SADRŽAJ Predgovor 1. Umetnost borenja 2. Od mita ka povesti: Koreni/Počeci,poreklo/ borilačkih veština

Tajanstveni Bodidarma

3. Seoska veština kalaripajit Vasudevan Gurukal Matavan Asan Paničkar Gurukal

4. Tradicija Šaolina Majstor Čan

5. Meke veštine Kine Jedna porodica majstora borbe

6. Klasične japanske škole borbe sa oružjem Japanski mač

7. Karate: veština gole šake Filosofija Higaona Senseija

8. Savremene borilačke discipline Japana 9. Korak dalje

10. Borilački sistemi sveta Tumač pojmova _________________________________________________________________

Tao Te Čing

Lao Ce Postoji jedna stvar urodjena i prirodna, starija od neba i zemlje. Nepomična i nedokučiva. Samotna, bez promene: sve prožima a da se nikad ne troši. Može se smatrati Majkom Univerzuma. Nepoznato mi je njeno ime. Zovem je Tao i, obraćam joj se kao onom što je najuzvišenije. _______________________________

PREDGOVOR

Ova je knjiga krajnji plod višegodišnjeg istraživanja suštine svetskih sistema borenja. Putovanja koja smo tim povodom preduzimali Azijom bila su duga, katkad fizički iznurujuća, a duhovne smernice kojima smo se upravljali odvele su nas duboko u kulture Azije i unazad, kroz povest, u drevnu prošlost. Na svom putu nailazili smo i na nesporazume i na načine kako da ih premostimo. Sve ljudske, pa i proto­ljudske, zajednice podrazumevaju i sukobe, koji su naginjali ka tome da se ispolje kroz bitku. Danas, naša iskustva u borenju, obično uzimaju jedan od dva vida. Postoji onaj užasni i surovi prizor razaranja masovnog ratovanja, i ona nagla, drastična dejstva pojedinaca, oči u oči, borba izbliza i samoodbrana. Mi se u ovoj knjizi bavimo načinima gde su ljudska bića učila iz ovih potonjih iskustava, i metodama koje su usvojene da bi se sa njima izlazilo na kraj.

Jedno od naših prvih otkrića, u razmatranju ovog predmeta, bilo je, da je postojao jedan u celosti različit prilaz iskustvu borbe u Evropi i obe Amerike, od onog na Istoku. Dok su se Evropejci kroz povest usredsredjivali na usavršavanje oružja za masovno razaranje, u Aziji je ovaj proces predupredjen i, verovatno pravovremeno preispitivan, jednim mnogo istančanijim pristupom ljudskom sukobu, pristupom, koji obično nazivamo »borilačkim /ratničkim/ veštinama«. Šta tačno podrazumevamo kada kažemo »borilačke veštine«? Izraz je (martial, engl.ratnički, borilački) engleski, mada potiče od latinskog naziva za planetu Mars, rimskog boga rata. U engleskom jeziku prvi put ga je upotrebio 1357.g. Džefri Čoser, i ticao se srednjevekovnog »borilačkog turnira«. Do 1430.g. ovaj izraz je korišten da označi obučavanje za ratovanje, ratne radnje, a takodje i sportove. I u ovo rano doba, dakle, ovaj pojam prakse i uvežbavanja u razvoju veštine borbe bio je poznat u Evropi, dok su se u Aziji borilački sistemi razvijali daleko preko uskih ograničenja neobavezne, ili čak kontrolisane, borbe. Izgleda verovatno da su za poslednja dva milenijuma azijske borilačke veštine činile jedan sastavni deo velikih kultura ovih oblasti, na više različitih nivoa. Na fizičkom planu, sve borilačke veštine sadrže celokupan i pomno razradjen sistem za uvežbavanje tela, a time i održavanje zdravlja i vitalnosti. Medjutim, onaj naročiti vid koji ovo vežbanje uzima, gotovo uvek obuhvata i opasnost povredjivanja suvežbača, odnosno partnera pri vežbi. Kretnje su složene, izvode se velikom brzinom i silovito, a često i uz snažan partnerov otpor. Usled toga, učenici se brzo disciplinuju i postaju svesni da ne smeju dopustiti da se povrede niti da povredjuju drugog. Agresivni motivi koji su učenika doveli u dvoranu za vežbu, ubrzo bivaju obuzdani i, instruktor ili učitelj (majstor) prevodi ih u konstruktivne radnje. Pod ovakvim vodjstvom učenikovo samopouzdanje i poverenje rastu, a

strah od drugih jenjava. Istovremeno se javlja i svest o telesnom biću, telesnom obliku, odnosu veličina, i potencijalnoj sposobnosti. Kako meseci i godine prolaze, ova telesna svest postaje uzvišenija i istančanija (pročišćenija). Usadjuje se jedno mehaničko razumevanje načela ljudskih kretnji i delovanja. Učeći kako da primeni polugu, udarac rukom ili nogom, napad ili odbranu, učenik upoznaje anatomiju, gradju i funkciju kostiju, tetiva, i mišića. U dvorani za vežbanje, povrede su česte, i ako do njih dodje, učitelj mora znati kako da isceli nastalu ozledu. Ovakvo znanje vremenom upijaju i učenici, i učitelj u isto vreme dok upućuje učenike na nužnost izoštravanja tačnosti i vladanja udarcem, on ili ona im otkrivaju jedno veoma osetljivo znanje o strujanju krvi, nervnom sistemu i naročitom sistemu životnih sila u delokrugu vitalnih tačaka. Ovaj kod je zapadnjacima najviše poznat preko akupunkture, ali taj isti sistem je predmet izučavanja i svih azijskih majstora borbe. Otud, nimalo ne iznenadjuje, što otkrivamo da su gotovo svi sledbenici puta borilačkih veština verzirani i u lekarstvo i isceljivanje. Praktično svi Indusi, Kinezi i Japanci, majstori koje smo snimili, jednako su delatni vidari, kao što su i majstori borilačkih veština. Učenja ovih borilačkih veština Azije ne ograničavaju se samo na poznavanje našeg telesnog bića. Kroz čitavu povest, borilački majstori pokazuju se kao mislioci i vernici, delatna moralna bića ravnopravno kao i borci i iscelitelji. Reči jednog od majstora mača iz dvadesetog veka najlepše dočaravaju ovu poentu: » Savršen mačevalac izbegava čarku ili borbu. Borba znači ubijanje. Kako jedno ljudsko biće sme sebi dopustiti da ubije drugo ljudsko biće? Stvoreni smo da volimo jedni druge, ne da se ubijamo. Sumanuto je ako neko stalno snuje o bitkama i da iz njih uvek izlazi kao pobednik. Mi smo moralna bića i ne želimo da se spuštamo na nivo zveri. Kakva je svrha da neko postane savršen

mačevalac, a da pri tome izgubi ljudsko dostojanstvo? Najveća je stvar biti pobednik bez bitke.« Kroz čitavu povest, azijske borilačke veštine su bile duboko uklopljene u religiozne i filosofske sisteme Istoka. I teorija i tehnike mnogih borilačkih sistema razvijali su se u skladu sa moralnim načelima njihovih učitelja. Prevashodna namera ove knjige je da ispita ovaj odnos izmedju teorije i prakse, i pokaže kako su borilački sistemi u svojoj celokupnosti izrastali, putovali, bili presadjivani i preobražavani, u okviru velikih civilizacija Azije. Nemoguće je dovoditi u pitanje svu veliku raskoš i raznolikost azijskih borilačkih sistema, ili poricati njihov ogroman doprinos civilizacijama Istoka. Za žaljenje je jedino što većina nas o njima tako nedovoljno znamo. Hauard Rid Majkl Kročer _________________________ 1.UMETNOST BORENJA Za borilačke veštine je jedan majstor kung fua iz Hong Konga, majstor Čan, imao običaj da kaže da je to 'upotreba matematike ljudskog tela'. Time je mislio da se naše telo može posmatrati i kao jedan složeni mehanizam. Ono takodje ima svoje oslonce, spojeve, užad, koturove i, poput svake druge mašine, može se pokvariti, ukoliko je nagnano da deluje protivprirodno. Jedan lakat, primera radi, savitljiv je u svim pravcima, izuzev u jednom jedinom i, ukoliko

vršimo pritisak na ovaj zglob u tom jedinom pravcu u kome se on ne savija, imobilisaćemo ga ili će doći do loma. Veština borenja počiva na korištenju ovog mehaničkog kompleksa protiv njega samog. Može se narušiti njegovo strujno kolo udarcem u mišić ili nervni čvor; mogu se zavrnuti kosti, tako da ne mogu da se mrdnu; i možete razoriti ravnotežu celog ovog sistema, tako da ne može da se ispruži. Jedan proces, koji mora biti da je počeo kada je prvi čovek drugoga smišljeno sapleo, izrastao je vremenom u jednu moćnu kombinaciju umnih i telesnih disciplina, ravnih onim u jednog profesionalnog muzičara ili igrača. Kada se jedan majstor t'ai­či č'uan,­a, suoči sa nekim protivnikom, on u suprotstavljanje unosi hiljade godina filosofske, religiozne i praktične misli. Najveći deo svog života on je živeo u skladu sa načelima ustanovljenim pre mnogo vekova, i u tom procesu, ojačao je svoje telo i verovatno zadobio i dug i zdrav život. Oni činioci koji grade jednu borilačku veštinu izmešali su se još pre početka civilizacije. Osnove: udarac nogom, saplitanje, grebanje, ujedanje, čupanje za kosu, udaranje otvorenom šakom, vučenje i guranje su urodjeni i, deca ih koriste pri igri. Izradjenije tehnike, poput pesničenja, moraju da se uče. Zavrtanja, hvatovi, bacanja, napadačke i odbrambene tehnike, koje borilački majstori upotrebljavaju, skroz naskroz su različitog reda složenosti. Tao Te Čing Lao Ce Jesi li u moći da svoju dušu svagda sačuvaš od zastranjivanja? Možeš li podesiti svoj dah i postati mek i savitljiv poput kakvog deteta? Možeš li da izbistriš um, ovladaš nepredvidivim, slobodan od krivice? ...Da budeš prosvetljen i prodreš svud a da i ne znaš kako?

_________________________________________ Ratničke veštine Ova temeljna podela na borenje kao zabavu, sport ili ritual, što se odigrava unutar plemena, i ratovanje, što je bitka protiv drugih plemena, izvršena je verovatno još u praistorijsko doba. Do onog vremena kada je prva civilizacija uspostavljena ovakva podela postala je ritualizovana. Grci su, na primer, Olimpijske igre smatrali relgioznom svetkovinom, i dok one traju rat je u čitavoj zemlji morao da stane. Veštine rata su načelno grublje od borilačkih i oružja koja se tu koriste su teža. Ep o Gilgamešu, zapisan negde oko osamnaestog veka p.n.e., u Mesopotamiji, jednom od najranijih središta civilizacije, pokazuje da je do tada već bio izumljen najveći broj ratnih oružja. Jedino su još nedostajali eksplozivi, koji su imali da se pojave nekih 28 stoleća docnije, kada su Kinezi napravili barut. Gilgameš je bio junak kraljevstva Uruk u Vavilonu, borio se mačem, lukom i strelom i kratkim kopljem. Pri opsadama su Sumeri koristili bojne­ovnove, naprave kojim su probijali zemljane zidove utvrda svojih neprijatelja. Bitke su vodili sa bornih kola. Pri opisivanju ovakvih bitaka iz starog doba uvek liči da su one iziskivale više kretanja, nego što je to zaista bilo izvodljivo. Sumeri su pokrivali svoja tela oklopima, mada najraniji sačuvani oklop iz trinaestog stoleća p.n.e., onog perioda grčke povesti koji opisuje Homer u 'Ilijadi', više podseća na bačvu od bronzanih traka: štiti, ali je nezgrapan i težak. Sa osamnaestim vekom p.n.e. način ratovanja već je postao pitanje sile, i upotrebe teškog naoražanja, nastojanje da se neprijatelj smoždi, što se nastavilo sve do današnjeg vremena. Od najranijih vremena postoje zabeleške o borbama pojedinaca. Povest o Davidu i Golijatu, gde stvar rešava kamen

izbačen iz praćke, je jedna sa najviše potankosti u opisima veštine borenja u nekom dogadjaju koji se odigrao u drevno doba. Njegovim prostim pastirskim oružjem, David je vladao sa takvim pouzdanjem, uporedivim sa onim koju savršeni samurajski mačevalac pokazuje, rešavajući borbu jednim jedinim potezom mača. Samo beskrajna navežbanost donosi staloženost i usredsredjenost nužne za toliku ekonomiju napora i tačnost pogotka. Vojske se služe drugačijim tehnikama. One postižu uspeh sredstvima vatrenog oružja. Strelci lukom Agincourt­a bili su u bici strah i trepet, ne zato što bi svaki pojedini strelac bio odveć precizan u gadjanju, već stoga što su zahvaljujući svojoj brojnosti mogli da vazduh ispune kišom strela, što je izazivalo pometnju u francuskoj vojsci. Nasuprot ovom, Robin Hud je, recimo, sa svojim legendarnim vladanjem lukom i strelom primer zbiljskog borilačkog majstora, to je činjenica. Borilačke veštine, ­ ili sportovi Borilačke veštine nisu stvorene da bi se pomoću njih vojnici, koji se tuku na bojnom polju, branili. Niti su one borilački sportovi. Borba kojom se bavi jedan veštak borenja oslobodjena je svakog ograničenja, ukoliko se ne upražnjava kao borilački sport. Boks i rvanje uvek su radjeni zauzdani mnogim pravilima, ma koliko ta pravila bila surova i elastična. Borilačka veština ima jedan jedini zadatak, da suzbije pretpostavljeni napad po svaku cenu, u najmanjoj jedinici vremena. Neki majstori tradicionalnih borilačkih veština zameraju što se borilačke veštine pretvaraju u borilačke sportove. Po njima, svaki napad koji treba da bude zaustavljen u izvršnosti, u svakom sledećem navratu biće pokrenut sa manje samopouzdanja i, tako bivati sve slabiji. To je razlog što, u većini borilačkih veština, imamo tako malo sparingovanja tokom uvežbavanja. Iscenirani napad ili sklopovi serija pokreta se mogu uvežbavati sa protivnikom, ali ona

zbiljska veština, toliko je nepredvidiva i opasna da u njoj nema igrivog ogledanja, čak ni sa telesnim oklopom. Skriveni počeci veština borenja Kada i gde su se začele borilačke veštine? Jedna od zagonetki, sa kojom se suočava svak ko pokuša da udje u trag njihovim izvorima, jeste što su one raširene po čitavom Dalekom Istoku, ali očito nisu nikada upražnjavane po Evropi, pa ni Mediteranu, koji je, nakon osnivanja Rimskog carstva, prvi stupao u dodir sa Istokom. Opisi zapadnjačkih borilačkih metoda iz prošlosti ne pominju tehnike koje su upražnjavane istočno od Indije. Grčko i rimsko rvanje i boks, iako nasilni, jedva da imaju ikakve sličnosti sa svojim istočnjačkim parnjacima. Grci su održavali izuzetno surove rvačke mečeve, pankratum, koji su svršavali predajom ili smrću gubitnika. U jednoj čuvenoj takvoj borbi, pobednik umire u času kada se protivnik predaje. Pa ipak, izgleda da je ovo prevashodno bila borba na tlu, jedan stil borenja koji se na Istoku malo koristi. Izgradjene borilačke tehnike primenjivane su pri gladijatorskim borbama u starom Rimu. Gladijatori su se pripremali u naročitim školama, pri čemu su oni najuspešniji dobijali priliku da dočekaju mirovinu. Koliko god to bilo usavršeno borenje, gladijatorski okršaji imali su vid javnih megdana i, to se borenje nije razvilo u onom smislu što mi ovde nazivamo borilačkom veštinom. Najstarije možda svedočanstvo o počecima borilačkih veština, koje je vredno pažnje, predstavljaju dva umetnička dela kulture Vavilona, koja datiraju negde izmedju 3000. i 2000.g.p.n.e. Oba predstavljaju dva čoveka koji se bore. Na jednoj vidimo čoveka čija ruka pravi blokadu, što je jedan od osnovnih pokreta u savremenim borilačkim veštinama. Druga statueta predstavlja dva čoveka koji se rvu, držeći jedan drugog za pojas, što je retka forma hvatanja u

koštac, nepoznata na Zapadu, ali zato u japanskom načinu rvanja, poznatom kao sumo, i danas u upotrebi. Nema drugih pokazatelja da su se borilačke veštine počele razvijati u ovoj dolini izobilja, ali su se mnoge druge važne ideje tamo začele i, odande raširile na Zapad i Istok. Kultura Mesopotamije bila je dovoljno bogata da je mogla izdržavati profesionalce u mnogim različitim oblastima. Jedan veštak borenja mora imati dovoljno vremena za vežbanje i učenje, i za takve ljude je mesto u pratnji kakvog vladara najpoželjnije. Kao telesna straža kraljeva ili putujućih trgovaca, hramovna straža, oni imaju dovoljno vremena da eksperimentišu i vežbaju, što ne bi bio slučaj da su uključeni u redovan vojnički dril, koji bi im oduzimao svo vreme. Jesu li ideje u to doba mogle putovati Azijom? Da, i to mnogo više nego što se čini na prvi pogled. Primera radi, za narod kulture Harapa, rane civilizacije severne Indije, znamo da je oko 25oo.g.p.n.e. trgovao sa Mesopotamcima. Osim toga, postoje dokazi da je oko 2500. g.p.n.e. jedan te isti naročiti oblik bronzane sekire bio u upotrebi na golemom rasponu od Evrope pa sve do Kine.

Daleko pre nego što je ustanovljen Put svile, kao trgovačka putanja izmedju Kineskog i Rimskog carstva, Kinezi su izuzetno uživali da posmatraju predstave akrobata iz Indije i istočne Mesopotamije. Najmanje od svih zbivanja iz tog doba je za očekivati da datumi ovakvih kulturnih razmena budu zabeleženi.

Postoji, medjutim, i danas jedna očita i bliska sprega izmedju tih pokreta akrobata i praktičara borilačkih veština, i jedna duga tradicija veza izmedju mnogih borilačkih i predstavljačkih umetnosti.

Ono što je izvesno jeste da je ona borilačka veština, koja je na Istok dospela iz Doline izobilja (Mesopotamije) bila primitivna i da je u Indiji i Kini najpre počeo razvoj, koji vrhuni izradjenim sistemima borenja za koje danas znamo.

Jedan činilac koji je u osnovi tehnika borenja ima medicinsku i religioznu podlogu. To je promišljena upotreba daha radi sticanja snage, uravnoteženosti i moći. Sistemi disanja se još koriste u religijama Srednjeg Istoka, a fundamentalni su u jogi i kineskim vežbama za dugovečnost. Oni su se toliko razvili da su u Kini oko 300.g.p.n.e. zapisani kao zaseban sistem vežbi, koji je verovatno preteča t'ai­či,­ja. Tradicija tajnosti

Svaka je studija o povesti borilačkih veština obavezna da bude i nešto više od spekulacije zasnovane na retkim podacima. Majstori starine, nerado su razotkrivali svoja znanja. Bila je to povlastica nekolicine izabranih da dobiju dopuštenje kako bi delili tehnike i mudrost, što su ih ti majstori sticali kroz godine posvećenosti. Nebrojene su legende o mladićima koji su na dopuštenje da stupe u dvoranu za vežbanje čekali godinama, a kada im je to odobreno, morali su dati zakletvu da znanje koje tu steknu neće odavati nikome izvana. U mnogim od ovakvih škola vežbalo se u skrovitosti, često čak i samo postojanje škole krijući od vlasti. Borilačka predanja retko su zapisivana, ona su usmeno prenošena onim koji su se zakleli na tajnost. T'ai­či je, na primer, zasnovan na teorijskoj gradji čija je starost oko 2ooo godina, a prvi zapis o njemu se javlja tek 1750.g.n.e. Ovakva tajna predaja izuzetno otežava istraživanje o razvoju borilačkih veština. Danas je još uvek u razmišljanju i stavovima savremenih majstora prisutno ponešto od ove strasti za tajnom. Tehnike se zapisuju na tajnim svicima, prepisuju i predaju od učitelja učeniku. Jedan majstor koji je rešio da preda svoju veštinu, često će zadržati samo jezgro krajnjeg učenja, koje će predati samo jednom osvedočenom nasledniku. Ukoliko se podesan kandidat ne pojavi

uopšte, učenje se gasi, sem ako neko od sledbenika ne uspe da ga ponovo sam otkrije ili izume. ____________________________ Ilustracije u prvoj glavi: Str.13 orig. Sedmi patrijarh zen budizma postiže prosvetlenje prilikom prostog čina sečenja bambusa, na detalju svitka kojeg je u XIII veku oslikao Liang Kai. Smatra se da zen budizam i borilačke veštine imaju zajedničkog osnivača, a njihove filosofije, zasnovane na prirodi, kao i njihov istorijat, nerazmrsivo su isprepleteni. Str.14­15

Slabe tačke U većini borilačkih veština ljudskom telu se pristupa tehnikama koje pokazuju ilustracije na ovim stranicama. Neki metodi će jednom zapadnjaku biti bliski iz detinje borbe mališana, no drugi su daleko usavršeniji.1) Pokušaji da se jedan protivnik razoruža, imobilizacijom nje ili njega, izuzetno su delotvorni ako se izvrši odgovarajući pritisak na zglob ili nerve šake i ruke. Odredjen pritisak na takva mesta obično primorava protivnika da padne na tlo.Uz to ide i različit stepen bola.2) Kosti članka ruke oblikovane su tako da sprečavaju njegovo savijanje u dva suprotna smera. Kada nekom protivniku savijemo šaku u pregibu članka primoravamo čitavo njegovo telo da se pod tim pritiskom uvije. Koščice u pregibu kada se iskrenu to izaziva žestok bol.3) Većina udova ljudskog tela ne mogu se u zglobu obrtati u bilo kom pravcu. Lakat, recimo, ne možemo ispravljati preko ugla od 180 stepeni. Ukoliko izvršimo pritisak u pravcu gde se lakat ne savija, celo telo mora reagovati.4)Pogadjanje izvesnih tačaka na ljudskom telu izaziva oštar bol ili oduzetost. Većina školskih djaka zna za »mrtvu nogu«, kada se kolenom udari butni mišić i noga

privremeno oduzme. Postoje slične tačke na šaci i podlaktici (prikazano dole). Azijski majstori borbe, pak, poznaju preko stotinu ovakvih tačaka, koje kada se precizno pogode ili na njih izvrši odgovarajući pritisak, uzrokuju ne samo bol ili privremenu oduzetost, već i trajne ozlede, pa i smrt. /str.15/ 5) Udarac u glavu opasan je u svakom slučaju pošto može izazvati potres ili oštećenje mozga. U slučaju nužde, medjutim, udarac u slepoočnicu ili sam vrh brade izazvaće trenutnu nesvest. 6) Udarac u solarni pleksus, iz kojeg se nervi granaju ka dnu trbuha, izaziva tako silan bol da se celo telo od njega grči. 7) Središte telesne gravitacije nalazi se na oko 7cm /tri inča/ ispod pupka. To je tačka prema kojoj sve telesne kretnje moraju biti uskladjene. Pri kretanju napred jedna noga ostaje pozadi kako bi se sačuvala stabilnost; ako se savijamo nadole, težina se mora rasporediti, opet, u odnosu na ovu tačku. Kada protivnik pokuša da zada udarac pesnicom, mi ga izbacujemo iz ravnoteže povlačenjem u smeru gde je udarac upućen. Kinezi ovu tačku nazivaju tan­tijen, i veruju da je ona jezgro životne sile. Ples i uvežbavanje borilačkih veština osvešćuju nas oko postojanja tan­tijena. 8) Napadajući žilu pod kolenom ili Ahilovu petu, tetive iza pete i kolena, jednu za drugom, postižemo da stopalo ili cela noga budu onesposobljeni. Str.16 orig. Ovaj vavilonski bakarni stalak datira iz trećeg milenijuma p.n.e. Predstavlja dva rvača koji primenjuju tehniku hvata, danas u upotrebi jedino u japanskom sumo rvanju. Kada jedan od rvača dohvati protivnikov pojas, time se koristi da mu uzdrma ravnotežu i obori ga. Str.17.orig. Detalj reljefa, koji ovde vidimo, iz Vavilona je, star preko 5000 godina, služi nam kao polazna nit u vezi sa počecima borilačkih veština. Figura s leva zauzima blokirajući stav, svojstven azijskim borilačkim veštinama: koristi podlakticu da zaustavi udarac. U

zapadnjačkom pesničenju ovom se tehnikom ne služi – jedan bokser izbijao bi udarac šakom ili iz ramena.. 2. OD MITA KA POVESTI: KORENI BORILAČKIH VEŠTINA

Kada su primitivne borilačke veštine jednom dospele do Dalekog Istoka, uhvatile su korena i počeo je proces njihove postupne diferencijacije u brojne izradjene ogranke. Malo je, nažalost, činjenica, mimo mita, nagadjanja i spekulacija, koje bi se ticale ovog ranog razvoja i širenja borilačkih veština. Ipak, fragmenti informacija, povadjeni iz starih književnih i umetničkih predanja Kine i Indije, upućuju na to da su borilačke veštine u ovim civilizacijama počele da se razvijaju negde izmedju petog veka pre naše ere, kada je Kina omasovila manufakturu kovanja mačeva, i trećeg veka naše ere, kada su vežbe na kojim se borilačke veštine zasnivaju prvi put zapisane. Ako ovakva tvrdnja izgleda isuviše neodredjena, uporedimo je sa pokušajima da se izoštre ključna mesta u povesti ostalih drevnih umeća – kuvanju, spravljanju vina, pravljenju sira ili poljoprivredi. Počeci ovakvih umeća retko se mogu utvrditi sa ikakvom tačnošću, tek tu i tamo nadje se poneki dokument ili predmet po kome doznamo za trenutak kada je izvesna tehnologija promenjena.

Vrlo je malo takvih dokumenata ili predmeta iz rane povesti borilačkih veština. Ipak, mnogi znalci borenja veruju da njihova veština potiče iz Kine i ranog šestog veka nove ere. Njihovo se verovanje zasniva na jednoj legendi, koja govori kako je jednog dana u Sangšan Šaolin Hram u podnožju Sangšan gorja, zemlje Uej, u Kini, prispeo neki monah iz Indije, po imenu Bodidarma. Taj monah je poučavao jednom novom, neposrednijem pristupu Budizmu, koji je podrazumevao duge periode nepomičnog meditiranja. Za njega se priča da je devet godina sedeo okrenut zidu jedne pećine i da je i ostale monahe uputio da postupaju kao on. Bodidarma je, kako bi im olakšao duge sate meditiranja, monahe naučio tehnikama i vežbama disanja, koje razvijaju kako snagu, tako i sposobnost za odbranu u tim samotnim krajevima gde su boravili. ______________________________ Tao Te Čing Sve stvari najpre nastaju, Lao Ce Potom ih vidimo kako iščezavaju. Zagledaj stvar u njenom punom procvatu; Svaka se vraća svom izvoru. Povratak izvoru zove se spokoj; To znači prepuštanje sudbini. Prepuštanje sudbini naziva se večnost. Ko spozna večnost, prosvetljen je. Onaj koji ne zna za večnost, srlja u sopstvenu propast. __________________________________________________ Veruje se da je iz ovih njegovih učenja nastala dhjana ili meditativna škola budizma, koju Kinezi nazivaju Č'an, a Japanci zen. Drži se da je borilačka veština Šaolin č'uan­fa ili pesničenja Šaolin hrama zasnovana na njegovim vežbama. Za mnoge kineske i

japanske borbene veštine, smatra se da su izvedene iz ove tradicije. Dosta je sporenja oko tačnosti ove legende, ali neke istorijske činjenice, koje ona otkriva, ukoliko su verodostojne, zanimljive su. Ta legenda iznosi podatak da je obostrani interes za budizam Kinu i Indiju držao u vezi oko šestog veka n.e., što je jedan podatak potvrdjen takodje i od strane velikog sinologa dvadesetog stoleća, Dr. Džozefa Nidhema. To, štaviše, ukazuje da su, od vrlo ranog doba, meditacija i borilačke vežbe nadopunjujuće strane budizma; jedna pasivna i statična, druga delatna i u pokretu. Pažljivo ispitivanje povesnih izvornika pokazuje, medjutim, da su borilačke veštine i u Indiji i Kini cvetale daleko pre ovog Bodidarminog putovanja. Borilačke predaje Dalekog Istoka

Kako je izgledao vojnički život u Indiji i Kini izmedju 300.g.p.n.e. i trećeg veka n.e.? Jesu li uslovi za izgradnju onog specijalizovanog vida borenja koje bi se docnije moglo odrediti kao prethodnica današnjih borilačkih veština bili povoljni? Sa ovim specifičnim akademskim pitanjem na umu, ovakva svedočanstva nisu niti tražena niti pokazana, ali drevni vojni sistemi Kine i Indije su sasvim dobro zabeleženi, te ima priličan broj podataka prema kojim se može steći slika o vojnim prilikama toga vremena i ovih oblasti. Pošto su i ratovanje i borilačka umeća u suštini borenje, koristiće ako ukratko razmotrimo tradicije borenja drevnog Istoka. Pre 500.g.p.n.e. Kina kao jedna nacija nije uopšte postojala. Teritorija koju zauzima današnja Narodna Republika Kina bila je izdeljena na veliki broj manjih, samostalnih država, čije je uredjenje bilo suštinski feudalno. Ratovanje je bila stvar domaća, ali su vojske težaka, predvodjene mesnim glavarima, najčešće bile vrlo malobrojne.

Ratni glavari kretali bi na bojno polje u bornim kolima da zaspu strelama jadno naoružanu težačku pešadiju teranu u bitku od strane protivničkog oblasnog starešine. Neki put ovi glavari su priredjivali samo jednu borbu dvaju pojedinaca (jedan stil ratovanja koji se svodi na odredjenu borilačku veštinu) ispred dve suprotstavlljene vojske, i opkladom odučivali ishod celokupne bitke. Ratovi su vodjeni na izrazito ritualan način. Bilo je zabranjeno ratovati u odredjeno doba godine ili izvesnim okolnostima, recimo, nakon smrti kakvog vodje. Vojske su znale čekati danima dok se ne jave povoljna znamenja i ne posavetuje proročište, kako bi se odredilo pravo vreme za napad. Postupno su te male države progutane od strane većih, i kako je blagostanje raslo, nastajali su u Kini gradovi sa i po 750.ooo žitelja. Krajem petog veka p.n.e. trgovina izmedju ovih mnogoljudnih središta znatno je proširena. Medju stvarima kojim se trgovalo bilo je orudja i oružja visokog kvaliteta, koje je počelo da se izradjuje na veliko. Postupak kaljenja čelika je usavršen, tako da su prvi vladari iz Perioda Zaraćenih Država (480.­221.g.p.n.e.) već mogli da svoje vojske opreme oružjem izradjenim u livnicama i pohranjenim u skladištima. Jačanje administrativnog uredjenja starih država omogućavalo je opremanje i prehranjivanje, kao i obučavanje ovih vojski. Ratna veština, ranije ograničena na aristokratske ratne glavare, postaje delokrug profesionalno uvežbanih i opremljenih starešina i vojnika. Ovo je za posledicu imalo da rat postane razorniji, okolišniji i odlučniji. Sada su vojske od više hiljada ljudi, uključujući tu i pozadinske jedinice, bile u igri. Uvodjenjem profesionalnih vojski, javljaju se nove vrste specijalista: inženjerijski stručnjaci, stručnjaci za kartografiju, signalizaciju, operacije na podvodnom tlu i sl. Najčuveniji medju njima bio je Sun Ce, jedan briljantni taktičar i strateg, čija je knjiga

Ratna veština (350.g.p.n.e.) i danas bitan priručnik za one koji u vojnim poslovima žele da uspeju. Kažu da je Sun Ceovo učenje o veštini ratovanja uticalo na Mao Ce­tunga. Dakle, sa 3oo.g.p.n.e., umeća vojevanja prevazilaze nivo veština borenja kakva su upražnjavale mesne starešine. Pa ipak, prilike su u nekim drugim, ­ mimo vojnih ­ aspektima kineskog života, bile podsticajne za razvoj borilačkih veština. U toku Perioda Zaraćenih Država i nakon toga, po unutrašnjosti Kine vrvelo je od razbojničkih družina i otpadnika. Medjudržavna robna razmena, pak, bila je neophodna, pošto su se njome ostvarivale velike dobiti. Trgovci su morali da upošljavaju telesnu stražu, da bi sebe i svoju robu štitili od razbojnika. Zaposlenje telesnog stražara, gde se nadati kratkim obračunima i borenju prsa u prsa, savršeno je pogodovalo jednom znalcu borilačke veštine. Praćenje trgovačkih karavana do udaljenih krajeva zemlje, izlagalo je ove telesne čuvare tegobnim naporima dugačkih putovanja pod surovim putničkim uslovima, kao i veštini i tehnikama drugih telesnih stražara. Možemo, dakle, pretpostaviti da su borilačke veštine Istoka ponikle u takvim okolnostima. Pojava jedne borilačke veštine, pak, zavisi od mnogo toga, mimo izvežbavanja veštine i izdržljivosti teškoća. Borilačke veštine imaju jedan umstveni sadržaj. One ovaploćuju sklop vrednosti zasnovanih na specifičnim pogledima na svet i čovekovom odredjenju u njemu. Dva velika kineska filosofa živela su u prvoj polovini drugog milenijuma pre naše ere. Konfučije, koji je postavio teorije o čoveku i društvenom ustrojstvu, oko 500.g.p.n.e. Za Lao Cea se, pak, smatra da je izložio svoju mističku viziju o čoveku i tao,­u ili 'putu prirode' oko 300.g.p.n.e. Taoizam je naročito bitan za povest kineskih borilačkih veština, premda su se odnedavno taoističke borilačke veštine rasprostrle i izvan medja kineskog dela Azije.

Na sličan način je i filosofija budizma, (koju je oko 560.g.p.n.e. utemeljio kraljević Gotama Sidarta Buda, rodjen na severoistoku Indije), duboko uplivisala borilačke sisteme svih onih zemalja gde su to dvoje došli u dodir, kakav je slučaj sa Kinom, Japanom, Indijom ili Jugoistočnom Azijom. Tokom druge polovine prvog milenijuma pre naše ere, dogadja se da filosofije na kojim borilačke veštine počivaju budu prvi put zabeležene. Premda su neke borilačke veštine verovatno nastale mnogo kasnijeg datuma, pretpostavljeni uslovi za njihov razvoj ustanovljeni su obznanjivanjem ovih verovanja. Indija je oduvek bila hranljivo tle za ratnike. Ona Indija u kojoj se rodio Buda, bila je sastavljena od velikog broja malih kraljevina. U nekim oblastima napetosti su bile takve da su vodile stalnim razmiricama i pljačkama izmedju pojedinih kraljevstava. Bilo je, ipak, perioda, na primer za vladavine velikog cara Ašoke (268.­231.g.p.n.e.), kada su golema prostranstva Indije bila objedinjena pod jednim vladarem. Ašoka, car Morja dinastije, čije je carstvo obuhvatalo nekih dve trećine Indijskog potkontinenta, došao je na presto kao ratnički kralj, ali je nakon preobraćenja u Budizam, odbacio ratovanje kao način uprave. Kroz čitavu drugu polovinu prvog milenijuma p.n.e., naročito južnom Indijom, vladale su uzastopne dinastije kraljeva različitih veroispovesti. Uprkos ratovima, pohodi ovih vladara načelno su bili manjeg obima, ritualizovaniji i manje razorni od onih koji su se odigravali u Kini toga doba. U Indiji nije došlo ni do onog stupnja specijalizovanosti vojske, kakvu zatičemo u Kini. Verovatno da su u Indiji borilačke veštine bile deo jedne obuhvatnije obuke svakog potpunog čoveka, posebno ako je takav rodjen u aristokratskoj kasti ratnika. Ona klasična indijska naobrazba, koja se tiče ostvarenosti nekog pojedinca, obično se pripisuje Agostji, mističkom osnivaču indijskih umetnosti i nauka. Medju umetnostima koje je on savetovao su i borilačke veštine za borbu sa i bez oružja.

Budizam nije nikada uspeo da potisne tradicionalni Hinduizam, kao vodeću indijsku religiju, premda se održavao više od 1500 godina. Ali kada su budistička učenja dospela u Kinu, ona su istog časa privukla pažnju dvora, znalaca i aristokratije. Zabeleške iz povesti

Vojni stilovi Kine i Indije bili su u celosti različiti, pa ipak postoji prisan odnos izmedju borilačkih veština ovih dveju zemalja. Ne samo da su slični obrasci pokreta, recimo, indijske veštine kalaripajit, koju neguju južnoindijski težaci i kung­fua, koji radi kakav krčmar u Hong Kongu, već se i tajne tehnike primenjuju na srodan način. Za svakog ko kao istinitu prihvati legendu o Bodidarmi, nema smetnji da ovo shvati, no rani pisani izvori ne rasvetljavaju poreklo ovih srodnosti. U skorije vreme preduzeta su mnoga istraživanja starih kineskih spisa, kako bi se pronašao dokaz da su borilačke veštine u Kini postojale i pre Bodidarminog dolaska, u šestom veku n.e. Onaj koji je do sada najviše preštampavan jeste zapis jednog znamenitog doktora, Hua Tuo,­a, o jednom nizu naročitih vežbi. Hua Tuo je ovaj sklop vežbi zasnovao na pokretima pet životinja: tigra, medveda, majmuna, rode i jelena. Ta srodnost sa životinjskim kretnjama je temeljna za kineske borilačke veštine, kako se danas rade, a ono što je najznačajnije je da je Hua Tuo živeo u doba Tri Carstva (220.­ 265.n.e.), daleko pre Bodidarminog prispeća u Kinu. U jednoj skorije objavljenoj knjizi, Kung fu Šaolina, koju su napisali Jing Zi i Ueng Dji, autori za izvesnu fresku sa groba iz vremena dinastije Han, oko 200.g.n.e., tvrde da predstavlja čoveka u jednom od borilačkih stavova. Ova freska, nazvana Sumo, (iako bez stvarne sličnosti sa istoimenim japanskim načinom rvanja), ukoliko je autentična, predstavlja najstariju slikariju za koju znamo

da uprizoruje borilačke veštine. No, prema fotografiji čini se kao da je obnavljana. Otprilike u doba kada se tvrdi da je ovaj prizor oslikan, na Tamili jeziku južne Indije, zapisana su drevna znanja. Ti spisi obuhvataju šastre, drevne indijske tekstove, koji do u potankosti opisuju metode udaranja u protivnikova vitalna mesta ( tačke na ljudskom telu gde precizan udar izaziva nesvest ili trenutnu smrt), kao i upotrebu različitog oružja u bici. Indusi tvrde da su ovi spisi deo jedne mnogo starije usmene predaje, ali mi ovde za to nemamo potkrepljujućih dokaza. /Nastavak posle 'Zagonetka Bodidarme'/ _________________________ ZAGONETKA BODIDARME

Postoje neki dokazi da je 520.g.n.e.jedan indijski monah, za koga se smartra da se rodio u Kančipuramu, nadomak Madrasa, putovao u grad Kuang (savremeni Kanton), gde ga je primio car Vu Ti, jedan od careva iz dinastije Liang. Odande je otputovao do jednog manastira u Uij kraljevstvu, da bi tamo mnoge časove ostao u meditaciji. Ako je ova legenda o Bodidarmi istinita, da je zaista posetio Sangšan Šaolin manastir, za povest borilačkih veština on je dvostruko značajan, pošto, ne samo da je on taj koji je zasnovao šaolinsko pesničenje, već je tada on i prvi patrijarh Č'an ili Zen budizma. Kao takav on je i svetac zaštitnik većine japanskih veštaka borbe, onaj kojeg oni nazivaju Daruma i drže njegove portrete u njihovim dodjoima, borilačkim dvoranama. Na ovim prikazima, Bodidarma je uvek ružan. Ima sjajne plave oči, sa mrkom, kovrdžavom kosom i bradat je. Osnivač šaolinskog pesničenja i Č'an ili Zen budizma je jedna tajanstvena osoba. Napisane su biografije mnogih njegovih

savremenika, ali on, najvažniji od svih za sledbenike njegovog učenja, izostavljen je. Postoji samo u jednom delu zapisa Djang Hsian­ćiha, kineskog žitelja iz Lo­janga (današnji Hanan), naslovljenom Lo­jang čia­lan­či (Zapis o manastirima Lo­janga), izveštaj jednog očevica o Bodidarmi. Ovaj autor opisuje jednu zgodu kada se sa gradonačelnikom varoši Lo­jang popeo do velikog Jung­Nung hrama i tamo susreo Bodidarmu:'...pošto je tada tamo bio i taj Sramana iz Zapadnih zemalja, Bodidarma, koji je u osnovi bio Han iz kraljevine Po­sseur (Persija). Pred ovim čudesnim hramom, on je izjavio kako mu je 150 godina i da je prokrstario uzduž i popreko nebrojenim zemljama, i da ravnog po lepoti hrama nije video.' Ovaj susret je moguće vremenski odrediti. Hram o kome je reč sagradjen je 526.g. Spaljen je 535.g., a od 528.g. vojne trupe su ga koristile kao svoje uporište, dakle, ovaj se susret morao zbiti u intervalu izmedju 526.g. i 528.g. Jako je korisno imati jedan takav izveštaj, koji izgleda da dokazuje Bodidarmino postojanje, ali se on mora razmotriti sa oprezom. Kineski su tekstovi prepisivani bezbroj puta, a u prepisivanju su greške bile česte. O grešenju pri prevodjenju na druge jezike da i ne govorimo. Ovo je jedna engleska verzija prevoda sa kineskog na francuski, od čuvenog orijentaliste Pola Peloa, pa je time dvostruko podložna grešci. Pretpostavimo li da je prevod tačan, šta bi to značilo? Kojim se jezikom služio Bodidarma u razgovoru sa autorom? Da li je on tečno govorio kineski? Da li je on zaista želeo da kaže kako mu je 150 godina? Ako je,zaista, upravo tako rekao, da li je ono što je time mislio stvarno istina, ili se izražavao u zagonetkama, u maniru mnogih poznijih Zen­učitelja? Da li izraz 'u osnovi jedan Han iz Po­sseur,­a' znači da je on izgledao kao da jeste ili je zaista bio Persijanac? Peloa smatra da to znači 'Han plavozelenih očiju'. Osoba koja je opisana mogla bi biti

Indus, bez obzira na svetao ten. Na severozapadu Indije ima mnogo bledolikih sa plavim očima. Nakon ovog izveštaja, koji je frustrirajući i nepotpun, za narednih skoro 500 godina o Bodidarmi jedva da ima ikakvog pomena. Ne pominje ga čak ni Hsuan­cang, kineski hodočasnik­učenjak iz sedmog veka, koji je 1oo godina kasnije posetio, i manastir Šaolin i Kančipuram. Onda, naglo, u jedanaestom veku, pojavljuju se knjige koje sadrže duge i složene storije sa opisima njegovog boravka u Kini i njegovog poučavanja borilačkim veštinama. Ova pukotina od četiri stoleća čini se neobjašnjivom. Postoji, medjutim, jedan argument koji dovodi u red ove činjenice, tako da stvar postaje jasnija. Kada su se učenja Č'an,­a ili Zena istom pojavila, ona su bila radikalna i u mnogom pogledu su predstavljala jeres. Kineski umstvenici tog vremena bili su predani izučavanju rukopisa i, njihove religiozne prakse bile su pune kitnjastih rituala, koji su izvodjeni po hramovima. U sekti Č'an ili Zen, pak, religiozne prakse su jednostavne, bez spisa, čak ni sam Buda nije tu neophodan. Učenja Č'an budizma vele: 'pronaći ćeš Budu ako zaroniš izravno u svoju unutarnju suštinu.' Č'an budizam je jedna vera u kojoj postulanti traže iznenadno unutarnje prosvetljenje, bez spoljnjeg objekta obožavanja. Jedan citat koji potiče negde iz 840.g. potkrepljuje ovakvo gledište. Zabeleženo je da je izvesni Č'an majstor, Huan­Ćjen, kazao: 'Nema Bude, nema patrijarha. Bodidarma je bio običan zabradjeni varvarin...sveta učenja... papirnate trice kojim možete otrti gnoj sa vaših guka.' Bodidarma, koji se ubraja u najznačajnije svete ljude, prema Č'anu, izlišan je. Č'an je izbio na površinu sticajem okolnosti u ono vreme, 843.g., kada je u Kini vršen progon ostalih budističkih sekti. Taj progon bio je uperen protiv bogatstva i moći manastira, a budući

postojanje č'ana ne počiva na gomilanju blaga i materijalnih stvari, č'an je izbegao ovim progonima. Ali pošto je njihova sekta, koja nije više smatrana jeretičkom, preživela, izgradila se i imala uspeha, poput svih religija, osetila je potrebu za životopisom i širenjem propovedi svog osnivača. Sve knjige u kojima se izlažu Bodidarmina učenja napisane su dugo po njegovoj smrti, a ona knjiga o vežbama i nakon čitavih hiljadu godina. Medjutim, bilo koji trag o njegovim poukama o borilačkim veštinama, koje su te knjige mogle sadržati, mora biti da se kroz stoleća usmene predaje izmenio i rastvorio, tako da je danas jedva za prepoznati. Obzirom da su 1928.godine spaljeni svi spisi o Šaolin hramu, malo je verovatno da će još dokumenata biti pronadjeno, u smislu dokaza da Bodidarma zaslužuje svoju poziciju patrijarha Č'an ili Zen budizma i borilačkih veština. Njegova učenja, uprkos tome, nastavljaju da žive putem veština za koje smatramo da ih je on utemeljio. Majstor unutarnjih kineskih borilačkih veština Hung I­hsung je bio taj koji nam je rasvetlio značaj Bodidarminih tehnika. On nam je ispričao da je Bodidarma (njegovo kinesko ime je Ta­Mo) bio taj koji je u Kini uveo kodeks ratničke vrline, vu­te. Tu se podrazumevaju odlike disciplinovanosti, obuzdavanja, poniznosti, i uvažavanja ljudskog života. On je to ovako izrazio: » Pre nego što je Ta­Mo dospeo u Kinu znalci borbe prvenstveno su vežbali kako bi se tukli i, voleli su da zastrašuju slabije od sebe. Ta­Mo je uveo vu­te, koji uči da je prava svrha naših borilačkih umeća podsticanje duhovnog razvoja i zdravlja, ne sukobljavanje.« ______________________________ Kulturna razmena

Poznati pisani izvori ne razrešavaju nesaglasje uporedne

starine borilačkih veština Indije i Kine. Ali, ako postoji neka uzajamna veza izmedju borilačkih veština ovih dveju zemalja, mora da je u prošlosti dolazilo do izvesnog prožimanja izmedju tih naroda, kojima su znanja što ih borilačke veštine pružaju bila nužna. Kroz stotine godina dve su vrste ljudi bile glavni putnici izmedju Indije i Kine. To su bili monasi­učenjaci­diplomate i trgovci. Smerovi trgovanja odredjivali su puteve, a trgovcima, koji su preduzimali ova duga putovanja, bila je neophodna zaštita telesne straže, kao što im je ona bila nužna na njihovim trgovačkim putanjama po ogromnim prostranstvima Kine. Posao telesnog stražara pružao je priliku za uvežbavanje pojedinačne borbe čovek­ na ­čoveka, na kojoj se borilačka veština i zasniva. Pored toga, putovanje sa trgovačkim karavanima izlagalo je telesne stražare uticajima različitih borbenih stilova, što su ih negovale različite rase ljudi, koje su usput susretali. Ovim načinom borilačko znanje je rasejavano izvan granica Indije. Putovanje iz Indije do Kine pretstavljalo je uvek celu golgotu. Jedan put vodio je kroz Avganistan, potom severno ili južno od velike Takla Makan pustinje, koja se prostire severno od Tibeta a istočno od Kine. Krajem drugog stoleća pre naše ere, najveći deo ovog puta pružao se duž starog Puta svile, kojim je kineska svila otpremana do granica rimskog carstva, do Sirije. Bila je potrebna velika odvažnost da se zaputi ovim stranama. Petar Fleming, veliki engleski putopisac iz 1930.­ih, brat Jana Fleminga, na svom putovanju duž starog Puta svile, suočio se sa vremenskim nepogodama, birokratijom i ratnim glavarima, iskusivši umnogome što i oni putnici koji su uspostavljali prve veze sa Zapadom, pre nekih 2000 godina. Trgovci Kine su ovaj put koristili pre nego što se sredinom šestog veka p.n.e. rodio Buda, ali kako su budisti postajali moćniji, mešali su se sa monasima iz Indije. Ovo je za posledicu imalo da je

u Kini 65.g.n.e. ustanovljena prva budistička zajednica. Taj dogadjaj označava početak jedne najezde na kineske običaje i misao od strane kulture i filosofije Indusa. Postupno, budizam postaje moćna sila unutar Kine, a kada se to dogodilo, izbili su talasi nasilja izmedju Taoista i pobornika ove osvajajuće religije. U medjuvremenu, indijski monasi, na svom putovanju za Kinu da bi tamo uvodili Budino učenje, mimoilazili su se na drumovima sa kineskim monasima, koji su putovali u Indiju. Reč je bila o hodočasnicima koji su posećivali mesta gde je Buda proveo delove svog života, i tragali za sutrama i šastrama Budinog učenja, koje je prema tradicionalnom maniru bilo zapisano na palmovim listovima. Najčuveniji od ovih učenih poklonika bio je Hsian­cang (600­664 g.n.e.), koji je izmedju 629.g. i 645.g. proputovao Indiju uzduž i popreko. U Indiji su ga zvali Tripitaka, i pod tim zamenjenim imenom je obesmrćen kao sveštenik­hodočasnik u zbirci legendi Majmun, koju je napisao kineski pisac iz šesnaestog veka, Vu Č'eng­en. Tripitaka je putovao u Indiju da bi pronašao svete spise, u pratnji Majmuna i još tri druga zaštitnička duha, od kojih je svaki bio borilački ekspert. Ove legende, koje se javljaju nakon 7.­og stoleća, kada je Hsian­cang živeo, vrve opisima epskih bitaka što su ih vodili sa demonima i čudovištima, koja su nastanjena duž ovog puta. Putujući po južnoj Indiji, Hsian­cang je posetio Kančipuram, mesto u kome se pretpostavlja da se rodio Bodidarma, gde se sprijateljio sa tamošnjim kraljem, i gde njegovo lice i danas možemo videti, izrezbareno na zidu jednog hrama, podignutog ubrzo po njegovoj poseti. Opasnosti putovanja bile su zbiljske. Bili su ga zarobili i pljačkaši, ali im je uspeo pobeći; molio se za milost, uronio u trans i podigla se jaka oluja, preplašivši bandite.

Jedan drugi monah, I­Cing, u njegovoj knjizi Indijska religija kakva se neguje u Indiji i malajskom arhipelagu, napisanoj izmedju 671.g. i 698.g., ovako opisuje njegovo vlastito bekstvo: » Na rastojanju od desetak dana putovanja...prošli smo jednu veliku planinu i baruštine; prelaz je opasan i teško ga je savladati... Tada je mene, I­Cinga, napala jedna sezonska bolest; telo mi je bilo lomno i malaksalo. Pokušavao sam da sustignem društvo trgovaca sa kojima sam putovao, ali slabom i bolnom, kakav sam bio, nije mi to uspevalo. Kako sam se naprezao u nastojanju da nastavim, rušio sam se i ustajao po stotinu puta, dok nisam prešao pet kineskih milja. Sam sam zaostao iza i, hodao u ovoj opasnoj povorci, bez ijednog druga. U suton, kada se sunce bližilo smiraju, neki gorski hajduci su se ukazali; zapetih lukova i glasno urlajući; sevali su očima i, jedan za drugim dobacivali mi uvrede. Isprva su sa mene zderali gornje haljine, a potom su me svukli do gola. Sve moje pantljike i remenove su potrgali... O zapadnoj zemlji (Indija) kolale su glasine da kada uhvate belog čoveka, ubiju ga i prinose na žrtvu bogovima. Nakon toga ušao sam u jednu blatnjavu rupu i namazao se ceo blatom. Pokrio sam se lišćem, i oslonjajući se na jedan štap, polako sam im izmakao.« Tako je pozno u noći uspeo da sustigne ostatak družine. Iz ovakvih opisa vidimo kako nisu svi monasi bili uvežbani borci, ali su ovakva iskustva zacelo upućivala putujuće monahe da budu krajnje svesni potrebe da nauče umeća samoodbrane. Da rekapituliramo: najpre, nema pouzdanog dokaza, koji ukazuje bilo na Kinu, bilo na Indiju, kao prvu zemlju u kojoj su se borilačke veštine razvile u jedan sistem akcije i misli blizak današnjim borilačkim veštinama Azije. Medjutim, zapisi o mnogim aspektima ovih drevnih kultura imaju nekih osvrta na poreklo današnjih borilačkih veština. U jednom čisto fizičkom pogledu, borilački sistemi drevne Indije, gde se od jedne ratničke kaste zahtevalo da bude upoznata sa celim nizom disciplina, izgleda podesnija za razvoj borilačkih

veština, nego što je to slučaj kod jednog više specijalizovanog pristupa kineskog vojnika. Na nivou ideologija, pak, doktrine budizma u Indiji i, one konfučijanizma i taoizma u Kini, zapisane u toku 500.g. pre Hristovog rodjenja, spremno su usvojene kao filosofske osnove borbenih tradicija u Indiji i Kini, i zapravo u celoj Aziji. Zabeleženi izvori, koji se direktno tiču borilačkih veština, odveć su fragmentarni da bismo isključivo po njima mogli doneti zaključke. No duga istorija uzajamne kulturne razmene izmedju Kine i Indije znači da postoji velika verovatnoća da su još od najranijih vremena ove dve kulture delile i borilačka znanja. Možda će stoga biti bolje da ne nastojavamo u izboru izmedju ove dve zemlje, nego da se radije podsetimo onih putnika, onih monaha­hodočasnika­diplomata i onih trgovaca, koji su tabali prve puteve izmedju ove dve kulturne tradicije i, zaključimo kako se kolevka borilačkih veština njihala uz te drumove, što su spajali ove dve civilizacije. Širenje borilačkih veština

Povest o borilačkim veštinama od trećeg stoleća nove ere pa nadalje jeste priča o postupnoj izgradnji tehnika, obogaćivanju njihovih filosofija, i njihovog laganog širenja u druge zemlje, obično kao saputnica budizma. Mnogo se različitih borilačkih veština razvilo u Indiji i Kini tokom poslednjih 1500 godina, i mnoge od njih upražnjavaju se i danas, ali sve one mahom potiču od onih osnivačkih škola; za većinu, recimo, kung­fu škola misli se da potiču od pesničenja Šaolin Hrama. Ti celoviti borilački sistemi, koji su sadržali ideologiju plus praksu ili tehniku, izvezeni su izvan granica Kine i Indije, u Koreju, Japan i Jugoistočnu Aziju. Ove su zemlje imale i svoje sopstvene sisteme borenja, ali kako su njihovi borci usvajali savršenije tehnike i naprednije ideje

iz inostranstva, ti sistemi su se menjali, i ove promene za posledicu su imale preobražaj domaćih načina borenja u zbiljsku borilačku veštinu. Postojeći sistemi borilačkih veština Burme, Tajlanda, Malezije, Indonezije i Koreje, koje opisujemo u 10.­om poglavlju, svi imaju očitu srodnost sa raznim vidovima kineskog pesničenja. Ono, pak, što razgraničava borilačku veštinu od običnog borenja jeste intelektualni sadržaj. Iako rasprostiranje borilačkih veština iz zemlje u zemlju možemo slediti, mi i dalje ne možemo da utvrdimo kada se odigrao ovaj proces usvajanja, i domorodačke veštine postale borilačke veštine. Japanci, koji su bili snažno uplivisani kineskom kulturom, naučili su od starih majstora najcelovitije lekcije u ranom periodu svoje istorije. Na temeljima kineskih tehnika, Japanci su razvili forme sopstvenih borilačkih veština. Danas je, i po raznovrsnosti borilačkih veština i po broju onih koji ih upražnjavaju, u srazmeri prema broju stanovnika, Japan najbogatija zemlja Azije. Zapadnjačko vidjenje Istoka

O poznavanju borilačkih veština Istoka na Zapadu, pre dvadesetog stoleća jedva da može biti i pomena. Sve do početka četrnaestog veka Evropljani se nisu otiskivali na otkrivalačka putovanja. Od 1400.g. nadalje uzastopna istraživanja postupno su im otkrivala jedan svet čiji su ih ne.evropejski žitelji zapanjili. Ali su narodi Istočne Azije ostali ravnodušni prema činjenici da su otkriveni. Njihovo zanimanje za došljake iz Evrope bilo je neznatno, smatrali su ih varvarima, i radije se nisu njima bavili. Izgubivši tragove sopstvene prošlosti, evropski istraživači morali su da uspostave iznova karike, koje su stolećima ranije načinili njihovi preci. Oni su zaboravili na onaj dodir koji je sa Indijom ostvario Makedonski kralj, Aleksandar Veliki, u četvrtom

veku p.n.e.; naselja, koja su podigli Rimljani u prvom veku n.e., a potom i rani hrišćani; i otvaranje Puteva svile, koji su se pružali od Mediteranskih granica Rimskog carstva pa do Centralne Kine, već u starini kakav je prvi vek pre naše ere, više od 14 stoleća pre nego što je Marko Polo tuda putovao, na svojim otkrivalačkim putovanjima. Osim toga, Renesansna Evropa nije bila središte svetskog intelektualnog života. Četiri glavne svetske religije nastale su na Dalekom Istoku. Kako Indija, tako i Kina imale su napredne medicinske sisteme, i učinile su veliki iskorak na poljima matematike, hemije i astronomije. Istaknuti britanski sinolog, Dr.Džozef Nidhem, u svom obimnom delu, Nauka i civilizacija u Kini, nabraja 34 kineske tehnološka izuma korištena u Kini daleko pre nego što su pronadjeni drugde, i koji su dospeli u Evropu i druge krajeve sveta izmedju prvog i osamnaestog veka. Medju njima su: ručna kolica, mašina za izradu platna, krstasti luk, barut, magnetni kompas, hartija i postupak štampanja. Na drugoj strani, u istom tom razdoblju samo su četiri izuma pronadjena na Zapadu preneta u Kinu.To su zavrtanj, ručica za podešavanje cuga dimnjaka, mehanizam časovnika, i crpka za tečnosti. Saznanje o borilačkim veštinama Azije jedva da je postojalo pre dvadesetog stoleća. Oko 1900.g., dva ili tri Engleza i isti broj Amerikanaca počeli su da uče džudo i druge japanske borilačke veštine. Zanimanje za njih je raslo vrlo sporo, sve dok nakon 1943.g., kao posledica oduševljenja američkih službenika, koji su u vreme kada su bili stacionirani u Japanu, izučavali borilačke veštine, broj praktikanata nije dramatično porastao. Oni su, medjutim, uglavnom učili japanske tehnike. Širenje borilačkih veština iz drugih delova Azije na Zapad, odvijalo se još sporije. Tek odskora su kineski majstori, koji predaju u Hong Kongu, počeli da popuštaju pod pritiskom zapadnjaka i otkrivaju

svoje tehnike, tako da se njihove veštine sada mogu učiti u Evropi i SAD. Ostala je još najmanje jedna istočnjačka veština o kojoj Zapad do danas ništa nije doznao. I sami stručnjaci u ovoj oblasti, uveliko su prenebregli postojanje borilačkih veština indijskog potkontinenta. Sve do sada, nisu obelodanjeni nikakvi opisi indijskih borilačkih veština iz doba britanske vladavine. Pa i u samoj Indiji, nemamo nikakvih zabeležaka o borilačkoj veštini kalaripajit, koja na jugu Indije egzistira stolećima. Sistemi borilačkih veština izvezeni su naveliko na Zapad. Tamo ih ljudi još uvek uče, ali će proteći izvesno vreme, možda pokolenja, pre nego što ove sisteme borilačkih veština budemo smeli nazvati evropejskim ili američkim, u onom smislu u kojem, recimo za džudo, kažemo da je japanski. _____________________________ Ilustracije, opis: /Str.21., orig./ Prema legendi, nakon što je prispeo u Sangšan Šaolin manastir, Bodidarma je devet godina proveo zureći u zid jedne pećine »osluškujući govor buba«. Ovo je u toj meri dirnulo jednog kaludjera da u znak naklonosti odseče sebi jednu ruku. Za vreme dinastije Sung, u XIII veku, ova je scena ovekovečena na jednom svitku. Str.23.orig. Do drugog veka n.e., kineska civilizacija razvijala se potpuno izolovano. Iako se izmedju Indije i Mesopotamije trgovalo već oko 2500.g.p.n.e., smatra se da su Indija i Kina medjusobno počele trgovati tek oko VI v.p.n.e

Vekovima pre otvaranja trgovačkih puteva za Indiju, u Kini je rukotvoreno svileno platno.Nikakav pokušaj da se svila izvozi nije, medjutim, vršen sve do kraja feudalne ere i dok je dinastija Han /206. – 24.g.p.n.e./ vršila svoj civilizacijski upliv u zemlji. Car Vu Ti /140. – 87.g.p.n.e./ prvi je izaslao svoje ambasadore zapadno, izvan

zemlje, a za njima su se ubrzo uputili i karavani trgovaca sa balama meke, tanane svile, tkanine koja je do tada izvan Kine bila nepoznata.

Indusi su svilu prodavali Persijancima, a ovi su je trampili sa trgovcima koji su putovali za Siriju. Na izmaku milenijuma veliki su karavani otpremani iz Č’ang­ana /savremeni Sian/ i preduzimana su putovanja duga preko 9000 kilometara ili 6000 milja, preko Kašgara i Merva i, velikih karavanskih postaja, Hamadana, Damgana i Bogdora za Tir, Antiohiju i Palmiru, na granicama Rimskog carstva.

Od VI v.n.e.Putevi svile počinju da gube svoj prvobitni značaj. Dva hrišćanska kaludjera uspela su da prokrijumčare jaja svilene bube u Konstantinopolj i izrada svilene tkanine počinje i na Zapadu

Ali se do tada duž ovih starih puteva svile izvršio i jedan drugi vid razmene. Tamo i nazad, duž ovih puteva mimoilazili su se kaludjeri koji su radili kao diplomate, ustanovljavajući poslanstva pod vidom hramova i manastira. Takva mesta postaju središta prenošenja kulturnih uticaja.

Jedan od takvih monaha je bio Bodidarma, koji je, prema predanju,sa razdelima putovao barkom od Madrasa.do Nankinga. Odatle je putovao Kinom, da bi sticajem okolnosti dospeo do hrama Šaolin, u Sangšan planinama centralne Kine. Tu je osnovao školu dhjana /č’an ili zen/ ili meditativnog budizma i poučavao vežbama na kojima se smatra da se zasnivaju savremene borilačke veštine. Str.24.orig. Ovaj reljef sa jednog od zidova hrama u Kančipuramu, iz VII v. n.e., prikazuje Hsian­canga, hodočasnika­učenjaka, koji je tu boravio negde oko 640.g.n.e.. Zvali su ga Tripitaka, a legende o njegovim putešestvijima u XVI veku je zabeležio Vu Č'eng­en. Str.25.orig.

»Hodočasnici«, kinesko platno iz XVII v.Naslikao ga je Ting jun­peng /1580­1621/. Prikazuje kineskog monaha C'ai Jina, kojeg je 63.g.n.e., kineski car poslao u Indiju po svete budističke spise. Dve godine zatim, on se, jašući na belom konju, vraća odande, u pratnji dvojice monaha, i donosi tražene tekstove. Četiri male figure u dnu slike su andjeli čuvari koji su na putovanjima pratili Tripitaku. Legende na ovu temu, pod naslovom »Majmun«, zapisao je Vu Č'eng­en. Str.26.orig. Ovaj portret Bodidarme, sa tipićno goropadnim izgledom, okačen je na zidu hrama Sangen­in, u Kjotu. U Momojama periodu, XVI v., naslikao ga je Ukoku Togan/1565­1608./. Str.28.orig. Detalj reljefa sa jednog od hramova čuvenog hramovnog kompleksa u Kančipuramu, nadomak Madrasa, u Južnoj Indiji Izradjen je negde oko 630.g. Prikazuje jedno biće, sa telom čoveka i glavom životinje, kako se služi golom rukom da razoruža napadača sa mačem. Ovo je najranija poznata ilustracija neke tehnike borilačke veštine koju nalazimo u Indiji. 3. SEOSKA VEŠTINA KALARIPAJT

Negde sat pred zoru, deca malog južnoindijskog sela okupljaju se u jednom kamenolomu. Jedina svetlost je mesečina i jedna obešena fluoerescentna cev. Ona čavrljaju, glasovi su im tihi nasuprot grubim zvucima iz sela koje se budi; kanta je pljusnula u bunar, čuje se dugi gušeći kašalj. Tada dolazi majstor (učitelj) i, nakon propisanih naklona i pozdrava bogovima i njemu, započinje njihova jutarnja sesija kalaripajita, borilačke veštine Južne Indije. Oni vežbaju oko jednog časa, njišući se i obrćući sa izvanrednom čilošću, dok je zvuk njihovog disanja uvek u kontrapunktu sa zvucima okoline – dozivanjem prvoizletelih vrana preko blistavog neba; gotovo nečujni, mahovinasto meki, koraci jednog slona na njegovoj putanji ka naselju; površina za vežbu pomno očišćena rukama majki dece­vežbača; i odjek elektronski izvitoperene muzike sa zvonika dopire preko polja. Čim prve zrake sunca dotaknu vrhove kokosovih palmi, deca završavaju svoj čas, i razilaze se, neka odlazeći u školu, neka na rad.

_______________________________ Tao Te Čing (Lao Ce) …Jer čuo sam da onaj koji zna dobro kako da sačuva(konzervira) život, putujući svetom ne nabasava na nosoroga ili tigra; kada stupi u boj takvog ne napadaju rukama niti oružjem. Nosorog ne pronalazi kuda da usmeri svoj rog, tigar ne otkriva u šta bi se tu zarila njegova čeljust, oružja nemaju kuda da upute svoja sečiva. Zašto to biva? Zato što je takav čovek izvan dosega smrti.

_______________________________ Pošto izvan Indije nema učitelja niti škola koje se bave kalaripajitom, shvatljivo je da je ovaj sistem borbe bio previđan od strane izučavalaca borilačkih veština. Izvanredno je, ipak, da nijedan od istraživača i pisaca koji su mnoge godine proučavali

borilačke veštine ne govori o postojanju kalaripajita. Ona nekolicina autora koji su ga ipak pomenuli, samo su načinili opasku u smislu jednog uvezenog sistema borbe nalik karateu. No teško je poverovati da bi bilo ko, ko je jednom video indijske borce kako vežbaju kalaripajit, na ovaj način mogao da ga opiše. Medjutim, pošto ovakav stav već postoji, osećamo obavezu da bacimo malo svetla na slučaj ove gotovo sasvim nepoznate borilačke veštine. Dva su pitanja koja moramo sebi postaviti . Prvo, da li je to domaća borilačka veština ili je uvezena. Drugo, ima li ova veština svoj kontinuitet od davnina, kada je nastala, ili je bila zamrla, da bi zatim bila obnovljena, možda, u nekom izmenjenom vidu? Može se dokazati da se ova borilačka veština upražnjavala u Južnoj Indiji tokom šestog i sedmog stoleća nove ere. Kipovi iz hrama u Kančipuramu nedaleko od Madrasa podignuti u ranom sedmom veku n.e. prikazuju korišćenje celog jednog kompleksa tehnika razoružavanja, kao i upotrebu različitih oružja. Postoji, takođe, izveštaj očevica Hsian­canga, poznatog kineskog hodočasnika­učenjaka­diplomate, koji je pisao o indijskom oružju ,što ga je video na svom putovanju: "Glavni vojnici ove zemlje biraju se od najhrabrijih ljudi, a kako sinovi preuzimaju zanimanja očeva, oni brzo savlađuju znanje o veštini ratovanja. Dok traje mir oni borave po kasarnama, a kada su u dejstvu jurišaju kao jedna napredna vojska. Podeljeni su u četiri roda – 1.pešadija 2.konjica 3. Borna kola 4. Slonovi. Ovi slonovi pokriveni su čvrstim oklopima, a njihove kljove snabdevene šiljatim mamuzama. U kolima je jedan vođa koji izdaje zapovesti, dok dva njegova pratioca s leva i zdesna upravljaju njegovim vozilom koje vuče četvoropreg konja. Glavni general vojske ostaje u svojim kolima; okružen je svitom stražara, koja se ne odmiče od njegovih kola. Konjica je raspoređena ispred da odbije nadolazeći napad i u slučaju poraza raznese naređenja ovamo i onamo. Pešadija svojim brzim premeštanjem doprinosi odbrani. Ti su ljudi probrani sa njihove odvažnosti i snage. Nose

dugačka koplja i velike štitove; ponekad nose mač ili sablju i nadiru sa velikom žestinom. Sva njihova bojna oružja su oštra i šiljata. Neka od njih su sledeća: kratko koplje, štit, lukovi, strele, mačevi, sablje, bojne sekire, motke, duga koplja, kao i različite vrste praćki. Svako od njih koriste već vekovima." Mnoga od oružja opisanih u ovom izvodu iz Zapisa o zapadnim zemljama, II knjiga Hsian­canga ( oko 6oo­ 664g.n.e.) su još uvek u upotrebi. Ima mnogo starijih tekstova, koji su pisani na palmovom lišću i, pošto su ih vremenom napadali insekti i gljivice koji izjedaju drvo, vekovima su iznova i iznova bili prepisivani. Indijski znalci naročito su istraživali ove spise, koji se bave literarnim, medicinskim i religioznim predmetima, kao i borilačkim veštinama. Ovi južnoindijski tekstovi o borilačkim veštinama u ranim verzijama bili su zapisani na Tamili jeziku, koji je prvi put u pisanoj formi upotrebljen posle 2oo.g.n.e. Ovo periodično prepisivanje tekstova od značaja i danas je uobičajeno u Indiji. Pišu se oštrom iglom na palmovim listovima, koji se zatim trljaju čađu pri čemu crnilo ulazi u pore načinjene iglom. Majstori kalaripajita današnjih dana obično imaju verziju teksta prepisanu rukom njihovog učitelja. Druga linija dokaza u prilog kalaripajita, kao starosedelačke veštine, vodi preko tradicionalnog indijskog klasičnog plesa. Ovaj ples ima očite srodnosti sa kalaripajitom. U drevnom indijskom klasičnom plesu (Bharat­Natyam), recimo, stavovi su veoma slični onim iz kalaripajita, a u plesnom teatru kathakali, jednoj od četiri oblika hindu plesne drame, ustanovljenom tokom 7.veka n.e. u državi Kerala na jugu Indije, mnogi položaji se gotovo podudaraju sa položajima iz ove borilačke veštine. Postoje i drugi jaki oslonci koji podupiru naš dokaz. Od praistorijskog vremena Indija je imala čitavu kastu, čija je uloga bila da vodi rat. Kšatrije, tradicionalna vojnička i vladajuća kasta, podržavala je svog kralja u njegovim čarkama sa susednim

zemljama. Kao pripadnici ratničke kaste, kšatrije su imale vremena za vežbanje, te su time oni bili vrsta ljudi koji će biti pronicljivi u svom razmišljanju o boju. Ova će kasta održavati borilačku tradiciju živom sve dok sama bude trajala. Možda, ipak, najjači pokazatelj i dokaz da je ova veština autohtono indijska, i u neprekidnom trajanju od najranijeg doba, treba tražiti u načinu na koji se ova borilačka veština upražnjava u savremeno doba. Ukoliko bi to bila jedna od uvezenih veština, ona bi se uvrežila po velikim gradovima, i upražnjavali bi je obrazovani, sofisticirani Indusi. Upravo je to ono što se događa sa karateom danas. Nasuprot tome, kalaripajit neguju mahom težaci, koji su tako zagriženo konzervativni, da je i sama pomisao, kako bi oni pristali da uče kakav strani borilački sistem, nesuvisla. Kalaripajit je duboko srastao sa društvenim i verskim životom težaka diljem ogromnih prostranstava Južne Indije, a da bi to moglo biti, on je tu morao trajati hiljade godina. Majstori kalaripajita Životi ovakvih majstora po raznim selima, gde borave, načelno se drže istog obrasca. Nakon jutarnje vežbe sa decom, oni se okreću drugoj njihovoj bitnoj ulozi, lečenju bližnjih. Uobičajeno je u praksi borilačkih veština da učitelji(majstori) budu takođe i lekari (vidari). Osoba koja uvežbava borbene tehnike dugo vremena, tokom godina biva uvedena i u medicinska znanja, pošto se, zbog same prirode ovih veština, gotovo svakodnevno događa da se poneko povredi. Kao mlad vežbač, borac nauči kako da zaleči manje uboje i iščašenja, a kako stasava u ozbiljnog učenika sa verovatnoćom da možda i sam postane majstor, on proširuje svoje znanje, učeći kako da tretira lom kosti i leči ozbiljnije unutrašnje povrede. Mnogi učitelji se zadržavaju na ovom

nivou znanja, dok neki nastavljaju da izučavaju celokupnu građu domorodačke medicine. Jedan dan proveden sa ovakvim učiteljem i vidarem, dok leči svoje pacijente, već pokazuje koliko je zapadna medicina ograničena sa svojim zatomljavanjem simptoma i tehnikama raspodele pilula. Čak i na nivou seoskog vidara, tradicionalni (ajurvedski) sistem medicine u Indiji, pokazuje dubinu saosećanja i nege, kakve su retke na Zapadu. Mnogi od pacijenata su ljudi, koji su se ozledili pri radu, obično usled preopterećenosti. Izgubljen dan za jednog siromašnog ribara, dok ode u posetu lekaru, predstavlja stvaran gubitak. I šteta raste, sve dok lekar ne uspe da ga toliko osnaži da može da se vrati zabacivanju svojih mreža. Dubinska, snažna masaža je jedan od najvažnijih delova lekarskog postupka. Ona se uglavnom vrši stopalima. Oslanjajući svoju težinu na jedno uže razapeto preko odaje, vidar gazi preko pacijentovog nauljenog tela. Jedan od majstora sa kojim smo sarađivali, učitelj Mathavan, drži malu privatnu bolnicu, jedno staro zdanje, zemljanih zidova, sa dubokim, slamnatim strehama, smešteno među kokosovim palmama. U unutrašnjosti je hladovina, mirisi lekovitog bilja i ulja za masažu, nošeni lakim povetarcem. Odojčad sneva na počišćenom zemljanom podu, dok majstorova supruga masira njihove majke. U predvorju je naročit vrt za uzgoj lekovitog bilja. Nema nikakve zarade za ukazanu negu; tek redak bolesnik je u mogućnosti da sakupi i onih nekoliko rupija, što predstavlja cenu lečenja. Nakon operacija, u predvečerje, kada se momci vrate sa svojih dnevnih poslova, vreme je da se još jednom odvežba kalaripajit.

Severni i južni stil Sam naziv kalaripajit dolazi od dveju reči Malajalam jezika, koji se govori u državi Kerala. Kalari znači bojište ili mesto za borbu, pajit znači vežba. Otud ovaj izraz doslovce znači “bojna obuka” ili”gotovost za borbu”. Kalaripajit se sastoji iz dva glavna stila, koji se, budući geografski odeljeni, nazivaju severnim i južnim stilom. Severni stil se mahom vežba kod Najara, naroda koji govori Malajalam jezikom i, koji je deo Arijevske kulturne tradicije Severa Indije. Krajnji jug Indije zauzima narod koji govori Tamili jezikom, potomci drevnih starosedelaca ovih krajeva, koji neguju južni stil. Ovaj se stil održava takođe i u Madrasu, premda, po svemu sudeći, samo među Tamilskim doseljenicima. Zanimljivo da između Nagarkoil­a, na krajnjem južnom rogu Indije i, Madrasa nema učitelja kalaripajita. Iako ovaj podatak nije zvanično usaglašen, verovatno da postoje više od stotinu majstora svakog od ova dva stila. Oni poučavaju tokom čitave godine, izuzev u vreloj, suvoj sezoni, od januara do aprila, kada se svaka vežba obustavlja. Mada su severni i južni stil nedvosmisleno jako srodni, a kalaripajit ucelo bitno različit od ostalih borilačkih veština, može se napraviti značajna razlika između ovih dvaju stilova. Na geografskoj granici između ova dva kulturna podneblja i borilačka stila, dolazi i do izvesnog stapanja. Poznati su slučajevi nekolicine Malajalamskih političara, koji u mestima gde žive vežbaju južni stil. Severni kalaripajit vežba se u građevini strogo propisanih razmera – 14x7m (42x21stopu) – debelih zidova i podom, koji je metar (tri stope) ispod nivoa zemlje. Ovo zdanje, seoski kalari ili borilište, vlasništvo je učitelja (majstora) koji ga koristi i za vršenje operacija i kao salon za masažu. Borci uvek vežbaju iza zatvorenih vrata, noću, kako bi sačuvali tajnost. Tehnički, severni stil karakterišu tehnike nožnih udaraca u vrlo visokim skokovima, dugi raskoraci, niski stavovi i blokovi, koji

se izvode gotovo potpuno ispruženih ruku i šaka. Gimnastičke vežbe zagrevanja su veoma naporne. Svojstven severnom stilu je ceo lanac kata, odnosno kompozicija pokreta sa ili bez oružja, koje nazivaju suvadus, kao i više tehnika disanja, preuzetih verovatno iz joge, nalaze se u njihovom režimu vežbanja. Kod južnog stila često se vežba na otvorenom, u dnevnim časovima. Neki majstori okolinu rudnika ili jame rado koriste kao prostor za vežbu, dok drugi prosto poučavaju pod palmovim krošnjama, iza svojih kuća. Mnogi od južnih učitelja imaju borilišta u više sela i, dosta vremena im odlazi na putovanja između njih. Poučavaju u suton ili svitanje. Uz vežbališta južnog stila zatičemo uređene žrtvenike Hindu božanstvima, mada se na oba stila odnosi da borci imaju obavezu da, pre nego što počnu sa radom, izvedu pozdrave ratničkim bogovima i boginjama i svojim učiteljima. Cela jedna lestvica božanstava se dovodi u vezu sa kalarijem, ali glavna je Kali, boginja rata. Južni stil neguje pokrete koji su više kružni ali deluju možda nešto grublje od onih u severnom stilu. Udarci i blokade izvode se obično otvorenih šaka i savijenih ruku. Južnjački način upotrebe oružja i južne suvadus (kate), bazični obrasci kretanja, koji se koriste pri vežbi, razlikuju se od onih kod severnog stila. U severnom stilu je više visokih skokova i nožnih udaraca, kao i višljih, čvršćih stavova, korišćenja snage ruku, ramena i torza. Južnjaci su možda nešto manje energični od severnjaka, ali bez daljnjeg impresivni u njihovoj snazi i čvrstini. Oni neprestano padaju, kotrljaju se i bacaju po prašnjavom, peskovitom tlu, i uvek skaču iznova, ulepljene odeće i udova. Dok se severnjaci načelno usredsređuju na savršenstvo forme, južnjaci streme ka efikasnosti i snazi u akciji. To nije toliko stvar samog sadržaja veštine (koja je načelno ista kod oba stila), već više pitanje razlike u načinu izvođenja pokreta, koji kalaripajit zapravo deli na dva različita stila.

U oba stila veština kalaripajit sadrži četiri grane borbenih tehnika: vežbanje bez oružja; vežbanje sa bambusovim štapom ili štapom od trske; vežbanje sa određenim izborom oružja; i za naprednije učenike, tehnike udaraca u vitalne tačke, u Indiji poznate kao mirma­adi. Pored ovih bazičnih vidova treninga borci takođe uvežbavaju tehnike razoružavanja protiv različitih oružja i štapova, upotrebu nekoliko rvačkih zahvata, kao što su bacanja, poluga i tehnika prikivanja protivnika za tlo. Učenici savlađuju sve ove tehnike od početka, ali, prema opšte važećoj teoriji da je oružje u suštini produžena ruka borca, naglasak se stavlja na tehnike bez oružja. Vežbanje Na predstojećim stranama ovog poglavlja dajemo podroban opis režima vežbe, kakav slede one škole u državama Kerala i Tamil Nadu, koje smo mi posetili i snimili. Kalaripajit, od preostalog bratstva borilačkih veština, nije još uvek dobio onu pažnju koja mu pripada i, mi se nadamo da će ovaj izveštaj podstaći druge istraživače da izvrše podrobnija i, dugotrajnija ispitivanja ove drevne i fascinantne veštine. Onoliko koliko smo to mi uspeli da ustanovimo, kalaripajit je i dalje vodeća seoska veština, koju upražnjavaju u mnogim ruralnim zajednicama jugozapadne Indije. Majstorom se postaje tek nakon perioda dugog i marljivog vežbanja, i većina među onih 4o do 5o majstora, koje smo mi susreli, bili su stari preko pedeset godina. Skoro svi oni bili su istovremeno i veštaci tradicionalne ajurvedske medicine. /Nastavak posle Vasudevan Gurukal i Mathavan Asan/

Vasudevan Gurukal

Majstor severnog stila kalaripajita, Vasudevan Gurukal, govori nam o svom kalariju ili borilištu:

» U staro doba veliki zemljoposednici imali su njihove sopstvene kalarije. Ukoliko ih kroz dugo vreme nisu koristili za vežbu, nisu rušeni. Umesto toga pretvarani su u hramove. I kada nema boraca koji bi u njemu vežbali, jedan kalari ne sme biti srušen. Obredna svetiljka mora se u njemu svakodnevno paliti. Bude li ikog sa valjanim poznavanjem kalaripajita, takvi će moći da ga koriste, a nestane li vežbača, kalari će ostati okružen drvećem, žbunjem i lijanama. Ovo mesto bilo je takvo kada sam ja ovde stigao.«

Zatim je učitelj govorio o svojstvima koja su od značaja za onog ko želi da uči kalaripajit:

»Učenici treba da budu poslušne prirode. Ukoliko se tuku napolju, ovaj kalari ih smesta odbacuje. Kalari možemo uporediti sa telom ljudskog bića, a učenike sa duhom istog bića. Bez tela duh ne može postojati; bez kalarija učenika ne može biti. Učenik ne može vežbati izuzev u kalariju. Bez njega on je kao duh bez tela. Slično tome, kalaripajit bez učenika je beskoristan. On je poput tela bez duha. Oboje je suštastveno. Učenici moraju uvažavati boginju Kali, i uvek ukazivati poštovanje prema njihovom učitelju. To su izvori iz kojih se naši umovi napajaju snagom. Kada dobijemo blagoslov od našeg učitelja i boginje Kali, dobijamo snagu. Ponekad učenici ugraviraju mantru (sveti izrazi, obično iz Veda , Hindu spisa) na metalnoj pločici i nose je sa sobom, ili je vezuju oko zgloba šake sa malom vrećicom praha, kumkum, kamfora ili kakve druge lekovite biljke, sve to uvijeno u neku vrstu narukvice. Kada počinjem sa podukom nekog učenika za rad sa štapom ili nekim od oružja koja koristimo, pomolim se da on znanje, koje

mu predajem, ne upotrebi ni u kakvu lošu svrhu, a njega samog ne napadne nikakva bolest tokom vežbanja i da bude zaštićen od zlih sila. Ali sve što guru uči doprineće učenikovom saznanju samo za četvrtinu. Četvrtinu zaslužuje svojim sopstvenim ličnim zanimanjem i trudom. Četvrtina dolazi od Božjeg blagoslova, a poslednja četvrtina dolazi u njegovim zrelim godinama od njegovih ličnih iskustava.« Na posletku, učitelj je govorio o svojstvima koje učenik kalaripajita mora posedovati: »Svom neprijatelju moramo oprostiti. Ne smemo gubiti iz vida ni svoje porodice. Veštinom kojom vladamo protivnika lako možemo ubiti, ali će nas to odvesti u tamnicu, a to će ucveliti naše porodice. Moramo, dakle, misliti na naše porodice i, na porodice naših neprijatelja i izbeći bitku, zaboraviti neprijatelje. Lako je udariti neku osobu i tući se, ali nam to ne omogućava da izbegnemo sopstvenu odgovornost.«.

Mathavan Asan Mathavan Asan, majstor južnog stila, pristao je da nam objasni svoja učenja, i kazuje o nekim krucijalnim mestima svojih sopstvenih iskustava, pri savlađivanju veštine kalaripajit, kao i marma medicinskom sistemu neodvojivom od ove veštine, na koji se on sada usredsređuje. ¨Kada mi je bilo šest godina, pošao sam sa ocem da posmatram jednu svetkovinu na kojoj su polaznici kao i učenici viših stepena prikazivali tehnike veštine kalaripajit. Stajali smo negde po strani, u pozadini, i pošto sam bio malen dečak, nisam mogao da vidim šta se zbiva. Otac me podigao na ramena i pošao prema napred, bliže pozornici. Kada su organizatori programa

opazili moga oca, dali su mu, kao znak poštovanja, mesto uz počasne goste. Tad sam prvi puta u životu poželeo da naučim kalaripajit. Toga dana, u povratku kući, nakon što je svečanost bila gotova, zapitkivao sam oca o kalaripajitu. Šta je to? Borci su prikazivali borbe sa štapovima i rvanjem – zar ih to nije pozledilo? Takva i slična su bila moja pitanja. Odgovorio je da ukoliko u potpunosti savladamo veštinu nećemo osetiti bol. Štapovi drugih neće pasti na naše telo. Vežbanjem ovih tehnika, svoje telo moći ćemo da održimo zdravim i u dobroj pripremljenosti. Tako sam počeo sa učenjem ove veštine, pod nadzorom svog oca, ujaka i, njihovih prijatelja i učenika. Nastavljao sam svoje učenje godinama. Dok sam pohađao više škole, izučavao sam šastre, filosofiju koja je iza složenijih tehnika. Mesto lekara nasledio sam od mojih dedova i oca. Oni su bili marma vidari i veći deo svog vremena posvećivali su kalaripajit lečenju. Stekao sam od njih vrsno znanje, a zatim nastavio da sam učim dalje. Ova podloga omogućila mi je da radim sa većim samopouzdanjem i donosi mi unutarnji spokoj. ¨ Nije mi do toga da se obogatim. Jedino što želim je duševni mir. Pomaganje onim ljudima koji pate od bola i, onim koji više ne žele da žive na ovom svetu, zbog kakve teške bolesti, dovoljna mi je nadoknada. To je razlog – pomaganje drugima – što sam učio, i usavršavao marma lečenje. Mi izučavamo čitavo telo kako bismo razumeli njegovo ustrojstvo, funkcije, različitosti i mane. Ne postoji nijedna studija (nauka) toliko jasna kao što je ova. Nisam se nikada bavio drugim naukama. Marma je jedan obiman predmet, jedno veliko i beskrajno znanje (nauka). Onaj čovek koji izuči tehnike marma i kalaripajita treba da bude korisna osoba u društvu. Mora posedovati osobine kao što su čestitost, uljudnost, poniznost, strpljenje, samokontrola, poslušnost, i dobrotu prema drugima. Mora biti uzor za druge. Ovo se ne odnosi samo na muškarce, za žene takođe važi.

Majstori kalaripajita i marma lekari ne smeju nikada činiti loše drugima, već moraju pomagati ljudima. To je način na koji oni treba da vode svoje živote. Još jednu stvar morate znati. Ako vam neki neprijatelj priđe u nameri da vas napadne, morate biti mirni neko vreme. Morate misliti dobro i pribrano. U tim trenucima vaša će svest ostvariti izvestan spokoj, a taj spokoj uma je najvažnija moguća stvar. Ako se jedan neprijatelj pojavi, boriti se sa njime, savladati ga i ubiti, to nije najvažnija stvar. To svak može. Ako umesto da se bijete sa njime, svome neprijatelju kažete¨ti si pobedio¨i poklonite se pred njime, to je najveći čin na svetu.¨. ___________________________________________

Neki majstori su vrlo tajanstveni i poučavaju samo nekolicinu sledbenika, drugi imaju razvijene škole, gde njihovim vežbačkim sesijama prisustvuje po četrdesetak učenika. One se održavaju u toku hladovitijeg dela dana, ili pre osam sati ujutro, ili u predvečerje. Traju oko sat i po. Većina majstora imaju običaj da svoje učenike vežbaju najmanje dvaput nedeljno. Najmlađi učenici koje smo videli su desetogodišnjaci ili približno tog uzrasta. Bilo je i polaznika sa trideset godina; za mnoge među njima vele da su sa vežbom počeli iz zdravstvenih razloga. Nekoliko mladih devojaka i žena, takođe, uče ovo umeće. Oni učenici koji su, očito, intenzivno vežbali godinama, izvanredno su spremni, izvrsno građeni, čili, brzi i izdržljivi. Pre nego što učenik uđe u kalari da vežba, on ili ona moraju se podvrgnuti masaži od strane učitelja. To opušta i isteže mišiće i tetive, što je priprema za predstojeće napore vežbanja. Učeniku se utrljava kokosovo ulje sa dodacima lekovitog bilja i, on biva položen na nisko, drveno, ovlaš izrezbareno postolje. Učitelj, održava ravnotežu držeći se za uže razapeto na visini od metar i po (4.5 stopa) i gazi učenika, masirajući mu leđa i udove

stopalima, od sredine tela prema spolja, pri čemu su pritisak i pokreti odgurivanja proračunati i, potpuno u njegovoj vlasti. Pre nego što učitelj pozove svoje borce u vrstu, kao u svakoj akademiji borilačkih veština, učenici raznih stepena raspršeni naokolo zauzimaju borbene položaje, rade laki sparing, zagrevaju se. Zatim sledi jedan strogo propisan obrazac pozdravljanja pri kojem svaki učenik izražava poštovanje majci zemlji, učitelju i bogovima zaštitnicima borilačke dvorane. Ovo pozdravljanje se sastoji od jedne složene lestvice pokreta ­ metanisanje, celivanje majstorovih stopala, vršenje borbenih kretnji, obrtanje u krugovima. Skupina tada obrazuje dve vrste. One zajednički prolaze kroz jedan niz rigoroznih vežbi zagrevanja kako bi zategli i istegli mišiće, tetive i zglobove. Neke od ovih vežbi, kao što su sklekovi i čučnjevi nalazimo i u mnogim zapadnjačkim fitnes programima, ali neke su svojstvene samo Indiji. Pri jednoj od vežbi zagrevanja nalik skleku, učenik stavi svoju desnu ruku iza leđa i zauzme položaj za sklek. Spuštajući se na levoj ruci do tla, izvija istovremeno čitavo telo. Stepen izgibanosti, koji iziskuje brzinsko izvođenje ovakve jedne vežbe, ravan je onom kakav poseduje akrobata ili “čovek –od­ gume”. Gimnastički deo vežbačkog programa sklopljen je tako da, ne samo što zagreva mišiće i zglobove, isteže tetive pripremajući ih za borilački trening; njegova je glavna svrha postizanje čvrstine. Kada se učeniku odrede 20­30 sklekova da poboljša krvotok ili disanje, istovremeno time jača i mišiće. Nakon oko pola sata gimnastike, učenici prelaze na uvežbavanje tehnika gole šake (prazne ruke), što je osnova ove veštine.

Tehnike gole šake

Ručni udarci, blokade, udarci nogom, od kojih je kalaripajit sastavljen isprobavaju se jedan za drugim; neki put učenici to čine odvojeno, neki put u parovima, gde naizmenično jedan napada, drugi se brani. Kako sam naziv ukazuje, većina udaraca se zadaje šakom, koja se drži otvorenom, ravnom i ukrućenom. Šaka ovako postavljena može se upotrebitii kao kakva oštrica, bilo da ¨seče¨ bridom , bilo da ¨probada¨ upotrebom vrhova prstiju.Tvrdi, koštani deo dlana uz zglob šake, i stisnuta pesnica takođe se koriste za zadavanje udaraca. Blokovi se mahom izvode kružno, odnosno ruka vrši vrstu čišćenja, kružan pokret da osujeti udarac. Tačka dodira je podlaktica. Većina nožnih udaraca u južnom stilu su niski i zadaju se u prednji deo tela, ali se povremeno koristi i bočni "iza ćoška" udarac (gde se koleno podiže u visinu boka, stopalo drži istureno u stranu i, udarac prodire u protivnikov bok), pri čemu su gornja površina stopala, nožni prsti i peta udarne površine. Neki učenici severnog stila, pak, mogu da podignu svoj prednji nožni udarac gotovo i svih dva i po metra (sedam i po stopa). Veliki naglasak se stavlja na izbegavanje (izmicanje, eskivaže) udaraca, i u ovu svrhu, mnoge obavezne kate sastoje se od skokova iz vrlo niskih stavova, zatim doskoka u uspravan položaj. U borbenom radu nogu kalaripajit oba stila karakteriše samosvojno visoko zabacivanje peta unazad, što ostavlja izvestan utisak šepurenja, jedinstven u ovoj veštini.Ovi su pokreti osmišljeni tako da se izbegne spoticanje po grbavom južnoindijskom tlu. U jednoj tehnici blokade koja je samosvojna za kalaripajit, jedan borac podiže nogu u visokom udarcu prema napred, kako bi protivnikove bicepse odgurnuo unazad. Ova tehnika zaustavlja nadolazeći napad veoma uspešno. Rvačke tehnike (tehnike hvatova)

Sve dosad opisane tehnike su tipične za tradiciju kik boksa, koja može datirati još iz vremena procvata Vavilona. Kalaripajit se, međutim, sastoji od mnogo više tehnika, mimo onih koje smo nabrojali. Jedan kompleks tehnika zasnovan je na upotrebi hvatova, bacanja i metoda imobilizacije protivnika. Pritiskanje se vrši na zglobove, uvrnute udove ili na živčane centre, sa namerom da se protivnik neutralizuje ili baci na tlo. Izvijeni pokreti i izgibani udovi, jedno opušteno telesno i duševno stanje uslovi su da bi se ovakve tehnike uspešno izvele. Neke od ovih tehnika očigledno potiču iz velike indijske tradicije rvanja i zahvata čiji koreni sežu u prošlost još i mnogo dalje nego sam kalaripajit. Druge pak nisu srodne sa ovom tradicijom. Složeni zahvati držanja i bacanja koje nalazimo u kalaripajitu danas možemo pronaći i u mekim kineskim borilačkim veštinama opisanim u 5.­om poglavlju; u džiu­džici i aikidou u Japanu, opisanim u osmoj glavi, u eskrima veštini na Filipinima, što je opisano u poglavlju 9, kao i na višim nivoima okinavljanskog karatea, opisanim u 7.­om poglavlju. Načelno one se smatraju najsavršenijim tehnikama u borilačkim veštinama. Uvežbavanje propisanih formi

Kada se završi sa uvežbavanjem pojedinačnih tehnika, učitelj sa učenicima prelazi na uvežbavanje formi. Ovo su unapred propisani nizovi kretnji koje učenik mora neprestano da ponavlja, dok ne bude u stanju da ih savršeno izvede.Svaka forma traje oko jednog minuta i sastavljena je od 2o do 5o esencijalnih tehnika. Nakon beskrajnih ponavljanja ovih vežbi, učenik formama ovladava toliko dobro da, suočen sa jednim stvarnim protivnikom, on tehnike sadržane u ovim formama izvodi gotovo instinktivno (podsvesno).

Borac se kreće u pravoj liniji unapred i unazad, u jednu i u drugu stranu koristeći iskorake, povlačenje, izmicanje, i mnogo

puta tako, dok se tehnike ne stope u jedan jedini tekući pokret, koji odslikava oblik krsta ili kvadrata.

Forme, u Južnoj Indiji zvane suvadu, počinju i završavaju se ritualnim pozdravljanjem. Divne su za posmatranje. Neke tehnike se izvode dvostruko, kao kroz odraz u ogledalu, ili se ponavljaju u raznim pravcima, zrakasto. Tako ako smo učinili iskorak prema istoku na desnu nogu i izveli udarac ili blokadu desnom rukom, naredni pokret bi bio obrt, korak levom nogom napred prema zapadu, udarac i blokada levom rukom.

U kalaripajitu, goloruke forme mogu se takođe istovetno ponoviti držeći u šaci bilo koje od oružja. Izvodeći forme u parovima, nastaju dvojne figure, koje stvaraju privid borbe. Ovo je koreografija i stoga nešto sasvim različito od slobodne forme borenja, gde je borcima dopušteno da koriste svaki pokret i tehniku, s tim da jedan drugog ne ozlede.

Forme (kate) se uveliko koriste u mnogim kineskim i japanskim borilačkim veštinama. Za neke kineske forme se zna da su u Indiju prispele pre mnogo vekova. Tipično za ove forme je kretanje ruku, koje je znatno brže i složenije, nego kod indijskih suvadu formi. Za oko znalca one su prepoznatljive kao kineske, premda ni u kom slučaju to nisu doslovce preslikane kineske kate. Svrha formi jeste da usadi u izvođača samodisciplinu i usavrši njegov osećaj za ravnotežu, pravovremenost i tačnost. Mnoge forme u kalaripajitu obuhvataju izvođenje spektakularnih skokova sa okretom, varki ili lažnih napada kako bi se odvukla pažnja i protivnik zavarao, podvlačenja ispod udarca nogom ili preskakanje preko ručnog udarca. Pored tradicionalnih severnih i južnih formi, postoje i one, koje pojedini majstori razvijaju sa upotrebom oružja. Obuka sa štapovima Vežba sa štapom i motkom, koja se u Južnoj Indiji zove silambam, gotovo da je zasebna borilačka veština. U skorije vreme

preduzeti su koraci da se ustanove sportski turniri i takmičenja kako bi se podstakla takva odvojena veština sa štapom, ali kalaripajit majstori još uvek je poučavaju u tradicionalnom vidu kao deo sadržaja stare veštine. Diljem Azije, motka i štap uvek su bili omiljeno odbrambeno oružje. Štap, tradicionalno pomagalo putnika, je lak, ne izaziva podozrenje i ne predstavlja neposrednu pretnju za drugu osobu. Kao oružje, međutim, jeftin je, lako se nabavlja, čvrst je i dugotrajan, a može se koristiti na mnogo različitih načina. Motka ili štap pružaju izvrsnu zaštitu od svakog oružja izuzev od metka. Većina motki, čak i onih načinjenih od trske i bambusa mogu se prilično dobro nositi čak i protiv oštrih sečiva; ustvari, upotrebom štapa ili motke moguće je iz ruku protivnika izbiti ili čak prebiti metalno sečivo. Štap i motka takođe su izvrsno oružje za vežbanje. Tupi su, ali nanose sasvim dovoljno bola da odagnaju dremež iz sale za vežbu. Odsečeni na podesnu dužinu, mogu predstavljati noževe, mačeve, koplja, helebarde (duga motka sa srpastim, metalnim završetkom) itd., sa čime se može lako rukovati. Imaju naročitu prednost u borbi jer mogu da ošamute, imobilišu ili ozlede protivnika, bez da mu nanesu ozbiljnu povredu. To i jeste razlog da predstavljaju oružja izbora mnogih svetskih policijskih snaga. Indijski silambam štapovi variraju po veličini od onih od svega 15cm (šest inča) do onih čija je dužina nešto manja od dva metra (šest stopa). Većina učenika koristi štapove načinjene od trske, koji su vrlo savitljivi, ali napredniji učenici služe se štapovima od tvrdog drveta. Duža oružja obično se drže tako što jedna ruka hvata sredinu, a druga jedan od krajeva. Karakteristično je za indijski način borenja, međutim, da se štap može držati sa obe ruke samo za jedan kraj i rukovati njime tako da udarci pljušte po protivniku Blokiranje se često izvodi tako što se štap drži svakom rukom za jednu trećinu od kraja.

Niski stavovi i brzinska vatra udaraca i blokova svojstvena su za silambam tehnike. Najpre se izučavaju koreografije sa jednim i dva štapa, propraćene slobodnim sparingom, obično između učitelja i učenika. Vežbanje sa oružjem Mnoge tehnike borbe sa štapom primenjuju se u spoju sa drugim oružjima kalaripajita. Jedno prosto oružje, izrađeno od dva jelenska roga vezana zajedno, ima dva oštra ubojita šiljka, a, takođe, je izvanredno za blokiranje. Indijski bodež poznat pod imenom bundi, u većem delu Indijskog potkontinenta, je isto tako izvrsno oružje za blokiranje, zbog svoje jedinstvene drške. Bundi se može koristiti pojedinačno i u paru. Mačevi sa sečivima dužine oko 65cm (26inča) obično se koriste u paru sa navlakom za ruku ili štitom. Ostala oružja kalaripajita uključuju razne tipove kopalja, trozubaca i ratnih sekira. Postoji i ceo niz improvizovanih oružja, kao što su nož­mač načinjen od kljuna ribe sabljarke, pa i trokraki nož, što će reći, nož sa tri sečiva, od kojih je svako upereno na različitu stranu. Urumi ili skoči­nož je možda najspektakularnije indijsko oružje. On je načinjen od dve ili tri metalne trake, svaka širine oko četiri centimetra (dva inča) i dva metra (šest stopa) dužine, na jednom kraju spojene drvenom drškom. Teško je i opasno njime rukovati, ali kada se njime ovlada, postaje najdelotvornije oružje za odbijanje napada od mnoštva ljudi. Motke, koje su na krajevima snabdevene drvenim kuglama, mogu se upotrebiti kao leteći tegovi, dosta nalik evropskom buzdovanu. Drugi način upotrebe je da se motka uvije krpama natopljenim uljem,i zapali kako bi se protivnici preplašili i raspršili.

Ovo oružje verovatno potiče iz drevnog vremena, kada je vatra korištena da se njome preseče napad slonova u bici. Mnoga oružja kalaripajita podsećaju na srednjevekovna. Verovatno da su i oružja, i tehnika njihove upotrebe, nastali na bojnom polju. Danas, međutim, kalaripajit se češće uprizoruje ceremonijalno i o svetkovinama nego u stvarnoj borbi, što je dovelo do izvesne prenaglašenosti spektakularnih tehnika i oružja, među kojim ima i takvih čija je borbena vrednost pod upitnikom. Većina ostalih tehnika u tekućoj upotrebi su, međutim, i lepe za oko i delotvorne. Medicinsko znanje(pouka) učitelja Neki od starijih učenika, pošto završe sa rigoroznom i obuhvatnom obukom iz kalaripajita, požele da proniknu dublje u mudrost i znanje svojih učitelja.Samo je nekolicini pažljivo probranih učenika dopušteno da slede ovakav tečaj, a za njih postoji pojedinačna ili dvostruka staza, koju mogu izabrati. Obe se tiču produbljenog upoznavanja sa radom ljudskog tela, a postoji i presek, u kome su ove dve staze komplementarne. Na jednoj strani je staza medicine i iscelenja velike ajur­vedske tradicije. Sa druge strane je put ka tajnoj borilačkoj veštini marma­adi, veštini udaraca u vitalne tačke tela. ______________________ / nastavak posle Panickar Gurukal / (...)

SADRŽAJ Predgovor 1. Umetnost borenja

2. Od mita ka povesti: Koreni/Počeci,poreklo/ borilačkih veština Tajanstveni Bodidarma

3. Seoska veština kalaripajit Vasudevan Gurukal Matavan Asan Paničkar Gurukal

4. Tradicija Šaolina Majstor Čan

5. Meke veštine Kine Jedna porodica majstora borbe

6. Klasične japanske škole borbe sa oružjem Japanski mač

7. Karate: veština gole šake Filosofija Higaona Senseija

8. Savremene borilačke discipline Japana 9. Korak dalje 10. Borilački sistemi sveta Tumač pojmova

_________________________________________________________________

Tao Te Čing

Lao Ce Postoji jedna stvar urodjena i prirodna, starija od neba i zemlje. Nepomična i nedokučiva. Samotna, bez promene: sve prožima a da se nikad ne troši. Može se smatrati Majkom Univerzuma. Nepoznato mi je njeno ime. Zovem je Tao i, obraćam joj se kao onom što je najuzvišenije. _______________________________

PREDGOVOR

Ova je knjiga krajnji plod višegodišnjeg istraživanja suštine svetskih sistema borenja. Putovanja koja smo tim povodom preduzimali Azijom bila su duga, katkad fizički iznurujuća, a duhovne smernice kojima smo se upravljali odvele su nas duboko u kulture Azije i unazad, kroz povest, u drevnu prošlost. Na svom putu nailazili smo i na nesporazume i na načine kako da ih premostimo. Sve ljudske, pa i proto­ljudske, zajednice podrazumevaju i sukobe, koji su naginjali ka tome da se ispolje kroz bitku. Danas, naša iskustva u borenju, obično uzimaju jedan od dva vida. Postoji onaj užasni i surovi prizor razaranja masovnog ratovanja, i ona nagla, drastična dejstva pojedinaca, oči u oči, borba izbliza i samoodbrana. Mi se u ovoj knjizi bavimo načinima gde su ljudska bića učila iz ovih potonjih iskustava, i metodama koje su usvojene da bi se sa njima izlazilo na kraj. Jedno od naših prvih otkrića, u razmatranju ovog predmeta, bilo je, da je postojao jedan u celosti različit prilaz iskustvu borbe u Evropi i obe Amerike, od onog na Istoku. Dok su se Evropejci kroz povest usredsredjivali na usavršavanje oružja za masovno razaranje, u Aziji je ovaj proces predupredjen i, verovatno pravovremeno preispitivan, jednim mnogo istančanijim pristupom

ljudskom sukobu, pristupom, koji obično nazivamo »borilačkim /ratničkim/ veštinama«. Šta tačno podrazumevamo kada kažemo »borilačke veštine«? Izraz je (martial, engl.ratnički, borilački) engleski, mada potiče od latinskog naziva za planetu Mars, rimskog boga rata. U engleskom jeziku prvi put ga je upotrebio 1357.g. Džefri Čoser, i ticao se srednjevekovnog »borilačkog turnira«. Do 1430.g. ovaj izraz je korišten da označi obučavanje za ratovanje, ratne radnje, a takodje i sportove. I u ovo rano doba, dakle, ovaj pojam prakse i uvežbavanja u razvoju veštine borbe bio je poznat u Evropi, dok su se u Aziji borilački sistemi razvijali daleko preko uskih ograničenja neobavezne, ili čak kontrolisane, borbe. Izgleda verovatno da su za poslednja dva milenijuma azijske borilačke veštine činile jedan sastavni deo velikih kultura ovih oblasti, na više različitih nivoa. Na fizičkom planu, sve borilačke veštine sadrže celokupan i pomno razradjen sistem za uvežbavanje tela, a time i održavanje zdravlja i vitalnosti. Medjutim, onaj naročiti vid koji ovo vežbanje uzima, gotovo uvek obuhvata i opasnost povredjivanja suvežbača, odnosno partnera pri vežbi. Kretnje su složene, izvode se velikom brzinom i silovito, a često i uz snažan partnerov otpor. Usled toga, učenici se brzo disciplinuju i postaju svesni da ne smeju dopustiti da se povrede niti da povredjuju drugog. Agresivni motivi koji su učenika doveli u dvoranu za vežbu, ubrzo bivaju obuzdani i, instruktor ili učitelj (majstor) prevodi ih u konstruktivne radnje. Pod ovakvim vodjstvom učenikovo samopouzdanje i poverenje rastu, a strah od drugih jenjava. Istovremeno se javlja i svest o telesnom biću, telesnom obliku, odnosu veličina, i potencijalnoj sposobnosti. Kako meseci i godine prolaze, ova telesna svest postaje uzvišenija i istančanija (pročišćenija). Usadjuje se jedno mehaničko razumevanje načela ljudskih kretnji i delovanja. Učeći kako da primeni polugu, udarac rukom ili nogom, napad ili odbranu, učenik upoznaje anatomiju, gradju i funkciju kostiju, tetiva, i mišića. U

dvorani za vežbanje, povrede su česte, i ako do njih dodje, učitelj mora znati kako da isceli nastalu ozledu. Ovakvo znanje vremenom upijaju i učenici, i učitelj u isto vreme dok upućuje učenike na nužnost izoštravanja tačnosti i vladanja udarcem, on ili ona im otkrivaju jedno veoma osetljivo znanje o strujanju krvi, nervnom sistemu i naročitom sistemu životnih sila u delokrugu vitalnih tačaka. Ovaj kod je zapadnjacima najviše poznat preko akupunkture, ali taj isti sistem je predmet izučavanja i svih azijskih majstora borbe. Otud, nimalo ne iznenadjuje, što otkrivamo da su gotovo svi sledbenici puta borilačkih veština verzirani i u lekarstvo i isceljivanje. Praktično svi Indusi, Kinezi i Japanci, majstori koje smo snimili, jednako su delatni vidari, kao što su i majstori borilačkih veština. Učenja ovih borilačkih veština Azije ne ograničavaju se samo na poznavanje našeg telesnog bića. Kroz čitavu povest, borilački majstori pokazuju se kao mislioci i vernici, delatna moralna bića ravnopravno kao i borci i iscelitelji. Reči jednog od majstora mača iz dvadesetog veka najlepše dočaravaju ovu poentu: » Savršen mačevalac izbegava čarku ili borbu. Borba znači ubijanje. Kako jedno ljudsko biće sme sebi dopustiti da ubije drugo ljudsko biće? Stvoreni smo da volimo jedni druge, ne da se ubijamo. Sumanuto je ako neko stalno snuje o bitkama i da iz njih uvek izlazi kao pobednik. Mi smo moralna bića i ne želimo da se spuštamo na nivo zveri. Kakva je svrha da neko postane savršen mačevalac, a da pri tome izgubi ljudsko dostojanstvo? Najveća je stvar biti pobednik bez bitke.« Kroz čitavu povest, azijske borilačke veštine su bile duboko uklopljene u religiozne i filosofske sisteme Istoka. I teorija i tehnike mnogih borilačkih sistema razvijali su se u skladu sa moralnim načelima njihovih učitelja. Prevashodna namera ove knjige je da ispita ovaj odnos izmedju teorije i prakse, i pokaže kako su

borilački sistemi u svojoj celokupnosti izrastali, putovali, bili presadjivani i preobražavani, u okviru velikih civilizacija Azije. Nemoguće je dovoditi u pitanje svu veliku raskoš i raznolikost azijskih borilačkih sistema, ili poricati njihov ogroman doprinos civilizacijama Istoka. Za žaljenje je jedino što većina nas o njima tako nedovoljno znamo. Hauard Rid Majkl Kročer _________________________ 1.UMETNOST BORENJA Za borilačke veštine je jedan majstor kung fua iz Hong Konga, majstor Čan, imao običaj da kaže da je to 'upotreba matematike ljudskog tela'. Time je mislio da se naše telo može posmatrati i kao jedan složeni mehanizam. Ono takodje ima svoje oslonce, spojeve, užad, koturove i, poput svake druge mašine, može se pokvariti, ukoliko je nagnano da deluje protivprirodno. Jedan lakat, primera radi, savitljiv je u svim pravcima, izuzev u jednom jedinom i, ukoliko vršimo pritisak na ovaj zglob u tom jedinom pravcu u kome se on ne savija, imobilisaćemo ga ili će doći do loma. Veština borenja počiva na korištenju ovog mehaničkog kompleksa protiv njega samog. Može se narušiti njegovo strujno kolo udarcem u mišić ili nervni čvor; mogu se zavrnuti kosti, tako da ne mogu da se mrdnu; i možete razoriti ravnotežu celog ovog sistema, tako da ne može da se ispruži.

Jedan proces, koji mora biti da je počeo kada je prvi čovek drugoga smišljeno sapleo, izrastao je vremenom u jednu moćnu kombinaciju umnih i telesnih disciplina, ravnih onim u jednog profesionalnog muzičara ili igrača. Kada se jedan majstor t'ai­či č'uan,­a, suoči sa nekim protivnikom, on u suprotstavljanje unosi hiljade godina filosofske, religiozne i praktične misli. Najveći deo svog života on je živeo u skladu sa načelima ustanovljenim pre mnogo vekova, i u tom procesu, ojačao je svoje telo i verovatno zadobio i dug i zdrav život. Oni činioci koji grade jednu borilačku veštinu izmešali su se još pre početka civilizacije. Osnove: udarac nogom, saplitanje, grebanje, ujedanje, čupanje za kosu, udaranje otvorenom šakom, vučenje i guranje su urodjeni i, deca ih koriste pri igri. Izradjenije tehnike, poput pesničenja, moraju da se uče. Zavrtanja, hvatovi, bacanja, napadačke i odbrambene tehnike, koje borilački majstori upotrebljavaju, skroz naskroz su različitog reda složenosti. Tao Te Čing Lao Ce Jesi li u moći da svoju dušu svagda sačuvaš od zastranjivanja? Možeš li podesiti svoj dah i postati mek i savitljiv poput kakvog deteta? Možeš li da izbistriš um, ovladaš nepredvidivim, slobodan od krivice? ...Da budeš prosvetljen i prodreš svud a da i ne znaš kako? _________________________________________ Ratničke veštine Ova temeljna podela na borenje kao zabavu, sport ili ritual, što se odigrava unutar plemena, i ratovanje, što je bitka protiv drugih plemena, izvršena je verovatno još u praistorijsko doba. Do onog

vremena kada je prva civilizacija uspostavljena ovakva podela postala je ritualizovana. Grci su, na primer, Olimpijske igre smatrali relgioznom svetkovinom, i dok one traju rat je u čitavoj zemlji morao da stane. Veštine rata su načelno grublje od borilačkih i oružja koja se tu koriste su teža. Ep o Gilgamešu, zapisan negde oko osamnaestog veka p.n.e., u Mesopotamiji, jednom od najranijih središta civilizacije, pokazuje da je do tada već bio izumljen najveći broj ratnih oružja. Jedino su još nedostajali eksplozivi, koji su imali da se pojave nekih 28 stoleća docnije, kada su Kinezi napravili barut. Gilgameš je bio junak kraljevstva Uruk u Vavilonu, borio se mačem, lukom i strelom i kratkim kopljem. Pri opsadama su Sumeri koristili bojne­ovnove, naprave kojim su probijali zemljane zidove utvrda svojih neprijatelja. Bitke su vodili sa bornih kola. Pri opisivanju ovakvih bitaka iz starog doba uvek liči da su one iziskivale više kretanja, nego što je to zaista bilo izvodljivo. Sumeri su pokrivali svoja tela oklopima, mada najraniji sačuvani oklop iz trinaestog stoleća p.n.e., onog perioda grčke povesti koji opisuje Homer u 'Ilijadi', više podseća na bačvu od bronzanih traka: štiti, ali je nezgrapan i težak. Sa osamnaestim vekom p.n.e. način ratovanja već je postao pitanje sile, i upotrebe teškog naoražanja, nastojanje da se neprijatelj smoždi, što se nastavilo sve do današnjeg vremena. Od najranijih vremena postoje zabeleške o borbama pojedinaca. Povest o Davidu i Golijatu, gde stvar rešava kamen izbačen iz praćke, je jedna sa najviše potankosti u opisima veštine borenja u nekom dogadjaju koji se odigrao u drevno doba. Njegovim prostim pastirskim oružjem, David je vladao sa takvim pouzdanjem, uporedivim sa onim koju savršeni samurajski mačevalac pokazuje, rešavajući borbu jednim jedinim potezom mača. Samo beskrajna navežbanost donosi staloženost i usredsredjenost nužne za toliku ekonomiju napora i tačnost

pogotka. Vojske se služe drugačijim tehnikama. One postižu uspeh sredstvima vatrenog oružja. Strelci lukom Agincourt­a bili su u bici strah i trepet, ne zato što bi svaki pojedini strelac bio odveć precizan u gadjanju, već stoga što su zahvaljujući svojoj brojnosti mogli da vazduh ispune kišom strela, što je izazivalo pometnju u francuskoj vojsci. Nasuprot ovom, Robin Hud je, recimo, sa svojim legendarnim vladanjem lukom i strelom primer zbiljskog borilačkog majstora, to je činjenica. Borilačke veštine, ­ ili sportovi Borilačke veštine nisu stvorene da bi se pomoću njih vojnici, koji se tuku na bojnom polju, branili. Niti su one borilački sportovi. Borba kojom se bavi jedan veštak borenja oslobodjena je svakog ograničenja, ukoliko se ne upražnjava kao borilački sport. Boks i rvanje uvek su radjeni zauzdani mnogim pravilima, ma koliko ta pravila bila surova i elastična. Borilačka veština ima jedan jedini zadatak, da suzbije pretpostavljeni napad po svaku cenu, u najmanjoj jedinici vremena. Neki majstori tradicionalnih borilačkih veština zameraju što se borilačke veštine pretvaraju u borilačke sportove. Po njima, svaki napad koji treba da bude zaustavljen u izvršnosti, u svakom sledećem navratu biće pokrenut sa manje samopouzdanja i, tako bivati sve slabiji. To je razlog što, u većini borilačkih veština, imamo tako malo sparingovanja tokom uvežbavanja. Iscenirani napad ili sklopovi serija pokreta se mogu uvežbavati sa protivnikom, ali ona zbiljska veština, toliko je nepredvidiva i opasna da u njoj nema igrivog ogledanja, čak ni sa telesnim oklopom. Skriveni počeci veština borenja Kada i gde su se začele borilačke veštine? Jedna od zagonetki, sa kojom se suočava svak ko pokuša da udje u trag njihovim izvorima,

jeste što su one raširene po čitavom Dalekom Istoku, ali očito nisu nikada upražnjavane po Evropi, pa ni Mediteranu, koji je, nakon osnivanja Rimskog carstva, prvi stupao u dodir sa Istokom. Opisi zapadnjačkih borilačkih metoda iz prošlosti ne pominju tehnike koje su upražnjavane istočno od Indije. Grčko i rimsko rvanje i boks, iako nasilni, jedva da imaju ikakve sličnosti sa svojim istočnjačkim parnjacima. Grci su održavali izuzetno surove rvačke mečeve, pankratum, koji su svršavali predajom ili smrću gubitnika. U jednoj čuvenoj takvoj borbi, pobednik umire u času kada se protivnik predaje. Pa ipak, izgleda da je ovo prevashodno bila borba na tlu, jedan stil borenja koji se na Istoku malo koristi. Izgradjene borilačke tehnike primenjivane su pri gladijatorskim borbama u starom Rimu. Gladijatori su se pripremali u naročitim školama, pri čemu su oni najuspešniji dobijali priliku da dočekaju mirovinu. Koliko god to bilo usavršeno borenje, gladijatorski okršaji imali su vid javnih megdana i, to se borenje nije razvilo u onom smislu što mi ovde nazivamo borilačkom veštinom. Najstarije možda svedočanstvo o počecima borilačkih veština, koje je vredno pažnje, predstavljaju dva umetnička dela kulture Vavilona, koja datiraju negde izmedju 3000. i 2000.g.p.n.e. Oba predstavljaju dva čoveka koji se bore. Na jednoj vidimo čoveka čija ruka pravi blokadu, što je jedan od osnovnih pokreta u savremenim borilačkim veštinama. Druga statueta predstavlja dva čoveka koji se rvu, držeći jedan drugog za pojas, što je retka forma hvatanja u koštac, nepoznata na Zapadu, ali zato u japanskom načinu rvanja, poznatom kao sumo, i danas u upotrebi. Nema drugih pokazatelja da su se borilačke veštine počele razvijati u ovoj dolini izobilja, ali su se mnoge druge važne ideje tamo začele i, odande raširile na Zapad i Istok. Kultura Mesopotamije bila je dovoljno bogata da je mogla izdržavati profesionalce u mnogim različitim oblastima. Jedan veštak borenja mora imati dovoljno vremena za vežbanje i učenje, i

za takve ljude je mesto u pratnji kakvog vladara najpoželjnije. Kao telesna straža kraljeva ili putujućih trgovaca, hramovna straža, oni imaju dovoljno vremena da eksperimentišu i vežbaju, što ne bi bio slučaj da su uključeni u redovan vojnički dril, koji bi im oduzimao svo vreme. Jesu li ideje u to doba mogle putovati Azijom? Da, i to mnogo više nego što se čini na prvi pogled. Primera radi, za narod kulture Harapa, rane civilizacije severne Indije, znamo da je oko 25oo.g.p.n.e. trgovao sa Mesopotamcima. Osim toga, postoje dokazi da je oko 2500. g.p.n.e. jedan te isti naročiti oblik bronzane sekire bio u upotrebi na golemom rasponu od Evrope pa sve do Kine.

Daleko pre nego što je ustanovljen Put svile, kao trgovačka putanja izmedju Kineskog i Rimskog carstva, Kinezi su izuzetno uživali da posmatraju predstave akrobata iz Indije i istočne Mesopotamije. Najmanje od svih zbivanja iz tog doba je za očekivati da datumi ovakvih kulturnih razmena budu zabeleženi.

Postoji, medjutim, i danas jedna očita i bliska sprega izmedju tih pokreta akrobata i praktičara borilačkih veština, i jedna duga tradicija veza izmedju mnogih borilačkih i predstavljačkih umetnosti.

Ono što je izvesno jeste da je ona borilačka veština, koja je na Istok dospela iz Doline izobilja (Mesopotamije) bila primitivna i da je u Indiji i Kini najpre počeo razvoj, koji vrhuni izradjenim sistemima borenja za koje danas znamo.

Jedan činilac koji je u osnovi tehnika borenja ima medicinsku i religioznu podlogu. To je promišljena upotreba daha radi sticanja snage, uravnoteženosti i moći. Sistemi disanja se još koriste u religijama Srednjeg Istoka, a fundamentalni su u jogi i kineskim vežbama za dugovečnost. Oni su se toliko razvili da su u Kini oko 300.g.p.n.e. zapisani kao zaseban sistem vežbi, koji je verovatno preteča t'ai­či,­ja.

Tradicija tajnosti

Svaka je studija o povesti borilačkih veština obavezna da bude i nešto više od spekulacije zasnovane na retkim podacima. Majstori starine, nerado su razotkrivali svoja znanja. Bila je to povlastica nekolicine izabranih da dobiju dopuštenje kako bi delili tehnike i mudrost, što su ih ti majstori sticali kroz godine posvećenosti. Nebrojene su legende o mladićima koji su na dopuštenje da stupe u dvoranu za vežbanje čekali godinama, a kada im je to odobreno, morali su dati zakletvu da znanje koje tu steknu neće odavati nikome izvana. U mnogim od ovakvih škola vežbalo se u skrovitosti, često čak i samo postojanje škole krijući od vlasti. Borilačka predanja retko su zapisivana, ona su usmeno prenošena onim koji su se zakleli na tajnost. T'ai­či je, na primer, zasnovan na teorijskoj gradji čija je starost oko 2ooo godina, a prvi zapis o njemu se javlja tek 1750.g.n.e. Ovakva tajna predaja izuzetno otežava istraživanje o razvoju borilačkih veština. Danas je još uvek u razmišljanju i stavovima savremenih majstora prisutno ponešto od ove strasti za tajnom. Tehnike se zapisuju na tajnim svicima, prepisuju i predaju od učitelja učeniku. Jedan majstor koji je rešio da preda svoju veštinu, često će zadržati samo jezgro krajnjeg učenja, koje će predati samo jednom osvedočenom nasledniku. Ukoliko se podesan kandidat ne pojavi uopšte, učenje se gasi, sem ako neko od sledbenika ne uspe da ga ponovo sam otkrije ili izume. ____________________________ Ilustracije u prvoj glavi: Str.13 orig. Sedmi patrijarh zen budizma postiže prosvetlenje prilikom prostog čina sečenja bambusa, na detalju svitka kojeg je u XIII veku oslikao Liang Kai. Smatra se da zen budizam i borilačke

veštine imaju zajedničkog osnivača, a njihove filosofije, zasnovane na prirodi, kao i njihov istorijat, nerazmrsivo su isprepleteni. Str.14­15

Slabe tačke U većini borilačkih veština ljudskom telu se pristupa tehnikama koje pokazuju ilustracije na ovim stranicama. Neki metodi će jednom zapadnjaku biti bliski iz detinje borbe mališana, no drugi su daleko usavršeniji.1) Pokušaji da se jedan protivnik razoruža, imobilizacijom nje ili njega, izuzetno su delotvorni ako se izvrši odgovarajući pritisak na zglob ili nerve šake i ruke. Odredjen pritisak na takva mesta obično primorava protivnika da padne na tlo.Uz to ide i različit stepen bola.2) Kosti članka ruke oblikovane su tako da sprečavaju njegovo savijanje u dva suprotna smera. Kada nekom protivniku savijemo šaku u pregibu članka primoravamo čitavo njegovo telo da se pod tim pritiskom uvije. Koščice u pregibu kada se iskrenu to izaziva žestok bol.3) Većina udova ljudskog tela ne mogu se u zglobu obrtati u bilo kom pravcu. Lakat, recimo, ne možemo ispravljati preko ugla od 180 stepeni. Ukoliko izvršimo pritisak u pravcu gde se lakat ne savija, celo telo mora reagovati.4)Pogadjanje izvesnih tačaka na ljudskom telu izaziva oštar bol ili oduzetost. Većina školskih djaka zna za »mrtvu nogu«, kada se kolenom udari butni mišić i noga privremeno oduzme. Postoje slične tačke na šaci i podlaktici (prikazano dole). Azijski majstori borbe, pak, poznaju preko stotinu ovakvih tačaka, koje kada se precizno pogode ili na njih izvrši odgovarajući pritisak, uzrokuju ne samo bol ili privremenu oduzetost, već i trajne ozlede, pa i smrt. /str.15/ 5) Udarac u glavu opasan je u svakom slučaju pošto može izazvati potres ili oštećenje mozga. U slučaju nužde, medjutim, udarac u slepoočnicu ili sam vrh brade izazvaće trenutnu nesvest. 6) Udarac u solarni pleksus, iz kojeg se nervi granaju ka dnu trbuha,

izaziva tako silan bol da se celo telo od njega grči. 7) Središte telesne gravitacije nalazi se na oko 7cm /tri inča/ ispod pupka. To je tačka prema kojoj sve telesne kretnje moraju biti uskladjene. Pri kretanju napred jedna noga ostaje pozadi kako bi se sačuvala stabilnost; ako se savijamo nadole, težina se mora rasporediti, opet, u odnosu na ovu tačku. Kada protivnik pokuša da zada udarac pesnicom, mi ga izbacujemo iz ravnoteže povlačenjem u smeru gde je udarac upućen. Kinezi ovu tačku nazivaju tan­tijen, i veruju da je ona jezgro životne sile. Ples i uvežbavanje borilačkih veština osvešćuju nas oko postojanja tan­tijena. 8) Napadajući žilu pod kolenom ili Ahilovu petu, tetive iza pete i kolena, jednu za drugom, postižemo da stopalo ili cela noga budu onesposobljeni. Str.16 orig. Ovaj vavilonski bakarni stalak datira iz trećeg milenijuma p.n.e. Predstavlja dva rvača koji primenjuju tehniku hvata, danas u upotrebi jedino u japanskom sumo rvanju. Kada jedan od rvača dohvati protivnikov pojas, time se koristi da mu uzdrma ravnotežu i obori ga. Str.17.orig. Detalj reljefa, koji ovde vidimo, iz Vavilona je, star preko 5000 godina, služi nam kao polazna nit u vezi sa počecima borilačkih veština. Figura s leva zauzima blokirajući stav, svojstven azijskim borilačkim veštinama: koristi podlakticu da zaustavi udarac. U zapadnjačkom pesničenju ovom se tehnikom ne služi – jedan bokser izbijao bi udarac šakom ili iz ramena..

2. OD MITA KA POVESTI: KORENI BORILAČKIH VEŠTINA

Kada su primitivne borilačke veštine jednom dospele do Dalekog Istoka, uhvatile su korena i počeo je proces njihove postupne diferencijacije u brojne izradjene ogranke. Malo je, nažalost, činjenica, mimo mita, nagadjanja i spekulacija, koje bi se ticale ovog ranog razvoja i širenja borilačkih veština. Ipak, fragmenti informacija, povadjeni iz starih književnih i umetničkih predanja Kine i Indije, upućuju na to da su borilačke veštine u ovim civilizacijama počele da se razvijaju negde izmedju petog veka pre naše ere, kada je Kina omasovila manufakturu kovanja mačeva, i trećeg veka naše ere, kada su vežbe na kojim se borilačke veštine zasnivaju prvi put zapisane. Ako ovakva tvrdnja izgleda isuviše neodredjena, uporedimo je sa pokušajima da se izoštre ključna mesta u povesti ostalih drevnih umeća – kuvanju, spravljanju vina, pravljenju sira ili poljoprivredi. Počeci ovakvih umeća retko se mogu utvrditi sa ikakvom tačnošću, tek tu i tamo nadje se poneki dokument ili predmet po kome doznamo za trenutak kada je izvesna tehnologija promenjena. Vrlo je malo takvih dokumenata ili predmeta iz rane povesti borilačkih veština. Ipak, mnogi znalci borenja veruju da njihova veština potiče iz Kine i ranog šestog veka nove ere. Njihovo se verovanje zasniva na jednoj legendi, koja govori kako je jednog dana u Sangšan Šaolin Hram u podnožju Sangšan gorja, zemlje Uej, u Kini, prispeo neki monah iz Indije, po imenu Bodidarma. Taj monah je poučavao jednom novom, neposrednijem pristupu Budizmu, koji je podrazumevao duge periode nepomičnog meditiranja. Za njega se priča da je devet godina sedeo okrenut

zidu jedne pećine i da je i ostale monahe uputio da postupaju kao on. Bodidarma je, kako bi im olakšao duge sate meditiranja, monahe naučio tehnikama i vežbama disanja, koje razvijaju kako snagu, tako i sposobnost za odbranu u tim samotnim krajevima gde su boravili. ______________________________ Tao Te Čing Sve stvari najpre nastaju, Lao Ce Potom ih vidimo kako iščezavaju. Zagledaj stvar u njenom punom procvatu; Svaka se vraća svom izvoru. Povratak izvoru zove se spokoj; To znači prepuštanje sudbini. Prepuštanje sudbini naziva se večnost. Ko spozna večnost, prosvetljen je. Onaj koji ne zna za večnost, srlja u sopstvenu propast. __________________________________________________ Veruje se da je iz ovih njegovih učenja nastala dhjana ili meditativna škola budizma, koju Kinezi nazivaju Č'an, a Japanci zen. Drži se da je borilačka veština Šaolin č'uan­fa ili pesničenja Šaolin hrama zasnovana na njegovim vežbama. Za mnoge kineske i japanske borbene veštine, smatra se da su izvedene iz ove tradicije. Dosta je sporenja oko tačnosti ove legende, ali neke istorijske činjenice, koje ona otkriva, ukoliko su verodostojne, zanimljive su. Ta legenda iznosi podatak da je obostrani interes za budizam Kinu i Indiju držao u vezi oko šestog veka n.e., što je jedan podatak potvrdjen takodje i od strane velikog sinologa dvadesetog stoleća, Dr. Džozefa Nidhema. To, štaviše, ukazuje da su, od vrlo ranog doba, meditacija i borilačke vežbe nadopunjujuće strane budizma; jedna pasivna i statična, druga delatna i u pokretu.

Pažljivo ispitivanje povesnih izvornika pokazuje, medjutim, da su borilačke veštine i u Indiji i Kini cvetale daleko pre ovog Bodidarminog putovanja. Borilačke predaje Dalekog Istoka

Kako je izgledao vojnički život u Indiji i Kini izmedju 300.g.p.n.e. i trećeg veka n.e.? Jesu li uslovi za izgradnju onog specijalizovanog vida borenja koje bi se docnije moglo odrediti kao prethodnica današnjih borilačkih veština bili povoljni? Sa ovim specifičnim akademskim pitanjem na umu, ovakva svedočanstva nisu niti tražena niti pokazana, ali drevni vojni sistemi Kine i Indije su sasvim dobro zabeleženi, te ima priličan broj podataka prema kojim se može steći slika o vojnim prilikama toga vremena i ovih oblasti. Pošto su i ratovanje i borilačka umeća u suštini borenje, koristiće ako ukratko razmotrimo tradicije borenja drevnog Istoka. Pre 500.g.p.n.e. Kina kao jedna nacija nije uopšte postojala. Teritorija koju zauzima današnja Narodna Republika Kina bila je izdeljena na veliki broj manjih, samostalnih država, čije je uredjenje bilo suštinski feudalno. Ratovanje je bila stvar domaća, ali su vojske težaka, predvodjene mesnim glavarima, najčešće bile vrlo malobrojne. Ratni glavari kretali bi na bojno polje u bornim kolima da zaspu strelama jadno naoružanu težačku pešadiju teranu u bitku od strane protivničkog oblasnog starešine. Neki put ovi glavari su priredjivali samo jednu borbu dvaju pojedinaca (jedan stil ratovanja koji se svodi na odredjenu borilačku veštinu) ispred dve suprotstavlljene vojske, i opkladom odučivali ishod celokupne bitke. Ratovi su vodjeni na izrazito ritualan način. Bilo je zabranjeno ratovati u odredjeno doba godine ili izvesnim okolnostima, recimo, nakon smrti kakvog vodje. Vojske su znale čekati danima dok se ne

jave povoljna znamenja i ne posavetuje proročište, kako bi se odredilo pravo vreme za napad. Postupno su te male države progutane od strane većih, i kako je blagostanje raslo, nastajali su u Kini gradovi sa i po 750.ooo žitelja. Krajem petog veka p.n.e. trgovina izmedju ovih mnogoljudnih središta znatno je proširena. Medju stvarima kojim se trgovalo bilo je orudja i oružja visokog kvaliteta, koje je počelo da se izradjuje na veliko. Postupak kaljenja čelika je usavršen, tako da su prvi vladari iz Perioda Zaraćenih Država (480.­221.g.p.n.e.) već mogli da svoje vojske opreme oružjem izradjenim u livnicama i pohranjenim u skladištima. Jačanje administrativnog uredjenja starih država omogućavalo je opremanje i prehranjivanje, kao i obučavanje ovih vojski. Ratna veština, ranije ograničena na aristokratske ratne glavare, postaje delokrug profesionalno uvežbanih i opremljenih starešina i vojnika. Ovo je za posledicu imalo da rat postane razorniji, okolišniji i odlučniji. Sada su vojske od više hiljada ljudi, uključujući tu i pozadinske jedinice, bile u igri. Uvodjenjem profesionalnih vojski, javljaju se nove vrste specijalista: inženjerijski stručnjaci, stručnjaci za kartografiju, signalizaciju, operacije na podvodnom tlu i sl. Najčuveniji medju njima bio je Sun Ce, jedan briljantni taktičar i strateg, čija je knjiga Ratna veština (350.g.p.n.e.) i danas bitan priručnik za one koji u vojnim poslovima žele da uspeju. Kažu da je Sun Ceovo učenje o veštini ratovanja uticalo na Mao Ce­tunga. Dakle, sa 3oo.g.p.n.e., umeća vojevanja prevazilaze nivo veština borenja kakva su upražnjavale mesne starešine. Pa ipak, prilike su u nekim drugim, ­ mimo vojnih ­ aspektima kineskog života, bile podsticajne za razvoj borilačkih veština. U toku Perioda Zaraćenih Država i nakon toga, po unutrašnjosti Kine vrvelo je od razbojničkih družina i otpadnika. Medjudržavna robna razmena, pak, bila je neophodna, pošto su se

njome ostvarivale velike dobiti. Trgovci su morali da upošljavaju telesnu stražu, da bi sebe i svoju robu štitili od razbojnika. Zaposlenje telesnog stražara, gde se nadati kratkim obračunima i borenju prsa u prsa, savršeno je pogodovalo jednom znalcu borilačke veštine. Praćenje trgovačkih karavana do udaljenih krajeva zemlje, izlagalo je ove telesne čuvare tegobnim naporima dugačkih putovanja pod surovim putničkim uslovima, kao i veštini i tehnikama drugih telesnih stražara. Možemo, dakle, pretpostaviti da su borilačke veštine Istoka ponikle u takvim okolnostima. Pojava jedne borilačke veštine, pak, zavisi od mnogo toga, mimo izvežbavanja veštine i izdržljivosti teškoća. Borilačke veštine imaju jedan umstveni sadržaj. One ovaploćuju sklop vrednosti zasnovanih na specifičnim pogledima na svet i čovekovom odredjenju u njemu. Dva velika kineska filosofa živela su u prvoj polovini drugog milenijuma pre naše ere. Konfučije, koji je postavio teorije o čoveku i društvenom ustrojstvu, oko 500.g.p.n.e. Za Lao Cea se, pak, smatra da je izložio svoju mističku viziju o čoveku i tao,­u ili 'putu prirode' oko 300.g.p.n.e. Taoizam je naročito bitan za povest kineskih borilačkih veština, premda su se odnedavno taoističke borilačke veštine rasprostrle i izvan medja kineskog dela Azije. Na sličan način je i filosofija budizma, (koju je oko 560.g.p.n.e. utemeljio kraljević Gotama Sidarta Buda, rodjen na severoistoku Indije), duboko uplivisala borilačke sisteme svih onih zemalja gde su to dvoje došli u dodir, kakav je slučaj sa Kinom, Japanom, Indijom ili Jugoistočnom Azijom. Tokom druge polovine prvog milenijuma pre naše ere, dogadja se da filosofije na kojim borilačke veštine počivaju budu prvi put zabeležene. Premda su neke borilačke veštine verovatno nastale mnogo kasnijeg datuma, pretpostavljeni uslovi za njihov razvoj ustanovljeni su obznanjivanjem ovih verovanja.

Indija je oduvek bila hranljivo tle za ratnike. Ona Indija u kojoj se rodio Buda, bila je sastavljena od velikog broja malih kraljevina. U nekim oblastima napetosti su bile takve da su vodile stalnim razmiricama i pljačkama izmedju pojedinih kraljevstava. Bilo je, ipak, perioda, na primer za vladavine velikog cara Ašoke (268.­231.g.p.n.e.), kada su golema prostranstva Indije bila objedinjena pod jednim vladarem. Ašoka, car Morja dinastije, čije je carstvo obuhvatalo nekih dve trećine Indijskog potkontinenta, došao je na presto kao ratnički kralj, ali je nakon preobraćenja u Budizam, odbacio ratovanje kao način uprave. Kroz čitavu drugu polovinu prvog milenijuma p.n.e., naročito južnom Indijom, vladale su uzastopne dinastije kraljeva različitih veroispovesti. Uprkos ratovima, pohodi ovih vladara načelno su bili manjeg obima, ritualizovaniji i manje razorni od onih koji su se odigravali u Kini toga doba. U Indiji nije došlo ni do onog stupnja specijalizovanosti vojske, kakvu zatičemo u Kini. Verovatno da su u Indiji borilačke veštine bile deo jedne obuhvatnije obuke svakog potpunog čoveka, posebno ako je takav rodjen u aristokratskoj kasti ratnika. Ona klasična indijska naobrazba, koja se tiče ostvarenosti nekog pojedinca, obično se pripisuje Agostji, mističkom osnivaču indijskih umetnosti i nauka. Medju umetnostima koje je on savetovao su i borilačke veštine za borbu sa i bez oružja. Budizam nije nikada uspeo da potisne tradicionalni Hinduizam, kao vodeću indijsku religiju, premda se održavao više od 1500 godina. Ali kada su budistička učenja dospela u Kinu, ona su istog časa privukla pažnju dvora, znalaca i aristokratije. Zabeleške iz povesti

Vojni stilovi Kine i Indije bili su u celosti različiti, pa ipak postoji prisan odnos izmedju borilačkih veština ovih dveju zemalja.

Ne samo da su slični obrasci pokreta, recimo, indijske veštine kalaripajit, koju neguju južnoindijski težaci i kung­fua, koji radi kakav krčmar u Hong Kongu, već se i tajne tehnike primenjuju na srodan način. Za svakog ko kao istinitu prihvati legendu o Bodidarmi, nema smetnji da ovo shvati, no rani pisani izvori ne rasvetljavaju poreklo ovih srodnosti. U skorije vreme preduzeta su mnoga istraživanja starih kineskih spisa, kako bi se pronašao dokaz da su borilačke veštine u Kini postojale i pre Bodidarminog dolaska, u šestom veku n.e. Onaj koji je do sada najviše preštampavan jeste zapis jednog znamenitog doktora, Hua Tuo,­a, o jednom nizu naročitih vežbi. Hua Tuo je ovaj sklop vežbi zasnovao na pokretima pet životinja: tigra, medveda, majmuna, rode i jelena. Ta srodnost sa životinjskim kretnjama je temeljna za kineske borilačke veštine, kako se danas rade, a ono što je najznačajnije je da je Hua Tuo živeo u doba Tri Carstva (220.­ 265.n.e.), daleko pre Bodidarminog prispeća u Kinu. U jednoj skorije objavljenoj knjizi, Kung fu Šaolina, koju su napisali Jing Zi i Ueng Dji, autori za izvesnu fresku sa groba iz vremena dinastije Han, oko 200.g.n.e., tvrde da predstavlja čoveka u jednom od borilačkih stavova. Ova freska, nazvana Sumo, (iako bez stvarne sličnosti sa istoimenim japanskim načinom rvanja), ukoliko je autentična, predstavlja najstariju slikariju za koju znamo da uprizoruje borilačke veštine. No, prema fotografiji čini se kao da je obnavljana. Otprilike u doba kada se tvrdi da je ovaj prizor oslikan, na Tamili jeziku južne Indije, zapisana su drevna znanja. Ti spisi obuhvataju šastre, drevne indijske tekstove, koji do u potankosti opisuju metode udaranja u protivnikova vitalna mesta ( tačke na ljudskom telu gde precizan udar izaziva nesvest ili trenutnu smrt), kao i upotrebu različitog oružja u bici. Indusi tvrde da su ovi spisi deo jedne mnogo starije usmene predaje, ali mi ovde za to nemamo potkrepljujućih dokaza.

/Nastavak posle 'Zagonetka Bodidarme'/ _________________________ ZAGONETKA BODIDARME

Postoje neki dokazi da je 520.g.n.e.jedan indijski monah, za koga se smartra da se rodio u Kančipuramu, nadomak Madrasa, putovao u grad Kuang (savremeni Kanton), gde ga je primio car Vu Ti, jedan od careva iz dinastije Liang. Odande je otputovao do jednog manastira u Uij kraljevstvu, da bi tamo mnoge časove ostao u meditaciji. Ako je ova legenda o Bodidarmi istinita, da je zaista posetio Sangšan Šaolin manastir, za povest borilačkih veština on je dvostruko značajan, pošto, ne samo da je on taj koji je zasnovao šaolinsko pesničenje, već je tada on i prvi patrijarh Č'an ili Zen budizma. Kao takav on je i svetac zaštitnik većine japanskih veštaka borbe, onaj kojeg oni nazivaju Daruma i drže njegove portrete u njihovim dodjoima, borilačkim dvoranama. Na ovim prikazima, Bodidarma je uvek ružan. Ima sjajne plave oči, sa mrkom, kovrdžavom kosom i bradat je. Osnivač šaolinskog pesničenja i Č'an ili Zen budizma je jedna tajanstvena osoba. Napisane su biografije mnogih njegovih savremenika, ali on, najvažniji od svih za sledbenike njegovog učenja, izostavljen je. Postoji samo u jednom delu zapisa Djang Hsian­ćiha, kineskog žitelja iz Lo­janga (današnji Hanan), naslovljenom Lo­jang čia­lan­či (Zapis o manastirima Lo­janga), izveštaj jednog očevica o Bodidarmi. Ovaj autor opisuje jednu zgodu kada se sa gradonačelnikom varoši Lo­jang popeo do velikog Jung­Nung hrama i tamo susreo Bodidarmu:'...pošto je tada tamo bio i taj Sramana iz Zapadnih zemalja, Bodidarma, koji je u osnovi bio Han iz kraljevine Po­sseur (Persija). Pred ovim čudesnim hramom, on je izjavio kako mu je 150

godina i da je prokrstario uzduž i popreko nebrojenim zemljama, i da ravnog po lepoti hrama nije video.' Ovaj susret je moguće vremenski odrediti. Hram o kome je reč sagradjen je 526.g. Spaljen je 535.g., a od 528.g. vojne trupe su ga koristile kao svoje uporište, dakle, ovaj se susret morao zbiti u intervalu izmedju 526.g. i 528.g. Jako je korisno imati jedan takav izveštaj, koji izgleda da dokazuje Bodidarmino postojanje, ali se on mora razmotriti sa oprezom. Kineski su tekstovi prepisivani bezbroj puta, a u prepisivanju su greške bile česte. O grešenju pri prevodjenju na druge jezike da i ne govorimo. Ovo je jedna engleska verzija prevoda sa kineskog na francuski, od čuvenog orijentaliste Pola Peloa, pa je time dvostruko podložna grešci. Pretpostavimo li da je prevod tačan, šta bi to značilo? Kojim se jezikom služio Bodidarma u razgovoru sa autorom? Da li je on tečno govorio kineski? Da li je on zaista želeo da kaže kako mu je 150 godina? Ako je,zaista, upravo tako rekao, da li je ono što je time mislio stvarno istina, ili se izražavao u zagonetkama, u maniru mnogih poznijih Zen­učitelja? Da li izraz 'u osnovi jedan Han iz Po­sseur,­a' znači da je on izgledao kao da jeste ili je zaista bio Persijanac? Peloa smatra da to znači 'Han plavozelenih očiju'. Osoba koja je opisana mogla bi biti Indus, bez obzira na svetao ten. Na severozapadu Indije ima mnogo bledolikih sa plavim očima. Nakon ovog izveštaja, koji je frustrirajući i nepotpun, za narednih skoro 500 godina o Bodidarmi jedva da ima ikakvog pomena. Ne pominje ga čak ni Hsuan­cang, kineski hodočasnik­učenjak iz sedmog veka, koji je 1oo godina kasnije posetio, i manastir Šaolin i Kančipuram. Onda, naglo, u jedanaestom veku, pojavljuju se knjige koje sadrže duge i složene storije sa opisima njegovog boravka u Kini i njegovog poučavanja borilačkim veštinama.

Ova pukotina od četiri stoleća čini se neobjašnjivom. Postoji, medjutim, jedan argument koji dovodi u red ove činjenice, tako da stvar postaje jasnija. Kada su se učenja Č'an,­a ili Zena istom pojavila, ona su bila radikalna i u mnogom pogledu su predstavljala jeres. Kineski umstvenici tog vremena bili su predani izučavanju rukopisa i, njihove religiozne prakse bile su pune kitnjastih rituala, koji su izvodjeni po hramovima. U sekti Č'an ili Zen, pak, religiozne prakse su jednostavne, bez spisa, čak ni sam Buda nije tu neophodan. Učenja Č'an budizma vele: 'pronaći ćeš Budu ako zaroniš izravno u svoju unutarnju suštinu.' Č'an budizam je jedna vera u kojoj postulanti traže iznenadno unutarnje prosvetljenje, bez spoljnjeg objekta obožavanja. Jedan citat koji potiče negde iz 840.g. potkrepljuje ovakvo gledište. Zabeleženo je da je izvesni Č'an majstor, Huan­Ćjen, kazao: 'Nema Bude, nema patrijarha. Bodidarma je bio običan zabradjeni varvarin...sveta učenja... papirnate trice kojim možete otrti gnoj sa vaših guka.' Bodidarma, koji se ubraja u najznačajnije svete ljude, prema Č'anu, izlišan je. Č'an je izbio na površinu sticajem okolnosti u ono vreme, 843.g., kada je u Kini vršen progon ostalih budističkih sekti. Taj progon bio je uperen protiv bogatstva i moći manastira, a budući postojanje č'ana ne počiva na gomilanju blaga i materijalnih stvari, č'an je izbegao ovim progonima. Ali pošto je njihova sekta, koja nije više smatrana jeretičkom, preživela, izgradila se i imala uspeha, poput svih religija, osetila je potrebu za životopisom i širenjem propovedi svog osnivača. Sve knjige u kojima se izlažu Bodidarmina učenja napisane su dugo po njegovoj smrti, a ona knjiga o vežbama i nakon čitavih hiljadu godina. Medjutim, bilo koji trag o njegovim poukama o borilačkim veštinama, koje su te knjige mogle sadržati, mora biti da se kroz

stoleća usmene predaje izmenio i rastvorio, tako da je danas jedva za prepoznati. Obzirom da su 1928.godine spaljeni svi spisi o Šaolin hramu, malo je verovatno da će još dokumenata biti pronadjeno, u smislu dokaza da Bodidarma zaslužuje svoju poziciju patrijarha Č'an ili Zen budizma i borilačkih veština. Njegova učenja, uprkos tome, nastavljaju da žive putem veština za koje smatramo da ih je on utemeljio. Majstor unutarnjih kineskih borilačkih veština Hung I­hsung je bio taj koji nam je rasvetlio značaj Bodidarminih tehnika. On nam je ispričao da je Bodidarma (njegovo kinesko ime je Ta­Mo) bio taj koji je u Kini uveo kodeks ratničke vrline, vu­te. Tu se podrazumevaju odlike disciplinovanosti, obuzdavanja, poniznosti, i uvažavanja ljudskog života. On je to ovako izrazio: » Pre nego što je Ta­Mo dospeo u Kinu znalci borbe prvenstveno su vežbali kako bi se tukli i, voleli su da zastrašuju slabije od sebe. Ta­Mo je uveo vu­te, koji uči da je prava svrha naših borilačkih umeća podsticanje duhovnog razvoja i zdravlja, ne sukobljavanje.« ______________________________ Kulturna razmena

Poznati pisani izvori ne razrešavaju nesaglasje uporedne starine borilačkih veština Indije i Kine. Ali, ako postoji neka uzajamna veza izmedju borilačkih veština ovih dveju zemalja, mora da je u prošlosti dolazilo do izvesnog prožimanja izmedju tih naroda, kojima su znanja što ih borilačke veštine pružaju bila nužna. Kroz stotine godina dve su vrste ljudi bile glavni putnici izmedju Indije i Kine. To su bili monasi­učenjaci­diplomate i trgovci. Smerovi trgovanja odredjivali su puteve, a trgovcima, koji su

preduzimali ova duga putovanja, bila je neophodna zaštita telesne straže, kao što im je ona bila nužna na njihovim trgovačkim putanjama po ogromnim prostranstvima Kine. Posao telesnog stražara pružao je priliku za uvežbavanje pojedinačne borbe čovek­ na ­čoveka, na kojoj se borilačka veština i zasniva. Pored toga, putovanje sa trgovačkim karavanima izlagalo je telesne stražare uticajima različitih borbenih stilova, što su ih negovale različite rase ljudi, koje su usput susretali. Ovim načinom borilačko znanje je rasejavano izvan granica Indije. Putovanje iz Indije do Kine pretstavljalo je uvek celu golgotu. Jedan put vodio je kroz Avganistan, potom severno ili južno od velike Takla Makan pustinje, koja se prostire severno od Tibeta a istočno od Kine. Krajem drugog stoleća pre naše ere, najveći deo ovog puta pružao se duž starog Puta svile, kojim je kineska svila otpremana do granica rimskog carstva, do Sirije. Bila je potrebna velika odvažnost da se zaputi ovim stranama. Petar Fleming, veliki engleski putopisac iz 1930.­ih, brat Jana Fleminga, na svom putovanju duž starog Puta svile, suočio se sa vremenskim nepogodama, birokratijom i ratnim glavarima, iskusivši umnogome što i oni putnici koji su uspostavljali prve veze sa Zapadom, pre nekih 2000 godina. Trgovci Kine su ovaj put koristili pre nego što se sredinom šestog veka p.n.e. rodio Buda, ali kako su budisti postajali moćniji, mešali su se sa monasima iz Indije. Ovo je za posledicu imalo da je u Kini 65.g.n.e. ustanovljena prva budistička zajednica. Taj dogadjaj označava početak jedne najezde na kineske običaje i misao od strane kulture i filosofije Indusa. Postupno, budizam postaje moćna sila unutar Kine, a kada se to dogodilo, izbili su talasi nasilja izmedju Taoista i pobornika ove osvajajuće religije. U medjuvremenu, indijski monasi, na svom putovanju za Kinu da bi tamo uvodili Budino učenje, mimoilazili su se na drumovima sa kineskim monasima, koji su putovali u Indiju. Reč je bila o hodočasnicima koji su posećivali mesta gde je Buda proveo delove

svog života, i tragali za sutrama i šastrama Budinog učenja, koje je prema tradicionalnom maniru bilo zapisano na palmovim listovima. Najčuveniji od ovih učenih poklonika bio je Hsian­cang (600­664 g.n.e.), koji je izmedju 629.g. i 645.g. proputovao Indiju uzduž i popreko. U Indiji su ga zvali Tripitaka, i pod tim zamenjenim imenom je obesmrćen kao sveštenik­hodočasnik u zbirci legendi Majmun, koju je napisao kineski pisac iz šesnaestog veka, Vu Č'eng­en. Tripitaka je putovao u Indiju da bi pronašao svete spise, u pratnji Majmuna i još tri druga zaštitnička duha, od kojih je svaki bio borilački ekspert. Ove legende, koje se javljaju nakon 7.­og stoleća, kada je Hsian­cang živeo, vrve opisima epskih bitaka što su ih vodili sa demonima i čudovištima, koja su nastanjena duž ovog puta. Putujući po južnoj Indiji, Hsian­cang je posetio Kančipuram, mesto u kome se pretpostavlja da se rodio Bodidarma, gde se sprijateljio sa tamošnjim kraljem, i gde njegovo lice i danas možemo videti, izrezbareno na zidu jednog hrama, podignutog ubrzo po njegovoj poseti. Opasnosti putovanja bile su zbiljske. Bili su ga zarobili i pljačkaši, ali im je uspeo pobeći; molio se za milost, uronio u trans i podigla se jaka oluja, preplašivši bandite. Jedan drugi monah, I­Cing, u njegovoj knjizi Indijska religija kakva se neguje u Indiji i malajskom arhipelagu, napisanoj izmedju 671.g. i 698.g., ovako opisuje njegovo vlastito bekstvo: » Na rastojanju od desetak dana putovanja...prošli smo jednu veliku planinu i baruštine; prelaz je opasan i teško ga je savladati... Tada je mene, I­Cinga, napala jedna sezonska bolest; telo mi je bilo lomno i malaksalo. Pokušavao sam da sustignem društvo trgovaca sa kojima sam putovao, ali slabom i bolnom, kakav sam bio, nije mi to uspevalo. Kako sam se naprezao u nastojanju da nastavim, rušio sam se i ustajao po stotinu puta, dok nisam prešao pet kineskih milja. Sam sam zaostao iza i, hodao u ovoj opasnoj povorci, bez

ijednog druga. U suton, kada se sunce bližilo smiraju, neki gorski hajduci su se ukazali; zapetih lukova i glasno urlajući; sevali su očima i, jedan za drugim dobacivali mi uvrede. Isprva su sa mene zderali gornje haljine, a potom su me svukli do gola. Sve moje pantljike i remenove su potrgali... O zapadnoj zemlji (Indija) kolale su glasine da kada uhvate belog čoveka, ubiju ga i prinose na žrtvu bogovima. Nakon toga ušao sam u jednu blatnjavu rupu i namazao se ceo blatom. Pokrio sam se lišćem, i oslonjajući se na jedan štap, polako sam im izmakao.« Tako je pozno u noći uspeo da sustigne ostatak družine. Iz ovakvih opisa vidimo kako nisu svi monasi bili uvežbani borci, ali su ovakva iskustva zacelo upućivala putujuće monahe da budu krajnje svesni potrebe da nauče umeća samoodbrane. Da rekapituliramo: najpre, nema pouzdanog dokaza, koji ukazuje bilo na Kinu, bilo na Indiju, kao prvu zemlju u kojoj su se borilačke veštine razvile u jedan sistem akcije i misli blizak današnjim borilačkim veštinama Azije. Medjutim, zapisi o mnogim aspektima ovih drevnih kultura imaju nekih osvrta na poreklo današnjih borilačkih veština. U jednom čisto fizičkom pogledu, borilački sistemi drevne Indije, gde se od jedne ratničke kaste zahtevalo da bude upoznata sa celim nizom disciplina, izgleda podesnija za razvoj borilačkih veština, nego što je to slučaj kod jednog više specijalizovanog pristupa kineskog vojnika. Na nivou ideologija, pak, doktrine budizma u Indiji i, one konfučijanizma i taoizma u Kini, zapisane u toku 500.g. pre Hristovog rodjenja, spremno su usvojene kao filosofske osnove borbenih tradicija u Indiji i Kini, i zapravo u celoj Aziji. Zabeleženi izvori, koji se direktno tiču borilačkih veština, odveć su fragmentarni da bismo isključivo po njima mogli doneti zaključke. No duga istorija uzajamne kulturne razmene izmedju Kine i Indije znači da postoji velika verovatnoća da su još od najranijih vremena ove dve kulture delile i borilačka znanja.

Možda će stoga biti bolje da ne nastojavamo u izboru izmedju ove dve zemlje, nego da se radije podsetimo onih putnika, onih monaha­hodočasnika­diplomata i onih trgovaca, koji su tabali prve puteve izmedju ove dve kulturne tradicije i, zaključimo kako se kolevka borilačkih veština njihala uz te drumove, što su spajali ove dve civilizacije. Širenje borilačkih veština

Povest o borilačkim veštinama od trećeg stoleća nove ere pa nadalje jeste priča o postupnoj izgradnji tehnika, obogaćivanju njihovih filosofija, i njihovog laganog širenja u druge zemlje, obično kao saputnica budizma. Mnogo se različitih borilačkih veština razvilo u Indiji i Kini tokom poslednjih 1500 godina, i mnoge od njih upražnjavaju se i danas, ali sve one mahom potiču od onih osnivačkih škola; za većinu, recimo, kung­fu škola misli se da potiču od pesničenja Šaolin Hrama. Ti celoviti borilački sistemi, koji su sadržali ideologiju plus praksu ili tehniku, izvezeni su izvan granica Kine i Indije, u Koreju, Japan i Jugoistočnu Aziju. Ove su zemlje imale i svoje sopstvene sisteme borenja, ali kako su njihovi borci usvajali savršenije tehnike i naprednije ideje iz inostranstva, ti sistemi su se menjali, i ove promene za posledicu su imale preobražaj domaćih načina borenja u zbiljsku borilačku veštinu. Postojeći sistemi borilačkih veština Burme, Tajlanda, Malezije, Indonezije i Koreje, koje opisujemo u 10.­om poglavlju, svi imaju očitu srodnost sa raznim vidovima kineskog pesničenja. Ono, pak, što razgraničava borilačku veštinu od običnog borenja jeste intelektualni sadržaj. Iako rasprostiranje borilačkih veština iz zemlje u zemlju možemo slediti, mi i dalje ne možemo da utvrdimo kada se odigrao ovaj proces usvajanja, i domorodačke veštine postale borilačke veštine.

Japanci, koji su bili snažno uplivisani kineskom kulturom, naučili su od starih majstora najcelovitije lekcije u ranom periodu svoje istorije. Na temeljima kineskih tehnika, Japanci su razvili forme sopstvenih borilačkih veština. Danas je, i po raznovrsnosti borilačkih veština i po broju onih koji ih upražnjavaju, u srazmeri prema broju stanovnika, Japan najbogatija zemlja Azije. Zapadnjačko vidjenje Istoka

O poznavanju borilačkih veština Istoka na Zapadu, pre dvadesetog stoleća jedva da može biti i pomena. Sve do početka četrnaestog veka Evropljani se nisu otiskivali na otkrivalačka putovanja. Od 1400.g. nadalje uzastopna istraživanja postupno su im otkrivala jedan svet čiji su ih ne.evropejski žitelji zapanjili. Ali su narodi Istočne Azije ostali ravnodušni prema činjenici da su otkriveni. Njihovo zanimanje za došljake iz Evrope bilo je neznatno, smatrali su ih varvarima, i radije se nisu njima bavili. Izgubivši tragove sopstvene prošlosti, evropski istraživači morali su da uspostave iznova karike, koje su stolećima ranije načinili njihovi preci. Oni su zaboravili na onaj dodir koji je sa Indijom ostvario Makedonski kralj, Aleksandar Veliki, u četvrtom veku p.n.e.; naselja, koja su podigli Rimljani u prvom veku n.e., a potom i rani hrišćani; i otvaranje Puteva svile, koji su se pružali od Mediteranskih granica Rimskog carstva pa do Centralne Kine, već u starini kakav je prvi vek pre naše ere, više od 14 stoleća pre nego što je Marko Polo tuda putovao, na svojim otkrivalačkim putovanjima. Osim toga, Renesansna Evropa nije bila središte svetskog intelektualnog života. Četiri glavne svetske religije nastale su na Dalekom Istoku. Kako Indija, tako i Kina imale su napredne medicinske sisteme, i učinile su veliki iskorak na poljima matematike, hemije i astronomije.

Istaknuti britanski sinolog, Dr.Džozef Nidhem, u svom obimnom delu, Nauka i civilizacija u Kini, nabraja 34 kineske tehnološka izuma korištena u Kini daleko pre nego što su pronadjeni drugde, i koji su dospeli u Evropu i druge krajeve sveta izmedju prvog i osamnaestog veka. Medju njima su: ručna kolica, mašina za izradu platna, krstasti luk, barut, magnetni kompas, hartija i postupak štampanja. Na drugoj strani, u istom tom razdoblju samo su četiri izuma pronadjena na Zapadu preneta u Kinu.To su zavrtanj, ručica za podešavanje cuga dimnjaka, mehanizam časovnika, i crpka za tečnosti. Saznanje o borilačkim veštinama Azije jedva da je postojalo pre dvadesetog stoleća. Oko 1900.g., dva ili tri Engleza i isti broj Amerikanaca počeli su da uče džudo i druge japanske borilačke veštine. Zanimanje za njih je raslo vrlo sporo, sve dok nakon 1943.g., kao posledica oduševljenja američkih službenika, koji su u vreme kada su bili stacionirani u Japanu, izučavali borilačke veštine, broj praktikanata nije dramatično porastao. Oni su, medjutim, uglavnom učili japanske tehnike. Širenje borilačkih veština iz drugih delova Azije na Zapad, odvijalo se još sporije. Tek odskora su kineski majstori, koji predaju u Hong Kongu, počeli da popuštaju pod pritiskom zapadnjaka i otkrivaju svoje tehnike, tako da se njihove veštine sada mogu učiti u Evropi i SAD. Ostala je još najmanje jedna istočnjačka veština o kojoj Zapad do danas ništa nije doznao. I sami stručnjaci u ovoj oblasti, uveliko su prenebregli postojanje borilačkih veština indijskog potkontinenta. Sve do sada, nisu obelodanjeni nikakvi opisi indijskih borilačkih veština iz doba britanske vladavine. Pa i u samoj Indiji, nemamo nikakvih zabeležaka o borilačkoj veštini kalaripajit, koja na jugu Indije egzistira stolećima. Sistemi borilačkih veština izvezeni su naveliko na Zapad. Tamo ih ljudi još uvek uče, ali će proteći izvesno vreme, možda pokolenja, pre nego što ove sisteme borilačkih veština budemo

smeli nazvati evropejskim ili američkim, u onom smislu u kojem, recimo za džudo, kažemo da je japanski. _____________________________ Ilustracije, opis: /Str.21., orig./ Prema legendi, nakon što je prispeo u Sangšan Šaolin manastir, Bodidarma je devet godina proveo zureći u zid jedne pećine »osluškujući govor buba«. Ovo je u toj meri dirnulo jednog kaludjera da u znak naklonosti odseče sebi jednu ruku. Za vreme dinastije Sung, u XIII veku, ova je scena ovekovečena na jednom svitku. Str.23.orig. Do drugog veka n.e., kineska civilizacija razvijala se potpuno izolovano. Iako se izmedju Indije i Mesopotamije trgovalo već oko 2500.g.p.n.e., smatra se da su Indija i Kina medjusobno počele trgovati tek oko VI v.p.n.e

Vekovima pre otvaranja trgovačkih puteva za Indiju, u Kini je rukotvoreno svileno platno.Nikakav pokušaj da se svila izvozi nije, medjutim, vršen sve do kraja feudalne ere i dok je dinastija Han /206. – 24.g.p.n.e./ vršila svoj civilizacijski upliv u zemlji. Car Vu Ti /140. – 87.g.p.n.e./ prvi je izaslao svoje ambasadore zapadno, izvan zemlje, a za njima su se ubrzo uputili i karavani trgovaca sa balama meke, tanane svile, tkanine koja je do tada izvan Kine bila nepoznata.

Indusi su svilu prodavali Persijancima, a ovi su je trampili sa trgovcima koji su putovali za Siriju. Na izmaku milenijuma veliki su karavani otpremani iz Č’ang­ana /savremeni Sian/ i preduzimana su putovanja duga preko 9000 kilometara ili 6000 milja, preko Kašgara i Merva i, velikih karavanskih postaja, Hamadana, Damgana i Bogdora za Tir, Antiohiju i Palmiru, na granicama Rimskog carstva.

Od VI v.n.e.Putevi svile počinju da gube svoj prvobitni značaj. Dva hrišćanska kaludjera uspela su da prokrijumčare jaja svilene

bube u Konstantinopolj i izrada svilene tkanine počinje i na Zapadu

Ali se do tada duž ovih starih puteva svile izvršio i jedan drugi vid razmene. Tamo i nazad, duž ovih puteva mimoilazili su se kaludjeri koji su radili kao diplomate, ustanovljavajući poslanstva pod vidom hramova i manastira. Takva mesta postaju središta prenošenja kulturnih uticaja.

Jedan od takvih monaha je bio Bodidarma, koji je, prema predanju,sa razdelima putovao barkom od Madrasa.do Nankinga. Odatle je putovao Kinom, da bi sticajem okolnosti dospeo do hrama Šaolin, u Sangšan planinama centralne Kine. Tu je osnovao školu dhjana /č’an ili zen/ ili meditativnog budizma i poučavao vežbama na kojima se smatra da se zasnivaju savremene borilačke veštine. Str.24.orig. Ovaj reljef sa jednog od zidova hrama u Kančipuramu, iz VII v. n.e., prikazuje Hsian­canga, hodočasnika­učenjaka, koji je tu boravio negde oko 640.g.n.e.. Zvali su ga Tripitaka, a legende o njegovim putešestvijima u XVI veku je zabeležio Vu Č'eng­en. Str.25.orig. »Hodočasnici«, kinesko platno iz XVII v.Naslikao ga je Ting jun­peng /1580­1621/. Prikazuje kineskog monaha C'ai Jina, kojeg je 63.g.n.e., kineski car poslao u Indiju po svete budističke spise. Dve godine zatim, on se, jašući na belom konju, vraća odande, u pratnji dvojice monaha, i donosi tražene tekstove. Četiri male figure u dnu slike su andjeli čuvari koji su na putovanjima pratili Tripitaku. Legende na ovu temu, pod naslovom »Majmun«, zapisao je Vu Č'eng­en. Str.26.orig. Ovaj portret Bodidarme, sa tipićno goropadnim izgledom, okačen je na zidu hrama Sangen­in, u Kjotu. U Momojama periodu, XVI v., naslikao ga je Ukoku Togan/1565­1608./. Str.28.orig.

Detalj reljefa sa jednog od hramova čuvenog hramovnog kompleksa u Kančipuramu, nadomak Madrasa, u Južnoj Indiji Izradjen je negde oko 630.g. Prikazuje jedno biće, sa telom čoveka i glavom životinje, kako se služi golom rukom da razoruža napadača sa mačem. Ovo je najranija poznata ilustracija neke tehnike borilačke veštine koju nalazimo u Indiji. 3. SEOSKA VEŠTINA KALARIPAJT

Negde sat pred zoru, deca malog južnoindijskog sela okupljaju se u jednom kamenolomu. Jedina svetlost je mesečina i jedna obešena fluoerescentna cev. Ona čavrljaju, glasovi su im tihi nasuprot grubim zvucima iz sela koje se budi; kanta je pljusnula u bunar, čuje se dugi gušeći kašalj. Tada dolazi majstor (učitelj) i, nakon propisanih naklona i pozdrava bogovima i njemu, započinje njihova jutarnja sesija kalaripajita, borilačke veštine Južne Indije. Oni vežbaju oko jednog časa, njišući se i obrćući sa izvanrednom čilošću, dok je zvuk njihovog disanja uvek u kontrapunktu sa zvucima okoline – dozivanjem prvoizletelih vrana preko blistavog neba; gotovo nečujni, mahovinasto meki, koraci jednog slona na njegovoj putanji ka naselju; površina za vežbu pomno očišćena rukama majki dece­vežbača; i odjek elektronski izvitoperene muzike sa zvonika dopire preko polja. Čim prve zrake

sunca dotaknu vrhove kokosovih palmi, deca završavaju svoj čas, i razilaze se, neka odlazeći u školu, neka na rad.

_______________________________ Tao Te Čing (Lao Ce) …Jer čuo sam da onaj koji zna dobro kako da sačuva(konzervira) život, putujući svetom ne nabasava na nosoroga ili tigra; kada stupi u boj takvog ne napadaju rukama niti oružjem. Nosorog ne pronalazi kuda da usmeri svoj rog, tigar ne otkriva u šta bi se tu zarila njegova čeljust, oružja nemaju kuda da upute svoja sečiva. Zašto to biva? Zato što je takav čovek izvan dosega smrti.

_______________________________ Pošto izvan Indije nema učitelja niti škola koje se bave kalaripajitom, shvatljivo je da je ovaj sistem borbe bio previđan od strane izučavalaca borilačkih veština. Izvanredno je, ipak, da nijedan od istraživača i pisaca koji su mnoge godine proučavali borilačke veštine ne govori o postojanju kalaripajita. Ona nekolicina autora koji su ga ipak pomenuli, samo su načinili opasku u smislu jednog uvezenog sistema borbe nalik karateu. No teško je poverovati da bi bilo ko, ko je jednom video indijske borce kako vežbaju kalaripajit, na ovaj način mogao da ga opiše. Medjutim, pošto ovakav stav već postoji, osećamo obavezu da bacimo malo svetla na slučaj ove gotovo sasvim nepoznate borilačke veštine. Dva su pitanja koja moramo sebi postaviti . Prvo, da li je to domaća borilačka veština ili je uvezena. Drugo, ima li ova veština svoj kontinuitet od davnina, kada je nastala, ili je bila zamrla, da bi zatim bila obnovljena, možda, u nekom izmenjenom vidu? Može se dokazati da se ova borilačka veština upražnjavala u Južnoj Indiji tokom šestog i sedmog stoleća nove ere. Kipovi iz hrama u Kančipuramu nedaleko od Madrasa podignuti u ranom

sedmom veku n.e. prikazuju korišćenje celog jednog kompleksa tehnika razoružavanja, kao i upotrebu različitih oružja. Postoji, takođe, izveštaj očevica Hsian­canga, poznatog kineskog hodočasnika­učenjaka­diplomate, koji je pisao o indijskom oružju ,što ga je video na svom putovanju: "Glavni vojnici ove zemlje biraju se od najhrabrijih ljudi, a kako sinovi preuzimaju zanimanja očeva, oni brzo savlađuju znanje o veštini ratovanja. Dok traje mir oni borave po kasarnama, a kada su u dejstvu jurišaju kao jedna napredna vojska. Podeljeni su u četiri roda – 1.pešadija 2.konjica 3. Borna kola 4. Slonovi. Ovi slonovi pokriveni su čvrstim oklopima, a njihove kljove snabdevene šiljatim mamuzama. U kolima je jedan vođa koji izdaje zapovesti, dok dva njegova pratioca s leva i zdesna upravljaju njegovim vozilom koje vuče četvoropreg konja. Glavni general vojske ostaje u svojim kolima; okružen je svitom stražara, koja se ne odmiče od njegovih kola. Konjica je raspoređena ispred da odbije nadolazeći napad i u slučaju poraza raznese naređenja ovamo i onamo. Pešadija svojim brzim premeštanjem doprinosi odbrani. Ti su ljudi probrani sa njihove odvažnosti i snage. Nose dugačka koplja i velike štitove; ponekad nose mač ili sablju i nadiru sa velikom žestinom. Sva njihova bojna oružja su oštra i šiljata. Neka od njih su sledeća: kratko koplje, štit, lukovi, strele, mačevi, sablje, bojne sekire, motke, duga koplja, kao i različite vrste praćki. Svako od njih koriste već vekovima." Mnoga od oružja opisanih u ovom izvodu iz Zapisa o zapadnim zemljama, II knjiga Hsian­canga ( oko 6oo­ 664g.n.e.) su još uvek u upotrebi. Ima mnogo starijih tekstova, koji su pisani na palmovom lišću i, pošto su ih vremenom napadali insekti i gljivice koji izjedaju drvo, vekovima su iznova i iznova bili prepisivani. Indijski znalci naročito su istraživali ove spise, koji se bave literarnim, medicinskim i religioznim predmetima, kao i borilačkim veštinama. Ovi južnoindijski tekstovi o borilačkim veštinama u ranim verzijama bili

su zapisani na Tamili jeziku, koji je prvi put u pisanoj formi upotrebljen posle 2oo.g.n.e. Ovo periodično prepisivanje tekstova od značaja i danas je uobičajeno u Indiji. Pišu se oštrom iglom na palmovim listovima, koji se zatim trljaju čađu pri čemu crnilo ulazi u pore načinjene iglom. Majstori kalaripajita današnjih dana obično imaju verziju teksta prepisanu rukom njihovog učitelja. Druga linija dokaza u prilog kalaripajita, kao starosedelačke veštine, vodi preko tradicionalnog indijskog klasičnog plesa. Ovaj ples ima očite srodnosti sa kalaripajitom. U drevnom indijskom klasičnom plesu (Bharat­Natyam), recimo, stavovi su veoma slični onim iz kalaripajita, a u plesnom teatru kathakali, jednoj od četiri oblika hindu plesne drame, ustanovljenom tokom 7.veka n.e. u državi Kerala na jugu Indije, mnogi položaji se gotovo podudaraju sa položajima iz ove borilačke veštine. Postoje i drugi jaki oslonci koji podupiru naš dokaz. Od praistorijskog vremena Indija je imala čitavu kastu, čija je uloga bila da vodi rat. Kšatrije, tradicionalna vojnička i vladajuća kasta, podržavala je svog kralja u njegovim čarkama sa susednim zemljama. Kao pripadnici ratničke kaste, kšatrije su imale vremena za vežbanje, te su time oni bili vrsta ljudi koji će biti pronicljivi u svom razmišljanju o boju. Ova će kasta održavati borilačku tradiciju živom sve dok sama bude trajala. Možda, ipak, najjači pokazatelj i dokaz da je ova veština autohtono indijska, i u neprekidnom trajanju od najranijeg doba, treba tražiti u načinu na koji se ova borilačka veština upražnjava u savremeno doba. Ukoliko bi to bila jedna od uvezenih veština, ona bi se uvrežila po velikim gradovima, i upražnjavali bi je obrazovani, sofisticirani Indusi. Upravo je to ono što se događa sa karateom danas. Nasuprot tome, kalaripajit neguju mahom težaci, koji su tako zagriženo konzervativni, da je i sama pomisao, kako bi oni pristali da uče kakav strani borilački sistem, nesuvisla. Kalaripajit je

duboko srastao sa društvenim i verskim životom težaka diljem ogromnih prostranstava Južne Indije, a da bi to moglo biti, on je tu morao trajati hiljade godina. Majstori kalaripajita Životi ovakvih majstora po raznim selima, gde borave, načelno se drže istog obrasca. Nakon jutarnje vežbe sa decom, oni se okreću drugoj njihovoj bitnoj ulozi, lečenju bližnjih. Uobičajeno je u praksi borilačkih veština da učitelji(majstori) budu takođe i lekari (vidari). Osoba koja uvežbava borbene tehnike dugo vremena, tokom godina biva uvedena i u medicinska znanja, pošto se, zbog same prirode ovih veština, gotovo svakodnevno događa da se poneko povredi. Kao mlad vežbač, borac nauči kako da zaleči manje uboje i iščašenja, a kako stasava u ozbiljnog učenika sa verovatnoćom da možda i sam postane majstor, on proširuje svoje znanje, učeći kako da tretira lom kosti i leči ozbiljnije unutrašnje povrede. Mnogi učitelji se zadržavaju na ovom nivou znanja, dok neki nastavljaju da izučavaju celokupnu građu domorodačke medicine. Jedan dan proveden sa ovakvim učiteljem i vidarem, dok leči svoje pacijente, već pokazuje koliko je zapadna medicina ograničena sa svojim zatomljavanjem simptoma i tehnikama raspodele pilula. Čak i na nivou seoskog vidara, tradicionalni (ajurvedski) sistem medicine u Indiji, pokazuje dubinu saosećanja i nege, kakve su retke na Zapadu. Mnogi od pacijenata su ljudi, koji su se ozledili pri radu, obično usled preopterećenosti. Izgubljen dan za jednog siromašnog ribara, dok ode u posetu lekaru, predstavlja stvaran gubitak. I šteta raste, sve dok lekar ne uspe da ga toliko osnaži da može da se vrati zabacivanju svojih mreža. Dubinska, snažna masaža je jedan od najvažnijih delova lekarskog postupka. Ona se uglavnom vrši stopalima. Oslanjajući

svoju težinu na jedno uže razapeto preko odaje, vidar gazi preko pacijentovog nauljenog tela. Jedan od majstora sa kojim smo sarađivali, učitelj Mathavan, drži malu privatnu bolnicu, jedno staro zdanje, zemljanih zidova, sa dubokim, slamnatim strehama, smešteno među kokosovim palmama. U unutrašnjosti je hladovina, mirisi lekovitog bilja i ulja za masažu, nošeni lakim povetarcem. Odojčad sneva na počišćenom zemljanom podu, dok majstorova supruga masira njihove majke. U predvorju je naročit vrt za uzgoj lekovitog bilja. Nema nikakve zarade za ukazanu negu; tek redak bolesnik je u mogućnosti da sakupi i onih nekoliko rupija, što predstavlja cenu lečenja. Nakon operacija, u predvečerje, kada se momci vrate sa svojih dnevnih poslova, vreme je da se još jednom odvežba kalaripajit. Severni i južni stil Sam naziv kalaripajit dolazi od dveju reči Malajalam jezika, koji se govori u državi Kerala. Kalari znači bojište ili mesto za borbu, pajit znači vežba. Otud ovaj izraz doslovce znači “bojna obuka” ili”gotovost za borbu”. Kalaripajit se sastoji iz dva glavna stila, koji se, budući geografski odeljeni, nazivaju severnim i južnim stilom. Severni stil se mahom vežba kod Najara, naroda koji govori Malajalam jezikom i, koji je deo Arijevske kulturne tradicije Severa Indije. Krajnji jug Indije zauzima narod koji govori Tamili jezikom, potomci drevnih starosedelaca ovih krajeva, koji neguju južni stil. Ovaj se stil održava takođe i u Madrasu, premda, po svemu sudeći, samo među Tamilskim doseljenicima. Zanimljivo da između Nagarkoil­a, na krajnjem južnom rogu Indije i, Madrasa nema učitelja kalaripajita. Iako ovaj podatak nije

zvanično usaglašen, verovatno da postoje više od stotinu majstora svakog od ova dva stila. Oni poučavaju tokom čitave godine, izuzev u vreloj, suvoj sezoni, od januara do aprila, kada se svaka vežba obustavlja. Mada su severni i južni stil nedvosmisleno jako srodni, a kalaripajit ucelo bitno različit od ostalih borilačkih veština, može se napraviti značajna razlika između ovih dvaju stilova. Na geografskoj granici između ova dva kulturna podneblja i borilačka stila, dolazi i do izvesnog stapanja. Poznati su slučajevi nekolicine Malajalamskih političara, koji u mestima gde žive vežbaju južni stil. Severni kalaripajit vežba se u građevini strogo propisanih razmera – 14x7m (42x21stopu) – debelih zidova i podom, koji je metar (tri stope) ispod nivoa zemlje. Ovo zdanje, seoski kalari ili borilište, vlasništvo je učitelja (majstora) koji ga koristi i za vršenje operacija i kao salon za masažu. Borci uvek vežbaju iza zatvorenih vrata, noću, kako bi sačuvali tajnost. Tehnički, severni stil karakterišu tehnike nožnih udaraca u vrlo visokim skokovima, dugi raskoraci, niski stavovi i blokovi, koji se izvode gotovo potpuno ispruženih ruku i šaka. Gimnastičke vežbe zagrevanja su veoma naporne. Svojstven severnom stilu je ceo lanac kata, odnosno kompozicija pokreta sa ili bez oružja, koje nazivaju suvadus, kao i više tehnika disanja, preuzetih verovatno iz joge, nalaze se u njihovom režimu vežbanja. Kod južnog stila često se vežba na otvorenom, u dnevnim časovima. Neki majstori okolinu rudnika ili jame rado koriste kao prostor za vežbu, dok drugi prosto poučavaju pod palmovim krošnjama, iza svojih kuća. Mnogi od južnih učitelja imaju borilišta u više sela i, dosta vremena im odlazi na putovanja između njih. Poučavaju u suton ili svitanje. Uz vežbališta južnog stila zatičemo uređene žrtvenike Hindu božanstvima, mada se na oba stila odnosi da borci imaju obavezu da, pre nego što počnu sa radom, izvedu pozdrave ratničkim bogovima i boginjama i svojim učiteljima. Cela jedna lestvica

božanstava se dovodi u vezu sa kalarijem, ali glavna je Kali, boginja rata. Južni stil neguje pokrete koji su više kružni ali deluju možda nešto grublje od onih u severnom stilu. Udarci i blokade izvode se obično otvorenih šaka i savijenih ruku. Južnjački način upotrebe oružja i južne suvadus (kate), bazični obrasci kretanja, koji se koriste pri vežbi, razlikuju se od onih kod severnog stila. U severnom stilu je više visokih skokova i nožnih udaraca, kao i višljih, čvršćih stavova, korišćenja snage ruku, ramena i torza. Južnjaci su možda nešto manje energični od severnjaka, ali bez daljnjeg impresivni u njihovoj snazi i čvrstini. Oni neprestano padaju, kotrljaju se i bacaju po prašnjavom, peskovitom tlu, i uvek skaču iznova, ulepljene odeće i udova. Dok se severnjaci načelno usredsređuju na savršenstvo forme, južnjaci streme ka efikasnosti i snazi u akciji. To nije toliko stvar samog sadržaja veštine (koja je načelno ista kod oba stila), već više pitanje razlike u načinu izvođenja pokreta, koji kalaripajit zapravo deli na dva različita stila. U oba stila veština kalaripajit sadrži četiri grane borbenih tehnika: vežbanje bez oružja; vežbanje sa bambusovim štapom ili štapom od trske; vežbanje sa određenim izborom oružja; i za naprednije učenike, tehnike udaraca u vitalne tačke, u Indiji poznate kao mirma­adi. Pored ovih bazičnih vidova treninga borci takođe uvežbavaju tehnike razoružavanja protiv različitih oružja i štapova, upotrebu nekoliko rvačkih zahvata, kao što su bacanja, poluga i tehnika prikivanja protivnika za tlo. Učenici savlađuju sve ove tehnike od početka, ali, prema opšte važećoj teoriji da je oružje u suštini produžena ruka borca, naglasak se stavlja na tehnike bez oružja. Vežbanje

Na predstojećim stranama ovog poglavlja dajemo podroban opis režima vežbe, kakav slede one škole u državama Kerala i Tamil Nadu, koje smo mi posetili i snimili. Kalaripajit, od preostalog bratstva borilačkih veština, nije još uvek dobio onu pažnju koja mu pripada i, mi se nadamo da će ovaj izveštaj podstaći druge istraživače da izvrše podrobnija i, dugotrajnija ispitivanja ove drevne i fascinantne veštine. Onoliko koliko smo to mi uspeli da ustanovimo, kalaripajit je i dalje vodeća seoska veština, koju upražnjavaju u mnogim ruralnim zajednicama jugozapadne Indije. Majstorom se postaje tek nakon perioda dugog i marljivog vežbanja, i većina među onih 4o do 5o majstora, koje smo mi susreli, bili su stari preko pedeset godina. Skoro svi oni bili su istovremeno i veštaci tradicionalne ajurvedske medicine. /Nastavak posle Vasudevan Gurukal i Mathavan Asan/

Vasudevan Gurukal Majstor severnog stila kalaripajita, Vasudevan Gurukal, govori nam o svom kalariju ili borilištu:

» U staro doba veliki zemljoposednici imali su njihove sopstvene kalarije. Ukoliko ih kroz dugo vreme nisu koristili za vežbu, nisu rušeni. Umesto toga pretvarani su u hramove. I kada nema boraca koji bi u njemu vežbali, jedan kalari ne sme biti srušen. Obredna svetiljka mora se u njemu svakodnevno paliti. Bude li ikog sa valjanim poznavanjem kalaripajita, takvi će moći da ga koriste, a nestane li vežbača, kalari će ostati okružen drvećem, žbunjem i lijanama. Ovo mesto bilo je takvo kada sam ja ovde stigao.«

Zatim je učitelj govorio o svojstvima koja su od značaja za onog ko želi da uči kalaripajit:

»Učenici treba da budu poslušne prirode. Ukoliko se tuku napolju, ovaj kalari ih smesta odbacuje. Kalari možemo uporediti sa telom ljudskog bića, a učenike sa duhom istog bića. Bez tela duh ne može postojati; bez kalarija učenika ne može biti. Učenik ne može vežbati izuzev u kalariju. Bez njega on je kao duh bez tela. Slično tome, kalaripajit bez učenika je beskoristan. On je poput tela bez duha. Oboje je suštastveno. Učenici moraju uvažavati boginju Kali, i uvek ukazivati poštovanje prema njihovom učitelju. To su izvori iz kojih se naši umovi napajaju snagom. Kada dobijemo blagoslov od našeg učitelja i boginje Kali, dobijamo snagu. Ponekad učenici ugraviraju mantru (sveti izrazi, obično iz Veda , Hindu spisa) na metalnoj pločici i nose je sa sobom, ili je vezuju oko zgloba šake sa malom vrećicom praha, kumkum, kamfora ili kakve druge lekovite biljke, sve to uvijeno u neku vrstu narukvice. Kada počinjem sa podukom nekog učenika za rad sa štapom ili nekim od oružja koja koristimo, pomolim se da on znanje, koje mu predajem, ne upotrebi ni u kakvu lošu svrhu, a njega samog ne napadne nikakva bolest tokom vežbanja i da bude zaštićen od zlih sila. Ali sve što guru uči doprineće učenikovom saznanju samo za četvrtinu. Četvrtinu zaslužuje svojim sopstvenim ličnim zanimanjem i trudom. Četvrtina dolazi od Božjeg blagoslova, a poslednja četvrtina dolazi u njegovim zrelim godinama od njegovih ličnih iskustava.« Na posletku, učitelj je govorio o svojstvima koje učenik kalaripajita mora posedovati: »Svom neprijatelju moramo oprostiti. Ne smemo gubiti iz vida ni svoje porodice. Veštinom kojom vladamo protivnika lako možemo ubiti, ali će nas to odvesti u tamnicu, a to će ucveliti naše porodice. Moramo, dakle, misliti na naše porodice i, na porodice

naših neprijatelja i izbeći bitku, zaboraviti neprijatelje. Lako je udariti neku osobu i tući se, ali nam to ne omogućava da izbegnemo sopstvenu odgovornost.«.

Mathavan Asan Mathavan Asan, majstor južnog stila, pristao je da nam objasni svoja učenja, i kazuje o nekim krucijalnim mestima svojih sopstvenih iskustava, pri savlađivanju veštine kalaripajit, kao i marma medicinskom sistemu neodvojivom od ove veštine, na koji se on sada usredsređuje. ¨Kada mi je bilo šest godina, pošao sam sa ocem da posmatram jednu svetkovinu na kojoj su polaznici kao i učenici viših stepena prikazivali tehnike veštine kalaripajit. Stajali smo negde po strani, u pozadini, i pošto sam bio malen dečak, nisam mogao da vidim šta se zbiva. Otac me podigao na ramena i pošao prema napred, bliže pozornici. Kada su organizatori programa opazili moga oca, dali su mu, kao znak poštovanja, mesto uz počasne goste. Tad sam prvi puta u životu poželeo da naučim kalaripajit. Toga dana, u povratku kući, nakon što je svečanost bila gotova, zapitkivao sam oca o kalaripajitu. Šta je to? Borci su prikazivali borbe sa štapovima i rvanjem – zar ih to nije pozledilo? Takva i slična su bila moja pitanja. Odgovorio je da ukoliko u potpunosti savladamo veštinu nećemo osetiti bol. Štapovi drugih neće pasti na naše telo. Vežbanjem ovih tehnika, svoje telo moći ćemo da održimo zdravim i u dobroj pripremljenosti. Tako sam počeo sa učenjem ove veštine, pod nadzorom svog oca, ujaka i, njihovih prijatelja i učenika. Nastavljao sam svoje učenje godinama. Dok sam pohađao više škole, izučavao sam šastre, filosofiju koja je iza složenijih tehnika.

Mesto lekara nasledio sam od mojih dedova i oca. Oni su bili marma vidari i veći deo svog vremena posvećivali su kalaripajit lečenju. Stekao sam od njih vrsno znanje, a zatim nastavio da sam učim dalje. Ova podloga omogućila mi je da radim sa većim samopouzdanjem i donosi mi unutarnji spokoj. ¨ Nije mi do toga da se obogatim. Jedino što želim je duševni mir. Pomaganje onim ljudima koji pate od bola i, onim koji više ne žele da žive na ovom svetu, zbog kakve teške bolesti, dovoljna mi je nadoknada. To je razlog – pomaganje drugima – što sam učio, i usavršavao marma lečenje. Mi izučavamo čitavo telo kako bismo razumeli njegovo ustrojstvo, funkcije, različitosti i mane. Ne postoji nijedna studija (nauka) toliko jasna kao što je ova. Nisam se nikada bavio drugim naukama. Marma je jedan obiman predmet, jedno veliko i beskrajno znanje (nauka). Onaj čovek koji izuči tehnike marma i kalaripajita treba da bude korisna osoba u društvu. Mora posedovati osobine kao što su čestitost, uljudnost, poniznost, strpljenje, samokontrola, poslušnost, i dobrotu prema drugima. Mora biti uzor za druge. Ovo se ne odnosi samo na muškarce, za žene takođe važi. Majstori kalaripajita i marma lekari ne smeju nikada činiti loše drugima, već moraju pomagati ljudima. To je način na koji oni treba da vode svoje živote. Još jednu stvar morate znati. Ako vam neki neprijatelj priđe u nameri da vas napadne, morate biti mirni neko vreme. Morate misliti dobro i pribrano. U tim trenucima vaša će svest ostvariti izvestan spokoj, a taj spokoj uma je najvažnija moguća stvar. Ako se jedan neprijatelj pojavi, boriti se sa njime, savladati ga i ubiti, to nije najvažnija stvar. To svak može. Ako umesto da se bijete sa njime, svome neprijatelju kažete¨ti si pobedio¨i poklonite se pred njime, to je najveći čin na svetu.¨. ___________________________________________

Neki majstori su vrlo tajanstveni i poučavaju samo nekolicinu sledbenika, drugi imaju razvijene škole, gde njihovim vežbačkim sesijama prisustvuje po četrdesetak učenika. One se održavaju u toku hladovitijeg dela dana, ili pre osam sati ujutro, ili u predvečerje. Traju oko sat i po. Većina majstora imaju običaj da svoje učenike vežbaju najmanje dvaput nedeljno. Najmlađi učenici koje smo videli su desetogodišnjaci ili približno tog uzrasta. Bilo je i polaznika sa trideset godina; za mnoge među njima vele da su sa vežbom počeli iz zdravstvenih razloga. Nekoliko mladih devojaka i žena, takođe, uče ovo umeće. Oni učenici koji su, očito, intenzivno vežbali godinama, izvanredno su spremni, izvrsno građeni, čili, brzi i izdržljivi. Pre nego što učenik uđe u kalari da vežba, on ili ona moraju se podvrgnuti masaži od strane učitelja. To opušta i isteže mišiće i tetive, što je priprema za predstojeće napore vežbanja. Učeniku se utrljava kokosovo ulje sa dodacima lekovitog bilja i, on biva položen na nisko, drveno, ovlaš izrezbareno postolje. Učitelj, održava ravnotežu držeći se za uže razapeto na visini od metar i po (4.5 stopa) i gazi učenika, masirajući mu leđa i udove stopalima, od sredine tela prema spolja, pri čemu su pritisak i pokreti odgurivanja proračunati i, potpuno u njegovoj vlasti. Pre nego što učitelj pozove svoje borce u vrstu, kao u svakoj akademiji borilačkih veština, učenici raznih stepena raspršeni naokolo zauzimaju borbene položaje, rade laki sparing, zagrevaju se. Zatim sledi jedan strogo propisan obrazac pozdravljanja pri kojem svaki učenik izražava poštovanje majci zemlji, učitelju i bogovima zaštitnicima borilačke dvorane. Ovo pozdravljanje se sastoji od jedne složene lestvice pokreta ­ metanisanje, celivanje majstorovih stopala, vršenje borbenih kretnji, obrtanje u krugovima. Skupina tada obrazuje dve vrste. One zajednički prolaze kroz jedan niz rigoroznih vežbi zagrevanja kako bi zategli i istegli mišiće, tetive i zglobove. Neke od ovih vežbi, kao što su sklekovi i čučnjevi

nalazimo i u mnogim zapadnjačkim fitnes programima, ali neke su svojstvene samo Indiji. Pri jednoj od vežbi zagrevanja nalik skleku, učenik stavi svoju desnu ruku iza leđa i zauzme položaj za sklek. Spuštajući se na levoj ruci do tla, izvija istovremeno čitavo telo. Stepen izgibanosti, koji iziskuje brzinsko izvođenje ovakve jedne vežbe, ravan je onom kakav poseduje akrobata ili “čovek –od­ gume”. Gimnastički deo vežbačkog programa sklopljen je tako da, ne samo što zagreva mišiće i zglobove, isteže tetive pripremajući ih za borilački trening; njegova je glavna svrha postizanje čvrstine. Kada se učeniku odrede 20­30 sklekova da poboljša krvotok ili disanje, istovremeno time jača i mišiće. Nakon oko pola sata gimnastike, učenici prelaze na uvežbavanje tehnika gole šake (prazne ruke), što je osnova ove veštine.

Tehnike gole šake

Ručni udarci, blokade, udarci nogom, od kojih je kalaripajit sastavljen isprobavaju se jedan za drugim; neki put učenici to čine odvojeno, neki put u parovima, gde naizmenično jedan napada, drugi se brani. Kako sam naziv ukazuje, većina udaraca se zadaje šakom, koja se drži otvorenom, ravnom i ukrućenom. Šaka ovako postavljena može se upotrebitii kao kakva oštrica, bilo da ¨seče¨ bridom , bilo da ¨probada¨ upotrebom vrhova prstiju.Tvrdi, koštani deo dlana uz zglob šake, i stisnuta pesnica takođe se koriste za zadavanje udaraca. Blokovi se mahom izvode kružno, odnosno ruka vrši vrstu čišćenja, kružan pokret da osujeti udarac. Tačka dodira je podlaktica. Većina nožnih udaraca u južnom stilu su niski i zadaju se u prednji deo tela, ali se povremeno koristi i bočni "iza ćoška" udarac

(gde se koleno podiže u visinu boka, stopalo drži istureno u stranu i, udarac prodire u protivnikov bok), pri čemu su gornja površina stopala, nožni prsti i peta udarne površine. Neki učenici severnog stila, pak, mogu da podignu svoj prednji nožni udarac gotovo i svih dva i po metra (sedam i po stopa). Veliki naglasak se stavlja na izbegavanje (izmicanje, eskivaže) udaraca, i u ovu svrhu, mnoge obavezne kate sastoje se od skokova iz vrlo niskih stavova, zatim doskoka u uspravan položaj. U borbenom radu nogu kalaripajit oba stila karakteriše samosvojno visoko zabacivanje peta unazad, što ostavlja izvestan utisak šepurenja, jedinstven u ovoj veštini.Ovi su pokreti osmišljeni tako da se izbegne spoticanje po grbavom južnoindijskom tlu. U jednoj tehnici blokade koja je samosvojna za kalaripajit, jedan borac podiže nogu u visokom udarcu prema napred, kako bi protivnikove bicepse odgurnuo unazad. Ova tehnika zaustavlja nadolazeći napad veoma uspešno. Rvačke tehnike (tehnike hvatova) Sve dosad opisane tehnike su tipične za tradiciju kik boksa, koja može datirati još iz vremena procvata Vavilona. Kalaripajit se, međutim, sastoji od mnogo više tehnika, mimo onih koje smo nabrojali. Jedan kompleks tehnika zasnovan je na upotrebi hvatova, bacanja i metoda imobilizacije protivnika. Pritiskanje se vrši na zglobove, uvrnute udove ili na živčane centre, sa namerom da se protivnik neutralizuje ili baci na tlo. Izvijeni pokreti i izgibani udovi, jedno opušteno telesno i duševno stanje uslovi su da bi se ovakve tehnike uspešno izvele. Neke od ovih tehnika očigledno potiču iz velike indijske tradicije rvanja i zahvata čiji koreni sežu u prošlost još i mnogo dalje nego sam kalaripajit. Druge pak nisu srodne sa ovom tradicijom. Složeni zahvati držanja i bacanja koje nalazimo u

kalaripajitu danas možemo pronaći i u mekim kineskim borilačkim veštinama opisanim u 5.­om poglavlju; u džiu­džici i aikidou u Japanu, opisanim u osmoj glavi, u eskrima veštini na Filipinima, što je opisano u poglavlju 9, kao i na višim nivoima okinavljanskog karatea, opisanim u 7.­om poglavlju. Načelno one se smatraju najsavršenijim tehnikama u borilačkim veštinama. Uvežbavanje propisanih formi

Kada se završi sa uvežbavanjem pojedinačnih tehnika, učitelj sa učenicima prelazi na uvežbavanje formi. Ovo su unapred propisani nizovi kretnji koje učenik mora neprestano da ponavlja, dok ne bude u stanju da ih savršeno izvede.Svaka forma traje oko jednog minuta i sastavljena je od 2o do 5o esencijalnih tehnika. Nakon beskrajnih ponavljanja ovih vežbi, učenik formama ovladava toliko dobro da, suočen sa jednim stvarnim protivnikom, on tehnike sadržane u ovim formama izvodi gotovo instinktivno (podsvesno).

Borac se kreće u pravoj liniji unapred i unazad, u jednu i u drugu stranu koristeći iskorake, povlačenje, izmicanje, i mnogo puta tako, dok se tehnike ne stope u jedan jedini tekući pokret, koji odslikava oblik krsta ili kvadrata.

Forme, u Južnoj Indiji zvane suvadu, počinju i završavaju se ritualnim pozdravljanjem. Divne su za posmatranje. Neke tehnike se izvode dvostruko, kao kroz odraz u ogledalu, ili se ponavljaju u raznim pravcima, zrakasto. Tako ako smo učinili iskorak prema istoku na desnu nogu i izveli udarac ili blokadu desnom rukom, naredni pokret bi bio obrt, korak levom nogom napred prema zapadu, udarac i blokada levom rukom.

U kalaripajitu, goloruke forme mogu se takođe istovetno ponoviti držeći u šaci bilo koje od oružja. Izvodeći forme u parovima, nastaju dvojne figure, koje stvaraju privid borbe. Ovo je koreografija i stoga nešto sasvim različito od slobodne forme

borenja, gde je borcima dopušteno da koriste svaki pokret i tehniku, s tim da jedan drugog ne ozlede.

Forme (kate) se uveliko koriste u mnogim kineskim i japanskim borilačkim veštinama. Za neke kineske forme se zna da su u Indiju prispele pre mnogo vekova. Tipično za ove forme je kretanje ruku, koje je znatno brže i složenije, nego kod indijskih suvadu formi. Za oko znalca one su prepoznatljive kao kineske, premda ni u kom slučaju to nisu doslovce preslikane kineske kate. Svrha formi jeste da usadi u izvođača samodisciplinu i usavrši njegov osećaj za ravnotežu, pravovremenost i tačnost. Mnoge forme u kalaripajitu obuhvataju izvođenje spektakularnih skokova sa okretom, varki ili lažnih napada kako bi se odvukla pažnja i protivnik zavarao, podvlačenja ispod udarca nogom ili preskakanje preko ručnog udarca. Pored tradicionalnih severnih i južnih formi, postoje i one, koje pojedini majstori razvijaju sa upotrebom oružja. Obuka sa štapovima Vežba sa štapom i motkom, koja se u Južnoj Indiji zove silambam, gotovo da je zasebna borilačka veština. U skorije vreme preduzeti su koraci da se ustanove sportski turniri i takmičenja kako bi se podstakla takva odvojena veština sa štapom, ali kalaripajit majstori još uvek je poučavaju u tradicionalnom vidu kao deo sadržaja stare veštine. Diljem Azije, motka i štap uvek su bili omiljeno odbrambeno oružje. Štap, tradicionalno pomagalo putnika, je lak, ne izaziva podozrenje i ne predstavlja neposrednu pretnju za drugu osobu. Kao oružje, međutim, jeftin je, lako se nabavlja, čvrst je i dugotrajan, a može se koristiti na mnogo različitih načina. Motka ili štap pružaju izvrsnu zaštitu od svakog oružja izuzev od metka. Većina motki, čak i onih načinjenih od trske i bambusa mogu se prilično dobro nositi čak i protiv oštrih sečiva; ustvari, upotrebom štapa ili motke moguće je iz ruku protivnika izbiti ili čak prebiti metalno sečivo.

Štap i motka takođe su izvrsno oružje za vežbanje. Tupi su, ali nanose sasvim dovoljno bola da odagnaju dremež iz sale za vežbu. Odsečeni na podesnu dužinu, mogu predstavljati noževe, mačeve, koplja, helebarde (duga motka sa srpastim, metalnim završetkom) itd., sa čime se može lako rukovati. Imaju naročitu prednost u borbi jer mogu da ošamute, imobilišu ili ozlede protivnika, bez da mu nanesu ozbiljnu povredu. To i jeste razlog da predstavljaju oružja izbora mnogih svetskih policijskih snaga. Indijski silambam štapovi variraju po veličini od onih od svega 15cm (šest inča) do onih čija je dužina nešto manja od dva metra (šest stopa). Većina učenika koristi štapove načinjene od trske, koji su vrlo savitljivi, ali napredniji učenici služe se štapovima od tvrdog drveta. Duža oružja obično se drže tako što jedna ruka hvata sredinu, a druga jedan od krajeva. Karakteristično je za indijski način borenja, međutim, da se štap može držati sa obe ruke samo za jedan kraj i rukovati njime tako da udarci pljušte po protivniku Blokiranje se često izvodi tako što se štap drži svakom rukom za jednu trećinu od kraja. Niski stavovi i brzinska vatra udaraca i blokova svojstvena su za silambam tehnike. Najpre se izučavaju koreografije sa jednim i dva štapa, propraćene slobodnim sparingom, obično između učitelja i učenika. Vežbanje sa oružjem Mnoge tehnike borbe sa štapom primenjuju se u spoju sa drugim oružjima kalaripajita. Jedno prosto oružje, izrađeno od dva jelenska roga vezana zajedno, ima dva oštra ubojita šiljka, a, takođe, je izvanredno za blokiranje. Indijski bodež poznat pod imenom bundi, u većem delu Indijskog potkontinenta, je isto tako

izvrsno oružje za blokiranje, zbog svoje jedinstvene drške. Bundi se može koristiti pojedinačno i u paru. Mačevi sa sečivima dužine oko 65cm (26inča) obično se koriste u paru sa navlakom za ruku ili štitom. Ostala oružja kalaripajita uključuju razne tipove kopalja, trozubaca i ratnih sekira. Postoji i ceo niz improvizovanih oružja, kao što su nož­mač načinjen od kljuna ribe sabljarke, pa i trokraki nož, što će reći, nož sa tri sečiva, od kojih je svako upereno na različitu stranu. Urumi ili skoči­nož je možda najspektakularnije indijsko oružje. On je načinjen od dve ili tri metalne trake, svaka širine oko četiri centimetra (dva inča) i dva metra (šest stopa) dužine, na jednom kraju spojene drvenom drškom. Teško je i opasno njime rukovati, ali kada se njime ovlada, postaje najdelotvornije oružje za odbijanje napada od mnoštva ljudi. Motke, koje su na krajevima snabdevene drvenim kuglama, mogu se upotrebiti kao leteći tegovi, dosta nalik evropskom buzdovanu. Drugi način upotrebe je da se motka uvije krpama natopljenim uljem,i zapali kako bi se protivnici preplašili i raspršili. Ovo oružje verovatno potiče iz drevnog vremena, kada je vatra korištena da se njome preseče napad slonova u bici. Mnoga oružja kalaripajita podsećaju na srednjevekovna. Verovatno da su i oružja, i tehnika njihove upotrebe, nastali na bojnom polju. Danas, međutim, kalaripajit se češće uprizoruje ceremonijalno i o svetkovinama nego u stvarnoj borbi, što je dovelo do izvesne prenaglašenosti spektakularnih tehnika i oružja, među kojim ima i takvih čija je borbena vrednost pod upitnikom. Većina ostalih tehnika u tekućoj upotrebi su, međutim, i lepe za oko i delotvorne. Medicinsko znanje(pouka) učitelja Neki od starijih učenika, pošto završe sa rigoroznom i obuhvatnom obukom iz kalaripajita, požele da proniknu dublje u

mudrost i znanje svojih učitelja.Samo je nekolicini pažljivo probranih učenika dopušteno da slede ovakav tečaj, a za njih postoji pojedinačna ili dvostruka staza, koju mogu izabrati. Obe se tiču produbljenog upoznavanja sa radom ljudskog tela, a postoji i presek, u kome su ove dve staze komplementarne. Na jednoj strani je staza medicine i iscelenja velike ajur­vedske tradicije. Sa druge strane je put ka tajnoj borilačkoj veštini marma­adi, veštini udaraca u vitalne tačke tela. ______________________ / nastavak posle Panickar Gurukal / (...)