preraspodeli

nacionalnog dohotka kojom se ugrožava njihovo shvatanje slobode. Ovakvo shvatanje

slobode i individualnosti, odnosno tržišta kao regulacionog mehanizma na kome se iskazuju,

kao ishod ima veću deregulaciju socijalne države, veću ulogu privatnih fondova u

socijalnom osiguranju i rezultira većom individualnom odgovornošću za sopstvenu

socijalnu sigurnost.

14. Pojam socijalne pravde

Pojam pravde se najčešće pojavljuje u dva značenja:

1. U prvom značenju podrazumeva restituciju odnosno kažnjavanje za učinjena dela.

2. U drugom značenju (distributivna pravda) se odnosi na raspodelu resursa i šansi u

jednom društvu tako da svako dobije onoliko koliko zaslužuje (prema pravima,

zaslugama i/ili potrebama) (Puljiz,2005).

Zahtevom za pravednošću se želi uskladiti zadovoljavanje individualnih potreba (i

egoističnih težnji) sa suživotom u zajednici i pravima i potrebama drugih pojedinaca. Cilj je,

dakle, da se ublaže sukobi između suprotstavljenih interesa, da se slabiji zaštite od jačih i da

se zaštiti kolektivno dobro (interes).

15

Princip socijalne pravde podrazumeva postojanje jednakih sloboda, prava i

mogućnosti za sve građane, nezavisno od njihove rasne, klasne, nacionalne, rodne,

religijske ili bilo koje druge pripadnosti, a takođe nezavisno od njihovih psiholoških ili

bioloških razlika.

Zavisno od odnosa kolektivnih i individualnih prava i raspodele resursa za javna

dobra razvile su se tri opšte koncepcije socijalne pravde:

liberalna (zagovara više individualnih sloboda, principe slobodnog tržišta i

konkurencije)

komunistička (insistira na ujednačenosti ishoda)

socijaldemokratska (potencira preraspodelu društvenih dobara preko

redistributivnih mehanizama države)

15. Pojam socijalne države

Socijalna država (engl. Welfare state) je tip države sa razvijenim pravno-

institucionalnim okvirom za delovanje na socijalnom polju. Socijalna država je ona

država koja je na sebe preuzela odgovornost za osiguranje osnovnih egzistencijalnih

potreba svojih građana.

Socijalna država se javlja kao „proširenje” klasične države-zaštitnice u 19. veku sa

pojavom industrijskog društva i umnožavanjem socijalnih problema. U odnosu na

feudalna društva koncepti religijskog i tradicionalnog milosrđa i solidarnosti, prisutni u svim

društvima, zamenjuju se pravom na državnu pomoć (sekularizacija ili laiciziranje države –

proces odvajanja države i crkve). Socijalnom državom se u odnosu na prethodnu „državu

zaštitnicu“, pored građanskih i političkih prava, u praksi uspostavljaju socijalna prava.

Pun razvoj doživljava između dva svetska rata i prvih trideset godina posle II. Sv. rata. Obim

socijalnih prava, obuhvat stanovništva socijalnim pravima i njihov sadržaj, znatno se

razlikuju zavisno od prihvaćenog modela socijalne politike.

Sve savremene države su socijalne države, ali se međusobno razlikuju po modelima

socijalne politike, odnosno praktično postignutim nivoima socijalnih prava i socijalne

sigurnosti. U poslednjim decenijama 20. i prvim 21. veka se govori o krizi socijalne države,

posebno države blagostanja.

16

16. Modeli socijalne politike (Esping Andersen)

Tipologija evropskih modela socijalne politike prema Esping Andersenu zasniva se na

razlikama u načinima na koje je regulisanje socijalnih rizika raspoređeno između

glavnih aktera (države, tržišta i porodice) odnosno tzv. stepenu „dekomodifikacije“ (engl.

decommodification) i oblika solidarnosti (Esping-Andersen, 1999)..

Dekomodifikacija predstavlja koncept koji polazi od pretpostavke da je u uslovima

tržišnog kapitalizma rad građana pretvoren u robu koja se razmenjuje na tržištu, a da država

svojim intervencijama (socijalnim politikama i programima) ublažava ovaj odnos

garantujući određena socijalna prava nezavisno od ulaganja rada na tržištu (građanima

kroz redistribuciju vraća potreban deo dohotka i usluga).

Esping-Andersen je izdvojio tri osnovna tipa socijalnih režima:

Liberalni - minimizira ulogu države, individualizovanju rizika i

promovisanju tržišnih rešenja u ostvarivanju zašite od socijalnih rizika.

Liberalni režimi daju prednost tržištima u obezbeđivanju socijalnih usluga, a u

Evropi su zastupljeni u Velikoj Britaniji i Irskoj

konzervativno korporativni - prisutni u najvećem broju zemalja kontinentalne

Evrope. Naglasak je stavljen na obavezno socijalno osiguranje. Tržište je

marginalizovano u obezbeđivanju socijalne podrške, a značajnu ulogu imaju

treći sektor i porodica.

Socijalno demokratski socijalni režimi su sinonim za Skandinavske zemlje.

Njih, nasuprot prethodnima, karakterišu univerzalnost (socijalna prava

obezbedjuju se svim građanima), šire definisanje socijalnih rizika, velikodušni

nivoi podrške, egalitarno shvatanje solidarnosti i dominantna uloga države u

obezbeđivanju socijalne podrške. U ovim režimima, socijalna prava pojedinaca

utemeljena su na statusu građanina, a ne na doprinosima ili ispoljenim potrebama,

kao kod ostala dva režima.

Navedene tipove ne treba shvatiti kruto. Pojedinačni socijalni režim može sadržati

elemente različitih tipova, uz dominaciju elemenata jednog od njih.

17

17. Koncepcija države blagostanja

Država blagostanja nije samo koncept socijalne politike, ona teži da postane

fundamentalna za sve društvene nauke i osnov teorijskog objašnjenja i usmeravanja

društvene prakse na Zapadu.

Država blagostanja je poseban oblik organizacije kapitalističkog društva koji ima

tri karakteristična obeležja:

- mešovitu privredu zasnovanu na kejnzijanskoj politici;

- pluralističku (masovnu) demokratiju, i

- veoma razvijen sistem socijalne sigurnosti.

Cilj države blagostanja je da obezbedi jednakost ljudi u njihovim političkim,

ekonomskim i socijalnim pravima. Država koncipira socijalnu politiku i socijalne službe

i obezbeđuje redistribuciju dobara.

Redistribucija se postiže progresivnim oporezivanjem (znatno većim oporezivanjem

iznad prosečnog dohotka kao i luksuznih dobara), pri čemu je potrebno voditi računa da

se ne ugroze akumulacija kapitala i investicije kako bi se obezbedio razvoj društva i rast

njegovog bogatstva.

Principi socijalne politike države blagostanja

Socijalna politika države blagostanja zasniva se na principima:

- jednakosti - u smislu političke jednakosti

- socijalne pravde - rešava konflikt između privatne ekonomije i raspodele

- solidarnosti - korektiv za neostvarena prethodna dva principa

Iako su paradigme države blagostanja jedinstvene, a socijalno-politička pitanja

konceptualno identična, sadržaji i praksa socijalne politike razlikuju se među različitim

državama. Sa izuzetkom Švedske, nastanak države blagostanja vezan je za vreme pred kraj

i nakon Drugog svetskog rata, prvo u Velikoj Britaniji, a zatim i u drugim

industrijskirazvijenim zemljama

18

Rezultati države blagostanja

Koncepcija države blagostanja omogućila je:

- da se u svim zapadnoevropskim zemljama stvore uslovi u kojima ljudi žive na nivou

dostojnom čoveka,

- da se izgradi kompleksni sistem socijalnog obezbeđenja stanovništva,

- da se postigne visok stepen integracije društva i osigura prosperitet i razvoj.

Država blagostanja je koncept kojim su znatno poboljšani uslovi života stanovništva

koji, uz modifikacije, može biti i koncept kojim se i u budućnosti uspešno odgovarati na sve

izazove vremena i promene koje donosi naučno-tehnološki razvoj i globalizacija kao novi

svetski proces. Istovremeno treba napomenuti da koncept države blagostanja zahteva izuzetno

visoke nivoe poreskih stopa i izdvajanja za zdravstvo, školstvo, populacionu politiku,

socijalnu zaštitu i sistem socijalne sigurnosti.

18. Socijalne reforme Otoa Fon Bizmarka

Nemačka je pod kancelarom Otom Fon Bizmarkom donela 1881. godine donet prvi

Opšti zakon o socijalnom osiguranju. Na osnovu ovog zakona doneti su i posebni zakoni, i

to:

- 1883. godine Zakon o obaveznom osiguranju industrijskih radnika za slučaj bolesti;

- 1884. godine Zakon o obaveznom osiguranju za slučaj nesreće na radu

- 1889. godine Zakon o obaveznom osiguranju radnika za slučaj invalidnosti i starosti

Za početak razvoja penzijskog sistema obično se uzima 1889. godina, kada je

kancelar Bizmark formirao penzijski sistem za industrijske radnike starosti od 70

godina pa naviše, sa ciljem da im se obezbedi održanje prihoda u starosti.

Na inicijalnu penzijsku politiku uticalo je mnogo faktora – politički, istorijski,

kulturološki, itd. Sistem koji je Bizmark uveo bio prilagođen potrebama radničke klase.

Iako je uvedeni sistem osiguranja bio obavezan, finansiranje nije bilo na teret države,već

poslodavaca i radnika. Uvedena je i participacija radnika u odlučivanju u fondovima

osiguranja, shodno učešću (socijalni dijalog i participacija).

19

Uticaj Bizmarkovih reformi

Zanimljivost je da su Nemački radnici i poslodavci su bili protiv ovako koncipirane

reforme jer su želeli finansiranje iz poreza (“skandinavski model”) ali su Bizmarkove reforme

zaživele. Država je ipak sprovodila obavezno osiguranje i danas se “Bizmarkovim modelom

osiguranja” smatra model koji podstiče štednju samih korisnika i navikavanje na

obavezujuće pravo iz kojeg proizlaze socijalna davanja.

Ostale evropske zemlje su počele da slede njihov primer. Nemački sistem je bio

veoma uticajan u kontinentalnoj Evropi, naročito u tadašnjoj Austro–Ugarskoj

monarhiji.

19. Socijalne reforme Lorda Beveridža

Najznačajnije socijalne reforme u Velikoj Britaniji nastale su u toku Drugog

svetskog rata i za njih je zaslužan lord Beveridž. On je od 1941 radio na predlogu reforme

socijalne politike, koje je 1942 objavio pod nazivom „socijalno osiguranje i srodne usluge“

(engl. Social Insurance and Allied Services) – uspostavljajući temelj britanskog sistema

socijalne sigurnosti. Na ovakav razvoj događaja je sa jedne strane uticao ratni solidarizam

koji se nastojao održati u posleratnom periodu, a sa druge strane žrtve rata nameću državi

obavezu uspostavljanja novih oblika socijalne zaštite. Lord Beveridž, (1879 – 1963),

utemeljivač Engleske moderne socijalne države, 1942. izjavljuje: „Svaki će građanin biti

utoliko više spreman učestvovati u ratu ako zna da njegova vlada sprema planove za bolji

svet“.

Koncepcija države blagostanja Lorda Beveridža

Lord Beveridž je smatrao da država treba da štiti svoje gradjane od nezaposlenosti,

odn. da obezbedi punu zaposlenost i socijalnu sigurnost celokupnog stanovništva od

svih socijalnih rizika (bolest, nesreća na poslu, starost, nezaposlenost, smrt, zaštita porodice

i socijalne službe za pružanje usluga). Uvodi pojam i praksu univerzalnog socijalnog

osiguranja u Velikoj Britaniji.

Izveštaj i plan Lorda Beveridža - 1942. godine je prihvaćen u Parlamentu jednako od svih

partija. Polazište Beveridžovog plana je teza da se puna zaposlenost može ostvariti uz

20

neposredno angažovanje države (i njenu odgovornost) u ekonomskim odnosima uz

očuvanje privatnog vlasništva, odnosno kapitalističkog sistema i slobodne, iako od države

ograničene, privatne inicijative.

Građanski teoretičari su takvu državu koja preduzima ekonomske i socijalno-političke

mere u interesu svih, a posebno siromašnih, nazvali „država blagostanja“. Iako je primena

ovakvog koncepta u Velikoj Britaniji narušena uspostavljanjem liberalne vlasti, od dolaska

Margaret Tačer, nasleđe je da današnji sistem socijalne sigurnosti u Velikoj Britaniji

karakteriše pokrivenost svih glavnih socijalnih rizika.

20. Teorija Gundara Mirdala o državi blagostanja

Za razvoj Skandinavskog, posebno Švedskog modela države blagostanja, najznačaniji

teoretočar je Gunar Mirdal (1898), švedski socijaldemokrata, ekonomista i profesor.

Mirdal je zastupao tri osnovne postavke u svojim teorijama:

- država treba da vrši preraspodelu dohotka na taj način što će zahvatati jedan deo

dohotka putem poreza i raspodeljivati ga pravednije, na blagostanje svih

(redistribucija dohotka)

- država treba da obezbedi socijalne službe za sprovođenje socijalne politike i

povoljnu potrošnju, posebno izdržavanog stanovništva

- Smatrao je da su siromaštvo i napredak kumulativne pojave i na osnovu toga razvio

tezu o kumulativnom rastu i kumulativnom zaostajanju, ukazujući na značaj

delovanja brojnih faktora koji dovode do zaostajanja ili do razvoja - tzv. „efekat

zamaha'' i „efekat zaostajanja'‘

Svojom teorijom kumulativnog rasta i kumulativnog zaostajanja, Mirdal je ukazao na

međuzavisnost ekonomskog i socijalnog razvoja i ulogu države u tome, koja

preraspodelom dohotka obezbeđuje razvoj i blagostanje svih.

21

21. Teorija Džona Kejnza Majnarda

Džon Kejnz Majnard (1883 – 1946) je poznati engleski ekonomista i teoretičar čije je

naznačajnije delo „Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca“ (1936).

U razmatranju ekonomije, Kejnz je kritikovao liberalističku ekonomsku politiku zbog

toga što ne može da obezbedi normalan tok reprodukcije i stanje pune zaposlenosti.

Njegovo polazište zasniva se na tezi da dohodak u društvu zavisi od obima zaposlenosti,

a potrošnja od ukupnog dohotka i zaposlenosti.

Izučavajući ekonomiju sa makroekonomskog stanovišta, smatrao je da je

nezaposlenost najveći neprijatelj kapitalizma i razvoja države.

Dao je veliki doprinos razvoju savremenih kapitalističkih zemalja, uvodeći sledeće

ekonomske inovacije, koje će postati poznate kao Kejnzijanska ekonomija:

- dokazao je nužnost potrebe da država održava punu zaposlenost i

preraspodelu nacionalnog dohotka, čime je uticao na razvoj socijalne države.

- razvio je teoriju o ukupnim privrednim veličinama i njihovom međusobnom

odnosu, u kojoj ukazuje na poseban značaj ljudskog faktora proizvodnje i

položaj čoveka u društvu.

- Smatrao je da samo planski razvoj društva, uz značajnu ulogu države u

ekonomsko-socijalnoj sferi, može obezbe diti uspešan društveni razvoj

- Dokazao je da se delovanjem slobodnog tržišta i spontanim tokovima kapitala i radne

snage ne mogu se rešavati društveni problemi.

22. Globalizacija i kriza države blagostanja

Promene nastale uticajem globalizacije

U poslednjim decenijama se svuda u razvijenom svetu odvijaju duboke društvene

promene. One su posledica globalizacije i prelaska razvijenih društava od industrijskih

ka postindustrijskim. U sklopu tih procesa dolazi do liberalizacije ekonomija, povećanja

kompetitivnost, nestabilnosti tržišta rada, povećane pokretljivost rada, kapitala i

stanovništva generalno.

Globalizacija suštinski menja sferu rada - preseljenjem kapaciteta tamo gde je

radna snaga najjeftinija, smanjenjem uloge i značaja sindikalnog organizovanja i njegove

pregovaračke funkcije, dovodi do sve veće polarizacije među zemljama.

22

Iako mobilnost kapitala i tehnologije omogućavaju bržu integraciju nerazvijenih

zemalja u svetske privredne tokove, ipak se ti procesi ne odvijaju ravnomerno, neki

regioni ostaju izvan tih procesa, a situaciju otežava i velika prezaduženost zemalja kao i

uslovi koji im se postavljaju od međunarodnih finansijskih institucija za reprogramiranje

dugova ili nove kredite.

Sveukupno, takve promene proizvode nove društvene rizike – prezaduženost nacionalih

ekonomija koje je potrebno dugoročno otplaćivati, povećanje nejednakosti unutar i između

društava, novu nezaposlenost, neadekvatna znanja radnika u novim ekonomijama koje su

zasnovane na znanju, teškoće u mirenju porodičnih obaveza i rada u situaciji kada sve više

žena radi (ili oba partnera rade znatno duže), pitanje dugotrajne briga za stare, siromaštva

među zaposlenim radnicima itd.

Istovremeno, postoji snažan pritisak na države i snažan zahtev za racionalizacijom

potrošnje i peraspodele, pošto su države od tridesetih godina prošlog veka preuzele

odgovornost za položaj ljudi redistribucijom društvenog proizvoda u korist socijalnih prava.

Kritika države blagostanja

Najčešće kritikovani problemi države blagostanja ogledaju se u:

- velikoj potrošnji - visokom procentu društvenog proizvoda koji se troši za socijalne

svrhe;

- u visokom oporezivanju koje smanjuje konkurentnost na tržištu

- u narastanju državnog aparata koji određuje prava, usmerava i kontroliše sredstva

i troši značajan deo sredstava prikupljenih porezima za svoje izdržavanje;

- u veštačkom narastanju potreba za raznim uslugama koje su za korisnike

''besplatne'‘ a često nedovoljno kvalitetne (obrazovanje, zdravstvo);

- u nezadovoljavajućoj efikasnosti javnih službi u rešavanju socijalnih problema.

Izazovi krize države blagostanja

Stručnjaci i naučnici još uvek se ne slažu u vezi s tim kako se evropske države blagostanja

transformišu u odgovoru na ove izazove. Jedni smatraju da država blagostanja odumire, dok

drugi smatraju da se transformiše u aktivnu državu blagostanja.

23

U savremenoj, istorijskoj periodizaciji razvoja socijalne politike (v. ispitno pitanje broj 3)

u fazi reformulacije socijalne politike dolazi do restrikcije mnogih do tada zagarantovanih

socijalnih prava. Time se, kada je u pitanju socijalna politika, otvara se čitav niz pitanja:

Restrikcije u svim područjima socijalne politike koje dovode u pitanje osnovnu

socijalnu sigurnost građana;

Minimiziranje uloge države u socijalnoj politici i redistribuciji dohotka i rastući

uticaj nadnacionalnih faktora na promene u socijalnoj politici pojedinih zemalja;

Kako na nacionalnom nivou formirati mehanizme, instrumente i politiku kojima će

se regulisati uslovi međunarodne trgovinske razmene i uputiti korporacije da

ostvaruju svoju aktivnost u korist socijalne sigurnosti i socijalnog blagostanja ljudi;

Odlučivanje o socijalnoj politici na nadnacionalnom nivou što odmah otvara pitanje

novih tela i organa;

Kako formirati socijalno orijentisano tržište – u kome bi ekonomski napredak donosio

i socijalni napredak;

Globalizacija socijalne politike je veliki izazov za sve nosioce globalizacije kao

opšteg fenomena. Osnovni cilj mora biti pronalaženje pravog balansa između širenja

mogućnosti za ekonomski rast i poboljšanja ljudske sigurnosti. Međunarodno tržište treba da

promeni svoj karakter: od slobodnog ka socijalnom. To podrazumeva i veliku

međunarodnu redistribuciju dohotka i pomoć zemljama u razvoju kako bi se smanjile

velike nejednakosti u svetu i činjenica da najveći deo čovečanstva živi u siromaštvu.

Osnovna promena uključuje pronalaženje novih oblika komunikacije, participacije i

konsenzusa, na svim nivoima procesa stvaranja socijalne politike – od lokalnih ka

globalnim.

23. Modeli socijalne politike prema R.Timusu

Richard Titmus (Puljiz,2005) osnivač je britanske socijalne politike kao

akademske discipline i posle Drugog svetskog rata bio je prvi profesor socijalne

administracije na Londonskoj Školi Ekonomije.

Titmus je pravio razliku izmedju pojma socijalna administracija i socijalna

politika navodeći da se socijalna politika odnosi na izbor između konfliktnih političkih

ciljeva (ograničenih mogućnosti da se sve potrebe zadovolje istovremeno) i istražuje kako ih

formulisati, dok se socijalna administracija odnosi na stepen ljudskih organizacija i formalnih

struktura, ostvarivanje konkretnih socijalnih usluga.

24

Za Titmusa socijalna politika podrazumeva socijalna davanja, ona je redistributivna i

ima kako ekonomske tako i neekonomske ciljeve. Prema Titmusu, postoje tri modela ovako

shvaćene socijalne politike:

1) Rezidualni (selektivni) model počiva na stanovištu da se sve ljudske potrebe

zadovoljavaju u porodici i na tržištu, a samo kada to nije moguće – putem socijalne

zaštite kao tradicionalne funkcije države i društva

2) Industrijski model nastaje u industrijskom društvu u kojem socijalna politika

dobija širi sadržaj i veći značaj, postaje ’’dodatak ekonomije’’. Ljudske potrebe se

zadovoljavaju po osnovu rada i doprinosa ili putem socijalnog staranja i

korišćenja usluga socijalnih službi

3) Redistributivni model podrazumeva zadovoljavanje ljudskih potreba izvan

delovanja tržišnih zakonitosti (uz pomoć redistributivne uloge države), kako bi se

obezbedila integracija društva, preventivno delovalo na socijalne slučajeve i

probleme, povećala produktivnost, uticalo na demografske promene i obezbedilo

blagostanje za sve građane na principima solidarnosti i uzajamnosti.

24. Neoliberalistički model socijalne politike

Ponikla u SAD, neoliberalistička doktrina socijalne politike dobija pristalice i u

drugim zemljama sveta – Velikoj Britaniji, Australiji i Novom Zelandu. U vrednosnom smislu

se poziva na ideje slobode i individualizma prema Hajeku i Fridmanu (v. ispitno pitanje 13).

Potpuno se odbacuje ideja socijalne pravde, za koju Fridrih Hajek, utemeljivač ove

teorije, smatra da je potpuno isprazan pojam bez značaja. Jedini oblik jednakosti koji je za

njih prihvatljiv, i koji vodi slobodi je pravna jednakost – postojanje opštih zakonskih

propisa i njihova dosledna primena, posebno građanskih i političkih prava.

Ideologija individualizma bila je osnov za pojave Tačerizma u Velikoj Britaniji i

Reganizma u SAD, osamdesetih godina 20. veka, kojima su zamenjeni prethodni modeli

„jače“ socijalne države. To je značilo pokušaj eliminisanja većine instituta države

blagostanja. Polazeći od individualizma, Margaret Tačer objašnjava navodnu

superiornost ove teorije i prakse time „što ona polazi od pojedinca sa njegovom jedinstve

nošću, njegovom odgovornošću i njegovom sposobnošću da bira, a to obezbeđuje brži

ekonomski razvoj Zapada“.

Poimanje slobode i socijalne pravde

25

Sloboda je za teoretičare neoliberalizma centralna vrednost, koju Hajek definiše

negativno – kao odsustvo prisile. Prisila je jedino dopustiva ako je ona isključivo u

domenu pravne države, ako se sprovodi u skladu sa zakonom i u cilju sprovođenja

zakona. Međutim, poimanje slobode se u ovom smislu širi i na delovanje tržišta: „Slobodno

je ono društvo u kojem se vlada u skladu sa zakonima i u kome funkcioniše slobodno

tržište. Svako mešanje države u slobodno funkcionisanje tržišta znači i ograničavanje

individualne slobode. Ako je neko pogođen odnosima kao posledicom dejstva tržišta, to je

prirodno i država ne treba da interveniše, jer je svaki pokušaj intervencije činjenje nepravdi,

pošto se od nekog oduzima da bi se drugom dalo“.

Kako slobodno i deregulisano tržište kao posledicu ima imovinske i druge

nejednakosti među ljudima, za neoliberalne teoretičare nejednakost je poželjna i

neophodna, čak i preduslov razvoja. Intervencija države da izjednači ljude (osim u slučaju

stvaranja jednakih šansi), destabilizuje društveni razvoj, deluje kontraproduktivno na sistem

vrednosti i potkopava moralne standarde jer onemogućava individualni razvoj. Za njih su

nejednakost i pravda iste kategorije, pa su odbacivali i pravdu kao princip i polazište u

uređivanju društvenih odnosa. Prema njima, imovinske nejednakosti su prirodne kao što je

prirodno nasleđivanje inteligencije i imovine.

Međutim, i među teoretičarima neoliberalizma se vremenom menjalo poimanje

pravičnog društva odnosno dopuštenog nivoa nejednakosti u društvu. Tako Džon Rols

(Rawls) smatra da je dobro uređeno društvo ono u kojem postoji saglasnost o osnovnim

pitanjima i principima pravde i u kojem su pomireni principi individualizma i

jednakosti. Pravično društvo preko svojih načela štiti osnovne slobode građanina (privatno

vlasništvo, slobodu mišljenja) ali – sloboda jednih ne sme istovremeno da bude nesloboda

drugih, odnosno sloboda svih neostvarljiva je bez jednakosti prava.

Zajednička karakteristika neoliberalnih teoretičara u odnosu na socijalnu

politiku je osporavanje prava državi da se meša u socijalnu sferu, sem kada je to

neophodan uslov za ostvarivanje ekonomske zakonitosti.

Po njima, bilo kakva intervencija u smislu distributivne pravde je nepravda

prema onima koji svojim sposobnostima i radom u tržišnim uslovima stiču više.

Uzimanje od njih nije prihvatljivo ni sa moralnog stanovišta.

26

25. Korporativistički model socijalne politike

Korporativistički model socijalne politike se zasniva na teorijskim postavkama države

blagostanja, ali se od „klasičnog'' socijaldemokratskog modela razlikuje se po tome što se

socijalna politika definiše i sprovodi socijalnom dijalogom - sporazumom između

države, poslodavaca i sindikata. Neki autori ovakve modele socijalne politike nazivaju

konsenzusnim modelima države blagostanja, jer država posreduje u postizanju zajednički

prihvatljivog dogovora (konsenzusa) između ključnih interesnih grupa – radništva, zaposlenih

uopšte i vlasnika kapitala – poslodavaca, naročito krupnog kapitala.

Učesnici u dijalogu su udruženja poslodavaca i sindikati, a država je posrednik i garant

dogovorenog. Angažovanje poslodavaca odvija se preko njihovih komora i raznih drugih

oblika udruživanja. Za sindikat je reprezentativnost članstva neophodan uslov koji mora

ispuniti. Bitna pretpostavka za uspešnost primene ovog modela je spremnost njenih nosilaca

dijaloga na kompromise i postojanje međusobnog uvažavanja i odgovornosti.

Instrumenti dogovaranja su društveni dogovori, sporazumi i ugovori.

Primenom ovog modela postiže se balans u raspodeli društvenog bogatstva između

plata i akumulacije kao neophodnog uslova za investicije, odnosno ekonomski razvoj

(balans socijalne politike i ekonomskog razvoja). Korporativistički model socijalne politike je

uglavnom uspešno funkcionisao i uspevao da izdrži udare ekonomskih kriza koje su se

javljale, posebno krupne međunarodne krize sedamdesetih godina 20. veka. Primeri uspešne

primene ovog modela su Švedska, Austrija i Japan a najvažniji rezultat je uspešnost u

postizanju visokog nivoa socijalnog blagostanja (visoki zdravstveni, obrazovni i slični

socijalni indikatori) uz rast ekonomije odnosno društvenog proizvoda.

26. Socijalna politika u dokumentima papskih enciklika

Praktična briga za siromašne, bolesne, stare itd. je konstanta autentično

Hrišćanskog života pojedinaca i zajednica (nužnost karitativnog rada), a u bogoslužju,

propovedima i moralnim poukama i teološkim raspravama Crkva konstantno iznosi sopstveni

nauk o socijalnim dužnostima vernika.

Tokom srednjeg veka, Hrišćanska Crkva je imala posebnu ulogu i eksluzivno pravo i

obavezu u odnosu na feudalnu državu, u pružanju socijalnih usluga i brizi o siromašnima.

27

Postojala je institucija Milosrđa koje je opšta obaveza i sredstvo otkupa greha. Većina prvih

bolničkih i socijalnih institucija u Zapadnoj Evropi, nastala je kao posledica

dobročinstva bogatih ljudi u saradnji sa Crkvom, tokom 12. i 13. veka. Crkva gradi

bolnice, azile, sirotišta dok su manastiri često bili prve zdravstvene i obrazovne institucije. Sa

desekularizacijom, Crkva je izgubila primat u obavljanju socijalno-političke funkcije, ali

nikada nije prestala da se teoretski i praktično bavi socijalnim problemima. Tako je ona

danas jedan od značajnih partnera države u pružanju savremenih socijalnih usluga, na

principima savremenog socijalnog rada (tzv. „crkveni socijalni rad“).

U teoretskom razmatranju socijalnih pitanja, prva socijalna enciklika Pape Lava

XIII, Rerum novarum (1891) – „Prava i dužnosti kapitala i radnika“, značajno je

doprinela teološkoj raspravi o pitanjima prava radnika ali je doprinela i razvoju dalje

organizovanog teološkog proučavanja socijalnih pitanja unutar Crkve (podstaknuto je

otvaranje katedri ili instituta tzv. Socijalnog učenja Crkve pri teološkim fakultetima). U

Enciklici su suštinski podržana prava radnika na udruživanje (sindikate) a jednako su

odbačeni neograničeni kapitalizam i komunizam. Značaj ove prve socijalne enciklike

Katoličke Crkve je toliki da će ona kasnije biti nazvana „Velikom poveljom Katoličkog

socijalnog učenja“. Smatra se jednim od osnovnih dokumenata koji je uticao na razvoj

Hrišćansko-demokratskog političkog opredeljenja.

Jednako uticajnom i važnom smatra se enciklika nastala tačno četiri decenije kasnije, „40

godina“ (Quadragesimo Anno) pape Pija XI iz 1931. godine, kojom se razmatraju etičke

implikacije društvenih uređenja i poziva na rekonstrukciju društvenog uređenja na

principima solidarnosti i supsidijarnosti. Tako se u enciklici Quadragesimo anno ističe:

"Ostaje ipak u socijalnoj filozofiji čvrsto i nepobitno ono načelo koje se ne može ni ukloniti ni

promeniti - kao što ne valja pojedincima oduzimati i predavati državi one poslove koje oni

mogu obavljati na ličnu odgovornost i ličnom marljivošću, tako je nepravedno i vrlo škodljivo

i za javni poredak opasno davati većemu i višemu društvu one poslove koje mogu izvršavati

manje i niže zajednice. Svaka naime društvena ustanova mora po svom pojmu i značenju

pomagati udovima društvenog tela, a ne sme ih nikada ni uništiti ni prisvojiti".

Povodom stote godišnjice prve velike socijalne enciklike, papa Ivan Pavle II u u 4.

poglavlju enciklike Stota godina (Centisimus annus) 1991. naglašava tezu da su

materijalna dobra prvenstveno namenjena socijalnim ciljevima te da je na njima

"socijalna hipoteka": "Zadatak je države da se brine za zaštitu zajedničkih dobara, kao što su

prirodna i ljudska okolina, održaanje kojih ne mogu garantovati jednostavni mehanizmi

tržišta. Kao što je u doba ranog kapitalizma država bila dužna braniti temeljna prava rada,

28

tako su sada, u novom kapitalizmu, i ona i čitavo društvo dužni braniti kolektivna dobra, koja,

između ostalog, stvaraju okvir unutar kojega je jedino moguće da svako zakonito postigne

svoje individualne ciljeve" (Stota godina, 40).

Načela crkvenog socijalnog učenja

Zajednički elementi i načela savremenog socijalnog učenja crkve, izgrađenom i na

brojnim drugim dokumentima i radu katedri pri bogoslovskim fakultetima su:

1. Čovek kao središte i cilj društvenog života (tzv. Humanistički personalizam)

2. Načela solidarnosti i supsidijarnosti kao temeljna načela na kojima počiva

društveni život

3. Načelo „opšteg dobra“ (bonum commune) - Temeljna ideja je da čovek kao osoba

ne može sam razviti svoju individualnost i društvenost. Većinu dobara (vrednosti)

čovek ostvaruje zajednički. Čak i „… politička zajednica, dakle, postoji radi tog

opšteg dobra. U njemu ona nalazi svoje opravdanje i smisao, iz njega proizlazi“

(Drugi vatikanski sabor)

4. Ideja pravde kao etičke vrednosti - poimanje pravde u Hrišćanskoj socijalnoj misli

spojeno je s ljubavlju i milosrđem.

5. Participativno društvo - Katolički teolog Gregori Baum smatra da je ideja o

participativnom društvu jedna od specifičnosti katoličkog socijalnog učenja. Katoličko

socijalno učenje priznaje pravo na privatno lično vlasništvo i vlasništvo proizvodnih

dobara, ali uvek u socijalnom kontekstu i uz učešće što je moguće šire zajednice.

6. Preferencijalna opcija za siromašne – Ovo načelo ima siguran evanđeoski temelj - o

njemu svedoče i Isusova dela i njegove reči. Već na Drugom vatikanskom saboru veći

broj biskupa zahtevao je da se Crkva službeno deklariše kao „Crkva siromašnih“.

27. Socijalna prava i Dekla racija o ljudskim pravima

Prema Maršalu na Zapadu su se prvo stekla građanska prava (18. vek), potom

politička (19. vek), dok je ostvarivanje socijalnih prava postalo aktuelno tek u 20. veku

(Puljiz,2005). Postoje tri generacije univerzalnih ljudskih prava:

Građanska prava obezbeđuju jednakost svih ljudi pred zakonom i usmerena su na

zaštitu ličnosti i vlasništva

Politička prava daju jednaku mogućnost građanima da učestvuju u javnim poslovima.

29

Socijalna prava garantuju zadovoljavanje osnovnih egzistencijalnih potreba, odnosno

obezbeđivanje minimalnih uslova života svim građanima.

Deklaracijom o ljudskim pravima, usvojenom decembra 1948. i proklamovanom od strane

Generalne skupštine OUN postavljen je zajednički standard koji treba da postignu svi narodi

i sve nacije. Pored pored građanskih i političkih prava, deklaracijom je definisano sedam

grupa socijalnih prava:

1) Pravo na rad (izbor zanimanja, pravični uslovi rada, zaštita od nezaposlenosti,

jednaka plata za jednaki rad, zadovoljavajuća naknada koja obezbeđuje

egzistenciju, sindikalno udruživanje, odmor i razonoda)

2) Pravo na socijalno osiguranje

3) Pravo na standard života koji obezbeđuje zdravlje i blagostanje čoveka i

njegove porodice

4) Pravo majke i deteta na naročito staranje i pomoć i pravo sve dece na jednaku

socijalnu zaštitu

5) Pravo na školovanje

6) Pravo na učešće u kulturnom životu zajednice

7) Pravo na zaštitu moralnih i materijalnih interesa koji proističu iz naučnog,

književnog i umetničkog rada.

28. Socijalni modeli EU

U savremenoj socijalno-političkoj teoriji ukazuje se i na Socijalni model Evropske unije,

odnosno na socijalne modele, jer još uvek ne postoji jedna nadnacionalna socijalna politika.

Socijalni modeli su kategorije koji sumiraju opšte, zajedničke karakteristike

socijalne politike zemalja članica EU posebno u odnosu na politiku zapošljavanja, sistem

socijalne sigurnosti, socijalnu pravdu. Dakle, socijalni modeli EU podrazumevaju sličnu

klasifikaciju prema značajnijim kriterijumima koji su korišćeni i u prethodno navedenim

tipologijama (poput Esping Anderesenove, v. ispitno pitanje 16) i posle proširenja EU na

istočnu i južnu Evropu, razlikuju se četiri modela:

1. Skandinavski model sa primarnom odgovornošću države, solidarnošću na nivou

društva, obezbeđen visok stepen socijalne podrške, nivo naknade od visokog do

prosečnog, korisnici svi građani sa ciljem da se garantuje socijalna sigurnost (Danska,

Švedska, Finska, Norveška).

30

2. Anglosaksonski model prevashodna se zasniva na odgovornosti pojedinca, nema

opšte solidarnosti, podrška ograničena, nivo naknade od prosečne do visoke,

potencijalni korisnici svi građani, država garantuje minimalnu socijalnu sigurnost

(Britanija, Irska a van Evrope SAD, Kanada, Australija).

3. Kontinentalni model odgovornost je na tržištu rada, dominantan je ekonomski sektor,

podrška prosečna, nivo naknade diferenciran, korisnici su populacija zaposlenih, sa

ciljem održavanja dohotka (Francuska, Nemačka, Austrija, Belgija, Luksemburg).

4. Južno evropski model, karakterističan po odgovornosti porodice i crkve, izražena

solidarnost na nivou porodice, reintegracija ograničena, nivo naknade nizak, korisnici

siromašni, a cilj modela je borba protiv siromaštva. (Poljska, Mađarska, Češka,

Slovačka)

29. Socijalna politika Srbije (periodizacija i karakteristike)

Istorijski razvoj socijalne politike Srbije se istorijski može grubo podeliti u četiri faze:

1) Period kraljevine SHS/Jugoslavije

2) Period razvoja socijalne politike SFRJ od 1945. do 1980.

3) Period socijalne regresije od 1980. do 1990, na koji se nadovezuje socijalna

politika Savezne republike Jugoslavije (1990-2000)

4) Savremeni period socijalne politike u tranziciji (od 2000 do danas)

Kako je savremeni period obrađen u ispitnom pitanju br. 30 (Savremeni koncept socijalne

politike Srbije (strategije) ovde će biti obrađena prva tri perioda.

I Period kraljevine SHS/Jugoslavije

Odlike ovog perioda su izraženi socijalni problemi gladi, siromaštva i ratnih i vojnih

invalida i siročadi. Socijalna politika bila je u nadležnosti države, lokalnih organa vlasti,

humanitarnih organizacija, crkve i organizacija radničke klase. Najznačajnija uloga

države ispoljavala se i iscrpljivala u zaštiti žrtava rata kojih je bilo mnogo, naročito u

godinama posle rata. Zaštita drugih kategorija stanovništva bila je prepuštena lokalnim

organima teritorijalne samouprave. Država je retko organizovala javne radove za nezaposlena

lica. Zaštita siromašnih u selu bila je u domenu patrijarhalne porodice, a ako ona nije

mogla, pomoć su pružali rodjaci, susedi, zatim crkva.

31

Dostignuće ovog perioda je uspostavljanje prvog socijalnog zakonodavstva na osnovu

Ustava iz 1921. godine, i to: Zakona o zaštiti radnika (1922) kojim se prvi put uvodi

osmočasovno radno vreme, zabranjuje noćni rad i ustanovljava porodiljsko odsustvo / Prava

na organizovanu zaštitu dece (1920-1922) / Zakonom o pravima invalida i žrtvama rata

(1939) i prvi put su utvrđene garantovane minimalne nadnice.

Pored donošenja prvih zakona, intenzivno se razvijala i socijalno politička teoretska

misao, od strane teoretičara kao što su Božidar Adžija, Andrija Štampar i Dragoljub

Jovanović.

II Period razvoja socijalne politike SFRJ od 1945. do 1980.

Period razvoja socijalne politike SFRJ počinje oslobođenjem zemlje, dakle od 1945.

godine, i traje do kraja 80-tih godina 20. veka, kada je zaokružen jedan značajan period

obnove zemlje od katastrofalnih posledica Drugog svetskog rada, ali i prosperiteta u

svim područjima socijalne politike. Zajedničke odlike perioda SFRJ od 1945. do 1990.

su da je za vreme socijalizma država je bila osnovni subjekt socijalne politike -

obezbeđivala je zaposlenje kroz komandnu ekonomiju, kontrolisala cene i pružala besplatne

javne usluge, kao što su obrazovanje i zdravstvena zaštita. Usluge su često bile niskog

kvaliteta, ali su bile dostupne širokim slojevima stanovništva.

Dve osnovne karakteristike socijalne politike u periodu socijalizma (pre tranzicije)

su sledeće:

Prvo, socijalna politika je obeležena paternalizmom i distributerskom ulogom

države. Država raspolaže nacionalnim dohotkom i socijalnim statusima i deli ih

prema kriterijima lojalnosti. Građani se preko države zapošljavaju, dobijaju stan,

usluge, plate, socijalne naknade, itd.

Drugo, sistem socijalnih transfera je netransparentan, u njemu se ne vidi veze

između poreza, doprinosa i socijalnih davanja. Nema autonomnih akcija

pojedinaca, grupa ili nezavisnih institucija – npr. sindikati, koji treba da organizuju

zaposlene i zastupaju njihove interese, obavljaju samo neke tehničke poslove u korist

radnika, a u stvari su transmisija vlasti. Ukupno stanje pogoduje izdizanju države

iznad društva i njegove kontrole.

Partijski i državni činovnici, kao i privredna elita uživali su privilegije, ali je nivo

nejednakosti u prihodima, imovini i pristupu javnom sektoru ostao nizak. Smatra se da

32

je destimulativno izjednačavanje ličnih dohodaka radnika vodilo nižoj produktivnosti i

ukupno nižim prihodima, što vodi ka "jednakosti u siromaštvu" – i da je dugoročno jedan

od faktora koji je doveo do nestabilnosti ekonomskog sistema, a time i socijalne politike.

Kao glavni prednosti i nedostaci socijalne politike u ovom periodu navode se:

Prednosti Nedostaci

Sigurnost radnog mesta za mnoge Skrivena nezaposlenost, neadekvatna

socijalna zaštita nezaposlenih

Niske dohodovne i društvene razlike Skrivene privilegije partijsko- državne

birokratije

Besplatna zdravstvena zaštita za sve Nejednak pristup zdravstvenim uslugama,

nizak zdravstveni standard, lošiji

zdravstveni indikatori u odnosu na Zapad

Ekstenzivna porodiljska odsustva

bolovanja zbog nege deteta,

subvencionirani vrtići i jasle

Ekonomska nužnost zapošljavanja žena

kombinacija rada i obaveza u

domaćinstvu

Visoko subvencionirani državni stanovi Problemi u distribuciji subvencioniranih

Patronat nad penzijskim i zdravstvenim

sistemom, relativno ekstenzivna prava

Slaba veza između uplaćenih naknada

i prava, neautonomnost sistema i neu

sklađenost sa ekonomskim mogućno-

stima

Državno-partijski paternalizam

nad radom (zaštitnička funkcija,

zapošljavanje od strane države)

Potpuno odsustvo prava na artikulaciju

autonomnih socijalnih potreba

Tabela 1: Socijalna politika socijalizma - prednosti i nedostaci

(Prema: Siniša Zrinščak)

Pоsmatranо u celini, mоže se zaključiti: sоcijalističke države, uključujući SFRJ, su

građanima garantоvale egzistencijalnu i široku socijalnu sigurnоst i za uzvrat оd njih

dоbijale pоdršku.

33

III Period socijalne regresije od 1980. do 1990, na koji se nadovezuje socijalna politika

Savezne republike Jugoslavije (1990-2000)

Ekonomska kriza, čije su vidljivije manifestacije započele početkom 80-tih, tokom

godina prerasla je u sveobuhvatnu društvenu krizu koja je kulminirala početkom 90-tih

godina 20. veka, dobijajući dramatične razmere.

Kada je od 1980. nastupio i trend ekonomskog opadanja (regresije) ispoljile su se mane

ovako koncipirane socijalne politike.

Smatra se da su pored prethodno navedenih, u ovom periodu ispoljene i četiri

koncepcijske slabosti socijalne politike:

- Socijalna politika bila je podređena ekonomskoj politici i stavljena na margine

društvenog razvoja.

- Dirigovana od strane države bila je usmerena na ublažavanje posledica

promašaja ekonomskog sistema

- Nije bila jedinstvena na teritoriji Jugoslavije.

- Istraživačka delatnost nije bila dovoljno razvijena, pa je izostajao uticaj nauke na

kreiranje socijalne politike i socijalnog razvoja.

Socijalna politika u periodu od 1990. do 2000. je postala izrazito neefikasna i

pokušavala je da ublaži rastuće socijalne probleme izazvane naglim osiromašenjem

stanovništva, rastućom nezaposlenošću i pojavom novih socijalnih problema poput

porasta maloletničke delinkvencije.

U ovom periodu socijalna prava efektivno nisu ostvarivana usled nefunkcionisanja

društva, hiperinflacije, međunarodne izolacije i sl. Mnoga obavezna socijalna davanja nisu

redovno isplaćivana i ne može se govoriti o efektivnoj socijalnoj politici, već o sveukupnoj

socijalnoj regresiji.

34

30. Savremeni koncept socijalne poltike Srbije (strategije)

Politička i ekonomska kriza koja prati prve godine tranzicije dovodi do raspada

dotadašnjih oblika solidarnosti i podrške pojedincima i porodicama – npr. obrazovanje i

zdravstvena zaštita, za razliku od socijalističkog perioda kada je ono bilo besplatno, sada se

mora plaćati, a njihova dostupnost zavisi od materijalnog statusa porodica i pojedinaca od

kojih veliki deo živi u vrlo teškim materijalnim uslovima.

U periodu tranzicije i socijalna politika prolazi kroz proces radikalnih promena. U

najopštijem smislu, promena je i vrednosno – ideološka u smislu da pojedinci postaju u

većoj meri odgovorni za sopstvenu socijalnu i materijalnu poziciju u društvu, dok se

uloga države smanjuje, a u socijalnu politiku se uključuju se nevladine i verske

organizacije. Reforme u oblasti socijalne politike Srbije, po svojoj supštini, morale su biti

radikalne, dugoročne, sveobuhvatne i bolne.

Ciljevi reforme socijalne politike u Srbiji su:

Izgradnja i jačanje partnerstva izmedju države i civinog društva;

Smanjenje nezaposlenosti, siromaštva i socijalne isključenosti;

Povećanje kvaliteta usluga u svim područjima socijalne politike;

Racionalnije korišćenje sredstava za javnu potrošnju;

Doslednije ostvarivanje ljudskih i socijalnih prava gradjana;

Decentralizacija socijalne politike i deinstitucionalizaciju sistema socijalne

zaštite, kao i jačanje pozicije u zadovoljavanju potreba gradjana lokalne

samouprave.

Glavni problem socijalne politike u tranziciji predstavlja određivanje nivoa

zagarantovanih prava, koji svakako mora biti manji nego u socijalizmu, i obezbeđivanja

njihovog finansiranja. Nacionalni budžet je bio pod velikim pritiskom socijalnih transfera i

programa u fazi restruktuiranja preduzeća, koja u nas predugo traje. Sa druge strane treba je

smanjiti poreze i doprinose kako bi se podstaklo preduzetništvo i privukle strane investicije

bez čega nije bio moguć oporavak privrede i društva. Nema jednostavnog odgovora na ovu

dilemu, osim postepenog usklađivanja prava, potreba i mogućnosti društva da ih zadovolji.

35

Mere socijalne politike u tranziciji se u prvim godinama najčešće sastoje u indeksaciji

minimalno zagrantovanih zarada, penzija i socijalnih davanja, raznim kompenzacijama za

cene osnovnih životnih namirnica i zaštiti najugroženijeg dela stanovništva. U fondovima

socijalnog osiguranja, posebno penzijskog, se javljaju deficiti zbog smanjenja zaposlenosti i

uplate doprinosa. U oblasti zdravstvene zaštite sprovodi se privatizacija, uvodi se

participacija gradjana, u većem stepenu se uključuju lokalni organi vlasti u upravljanju

zdravstvenim ustanovama, poskupljuju lekovi, uvodi se racionalizacija.

Pored ovih početnih aktivnosti, kako bi se ostvarili dugoročni ciljevi reforme postao je

neophodan i strateški pristup rešavanju problema. Strateški okvir reformi socijalne zaštite

postavljen je 2005. godine usvajanjem Strategije razvoja socijalne zaštite. Kao najvažniji

nedostaci i razlozi reformi socijalne zaštite, identifikovani su: izuzetna pasivnost korisnika

prava u sistemu socijalne zaštite, nedovoljna razvijenost mreže socijalnih usluga,

centralizovanost, nefleksibilnost i neefikasnost sistema.

Kao značajna dostignuća dosadašnjeg perioda reforme socijalne politike mogu se

istaći:

- Stabilizacija sistema socijalne sigurnosti i posebno socijalne zaštite

najugroženijih društvenih grupa (lica bez zaposlenja, sa niskim i nedovoljnim

prihodima, izbegla i raseljena lica). Postepeno su isplaćivana zaostala dugovanja

države penzionerima i drugim korisnicima socijalnih prestacija (socijalne pomoći,

dodatka za decu, invalidskih prinadležnosti, itd.).

- Poboljšavanje uslova za smeštaj i boravak u ustanovama socijalne i zdravstvene

zaštite i izgradnja nove mreže socijalnih ustanova i partnerstava sa nevladinim

sektorom. Sredstva od donatora uglavnom su bila korišćena za napred navedene

potrebe stanovništva.

- Uspostavljanje strateškog okvira reforme kroz donošenje čitavog niza strategija

(Strategija reforme socijalne zaštite, Strategija za smanjenje nezaposlenosti i sl.)

- Reforma socijalnog zakonodavstva (Zakon o radu, Porodični zakon, Zakon o

sprečavanju zlostavljanja na radu, Zakon o zabrani diskriminacije i dr.)

- Veća uloga nevladinih organizacija (partnerstvo vladinog i nevladinog sektora)

36

KORIŠĆENA LITERATURA

Lakićević, M. (2013): „Socijalna politika“, Fakultet za specijalnu edukaciju i

rehabilitaciju, Beograd

Pejanović, S. (2008): „Socijalna politika“, Fakultet za specijalnu edukaciju i

rehabilitaciju, Beograd

Puljiz, V., Bežovan, G., Šućur, Z., Zrinščak, S. (2005): „Socijalna politika – povijest,

sustavi, pojmovnik“, Pravni fakultet, Zagreb

Valković, M. (1991): „Socijalni nauk Crkve i socijalna politika“, Katolički bogoslovni

fakultet, Zagreb

Vidanović, I. (2006): „Rečnik socijalnog rada“, Udruženje stručnih radnika socijalne

zaštite i Društvo socijalnih radnika, Beograd

Vidanović, V. (2013): „Socijalne posledice tranzicije u Srbiji“, Zadužbina Andrejević,

Beograd

37