II

ristina Hol je radila u poznatoj advokatskoj kancelariji "Smit&Smit".

Na posao je putovala metroom jer se kancelarija nalazila u Dţon

Henkok centru u Ĉikagu.

Put na posao je trajao nekih pola sata i Kristina se obiĉno zabavljala ĉitajući

neku knjigu.

To jutro joj je paţnju privukao zgodan mladić kojeg nije primetila na stanici,

ali je seo preko puta njenog sedišta. To je bilo prvi put da ga je primetila.

Kasnije ga je viĊala uvek na istom mestu na peronu, još pre nego što bi stigao

voz. Uvek je izgledao veoma obuzet knjigom koju je ĉitao i od koje se, tako joj

je izgledalo, nikada nije rastajao. Ĉinilo joj se da ne primećuje nikoga od svojih

saputnika.

Jednoga dana, neko je već zauzeo njihova uobiĉajena mesta u kupeu i tako su

se našli jedno pored drugog na istoj klupi.

Ispostavilo se da oboje ĉitaju istu knjigu. Bila je veoma iznenaĊena kad je

videla.

Led je ipak probila Kristina.

- Šta mislite, da li će uspeti da predu preko planine - upitala je i pokazala

oĉima na knjigu. Videla je da su otprilike stigli do istog mesta u knjizi.

- O, izvinite - prenuo se. Njegove zelene oĉi su pogledale u njene i zatreptale.

Kristina je ponovila pitanje sasvim jednostavno, kako se to obiĉno dešava u

ovakvim situacijama, ali oĉi su joj bile nasmejane.

On je ponovo potraţio njen pogled kao da je ţeleo da proveri da li mu se ona

podsmeva, ili je taj osmeh samo izraz prijateljskog raspoloţenja.

- O kakva koincidencija! - rekao je tek kada mu se pogled zaustavio na knjizi

u njenim rukama. - Ĉini mi se da hoće. A šta vi mislite?

KK

- Ne znam - odgovorila je. - Ĉini mi se da bi im bio potreban neki zaista

spretan ĉovek da ih izvede odatle.

- Da sam ja u slupanom avionu, na planini, ve-rovatno bih ostao tamo i ĉekao

pomoć!

- Znaĉi, ne volite avanture?

- Ne... ne na taj naĉin. Za mene avantura moţe da bude i mnogo jednostavnija

stvar. Eto, koliko ljudi srećemo svakog dana...

Kristina se nasmejala.

- Pa da vam verujem...

Sad se i on nasmešio i zatvorio knjigu, kao da je otkrio da je devojka mnogo

zanimljivija od priĉe koju je ĉitao.

** ** **

Tada je poĉela njihova priĉa.

Tako su se upoznali pre ĉetiri meseca. Od tada su njihova putovanja bila

zanimljivija. ViĊali su se svakog dana i razgovarali o knjigama, politici, religiji,

muzici, pozorištu, sportu i... o svemu što bi im palo na pamet.

Na kraju su postali dobri prijatelji. Naravno, nije im smetalo što su oboje

previše zaposleni. Ni jedno, ni drugo nije u tom trenutku pomišljalo da bi to

prijateljstvo moglo da se pretvori u nešto drugo.

Veoma dugo sve se završavalo tim zajedniĉkim odlaskom na posao,

razgovorom i zajedniĉkim povratkom.

Kristina je pretpostavljala da će tom prijateljstvu biti kraj kada ona bude

prešla da ţivi kod svoje tetke Agnes, koja je kupila kuću u Vestĉesteru.

Kada se tamo budu preselile, više se neće voziti ovom linijom i tada više neće

sretati svog prijatnog saputnika.

Ali, to je bilo pre ove noći...

** ** **

Da li je to ljubav, pitala se Kristina. Ta misao je gotovo zapanjila, iako je

shvatila da nije u stanju da radi bilo šta, sem da gleda u Kolina.

Ipak, sve se desilo zaista iznenadno i ako je to bila ljubav, ĉinilo joj se da se

njen ţivot odjednom sav preokrenuo.

Gledala je Kolina Luisa dok se izmicala iz njegovog naruĉja, sa rukama još

uvek na njegovim ramenima, kako ih je drţala, dok su se vrteli u tak tu muzike.

Duboko je uzdahnula i napeto se nasmešila. On joj je uzvratio osmeh.

Prouĉavao je njeno lice i u isto vreme, bio sve-stan da i ona prouĉava njega.

U uglovima njegovih oĉiju pojavilo se nešto, što je nagoveštavalo radost. Ili

joj se to samo ĉinilo

Što se nje tiĉe, bila je više zbunjena nego radosna zbog ovog otkrića.

Iz razmišljanja su je trgli ponovni zvuĉi muzike i ona se opet našla u

njegovom naruĉju.

Iako je bilo rano proleće, vreme je bilo toplo, a u dvorani punoj igraĉa, bilo je

priliĉno sparno. A kad su se našli kraj vrata susedne sobe, koja je imala izlaz na

terasu, Kolin je poveo tamo.

Ali, nisu izašli na terasu. Stali su kraj prozora i već sledećeg trenutka oboje su

zaboravili na igru. Nagnuli su se kroz prozor, posmatrajući upaljena svetla

grada i puteve, koji su se slivali u centar sa svih strana.

Kolin joj je skretao paţnju na najvaţnije taĉke grada, koji su se videli sa

prozora. Jasno se videla zgrada skupštine grada i ispred nje Pikasova skulptura.

- Onu ulicu prelazim svako jutra u punom trku. Naroĉito poslednjih stotinak

metara.

Klimnula je glavom i osetila radost zbog ovog iznenadnog prijateljstva.

- Hvala ti što si me doveo ovde veĉeras, mnogo se lepo osećam. - rekla je

Kristina, a onda zaću-tala.

Posle nekog vremena, Kristini se uĉinilo da se ćutanje koje je tada nastalo,

priliĉno oduţilo, pa je rekla:

- Pretpostavljam da se ĉesto saplićeš kad se uveĉe vraćaš tim putem.

- On je odgovorio osmehom. Onda su prijatno ćaskali izvesno vreme, a

Kristini se ĉinilo kao da se oduvek poznaju.

- "U ovakvoj noći..." - recitovao je stihove iz poznatog pozorišnog komada i

ispriĉao joj, kako je igrao glavnu ulogu u tom komadu - Bilo je to poslednje

godine školovanja i ta reĉenica mi se stalno nameće. Naroĉito u ovakvim

prilikama.

Priĉali su još izvesno vreme, a onda su se vratili u poluosvetljenu salu.

Još na vratima ih je zapljusnuo talas muzike i poĉeli su da se kreću parketom

u ritmu muzike ne progovarajući više ni reĉi.

Dok se prepuštala muzici, Kristina je ponovo poĉela da razmišlja o ovom

iznenadnom izlasku, i nije mogla sebi da ne prizna da je Kolin Luis ozbiljno

uzburkao njena osećanja.

Uzdahnula je kada su Kolinove usne ovlaš dotakle njene i opustila se u

njegovom zagrljaju.

Nije mogla ni da sanja da će veĉeras igrati sa Kolinom, a kamoli da će njihov

sastanak doneti takvo uzbuĊenje.

Nije bila ni svesna šta joj se poĉelo dešavati. UzbuĊenje je raslo u njoj.

Kolin Luis je bio strastan igraĉ golfa i bio je ĉlan kluba golfera. I sad su bili

na humanitarnoj proslavi koja je bila organizovana kao pomoć nezbrinutoj deci.

Pozvao je sasvim sluĉajno. To veĉe, njegova devojka je otkazala sastanak.

Rekla je da mora da radi prekovremeno.

On je to objasnio Kristini veoma jednostavno, kada je juĉe ujutru, pozvao da

veĉeras pode sa njim u klub.

- Ne volim da idem u klub bez devojke. Naroĉito kada je tamo zabava.

Uĉinila bi mi veliku uslugu kad bi pošla sa mnom.

To veĉe je bila slobodna i zato je prihvatila poziv.

IIII

Pomerila se malo da bi ga videla i, gubeći takt, srela njegove oĉi.

Pa lep je, zakljuĉila je Kristina jer do tada nikada nije razmišljala o njegovom

izgledu.

Bila je svesna da je bio prijatan kao pojava ali, na jedan sasvim obiĉan naĉin.

Bio je lepo graĊen, imao je gustu taninu kosu, zelene oĉi i usne... njegove

usne... Kristina više nije bila u stanju da razmišlja o neĉem drugom, jer joj se

on ponovo pribliţio i ponovo dotakao njene usne svojima.

Zaĉudila se sama sebi što je već u sledećem trenutku mogla da misli i na to

kako ona izgleda u njegovim oĉima.

Bila je zadovoljna što je svoju crvenu talasastu kosu uredila veoma lepo za

veĉeras. Bila je kod svoje frizerke koja je jedina umela da ukroti njenu grivu,

kako je u šali nazivala svoju kosu.

U stvari, bila je zadovoljna svojim celokupnim izgledom. Naroĉito joj je bilo

drago što je obukla svetio zelenu svilenu haljinu koja je isticala njenu skladnu

figuru i slagala se s njenim oĉima.

Nasmešila se, ne krijući zadovoljstvo koje je osetila u tom trenutku. Bila je

sigurna daje veoma lepo izgledala.

Setila se kako im je, tek što su ušli u klub, prišao jedan mladić i zamolio

Kolina da joj ga predstavi.

- Kristina... da te upoznam. Ovo je Adrian Tomson rekao je Kolin. - A ovo je

Kristina Hol.

Kristina je pruţila ruku mladiću i nasmešila se. Njegov zadivljeni pogled je

jasno govorio kako ona izgleda.

- Zaista mi je drago što sam vas upoznao Kristina - rekao je. - Kolin je

veĉeras doveo najsimpatiĉniju i najzgodniju devojku u klub.

Kristina je podigla obrve.

- Kako bi bilo da me izaberete za svog partnera veĉeras?" ponudio se mladić.

Široko se osmehnuo, izraţavajući zadovoljstvo što je mogao da razgovara sa

njom.

Priliĉno zbunjena, Kristina je pogledala u Ko-lina, koji je još uvek stajao

pored nje i slušao sve sa posebnim zanimanjem. A kada ga je Adrian upitno

pogledao, rekao je koraknuvši ispred Kristine.

- Samo preko mene mrtvog, Kristina je veĉeras moja partnerka - šalio se.

Adrian se nasmejao i slegnuo ramenima.

- Pa, onda, drugi put, Kristina ... Mada ću se truditi da veĉeras iskoristim

svaku, eventualnu, šansu.

Kolin je uhvatio Kristinu za mišicu i poveo je prema podijumu za igru.

Da, tako je bilo, sećala se Kristina.

Bilo je to divno prolećno veĉe, baš kako su trebale da budu veĉeri u to doba

godine.

Vazduh je bio mek, pun mirisa rascvetalog kestena i nabujalih, neizgovorenih

osećanja.

Kristina je osećala svoj puls kako ubrzava. Bila je srećna što je mlada i što je

ţivot tek pred njom.

Igrala je sa Kolinom, sa Adrianom i sa nekoliko drugih mladića i veĉe joj je

izgledalo neverovatno lepo.

A vrlo blizu je bila i misao, da je moţda i ljubav na pomolu.

Da li je ona već zaljubljena, pitala se. Onda je pomislila kako bi bilo lepo da

se to stvarno dogodilo i da to bude zauvek.

Njene oĉi su ponovo srele Kolinove. Bila je kao ošamućena. Ĉinilo joj se da

joj noge ne dodiruju zemlju, već da lebdi iznad oblaka.

Za trenutak on je pustio, a zatim je uhvatio za bradu i podigao joj lice. Nije

ĉula korake, ni Adrianovo zviţdanje.

U prvom trenutku nije shvatila, zašto je Kolin izgledao tako zbunjen. Gledao

je negde preko njenog ramena. A onda ga je ĉula kako je rekao tiho:

- Klaudija!

- Izgledaš priliĉno iznenaĊen - rekla je devojka koja se tog trenutka pojavila u

sali. - Oĉigledno me nisi oĉekivao.

Kolin je gledao devojku kao hipnotisan, a Kristina ih je posmatrala

zainteresovano.

- Mislim da ste meni obećali ovu igru Kristina - trgao ih je sve troje Adrian,

koji se odnekud opet stvorio kraj njih.

- Kristina nije shvatila šta se dešava, ali je mehaniĉki prihvatila njegovu ruku.

Bila je svesna da je Klaudija posmatra, dok je odlazila sa Adrianom na podijum

za igru.

- Da li... da li je to devojka koju je Kolin trebalo da dovede veĉeras? - pitala je

Adriana, kada se dovoljno pribrala i oslobodila iznenaĊenja.

- Da, to je Klaudija Braun, njegova verenica.

- Kristina je igrala sa Adrianom kao automat, jedva sledeći ritani muzike. I

samo zahvaljujući tome što je on bio odliĉan igraĉ, uspevala je da prati takt.

Bila mu je duboko zahvalna što je spasao one neprijatne situacije.

- Hvala - rekao je uĉtivo, kada je muzika prestala. Glas mu je bio veoma

topao, a oĉi nasmeše-ne. - Pretpostavljam... Moja kola su iza zgrade ...

Predstavljalo bi mi veliko zadovoljstvo ako biste mi dozvolili da vas odvezem

kući. - Pogledao je okolo kao da je hteo da kaţe da sada nju nema ko da otprati

i kao da je zbog toga i njemu bilo neugodno.

- Oh, Adriane, bilo bi mi veoma drago - odgovorila je Kristina.

- Pa, onda je sve u redu - laknulo mu je samo recite kada.

- Ako vam nije suviše rano onda sada rekla je Kristina jednostavno -

Stanujem u Ouk parku.

- Ja sam spreman - rekao je Idem samo da dovezem kola pred vrata, a onda

ću vas pozvati.

- Kristina je uzela svoj ogrtaĉ i pribliţila se vratima. Ţelela je da saĉeka

Adriana.

- Dok je tako stajala, pitala se da li Kolin igra sa Klaudijom, ili se, moţda,

prepiru zbog ove veĉeri.

- Pogledala je u salu. Nije ih videla na podiju-mu za igru, pa je pretpostavila

da su u drugoj sobi.

- Tu sam! - viknuo je Adrian, uzeo je za ruku i poveo prema izlazu.

Uskoro su se našli na ulici. Ouk park, rekli ste?

- Ulica Rendolf - odgovorila je i bila mu je zahvalna što ništa nije pitao.

Isto tako, bez reĉi, zaustavio je kola, okrenuo se i zavereniĉki joj se

osmehnuo.

- Hvala vam - rekla je samo kada je izašla iz kola.

Ipak, to nije bilo dovoljno, pa je Adrian odmah odgovorio.

- Bilo mi je veliko zadovoljstvo - A moţda bih... moţda bih mogao da vas

vidim još neki put? - upitao je oklevajući.

Ona je odmahnula glavom.

- Bojim se da ne...

On je pogledao upitno, a ona je objasnila.

- Uskoro se selim u Vestĉester.

Adrian nije odlazio, već je još uvek zaintere-sovano posmatrao, a ona je

prisilila sebe da bude uĉtiva i da mu pobliţe objasni.

- To je vrlo lepo imanje sa simpatiĉnom kućom i kestenovim drvetom pored

garaţe. Selim se tamo sledećeg petka.

- Razumem - bezvoljno je slegao ramenima i tada je podigao ruku u znak

pozdrava i otišao.

IIIIII

Kristina je ušla u svoj stan, stala pred ogledalo i dugo posmatrala svoj lik,

razmišljajući o protekloj veĉeri.

Još uvek je izgledala lepo. Onaj neprijatni dogaĊaj sa Klaudijom joj je

pokvario raspoloţenje, razmišljala je šta se to desilo. Kolin je lagao da mu je

devojka zauzeta. Ali on pritom ništa nije obećao, šta se to desilo, pitala se.

Adrian je tako reći spasao veoma neprijatne situacije.

Ali bez obzira na sve, gledajući se u ogledalu zakljuĉila je da veoma dobro

izgleda. Sa tom konstatacijom obuzeo je neki ĉudan osećaj. Kao da je to što se

njoj samo ĉinilo da izgleda dobro, trebalo da ima drugaĉije, povoljnije

rezultate.

Šta je to, pitala se. Da li je to, moţda, muzika ove prolećne noći uticala da se

oseća tako ĉudno?

Nije mogla da objasni sebi šta se dešava i nije mogla da razume sebe.

A što se tiĉe Kolina, zakljuĉila je, o njemu ne treba više ni da razmišlja.

On je, verovatno, kao i svaki drugi mladić, vo-leo da potrĉi za devojkom, a

naroĉito ako mu ona na bilo koji naĉin pruţi šansu.

Ĉudila se sebi što to ranije nije pomislila ni jednog trenutka. Moţda je i dobro

što se sve završilo ovako.

Posle ove, ne baš naroĉito srećne noći, u kojoj joj se ĉinilo da nije nimalo

spavala, Kristina je odluĉila da ode do svoje tetke Agnes.

Htela je da sredi sve oko preseljenja za koje su se dogovorile da bude u petak.

- Šta se dogaĊa sa tobom? - radoznalo je upitala tetka Agnes, ĉim su se srele.

- Da nisi bolesna?

- Malo sam se prehladila - odgovorila je Kristina, koristeći odgovor koji je

našla u tetka Agnesinom pitanju.

- Izgledaš mi nešto smušeno, šta se dešava sa tobom?

Kristina osmeh nije bio naroĉito ubedljiv i bila je svesna kad su napokon

poĉele da razgovaraju o stvarima zbog kojih je došla kod tetke u posetu.

- Ja sam za sutra organizovala preseljenje. Doći će ljudi koji će mi preneti

nameštaj. Ti moţeš da doĊeš i kasnije - poĉela je Agnes.

Kristina je ravnodušno klimala glavom.

- Prosto ne mogu da verujem, da će kroz nekoliko dana, moj davnašnji san

postati stvarnost - rekla je tetka Agnes. Najzad ću biti penzioner i imaću malu

vilu iz svojih snova u blizini grada.

A onda je na Kristinino ĉuĊenje, izgovorila nekim grlenim glasom:

- Zaljubljeni vole proleće ...

Da li je zaista tako, pomislila je Kristina.

Tetka Agnes je poĉela da pretura po nekim papirima. Bili su to spiskovi stvari

koje je trebalo prebaciti u novu kuću. Imala pasiju da pravi planove za svaki

svoj poduhvat. Uvek je oko nje bilo uţasno mnogo nekih papirića, u kojima se

snalazila samo ona. A ponekad, koliko je Kristina vide-la, ni ona sama se više

nije snalazila.

Potrajalo je to nekoliko trenutaka, a onda je podigla glavu i rekla devojci, kao

da nastavlja malopreĊašnji razgovor.

- Bašta će biti divna. Imaćemo lale, ladoleţ koji će se penjati uz zid i drveće

roze i bele magnolije. Volim starinsko cveće.

Lice joj se ozarilo srećom, kao da je već sada videla sve te rascvetale i

razbokorene biljke kako bujaju oko kuće.

- Imaćemo sve vrste prolećnog cveća... Kristina je samo bezvoljno klimala

glavom.

Nije se uopšte oduševljavala lepotom o kojoj je priĉala Agnes.

Sada su joj se sva obećanja proleća, ljubav i romantiĉni susreti, ĉinili kao

ruganje. Bila je ubeĊena da tako misle svi, koji se osećaju kao ona sada.

Razmišljala je o Kolinu kojeg nije videla od one veĉeri.

- Ove godine ćemo da vidimo šta sve moţe da uspeva na onoj zemlji... -

nastavljala je Agnes. Sledećeg proleća ćemo sve da isplaniramo.

- Da, da... mehaniĉki je odgovarala Kristina.

- U stvari, mogle bismo već sada da vidimo šta ima tamo. Videćemo šta je do

sada uspevalo u dvorištu pa ćemo nešto ostaviti, a nešto ćemo izvaditi iz

zemlje. Jedva ĉekam da se preselimo i da poĉnem da ureĊujem baštu oko kuće.

Oh, kad bi već jednom prestala da priĉa, pomislila je Kristina.

Ona je veoma volela svoju tetku, za koju je, doduše uvek mislila da je malo

neobiĉna, ali, sad joj je već bilo dosta razgovora o bašti. Ima li kraja ovoj priĉi,

pitala se Kristina...

Agnes je u jednom momentu zastala i nemoćno podigla ruke. Oĉigledno nije

mogla da se snaĊe u svim ovim papirima, a htela je još nešto da pokaţe

Kristini. Kao da nije primećivala da Kristina razmišlja o neĉem drugom i da je

u ovom trenutku njena bašta uopšte ne zanima.

- Pa, imala sam tu taj spisak, pre nekoliko minuta - traţila je uporno, a

Kristina je bila zadovoljna što ga nije našla. Bar nije morala da sluša još neke

planove za buduću kuću.

Odmah posle kafe, Kristina se oprostila i pošla kući.

IIVV

Svanula je nedelja, a to je bio dan kada je Kristina obiĉno, sreĊivala svoj

stanĉić, ali sada to nije imalo nikakvog smisla, jer je uskoro trebalo da se seli. I

preko nedelje je sve drţala u redu, a nedeljom je samo malo morala da

pospremi.

Gotovo ceo dan je tumarala po sobi i razmišljala. Imala je dvadeset i pet

godina i odavno je sebe smatrala odraslom. Ali, danas joj se ĉinilo, da ništa ne

zna o sebi.

Najzad je sela i napisala pismo svojoj porodici u Bostonu, a onda je krenula

po policama da traţi neku knjigu koju bi ĉitala. Razmišljala je da ode da se

prošeta, ali joj se nigde nije išlo. Stalno je razmišljala o Kolinu.

Dok je preturala po knjigama koje je kupila, a nije još proĉitala, pod ruke joj

je došla knjiga koju je ĉitala kada se upoznala sa Kolinom.

Sada, kada je prošlo tako malo vremena, sama je sebe ubeĊivala, da se nije

zaljubila u Kolina Luisa.

Poznaje ga već dosta dugo, ali nikada joj ni na kraj pameti nije palo da sebe

zamišlja u situaciji, kakva je bila pre neki dan u klubu.

Taĉno, nikada nije razmišljala o njemu na neki romantiĉan naĉin. On joj se

jednostavno sviĊao, bio je pametan, naĉitan, komunikativan, ali sve u svemu

nije ga uopšte dovoljno dobro poznavala.

Došla je do prozora, gledala je na ulicu, ali ipak ništa nije videla.

Ukljuĉila je radio. U prvom trenutku je primetila da emituju neku zabavnu

muziku, ali je uskoro prestala da je sluša. Bila je potpuno obuzeta svojim

mislima.

Za ono kratko vreme dok je bila u klubu sa Ko-linom, samo na trenutak je

pomislila da se zaljubila...

Ipak, još uvek nije mogla da se oslobodi misli o tome...

Kada je veĉe palo, ona je osetila neobjašnjivu tugu.

Od idućeg petka više neće ići na posao metro-om, linijom kojom se

svakodnevno vozila do Ĉikaga. A sutra je tek ponedeljak. Opet će uhvatiti isti

voz... Ne, neće! Ne ţeli da vidi Kolina i zato... resila je da hvata jedan voz

ranije.

A onda, se opet predomislila.

- Ne! To ne bi bilo pametno. Izgledalo bi kao da beţi. Najbolje će biti da ide u

uobiĉajeno vreme, da sretne Kolina i da se ponaša kao da se ništa nije

dogodilo... Pa i nije se ništa dogodilo, tešila se Kristina!

Ĉim je to sebi rekla, mogla je nekako da zaspi.

A sutra ujutro, stvari su joj izgledale drugaĉije. Pošla je nešto ranije, saĉekala

voz kojim je obiĉno išla. MeĊutim, u guţvi na peronu, nije ga primetila. Traţila

ga je pogledom ali nije ga videla.

Tek kada je ušla u vagon, u koji se obiĉno penjala, primetila ga je na

uobiĉajenom mestu.

Kada je naišla, nije je pozvao, iako je ugledao još izdaleka. Kada je došla do

kupea u kome je bio, pruţio joj je ruku i pomogao joj da se smesti, kao što je to

obiĉno ĉinio. Ponašao se kao da se ništa nije dogodilo.

Iako joj je srce luĊaĉki tuklo, Kristina je sela kraj njega, trudeći se da se to ne

primeti na njenom licu. Sve sile je upotrebila da se na njoj ne primeti ništa.

- Zdravo! - Glas joj je bio za oktavu niţi nego obiĉno i bio joj je potreban

veliki napor, da sebe prisili da govori normalno.

- Priliĉno neugodno jutro, zar ne? Rekla je Kristina.

- Jeste - odgovorio je Kolin kad je proĉistio grlo. - Dugujem ti izvinjenje od

prošlog petka.

Kristina je ĉvrsto stisnula pesnice prisiljavajući sebe da u razgovor ne unese

više emocija, nego što je potrebno. Slegla je ramenima i rekla.

- Oh, pa to nije bilo ništa strašno.

Kakav glup osećaj, pomislila je. Morala je sebe da prisili da vlada sobom i da

mu ne pokaţe koliko je u stvari bila povreĊena.

Osim toga, ĉinilo joj se glupo da sada razgovaraju o tome. Oko njih je bilo

toliko nepoznatih ljudi.

Kolinov glas je bio malo tiši, kada joj je odjednom rekao.

- Izgledaš veoma lepo!

- Ostavi se komplimenata sada Koline. Nije ni vreme ni mesto za to. - rekla je

i sama se zaĉudila zašto je reagovala tako oštro.

Nije mogla sada da razgovara o tome. Moţda je to bilo zato što jednostavno,

nije mogla da smisli takav razgovor, naroĉito posle one veĉeri i to još ovde... u

metrou. Što je više razmišljala o toj veĉeri osećala je sve veće poniţenje.

Sve što je ţelela bilo je, da se ovo putovanje završi što pre, a dok ne stignu na

svoje odredište, ako moraju da razgovor vode o svakodnevnim stvarima.

- U redu... u redu... Stvarno, to treba ostaviti iza nas.

- A šta to ĉitaš danas? - promenila je temu i pokazala na knjigu, koju je drţao

u ruci.

Taman je htela da postavi još neko pitanje, kada je Kolin progovorio, ne

odgovarajući na njeno pitanje.

- Adrian mi je rekao da te je odvezao kući.

- Da! To je bilo veoma ljubazno od njega.

- On je dobar momak. Jedan od najboljih koje poznajem.

Kristina je klimnula glavom. Kolin ju je pogledao za trenutak, a zatim joj je

pokazao novine, koje je drţao u ruci.

- Da li si videla ovo?

Kristina je proĉitala naslov ĉlanka na prvoj strani, a zatim nekoliko redova

teksta. Bio je to izveštaj o velikoj provali koja se dogodila u petak uveĉe,

nedaleko od kluba u kome je ona bila sa Kolinom.

Sa naporom je pratila ono što je ĉitala. Shvatila je da su lopovi odneli sto

dvadeset hiljada dolara gotovog novca i obveznice iz sefa firme, ali nije

shvatala, zašto je to toliko zanimalo Kolina.

Za firmu koja je opljaĉkana, to je zaista uţasno, ali takve se stvari ĉesto

dogaĊaju, razmišljala je dok je slušala Kolina, koji je priĉao o racijama, koje su

sprovedene u raznim delovima grada sa namerom da se uĊe u trag

kriminalcima. To je bila kriminalna grupa koja je operisala po Ĉikagu. Ulazili

su noću u firme ili bogate kuće i obijali sefove. Bili su veoma dobro obavešteni

i taĉno su znali gde se nalaze sefovi i lako su ih obijali i odnosili novac i druge

hartije od vrednosti koje su nalazili.

Put je prošao mnogo brţe nego što se nadala i konaĉno su se ponovo našli na

starom terenu, razgovarajući samo o vremenu i o uobiĉajenim svakodnevnim

stvarima.

VV

Dan joj je prošao uobiĉajeno. Vratila se umorna sa posla, ali je te veĉeri rešila

da se spremi za selidbu. I sama se zaĉudila, kada je videla koliko je nakupovala

stvari za ovih trinaest meseci, od kako je u ovom stanu.

Još iz roditeljske kuće je ponela neka stara pisma, nakupilo se mnogo nekih

kataloga i novina koje je morala da baci, i odvajala šta će da ponese, a šta da

izbaci iz stana. Dok je radila, razmišljala je stalno o Kolinu Luisu. Nikako nije

mogla da prestane da misli na njega.

- Ne budi dete - rekla je sebi glasno. - Zaista, nema razloga za tako detinjasto

ponašanje.

Na kraju krajeva i Kolin se izvinio za ono što se dogodilo, tešila je sebe.

Moţda to zaista, njemu nije ništa znaĉilo, ali setila se da, ipak nije mogao da

izdrţi, a da joj ne napravi kompliment, kada je danas ugledao. Bilo joj je drago

zbog toga.

I dok je razmišljala o tome, ĉula je zvono na vratima. Pobogu, ko bi to mogao

da bude, pitala se. Sada joj baš nije potrebna poseta: soba je kao bojište... Stvari

su bile razbacane na sve strane. Kutije po celoj sobi su bez ikakvog reda stajale

svuda. Neke je napunila, a neke su bile prazne.

A onda se uplašila. Pomislila je, da se nešto desilo tetki Agnes. Potrĉala je niz

stepenice i otvorila vrata.

- Zdravo - iznenadio je posetilac. Bio je to Kolin Luis.

Kristina je bila šokirana. Od iznenaĊenja nije umela da odgovori na pozdrav.

Jedva se pribrala...

- Mogu li da uĊem? - upitao je Kolin.

- Otkud ti? Zašto se nisi javio da ćeš doći? Ja sam u velikom poslu, spremam

se za selidbu. Govorila je brzo. Osetila je neobjašnjivo uzbuĊenje. - Zašto si

došao, pitala je Kristina.

- Ja... ţeleo bih da razgovaram sa tobom - jednostavno i pomalo zbunjeno je

rekao Kolin.

Kristina je malo oklevala, a onda, kada da joj je situacija postala glupa,

izgovorila je.

- U redu, uĊi... samo u mojoj sobi je strašan nered. Ja se spremam za selidbu.

Izgledalo je kao da nije ĉuo njeno izvinjavanje i pošao je u sobu gde je seo na

fotelju, na kojoj je ona u poslednjem trenutku napravila mesto.

Kristina ga je posmatrala, pitajući se zašto je došao, ali ĉekala je da on prvi

progovori. MeĊutim, on je sedeo ćuteći.

Nije mogla duţe da izdrţi i priliĉno oštro je prekinula tišinu.

- Pa, zašto si došao? On kao da se trgao.

- Znam daje ovo neumesno sa moje strane, ali bio sam zabrinut za tebe...

Kristina je jedva savladala nestrpljenje.

- Zabrinut si bio za mene? Zašto?

Ĉinio joj se nekako nesreĊen, pa se valjda zato nije izraţavao precizno.

- Hoćeš li kafu - ponudila mu je Kristina. I ne ĉekajući njegov odgovor, pošla

je u kuhinju i brzo se vratila sa kafom. To mu je dalo malo vremena da se sredi.

Kolin je popio gutljaj nes kafe i zahvalio se.

- Došao sam ovamo priliĉno zbunjen - objasnio je. - To je zbog Klaudije,

raskinula je veridbu. Našao sam prsten na stolu, kada sam se danas vratio kući.

Kristina ga je pogledala pravo u oĉi i nije mogla da se uzdrţi, a da ne kaţe.

- Ĉudi me da nije raskinula veridbu u petak uveĉe.

-Da!

Izgledalo je da je to rekao samo zato, što je mislio da ona oĉekuje taj odgovor,

a ne zato što i on tako misli.

- Pa? - poţurivala ga je Kristina - Kakva je moja uloga u tome? - Moţda

misliš da mogu da ti pomognem. Moţda da potraţim Klaudiju, ili tako nešto?

Ja mislim da nema ništa loše u tome, što smo nas dvoje pošli na tu dobrotvornu

priredbu u petak uveĉe. Uostalom, zašto joj nisi rekao da ćeš mene povesti. Ja

nisam ni znala da si ti veren, šta oĉekuješ od mene. Zamisli samo u kakvoj sam

se ja neprijatnoj situaciji našla. Da nije bilo Adriana, koliko bi mi tek onda bilo

neprijatno. - Šta je u pitanju i kako ja...

Nije joj dao da nastavi bujicu reci koja je prosto provalila iz nje, sakupljajući

se proteklih dana.

- Mis lio sam da bi moţda mogla da mi pomogneš nekim savetom, Klaudija je

nestala.

Kristina ga je pogledala ne shvatajući šta govori, a onda je on objasnio.

- Danas sam išao u njen stan, ali tamo su mi rekli da se preselila, stanovala je

u jednom pansionu. Sada je tamo nema. Otišla je, kaţu.

- Zašto? Šta misliš, zastoje otišla? I kako to misliš nestala je?

- Ne znam, a naroĉito me je zaĉudilo što je napustila i posao. Vlasnik

pansiona mi je rekao da je našla drugi posao, i to ne ovde... pa kaţe, zato je

morala da se iseli. Sve je nešto pomešao. Jedva sam razumeo šta govori.

- Da li mu je ostavila svoju novu adresu?

- Nije!

- Moţda bi bilo dobro da nazoveš njene roditelje. Oni će znati gde je.

- Ona nema porodicu. Otac joj je poginuo u saobraćajnoj nesreć i kada je

imala pet godina, a ubrzo za njim je umrla i majka. Klaudija kaţe, od tuge za

svojim voljenim suprugom. Odrasla je u domu za nezbrinutu decu.

Kristina više nije znala šta da predloţi. Osim toga, nije znala zašto bi ona

trebala da se meša u sve ovo.

- Brinem se šta je mogla da uradi - rekao je Kolin.

Kristina se trgla.

- Valjda ne misliš?... Ne bi valjda sebi nešto uĉinila? Ne mogu da verujem u

tako nešto. Uostalom zašto bi naudila sebi? Zato što si ti sa mnom proveo jedno

veĉe? Ma to je Koline prosto neverovatno! - rekla je Kristina.

- Ah, ne! Ja sam zabrinut zbog neĉeg drugog. Ĉini mi se da je upala u neko

sumnjivo društvo. Nema još ni dvadeset i tri godine, a priliĉno je usijane glave.

- A zašto si došao kod mene? Šta bi ţeleo da ja uradim? - pitala je ponovo

Kristina.

- Pa, mislio sam da ćeš moţda imati neku ideju.

- Ne verujem da bi bilo koristi ni da je imam. Uostalom, ja nisam poznavala

tu devojku. Bilo bi mi teško da zamislim, šta bi ona bila u stanju da uradi.

- Ipak, ti si ţena...

- Nismo sve jednake iako smo ţene. - Gledala ga je i pitala se, kako je došao

na ideju, da joj se obrati za pomoć. Uprkos onoj kratkoj epizodi u petak, oni su

ipak bili stranci jedno drugom. - I šta sad misliš... Šta si odluĉio da uradiš?

Pretpostavljam da si imao neki plan.

Ovlaţio je usne i pogledao oko sebe.

- Da, imam ideju. Mislio sam da te zamolim, da porazgovaraš sa devojkama

iz pansiona u kome je stanovala. Tamo ima nekoliko devojaka. Moţda bi

mogla nešto da saznaš. Znaš, devojke ĉesto priĉaju jedna drugoj o svojim

planovima.

- Tebi je mnogo stalo da je pronaĊeš, zar ne?

- Pa, jeste! Samo, neprijatno mije da idem i da se raspitujem kod devojaka.

Tebi to ne bi bilo tako komplikovano. Osim toga, već sam razgovarao sa

vlasnikom pansiona, pa bi to. moglo da izgleda malo sumnjivo, u najmanju

ruku.

- A, ako doznam kuda je otišla?

- Uzeću dan-dva slobodno, pa ću otići da je pronaĊem. Da li bi htela da odeš

do pansiona i da se malo raspitaš? - upitao je pošto se Kristina zamislila.

- Ne znam šta da ti kaţem Koline, baš nisam rada da se mešam u vaše odnose.

Umešao si me u odnose izmeĊu vas dvoje iako nisam ni znala u šta sam se

upetljala...

Malo je pocrveneo i ponovio molbu malo prigušenim glasom:

- Znam da traţim previše. Ali, to mi je jedino palo na pamet. Zaista ne znam,

šta da uradim i kako da je naĊem.

Kristina je sagla glavu. Kolin joj nije liĉio na ĉoveka koga je ranije poznavala.

Bio je zbunjen i bespomoćan.

A onda je ustao naglo i videlo se da mu je neprijatno, kada je rekao:

- Nisam trebao da dolazim ovamo... Izvini... Kristini je odjednom bilo ţao.

Ustala je i ona i

upitala ga odluĉivši se odjednom:

- Da li je kasno, da sada odemo do pansiona?

VVII

Odmah su seli u njegov auto i krenuli prema pansionu.

- Mislim da si se previše zabrinuo zbog Klaudije. Moţda je samo htela da te

malo uplaši. UbeĊena sam da će se brzo vratiti- govorila je Kristina, a u sebi je

pomislila, ako ga voli, vratiće se. Nije joj bilo jasno da je neko veren i samo da

se pokupi bez reći i da ode. Kakva je to ljubav?

- Mislim da nisi u pravu - odmahnuo je glavom. - Neće biti da i Klaudija misli

tako. Ĉak bih mogao da kaţem, da sam siguran u to. Poznajem je, ali nema

smisla da te gnjavim svojom priĉom. Neprijatno mi je i što sam te zamarao

ovoliko. Ja ovde nemam nikog svog. Moja jedina sestra ne ţivi ovde, a sa

tobom sam nekako uspostavio blizak odnos, pa sam mislio...

- A da li ti je Klaudija ostavila neku poruku sa tim prstenom?

- Na parĉetu papira je napisala da je odluĉila da raskine veridbu.

Vlasnik pansiona je izgledao spreman da pomogne koliko moţe, ali Kristina

nije saznala ništa više od onog što je ĉula od Kolina.

Klaudija Braun je otišla u subotu. Ponudila je ĉak da plati do kraja meseca,

meĊutim, vlasnik pansiona nije ţeleo da uzme novac. Izdaće on stan nekom

drugom, to mu bar nije nikakav problem. To su mali i vrlo lepi stanĉići.

- Rekla je da je našla novi posao i da mora da se seli iz Ĉikaga - objasnio je

vlasnik pansiona. -A kako vama ništa nije rekla, kad kaţete da ste joj

prijateljica?

- Nismo se ĉule neko vreme, a ovo je izgleda ispalo nešto iznenada, a mobilni

telefon joj je iskljuĉen pa sam se malo zabrinula. - Lagala je Kristina.

Ipak, uputio je kod devojaka, koje su stanovale u stanĉićima na spratu.

- Klaudija Braun? Da, poznajem je - rekla je jedna plavokosa devojka.

- Ja je u stvari, ne poznajem - objasnila je Kristina - samo ţelim da

pomognem njenom vereniku da je pronaĊe.

Za kratko vreme se okupilo nekoliko devojaka. Govorile su skoro sve u glas.

- Da li je nekoj od vas rekla kuda je otiš la?

- Klaudija? Ona je bila dobra sa svima, ali nije govorila mnogo o sebi.

- Imala je divno srce - rekla je jedna devojka. - Bila je odliĉan drug.

- Taĉno! - dodala je druga devojka. - Ĉesto je kupovala kolaĉe za sve nas.

Snabdevala nas je cigaretama i nikad nije dozvoljavala da joj se revanširamo.

Ja mislim da je ona dobro zaraĊivala. Uvek je imala novca. Bila je baš

drugarĉina...

- Dešavalo se kada sedimo kod neke od nas samo da naruĉi picu za sve. Ali o

sebi nije govorila, kad razmislim, ja o njoj ne znam ništa. Rekla je jedna od

devojaka.

Kristina je shvatila da od ovih devojaka neće ništa saznati jer ne znaju ništa.

One su bile dobronamerne, ali priliĉno površne i premalo su znale o devojci

koju je traţila.

Klaudija Braun je bila odluĉna osoba, to joj je bilo jasno, a isto tako, njen

nestanak nije bio samo hir.

Kristinu je sada zainteresovala ĉitava ova situacija.

Kolin je nestrpljivo ĉekao u kolima.

- Nisam ništa uspela da saznam. Ove devojke ne znaju ništa. Priĉaju o

Klaudiji sve najlepše, ali je generalno uopšte ne poznaju. Šta misliš, da li da

odem sutra do firme u kojoj je radila. Pitala ga je Kristina.

- Kristina, bio bih ti veoma zahvalan, ali ne ţelim da te upetljavam ni u šta. I

ovo je previše.

Kristina ga je pogledala pravo u oĉi.

- Koline, sada je kasno za to. Već si me upetljao.

* * *

Sledećeg dana, Kristina je otišla do firme u kojoj je radila Klaudija. Bila je to

mala privatna kompanija koja se bavila proizvodnjom konditorskih proizvoda.

Kancelarije su im se nalazile samo na jednom spratu neke stare zgrade.

Kristina je bila malo iznenaĊena. Navodno je Klaudija dobro zaraĊivala, a

radila je u jednoj ovakvoj firmi...

Kristina je razgovarala sa sekretaricom, koja je u to vreme bila sama u

kancelariji. Svi ostali su za vreme pauze izašli iz zgrade.

Sekretarica je sedela kraj prozora u skromno nameštenoj kancelariji i jela svoj

sendviĉ.

Na stolu je imala stari kompjuter, mobilni i fiksni telefon i brdo papira koji su

bili razbacani po celom stolu.

- Ne moţemo svi da napuštamo kancelarije u vreme ruĉka - objasnila je svoje

prisustvo. - Neko mora da ostane, za sluĉaj potrebe. A šta ste vi ţeleli?

Kristina je pitala za Klaudiju, a sekretarica je odgovarala priliĉno spremno.

- Klaudija je bila dobar radnik i znala je svoj posao. Ali nikada nisam mislila

da će ostati ovde za stalno. Ovo baš nije neki perspektivan posao. Moram da

kaţem, da me je ipak iznenadio njen odlazak... Samo se jedan dan javila i rekla

da više neće doći na posao.

- Znaĉi li to da nije objasnila zbog ĉega odlazi?

- Da, upravo to znaĉi! Došla je u subotu... tada radi samo polovina sluţbenika.

Jednostavno je rekla šefu da odlazi i to je bilo sve. Govorila je sekre tarica

preko sendviĉa.

- Jeste li nešto ĉuli o njoj od tada?

- Nisam! Nisam se ni interesovala. Doduše, mi smo se slagale dobro, mada

nikada nismo bile prave prijateljice.

- Zar vam nije rekla ništa, kada je u petak uve-ĉe ostala da radi

prekovremeno? - Kristina se setila da ju je Kolin pozvao u klub zato što je

Klaudija radila prekovremeno.

- Kada, kaţete? U petak? Posle radnog vremena? Ne, nije ostala... Kod nas

niko ne ostaje u kancelariji posle radnog vremena. Mi nemamo toliko posla da

bi radili prekovremeno. Sav svoj posao uspevamo da završimo za vreme

radnog vremena. Nama i fabrika radi samo u dve smene, tako da nema nikakve

potrebe da mi u kancelarijama radimo prekovremeno. Veoma temeljno je

objasnila sekretarica.

VVIIII

Kada je Kristina ispriĉala Kolinu šta je ĉula od sekretarice, on je duboko

uzdahnuo. Klimnuo je glavom, kao da nije baš naroĉito iznenaĊen.

- Hvala ti Kristina! Hvala ti što si mi poklonila toliko vremena. Nego, da li bi

htela da odemo negde na veĉeru?

Kristina je oklevala. Za trenutak je mislila da ga odbije, mogla je da naĊe i

izgovor, ali bilo joj je ţao ovog mladića. Više nije razmišljala o tome koliko je

povredio, sada joj ga je bilo nekako ţao.

Za vreme veĉere razgovarali su o Klaudiji.

- Bojim se da ti nisam mnogo pomogla - rekla je Kristina. Nismo saznali ama

baš ništa, ni jednu jedinu nit nismo uhvatili, koja bi mogla da nas odvede do

Klaudije.

- Nismo - sloţio se Kolin.

- Ali, ako ste vas dvoje vereni, kako ne znaš šta je sve u stanju da uradi tvoja

verenica? Nije mi jasno da je baš toliko malo poznaješ, a hteo si njome da se

oţeniš. Kako ne znaš šta je sve u stanju da uradi? Ti mi nisi jasan Koline.

- Moţda bih bio u stanju logiĉnije da razmišljam o svemu, da nisam toliko

zabrinut - rekao je Kolin po malo nervozno.

Kristina ga je pogledala paţljivo. Srela je njegove oĉi i tog trenutka je bila

sigurna, da joj nije rekao sve. Moţda nije ţeleo baš da sakrije, ali osećala je da

ima nešto što on sluti i što oĉigledno, neće da joj kaţe.

I sad je ponovo bila zagolicana njena ljubopit-ljivost.

Pitala se samo, zašto je on pokušavao da je umeša u tu situaciju oko Klaudije

i kakvu joj je ulogu namenio u celoj toj stvari.

A onda, nije mogla da zamisli, da on nije dobronameran i pokušala je da se

stavi u njegov poloţaj.

On joj je rekao da nema nikoga kome bi mogao da se obrati za pomoć. To joj

nije bilo sasvim strano. Sigurno je osećao potrebu da se nekome poveri i da sa

nekim podeli svoje brige, sumnje i strepnje. Samo, zašto onda nije rekao sve

što ima?

Uostalom, niko ga nije terao da ide u klub sa drugom devojkom, kad mu je

devojka zauzeta.

Kristina se pitala šta to Kolin krije od nje. Polako, razmišljala je, na kraju

uvek sve izaĊe na videlo.

Iz razmišljanja je prenuo Kolin.

- Klaudija je nekada radila kao volonter u bolnici - govorio je - Ali i to je

ostavila. Rekla im je, da više neće dolaziti.

To je bila dodatna informacija, a ona nije ništa više rasvetljavala Klaudijin

odlazak.

Kristina je poĉela malo da razmišlja i u tom pravcu.

- Moţda bi mogao malo da se raspitaš po bolnicama. Moţda je otišla u neku

bolnicu na drugom kraju grada.

U trenutku dok je to govorila, Krisitna je shvatila besmislenost svog predloga.

Koliko je samo bilo bolnica, prihvatilišta, rehabilitacionih centara u Ĉikagu. I

koliko bi mu vremena trebalo da se u svakom raspita. A ko zna, ako je tako

nestala bez traga, moţda je promenila ime, moţda se preselila u neki drugi

grad. Sve je moguće.

Kolin je nastavio.

-Kad je radila u jednoj bolnici, desilo joj se da je izgubila prsten, koji sam joj

poklonio. Angaţovano je celo bolniĉko osoblje da ga pronaĊe. - Zastao je za

trenutak, kao da je mislio da li da kaţe sve što misli ili da prestane da govori.

-To mora da je bio skupocen prsten - prekinula ga je.

Kolin je klimnuo glavom i objasnio.

- Moj otac je juvelir.

Kristina je podigla obrve, a onda je klimnula glavom, kao da je ţelela da kaţe,

da to objašnjava stvar. Zato je onaj prsten mogao da bude tako skupocen. Jer,

jedan uĉitelj u osnovnoj školi, sigurno ne bi mogao da ga kupi.

Konaĉno, veĉera je bila završena i Kolin je odvezao kući. - Ţao mi je što

nisam mogla više da ti pomognem - rekla je Kristina na rastanku. - Nadam se

da ćeš uskoro pronaći Klaudiju.

- Hvala ti mnogo, ti si divna devojka, Kristina. Hvala ti još jednom i laku noć!

Bilo je to pred njenim vratima. Kristina je zastala još trenutak. On je upalio

motor, mahnuo joj još jednom i uskoro se izgubio iza prvog ugla.

VVIIIIII

Došao je i dan selidbe. Kristina je popakovala sve svoje stvari u kutije i u

subotu se preselila kod tetke Agnes. Sve je išlo brzo i bez problema. Bilo je

dobro i to što je Agnes, još pre nekoliko dana, napravila precizan plan. Prvi put

Kristina je morala da prizna, da Agnesine ceduljice imaju nekakvog smisla.

Kristina je neke sitnice prenela svojim malim Renoom. Već ujutro rano

pokupila je svoje stvari i tri Agnesina ljubimca, psa, maĉku i papagaja i odvezla

se u Vestĉester.

U novoj kući Agnes je opet bila zaokupljena ispisivanjem nekih spiskova.

Kristina je nije pitala ništa. Znala je da to ne bi ni imalo smisla. Znala je isto

tako, da nikad neće razumeti sklonost svoje tetke, da ţivi meĊu tolikim

papirima.

Dok su ĉekale da stigne kamion sa namešta jem, Kristina je skuvala kafu i

zamolila Agnes da se, bar za trenutak, iskobelja iz svojih papira.

Agnes se nasmejala i pridruţila joj se, pevušeći neku staru pesmicu iz

tridesetih godina.

Kristina se nasmejala. Znala je da će u ovoj kući uvek biti te stare muzike.

Hobi njene tetke bio je da sakuplja ploĉe sa tim pesmama. I još nešto, stalno je

sakupljala knjige o filmovima i pozorišnim komadima koji su se tada igrali.

Volela je da gleda pozorišne predstave iz tog vremena i vrlo ĉesto je išla u

pozorište.

Kada je stigao nameštaj, nastali su problemi. Agnes je dok se Kr istina nije

preselila premeravala sobe i isplanirala kako da rasporedi nameštaj, ali sada se

to nekako nije uklapalo u njene planove, sobe nije dobro premerila, pa nešto od

nameštala nije moglo da stane kako je ona isplanirala i nastao je ĉitav haos oko

toga. Po nekoliko puta je premeštala pojedine komade nameštaja, sa jednog

mesta u drugo. Nešto je, ipak morala da izbaci.

- Stavite to u garaţu iza kuće - rekla je ljudima, koji su joj pomagali da

rasporedi nameštaj. - Kasnije ćemo razmisliti šta ćemo da uradimo sa svim tim

stvarima. Ne ţelim da mi to stoji tako nabacano. Htela bih da preuredim

garaţu. Iznad garaţe ću u sobi napraviti filmski atelje.

Garaţa je bila ozidana i iznad nje je bila soba sa prozorima koji su bili preko

celog jednog zida. Agnes je osmislila da od te prostorije napravi atelje.

- To je jedna od mojih zamisli bila ĉim sam videla ovu kuću. Rekla je Agnes.

- To će mnogo dobro izgledati.

Kristina, kada je ĉula da je Agnes smislila da napravi filmski atelje, pogledala

je.

- Da, da, imam kameru, pa ću snimati filmove... Mislim da ovde izvodimo

predstave, koje ću ja snimati. U stvari, mislim da predstava treba da bude samo

dekor muzici, koju ću puštati sa ploĉa i traka. Verujem da će to biti zanimljivo

za naše susede. Ti ćeš vrlo lepo izgledati u jednom kostimu iz tridesetih godina

prošlog veka.

- Ja? Pobogu, pa ja ne znam da pevam.

- Ma, ti ćeš samo da otvaraš usta. Ali, o tome ćemo se dogovoriti kasnije.

U tom trenutku su zaĉuli da ih neko traţi.

- Ima li koga u kući? - javljao se neko s bašten skih vrata.

Agnes i Kristina su se pogledale, a onda su izašle i pozvale gošću.

- Ja sam Šarlota Bel - rekla je niska crna ţena, ţustrih pokreta, koja se

pojavila na vratima. - Videla sam da ste se jutros preselili. Ţivim ovde, u

susedstvu, pa sam došla da vidim, da li vam treba neka pomoć. Da li mogu

nešto da uĉinim za vas?

- Hvala vam, ali nije potrebno - zahvaljivala se Agnes. - Jedini problem nam

je višak nameštaja, koji ne znamo gde da stavimo.

- Ja mogu da vas oslobodim toga - rekla je Šarlota spremno, a Kristina je

pomislila da je ona zbog toga i došla. - Mogu da vam pomognem, da rasprodate

sve što vam je suvišno... Ljudi iz grada donose u selo previše nameštaja...

Agnes je pokušala da zaustavi tu bujicu reći kojom je bila obasuta.

- Samo ostavite na stranu, što vam ne treba -govorila je Šarlota. - Najbolje da

odmah pogledamo - izvadila je mali notes. - Sutra ću biti ovde u pola jedanaest.

Ostavite to meni. Nego, ima li još nešto u ĉemu mogu da vam pomognem? Da

li je ono vaš suprug, tamo na putu?

- Molim? - zapanjila se Agnes.

- Onaj ĉovek u odelu od tvida... tamo ispred kuće. Da li je on sa vama?

- Ne, nije!

- Mora da je neki stranac. Baš me zanima gde stanuje. A sada moram da

idem. Sutra ću biti ovde u dogovoreno vreme, sa kolima agencije za otkup

stvari.

Okrenula se i pošla, a Agnes je odahnula. Ipak, morala je da prizna, da je lepo

od Šarlote što joj se ponudila da joj pomogne. A biće lepo i osloboditi se ovih

nepotrebnih stvari.

IIXX

U subotu, rano ujutro, imali su jednog posetioca.

- Neki mladi ĉovek ţeli da te vidi, Kristina pozvala je Agnes.

- Mene? - zaĉudila se Kristina. Srce joj je ubrzano lupalo, mada ni sama nije

znala razlog svog uzbuĊenja. - Ne poznajem nikoga, ko bi mogao da me traţi

ovde.

Negde u dubini duše nadala se da bi to mogao da bude Kolin i pitala se zašto

je prvo pomislila na njega? Nije htela sebi da prizna da bi je njego va poseta

obradovala. Ipak, ljubazno je pozdravila svog posetioca. Bio je to Adrian

Tomson.

- Otkud vi ovde? - pitala je iznenaĊeno.

- Setio sam se da ste rekli da se u petak selite u Vestĉester, pa, pošto mi je uz

put, resio sam da svratim do vas. Idem na auto trke.

Adrian je bio veliki oboţavalac auto-trka.

- UĊite - pozvala ih je Agnes. - Zašto stojite u holu? Odmah ću doneti kafu.

Ţao mi je što nemamo ništa drugo. Još se nismo sredile.

Adrian je upitno pogledao Kristinu. Kristina se nasmejala, jer je shvatila šta

se dešava u Angnesinoj glavi.

I dok su pili kafu, tetka Agnes je prešla na stvar, gledajući pravo u Adriana.

- Jeste li nekad igrali u nekoj pozorišnoj predstavi? - upitala je mladića.

On je odmahnuo glavom, gledajući upitno Kristinu i svojski se opekao o

gutljaj kafe, koju je upravo popio. Oĉigledno, ovo pitanje ga je iznenadilo, ali

Agnes mu nije dala da razmišlja dalje.

- Izgledali biste izvanredno u kostimu... - Tada mu je ispriĉala kako ţeli da

snimi film i da misli da bi on izvanredno odigrao jednu zanimljivu ulogu.

On je uĉtivo saslušao, a onda je bezvoljno klimnuo glavom.

- Moţemo da pokušamo - rekao je. Kasnije su on i Kristina izašli u dvorište i

seli pod suncobran koji je Agnes namontirala ĉim se preselila. Nije mogao da

ostane dugo, ali nije mu se mnogo ni ţurilo, što je bilo oĉigledno.

Kristina ga je posmatrala. Nosio je bradu, koja mu je izvanredno stajala. Ipak,

izgledao je veoma mladoliko i Kristina se zaĉudila, kada je ĉula da ima već

trideset i jednu godinu. Razgovarali su o svemu i svaĉemu. Kristina je

razmišljala kako je fin i neposredan mladić. O njemu posle one veĉeri kada su

se upoznali nije ni razmišljala. Misli su joj bile preokupirane Kolinom.

- To je fini mladić - bio je Agnesin komentar kada je Adrian otišao. - A nosi i

bradu, to mi se sviĊa. Retko mi se neko od tvojih prijatelja tako dopao. Kada će

doći ponovo?

Kristina je slegla ramenima. Nije znala šta da odgovori. Nisu se ništa

dogovarali o nekom daljem viĊanju. Adrijan je nije pitao ovaj put da li ţeli da

se vide ponovo.

- Gde si ga upoznala? - bila je uporna Agnes.

- U prostorijama golf kluba prošlog petka. Bila je neka humanitarna zabava na

koju sam bila pozvana.

* * *

Šetale su baštom, a pas Bruno, foksterijer je veselo skakutao pored njih.

Iznenada se Agnes zaustavila.

- Zar ono nije Šarlota Bel? Rekla je da će doći danas u pola jedanaest. A sada

je već pola dvanaest. Ne ide ovamo.

Potraţila je broj telefona Šarlote Bel, ĉim su se vratile u kuću.

Rekli su joj da Šarlota nije kod kuće. Izašla je veoma rano i neće se vratiti pre

ruĉka.

- Kakva ţena - nervozno je prokomentarisala Agnes, kada je spustila

slušalicu. - A ja sam ţelela da oĉistim kuću još danas.

Kristina se nasmejala. Ponudila se da ode do centra Vestĉestera. Tamo je bio

Centar za rehabilitaciju, a gospoda Bel je rekla da će oni, verovatno, uzeti neke

delove nameštaja.

Agnesi se dopala ta ideja.

- Uzmi moja kola.

Voţnja je bila prijatna, bez semafora i gradske guţve. Samo je jednom morala

da pritisne sirenu i upozori ĉoveka, koji joj je prelazio put. Ĉovek je bio odeven

u odelo od tvida. Verovatno je to isti onaj za kojeg je Šarlota pretpostavljala da

je Agnesin muţ, pomislila je Kristina.

Najzad kad je stigla do Centra za rehabilitaciju, zaustavila je kola.

U dvorištu su bili razmešteni baštenski stolovi i stolice. Za stolovima je

sedelo nekoliko ljudi.

Upravnica je bila zadovoljna njenim predlogom, pa joj je rekla da će odmah

poslati ljude da preuzmu taj nameštaj.

- Zaista je ovo mesto lepo - rekla je Kristina i pogledala oko sebe.

Odjednom se trgla i protresla glavom, kao da nije mogla da veruje svojim

oĉima.

Jedna devojka, u odelu bolniĉarke, razgovarala je sa nekim elegantnim

ĉovekom. On je sedeo za stolom, a ona je stajala kraj njega.

Ta devojka bila je Klaudija Braun.

Dok je išla prema kolima, primetila je da Klaudija gleda za njom, ali nije

mislila daje prepoznala. Izgledalo joj je da je bila suviše zauzeta razgovorom sa

onim elegantnim ĉovekom.

Klaudija Braun u Vestĉesteru! To je bilo ĉudno, razmišljala je Kristina. -

Setila se, kako je u jednom trenutku pomislila da bi Klaudija mogla da izvrši

samoubistvo. Kako je to sad izgledalo smešno. Klaudija je, ĉinilo joj se, bila

veoma zadovoljna.

Srce joj je ubrzano tuklo. Sada je jedino ţelela da što pre doĊe kući i da

telefonira Kolinu.

Da telefonira Kolinu? Zar prvi dan kako je ovde? A verovala je da više nikada

neće imati priliku da razgovara sa njim.

Ipak, resila je da ništa ne pomene Agnes i ĉim je bila sama, okrenula je

njegov broj.

- Halo Koline, ovde Kristina.

- Kristina Hol? - pitao je Kolin, a u glasu mu se osećala sumnja. Morala je

ponovo da kaţe svoje ime.

- Da, slušaj ... - Kristina je morala da proĉisti grlo. - Pronašla sam ti Klaudiju.

- Klaudiju?

- Da! Ona je ovde u Vestĉesteru. Videla sam je!

- To je zaista neobiĉno. Da li si razgovarala s njom?

- Ne, nije bila sama. Mislim da me nije ni videla.

- Ĉekaj da malo razmislim ... Mogu li da doĊem tamo danas?

- DoĊi na ruĉak - pozvala ga je.

- Teško da ću moći tako brzo. Ipak, pokušaću da doĊem što pre. Nadam se da

vam neću biti na smetnji.

- Ja sam slobodna celo popodne - odgovorila

je.

Tada se vratila kući i rekla tetki Agnes. - Pozvala sam Kolina Luisa da doĊe

na ruĉak - rekla joj je.

- Oh - bilo je sve što je rekla, Agnes, ali bilo je oĉigledno, da ĉeka dalje

objašnjenje.

Kristina je razmišljala, kako da joj kaţe i koliko daje upozna sa dogaĊajem

oko Klaudije Braun.

- Jesam li ranije ĉula nešto o njemu? - pitala je Agnes.

- Nisi. Priĉala sam ti samo, da sam bila na dobrotvornoj zabavi sa njim, ali,

ništa više, sećaš se?

Agnes je podigla obrve.

- To već izgleda kao neka zavrzlama. Prvo Adrian, a sada taj Kolin Luis. Da li

i on nosi bradu?

- Ne - nasmejala se Kristina.

- E baš šteta, na nekim muškarcima lepo stoji brada! Jel ţeliš da spremim

nešto više za ruĉak, ili bi trebala neki poseban ruĉak da spremim?

- Tetka, šta si to umislila? Ništa ne brini. Moţe se desiti da i ne stigne na

ruĉak. Doći će što pre moţe, ali nije znao da mi kaţe, kada će to biti, ako uspe

da ode sa posla, doći će ranije.

- U svakom sluĉaju, treba još nešto dokupiti, hoćeš li ti da odeš do marketa da

kupiš šta nam treba u kući... A moţda će te izvesti na veĉeru?

- Mislim da neće...

- Hajde Kristina, reci šta se tu krije? Kristina se malo zbunila, nije ţelela da se

vidi

da joj je stalo i trudila se da ne pridaje neku veliku vaţnost svojim recima.

- Pa... - rekla je - njegova devojka je raskinula veridbu i nestala, ne

ostavljajući nikakav trag. Samo mu je na stolu ostavila prsten i nestala.

- Pa to je vrlo interesantno! - uzviknula je Agnes, koja se oduševljavala

dramatiĉnim situacijama.

- Videla sam je danas u Centru za rehabilitaciju i zato sam mu telefonirala.

- Kakva sluĉajnost! Da li je ona tamo na oporavku?

- Ne! Ona tamo radi. Bila je u odelu bolniĉarke.

- Pa to znaĉi da će tvoj prijatelj Kolin doći da pokuša da razreši situaciju oko

raskida veridbe i da pokuša da je privoli da se ipak uda za njega. Pa nije mi

jasno zašto bi on ţeleo da se oţeni sa nekim ko je od njega pobegao i ko ne ţeli

da bude sa njim.

Kristina nije odgovorila. I sama se pitala šta se tu krije. Da li je to prevelika

Kolinova ljubav prema Klaudiji ili nešto sasvim drugo.

- Idem do marketa po hleb - rekla je i ponovo prišla kolima. Upalila je motor i

brzo se pribliţavala centru, razmišljajući da li će opet videti ĉove-ka u odelu od

tvida. Ali, nije ga videla.

Parkirala je kola na skveru i ušla u radnju da kupi hleb i još neke sitnice.

Zadrţala se u radnji svega nekoliko minuta, a kada je izašla, ugledala je grupu

ljudi sakupljenih oko njenih kola.

Poţurila je da vidi šta se dogodilo i ugledala ĉoveka prljavih kolena kako sedi

na iviĉnjaku, a pored njega je bio oboren bicikl.

- Šta se to desilo? - upitala je prilazeći kolima.

- Jel biciklista naleteo na kola?

Ljudi koji su se okupili su u glas poţurili da je uvere da je sve u redu. Nije

bilo razloga za brigu.

Ĉovek je ustao, izvinjavajući se. Bio je debeljuš-kast, tridesetih godina i

ţmirkao je iza naoĉara.

- Šta se to desilo, bunjeno je govorila Kristina.

- Jesu li vam se to moja kola ispreĉila na putu?

Ĉovek je nervozno odmahnuo rukom.

- Samo sam pokušao da budem pametan. Kristina je uzdahnula s olakšanjem.

- I pokušali ste da proĊete izmeĊu kola i iviĉnjaka, zar ne?

- Mnogo mi je ţao - izvinjavao se. - Nadam se da nisam napravio štetu na

kolima. Moje ime je Daglas Dţons. Moţete me naći u hotelu „Folk Stoun"

ovde u Vestĉesteru... sledećih desetak dana - nasmešio se.

- Sigurna sam da niste napravili nikakvu štetu, gospodine Dţons - rekla je

Kristina.

- Uveravam vas... gospoĊice... Kristina nije htela da kaţe svoje ime.

- Ne bih ţeleo da imate neprijatnosti sa osiguranjem - nastavio je. - Ne

poznajem ovde nikoga, sem jednog prijatelja ovde u Vesĉesteru.

Izgledalo je kao da reci izleću iz njega. Proteklo je dosta vremena pre nego

što je Kristina uspela, da se izvuĉe i da ode.

Posle ruĉka je sela da se malo odmori. Dan je bio priliĉno zamoran. Mnogo

dogaĊaja je bilo za tako kratko vreme. Sreća da je uzela godišnji odmor za

selidbu.

Popodne je bilo mraĉno sa niskim oblacima, koji su se kovitlali nebom. Nije

bilo kiše, a nije bilo ni hladno.

- Previše duva vetar da bi mogla kiša da padne - rekla je Agnes koja je imala

svoje prognoze vremena. - Ali, kad kiša padne...

Kristina je gledala kroz prozor i posmatrala ulicu.

Razmišljala je o Kolinu, uskoro će doći, mislila je. Oĉekivala ga je da doĊe, a

onda je rekla sebi da će se osećati još gore, kada on ponovo ode.

Stigao je baš u trenutku, kada je sunce ponovo poĉelo da se promalja kroz

oblake.

Kada je ugledala njegov auto, istrĉala je iz kuće.

- Moţeš da parkiraš ovde - rekla je stojeći ispred garaţe. - Agnes je otišla da

se prošeta, ali neće ostati dugo.

Posmatrala ga je dok je parkirao kola.

- Da li je ovako u redu? - pitao je.

- Jeste!

Izašao je iz kola i pruţio joj ruku. Zadrţao je njenu ruku malo duţe od

uobiĉajenog, u svojoj ruci.

- Kako si? - pitao je i posmatrao ako sebe. -Ovo je zaista divno mesto. Prošao

sam kroz grad, baš je lep. Mirno mi deluje. Nije daleko od Ĉikaga, a kao da je

kilometrima udaljeno. Ne oseća se ona gradska vreva u kojoj ţivimo u Ĉikagu.

Kristina je ćutala, dok je on posmatrao ogromno drvo kestena, koje je u

punom cvatu natkrililo dobar deo bašte.

- "Ispod rascvetalog kestena..." - citirao je prve stihove jedne pesme i

posmatrao nekako izgubljeno njegove grane sa prelepim cvetovima.

- Da li ţeliš da popijemo kafu? - prekinula ga

je-

- E baš bi mogli! Zaista je neverovatno da si pronašla Klaudiju - rekao je

odjednom.

Kristina se trgla. Kao da je zaboravila zašto je Kolin ustvari došao. Potisnula

je tu ĉinjenicu u svojim mislima. Kolin nije došao zbog nje, nego je došao zato

što je ona sasvim sluĉajno pronašla Klaudiju.

Seli su u dnevnu sobu i uz kafu Kristina mu je ispriĉala sve što se desilo.

- Sigurna si da je to Klaudija?

- Naravno da sam sigurna! Doduše ja sam je u klubu videla samo nekoliko

trenutaka, ali njeno lice mi je ostalo jasno u sećanju.

- Mmm, odliĉna ti je kafa - pijuckao je zamišljeno. - Kaţeš da te nije videla?

- Ĉini mi se, da nije, ali nisam sigurna. Pogledala je u jednom trenutku ka

meni, ali mi nije de-lovalo kao da me je prepoznala.

- Onda ćemo pokušati da je iznenadimo. Odjednom Kolin je ustao.

- Hajde da poĊemo, sad sam već nestrpljiv. Seli su u kola i odvezli se do

Centra. U kolima su oboje bili zaokupljeni svako svojim mislima. Povremeno

bi Kristina govorila gde treba da idu.

Iako je Kolin ţeleo da iznenade Klaudiju, nisu je iznenadili. Klaudija je videla

Kristinu onaj dan kada je bila u Centru, to joj je kasnije rekao Kolin.

Ĉim su ušli u Centar, otišli su do upravnice i Kolin je pitao da li moţe da

razgovara sa Klaudijom Braun.

- Svakako, - odgovorila je ljubazno upravnica - pozvaću je da siĊe u sobu za

posete.

Pokazala im je rukom da odu u susednu sobu, koja je bila nameštena vrlo

prijatno.

- Sada ću te ostaviti - rekla je Kristina, ali je znala da joj glas nije zvuĉao

potpuno ravnodušno, iako nije ţelela da Kolin primeti. - Biću na terasi, ili

negde u bašti.

- Hvala ti puno. Naći ću te kasnije. Kristina je sišla u baštu, ali svi stolovi su

bili prazni. Gosti su, verovatno, bili u svojim sobama i odmarali se posle ruĉka.

- Ovo je zaista lepo mesto - zaĉula je uĉtiv muški glas pored sebe.

Okrenula se i ugledala elegantnog ĉoveka, koga je videla tog jutra, kako

razgovara sa Klaudijom.

- Da, zaista je prijatno.

- Dozvolite da se predstavim. Martin... Sesil Martin. Jeste li došli da nam se

pridruţite gospoĊice?

- O ne, nisam - nasmešila se Kristina. Samo sam u poseti.

- Oprostite! Trebalo je da pretpostavim. Izgledate suviše zdravi da biste bili

ovde na oporavku. Imate li, moţda nekog prijatelja ovde?

- Ne - odmahnula je glavom. - Moj prijatelj je ţeleo da vidi nekog od osoblja.

Nije znao put, pa sam došla sa njim da mu pokaţem.

Sesil Martin je klimnuo glavom, a zatim je koraknuo prema stolici.

- Hoćete li da sednemo. Nisam u stanju da stojim dugo. Noga me još uvek

boli...

- Naravno! Moram svakako da priĉekam malo. Sela je sa njim za sto i pitala

se, uz put, o ĉemu su Klaudija i Kolin sada razgovarali. Da li su, moţda,

obnoviti veridbu? Osetila je nelagodnost i okrenula se Martinu.

- Vi se oporavljate... Jeste li dugo ovde?

- Svega nekoliko dana, ali već se osećam bolje. Ovo je zaista dobar Centar za

rehabilitaciju. Imamo sve što ţelimo.

Kristina je klimnula glavom.

- A vi? - Nasmešio se. - Zar mi ništa nećete reći o sebi?

- Ja sam se tek juĉe doselila, tu u blizini - na-smešila se Kristina. - Stanujem

na ivici Vestĉeste-ra. Odmah pokraj šume.

On je slušao paţljivo. Izgledao je zainteresovan i Kristini je godila ta paţnja.

Ispriĉala mu je potom kako su se ona i Agnes preselile ovamo i rekla mu je

svoje ime.

- Imate veoma lepo ime. - Pogledao je dugim pogledom.

Kristina je pokušala da misli o njemu dok su razgovarali. Ĉinilo joj se da ne

moţe da ima više od ĉetrdeset godina. Bio je veoma pristojnog ponašanja, a uz

to, i priliĉno zgodan i privlaĉan.

Kada je Kolin izašao sam, Kristina ga je po-smatrala, pokušavajući po izrazu

njegovog lica, da pogodi šta se dogodilo. On je zastao na vratima, traţeći je

pogledom. Izraz njegovog lica, meĊutim, nije joj govorio ništa.

Ustala je, a za njom i Sesil Martin, ali ga je Kristina zamolila da se ne trudi

oko nje. Pruţila mu je ruku.

- Do viĊenja - rekla je ljubazno.

On je za trenutak zadrţao njenu ruku, posmatrajući je.

- Nadam se da ću vas ponovo videti - rekao je. - Moţda, kad vaš prijatelj

ponovo doĊe u posetu.

Kristina je rekla da ne zna, a zatim se pridruţila Kolinu, koji je već ĉekao kraj

kola.

- Ţao mi je što sam te zadrţao - rekao je, a ona se pitala, šta li se dogodilo u

meĊuvremenu. Umirala je od ţelje da ga pita, ali nije nalazila prave reĉi. Grlo

joj je bilo nekako suvo. Morala je da se nakašlje.

- Kako je bilo? - upitala je konaĉno.

- Onako, kako sam i oĉekivao - glasio je odgovor.

Kristina je zaćutala. Nije htela da pokaţe suviše interesovanja. Kada sam nije

hteo da joj ispriĉa šta se dogodilo, mislila je da nije pristojno da pita.

Kada su se vratili kući, tamo je bila komsinica Šarlota Bel, sva uţurbana i kao

i prošli put vrlo raspriĉana.

- Došla sam samo na trenutak. Moram odmah da idem - izjavila je. Ali, sudeći

po izrazu Agnesinog lica, izgleda da je to govorila već bar sat vremena.

- Došla sam da kaţem, da sam se brinula zbog nameštaja. Nisam zaboravila

na to. Rekla sam da ću doći danas prepodne, ali imala sam nekog posla... Ipak,

kako vidite ja sam tu... Samo, zaboravila sam da vas prethodno nazovem

telefonom.

- Rekla sam vam, gospodo Bel - objašnjavala je Agnes strpljivo - da nisam

mogla više da ĉekam, nameštaj je već odnet i nema nikakvih problema niti

mesta za sekiraciju.

- Meni je baš neprijatno. Izgleda kao da sam vas prevarila. Ne mogu to da

oprostim sebi. Moţda ima još nešto u ĉemu mogu da vam pomognem -

nastavljala je neumorno Šarlota.

Konaĉno je otišla i Kristina je dobila priliku da predstavi Kolina tetki Agnes.

Agnes je ostala sa njima još pola sata pre nego što ih je ostavila same. Ni ona

nije bila osoba, koja je znala da se povuĉe na vreme.

Dugo su ćutali, kada su ostali sami. Kristina je osetila da napetost raste i

pitala se, da li će joj Kolin išta reći. A onda mu je predloţila da se malo

prošetaju.

Kolin je odmah prihvatio i ĉinilo se da mu je laknulo, što su konaĉno, našli

nešto o ĉemu mogu da razgovaraju.

Izašli su u baštu, a onda se uputili prema livadi. Već su stigli do kapije kada

više nije mogla da izdrţi i morala je da pita.

- Da li je Klaudiji bilo drago što te je videla?

- Nije! -Pa?

- Pa, rekao sam ti još u Ĉikagu da sam se u stvari brinuo da Klaudija ne

zapadne u loše društvo...

Krisitna je klimnula glavom.

- Klaudija voli novac - nastavio je Kolin. - Ona voli mnogo da troši i veoma je

zainteresovana da dode do novca. Mislim da je mnogo i ne zanima naĉin na

koji će doći do novca...

Kristina je shvatila šta je Kolin hteo da kaţe, ali je odmahnula glavom, kao da

to ne prihvata.

- Ipak, to je tako - rekao je.

- Dok je radila kao volonter u bolnici, nekom od osoblja je bio ukraden novac.

To je bilo kratko vreme pre nego što je napustila tu bolnicu. To je bilo onda

kada je rekla da je izgubila prsten. Kasnije je bilo sliĉnih sluĉajeva. Na primer,

momcima iz našeg kluba su nestajale stvari, naroĉito iz kaputa, koje su

ostavljali preko stolica, dok su igrali.

Glas mu je postajao sve tiši i na kraju je zaćutao.

- Ima li nekakvih dokaza da je to bila baš Klaudija? - pitala je Kristina.

- Bilo je suviše okolnosti koje su me navodile na takav zakljuĉak. Ali, jedino

što je evidentno to je da je ĉesto bila u ne baš dobrom društvu. Kada je vratila

moj prsten... - ponovo je zastao - dijamanti iz prstena su bili zamenjeni

prvoklasnom imitacijom. To je bio majstorski posao.

Kristina je zgranuto gledala Kolina. Dobro je ĉula šta je rekao, ali

jednostavno nije mogla da poveruje daje to istina. Ĉinilo joj se da ĉita

kriminalni roman. A on je nastavio.

- Poslao sam prsten ocu. On je potvrdio moje mišljenje. Smatra daje to posao

nekog struĉnjaka.

- To znaĉi, nije moglo da bude uraĊeno u bolnici... mislim, tamo gde je

Klaudija izgubila prsten - rekla je Kristina zbunjeno.

- Moglo je biti uraĊeno baš tada, ali gde, ne znam.

- Moţda ona nije ništa znala o tome.

Kolin je morao da se sloţi, da je i za tako nešto postoji mogućnost.

- Ipak, ima mnogo sluĉajnosti u svemu tome. I onaj petak... gde je Klaudija

bila? Nije radila prekovremeno, kao što mi je rekla, sećaš se?

Kristinino srce je zakucalo brţe.

- To je bio dan kada je opljaĉkana firma blizu kluba gde smo bili ono veĉe.

Pokazao sam ti ĉlanak u novinama.

Kristina je bila još zbunjenija. Sigurno je imao razloga da govori takve stvari

o Klaudiji.

- NagaĊam da je Klaudija upetljana sa nekom bandom kriminalaca - rekao je

najzad. -I to mora da su kriminalci visokog kalibra.

Kristina je sagla glavu. Kolin joj je izgledao kao ĉovek, koji zna šta govori.

Verovatno ume da zakljuĉuje ispravno.

- Ali, kako bi ona mogla da doĊe u kontakt sa pravim kriminalcima? - pitala

je.

On je slegao ramenima.

Dobro organizovana banda ima potrebu za raznim ljudima, a naroĉito ĉesto se

oslanja na neiskusne devojke, ţeljne novca i avantura. To je za poĉetak dosta.

Samo, nadam se, da već nije umešana u nešto krupnije.

- Šta bi ti uradio, da ja nisam pronašla Klaudiju? - pitala gaje.

- Nastavio bih da tragam. Verujem da bih uspeo da je naĊem, ali, naravno,

trebalo bi mi vremena. Sad mi je drago, što se sve dogodilo ovako.

- A šta, zapravo, nameravaš da uradiš?

- Uĉiniću najbolje što mogu. Pokušaću da je otrgnem iz društva u koje je

upala.

- Ali... Mislim, volela bih da znam, o ĉemu ste razgovarali danas u Centru.

- Klaudija me je oĉekivala. Ona te je videla i prepoznala. - Kolin je malo

pocrveneo i pitao se, da li da joj kaţe sve. A onda, kao da je odluĉio da kaţe

sve iskreno, rekao je. - Kaţe da misli da si ti zainteresovana za mene ... Ipak je

verovala da sam došao da je ubedim, da ne raskida veridbu.

Kristina je posmatrala travu na livadi. Nokti su joj se zabadali u dlanove, dok

je ĉekala da Kolin nastavi.

- Klaudija je rekla da više nemam nikakve š se. Ja joj nisam rekao ništa.

Nije bilo razloga da joj objašnjavam, da nisam došao, da bih obnovio veridbu.

Kristina ga je gledala paţljivo i pitala se, da li on to govori ozbiljno.

- Došao sam da je pitam, hoće li da napusti Vestĉester i da se vrati Ĉikago.

Mislim da bi to bio prvi pametan korak, koji bi mogla da naĉini, da bi se

oslobodila ovog društva u koje je upala iz meni nepoznatih razloga, jedini

razlog koji ja mogu da smislim je novac koji je Klaudija volela ĉak previše. A u

Ĉikagu bih mogao da joj pomognem da opet ţivi pošteno.

Kristina ga je slušala paţljivo. Znaĉi, on nešto zna, zakljuĉila je.

- Već ranije, kada sam prvi put posumnjao, pokušao sam daje nagovorim, da

ode kod socijalnog radnika. Znao sam da se meni neće poveriti. Ali, nisam

imao uspeha. Šteta! Mnogi ljudi upadaju u kriminal, ni sami ne znajući zašto. A

mnogi zbog neke teške situacije u ţivotu. Klaudija je imala poremećeno

detinjstvo, ali ja znam da ona još uvek ima dobrih strana.

- Sada je ta tvoja ideja propala - prekinula ga je Kristina. - Šta ćeš sada da

uĉiniš?

Pokušaću da otkrijem, zašto je baš ovde. A ako je i to sa nekim planom, koji

bi imao loše posledice, spreĉiću je u tome.

Kristina je odmahnula glavom. Njoj se to ĉinilo kao beznadeţan pokušaj. To

mu je i rekla.

- Klaudija već ima dovoljno godina da moţe da razlikuje dobro od lošeg.

Mislim da se ti upuštaš u neku borbu sa vertenjaĉama i ne verujem da moţeš da

promeniš bilo šta. Ljudi u odreĊenim godinama već imaju izabran svoj put, a

mislim da je i Klaudija izabrala svoj.

On se nasmejao. Sada joj je rekao kakva je situacija i osećao se lakše.

- Ranije, ili kasnije, Klaudija će me dovesti do neke vaţnije liĉnosti u tom

svom društvu – rekao je.

Kristina je slegla ramenima. Nije joj bilo jasno zašto se upetljao u sve to ako

ne ţeli sa Klaudijom da obnavlja veridbu. Postoje ljudi koji su obuĉeni za to.

Ona preko advokatske kancelarije u kojoj radi poznaje mnogo ljudi iz policije

koji su obuĉeni za takve sluĉajeve. Ĉak mu je i predloţila jednog poznanika

koji je bio ĉovek od poverenja da ispita taj sluĉaj. MeĊutim, Kolin nije ţeleo ni

da ĉuje za to.

XX

- Nije loš momak - rekla je Agnes, kada su posle veĉere ostale same. - Dosta

se razlikuje od mnogih momaka, koje sam upoznala.

Kristina je kliminula glavom. Kolin joj se dopadao sve više.

Odjednom, zaĉula je zvuk motora, koji se pribliţavao. Uskoro su se kola

zaustavila ispred kuće i na svetlosti lampe ispred vrata, ona je ugledala

Adriana.

Šta li ga je dovelo ovamo, pitala se i poţurila da mu otvori vrata.

- Sigurno se pitate, zašto sam opet navratio? -rekao joj je Adrian umesto

pozdrava. - Ali, ovuda me put vodi kući. Hteo sam samo da vas zapitam, da li

biste ţeleli, da izaĊete sa mnom jedne od narednih veĉeri.

Nije mu odgovorila ništa, ali ga je pozvala na kafu. On je prihvatio sa

zadovoljstvom, a posle toga, izašli su u baštu, da sednu malo u bašti i

porazgovaraju.

Seli su na garnituru za sedenje od ratana, sa velikim jastucima.

- Prošlog petka ste pretrpeli priliĉan udarac, zar ne? - upitao je Adrian.

- Nije mi ni na kraj pameti bilo, da je Kolin veren - rekla je tiho.

- Tako sam i mislio.

- Mi smo se sretali u metrou. Obiĉno smo razgovarali o knjigama, pozorištu

i... uopšte o svemu. Ne mogu da kaţem, da mi je bilo neprijatno - nasmešila se.

Adrian je ćutao, a Kristina nije znala kako da nastavi razgovor.

- Kolin se sa Klaudijom upoznao u klubu - rekao je, kao da je znao, da to

zanima njegovu sagovornicu. - Klaudija je stanovala u pansionu za devojke, ali

svako veĉe je bila u klubu. On je tamo dolazio priliĉno ĉesto. U poslednje

vreme, ona je prestala da dolazi redovno. Da li vi uopšte poznajete Klaudiju?

- Ono veĉe u klubu sam je videla prvi put...

- Klaudija je veoma prijatna devojka, mada ima nešto ĉudno u njoj.

Kristina je klimnula glavom.

- Nikada nisam mislio, da su jedno za drugo. Kolin je momak koji mnogo ĉita

i veoma je pametan i interesantan. Problem je kod njega što uvek mora da vodi

raĉuna o nekome.

Mislim da je to jedan od znaĉajnih razloga, koji ga je privukao njoj. Osetio je

da joj je potrebna zaštita.

Kristina je bila iznenaĊena, što joj Adrian go vori o svemu ovome. On

oĉigledno nije znao da je Klaudija raskinula veridbu sa Kolinom.

Razgovarali su još malo o svakodnevnim stvarima, a onda se Adrian oprostio

i otišao.

Sutradan joj se Kolin ponovo javio. Pozvao je da se malo prošetaju po

Vestĉesteru.

- Slaţem se - rekla je Kristina. Bila je priliĉno radoznala da ĉuje, kako je

proveo prepodne. Pretpostavljala je da je nekako opet bio sa Klaudijom. Bila je

nestrpljiva da ĉuje da li se dogodilo nešto zanimljivo.

- Zar nemaš ništa, da mi ispriĉaš? - podsticala ga je, kada su se našli to

popodne.

- Sve što mogu da kaţem to je da uţivam u le pom vremenu i društvu u kome

sam sada - rekao je ozbiljno.

- Mnogo sam razmišljala o tvojim planovima, uvezi s Klaudijom...

On je slegao ramenima. Usne su mu bile tako ĉvrsto stisnute, da su ĉinile

jednu crtu. Zatim je sagao glavu.

Ona je zaćutala, razmišljajući o njegovoj nameri da ne dozvoli Klaudiji da

uleti u neku nevolju.

Za nepunih pola sata, stigli su do centra Vestĉestera.

- Ovde je zaista lepo, mislim da nisi pogrešila što si se preselila iz Ĉikaga -

rekao je Kolin.

- Oni iz Centra organizuju putovanje do jezera Malard, ĉak su i iznajmili

brodić za plovidbu po jezeru. Brodić je pogodan za iz lete.

- Da, znam - rekla je Kristina - Šarlota Bel je rekla Agnes da slave neku

godišnjicu, pa će ići nekud na izlet. Nagovarala je i nas dve da poĊemo. Kaţe

da je taj izlet dosta skup, pa im odgovara, da imaju goste i van njihovog

oporavilišta, jer oni plaćaju punu cenu.

- Da li bi ti volela da ideš? -Da!

- Pa, onda ćemo ići. Kristina je podigla obrve.

- Zar nećeš biti zauzet?

- Neću! Osim toga, to će biti za vreme vikenda, tada ne radim pa moţemo da

idemo...

Neko vreme su se šetali po gradu, malo su razgledali izloge lokalnih

prodavnica, kada je odjednom, Kristina ugledala jednog visokog mladog

ĉoveka. Prepoznala ga je. Bio je to ĉovek u odelu od tvida, na koga im je

paţnju skrenula Šarlota Bel.

Kristina je paţljivo posmatrala ĉoveka, a on kao da je to osetio, naglo se

okrenuo i pogledao je.

- Šta misliš, kako bi bilo da popijemo ĉaj? -pokazao je Kolin na obliţnju

prijatnu kafanicu, sa stolovima napolju, na terasi. - Moţemo da sedne-mo na

terasu i da se malo odmorimo.

- Izgleda privlaĉno - rekla je Kristina, penjući se na terasu. Izabrala je jedan

prijatan sto ispod šarenog suncobrana. Sela je leĊima okrenuta zidu, tako da je

mogla dobro da vidi Kolinovo lice. Zatim ga je zapitala. - Šta si novo doznao?

- Pa, ne baš mnogo. Ali nešto, ipak jesam.

- Hajde Koline ne budi tako zagonetan, upetljao si me u celu priĉu, a sada ne

mogu da izvuĉem ni reĉ od tebe. Reci mi šta se dešava.

- Doznao sam malo, ali mislim da je priliĉno vaţno. Centar za rehabilitaciju

ne prima samo ljude kojima je potrebna rehabilitacija. Tamo mogu da odsednu

i sasvim zdravi ljudi.

- To znaĉi da ne mora da ih uputi lekar, ili neka bolnica?

- Da! Tamo je veoma lako dospeti.

-1 misliš lako je opljaĉkati taj Centar?

- Ĉini mi se da ponekad ne razumeš šta govorim.

- Moţda! Ali, ti si rekao... jednom... da ţeliš da spreĉiš neku guţvu u koju bi

Klaudija mogla da se uplete.

- Ne! Ja sad razmišljam o sasvim drugoj stvari. Taj Centar bi mogao da bude

idealno skrovište za lopove, koji ĉekaju novi posao.

Doneli su im ĉaj i Kolin je taman prineo solju ustima, kada je zaustavio dah.

- Gledaj - rekao je. Vidiš li? -Ne!

- Klaudija i jedan mladić. Kristina je pogledala.

Klaudija je bila sa Daglasom Dţonsom, ĉovekom, koji je naleteo biciklom na

Agnesin automobil, kad ga je vozila Kristina.

- Poznajem ga - rekla je tiho, a onda je ispriĉala kako je upoznala Daglasa

Dţonsa.

- On je na odmoru. Kaţe da poznaje nekog u Vestĉesteru... Imala sam utisak,

da je njegov poznanik neki pacijent.

Kolin je lagano klimnuo glavom.

- Da, da! On je sigurno namerno hteo da se upozna sa tobom.

Kristina ga je pogledala zaĉuĊeno.

- Ĉudno, zar ne? - rekao je Kolin. - Ali to je sasvim moguće, hajde da

rezimiramo. Ima ih troje do sada: Sesil Martin, Klaudija i Daglas Dţons. Njih

dvojica su se upoznali sa tobom, a obojica imaju neke veze sa Klaudijom. Vrlo

interesantno.

- Mogu da ti kaţem, da izgledaš kao da si na nekom vaţnom zadatku -

opomenula ga je Kristina.

Kolin se nasmejao.

- Moţda bi bolje bilo da malo prošetamo. Izašli su i sišli na šetalište. A onda

su ugledali

Klaudiju i Daglasa Dţonsa, kako se vraćaju, idući im u susret.

Kristina je osećala da ne moţe da sredi misli. Još malo pre je primetila da

Kolin nije iznenaĊen što vidi Daglasa i Klaudiju zajedno. Šta je on na-meravao

ovom šetnjom, pitala se. Stalno je imala utisak da Kolin od nje krije nešto

znaĉajno, ali joj nije bilo jasno zašto krije. Znala je samo delove priĉe.

- Hajde da se vratimo u kafanicu ponovo da pojedemo po kolaĉ.

Kristini sada više ništa nije bilo jasno. Ovo je postalo igranje maĉke i miša.

- Pitam se... - rekao je, kada su ponovo seli za sto, posmatrajući tanjirić sa

kolaĉima - pitam se, koji ti se kolaĉ najviše sviĊa.

Kristina je imala utisak da je on u poslednjem trenutku promenio odluku i da

joj nije rekao, šta je zapravo hteo da pita. Usput je razmišljala o Klaudiji i pitala

se, šta li će uraditi sada, kada je videla Kolina i nju zajedno.

Ali, Klaudija je prolazeći pored njih, samo bacila pogled u njihovom pravcu i

nastavila da šeta, priĉajući sa Daglasom Dţonsom.

Kolin je izgledao, kao da je zauzet svojim kolaĉem. MeĊutim, Kristina je

primetila, da ih je po-smatrao veoma paţljivo. Šta li se u stvari dešava, pitala

se.

Ĉula ga je kako je duboko udahnuo, naslonio se na sto i zagonetno se

nasmešio. Kristina ga je pogledala upitno.

- Saznao sam šta je trebalo da znam. Ĉini mi se da sam logiĉan u

zakljuĉivanju. Imamo naša tri osumnjiĉena, uslovno naravno. Da ti objasnim.

Išao sam jutros u Centar. Bio sam tamo sa jednom grupom ljudi. Konaĉno sam

naleteo i na ĉoveka sa kojim si juĉe razgovarala.

- Na Sesila Martina?

- Baš na njega! Od kako se on pojavio, nekako mi je najsumnjiviji. Rekla si

mi da je Klaudija razgovarala sa njim onaj dan kad si je videla prvi put ovde.

- Upravo tako, sa njim je taj dan razgovarala!

- Ja sam samo sabrao dva i dva.

- Moţda je to bio sticaj okolnosti - promrmljala je Kristina.

- Priĉao sam malo sa njim i rekao mu da ću danas doći ovamo.

- Zašto?

- Da vidim da li će me pratiti. Bio sam siguran da će mu Klaudija reći kakvu

sam ulogu igrao u njenom ţivotu i da će on postati podozriv. Pretpostavljao

sam, da će hteti da sazna zašto sam ovde.

- A ja sam mislila da si ţeleo da se prošetaš sa mnom.

Izgledalo je da su ga njene reĉi iznenadile.

- Nisam mislio tako - poĉeo je da se izvinjava. - Mislio sam samo, da će

poslati Klaudiju da vidi, da li sam došao ... Naime, ţeleo sam da vidim, da li je

to isto društvo - poĉeo je da muca i sam shva-tajući da je Kristina mogla da

dode do sasvim pogrešnog zakljuĉka.

Ona se nasmejala, videći ga u neprilici.

- A zašto bi to njega zanimalo?

- Pretpostavljam da u meni vidi potencijalnu opasnost. A to znaĉi - glas mu je

odjednom bio pun nekog trijumfa - da sam bio u pravu. Danas sam nauĉio

dosta.

Kristina je posmatrala Kolina sa sve većim zanimanjem. Sve što joj je rekao,

zvuĉalo joj je veoma ĉudno, iako je jasno pratila njegove misli.

- Oni, u stvari, sumnjaju u tebe, jer ti sumnjaš u njih - rekla mu je kasnije. - Ti

pretpostavljaš da su oni krivi zbog neĉega.

- Taĉno tako! Sad znamo da smo na pravom tragu.

- Ko to mi? - zaĉuĊeno gaje pogledala Kristina. - Ako oni nešto posumnjaju,

mogli bi da se primire, bar za izvesno vreme.

- Ne mislim baš tako. Pretpostavljam da ne misle da sam došao da im

pokvarim planove.

- Sve mi ovo liĉi na igru maĉke i miša. Samo, još ne znam ko je maĉka, a ko

miš.

- Nema veze! Pokušaćemo da pogodimo - rekao je raspoloţeno.

Tada su opet ugledali Klaudiju i Daglasa kako se vraćaju. Od prvog viĊenja je

prošlo nešto oko pola sata. Izgledalo je da su se uputili nazad, u Centar za

rehabilitaciju.

- Ĉini mi se da ona već treba da se vrati. Mora da je u Centru oko šest sati -

primetio je Kolin.

XXII

Kristina je ćutala. Mnogo puta su njegove opaske nagoveštavale nešto.

MeĊutim, sada nije mogla da nazre šta bi to moglo da bude.

- Pitani se, kako će stići na vreme? I šta uopšte, rade sve vreme? Valjda imaju

po koji sat slobodan?

- Tada prate tebe, kao što ti pratiš njih - pecnula ga je Kristina.

- Hajde da ih pitamo - predloţio je, a Kristina se zapanjila. Prosto nije mogla

da ga shvati. Nije valjda ţeleo da ispadne smešan?

I nije!

Kolin je naglo krenuo prema parkingu gde su ostavili auto.

- Ovde sam ostavio svoja kola, pre nego što sam krenuo po tebe. Mislio sam

da moţda nećeš ţeleti da se vraćaš peške.

Seli su u kola i Kolin je vozio lagano. Na vrhu brda je zastao. Sa ovog mesta

video se ceo Vestĉester. Cela dolina im je bila pod nogama. Sa dvogledom je

bilo lako ĉak prepoznati likove ljudi, ali i golim okom su se raspoznavale

njihove figure.

- Sada ćemo da vidimo - rekao je Kolin.

U tom trenutku, Kristina je ugledala kako su kola, kojima su se vozili

Klaudija i Daglas, skrenula prema raskrsnici.

- Ĉini mi se da je to put za onaj mali aerodrom-mrmljao je Kolin. - Sada već

ne bismo mogli da ih stignemo. Šteta! - Gledao je za kolima. Mali avion je

kruţio iznad aerodroma.

Taj aerodrom je najviše sluţio privatnim avionima.

- I? - zapitao je Kolin.

- Šta, i?

- Jesmo li se nauţivali u lepom vidiku?

- Ne - slegla je ramenima, a zatim je dodala. -U svakom sluĉaju, bilo je

uzbudljivo. Moţeš li još da vidiš kola?

- Ne, dok ne izaĊu iza onog drveća... Ako se pojave tamo iza one šumice,

moţemo biti sigurni, da im je cilj aerodrom.

- A ako se ne pojave?

- Onda će se jedna od mojih pretpostavki pokazati kao netaĉna. - Nije

objasnio o kojoj se pretpostavci radi. Samo je paţljivo posmatrao put.

Odjednom, na licu mu se ukazao osmeh zadovoljstva.

- Kola su se pojavila. Idu prema aerodromu. Moţda su vozili polako, da bi

nam dali priliku da ih pratimo. Bio bi to dobar smisao za humor.

- Šta je sada na programu?

- I ja se pitam.

- Pa, onda hajdemo do kuće - pozvala ga je. -Mislim da je već ionako vreme

da se vratimo.

- Hajdemo! Ali, da još jednom pogledamo. Vidik je zaista lep - govorio je i

lagano okretao dvogled ka njoj.

Kristina je duboko disala, uţivajući u pejzaţu, koji ih je okruţivao. Malo je

zbunio Kolinov komentar.

- Agnes je izabrala lep kraj - primetio je Kolin kasnije, kada su se pribliţavali

kući. Ubrzo im se na vidiku ukazala i kuća.

- To je ono što i Agnes misli. Njen san je konaĉno, postao stvarnost -

nasmešila se. - Ona namerava da ovde snima kratke filmove. Kaţe da joj je to

hobi. Trenutno je okupirana traţenjem nekoliko aktera, koje bi kostimirala i

naterala ih da otvaraju usta, dok bi sa mini linije puštala neke pesme iz

tridesetih godina. Biće odliĉno dok nas ne natera da plešemo kao Fred Aster i

Dţindţer Rodţers.

XXIIII

Agnes je bila zadovoljna što ih vidi.

- Nadam se da ste se lepo proveli. Ostavite kola pred garaţom, Koline - rekla

je još pre nego što su izašli iz kola.

- Dok je on parkirao kola, ona je iznela kameru iz kuće.

- Stanite tu, molim vas, ti Kristina priĊi malo bliţe. Kako vam se ĉini sada?

Kolin je bio iznenaĊen, ali ĉinio je sve što je Agnes zahtevala. Kristini je

došlo da se nasmeje njegovoj ozbiljnosti, no zadovoljila se samo da kaţe:

- Da smo u kostimima, mislim da bi i okolina morala malo da se izmeni.

Ovako je suviše ţivopisno.

Poĉeli su sve troje da se smeju. A onda je Kristina ugledala kraj zelene ţivice

nekog ĉoveka, kako ih posmatra. Tek kad se malo podigao, shvatila je da je to

ĉovek u odelu od tvida.by voki

Prišla je bliţe ţivici i upitala ga - Šta vi radite ovde?

Put kojim je ĉovek išao pripadao je Agnesinom imanju. To je ustvari bio

prilazni put od glavnog druma.

Agnes je pogledala ĉoveka, koji se podigao iznad ţivice i ljubazno se

smeškao.

- Samo sam posmatrao vašu ţivu ogradu - rekao je.

- Zašto? - upitala je Agnes.

- Zanimljiva vrsta, ja sam biolog - rekao je i predstavio se kao Ed. - Ova

ograda je, verovatno isto tako stara kao i vaša kuća.

Kristina je pogledala Kolina i pitala se da li se setio da su ovoga ĉoveka sreli

u Vestĉesteru.

Pogledala je znaĉajno u Kolina, ali na njegovom licu se nije video da se setio

ĉoveka u odelu od tvida.

MeĊutim, Kolin je uskoro rekao da mora da ide. Ponudio je ĉoveku da ga

poveze, a uskoro su se obojica pozdravili, seli u kola i pošli.

- Više mi se sviĊa Adrian nego Kolin - rekla je Agnes, ĉim su kola izašla kroz

kapiju.

Kristina je podigla obrve. To je zbog brade. Mislim da bi Adrian bolje

izgledao u nekom odelu iz tridesetih. Ako se Adrian uskoro ne pojavi, moraš ga

nazvati. Šta on radi?

- On radi na berzi.

-I oboţava auto trke.

- Da, voli auto trke. Ne znam zašto ih porediš, njih dvojica su potpuno

razliĉiti tipovi.

- Moram da ih poredim da bih znala koji je bolji muškarac za tebe.

- Agnes nemoj uopšte o tome da razmišljaš -rekla je Kristina.

- Kristina, oĉigledno je da ti se Kolin sviĊa. Šta se to sa njim dešava, dolazi

kod tebe, a traţi bivšu verenicu.

- Malo je komplikovano, ispriĉaću ti ovih dana sve, molim te nemoj sada da

priĉamo o tome.

Sad sam umorna, razne stvari su se desile u poslednjih nedelju dana i stvarno

mi nije sada do priĉe o tome.

Agnes nije htela da insistira, poĉela je da joj priĉa šta je sve uradila danas u

kući i oko kuće i onda se prisetila da ima još neke ormane koje bi dala u

rehabilitacioni centar i zamolila je Kristinu da sutra ode kod upravnice, i

ukoliko im trebaju ormani, da pošalje nekoga po njih.

Kristina je pristala.

** ** **

Svanulo je divno jutro u Vestĉesteru. Kristina je otišla do Centra i dogovorila

se sa upravnicom oko ormana. Kada je izlazila iz zgrade, gotovo je naletela na

Sesila Martina.

- GospoĊice Kristina, kakvo divno iznenaĊenje! - uzviknuo je kad je video. -

Hajde da posedimo malo u bašti.

Kristina je pristala.

- Hteo sam da vas zamolim nešto.

- Recite slobodno.

- Pošto mi je ovde jako dosadno, a ima vrlo malo interesantnih knjiga u

biblioteci, da li biste hteli da mi kupite nekoliko knjiga u lokalnoj knjiţari, ako

imate vremena.

- Naravno, biće mi zadovoljstvo. Šta bi ţeleli da ĉitate?

- Kupite nešto po vašem izboru. Ne sumnjam da ćete napraviti dobar odabir.

Još malo su popriĉali i rastali se.

** ** **

Tog dana je Kolin nazvao ponovo.

- Danas nemam ĉasove Kristina, voleo bih da doĊem, imam nešto novo da ti

ispriĉam.

- DoĊi slobodno, od kada se druţim sa tobom, u ţivotu mi je stalno neka

akcija. Nasmejala se.

Kolin je došao posle sat vremena. Parkirao je kola i seli su u dnevnu sobu da

porazgovaraju.

Kristina mu je ispriĉala da se srela sa Sesilom Martinom i Kolin joj je rekao

da obavezno ode i da mu kupi knjige...

- Nabavio sam mapu ove oblasti. Ubeleţio sam najvaţnije taĉke. Mislim da

znam, koja će kuća prva biti na udaru bande rekao je Kolin.

Kristina je klimnula glavom sa razumevanjem.

- Mnogo mi je pomogao otac u ovome. Ĉim je video prsten sa onako

savršenom imitacijom kamena, posumnjao je da bi to mogli da budu profe-

sionalci. I, izgleda da je u pravu

- Hm - primetila je Kristina. - Jedino u šta sam sigurna, to je, da se nešto

dešava. Ali...

- Ti misliš da sam ja smešan, što pokušavam da nešto resim na svoju ruku, zar

ne?

- Otprilike! Rekao si da pretpostavljaš, daje to dobro organizovana banda. Ali

nije mi jasno zbog ĉega ne odeš u policiju. Pa rekla sam ti da poznajem dosta

ljudi od poverenja koji su inspektori u policiji. Pozvaćemo nekoga od njih i

ispriĉati o ĉemu se radi. Zašto ne ţeliš?

- Zbog Klaudije! Ona je samo oruĊe u njihovim rukama i neću da je strpaju u

zatvor. To bi joj upropastilo celu budućnost. Pokušavam, u stvari da je izvuĉeni

iz guţve.

Znaĉi sve ovo što Kolin radi, samo je zbog Klaudije, pomislila je Kristina, a

srce joj se steglo. Poĉela je nenadano da je izjeda ljubomora. Shvatila je da se

zaljubila u Kolina, ali je videla da on samo razmišlja o Klaudiji i sve ovo što

radi, radi samo zbog nje.

Razmišljala je šta da uradi, kako da se izvuĉe iz cele priĉe, a da ne bude

previše povreĊena. Njeno srce je jedva izdrţavalo sve ovo što se dešavalo.

Kada se pojavila Agnes sa Šarlotom Bel, prestali su naglo da priĉaju o

Klaudiji.

- Svratila sam samo na nekoliko minuta. Ne bih mogla da ostanem duţe -

rekla je Šarlota još s vrata, kao što je uvek govorila.

Kolin je gotovo ponovio njene reĉi.

- Mislim da ni ja ne bih mogao da ostanem duţe. - Podigao se i pošao, a

Kristina gotovo i nije primetila, kad je izašao iz kuće. Suviše je bila zauzeta

oko Agnes i Šarlote.

XXIIIIII

Agnes i Kristina su završavale veĉeru, kada je nazvao Adrian.

- Dobro veĉe gospoĊo Agnes, kako ste, da li je Kristina kod kuće?

- O Adriane, hvala na pitanju, što ne svratite malo kod nas?

- Svratiću, hvala vam - rekao je Adrian.

- Ovo je za tebe - rekla je Agnes, pruţivši slušalicu Kristini.

- Adriane! Otkud vi?

- U stvari, ja sam došla zbog onog izleta - rekla je Šarlota. - U listu gostiju

sam unela i Agnes i vas Kristina. Ĉini mi se da smo se tako dogovorile. Vi ćete

doći sa Kolinom, zar ne?

- Ali, ja nisam sigurna da ćemo doći - prote-stovala je Kristina.

Šarlota se nasmejala.

- Ja sam sigurna da će Kolin pristati, naravno ako vi pristanete.

U tom trenutku Agnes je prišla telefonu i govorila nešto, što Kristina nije

odmah shvatila.

- Saĉekajte trenutak Adriane zamolila je. -Šta si htela da kaţeš Agnes?

Agnes je htela da bude sigurna, da li će Adrian igrati u njenom komadu. Bila

je zaokupljena samo time.

Kristina se nasmejala i prenela poruku.

- Obavestiću vas, kad budem mogao - rekao je Adrian.

- Pozovi ga da doĊe ovamo za vikend - predloţila je Agnes. Odela bi trebalo

da stignu sutra, a onda ćemo moći da snimao.

Adrian je prihvatio poziv bez oklevanja.

XXIIVV

Sledećeg dana Kristina je otišla do knjiţare i izabrala nekoliko knjiga za

Sesila Martina. Kolin joj se nije javio, a ona više nije imala volje da se

zapetljava u celu tu stvar oko Klaudije. Obećala je Sesilu knjige i odluĉila da

odrţi reĉ.

Sesil Martin je sedeo na svom uobiĉajenom mestu na terasi i nije primetio

Kristinu, sve dok nije došla do njega. Pogledao je tek kada ga je oslovila.

- O Kristina, nisam vas video. Jeste li došli pešice?

- Ne! Došla sam kolima. Eno ih! Juĉe sam dolazila pešice, a danas sam došla

kolima.

- A, doneli ste mi knjige - promenio je on temu. - To je ljubazno od vas.

Sedite malo, draga moja. Pruţite mi zadovoljstvo, da izvesno vreme provedem

u vašem društvu.

Razgovarali su o knjigama, a on joj je ponudio kafu.

- Ovo je zaista divno mesto - primetio je. - Ne bih mogao da poţelim nešto

bolje i prijatnije.

- Hoćete li i vi ići na onaj izlet u subotu? - upitala je.

- Ne znam kada misle da se ide na izlet, u subotu, ili nedelju? Nisam siguran

da ću ja moći da idem. Put nije baš kratak za mene. Ne verujem da sam se

dovoljno oporavio, da bih proveo ĉitav dan van Centra.

- Ţao mi je - rekla je Kristina uĉtivo, a onda se digla, oprostila se od njega i

odvezla se kući.

- Imamo posetu - rekla je Agnes, ĉim je ugledala na vratima. - Došao je

Kolin.

- Došao sam da vidim, kako si prošla sa Sesilom Martinom i tim knjigama -

objasnio je Kolin. - Jesi li videla Klaudiju?

- Ne, nisam!

- A Daglasa Dţonsa?

- Ni njega! Nisam se zadrţavala dugo. Pitala sam Sesila, da li će ići na izlet.

Kaţe da neće.

Kolin nije bio iznenaĊen.

- Ako sve bude onako, kako mislim da će biti, Sesil i neće biti ovde u subotu.

- Ne razumem.

- Nisam siguran, ali verujem da sam našao novi izvor informacija.

Kristina nije shvatala ništa.

- Informacije sam našao tamo, gde sam se najmanje nadao. U svojoj

kancelariji.

- Ti izgleda nećeš ništa da kaţeš o tome?

- Još ne mogu.

U tom trenutku, Kristina je osetila kako je po-crvenela i pogledala je u stranu.

Nije trebalo da mu dozvoli da misli da je tako ljubopitljiva.

- U stvari... to nije moja liĉna stvar - pokušao je da objasni svoje drţanje

Kolin.

- Ostavimo sada to. Izvini, moram da pomognem Agnesi oko ruĉka.

Uto se pojavila Agnes i spasla ovu nespretnu situaciju.

- Baš sam krenula da ti pomognem - rekla joj je Kristina.

- Nema potrebe! Sve sam već sredila. Jesi li rekla Kolinu za subotu? U subotu

idemo na izlet? A za petak? Jesi li rekla Adrianu da ga oĉekujemo u petak?

Agnes je imala obiĉaj da uvek postavi nekoliko pitanja odjednom, a ĉesto nije

saĉekala odgovor ni na jedno.

Kristina se nasmejala. Pogledala je Kolina, pa Agnes.

- Adriana ću nazvati kasnije - rekla je.

XXVV

Kristina je osluškivala bat Kolinovih koraka dok je odlazio prema putu.

Primetila je kako koraci postaju tiši, sve dok se nisu izgubili u daljini.

Ušla je u trpezariju da pripremi sto za ĉaj. Bila je ljuta na sebe što je pokazala

Kolinu koliko je za-interesovana za ĉitavu ovu situaciju oko Klaudije i njenog

društva. Pomogla mu je koliko je mogla, a on sada ništa ne govori, kao da

nema poverenja u nju.

Dobro raspoloţenje joj je vratio Adrian što je rekao da prihvata Agnesin

poziv. Kristina ga je nagovorila da doĊe u petak i da bude spreman za izlet u

subotu.

- Odliĉno! - rekla je Agnes, kada je Kristina obavestila da se Adrian javio.

- Moram još da razgovaram sa Šarlotom - rekla je Agnes. - Ona je obećala da

će mi kupiti... nešto ... nešto, što ne mogu još da ti kaţem Nego, kako bi bilo da

malo prošetamo.

- Moţemo - sloţila se Kristina. Veĉe je zaista bilo lepo, pa su odluĉile da se

spuste do centra Ve-stĉestera. Pošle su preko livade, a kuĉe je skakuta-lo pored

njih.

- Pitam se šta li „tvidi"- tako je zvala Eda Vili-jamsa, ĉoveka u odelu od tvida

- nalazi u ovoj ţivoj ogradi - primetila je Agnes dok su se spuštale niz padinu,

uz ţivicu.

- Ne znam za ogradu - rekla je Kristina - ali videla sam ga već nekoliko puta

da se mota ovuda. Valjda je ovde na odmoru.

Tako, u razgovoru, stigle su do hotela „Folk Stoun". Kristina je poĉela da se

osvrće oko sebe. Nekoliko kola je bilo parkirano ispred hotela, ali Kolinova tu

nisu bila, iako je rekao da će odsesti tu.

A tada joj je srce zakucalo jaĉe. Na stepenicama hotela pojavio se Kolin u

razgovoru sa jednim ĉovekom. Bio je to ĉovek u odelu od tvida, Ed Vilijams.

Agnes je nešto priĉala, ali je Kristina nije slušala. Mislila je samo, kako je

dobro što ih Kolin nije primetio i kakva je to sad veza izmeĊu njega i Eda

Vilijamsa.

MeĊutim, kad su se vraćale nazad, Agnes je primetila Vilijamsa i povikala.

- O, gospodine Vilijams! - mahala mu je s obe ruke.

Kristina ga je videla kako prilazi, a zatim se okrenula, jer je iza sebe zaĉula

neĉije korake. Znala je da je to Kolin.

- Zdravo Koline - pozdravila gaje Agnes. - Da li se sećaš gospodina

Vilijamsa? On je biolog.

- Da sećam se - rekao je Kolin.

- Drago mi je što smo se sreli.

Kolin, u stvari, nije lagao, mislila je Kristina. Samo je prikrio jedan deo

istine.. Ĉudila se samo kako ih Agnes nije videla, kad su njih dvojica

razgovarali na stepeništu hotela.

- Gde li je nestao Bruno? - upitala je odjednom Agnes, shvativši da već dosta

dugo nije videla svoga psa.

Sada su svi troje poĉeli da dozivaju psa, i u toj zbrci. Agnes se priliĉno

odvojila od svih, a Kristina je iskoristila priliku, da se oprosti i krene za njom.

Uskoro su se vraćale ćuteći. Tek kad su se pribliţile Centru, Agnes je

zamolila da odvede Bruna kući, jer je ţelela da navrati kod Šarlote.

Kristina je klimnula glavom i pozvala psa. Pogledala je u baštu Centra. Još je

bilo priliĉno rano za spavanje, ali nikog od pacijenata nije bilo napo lju.

Verovatno su svi na veĉeri, pomislila je.

Gurnula je kapiju Centra. Htela je da krene popreĉnom stazom. Tuda je bliţi

put do kuće. Nije se osećala samom, jer je Bruno bio s njom.

U parku nije bilo nikoga, a kuća, puna svetla, ostala joj je za leĊima. Već je

bila na ulazu u šumicu, kada se ponovo okrenula i pogledala Centar. Odavde se

sasvim lepo videla kuhinja i Kristina se pitala, da li je tamo Klaudija.

Stajala je tako zaneta mislima kad je odjednom, trgao neki šum. Istog trenutka

neko je tiho progovorio, a ona se sva ukoĉila.

Odmahnula je glavom, kao da je htela da ohrabri sebe i malo oslušnula. Ĉinilo

joj se da prepoznaje glas Daglasa Dţonsa.

Tiho, što je mogla tiše, pozvala je psa i uhvatila ga za njušku da ne laje.

Naćulila je uši. Daglas se smejao. Zatim joj se uĉinilo da ĉuje neku prepirku, a

onda je nastala tišina. Stajala je tu još izve-sno vreme, ali ništa više nije ĉula.

Pustila je psa i poţurila prema kući. Laknulo joj je kada je kroz granje ugledala

osvetljene prozore. Sama je sebi bila smešna. Već je poĉela da uobraţava.

I taman je mislila, da je dobro što je prošao strah, stala je kao ukopana kraj

jednog drveta. Sasvim jasno je ĉula korake. Napregla je oĉi i ugledala nekog

muškarca. Išao je stazom od njihove kuće. Prošao je pored nje i tada ga je

prepoznala. Zadrţala je dah. Bio je to Sesil Martin.

Da, Sesil Martin je išao prema Centru. Ali, najveće iznenaĊenje za nju bilo je

to, što on uopšte nije hodao teško. Znaĉi, on je varalica. Svima je govorio da

hoda teško i da ne moţe da pešaĉi, pa se tako i ponašao u Centru. Govorio je,

da je zbog toga i došao na oporavak.

Odjednom, Bruno je glasno zalajao, Sesil se trgao, zastao i sledećeg trenutka

je ĉula da je poĉeo da se vraća.

MeĊutim, ovaj put nije se uplašila. Samo joj je mozak radio neverovatnom

brzinom. Jedan minut brzog trĉanja i biće kod kuće.

Iskoĉila je iz svog skloništa, zakoraĉila na stazu i skoro se sudarila sa nekim.

Saplela se i pala pravo u njegove ruke. On je dohvatio i zadrţao.

Ona je uzviknula, a on joj je stavio ruku na usta. Pokušala je da se oslobodi i

u tom trenutku je ugledala drugog ĉoveka. To je bio Kolin.

- Ti! - uzviknula je ljutito.

- Pst! - umirivao je. Oĉigledno, i on je video Sesila i sad ga je oĉekivao da se

vrati.

- To je Sesil Martin - rekla je tiho, ĉekajući njegovo objašnjenje. - Izgleda da

je zastao.

- Otišao je! - rekao je, klimnuvši glavom. Kasnije je saznala, kako ga je

iznenadila i kako je bio zbunjen.

- Sesil je šetao - rekla je Kristina, još uvek zbunjena.

- Jeste - rekao je Kolin oštro.

- A kada me je zamolio da mu kupim knjige u lokalnoj knjiţari rekao je, da ne

moţe dugo ni da stoji, a kamo li da šeta.

- Da! Rekao sam ti da je on varalica. Nego, ti si pošla kući, zar ne?

- Da, idemo Bruno...

- A šta si radila ovde? - upitao je, kada je ona već krenula.

- Pa, pošla sam kući. Ostavila sam Agnes kod Šarlotinog imanja, a ja sam

produţila. Ĉinilo mi se da je ovuda kraći put, pošla sam... A zašto?

- Samo pitam.

- Da nije zato što je to neprijateljska teritorija? - upitala je podrugljivo.

On je odmahnuo rukom, kao da je hteo da kaţe, da neće da razgovara na

takav naĉin.

- Ali, šta si ti radio ovde? - tek sada ga je upitala.

- Bio sam do vaše kuće, a tada sam ugledao ovu stazu i pomislio da bi to

mogao biti kraći put. Bio sam u šumi, kada sam ĉuo da neko dolazi. Ĉini mi se

da sam ĉuo i Daglasa Dţonsa.

- I ti si se prikrio? -Da!

- Šta misliš, odakle je došao Sesil? Ja sam imala utisak da je došao od naše

kuće.

- Nije! Došao je iz grada. Na tvoju stazu je izašao upravo onda, kad si ga ĉula.

Bila je to duga šetnja, ali sigurno ima svoje razloge. Vrlo blizu je onaj privatni

aerodrom, a avionom za tren oka moţe da se stigne bilo gde. A ako ĉovek hoće

da napravi dobar posao, mora prvo da ispita teren, zar ne?

Znaĉi, i Kolin je sve ovo vreme radio. A tada se setila njegovog razgovora sa

Vilijamsom i pitala se, šta znaĉi to poznanstvo i da li nešto znaĉi?

Utom su stigli do kuće. Kristina je gorela od ţelje da sazna, kakva je njegova

veza sa Vilijamsom, ali se nije usuĊivala da ga pita. Nije ţelela da joj opet

kaţe, da ne moţe da joj objasni u ĉemu je stvar. Zato je odluĉila da ćuti.

Tišinu je prekinula Agnes, koja se pojavila iz kuće i prijateljski ih doĉekala.

- Do malopre sam bila kod Šarlote. Sva je okupirana onim izletom.

- Šta je bilo s tim? - pitala je Kristina, kad je Agnes zastala. Bilo joj je drago

što neće biti sama sa Kolinom, pa je podsticala Agnes da priĉa.

- Ako sve bude onako kako je isplanirano, biće divno - oduševljavala se

Agnes. - U svakom sluĉaju, ja sam odgovorna za našu malu grupu.

Opet je poĉela da traţi neke papire, a zatim je otvorila tašnu.

- A zašto stojite ovde? - upitala je. - Zašto ne uĊete u dnevnu sobu?

- Ja moram da idem - rekao je Kolin.

- Priĉekajte da ĉujete plan. Ah, evo ga. Dakle, biće nas oko ĉetrdeset.

Polazimo u devet. Koline, molim vas recite Edu Vilijamsu da doĊe.

- Zar je i on u našoj grupi? - planula je Kristina.

- Zašto da ne? - pogledala je Agnes zaĉuĊeno. - Šta vi mislite Koline?

On je slegnuo ramenima.

- Pa, pitajte ga - rekla je sad već malo pokolebana. - Znaĉi, bilo bi nas petoro

u grupi.

Još malo su razgovarali o izletu, a zatim je Ko lin otišao. Nastala je neka

ĉudna zategnutost, a Agnes nije mogla da ne primeti.

- Pravimo se hladni, a? - Pošto Kristina nije odgovarala Agnes je slegla

ramenima i otišla da gleda televiziju.

I Kristina je gledala program, ali nije uspevala da prati šta se sve dešava na

ekranu. Njene misli su bile zaokupljene Kolinom. Veĉeras je bila neka

neobiĉna situacija.

Pokušala je da ne razmišlja o tome i da se skon-centriše na program ali, nije

uspevala.

Tada je Agnes opet prekinula njene misli.

- Kristina, Šarlota mi je rekla da u centru or-ganizuju neku zabavu u petak

uveĉe. Da li hoćeš da odemo?

- Tetka, molim te da ja ne idem, zaista mi se ne ide. Ti ako ţeliš, poĊi sa

gospoĊom Šarlotom.

Agnesi nije bilo pravo, ali nije nastavila razgovor o tome.

XXVVII Sledećeg jutra, Agnes je bila okupirana pripremama za izlet, pa je Kristina

resila da joj pomogne.

- Ĉini mi se da će vreme biti lepo - rekla je Agnes. - Ja predlaţem da prvo

napravimo plan. Gde je moja olovka? Treba da napravim i spisak za kupovinu.

Kristina je uzdahnula, ali je ipak pronašla olovku. Pristala je da pravi

spiskove sa Agnes. Tako je bar mogla da odvrati misli od Kolina. Nije joj iz-

bijao iz glave. Stalno je razmišljala o njemu. Bilo joj je krivo što nije hteo sa

njom da podeli stvari koje je saznao o Klaudiji i o grupi ljudi oko nje. Kristina

se toliko zaljubila da ni o ĉemu više nije mogla da razmišlja.

- Za ruĉak... mogla bi da napraviš neke kolaĉe. Biće nam potrebno i mnogo

salate. Zatim hleba i butera... Biće zaista lepo i radujem se što će Adrian da ide

sa nama. Nije uopšte neki kompliko-van ĉovek.

Kristina je pomislila, da ni Kolin nije neki komplikovan ĉovek. Jedino što je s

njim uspostavila drugaĉiji odnos. Samo, nije mogla da razume zašto su joj neki

njegovi postupci bili toliko nejasni.

Kada bi bar mogla da se vrati na onaj stari odnos, koji su njih dvoje imali

nekada. Onda bi sigurno mogla da ga razume mnogo bolje.

Onda, kada su svakog dana zajedno putovali i razgovarali o svemu i svaĉemu,

ona još nije znala da postoji i Klaudija...

- A sada - poĉela je Agnes da nabraja šta još treba da se kupi, a Kristina se

trgla. - Znaĉi to je lista?

- Koja lista? - pitala je Kristina zbunjeno, dok je Agnes vadila neki spisak iz

gomile ceduljica, koje je imala u ruci.

- Kako, koja lista? Pa, ona za materijal za snimanje. Htela bih da napravim

nekoliko snimaka na izletu. Da, kad smo već kod toga, u petak stiţu i kostimi.

Kristina se nasmejala. Znaĉi da se priliĉno zamislila, kad nije ĉula šta joj je

Agnes govorila malopre.

Posle ruĉka, Agnes je sva bila zaokupljena svojim planovima za snimanje, a

Kristina je paţljivo slušala. I dok su tako razgovarale, Kristini se uĉinilo, da je

ĉula motor neĉijih kola.

Nekoliko trenutaka kasnije ispod njenog prozora se zaustavio Kolin i upitao

je, da li bi joj prijala jedna voţnja po okolini.

Kristina ga je posmatrala uzdrţano, prosto ne verujući da se opet stvorio

ovde.

On se nasmejao.

- Hteo bih da ti kaţem nešto i da te zamolim za pomoć.

- E, to me zaista zanima - odvratila je Kristina.

- Dobro! Hoćemo li da poĊemo?

- Kuda?

- Kud god ti se sviĊa.

Odvezli su se do jednog malog kafea na ivici šume. Sada je i kiša poĉela da

promiĉe, sunce je zašlo za oblake, i cela okolina je postala siva.

- Hteo sam da ti priĉam o Klaudiji i Daglasu Dţonsu - poĉeo je Kolin, kad su

im doneli nes kafu.

Kristina je klimnula glavom da mu pokaţe da ga sluša.

- Dobio sam, konaĉno, neke informacije. Posao će biti obavljen u ĉetvrtak.

- Kakav posao?

- Ne znam taĉno kakav i gde, ali to je zakazani dan.

- Zar oni nameravaju da izvrše neko kriminalno delo?

On se nasmejao.

- Taĉno!

- Kako znaš?

- E, to ti ne mogu reći.

- Znaĉi, treba da ti verujem na reĉ? -Da!

- Mislim da nije lepo od tebe što mi uvek govoriš ovako napola.

On je pocrveneo, ali se uzdrţao od komentara. Poĉeo je tiho.

- Uveravam te da je stvar zaista ozbiljna. Ona se nasmejala.

- Nisam uverena. Sve mi je to tako maglovito

i...

- Slušaj, Kristina znam da ti ovu stvar ne shva-taš ozbiljno...

- Ja... Naprotiv, ja je shvatam ozbiljno, ali mislim da ti...

- Reci, reci šta misliš - podsticao je hladno. Ona je odgovorila brzo.

- Videla sam te kako razgovaraš sa Edom Vilijamsom.

-Da?

- Kada vas je Agnes predstavila jedno drugome, uopšte niste pokazali da ste,

samo pet minuta ranije, razgovarali. To je za mene isto što i laţ.

On je duboko uzdahnuo i popio gutljaj nes kafe.

- Jesi li slagao? - insistirala je.

- Bilo je glupo, priznajem. Nisam razmišljao o tome na taj naĉin. Ali,

pretpostavljam da me razumeš.

- Ne, ne razumem!

- To, onda oteţava stvar.

Kristina je ovlaţila usne. Znaĉi li to, da on opet ne namerava da joj objasni o

ĉemu se radi. On je ćutao neko vreme, a onda je rekao.

- Potrebna mi je tvoja pomoć.

Ĉekala je dok joj je srce ubrzano lupalo, a nervoza poĉela da je obuzima.

- Ti si jedina osoba, koja moţe da mi pomogne - dodao je i pomilovao je po

licu.

- Laskanjem nećeš mnogo postići - presekla ga je. Toliko je zbunio njegov

dodir da nije mogla da razmišlja u tom trenutku.

Izgleda da ga je ta reĉ pogodila.

- Kada sam ja to laskao?

- Kada ti je nešto potrebno, onda na scenu stupa tvoj šarm.

Vrat mu se zacrveneo, a obrazi poĉeli da me-njaju boju.

- Ali, Kristina zaboga!

- Zar to nije istina? Zar nisam dokazala svoju dobronamernost prema tebi?

Zar već nekoliko puta nisam uĉinila nešto za tebe? Zar nisam pokušala da

pronaĊem Klaudiju u Ĉikagu? Zar nisam izlazila s tobom i izigravala špijuna?

Kristina je odjednom dobila ţelju da pobegne odavde. Nije mogla da obuzda

svoje emocije.

- Eto, tako ja vidim stvari. Nisam zainteresova-na za tebe i za Klaudiju, i ne

vidim zašto bih bila umešana u celu ovu aferu.

- Da, u pravu si - rekao je zamišljeno. - Ti nisi zainteresovana, ali... -

pogledao je pravo u oĉi.

- Sad, kad znamo da će posao biti obavljen u ĉetvrtak i priliĉno smo sigurni

gde, mislim da ne bi bilo lepo, da me ostaviš. Meni bi bilo mnogo lakše da ih

pratim, ako si ti sa mnom.

- Koga to da pratiš?

- Pa, Klaudiju i Daglasa Dţonsa.

- A zašto ja treba da budem s tobom? Zašto ti ne bi išao sam?

- Zato što bi s tobom bilo manje sumnjivo. Nas dvoje bismo izgledali kao

mladić i devojka, koji idu u šetnju, što će uostalom, i oni raditi.

- Misliš da ja treba da igram ulogu tvoje devojke? Ne, hvala!

Kolin je prihvatio njeno odbijanje bez komentara, gledajući nekoliko

trenutaka kroz prozor ka-fea.

Kiša je poĉela da pada i izgledalo je da se sprema jedno tmurno, prohladno

veĉe.

Kristina je gledala u Kolina i traĉak interesovanja pojavio joj se u oĉima.

- Ţao mi je što se tako osećaš - rekao je Kolin.

- Jesi li stvarno iznenaĊen?

- Jesam!

- Tada ti jedino mogu da kaţem da ti zaista ne poznaješ ţene.

- Da, ne poznajem ţene - rekao je tiho, a Kri-sitna je videla kako mu se oĉi

svetlucaju. - U stvari, to sa tobom nije bila moja ideja. Toga se setio neko

pametniji.

Pogledala ga je zaĉuĊeno.

- Ja nisam mogao sve to da radim sam.

- Nego?

- Ne smem sve da kaţem. - Nakašljao se, a zatim nastavio tiho. - Jednom

prijatelju sa posla sam se poverio i on me je uputio na svog prijatelja, koji je

ovde.

Kolinove oĉi su paţljivo gledale Kristinino lice, kao da je ţeleo da proveri, da

li je shvatila bar nešto. I ĉinilo mu se da jeste.

Ipak, se iznenadio, kada je ĉuo kako govori.

- NaĊi nekog od tih svojih prijatelja da ti pravi društvo.

- To su muškarci - objasnio je. - Zato te molim da poĊeš sa mnom.

Ţelim da spreĉimo jednu provalu. Zašto baš hoćeš da ti sve kaţem. Zar mi ne

veruješ?

- Uh - uzdahnula je Kristina i bila je svesna da je pobeĊena.

- Dozvoli da ti kaţem sve što mogu, a onda reci šta si odluĉila - predloţio je. -

Dobili smo informaciju da će objekt pljaĉke biti Belvud. To je ono imanje pod

šumom, veoma moderno i priliĉno bogato.

-I?

- Izgleda da će kraĊa biti izvedena kao i ona u gradu kada smo bili u klubu.

Ne verujem da Klaudija ima neku vaţnu ulogu u tome, osim moţda, da pazi da

neko ne naiĊe. Oni verovatno ţele da iskoriste zabavu u Centru koja je

organizovana u ĉetvrtak, jer će tada svi ljudi iz okoline biti tamo.

- Pa, zar zabava neće biti u petak? Pominjala mi je Agnes da treba da se

organizuje neka zabava u Centru, ali nisam uopšte obratila paţnju na to, jer

nisam mislila da idem.byvoki

- Neće! Promenili su datum, zbog izleta. Ljudima je potreban jedan dan

odmora pred izlet.

- Znaĉi, ti si zaposlen kao detektiv.

- Ne baš sasvim tako. Vaţno je jedino da treba da spreĉimo tu pljaĉku. Kupio

sam mobilni telefon sa pripejd brojem i podešen je tako da mu se ne moţe ući u

trag, pa bi preko njega bio u kontaktu sa... - zastao je.

Ona nije komentarisala.

Uskoro su se vratili kući, ali Kolin nije hteo da ude unutra. Rekao je da ima

da uradi još nekoliko stvari. Izašao je iz kola da je isprati do kapije. Zastali su

pred kapijom, a Kolin je uhvatio za ruku.

- Hvala ti Kristina, rekao je gledavši je u oĉi, sagnuo se i spustio jedan lagani

topli poljubac na njene usne. - Hvala ti - rekao je još jednom i otišao.

Kristina je stajala kao ukopana gledajući za njim dok joj auto nije nestao sa

vidika. Šta je ovo trebalo da znaĉi, pitala se...

XXVVIIII

Agnes je pogledala iznenaĊeno kada je Kristina rekla da će sa Kolinom ići na

zabavu u ĉetvrtak uveĉe. Ona se već dogovorila sa Šarlotom da idu zajedno na

zabavu jer je Kristina odbila. Bilo joj je jasno da se izmeĊu Kristine i Kolina

dešava nešto, ali nije htela da komentariše ništa.

Kolin je u ĉetvrtak došao nešto pre sedam. Izgledao je veoma privlaĉno u

svom elegantnom odelu. Te veĉeri u hotelu im se pridruţio i Ed Vilijams.

- Nadam se da vam neće smetati, Kristina -nasmešio se. - Kolin i ja delimo sto

u hotelu otkad smo se sreli.

- Koliko dugo ostajete ovde? - upitala je.

- Nisam siguran. Ovo je prijatno mesto, a moj posao... u ovom trenutku imam

nekih planova.

- Kako Agnes napreduje sa filmom? - pitao je Kolin.

Kristina nije mogla da se otme utisku, da on namerno menja temu.

- Oĉekuje kostime. Treba da stignu sutra, a onda ko zna šta će Vestĉester

imati prilike da vidi.

Veĉera je tekla u prijatnom raspoloţenju. Ed Vilijams je bio zabavan i ćaskali

su o Vestĉesteru i okolini i naravno, o Centru za rehabilitaciju.

- Pretpostavljam da su svi rado prihvatili ideju o tom izletu, sve dok nisu

videli koliko će to da košta - rekao je Vilijams - a Šarlota neće da razoĉara

nikoga. Zato svako ko doĊe sa strane, ima da plati, da bi pacijentima Centra

uspeo izlet.

- Šarlota se brine o bolesnicima - rekla je Kristina ozbiljno.

- Sasvim - pogledao je Vilijams.

Polako se okrenula prema Kolinu. Šta li on misli, pitala se. Ali, ništa nije

mogla da konstatuje. Izgledao je smiren kao i uvek.

Nešto kasnije, pošla je sa Kolinom do Centra na zabavu. Sada se više nije

ĉudila kada je, pošto je zaustavio kola na parkingu Centra, Kolin javio daje

stigao.

Kristina ga je pogledala, ali nije postavljala pitanja.

Zatim su izašli iz kola, pa je Kolin odveo do stola, koji je ranije bio rezervisan

za njih.

- Ĉudno - rekao je Kolin - oni nisu ovde. -Pogledao je na sat. Mislim da bi

trebalo da stignu.

Kolin je još jednom morao da izaĊe da se javi, jer se plan nije odvijao onako

kako su pretpostavljali.

Mnogo kasnije, Klaudija i Daglas su stigli. Bili su nešto neraspoloţeni, što se

videlo na njima.

- Hajde da igramo - rekao je Kolin, pruţajući joj ruku. I dok su pratili taktove

muzike, Kristina se osećala nekako ĉudno u njegovom naruĉju. Nije bila

sposobna da razmišlja o provali i nije osećala ništa drugo, osim njegove bliz ine.

- Pravi se iznenaĊena što ih vidiš - šapnuo joj je Kolin na uho. To je bilo

dobro, jer da je nije opomenuo, ko zna kako bi reagovala nešto kasnije.

Kada su napuštali podijum za igru, Kolin je drţao za ruku. Išao je polako.

Oĉigledno, ţeleo je da ih Klaudija i Daglas dobro vide, a ona je shvatila svoju

ulogu i nasmešila se, mada ni ona nije znala, zašto joj je to sve trebalo.

- Klaudija - ĉula je glas Daglasa Dţonsa - pogledaj ko je ovde.

- Koline! - uzviknula je Klaudija, a Kristina je brzo pogledala prema njima.

- Oh, stigli ste - rekao je Kolin, kao da ih je tek sada primetio.

Stojeći pored Kolina, Kristina je samo slušala ţamor razgovora, koji je

usledio, ali nije trajao dugo.

- Hajdemo - rekla je naglo Klaudija Daglasu, kada je muzika ponovo poĉela

da svira.

Kolin je gledao za njima sa zadovoljnim izrazom na licu. Sada će imati razlog

da se malo zamisle - rekao je. - Pitaće se, da li smo ovde sluĉajno, ili nešto

sumnjamo.

- Misliš da bi mogli da promene plan.

- Da, mislim. Uostalom, to je moja ţelja. Edi i ostali misle drugaĉije.

Kristina je ĉula ime i zapanjeno ga pogledala. Rekao je, Edi.

- Ko je Edi? - upitala je.

- Moja veza.

- To je Vilijams? - upitala je.

- Otkud ti je to palo na pamet?

- Samo tako pitam.

- Onda ću sve da ti objasnim. Kada sam se našao u situaciji koja ti je poznata,

pitao sam jednog kolege za savet, šta da radim. On mi je savetovao da se

obratim Edu Vilijamsu, koji već radi na ovom sluĉaju.

- Kakvom sluĉaju?

- Pa, na hvatanju bande lopova, koja provaljuje u sefove i privatne kuće. Sada

je resio da malo ispita ovu oblast.

- Znaĉi, ti si još u Ĉikagu imao dogovor?

- Ne! Ali, kada si mi ti javila da si pronašla Klaudiju, raspitao sam se za

Vilijamsa, pa su mi rekli da je negde ovde. On je veliki struĉnjak, pa sam se

potrudio da ga pronaĊem.

- I šta sad misliš da uradiš?

- Ono što sam hteo od poĉetka. Da pomognem da se spreĉi pljaĉka, ili da se

pohvataju lopovi na bilo koji naĉin.

Zatim je nastavio da joj objašnjava, koliko je to u ovom trenutku smeo. Sesil

Martin je odavno sumnjiv, ali policiji nikako nije uspevalo da ga uhvati na

delu.

- I ja sam odmah posumnjao u njega. Samo, ja sam mislio da će on posetiti i

vašu kuću. Naime, video sam ga kako se muva oko one šumice u blizni vaše

kuće, pa sam se zato i ja tamo nalazio sve ĉešće. Zato smo se sreli svi troje

onoga dana. Sećaš se?

- Pretpostavljam da posle obavljenog posla namerava da pobegne avionom,

moţda u Kanadu.

- Ako je tako veliki kriminalac, on je u tom poslu iskusan i nije trebalo da

misliš, da će se zalepiti za moju i Agnesinu kuću. On je sigurno odmah

procenio da kod nas nema šta da krade.

- Ko to zna - slegnuo je ramenima Kolin.

- U svakom sluĉaju, oĉigledno je da nešto muti.

- Tiše! - iznenada je rekao Kolin i poĉeo da gleda okolo. - Zaboravili smo na

Klaudiju i Daglasa. Vidiš li ih negde?

Kristina je pogledala okolo po prostoriji ali Klaudija i Daglas, kao da su

propali u zemlju. Kolin je pogledao na sat i rekao joj vreme.

- Zapamti koliko je sati - rekao je. - Sigurno su pošli na svoj posao. Trebalo bi

da se javim Ediju.

Kolin je to govorio više za sebe. Izgledalo je kao da nije znao šta treba da

uradi. Prvi put ga je Kristina sada videla u takvoj situaciji.

- Hajde da pogledamo paţljivo - rekao je najzad. - Moţda su u baru. Tamo

ima jedno zaklonjeno mesto, koje se odavde ne vidi.

Ali, Klaudija i Daglas nisu bili tamo. I taman su hteli da izaĊu, kada je

Kristina dotakla Kolinovu ruku.

On je pogledao zainteresovano. Bio je sav napet i odgovarao je na svaki mig

kao seizmograf.

Kristina mu je pokazala oĉima na separe levo od vrata.

Bacio je brz pogled u tom pravcu i ugledao Klaudiju i Daglasa. Odahnuo je sa

vidnim olakšanjem.

Kao da ih je ĉuo, Daglas se okrenuo i pogledao ih. Mahnuo im je rukom i

rekao dovoljno glasno.

- Seli smo ovde, jer nam se ĉinilo da je suviše buĉno tamo, u sali. Sedite sa

nama.

- Zar vam se ne sviĊa na igranci? upitao je Kolin.

- Lepo je tamo, ali, mi nismo baš tako oduševljeni igraĉi.

Kristina je primetila kako je Daglasov glas neuobiĉajeno dubok i ĉinilo joj se

da je osetila malo nervoze u njemu.

Kolin i Kristina su seli za njihov sto. Oboje su smatrali da će ih na taj naĉin

najbolje imati pred oĉima. A Kolin je mislio daje najvaţnije, da Klaudija ne

uĉestvuje u pljaĉki.

Bio je siguran samo u jedno, dok je sa njom, to neće moći da uĉini.

Posedeli su tek nekoliko minuta, kada je Daglas poĉeo nešto da se mršti.

- Ovde je zaista nepodnošljivo - rekao je. - Od te trećerazredne muzike,

ĉoveku puca glava.

- Da, priliĉno je buĉno - sloţio se Kolin.

- Znam jedno mesto gde je mnogo prijatnije. Ĉovek bar moţe mirno da

razgovara - rekao je Daglas.

- Pa, hajdemo tamo - brzo je predloţila Klaudija.

- Koje je to mesto? - pitao je Kolin.

- La Grand Park, ima jedan lep restoran tamo i u sluĉaju bolji od ove rupĉage.

Hajde, poĊite i vi sa nama.

Kristina je videla kako je zapanjenost bljesnula u Kolinovim oĉima.

- Mislim... hoću da kaţem, da ne bih baš išao tamo - rekao je Kolin

neodluĉno.

- A šta kaţe Kristina? - ponovo je poĉeo Daglas.

Ona je slegla ramenima.

- To je dobra ideja - poĉela je da insistira Klaudija. Pogledala je Kolina.

- Zašto baš hoćeš da ostaneš ovde?

- Hajde Koline, siguran sam da će se Kristina sloţiti.

On i Klaudija su već ustali, a za njima su se neodluĉno podigli Kolin i

Kristina.

Klaudija je obišla oko stola i uhvatila Kristinu pod ruku. - Hajdemo da

uzmemo kapute. Pošle su do garderobe, a Kristina je pomislila da bi Kolin

trebalo da obavesti svoju vezu o ovoj iznenadnoj promeni situacije.

Zato se nije osvrtala na njega. Htela je da mu da priliku da ostane sam, bar na

kratko.

Kada su njih dve izašle napolje, našle su Daglasa kako stoji pored svojih kola,

ali Kolina nije bilo nigde.

Kristina se našla u nezgodnoj situaciji i gledala je u Daglasa.

- Kolin je otišao da uzme vaš šal - rekao je Daglasa.

- O ĉemu to govorite? Moj šal je ovde - zaĉudila se Kristina.

- Ovuda - rekao je Daglas, uhvatio je za ruku pokušavajući da je gurne u kola.

- Ne! - viknula je uplašeno.

- Da, da - rekao je Daglas grubim tonom. A onda nešto prijatelj skije dodao. -

Kolin će nas pratiti sa Klaudijom.

- Neću - pokušala je da se otrgne Kristina, ali Daglasov stisak oko njenog

ruĉnog zgloba bio je tako jak, da je htela da vrisne.

On je bio toliko snaţan da je bukvalno ubacio u kola. Ĉula je kako je zalupio

vrata iza nje.

Dok je obilazio kola da bi seo za volan, pokušala je da otvori vrata. Ali

napolju je stajala Klaudija i ĉvrsto ih drţala.

- Ne moţe to tako - rekla je uplašenoj Kristini. - Sve je u redu, Daglase, kreći

brzo!

Krećući iz mesta, kola su bukvalno poskoĉila.

XXVVIIIIII

U onom naglom trzaju kola, Kristina se zanela i skoro ostala bez daha.

Pokušala je da kaţe nešto, ali je Daglas prekinuo.

- Imate tu sigurnosni pojas, ako se bojite - rekao je.

Kristina se malo uspravila i pokušala da sredi misli. Okrenula se nazad, ali

više nije mogla da vidi mesto odakle su krenuli.

- Šta se to dešava? - upitala je, trudeći se da joj glas zvuĉi mirno.

- Pa, idemo do La Grand Parka, naravno. Mislio sam da ste i vi bili za to.

Tamo svira mnogo bolja muzika i prijatnije je. Svideće vam se.

Kristina je upitno pogledala Daglasa. On je govorio sasvim normalnim

tonom, kao da je sve bilo u redu.

- Tamo moţete da dobijete piće u svako doba dana i noći - nasmejao se.

- Mislim da vam je već dosta - rekla je oštro.

- Šta time hoćete da kaţete?

Skoro se sasvim okrenuo prema njoj, a Kristina se pitala, da li je dovoljno

sposoban da drţi volan.

Odgovorila je što je mogla hladnije.

- Ne biste... ne biste me tako ubacili u kola da ste trezni, ubeĊena sam u to.

- Zaista? - upitao je, a zatim je ponovo obratio paţnju na put. Sad je izgledao

dovoljno pribran. -A zašto mislite da ne bih?

- Zato što sam ja veĉeras izašla sa Kolinom.

- Odluĉili smo da promenimo mesto, zar ne? Zašto ne bismo zamenili i

saputnike?

- To nije obostrani pristanak.

- Mislim da Kolin neće zameriti.

Kristina je stisnula šaku i pokušala da se sredi. -A ja?

- Ah, pustite sad to. Vodim vas samo u jedan lep restoran i ništa više. Zar ima

nešto loše u tome?

Da li je baš tako? Pomislila je Kristina. Strah joj se uvukao u telo i ţestoko se

borila da je ne uhvati panika.

Moţda je to bilo zato što je znala da ona i Ko lin nisu izašli samo da bi uţivali

u provodu. Oni su imali odreĊeni zadatak. A sudeći po Kolinovim reĉima, ni

Klaudija ni Daglas nisu došli samo zbog zabave. Sada je samo razmišljala o

ţelji da se sve završi što pre. Nije je više zanimalo koliko je Klaudija bila

umešana u celu situaciju. Gotovo je bila sigurna da svi oni pripadaju grupi

pljaĉkaša i morali su za to da plate.byvoki Klaudija je uţivala u tome. A to je

pokazala naĉinom kako je pomogla da se Kristina ugura u auto.

U jednom trenutku joj se uĉinilo da ĉuje neka kola za njima.

Okrenula se i ugledala farove automobila. Osetila je olakšanje. To mora da je

Kolin.

Pitala se, da li bi bilo pametno da insistira da je Daglas pusti iz kola.

Ipak, resila je da se pravi da je sve u redu i da ništa nije razumela. Nadala se

da će tako najbolje pomoći Kolinu.

Daglas je došao do raskrsnice, pa je usporio. Pokazao je na jedan put, koji su

prošli.

- Sada ne bismo mogli da skrenemo tamo... prošli smo put.

- A zašto bismo skrenuli?

- Pa, mislim da je tim puteni bliţe. Ovuda će nam trebati još pet kilometara.

Ali, baš nas briga, ne ţurimo nigde!

Kristina je pogledala nazad.

Kolinova kola nas još uvek prate, pomislila je s olakšanjem. Klaudija mu

sigurno nije rekla pod kojim okolnostima se ona našla u Daglasovim ko lima.

Ćutali su dosta dugo. Ni Daglasu, oĉigledno nije bilo do priĉe.

- Noć nije tako loša - rekla je, da bi razbila tišinu.

- Da, mislim da nije loša - odgovorio je - ali, nisam baš u naroĉito dobrom

raspoloţenju. Gde li je taj La Grand Park već jednom? Mislim da ću se osećati

mnogo bolje, kad stignemo tamo.

- Mislite.

Daglas je iznenada pokazao interesovanje za nju i postao malo govorljiviji.

- Dobro, dobro - poĉeo je ĉak da pevuši. Konaĉno su stigli do La Grand

Parka.

- To je to mesto, zar ne? - upitala je Kristina.

- Da! Samo, priliĉno je tesno za sav onaj svet, koji dolazi. I slabo je

osvetljeno.

Kristina je iznenada osetila neku nelagodnost. Da li je Kolin išao za njima,

posumnjala je ponovo.

Okrenula se i ugledala svetla automobila, koji je bio dosta daleko. U ovom

mraku sve joj je to delovalo sablasno. I prvi put se upitala, da ovo nije klopka i

za nju, i za Kolina.

- Šta?... - poĉela je oštro.

- Ne razumem - rekao je Daglas, gledajući okolo. - Mogao bih da se zakunem

da je to restoran u koji smo pošli.

MeĊutim, zgrada je bila u potpunom mraku. Svetlela je samo jedna sijalica,

koja ih je i dovela ovamo.

Njih dvoje su stajali i gledali u restoran tamnih prozora. Nikakav zvuk se nije

ĉuo, zavese su bile navuĉene i bilo je oĉigledno da restoran ne radi.

Odliĉno, pomislila je Kristina, bar ćemo pre otići odavde.

- Pa, šta ćemo sada? - ĉula je Daglasov zadihan glas i ponovo je osetila neku

jezu niz kiĉmu.

Još izvesno vreme su stajali tako, a onda se iza okuke pojaviše Kolinova kola

i zaustaviše se kraj njih.

Za nešto oko pet sekundi nije bilo nikakvog pokreta, a onda su, se vrata

Kolinovih kola otvorila. Izašla je Klaudija, smejući se podrugljivo.

- Šta, zar ovi ne rade? - upitala je. - Koji je danas dan, Daglase?

- Ĉetvrtak!

- Pobogu, baš smo pogodili! To je jedini dan u nedelji, kada ne rade.

Kristina je osećala kako gubi tle pod nogama.

Svuda oko njih je bilo tiho. Negde je samo lajao pas, a zatim je tišinu naruţila

sirena Kolinovog automobila. On je, verovatno, nehotice pritisnuo rukom, kada

je izlazio iz kola.

Pribliţio im se i na svetlosti farova njegovih kola, Kristina je primetila da je

nešto suviše bled. Usne su mu podrhtavale kada je rekao.

- Hajdemo Kristina, vraćamo se.

- Ĉekajte! - poĉeo je Daglas. - Znam drugo mesto.

- Idi tamo sam .- rekao je Kolin oštro i ponovo pozvao Kristinu da uĊe u kola.

- Vi ste nam samo pokvarili veĉe.

- Da, pretpostavljam da jesmo i neobiĉno mi je drago što je tako - rekao je

Daglas. Kristini je osetila porugu u njegovim recima.

Sada joj je bilo jasno da ih je doveo ovamo samo zato da im se podsmehne i

da pokvari Ko-linov plan.

Okrenula se i pošla prema Kolinovim kolima. Prošla je pored Klaudije i pitala

se, da li će ona pokušati da je zadrţi.

- Dobro! Sada ti Klaudija moţeš da preĊeš u moja kola - pozvao je Daglas.

Klaudija se nasmejala i ušla.

- Brzo! - povukao je Kolin Kristinu, a već u sledećem trenutku jurnuo je za

Daglasovim kolima, koja su se vraćala na glavni put.

Daglas je stalno povećavao brzinu, a Kolin ga je pratio odrţavajući

dozvoljenu razdaljinu. U isto vreme preko mobilnog telefona je obaveštavao

svoju vezu o situaciji.

- Nisam mogao da ga koristim dok je Klaudija bila u mojim kolima - objasnio

je.

- Da, mislila sam na to.

- Bilo je priliĉno glupo što smo naseli na tako providan trik. Da promenimo

mesto! Kakva budalaština - ljutio se Kolin. Hej, eno sada prolaze kraj Belvuda,

a ne zaustavljaju se.

Daglas je skrenuo desno i za trenutak je izgledalo kao da okleva.

Zatim je usmerio kola prema Vestĉesteru.

- Oni nameravaju na aerodrom - rekao je Kolin.

MeĊutim, Daglas nije išao na aerodrom. Na jednoj raskrsnici je okrenuo i

konaĉno se uputio prema Centru za rehabilitaciju. Bilo je pola dva ujutro.

- Dakle, idu za Centar - zamišljeno je konstatovao Kolin.

- Izgleda da je gotovo - prekinula je Kristina tišinu, koja je potrajala nekoliko

sekundi.

A onda opet, neko vreme nisu izmenjali ni reĉ.

- Šta sam ono rekao danas? Imaćemo jedno prijatno veĉe, zar ne? Ĉini mi se

da nije bilo baš tako.

Kristina je prasnula u smeh. - Da, ovo je bila ideja! Tvoj plan!

- Ţao mi je što nije ostvaren. Predvideli smo mnoge mogućnosti, ali eto, sve

je omanulo. Dešava se! Ceo plan je izgledao genijalan, a onda -slegao je

ramenima.

Bio je veoma umoran, a Kristini ga je bilo ţao.

- Zašto je, zašto je Daglas poveo mene, a Klaudiju ostavio sa tobom?

- Da bi bio siguran da nećemo odustati. Moţda je ĉak znao i za mobilni? Hteo

je da bude siguran da ga neću upotrebiti... bar za izvesno vreme.

- Jesi li bar razgovarao s Klaudijom?

- Jesam, ali nisam saznao ništa. Zaćutao je, a onda pogledao u nju.

- Nadam se da nije pokušao da ti se udvara?

- Nije! Ponašao se sasvim pristojno. Ĉula je kako je Kolin odahnuo.

A šta je bilo s njim i Klaudijom, pitala se. Pokušala je da ih zamisli jedno

pored drugog.

- Ipak, nije mi sasvim jasno, kakva je bila njihova namera i zašto su nas vodili

okolo. Moţda su samo hteli da nam pokaţu, da su superiorniji - razmišljala je

Kristina glasno.

- Moglo bi biti i to.

- Ali, meni je već svega dosta. Priliĉno sam umorna.

- I ja sam - progunĊao je Kolin. - Nego, mislim da bi još našto trebalo da

pokušamo.

- Priliĉno je kasno - odgovorila je Kristina. MeĊutim, nije se baš ţurila da se

rastane od njega.

Okrenuo je kola i odvezao je do kuće.

Noć je bila divna. Kristina je duboko udahnula sveţ vazduh, gledajući predeo

obasjan meseĉinom. Sve je izgledalo kao daje preliveno srebrom.

- ,,U ovakvoj noći..." - Kolin je poĉeo da recituje svoj omiljeni stih.

Kristina se trgla. To je ĉula i ranije... kada su prvi put izašli.

Nije ţelela da misli na to. MeĊutim, Kolin je nastavio da recituje do kraja

strofe, a onda je upitao.

- Zar nije sve ĉarobno?

Kristina je klimnula glavom. Znala je šta je mislio, ali, nije puštala

osećanjima da je savladaju.

- Nije baš sve ispalo onako, kako sam ti obećao - rekao je na kraju.

- Nije to vaţno. Samo je šteta što ni ti nisi imao neke koristi. Sada bih već

morala da se oprostim.

- Moraš li?

- Pa, mislim da bi trebalo ...

- Da, ali noć je tako divna. Molim te ostani još malo. Bila si divna veĉeras,

Kristina. Nikada neću moći da ti dovoljno zahvalim.

- Sve je u redu - rekla je, a zatim je izašla iz kola. Poţelela mu je laku noć i

ušla u kuću.

Kolin je mahnuo, i kola su krenula.

XXIIXX

Sledećeg jutra Agnes je rano donela novine. Osim toga, vest su ĉuli i na

radiju. Kada je Kristina sišla na doruĉak Agnes je jedva ĉekala da joj, kaţe.

- Znaš li da se dogodila velika pljaĉka? Ovde u okolini, zamisli!

- Zaista? A, gde?

- U Belvudu. Ukradeno je drago kamenje ogromne vrednosti.

- A znaš li gde je ta kuća? - proveravala je Kristina.

- Sasvim blizu, tu iza šumice. Agnes je dobro poznavala ovaj kraj. Obišla ga

je uzduţ i popreko, pre nego što se odluĉila za ovo imanje. I sad su joj već

opljaĉkali susede.

Kristina je napregnuto razmišljala.

Klaudija i Daglas imaju alibi, to joj je prvo prošlo kroz glavu. Vesto su

iskoristili nju i Kolina.

Dok su njih dvoje obraćali paţnju na Klaudiju i Daglasa, neko drugi je izveo

pljaĉku.

A onda je pomislila na Kolina. On je već sinoć izgledao loše. Sada će mu biti

još gore, kad bude ĉuo novosti.

- U koje vreme oĉekuješ Adriana? prekinula je Agnes u razmišljanju.

Agnes je već zaboravila na pljaĉku. Smatrala je da je to stvar policije, a ona je

imala druga posla.

- Nadam se da će Adrian doći pravo ovamo. Tako bi mogao da bude kod nas

na veĉeri - rekla je, kada Kristina nije odgovarala.

- Da, verovatno će tako uĉiniti - najzad se osvestila Kristina. - Samo, neće

doći pre sedam.

Odgovarala je na Agnesina pitanja, ali nikako nije uspevala da se skoncentriše

ni na šta. Stalno je razmišljala o Kolinu. Brinulo je kako se oseća sada...

- Izgledaš nekako sanjivo - pogledala je Agnes. - Da se sinoć nije nešto

dogodilo, kad sa bila sa Kolinom? Ili je to zbog Adriana?

Kristina je odmahnula glavom i nasmejala se, a zatim je poĉela da pomaţe

Agnes u sreĊivanju kuhinje.

Posle izvesnog vremena je stigla i pošta. Za Agnes je bio jedan paket.

- To su kostimi, zar ne? - pitala je Kristina, a Agnes je nervozno raspakivala.

- Izvanredni su! Pogledaj! - oduševljavala se svakim komadom.

Dan je bio divan sa puno sunca, a nebo je bilo bez ijednog oblaka.

Samo da se ovakvo vreme zadrţi i preko vikenda, pomislila je.

- Moţeš li da zamisliš Adriana u ovom kostimu? - pitala je Agnes. - A ova

zelena haljina je za tebe.

Agnes je još uvek bila uzbuĊena, kada je stigao Kolin.

- Hoćemo li da ga nagovorimo da proba ovaj kostim? - pitala je nestrpljivo

ĉim je ugledala njegova kola.

Kristina se nasmešila kiselo. U svako drugo vreme, ţelela bi da ĉuje šta Kolin

misli o kostimima, ali danas je ţelela da razgovara o sinoćnjem dogaĊaju.

Agnes je bila razoĉarana, kada je Kristina zamolila da ostavi kostime za

kasnije.

- Kako ti kaţeš - odgovorila je Agnes tuţno i ostavila je da doĉeka Kolina.

- Ĉula si već šta se desilo? - upitao je Kolin, ĉim se pojavio na vratima.

- Dobro su nas nasamarili, zar ne?

- Pa, mislim da jesu.

- Moţemo da im ĉestitamo, ali to nam ne pomaţe. Policija misli da je to

uĉinio samo jedan ĉo-vek. Mora da je saraĊivao sa nekim od posluge, jer su

vrata bila otkljuĉana.

Izišli su u baštu da prošetaju. Razgovarali su malo, ali, misli su im se vraćale

na sinoćni dogaĊaj.

- I šta sada? - pitala je Kristina.

- Pa, ništa! Jedino mogu da te pitam, a zato sam i došao ... da li ţeliš veĉeras

da izaĊeš sa mnom. Potrebno mi je da malo razbistrim glavu.

Kristina ga je gledala razoĉarano.

- Ţao mi je, ali ne mogu. Veĉeras dolazi Adri-an. Ostaće ovde preko vikenda.

- Oh, nisam to znao. - Kolinov glas je zvuĉao razoĉarano. - Znaĉi, onda,

zauzeta si.

- Bojim se da je tako.

** ** **

Adrian je stigao rano. Negde oko pola sedam.

- Potrudio sam da doĊem ovamo što sam mogao pre, da bi mi vikend bio duţi

- rekao je umesto pozdrava.

Nasmešio se, a Kristina ga je toplo pozdravila. Agnesi je bilo drago što ga

vidi.

I dok je on ostavljao svoj prtljag u predsoblju, nije mogla da se strpi, nego je

odmah pokušala da ga nagovori da proba svoj kostim.

- Sve sam uredila. Uz ovo ćemo pustiti ploĉu „Jesenja ljubav". Vi i Kristina

ćete se šetati baštom, tamo do onih ruţa.

- Meni se više sviĊa kesten. Njegovi cvetovi izgledaju veliĉanstveno.

- Da, divni su. Ali, ja sam zamislila da radnja poĉne da se dešava ovde kod

ruţa.

Kristina je posmatrala divno kestenovo drvo. Izgledalo je zaista veliĉanstveno

sa grozdovima ruţiĉastih i belih cvetova.

Posle veĉere, ona i Adrian su izašli u baštu. Opet su stali ispod kestena. Veĉe

je bilo toplo, a cvetovi su se potpuno otvorili.

Nešto kasnije, produţili su do onih vrata, koja su vodila na livadu i tamo

zastali.

Kristini je bilo veoma prijatno sa Adrianom. On je uvek govorio o tako

obiĉnim stvarima. Obećao joj je da će doći sledeće nedelje, da je povede u

obilazak.

U tom trenutku, osetila je da više nisu sami. Okrenula se i ugledala Kolina,

koji im je upravo prilazio.

Objasnio im je da ga je Agnes videla sa prozora, kada je dolazio i rekla mu da

su njih dvoje ovde, u bašti.

Adrian je bio iznenaĊen.

- Pa, to si ti! Kako je svet mali! - uzviknuo je. Kolin je odgovorio tiho. Rekao

je da ne moţe

da ostane dugo i obavestio ih da je sreo Šarlotu Bel.

- Rekla mi je da će se ipak ići na izlet.

- Zašto ipak? - upitala je Kristina. - Zar to nije bilo u planu.

- U prvom trenutku jeste. Kasnije su konstatovali da nemaju dosta novca. Zar

ti nisi znala da je plan bio izmenjen?

- Nisam!

- E, vidiš, bio je izmenjen. I sada, Šarlota kaţe, da je neki nepoznati

dobroĉinitelj uplatio potreban novac i tako omogućio gostima Centra da vide

jezero.

Kristina ga je saslušala paţljivo, a onda ga je pozvala da prošeta s njom i

Adrianom.

- Ne mogu! Moram da idem. Videćemo se sutra!

Kristina i Adrian su pošli s njim do kestena, a kad je on otišao, Agnes ih je

pozvala i još sa vrata im rekla da je plan menjan i to dva puta.

Oni su, naravno, to znali, ali nisu hteli da joj uskrate zadovoljstvo.

- Znaĉi, ide se na jezero - bila je oduševljena Agnes. - Mogu da zamislim,

kako će Šarlota uţivati.

Kristina je klimnula glavom, a tada se trgla. Odjednom, postala je svesna

situacije. Ako Klaudija i Daglas krenu na izlet, to će im biti izvanred na prilika.

Bez po muke će moći da odnesu dragulje do aerodroma. Tuda se prolazi.

Sada je bila sigurna da je zbog toga i Kolin morao odmah da se vrati u hotel.

Sigurno ima neki dogovor sa Vilijamsom.

- Pitam se zašto je plan menjan? rekla je Agnes, koja oĉigledno nije bila

podrobno obaveštena.

- Zbog novca - rekao je Adrian i objasnio joj u ĉemu je bila stvar.

- Ali, ko je, za ime sveta, dodao novac? To nije baš tako mala suma.

To je bila zagonetka i Agnes je poţurila da pozove Šarlotu.

Ona je bila veoma uzbuĊena, dok joj je saopštavala novost.

- Neki nepoznati prijatelj, dobrotvor anonimno je uplatio novac - rekla je.

- Tako ćemo moći da organizujemo zaista atraktivan izlet.

Kada im je to Agnes prenela, Kristina je opet osetila jezu. To moţe da znaĉi

samo jedno. Neko, ko je jako zainteresovan da ljudi iz Centra odu na izled, a da

se pritom proĊe pored aerodroma i verovatno tamo i zastane da se tamo izvrši

primopredaja plena, neko ko ima novac, imao je razlog da plati.

To moţe da bude samo ĉovek koji je izvršio sinoćnu pljaĉku, bila je sigurna u

to.

Pogledala je Adriana, koji je sedeo u fotelji i razgovarao sa Agnes. Njega,

oĉigledno, ta stvar nije mnogo zanimala.

Pustila je novi CD, a onda je otišla do telefona u predsoblju. Kada je dobila

Kolina, rekla mu je bez ikakvog povoda.

- Rekao si da se sutra ide na izlet, zar ne?

-Da!

- Zar to ne bi mogao da bude naĉin da lopovi pobegnu?

Ĉula je kako je uzdahnuo.

- I Agnes je malo pre razgovarala sa Šarlotom. I ona priĉa o nekom

dobrotvoru.

-I šta?

Kristina je ćutala.

- Mogu ti reći da je, ipak sve u redu - rekao je Kolin. - I hvala ti što si me

pozvala.

Posle jednog trenutka iznenaĊenja, Kristina je spustila slušalicu.

Vratila se u sobu gde su Adrian i Agnes paţljivo slušali muziku.

- Ovo je zaista divna muzika - rekao je Adrian, kada su utihnuli poslednji

akordi.

Ostatak veĉeri su razgovarali o muzici i niko više nije pominjao sutrašnji

izlet.

XXXX

Sledećeg dana Kristina je bila priliĉno uznemirena.

Dan je bio divan. Sunce je sijalo sa jasnoplavog neba koje je bilo bez ijednog

oblaĉka.

Stajala je na prozoru svoje spavaće sobe i mislila o Kolinu. On je, u stvari, i

bio razlog zbog kojeg je toliko uzbuĊena.

I zašto se onako zvaniĉno ponašao sinoć, nije mogla da objasni.

Luka na jezeru izgledala veliĉanstveno, kada su stigli.

Brodić kojim je trebalo da idu na izlet bio je vlasništvo jedne porodice iz luke.

Kapetan je doĉekivao putnike i sa svakim se prijateljski pozdravio.

- Dan će biti kao izmišljen za izlet - rekao je Kristini, pozdravljajući se sa

njom.

Kolin je stigao sa Vilijamsom, koji ovaj put nije imao odelo od tvida i bio je

obuĉen u svetle pan-talone i tamni blejzer.

Kolin je takoĊe, imao sportsko odelo.

Prvu grupu stanovnika Centra pratila je neumorna Šarlota.

- Mislite li da bih mogao nešto da pomognem Šarloti? - pitao je Adrian, a

Agnes je odmahnula glavom.

- Ostavite sve Šarloti. Ona je roĊeni organizator.

- Da poĊem, onda da vam nabavim još neku ideju za film? - predloţio je.

Agnes, koja se nije odvajala od svoje kamere, bila je radosna zbog

Adrianovog predloga.

Dok su razgovarali, Kristina je posmatrala okolinu. Kolin je stajao sa strane.

Vilijams je stajao malo dalje od njega, kao da oĉekuje nekog.

Onda joj je Kolin prišao bliţe, a ona nije pokazivala da ga je primetila.

- Hvala ti što si mi sinoć telefonirala - rekao je. Adrian je pogledao prema

njima. Nije pokazao da mu se ne sviĊa, što ona razgovara sa Kolinom, ali

Kristina je to osećala na neki nejasan naĉin.

Pogledala je okolo traţeći neki zanimljiv objekat za Agnesinu kameru.

U tom trenutku su stigla jedna ko la. Kristina je videla kako Adrian gleda

prema njima, a zatim kako zastaje otvorenih usta.

- Hej, vidite ko je tamo!

To je bila Klaudija sa Daglasom Dţonsom.

- Kristina, vidite li ko je tamo?

- Da, Klaudija Braun.

- Znaĉi, zato je Kolin ovde. Zar oni nisu raskinuli?

- Mislim da to nema veze. Klaudija je pronašla posao. Radi u Centru.

- Ja ništa ne razumem - rekao je Adrian rezignirano.

Kristina je ponovo pogledala u Kolina. Izgledalo je da ne obraća paţnju ni na

šta, ali bila je sigurna da motri na Klaudiju i Daglasa.

Pogledala je šta su nosili sobom i pitala se, da li su oni, stvarno, umešani u

sinoćnu pljaĉku.

Klaudija je imala veliku tašnu, ali i Kristina je imala sliĉnu.

Daglas je nosio kameru, kao i većina putnika.

Utom su stigla još jedna kola. Kristina je ugledala Sesila Martina kako izlazi

iz njih.

U sledećem trenutku kraj njega je već bio Daglas Dţons i pomogao mu da

izaĊe iz kola. Sesil se oslonio na njegovu ruku i teško vukući nogu došao sa

njim do broda.

XXXXII

Konaĉno su podigli lenger, brod se zaljuljao, a onda lagano krenuo da plovi

po jezeru.

Mašine su malo utihle i ujednaĉile rad, a Kristina je osetila kako joj prijatan

povetarac miluje lice.

Prišla je Sesilu Martinu, koji je sedeo na jednoj stolici. Na naslon je okaĉio

dve kamere i ostali fotografski pribor.

- Vi ste izgleda dobro opremljeni - rekla mu je umesto pozdrava.

- To je moj hobi!

- I moje tetke Agnes. Moram vas kasnije upoznati. Ta kamera izgleda kao

njena.

Pruţila je ruku da dotakne kutiju i odjednom je osetila kako se jedna snaţna

šaka stegla oko njenog zgloba.

ZaĉuĊeno je pogledala Sesila Martina, koji je oštro gledao pravo u oĉi.

- Ta kamera je jako osetljiva - rekao je i pustio joj ruku.

Kristina je posmatrala svoj zglob u koji se krv polako vraćala, posle Sesilovog

stiska.

- Kako je? - upitao je Adrian prijateljski se smešeći Sesilu.

- Odliĉno, ali gospodin Martin nije baš najbolje - odgovorila je Kristina.

- Oh! - Adrian ga je pogledao upitno.

- Gospodin Martin je jedan od pacijenata iz Centra.

- Ali, svakog trenutka se osećam sve bolje - upao joj je u reĉ Sesil Martin.

- Odliĉna ideja je ovo putovanje, zar ne? - pitala je Kristina, gledajući ga

paţljivo.

- Za vas mlade ljude da, ali sumnjam da ću moći da se udaljim s broda, kada

pristanemo.

Da li zaista neće moći, pitala se Kristina.

- Klaudija je bolniĉarka gospodinu Martinu, Adriane - rekla je ni sama ne

shvatajući, zašto je nastavila razgovor.

- Moram je pozdraviti - rekao je Adrian. - Mislim da će se iznenaditi, kada me

bude videla.

Kristina je gledala Sesila Martina dok je Adrian govorio. Uhvatila je njegov

oštar pogled, koji je dobacio Adrianu, kad je ovaj govorio o Klaudiji.

- Mi smo bili ĉlanovi istog kluba - rekao je Adrian, ali to objašnjenje nije

izbrisalo zabrinutost na Sesilovom licu.

- Ovo će ih malo naterati da se zamisle, mislila je Kristina. Pitala se da nije

moţda Sesil Martin onaj nepoznati dobroĉinitelj, koji finansira ovaj put.

Potraţila je pogledom Kolina i Edija.

Oni su stajali na donjem delu palube i razgovarali. Videla je da se Sesilov

pogled ĉešće zadrţavao na njima. Mnogo bi dala da je mogla da proĉita misli

ova tri ĉoveka.

Pomakla se malo dalje od Sesila Martina, naslonila se na ogradu i posmatrala

vodu jezera.

- Lepo putovanje - ĉula je Kolina kako joj govori iza leda.

Podigla je glavu, okrenula se i pogledala ga upitno.

- Kapetan mi je rekao da imaju radio-stanicu. Tako se svakog trenutka moţe

uspostaviti veza sa kopnom, ovde mi nije dobar domet na mobilnom telefonu.

Mislim ako neko...

Kristini se uĉinilo da je pogledao u Sesila Martina. Ali nije bila sigurna.

- Imamo i doktora na brodu upala im je Šarlota u razgovor. - Zar to nije

divno?

- I pojaseve za spašavanje - dodao je Adrian, koji im se takoĊe pridruţio.

Popriĉali su malo, a onda su se opet rasturili po palubi. Kolin je pozvao

Kristinu da pode sa njim na drugi deo palube, gde su mogli da razgovaraju na

miru.

- Nisam bio sam prošlo veĉe, kad si mi telefonirala - rekao joj je tiho.

- Telefon je u holu, a bilo je mnogo sveta okolo. Zato sam morao da budem

onako zvaniĉan. - Mislio sam da ćeš pretpostaviti tako nešto. Kristina ga je

pogledala.

- S tobom nikad ne znam na ĉemu sam.

- Ovo je proklet posao... Mislim ovaj zbog kojeg sam ovde. - Odjednom glas

mu je zamro.

Kristina se osvrnula i shvatila. Prilazili su Klaudija i Daglas. Ali nisu se

zaustavili kraj njih, već su produţili i zaustavili se kraj Sesila Martina.

Kolin je uhvatio Krisitinu za ruku.

Ona se malo pomerila da bi se oslobodila, a tada se na njegovim usnama

pojavio osmeh.

Posmatrala je ono troje. Izgledalo je da vode neki bezazleni razgovor. Nisu

bili ni nalik na kriminalce.

Iznenada, Kristina je pocrvenela setivši se one zabave u golf klubu.

Pogledala je Kolina. Nije mogla da mu vidi oĉi, jer je nosio naoĉare za sunce.

Ali, videla je da mu je vrat pocrveneo.

Pokušala je da misli na nešto drugo.

U tom trenutku je prestala muzika, koja se do tada ĉula preko zvuĉnika.

Zaĉuo se neki snaţan glas.

- Ţao mi je, ali primili smo vesti, koje će izme-niti naše planove. Govori

kapetan broda.

Kristina je stajala išĉekujući.

Sesil Martin je odjednom izgledao kao progonjena zver. Napeto je slušao.

Adrian, Agnes i Šarlota su mirno stajali i oĉekivali da ĉuju o ĉemu se radi.

Tek tada im je kapetan rekao da su dobili poruku preko radija, da je jedan

deĉak krenuo sam ĉamcem na jezero i da se nije vratio već nekoliko sati.

Izgleda da je doţiveo nesreću.

Kapetanija je dala nareĊenje svim brodovima da krenu u potragu i koji ga

brod prvi ugleda, da mu pruţi pomoć.

Naravno, tome se nije moglo prigovoriti.

Brod je usporio voţnju. Na palubu su izašla dva mornara sa dvogledima u

rukama.

Paluba je odjednom opustela. Svi su poleteli ogradi, gledajući u more.

Brod se opasno nagnuo na jednu stranu. Kapetan je morao da interveniše.

Zamolio ih je da se ravnomerno rasporede uz ogradu, jer on ne zna sa koje

strane bi mogao da se pojavi ĉamac.

Kolin je odjednom nestao. Verovatno se pridruţio Ediju, pomislila je Kristina.

Tek tada se setila Sesila Martina i potraţila ga pogledom.

On je sedeo na svome mestu, gledajući pravo pred sebe. Klaudija i Daglas su

bili na drugoj strani. Posmatrali su jezero.

Kristina je ponovo pogledala ka jezeru. Sesil Martin sad nije mogao da uĉini

ništa. Mora da mu ovo nije bilo nimalo prijatno.

Na brodu je vladala tišina. Jedino je Šarlota Bel uzdisala.

- To je beznadeţno i uţasno... beznadeţno! -jadikovala je.

Onda su primetili jedan brod sa njihove leve strane, a sa kopna je sleteo mali

avion, koji je, verovatno imao zadatak da istraţi jezero malo dalje.

Iznenada se zaĉuo uzvik. Jedan od mornara je mahao rukama, pokazujući

prema vodi.

- Gde? Ne vidim ništa - trgla se Klaudija i nagla se preko ograde. Krsitina je

tada već stajala kraj nje.

Pucanj rakete iz kapetanove kabine je objavio da je to bio nestali ĉamac.

Kristina je osetila kako joj srce lupa, a usta postaju suva.

- Deĉak je u ĉamcu! - uzviknuo je neko.

Gromki uzvici pozdravili su ovu vest.

Ali, u isto vreme, je usledilo upozorenje kapetana da je deĉak, moţda, u

lošem stanju i svi su se odjednom ućutali...

U tišini, brod je nastavio da se pribliţava malom ĉamcu.

Ĉim se brod pribliţio, kapetan je spustio ĉamac i otplovio do deĉaka, koji je

leţao onesvešćen. Uzeo je deĉaka na ruke, prebacio ga u svoj ĉamac i za minut-

dva bio je s njim na brodu.

Deĉaka su preneli u kab inu i tek tada je na palubi ponovo nastao ţagor.

Krsitina je pogledala okolo da vidi šta je sa Se-silom Martinom.

On je još uvek bio na svom mestu samo je sada drţao na krilu obe svoje

kamere. Misleći, valjda, da ga niko ne vidi, hitrim pokretom je izvadio nešto iz

dţepa i stavio pod kamere.

Kristina je razrogaĉila oĉi. Bio je to revolver!

XXXXIIII O deĉaku je vodio brigu lekar, koji je došao sa pacijentima iz Centra, pa su

bili sigurni da će sve biti u redu.

Ipak, gotovo svi putnici sa palube sišli su dole u salon kraj kabine. Svi su

ţeleli da znaju da li se deĉak osvestio.

Adrian, Agnes i Kristina su ostali na palubi razgovarajući.

- Znaĉi, snimili ste sve? - upitao je Adrian. -To je prava drama!

Agnes je klimnula glavom. Bila je srećna što je ta drama imala srećan

završetak.

U razgovoru ih je prekinuo kapetanov glas, koji se ponovo ĉuo iz zvuĉnika.

Kapetan je saopštavao da se deĉak osvestio, ali da mu je potrebna intervencija

koja se moţe pruţiti samo u bolnici i, normalno, brod mora da se vrati u luku.

U tom trenutku, Adrian je podešavao Agnesi nu digitalnu kameru. Zatim joj

je pruţio, a ona je poĉela da kruţi palubom noseći kameru.

Kristina je pogledala Sesila i setila se revolvera. Šta li će on uraditi sada, kada

je put prekinut, pitala se. I gde li su Kolin i Ed? Razmišljala je kakav li je bio

plan, ako je ovo grupa koja je opljaĉkala dijamante. Sigurno su sa nekim trebali

da se sretnu kada pristanu na obali. Jezero jeste veliko, ali verovatno su imali

vezu koja je trebala da odnese dijamante do malog aerodroma i da ih iznese

avionom iz zemlje. A pošto Kanada nije daleko, moţda uopšte nisu trebali

avionom da se prenesu dijamanti - razmišljala je Kristina.voki

Za to vreme Adrian je bio zauzet oko Agnes, dajući joj savete šta bi mogla i

kako da snimi.

- Tako... Samo ne tako brzo... malo sporije prema luci...

Agnes je okretala kameru po njegovim sugestijama, a onda se on okrenuo i

pogledao u Sesila.

- Pitam se... - pogledao je u kameru koju je Sesil drţao na krilu.

Kristina je osetila kako je nešto steţe u grlu. Šta je to Adrian nameravao? On

ne zna da Sesil Martin ima pištolj. Po izrazu Sesilovog lica moglo se pogoditi

da neće oklevati da ga upotrebi.

U jednom skoku, Kristina je bila pored Adriana.

- Samo trenutak - rekao joj je Adrian. - Hteo bih da zamolim gospodina Sesila

da mi posudi kameru ... Znate - okrenuo se Sesilu - hteo bih samo nešto, da ne

izgubim...

Pruţio je ruku prema kameri da pokaţe šta ga interesuje, ali Sesil Martin ga je

zgrabio za ruku.

- Dalje ruke! - zareţao je.

- Pobogu! - Adrian je zaprepašćeno gledao u njega.

- Ostavite, Adriane - pokušala je Kristina da ga odvuĉe. Ali, Adrian se

zainatio. Nije mogao da shvati ovakvo reagovanje Sesila Martina i hteo je da

vidi u ĉemu je stvar.

- Šta je sa vama? - pitao je. - Da vam nije loše? Sesil se malo okrenuo, kamera

na krilu mu se pomakla, a Agnes je vrisnula. Ona je sve to snimala i sad je

ugledala revolver.

Sesil Martin je izgleda izgubio nerve i uhvatio je revolver.

Kristina je instinktivno prišla još bliţe Adria

Adrian je gledao, ali nije bio uzbuĊen.

- Šta je to? Igraĉka? Samo sam vas pitao za kameru...

- Zaveţi! - oštro je izdrao Sesil, gledajući okolo.

- Bolje bi bilo da odem po doktora rekao je Adrian posmatrajući i dalje

Sesila s interesovanjem.

Napravio je pokret, kao da hoće da krene i istog trenutka se zaĉuo pucanj.

Adrian se zaneo i sa treskom se sruĉio na palubu.

Istog trenutka na palubu je izleteo Kolin. Bacio je nešto na Sesila, ali Kristina

nije videla šta.

Sesil je hitro nanišanio na Kolina. Ponovo se zaĉuo pucanj i Kolin je pao. U

tom trenutku na Sesila je skoĉio Ed Vilijams, koji se odnekud stvorio kraj

njega.

- Ne puštajte nikoga na palubu! - povikao je Agnes. - Zovite lekara!

Kada je videla Kolina kako je pao, Kristina je vrisnula. Ali već u sledećem

trenutku, on je ponovo bio na nogama.

Bilo je oĉigledno da je pao namerno, da bi iz-begao Sesilov metak.

Kristina ga je ponovo pogledala, a kad je videla daje sve u redu, pritrĉala je

Adrianu.

Sada je i Kolin već bio kraj njih i pomogao joj da podigne Adriana.

- Biće sve u redu! Nije teško povreden - rekao je Kolin, pokušavajući da je

umiri.

Kristina ga je pogledala pravo u oĉi. U tom trenutku ĉula je da Edi zove

Kolina. Podmetnula je rame pod Adrianovu ruku i pokušala da ga pridrţi, a

Kolin je poţurio do Edija. Oni su oĉigledno, još imali posla oko Sesila.

Adrian je bio pogoĊen u rame, ali kost nije bila povredena i to je bila sreća.

Bilo je dosta krvi, ali rana sama po sebi nije bila opasna.

Pored bolniĉkih kola, na obali ih je ĉekala i policija. Sesil je sada sasvim lepo

mogao da ide do policijskih kola izmeĊu Kolina i Edija.

Klaudija i Daglas su nevoljno išli za njima.

XXXXIIIIII

Tog popodneva, Kolin je došao da poseti Kristinu i da im ispriĉa kako su se

stvari razvijale dalje.

On i Ed su bili nepoznati dobroĉinitelji, koji su uplatili novac za izlet.

- Nameravali smo da Sesila odvratimo od Klaudije i Daglasa. Znali smo da će

pokušati da preda plen svojoj vezi, ali nismo bili sigurni gde ga ĉovek ĉeka...

- A Klaudija i Daglas?

- Oni nisu vaţni - rekao je Kolin. - Glavni je bio Sesil Martin. Oni ĉak nisu ni

znali sve njegove planove. Ali bili su umešani, to je sasvim dovoljno da

odgovaraju pred zakonom. Kristina je ćutala.

Bilo joj je drago da je sve konaĉno završeno. Kradljivci su bili uhapšeni,

dokaza je bilo i suviše protiv svih njih.

** ** **

Te veĉeri, ona i Kolin su pošli da prošetaju baštom. Došli su do kapije koja je

vodila prema šumi.

- "U takvoj noći..."- poĉeo je Kolin, a Kristina ga je pogledala toplo.

Instinktivno je osetila da će se dogoditi nešto znaĉajno.

- Nikada nisam pomislio da se moj san neće ostvariti - rekao joj je i uhvatio je

za ruku.

Kristina gaje pogledala.

Ćutali su nekoliko minuta. A onda su se snaţno zagrlili. Vreme je stalo u tom

trenutku. Nikoga nije bilo, postojali su samo njih dvoje. Sve što je Kristina

osećala bile su suze sreće koje su joj se spuštale niz lice i toplina njegovih

usana koja ih je brisala. Poĉeli su njeni snovi. Nikada nije osećala takvu ljubav

i nikada nije bilo jasnije da je Kolin bio njena polovina. Svaki minut bio je deo

sna, svaki njegov uzdah bio je san, a svaki njegov pogled trenutak veĉnosti.

Kolin se pribliţio njenim usnama sa velikom ĉeţnjom išĉekujući trenutak da

im se usne spoje, taj divan osećaj neizvesnosti koji je neponovljiv. A onda su

im se usne spojile u jedan dug i neponovljiv poljubac.

Dugo oĉekivani poljubac koji je znaĉio veĉnost.