Krv je sasvim osobit sokRudolf tajner

Svako od vas zacelo se sea da se ovo dananje predavanje svojim natpisom vezuje za jednu re Geteova Fausta. Vi svi znate, da se u tom spevu prikazuje, kako Faust, predstavnik najvie oveanske tenje, stupa u savez sa zlim silama, a njih u spevu opet s njihove strane prikazuje Mefistofeles, izaslanik pakla. Vi svi znate, da Faust mora sklopiti ugovor sa Mefistofelesom i da tada to pismeno Faust mora potpisati krvlju. Faust isprva smatra ovo za alu, ali Mefistofeles izgovara ovu izreku, koju je Gete na ovom mestu zacelo ozbiljno smislio : Krv je sasvim osobiti sok." Kod ovoga mesta Geteova Fausta desilo se neto zanimljivo tako zvanim Geteovim tumaima. Vi zacelo znate, da o Geteovu Faustu postoji tako obilata knjievnost, da bi se njom mogle napuniti itave knjinice. Razume se, da moj zadatak ne moe biti razlaganje onoga to ovi razni Geteovi tu-mai govore upravo o ovom mestu iz Fausta, ali oni ne objavljuju neto mnogo drukije od onoga emu daje primer komentar Fausta, jedan od poslednjih, od univerzitetskog profesora Minora. On slino drugim tumaima raspravlja o ovoj izreci kao o nekoj Mefistofelesovoj napomeni zajedljivoj, a Minor je stavio napomenu zanimljivu, upravo vanredno zanimljivu napomenu. Sasluajte tano ta on kae, da biste se zaudili, na ta sve moe doi jedan Geteov tuma. On kae: avo je neprijatelj krvi", i pri tom upuuje na to, da je krv ono to upravo uzdie i odrava ivot oveku, i da zbog toga avo, neprijatelj ljudskoga roda, moe biti samo neprijatelj krvi. Ali on s pravom obraa panju na to, da ova krv igra istu ulogu ve u starijoj obradi Faustova izdanja,. a osobito u prii. U jednoj staroj knjizi o Faustu jasno Je opisano, kako je Faust malo zagrebao noiem levu ruku, kako tada umae pero u isteklu krv, i potpisuje svoje ime ispod ugovora, kako tada na levoj ruci krv se zgruava i stvara rei: O ovee, bei:" Sve je ovo tano. Ali sada da vidimo napomenu, kako je avo neprijatelj krvi i kako zbog toga zahteva krvni potpis, ba zato to je neprijatelj krvi. Ja bih vas zapitao, da li neko moe zamisliti, da on udi ba za onim to mu je nemilo. Razborit ovek moe samo pretpostaviti da je Gete na ovom mestu mislio da ne samo Gete, nego i glavna pria i starije pevanje o Faustu mogli su jedino i samo to misliti , da je avolu osobito stalo do krvi i da njemu nije sve jedno, da li dobiva ugovor potpisan obinim, neutralnim mastilom ili krvlju. Ovde se ne moe pretpostaviti nita drugo nego da predstavnik zlih sila veruje, ta vie da je ubeen, kako e on Fausta ba naroito imati u ruci time to e se doepati bar jedne kapi njegove krvi.

Ovo se potpuno razume po sebi, i niko ne moe druke razumeti ovo mesto, nego da Faust treba krvlju da potpie ne zbog toga to je avo neprijatelj krvi nego zbog toga da bi se on, avo, doepao krvi. Ovo se zasniva na jednom znaajnom oseaju, da onaj vlada ovekom koji se doepa ovekove krvi, i da je zbog toga krv sasvim osobitn sok, jer je krv tako rei ono za to se ovek mora upravo boriti onda kada se bori za oveka s pogledom na dobro i na zlo. Sve ove stvari, koje su nam dole iz narodnih pria i mita i koje imaju veze sa ovekovim ivotom, menjaju se u nae vreme na osobit nain s obzirom na celokupno gledite i shvatanje ovekovo. Za nama je ono doba, kada se na prie, gatke i mite gledalo tako kao da se u njima izraava samo detinjska narodna mata. Za nama je ta vie i ono doba, kada se nekim detinjski uenim nainom govorilo o tome, da se u prii izraava pesnika narodna dua. Ova pesnika narodna dua nije nita drugo nego proizvod zelenog naunikog stola. A zeleni nauniki sto postoji isto tako kao to postoji zeleni birokratski sto. Ko upravi pogled u narodnu duu, taj vrlo dobro zna, da se narod ne zanima izmiljotinama i tako neim, nego neim mnogo dubljim. I to se izraava u njegovim priama i mitima o udnovatim silama i udnovatim dogaajima. Ako se sa novog gledita duhovnog ispitivanja ponovo udubimo u prie i mite; ako pustimo da na nas utiu one uzviene i silne slike, koje smo primili iz iskonskog doba i poto smo snabdeveni duhovno-naunim postupcima ispitivanja to nam se ovi miti i ove prie prikazuju kao izraz neke duboke pradavne mudrosti. Istina je da se ovek ponajpre pita, kako to biva, da mi ipak pre svega imamo posla sa primitivnim narodnim pogledima. Istina je da je bezazleni ovek u ovim priama i gatkama mogao slikovito i jasno prikazati svetske zagonetke i da mi, ako se danas udubimo u te prie i gatke, uvek sagledamo u slici ono to nam danas jasno otkriva duhovno istraivanje. U prvi as ovo nas zadivljava. Ali onome koji sve dublje i dublje ulazi u nain, kojim su postale ove gatke i ove prie, nestaje svako uenje, nestaje svaka sumnja, i on u ovim priama i ga-tkama nee nai samo ono to se naziva bezazleno gledanje. On e u tome spaziti mudri izraz jednoga starog, istinitog, mudrog gledanja na svet. Vie, mnogo vie jo moe ovek nauiti, ako stvarno ispita osnove ovih mita i pria, nego ako prisvoji sadanju nauku razumsku i iskustvenu. Razume se, da ovek ovim stvarima mora prii opremljen nainima ispitivanja duhovne nauke. Sve to se o krvi nahodi u priama i sta-rim pogledima na svet obino ima znaaja. Jer u tim pradavnim vremenima postojae jedna mudrost, koja duboko poznavae krv, onaj osobiti sok, koji je upravo tekui oveiji ivot.

Mi se danas ne moemo zanimati pitanjem, otkuda je u pradavna vremena dola ona mudrost, mada zavretak ovoga predavanja mora i na to ukazati. Pravo posmatranje ovoga predmeta mora ostati za potonja predavanja. A danas mi elimo posma-trati samu ovu krv, u njenom znaaju za oveanstvo i za razvitak oveanske kulture. Ovde nee biti izneto kao neko fizioloko ili isto prirodnjako posmatranje, nego jedno po-smatranje iz duhovnog gledanja na svet. A ovo mi najbolje proniemo u svaku stvar, ako ponajpre budemo svesni znaaja jednog prastarog stava, koji je vezan sa prakulturom staroga Egipta, gde je vladala svetenika mudrost boga Hermesa. Taj stav, koji vredi kao naelo cele duhovne nauke, nazvano hermesko naelo, glasi : Gore je sve kao dole." Vi moete nai poneko diletantsko objanjenje ovoga stava; ali ono objanjenje, koje nas danas ovde ponajpre zanima, jeste ovo. Cela duhovna nauka na isto je s tim, da ovaj svet, koji je oveku pristupaan ponajpre preko njegovih pet ula, ne prikazuje ceo svet. On je samo izraz za svet dublji, koji je iza ovoga skriven, za duhovni svet. U smislu ovog hermeskog naela ovaj duhovni svet nazvan je gornji svet, a ulni svet, koji se iri oko nas, koji mi svojim ulima moemo opa ziti i ispitati svojim razumom, vredi kao donji, kao izraz duhovnoga sveta. Tako da duhovni istraiva ne vidi u ovom ulnom svetu neto poslednje, nego jednu vrstu fizionomije, koja mu izraava duevni i duhovni svet koji postoji iza ovoga sveta. Upravo onako, kao to ovek, kada posmatra ovekovo lice, ne sme se zadrati na oblicima lica i na pokretima, nego e ga, razume se, pokreti i fizionomija uputiti na duevno i duhovno, koje se u njima izraava Ono ta svaki ovek ini prosto, kada pristupa jednom duevnom biu, to okultist ili du-hovni istaiva radi prema celom svetu. Na oveka preneta izreka Gore je sve kao dole" glasila bi: na ovekovu licu izraavaju se oni impulsi koji poivaju u njegovoj dui: u licu otru, grubu duevna grubost; u osmehu unutranja veselost; u biseru suza duevna patnja. Dopustite mi, da na pitanje: ta je upravo mudrost, izloim hermesko naelo. U duhovnoj nauci uvek se o tom govorilo, da ovekova mudrost ima veze sa iskusvom, i to sa bolnim iskustvom. Onaj koji upravo potone u bol i patnju moda e u ovom bolu i u ovoj patnji pokazati neki unutranji nesklad. A onaj koji je nadvladao bolove i patnje i koji nosi u sebi njihov plod, uvek e vam govoriti samo to, da je time dobio neku mudrost. Radosti i uivanja u ivotu, zadovoljstva koja mi je ivot pruio, zahvalno primam; ali sve to bih dao za moje proivljene bolove i patnje. Mojim bolovima i patnjama zahvalan sam za mudrost". Tako je od

vajkada duhovno istraivanje videlo u mudrosti kao neki kristalizovani bol, koji je savladan, pa se preobratio u svoju suprotnost. A zanimljivo je, to se udnim nainom ba na to povratilo sadanje vie materijalistiko istraivanje. Nedavno je izila jedna lepa knjiga o mimici miljenja, knjiga dostojna itanja. Knjigu nije napisao teosof, nego ispitiva prirode i due. On pokuava dokazati, kako se u fizionomiji izraava ovekov unutranji ivot, njegov na-in predstavljanja. Pa i ovaj ispitiva obraa panju na to, da mislilac u izrazu svoga lica ima uvek neto to podsea na upijen bol. Tako vi vidite, kao lepu potvrdu prastarog naela duhovne nauke, kako se ovo naelo opet po-malja u vie materijalistinom shvatanju naega vremena. Ovo ete uviati sve dublje i dublje, i naiete, doslovice, da je prastara nauka opet postala predmet izuavanja dananje nauke. Bie duhovnog istraivanja jeste u tome, da se sve to nas u svetu opkoljava mineralni oklop, biljni pokriva, ivotinjski svet nae zemlje smatra kao fiziognomini izraz ili donje jednoga gornjeg, jednog duhovnog ivota koji lei iza ovoga. Sa gledita okultnog ili duhovnonaunog razumee se tano ono to nam je dato u ulnom svetu tek onda kada se upozna gornje, duhovna praslika, duhovna prabia, iz kojih je sve proizilo. Tako nas danas mora zanimati ono to se nahodi skriveno iza pojave krvi, ono to je sebi u krvi, ovde u ulnom svetu, stvorilo fizio-gnomski izraz. I kada ovek ima ovu duhovnu osnovu krvi, tada e i uvideti, kako jedno takvo sa-znanje mora uticati na CRO na duhovni i kul-turni ivot. Velika pitanja nameu se u nae vreme lju-dima, pitanja vaspitanja ne samo mlada oveka, nego pitanja vaspitanja itavih naroda. Tako i veliko vaspitno pitanje, koje e oveanstvu postaviti budunost i koje svaki mora spaziti, ako upravi svoj pogled na velike, drutvene preokrete, koji se svuda javljaju bilo ensko pitanje, drutveno pitanje, pitanje mira i t. d. sve ovo izlazi pred nau brinu duu. Sva ova pitanja postaju svetla i jasna, kada poznamo to postoji iza krvi kao duhovna bitnost. Ko e poricati da s ovim pitanjem nije vezano rasno pitanje, koje se vidno ponovo javlja i u nae dane? Ali mi razumemo rasno pitanje samo onda, kada razumemo tajanstveni uticaj krvi i krvnog meanja meu narodima. Najposle s tim je u vezi jo jedno pitanje, koje e postajati sve aktuelnije, to se vie ovek u ovoj stvari izvija iz jednoga isto besciljnoga postupanja i to vie prodire do postupanja u ovoj oblasti, sasvim jednakog punoga jedinstva. Pitanje, na koje se ovde ukazuje, jeste pitanje kolonizacije. Ovo pitanje se pomalja, kada se susretnu ljudi uljuenih naroda sa neuljuenim narodima: koliko mogu neuljueni narodi usvojiti nove kulture? Kako se moe uljuditi jedan crnac, jedan

varvarski divljak,. kako ovek da se ponaa prema njima? Ovde se ne posmatraju samo oseanja jednoga tamnoga morala,. nego velika, ozbiljna i znaajna ivotna pitanja bivovanja. Onaj koji ne zna, pod kakvim pogodbama stoji jedan narod, da li napreduje ili nazaduje u svom razvitku, da li je njegova krv odreena ovim ili onim, taj ne moe nai pravi put, da makakvu kulturu uvede u neki drugi narod. Sve se ovo pojavljuje, kada se postavi ovo znaajno pitanje o krvi. ta je krv po sebi, vi svi dobro znate iz prirodne nauke. Kada posmatrate ljude i vie ivotinje, vi znate da je ta krv zaista tekui ivot. Vi znate, da se krvlju ovekova unutranjost otvara prema spoljanosti, i dok se to dogaa, ovek krvlju prima ivotni vazduh, kiseonik. Ovim primanjem kiseonika krv se obnavlja. Ona krv, koju ovekova unutranjost tako rei nudi kiseoniku koji struji unutra, jeste neka vrsta tvari otrovne za organizam, neka vrsta unitaa i razoraa. Ova plavetno-crvena krv pretvara se u crvenu, ivotvornu krv primanjem kiseonika, nekom vrstom sagorevanja. Ova krv, koja prodire u sve delove tela i u svima delovima tela slae gradiva za ishranu, ima zadatak, da gradiva spoljnjeg sveta primi u sebe neposredno i da ih najkraim putem upotrebi za ishranu samog bia. ovek i vie ivotinje imaju potrebu, da ove hranljive sastojke prvo prevedu u krv, da stvore krv, da kiseonik iz vazduha prime u krv i da krvlju telo sagrade i odravaju. Nije nepravo rekao jedan otrouman poznavalac due : krv sa svojim kretanjem jeste kao neki drugi ovek, koji se kao neka vrsta spoljnjega sveta odnosi prema onom oveku, sastavljenom od kostiju miia i nervne mase. I zaista ceo ovek neprestano prima iz krvi sile koje ga odravaju, i s druge strane predaje krvi ono to nije upotrebio. U krvi se dakle nahodi pravi ovekov udvojenik, koji ga neprestano prati, i iz koga on neprestano crpe svoje nove sile, a kome on predaje ono to njemu vie ne treba. Zbog toga su s punim pravom nazvali krv ovekovim tekuom ivotom i odredili joj znaaj, slian gradivu elijskom u niih organizama. to je elijsko gradivo niim drganizmima, to je oveku taj tako mnogostruko preobraavani osobiti sok", krv. Jedan znamenit ispitiva, kakav je Ernst Hekel, sagledao je duboko u radionicu prirode i u svojim narodskim delima s pravom je obratio panju na to, da u organizmu krv postaje upravo najdocnije. Kada se prati razvak ovekova zaetka u materinom telu, nalazi se, da su osnove za stvaranje kostiju i miia stvorene pre no to postane osnova za stvaranje krvi. Tek vrlo pozno vide se osnove za stvaranje krvi, i s njim sistem krvnih sudova u oveka; tek vrlo kasno izlaze one, i iz toga prirodna nauka zakljuuje s pravom, da se u razvitku sveta stvaranje krvi u opte tek pozno pojavilo, da su tako rei druge sile, koje tu bejahu, tek uzdignute do visine krvi, da na ovoj visini izrade ono to

treba-da se izradi u oveku. Kada je ovek kao ljudski zametak proao kroz preanje mene u razvitku oveans^va, kada ih je ponovio, tada tek on sebi prisvaja ono to se bejae nahodilo u svetu pre stvaranja krvi, da bi tada stavile krunu evoluciji preobraenjem, izdizanjem svega preanjeg u ovaj osobiti sok, u krv. Ako sada elimo prouiti tajanstvene zakone duhovne vaseljene, koji upravljaju iza krvi, moramo se pozabaviti najosnovnijim pojmovima antroposofije. Ovi osnovni pojmozi antroposofije ovde su ve esto izlagani. Vi ete videti, da ovi osnovni pojmovi antroposofije jesu gornje i da nam se ovo gornje ako smo ga upoznali izraava u znaajnim. zakonima krvi kao i u zakonima ostaloga ivota kao u nekoj fizionomiji. Oni koji odavno poznaju osnovne zakone antroposofije zacelo e mi dopustiti, da ih ukratko ponovim onima koji su ovde prvi put. Pri tome i njima samima ti zakoni postajae sve jasniji i jasniji, ako naue da ih ponovo primenjuju u osobitim novim sluajima. Dodue, onima koji jo nita ne znaju o antroposofiji, koji se jo nisu uivedi u ono posmatranje ivota i sveta o kom se ovde govori, tima je ono to u ja sada rei vie ili manje: samo reanje rei, pod kojima oni nita ne mogu zamisliti. Ali nedostatak jednog pojma koji se krije iza neke rei zaista nije uvek kriv, ako neko pri nekoj rei ne moe sebi nita zamisliti. Ovde. se moe primeniti, neto izmenjena, jedna napomena, koju je uinio duhoviti Lihtenberg. Kada se sudare jedna glava i jedna knjiga, pa to zvui uplje, za to ne mora uvek biti kriva knjiga. Tako je i sa ocenjivanjem antroposofskih istina od naih savremenika. Ako ove istine ljudima esto zvue u uima kao obine rei, pri kojima oni ne mogu nita zamisliti, za to ne mora uvek biti kriva antroposofija. Ali onaj koji se uivi u ove stvari videe da iza oznake i pokazivanja na via bia zaista se i kriju takva bia, koja se ;ne mogu nai u naem ulnom svetu. U antroposofskom gleditu na svet vidimo, da ovek, u koliko se on u spoljnjem svetu pojavljuje naim ulima, u koliko vidimo njegov oblik i lik, ini samo jedan deo ovekova bia i da ta vie iza fizikog tela postoje mnoga druga bia. Ovo fiziko telo ima ovek zajedniko sa svima mineralnim, nazvanim beivotnim, stvarima, koje ga okruavaju. Ali iznad toga ovek ima tako na-zvano etersko ili ivotno telo, eter nije ovde upotrebljen u onom znaenju, kako to ini fizika nauka. Ovo etersko ili ivotno telo jeste ono naelo, koje za duhovno-naunog istraivaa nije samo neto izmiljeno, niti samo neto izmudrovano, ve je neto to za njegova otvorena duhovna ula isto tako stvarno postoji kao to postoje spoljanje ulne boje za ulno oko. Vidovit ovek moe videti, zaista videti ovo etersko ili ivotno telo. Ono je ono to neorganska vetastva (tvari) izaziva na ivo bivovanje, podie ih iz neivota, da bi ih nanizalo na nit ivota. Nemojte misliti, da je okultnom istraivau ovo ivotno telo samo neto to on uz beivotno jo zamilja. To pokuavaju istraivai prirode ! Oni pokuavaju to, da upotpune ono

to mikroskopom i slinim sredstvima mogu videti na stvarima, da izmisle neto za sebe, to oni tada nazivaju ivotnim naelom. Antroposofsko istraivanje ne stoji na tom gleditu. Njegovo je tvrdo naelo da ne govori : Ovde stojim ja kao istraiva, kakav sam takav. to postoji u svetu, mora se pokoriti mom sadanjem gleditu. to ja ne mogu saznati, to ne postoji." To je od prilike isto tako pametno, kao kad neki slepac kae, da su boje neka matanija. O nekoj stvari ne moe odluivati onaj koji o tome nita ne zna nego onaj koji je od toga neto doiveo. ovek se nahodi u razviu; zato antroposofija govori: ako ti ostane onakav kakav si, ne moe nita videti od eterskog tela, i zaista moe govoriti o granicama saznanja" i o Ignorabimus". Ali ako postane drugi, kao prisvoji potrebne sposobnosti za opaanje duhovnih stvari, onda se ne moe govoriti o granicama saznanja. Ova granica samo postoji dotle dok ovek nije otvorio svoja unutarnja ula. S toga i agnosticizam nije nita drugo nego silan teret za nau kulturu. On kae : ovek je takav i takav, i kada je ovek takav i takav, on moe saznati samo to i to. Na ovo treba odgovoriti: ako je ovek danas takav i takav, mora on upravo druki postati, i tada e on i druke saznavati. Drugi ovekov deo jeste dakle etersko telo, koje ovek ima zajedniko sa biljnim svetom. Trei lan jeste tako nazvano astralno telog vrlo lepo i osobito znaajno tako nazvano, patre-ba ovde i docnije jo jednom pokazati, da je ovo astralno telo s pravom tako nazvano. Teosofi koji htedoe izabrati drugo ime mesto ovoga i ne slu-te o emu se ovde radi. Astralnom telu dunost je u oveku i u ivotinji izazvati ono to je ivo na to da postane oseajno vetastvo. Tako da se u ivome ne pokreu samo sokovi, nego da se u njemu izraava ono to se naziva prijatnost i patnja, radost i bol. Time ste u bitnome nagovestili i razliku izmeu biljke i ivotinje, mada ima prelaza. Jedna nova grupa naunih ispitivaa prirode mislila je da moe pridati biljkama oseanje u pravom znaenju. Ali to je samo igra s reima. Za neke biljke razumljivo je po sebi da se drae, kada im se neto priblii, kada neto na njih utie. Ali to nije oseaj. U unutranjosti stvorenja mora se pojaviti sla kao refleks nadraaja, i ako se u nekih biljaka dogodi odraz na neki spoljnji utisak, to ipak jo ne dokazuje, da biljka jednu takvu dra i iznutra izdie do jednog oseaja, da je iznutra doivljuje. Ono to ovek iznutra doivljuje nalazi se u astralnom telu. Tako dakle vidimo, da se ono to se izdiglo do ivotinje sastoji od fizikog tela, od eterskoga ili ivot-nog tela i od astralnog tela. ovek nadmaava ivotinju neim sasvim o-sobitim, a to ime ovek nadmaava ivotinju, mi-saoni ljudi uvek su oseali. Na to ukazuje ono to an Pol u svom ivotopisu sam govori o sebi : on se sea sasvim tano, kako njemu kao malom detetu, u dvoritu roditeljske kue prolete

kroz duu misao : ti si zaista jedno ja", ti si jedno bie koje moe sebi iznutra rei ja."Touini na njega znaajan utisak. Sva tako nazvana spoljanja nauka o dui previa najznaajniju stranu ovoga pitanja. Pratite me za nekoliko minuta u jednom tananom razmiljanju, i ono e vam pokazati o emu se radi. U celom jeziku postoji jedna jedina re, koja se naelno razlikuje od svih drugihrei. Svakoj stvari, koja je ovde u dvornici, moe svako od vas kazati ime; svaki moe nazvati sto stolom, a sto-licu stolicom. Ali ima jedna re, jedno ime, to vi moete izgovoriti samo za ono emu pripada ovo ime : to je reica ja". Niko ne moe drugom kazati ja". To ja" mora isticati iz same dubine due : to je ime koje dua moe dati jedino sebi. Svaki drugi je za mene jedno ti", i ja sam sam za svakog drugog jedno ti". Sve religije oseahu da se u tom ja izraava ono bie u dui, kojim dua u seba samoj moe dati re svojoj osnovnoj bitnosti boanskom, u sebi. Tu poinje tada ono to nikada ne moe ui u nas preko spoljanjih ula, to se po svom zna-enju nikada ne moe nazvati spolja, ve to mora zazvuati iz najunutarnjijeg. Tu poinje onaj razgovor due sa sobom, u kom se boanska linost javlja u dui, kad se otvori put duhu u duu. U starijim kulturnim religijama, jo u staroj jevrejskoj, nazvali su ovo ime neiskazano ime Boje", i ma kako to prevela dananja filologija, staro jevrejsko ime Boje ne znai nita drugo nego to to se danas iskazuje reju ja". Pokretahu se redovi slualaca, kada posveeni izgovarae ime" ..nepoznatog Boga", kada se slutilo ono to se iskazuje tom reju, kada to ja sam koji sam" u hramu odjekne. U ovoj rei iskazuje se etvrti lan ovekove bitnosti, koji u krugu jednog ze-maljskog bivovanja ima jedino ovek. Ovo ja" opet obuhvata u sebi i izgrauje klice viim stepeni-ma oveanstva. Samo treba ukazati na to to e u oveanskom razviu biti ostvareno u budunosti ovim etvrtim lanom. Treba ukazati na to, da se ovek sastoji od fizikog tela, od eterskog tela, od astralnog tela i od svoga ja" ili od pravog unutranjeg ivota i da se u ovom unutranjem ivotu nahode klice za tri dalja stepena razvia, koji e postati iz krvi, a to su Manas, Budhi i Atma, ili drugim reima: Manas = duhovno ja" u suprotnosti prema samom telu; Budhi = ivotni duh; Atma = duhovni ovek, pravi istiniti duhovni ovek, koji danas oveku lebdi samo kao ideal, koji je zaet kao mala klica u unutranjosti i usavrie se u dalekoj budunosti Tako mi imamo, kao u dugi sedam boja, u zvunoj lestvici sedam tonova, u carstvu atoma sedam stepena atomske teine, i sedam

stepena ljudskoga bia, koji se opet dele na etiri donja i tri gornja stepena. Sada pokuavamo, da sebi jednom objasnimo kako se ovo gornje, duhovno, fiziognomski izra-ava u donjem, kako nam ono izlazi pred oi u ulnom svetu. Uzmimo najpre ono to se u oveku hristalovalo kao njegovo fiziko telo. On to ima zajedniko sa tako nazvanom mrtvom prirodom. Kada o ovom fizikom telu govorimo antroposofski, tada nikako ne govorimo o onom to oko vidi nego govorimo o spoju sila, koje su sklopile fiziko telo, o onom to iza fizikog tela stoji kao silapriroda Pogledajmo biljku kao bie ve s eterskim telom, koje fizika gradiva izdie do ivota. A to znai : etersko telo preobraa ulnu materiju u ivotne sokove. ta je to, to takvim nainom tako nazvane beivotne sile preobraava u ivotne sokove? Mi to nazivamo etersko telo, i ovo etersko telo deluje i u ivotinji i u oveku kao i u biljci: ono izaziva ono to je samo ulno .do ivotinjskih oblika. To etersko telo proeto je opet astralnim telom, a ta ini ovo astralno telo? Ono izaziva pokrenuto vetastvo na unutranje zajednako kruenje sokova i tvari. I to tako, da se spoljanje kretanje ogleda u unutranjim doivljajima. Mi smo time toliko odmakli, da shvatamo u koliko je ovek postavljen u ivotinjsko carstvo. Sva vetastva od kojih je ovek sastavljan nala-zite i na polju u beivotnoj prirodi: kiseonik, ugljenik, vodonik, sumpor, fosfor i t. d. Ako je potrebno da se izazove ono to je eterskim telom obraeno u ivo vetasto za unutranje shva-tanje, za stvaranje unutranjih slika kao u ogledalu o onom to se napolju zbiva, onda ono to mi zovemo astralno telo mora biti proeto eter-skim telom. Astralno telo izaziva oseaj. Ali sada, na ovom stepenu, astralno telo izaziva oseaj sasvim osobitim nainom. Etersko telo pretvara neorgansko vetastvo u ivotne sokove, astralno telo pretvara ovo ivotno vetastvo u oseajno vetastvo. Ali i molim da se ovo naroito za-pazi ta osea neko bie, koje je snabdeveno samo sa ova tri tela? Ono osea samo sebe samo, samo svoje ivotne pojave; ono vodi jedan u sebi za-tvoren ivot. Ovo je jedna veoma zanimljiva inje-nica, od vanrednog znaaja, dostojna da se zapamti. Pogledajte, na primer, neku niu ivotinju. ta je nju stvorilo? Ona je pretvorila neivo vetastvo u ivo vetastvo, i ivo, pokretno vetastvo u oseajno vetastvo. A oseajno vetastvo nahodi se samo onde gde ima bar podloge za ono to se docnije javlja u izgraenom iva-nom sistemu. Tako mi imamo dakle beivo vetastvo i vetastvo proeto oseajnim ivcima. Kada posmatrate jedan kristal, duni ste ponajpre predstaviti sebi u ovom kristalnom obliku izraz nekih prirodnih zakona, koji vladaju

napolju, u tako nazvanom neivom carstvu. Kristal ne bi mogao postati bez cele prirode, koja ga okruava. Vi ne moete iupati jedan lan iz vaseljene i postaviti ga zasebno, isto tako kao to ne moete iupati oveka iz njegove cele okoline, poto bi morao umreti, ako bi bio izdignut iznad zemlje samo za koju milju. Kao to se ovek moe zamisliti samo na onom mestu na kome je, gde se odnosne sile u njemu moraju spajati, u njemu moraju iveti, tako je to ve i kod kristala. I ko kristal tano posmatra, videe u njemu celu prirodu, celu vaseljenu u pojedinanom otisku. Sasvim je tano ono to je Kivije rekao, da sat vren anatom po jednoj kosti moe zakljuiti, kakvoj je ivotinji pripadala ta kost, jer svaka ivotinja mora imati svoje sasvim osobite oblike kostiju. Tako i u obliku kristala ivi cela vase-ljena. A isto tako izraava se cela vaseljena i u ivom vetastvu pojedinoga bia. Pokrenuti so-kovi jednoga bia ve su mali svet, otisak velikoga sveta. A kada je vetastvo izazvano do oseaja, ta ivi tada u oseajima najprostijega bia? U ovim oseajima ogledaju se vaseljenski zakoni, i tako da pojedino ivo bie mikrokosmiki osea u sebi ceo makrokozam. Oseajni ivot prostog bia jeste dakle jedan otisak vaseljene, kao to je kristal otisak njenog oblika. U takvom prostom ivom biu ovek ima posla sa jednom tupom svesnou. Ali to je ta svest vie tupa, to je ona na drugoj strani izravnata veim obimom. Cela vaseljena zablesne u tupoj unutranjoj svesti ivoga bia, Ali u oveku se sada takoer ne nahodi nita drugo nego zapleteno razvie onih triju tela koja se nalaze u najprostijem oseajnom ivotnom biu. Uzmite oveka, bez obzira na tu krv, uzmite ga kao jedno bie koje je stvoreno od ve-tastva fizikog sveta koji ga okruava. I ljudsko bie, kao i biljka, ima u sebi sokove, koji ga izazivaju da postane ivo vetastvo, a u kome je ulanjen i jedan nervni sistem. Ovaj prvi nervni sistem jeste tako nazvani simpatini Ovaj sim-patini nervni sistem u oveku iri se du kimenog stuba s obe strane, na svzkoj strani ima red vorova; grana se i rava i alje svoje konie raznim organima: pluima, priboru za varenje it. d. Bonim strukovima on je svezan sa kimenim stubom. Ovaj simpatini nervni sistem znai ponajpre oseajni ivot, koji vam je malo as prikazan. Ali ovek svojom sveu ne moe segnuti do onoga to se preko ovih ivaca saznaje kao ogledalom o svetskim pojavama. Ovi ivci su iz-raajna sredstva, i onako kako je ovekov ivot sagraen iz okolnog vaseljenskog sveta, tako se opet ovaj vaseljenski svet ogleda u simpatinom nervnom sistemu. Ovi ivci ive tupim unutranjim ivotom. Kada bi ovek mogao utonuti u ovaj simpatini nervni sistem, on bi (kada bi uspavao svoj vii nervni sistem) video kao u nekom svetlosnom ivotu, kako veliki zakoni vaseljene upravljaju i rade. U oveka iz davnoga doba bee jedna danas savladana vidovitost, koja se moe poznati, kada se osobitim postupcima iskljui rad vieg nervnog

sistema i time se oslobodi nia svest. Tada ovek jednim osobitim nainom ivi u tom nervnom sistemu, koji postaje ogledalom sveta oko njega. Neke nie ivotinje svakako su odrale i sauvale jo i danas ovaj stepen svesnosti: ovo je dakle jedna tupa, sumrana svest; ali je ona u stvari prostranija nego li dananja ovekova svest. Ona zrcali prostrani svet kao tup unutranji ivot, ne samo mali iseak sveta, to ga opaa sadanji ovek. Ali za oveka nastupa neto drugo. No mada je u toku razvia do sim-patinog nervnog sistema vaseljena odraena kao u ogledalu, na ovom se stepenu razvia bie otvara opet prema spoljanjosti; simpatinom sistemu pridruuje se kimena modina. Sistem kimene modine i modani sistem dovode tada do organa koji postavljaju svezu sa spoljanjim svetom. Kada je u oveku stvaranje toliko odmaklo, tada se od njega vie ne trai, da se u njemu samo ogledaju iskonski stvaraki zakoni vaseljenski, nego sama odraena slika stupa u odnos s okolinom. Kada se simpatini nervni sistem spoji sa viim delovima nervnog sistema, tada je ovo izraz svrenog preobraaja astralnog tela. Ovo telo tada ne preivljava vie samo vaseljenski ivot u tupoj svesnosti, nego ono spaja s ovim svoj osobiti unutranji ivot. Simpatinim nervnim sistemom jedno bie osea ta se zbiva izvan njega, a viim nervnim sistemom ono to se zbiva u njemu. I najvii oblik nervnog sistema, u dananjem optem oveanskom razvitku, uzima gradivo za stvaranje slika spoljanjega sveta iz vie ralanjenog astralnog sveta. ovek je dakle izgubio podobnost doivlja-vanja iskonske tupe slike spoljanjega sveta; on osea svoj unutranji ivot i iz ovoga svoga unutranjeg ivota gradi on sebi na viem stepenu novi slikovni ivot, koji dodue zrcali mali komad spoljnjega sveta, ali svetlijim, savrenijim nainom. S ovim preobraajem ide uporedo na vii stepen razvia drugi preobraaj. Promena astralnog tela proiruje se do eterskog tela. Isto onako kako etersko telo menjajui se izaziva astralno telo, kako se simpatinom nervnom sistemu pridruuju sistemi kimene modine i mozga, tako i ono to je iz eterskog tela proizraslo i oslobodilo se, primivi nie kruenje sokova, pretvara nie sokove u ono to nazivamo krv. Krv je isto tako izraz olienog (individualisanog) eterskog tela kao to su mozak i kimena modina izraz olienog astralnog tela. I ovim oliavanjem postaje ono to se proivljava u naem ja". Kada smo s ovog gledita tako prostrano propratili oveka u njegovu razviu, vidimo, da mi imamo ionajpre jedan petolani lanac, koji je ovako sastavljen: 1) fiziko telo, 2) etersko telo, 3) astralno telo (ili 1. neorganske, neutralne, fizike sile; 2. ivotni sokovi koji se nahode i u biljci; 3. nii ili simpatini nervni sistem); 4) vie astralno telo, izdignuto iz niega astralnog tela koje je izraeno u kimenoj modini i u mozgu; 5) ono naelo koje etersko telo oliava.

Kao to su ova dva naela bila oliena, tako se i u oveka oliava prvo naelo, preko koga neiva gradiva prodiru spolja i stvaraju oveje telo. Ova promena kod dananjeg oveka nahodi se tek u prvoj klici. Vidimo kako spoljanja, bezoblina gradiva utiu u oveje telo; kako etersko telo izaziva ova gradiva u ive tvorevine; kako se tada preko astralnog tela stvaraju slike spoljanjeg sveta; kako se dalje odraz spoljanjeg sveta razvija u unutranje doivljaje; i tada ovaj unutranji ivot proizvodi iz sebe samog slike spoljanjega sveta. Prelazi li sada promena na etersko telo, postaje krv. Krvni sistem sa srcem jeste izraz promenjenog eterskog tela, kao to su sistemi kimene modine i mozga izraz promenjenog astralnog tela. Kao to preko mozga spoljanji svet postaje ovekovom unutranjou, tako se preko krvi ovaj, unutranji svet u ovekovu telu preobraava u jedan spoljanji izraz. Moram govoriti u slici, kada elim prikazati zapletene pojave, koje se ovde posmatraju. Krv prima slike spoljanjeg sveta,, koje su preko mozga postale unutranje, pretvara ih u ive stvarake sile i preko njih gradi dananje ovekovo telo. Tako je krv sok koji gradi ovekovo telo. Ovde se nama stavlja pred oi jedan postupak, kojim krv prima ono najvie to moe oduzeti okolnom svetu, kiseonik, to jest ono to krv svagda obnavlja, novim ivotom snabdeva. Time se krvi daje prilika, da sebe otvori spoljnjem svetu. Ovim nainom proli smo mi put od spoljanjega sveta unutranjem i opet natrag od unutranjeg spoljanjem. Sada je dvoje moguno; Mi vidimo, da postanak krvi poiva onde gde ovek kao samostalno bie staje nasuprot spolja-njem svetu, gde ovek iz oseaja, postalih od spoljanjeg sveta, ponovo samostalno stvara likove i slike, gde ovek postaje stvara, gde dakle moe oiveti njegovo ja", njegova lina volja. Nijedno bie, u kome ovaj postupak jo nije ostvaren, ne bi moglo iz sebe samoga kazati ja". U krvi poiva naelo za postanje naega ja". Jedno ja" moe doi do izraaja samo onde gde jedno bie moe u samom sebi stvarati slike, koje ono proizvodi o spoljanjem svetu. Jedno ja-bie" mora biti podobno primati u sebe spoljanji svet i ponovo u sebi samom proizvoditi. Kada bi ovek imao samo mozak, on bi mogao u sebi proizvoditi i u sebi proivljavati samo slike spoljanjega sveta; tada bi on mogao sebi , rei samo ovo: Spoljanji svet ponovljen je u meni jo jednom kao slika u ogledalu." Ali ako on moe ovo ponavljanje spoljanjega sveta sagraditi u jedan nov oblik, tada ovaj oblik nije vie samo spoljanji svet: on je ja." Jedno bie sa samim simpatinim nervnim sistemom zrcali spoljanji svet; ono dakle jo ne osea ovaj spoljanji svet kao sebe, jo ga ne osea kao unutranji ivot. Jedno bie sa kimenom modinom i mozgom osea stvaranje slika kao u ogledalu unutranjim ivotom. Ali

bie s krvlju proivljava svoj unutranji ivot kao svoj oblik. Svoje telo uobliavamo krvlju prema slikama unutranjeg ivota s pomou kiseonika spolja-njega sveta. Ovo oblikovanje dolazi do izraza kao opa-anje svoga ja". Na dve strane upuuje ovo ja", i krv je spoljanji izraz toga upuivanja. Prema unutranjosti upravljen je pogled ovoga ja", prema spoljanjosti upravljena je volja toga ja"; prema unutranjosti upravljene su krvne sile: one grade unutranjost; prema spoljanjosti one su upravljene kiseoniku spoljnjega sveta. Zbog toga ovek kad zaspi pada u nesvesno stanje; on pada u ono to svesnost moe doiveti u krvi. Ali kada ovek otvori svoje oko spoljnjem svetu, tada krv prima u svoje stvarake sile one slike koje su proizveli mozak i ula. Krv stoji tako u sredini izmeu unutranjeg slikovnog sveta i spoljanjeg sveta ivih likova. Ova uloga bie nam jasna, kada posmotrimo dve pojave; jedna pojava jeste poreklo, srodnost u svesnih bia; druga pojava jeste iskustvo sveta spoljanjih doivljaja. Poreklo nas stavlja tamo gde mi po svojoj krvi spadamo, kako se to obino kae. ovek se raa iz jedne zavisnosti, iz jedne rase, iz jednoga plemena, iz reda svojih predaka, i ono to on nasleuje od svojih predaka nalazi svoj izraz u krvi. U krvi se isto gako obuhvata to se obrazovalo iz stvarne prolosti ovekove, ali u krvi se takoer unapred stvara ono to se pri-prema za ovekovu budunost. Otuda, kada ovek prigui svoju viu svesnost, kada je u hipnozi, somnambulizmu ili u predakoj vidovitosti tada on uronjava u jo dublju svesnost i opaa velike svetske zakone kao u snu, samo mnogo jasnije i sjajnije nego u najsjajnijim snovima obinoga spavanja. ovek je tada priguio rad mozga, a u najdubljem somnambulizmu i rad kimene modine; on proivljava rad svoga simpatinog nervnog sistema, to znai : u tupom, tamnom obliku ivot u celoj vaseljeni. U ovakvom sluaju krv tada ne izraava vie slike unutranjeg ivota, koje su dobivene preko mozga, nego ono to je spoljanji svet u nj ugradio. Ali su na oveku gradile sile njegovih predaka. Kao to ovek ima oblik nosa od nekog svog pretka, tako ima i oblik svoga celoga tela. U priguenoj svesnosti osea on u sebi svoje pretke tako kao to pri budnoj svesnosti osea slike spoljanjeg sveta, stvorene ulima. To znai: njegovi pretci komeaju se u njegovoj krvi. On tada tupo proivljava jo ivot svojih predaka. Sve u svetu nahodi se u razvitku, pa i ovekova svesnost. ovek ne bejae uvek svestan na takav nain na kakav je sada. Ako se u vremenu vraamo naim daljim pretcima, nalazimo drugu vrstu svesnosti. Sada ovek u svom budnom dnevnom ivotu opaa svojim ulima spoljanje stvari i pretvara ih u predstave. Ove predstave spoljanjeg sveta utiu na njegovu krv. Otuda u njegovoj krvi ivi i radi sve ono to je primio

spoljanjim doivljajima svojih ula. Pamenje je sada ispunjeno ovim doivljajima, ulnim iskustvima. Naprotiv, ovom dananjem oveku ostaje nesvesno, ta je u unutranjem ivotu njegova tela nasleeno od njegovih predaka. On nema ni pojma, kakvog su oblika njegovi unutranji organi. Tako ne bee u davno doba. Tada u krvi ivljae ne samo ono to ula behu primila spolja, nego i ono to se nahodilo u telesnom obliku. I poto je ovaj telesni oblik nasleen od predaka, to je ovek oseao u sebi ivot svojih predaka. Ako se takva svesnost zamisli pojaana, dobiva se predstava o tom da se ona izraava i u jednom seanju koje tome odgovara. I ovek, koji proivljava samo to opaa svojim ulima, sea se samo onoga to je proiveo spoljanjim ulnim iskustvom. On moe imati svesti samo o tom to je od svog detinjstva nauio ovim nainom. Drukije bee ovo u oveka davnog doba. On proivljae ono to u njemu bee, pa kako je ovo unutranje" posledica nasledstva, preivljavae on u svojim predstavama doivljaje svojih predaka. On se ne seae samo svoga detinjstva, nego i doivljaja svojih predaka. Ovaj ivot njegovih predaka bejae u slikama koje primi njegova krv, iv kao u sadanjosti. I ako je to neverovatno za dananji materijalistiki nain predstavljanja, ipak je istina, da jednom postojae svest, kojom ljudi posmatrahu ne samo svoje ulne opaaje kao svoje sopstvene doivljaje nego i doivljaje svojih predaka. Tada oni govorahu: ja" sam to proiveo, ne samo o onom to je njihova sopstvena linost preivela nego i o onom to pretci behu iskusili. Oni se seahu toga. Dodue ovaj raniji oblik ovekove svesnosti bejae taman prema sadanjoj budnoj svetloj sve-snosti, vie kao neko ivahno pojaano sanjanje, ali zato on bee obimniji. On se prostirae preko predakog iskustva. Sin se oseae vezan u jedno ja" s ocem, s dedom, jer on preivljavae njihove doivljaje kao svoje. Zato to ovek imaae ovu svesnost, zato to ivljae na samo u svom linom svetu nego zato to u njegovoj unutranjosti oivljavae svesnost njegovog prethodnoga pokolenja, zato on i ne oznaavae jednim imenom samo svoju linost, ve itav red pokolenja. Sin, unuk, i t. d. jednim imenom oznaavahu zajedniko ime, koje prolaae kroz njih sve. ovek se oseae lanom i tavoga reda pokolenja. To bee oseanje stvarno i istinito. Pa ta to izmeni ovaj oblik svesnosti u drugi? Jedan dogaaj, koji tajno-nauna povesnica dobro poznaje, izvede ovu promenu. Kada se vra-tite povesnicom u prolost, tada zapaate, da svima narodima zemaljskim nastupa trenutak, koji vam se kod svakog pojedinog naroda moe oznaiti sasvim tano. To je trenutak, kada narod stupa u novo kulturno stanje, u kome on prestaje imati stara predanja, u kome on prestaje posedovati prastaru mudrost, onu mudrost koja strujae kroz krv mnogih pokolenja. Narodi imaju svesnost o tome, i

ovu svesnost nalazimo izraenu u starim narodnim priama. U ranije doba plemena ostajahu zatvorena u sebe; pojedini lanovi porodice stupahu u brak meu sobom. Ovo nalazite u prvo doba kod svih rasa i plemena, i znaajan je trenutak za oveanstvo, kada je slomljeno ovo naelo, kada se tua krv mea s tuom krvi, kada bliski brak prelazi u daleki brak. Bliski brak uva krv pokolenja ; on puta da kroz pojedine lanove tee ona ista krv koja tolikim pokolenjima proticae kroz pleme, kroz narod. Daleki brak uleva oveku novu krv, i ovaj proboj plemenskog naela, ova meavina krvi, koja se u svih naroda nahodi i ranije ili docnije nastupa, znai roenje spoljanjega uma, roenje razuma. Ovo je ba znaajno, to u starim vremenima bejae postajala jedna vrsta sumrane vidovitosti i to su miti i prie potekli iz ove vidovite moi koja se u srodnikoj krvi moe iivljavati, kao u pomeanoj krvi sadanja svest. S pojavom dalekoga braka poklapa se i roenje lotikog miljenja, roenje razuma. Mada ovo tako iznenauje, ovo je istinito. To je saznanje, koje e se sve vie i vie potvrivati spoljanjim ispitivanjem. To je ve zapoeto. Meanje krvi, koja se javlja; sa dalekim brakom, u isto vreme jeste ono to odvajkada ponajpre gasi vidovitost, da bi podiglo oveanstvo na vii stepen razvitka. Kao to onaj koji prolazi kroz okultno razvie ponovo podie ovu vidovitost i pretvara je u nov oblik, tako je obratno dananja budna svetla svest razvijena iz jedne stare sumrane vidovitosti. U sadanje doba ceo okolni svet, kome se ovek predaje, izraava se u krvi, i ovaj okolni svet stvara tako unutranjost prema spoljanosti. Kod praoveka telesna unutranjost vie se izraavae u krvi. U davna vremena sa seanjem na predake doivljaje nasleivahu se i njihove sklonosti prema ovom ili onom dobrom ili ravom". U krvi" potomka mogahu se osetiti uticaji predakih sklonosti Kada krv bi pomeana dalekim; brakom, tada bi preseena i ova veza s pretcima. ovek pree na svoj lini ivot. On se naui u svojim moralnim sklonostima upravljati se prema onom to je iskusio u linom ivotu. Tako se u nepomeanoj krvi izraava sila predakog ivota,, a u meanoj krvi sila svojih doivljaja. O tome priaju narodne pripovetke i miti. Oni nam kau: to ima silu nad tvojom krvlju, to ima silu nad tobom. Sila narodnih predanja presta, kada ne mogae vie uticati na krv, kada se ugasi podobnost njenog primanja takve predake sile mea-njem sa tuom krvlju. I ovaj stav vredi u najirem obimu. I koja sila makad eli zavladati jednim ovekom, ona na njega mora uticati tako, da se taj uticaj izraava u krvi. Ako dakle neka zla sila eli zadobitg uticaj na oveka, tada ona mora vladati njegovom krvlju. U ovome je duhovno dubok zamah pomenute Faustove rei. Stoga predstavnik zloga naela govori : Napii mi svoje ime krvlju ispod ugovora. Kada tvoje ime tvojom krvlju na-piem, tada sam te epao tamo gde se ovek jedino moe uhvatiti; ja sam tebe

privukao sebi. ija je krv, onoga je i ovek, ili ovekovo ja". Kada se sudare dva skupa ljudi, kako to obino nastupa u kolonizaciji, tada e onaj koji poznaje evoluciju moi kazati, da li jedna strana kultura moe biti primljena ili ne moe. Uzmite jedan na-rod koji je izrastao iz neke okoline, u ijoj sekrvi izgradila ta njegova okolina, i pokuajte, da mu nakalemite jednu stranu kulturu. To je nemoguno. Ovo je takoer razlog, to neki praljudi morae propasti, kada kolonisti dooe u odreene krajeve. S ovoga gledita morae se ovo pitanje prosuditi, i tada se nee vie veroviti, da se sve moe nakalemiti svakom. Od krvi se moe zahtevati samo ono to krv jo moe podneti. Otkrie novije nauke, da kada se krv jedne ivotinje pomea s krvlju njoj nesrodne ivotinje, jedna krv ubija drugu, jeste jedno staro okultno saznanje. Pomeajte ovekovu krv s krvlju niih majmuna, nastupaunitenje, jer su one suvie uda-ljene jedna od druge; pomeajte ovekovu krv s krvlju viih majmuna, neete ih ubiti. Kao to meanje krvi ivotinjskih vrsta, kada su suvie udaljene, izaziva pravu smrt, tako ovo ubijae staru vidovitost niega oveka, kada se njegova krv pomea s krvlju nesrodnoga porekla. Ceo dananji duhovni ivot nije nita drugo nego posledica krvnog meanja, i u dosta bliskom vremenu prouavae se uticaj meanja krvi i moi e se u ovekovu ivotu pratiti unatrag, kada se ispitivanje pono-vo zapone s ovog gledita. Dakle : krv sa krvlju ivotinjskih vrsta koje su u razvitku uda-ljene ubija; krv sa krvlju srodnih ivotinjskih vrsta ne ubija. Fiziki organizam ovekov izdrae, i ako tua krs pree tuoj krvi, ali vidovita snaga umire pod uticajem meanja krvi ili dalekog braka. ovek ja tako stvoren, da se raa razum, ako se krv i krv meaju, a nisu suvie udaljene po razvitku krvi. Time se unitava sila vidovitosti, koja postanjem dolazi iz ivotinjskog carstva, i u razviu raa se nova svest. Kod oveanskog razvia nahodi se dakle na viem stepenu neto slino onom to je u ivotinjskom svetu na niem stepenu. U ivotinjskom svetu tua krv ubija tuu krv. U oveanskom svetu tua krv ubija ono to je vezano sa srodnom krvlju : tupu, sumranu vidovitost. Budna svetla svetlost sadanjega oveka jeste dakle posledica jednoga ina ubijanja. U toku razvia bio je ubijen duhovni ivot bliskog braka, ali se zato iz da-lekoga braka bilo rodilo neto novo, razum, budna svetla svest. Ono dakle to moe iveti u krvi ovekovoj, to ivi u njegovu ja". Kao to je fiziko telo izraz fizikog naela, etersko telo izraz ivotnih sokova i njihovih sistema, astralno telo izraz nervnoga sistema, tako je krv izraz naega ja" Fiziko naelo, etersko telo, astralno telo jesu gornje", stanje krvi i ja" jesu srednje", a fiziko telo, ivotni sistem, nervni sistem jesu donje". Zato ono to eli zavladati ovekom mora zavladati

njegovom krvlju. Na ovo se ovek mora obzirati, ako eli napredovati u praktinom ivotu. Moe se, na primer, ubiti tu narod u njegovoj osobenosti, ako se kolonisanjem od njegove krvi zahteva ono to njegova krv ne moe podneti Jer se u krvi izraava Ja". Lepota i istina vladaju ovekom tek onda kad imaju njegovu krv. Mefistofeles dokopava se krvi Faustove, jer on eli imati njegovo ja". Stav koji ini osnovnu misao ovoga predavanja uzet je iz dubine saznanja, -- zaista : Krv je sasvam osobiti sok".