Saa Boovi Ratne ljubavi; Tebi, moja Dolores Beograd 1985, p. 5-110; Beograd 1984, p. 9-95

Moj Beograd (esti april)Dete koje nosim velika je radost i za Boovie i za Magazinovie. Bora sa braom ve pravi planove za veselje koje nas eka. Majka svake zore pee palainke da bi mi ih vrue donela za doruak. Iekuje se prvo dete, prvo unue, prvo sinove izmeu osam strieva. Mada su vremena tmurna, ne mislimo na najgore, ne mislimo da e nas rat u svemu pretei. Uoi estog aprila deuram sa Borom na klinici. Dobrovoljno uz njega deuram. Da se ne rastajemo, da budemo to vie zajedno. Jutro. Ve je est asova. Bora ostaje i dalje na klinici. Deurstvo predaje tek u podne. Pozdravljamo se i ja odlazim kui, da pripremim to topliji doek voljenom oveku. Uz put, u maloj piljarnici preko puta Karaorevog parka, kupujem rumene jabuke. Biram najbolje. elim danas da bude sveano, toplo i puno ljubavi. Nedelja je. Biemo slobodni i ceo dan proveemo zajedno. Idem preko Autokomande, pa u Ulicu Maksima Gorkog. Tamo nam je stan. Jutro prijatno. Toplo. Sunano. Idem puna sree svojoj kui, svom domu, koji mi je tako drag. Pa to je dom Borin i moj. Na dom. Uskoro bie nas troje. Neka tutnjava, kao iz daljine, tre me iz razmiljanja. Grmljavina?! udna, ujednaena, bez prekida. Postaje sve blia, sve jaa. Jo ne shvatam ta je, ali mi ne da mira. U tom se pojavi prva grupa aviona. Evo uzroka tutnjave. Ni na kraj pameti ne pada mi misao da e uskoro biti zasut vatrom i smru moj dragi Beograd. Gledam bezazleno put neba i istovremeno urim kui. Tutnjava sve jaa. Evo i druge grupe, tree... Krue, vraaju se, idu napred i kao da su se uskomeali. Mislim, vebe. Povremeno bacim pogled gore bez straha, bez sumnje u ma kakvo zlo. Tako misle i ostali koji su se tog jutra nali na ulici. Najvie je ena. Sa torbicama, korpama. ure na pijac, u trgovinu, da spreme sveaniji ruak. Nedelja je. Jedan ovek srednjih godina zastade i glasno upita: "Ma ljudi, ta ja ovo?" Nepoznati prolaznik kratko odgovori: "Veba. ta moe biti!" - i nastavlja da koraa svojim putem, svojim poslom. Avioni se jo vie uskomeae a iz njih poletee crne lopte. Odjekuju ve i eksplozije. "orci", ree neko. Tek to izgovori "orci" kad se Beograd zatrese i zatutnja. Poe tle pod nogama da podrhtava. Opet jedan ovek viknu: "Ama, narode, ovo je bombardovanje! Sklanjajte se!" - i potra niz ulicu. Nasta prava pometnja. Tranje. Povici. Ja jo ne verujem. Neiskusna sam, a i politiki neobavetena. Ne verujem u zlo. Utom, levo od mene, na jedva stotinjak metara, grunu, i ini mi se podie me od zemlje. Kua koja je bila tu jednostavno nestade u dimu i praini koji se visoko podigoe. Oseti se i miris paljevine. Zastadoh. Gledam u onu prazninu gde je do maloas bila kua. "Pa, ovo ipak nisu vebe!" - najzad i ja shvatih. Ali da je s tim otpoeo i rat ne shvatam, i ne pomiljam. Pooh dalje gotovo trei. Ne znam ni sama zato. Da li to svi tre, viu, kukaju na glas. Da mi je samo da stignem do kue. Tamo u se zakloniti, moda nai nekakav mir. Prosue mi se iz ruku rumene jabuke. Kotrljaju se niz kaldrmu. Avioni i dalje krue. Sipaju i seju smrt, paljevinu. Rue, razaraju, grme i bude strah kod do maloas mirnih i srenih graana. Uznemirena lica na sve strane. Ljudi raupani, tek poustajali. U pidamama, spavaicama ili sa tek neim prebaenim preko lea. Svako trai spas kako ume i zna. Tresak. Opet lete komadi rasprsnutih bombi, kamenja, delovi sa kua i graevina. Stakla se lome i zasipaju ulice. Vriska sve jaa, tranje, dovikivanje. Jedni tre dole, drugi gore uz istu ulicu. Sve se uzmuvalo i uspaniilo. Jedan mladi ovek, sav krvav, tri

prema meni. Hou da mu pomognem i idem mu u susret. Nisam jo stigla da mu kaem da sam lekar i da elim da mu pomognem, a on je ve bio na dnu ulice. Nije me ni uo. Jedna ena istrala iz kue, prigrlila tri raupane, jo pospane devojice, u gru od plaa. Evo me pred naom kuom. Staklena vrata na ulazu polomljena. Prozori na stanu takoe polomljeni. Ulaz u stan zakren staklom i malterom. Balkonska vrata pala i iskrivila se preko ograde, a na njima nigde jednog stakla. U stanu nema nikoga. ta u gore?! Majina kua je u blizini. Idem njoj. Na meni nov zeleni pliani mantil. Viu mi neke ene da legnem. Ja ne mogu. Isprljau se, mislim. I ne mogu. "Lezi! Poginue!" - dovikuju. Ja i dalje idem lagano. "Lezi"... I stiem do majine kue. Nasta tiina. Avioni se izgubie. Tiina, ali ona udna, stravina tiina koja zuji u uima. A sami ste i sve je oko vas prazno i usamljeno. I kua je pusta. Osetih miris paljevine. U komiluku nikog. Izbegli svi prema periferiji. Tek to sam ula, a evo devera Milana. Bio je prvo u naem stanu, pa kad nije naao nikog, pretpostavio je da sam kod majke. Priletim mu u zagrljaj i zaplaem glasno. Tek tada sam se opustila, prihvatila i primila gorku istinu. Milan, kojeg znam samo veselog i smirenog, sad mi izgleda vrlo nervozan i jako uzrujan. Lice ozbiljno, rekla bih i strogo. Oko usana bore gorine umesto njegovog vedrog smeha. Pita me odmah: "Gde je Bora?" Odgovaram mu, a u isto vreme i bez predaha pitam ga za brau Miloa, aslava, Branka. Jo ne znamo gde je ko i kako su preiveli ovo iznenadno bombardovanje. Evo opet potmule tutnjave iz daljine. Samo, sad ve imamo iskustva. Opet novi nalet aviona. Ve ih vidimo. Zacrnelo se nebo. Mnogo ih je. Daleko vie nego prvi put. Milan me gurnu u ostavu, zatim utra u spavau sobu i donese veliki perjani jastuk. Stavi mi ga preko glave. Naivna zatita, ali me bar malter ne zasipa po kosi i licu. Usta su mi ve puna peska. On stoji pored mene. Rukama oslonjen na zid zaklanja me grudima. Taj Milan, koji je umeo da pravi ale na raun "Koreje Toksimovia", koja treba da doe na svet, sad kad sam u opasnosti, sa toliko panje i sa toliko strepnje hoe da nas obe sauva. Natkrilio se nada mnom, spreman da se hvata u kotac sa svim nevoljama sveta samo da me sauva. Sa svojim krupnim, irom otvorenim oima i otrim pogledom, liio mi je na orluinu koja me brani. Poe oko nas sve da se ljulja. Iako je tek jedanest sati pre podne, nebo se zamrailo od aviona, dima i praine. Avioni prekrili nebo i zaklonili sunce. Zahladnelo odjednom kao kad se oblaci navuku, a i vazduh se uskovitlao i podsea na oluju pred kiu. Eksplozije se slile u jednu dugu grmljavinu koja ne prestaje. Ne mogu se vie brojati niti avioni, niti eksplozije. Pa ipak jednu izdvojismo. Iznad nas zafijuka neto dugo, piskavo, slino sireni. Milan me prigrli: "E, ovo je naa!" - ree mirno. Poeh da se krstim i tiho apuem: "Boe, pomozi! Boe pomozi!" U dvoritu neto tupo tresnu. Ne diemo. ekamo eksploziju. Sekunde duge kao godine. Ja ne prestajem moje "boe pomozi, boe pomozi!" Milan zausti da kae: "Dosta sa tim tvojim" ali se uzdra. Tutnjava se stiava. Izlazimo i prvo hoemo da vidimo ta je to tresnulo u bati. Na tri metra od kue, u velikom krugu, zemlja pobelela kao kre. Okolo bate i cvee spreni. "Zapaljiva" - konstatuje Milan i uzima rukom belu zemlju. Pokuava da je drobi prstima, a ona tvrda kao kamen. Zamalo, po sred kue, zakljuismo oboje. Jedan deo ograde se polomio i ostala rupa koja neprijatno zjapi. Milan uzeo da je malo popravi, kad se iznenada pojavi krupna ena na susednom balkonu i poe da vie: "Ne rui, ne diraj! Ne kradi!" Milan poe da objanjava ta radi, ali ena kao izbezumljena i dalje vie. Ne slua Milana "Ne kradi!" - kao mitraljez sipa. Ne moe je ovek ni razumeti. Nasrtljiva do zla boga. Milana izdade strpljenje i viknu: "Mii se eno, e vala bombe ti jezik raznele, a tu ludu glavu ostavile!"

kripnu kapija. Evo i Bore. Vie tri nego to ide. Razbaruen. Zadihan. Dugo grljenje bez rei, a zatim uzajamna raspitivanja o lanovima obe porodice. Ko je iv, i gde je ko? Pokazujemo mu beli spaljeni krug na zemlji, a Bora nama spaljene dlanove. Kae, zapaljiva bomba pala na krov klinike, pa je gasio i jedva spasao kliniku od poara. Ve je popodne. Majka se vraa. Nikad je takvu nisam videla. isto se smanjila i ostarila. Beograd je u plamenu. Ona je u njemu roena, u njemu rasla. Svaku uliicu u njemu voli. Svaki kutak poznaje. Njena Skadarlija, Palilula, Vraar... Rasla je sa njima. Pamti i tramvaje koje su konji vukli, a ona ih sa grupom dece doekivala na Slaviji i zasipala cveem. I fenjerdije. A sada? Plamen, miris paljevine, ruevine, i izbezumljeni narod koji uri nekud, uri na sve strane - a ne zna kud! Rat je poeo... HAPENJE U Podgorici, na kraju Dan ulice, je naa kua. Uvek vesela i puna ivota. Sada opustela. Svi su uzeli puke i otili u umu. ak i stari Risto. U kui smo ostali samo svekrva, ja i najmlai dever Aleksandar. Imali smo i mi direktivu i planove da izaemo i prikljuimo se partizanima. Deveri su otili spremni na borbu pri izlasku iz grada. Nama su ostavili drugi nain, bezbolniji. Mislili su da se prvo prebacimo u susedno mesto, Tuzi. Tu bi nas saekao Osman Buli i prebacio dalje. Ali planovi su nam se izjalovili. Put je bio preseen. U samom susedstvu Osmanove kue formiran je zatvor, iz koga su se uli povici, zapomaganje, a najee "vode, vode!". Morali smo natrag. Bila sam preobuena u bulu pri izlasku iz grada. Nimalo nije bilo lake vratiti se u Podgoricu, blokiranu straama. U jednom vinogradu svlaim alvare, i ostavljam ih. Vraamo se i prolazimo pored strae kao graanke. Zaustavljaju nas. Kaemo kratko da idemo u bolnicu radi poroaja. Na meni tanka letnja haljina i straaru nije teko da shvati. "A, bambino, avanti!" i propusti nas. Svekrva ponavlja bolnica, a Acko neto dodaje na italijanskom. Kako-tako, tek mi proosmo. Vraamo se u Dan ulicu. Ve je no. Acko je deko, ali u svemu uestvuje kao matorko. Prigrlili smo se i razgovaramo, razmiljamo, krojimo planove kako izai. Tako do duboko u no. Sutradan od rane zore tutnjava i grmljavina. Avioni se okomili na Pipere. Tamo su se jo jue prebacili drugovi, a sa njima i deveri. Treba dizati ustanak. Puke su ve planule. Sa jedne strane dvorita zidana ograda. Aco se popeo na vrh ograde i gleda avione kako se obruavaju iznad Pipera. Tamo, u Stijeni piperskoj je i rodna kua moga svekra i svih devet sinova. Ba u tom pravcu gaaju i topovi. Rumica se propela na zid pored Ace i gleda put Pipera, put Stijena. Prati avione. Broji ih. Pri svakoj eksploziji se stresa, a bleda kao papir. Tamo su sinovi Boro, Milan, aslav, Slavko, Boo, Sveta. Tamo je i Risto i brat Rade. A sve je u dimu. Vetar pirka i s vremena na vreme nanosi miris paljevine. Odjednom, Rumica kao izbezumljena poe da apue: "Krv, osea li da krv mirie!" "Rume, Rumice" - zovem je, a ona ukoena stoji, ne uje me. Tek kad sam uplaena zavritala, trgla se, i lagano pola u kuu. Dan odmie, a onda no duga, bez kraja. Meseina zabelila pa nam svetiljke i ne trebaju. Za razgovor i dogovor pogotovu. Pravimo planove, analiziramo, ponitavamo, donosimo druge, i tako do duboko u no. Krajnja odluka je da bar Acko izae. Deko je, gotovo dete. Nee niko na njega posumnjati. Ujutru, uzima Acko korpu i neto novaca kao da ide u kupovinu u okolna sela. im izae iz blokiranog grada, neka se povezuje sa ocem i braom. Ideja ispade naivna. Siromah deko vraa se snuden. Italijani umalo da ga uhapse. Pomoglo mu je nekoliko italijanskih rei i izraza koje je nauio sluajui danima ovu vojsku koja je pritisla

grad. Seo na malu stoliicu i zagnjurio lice u ake. Korpa na zemlji, izvrnuta i prazna, podsea na neuspeo poduhvat. I ona je neprijatna. utimo, uzdiemo. Rumica pui cigaru za cigarom. Ispred nje srebrno ane puno kotrabana i papir. im zavri jednu cigaru, prsti ve hvataju novu. Papiri zauti i dim se ponovo izvija. ini mi se, nije vie ni bleda. Neka udna zelena nijansa prekrila joj lice, a usne se stegle, gotovo se i ne vide. Vrata na ulazu drimo zatvorena. Uzalud! Evo, neko kuca snano. Prete, galame. Lupaju i zveckaju pukama. Rumica proe i otvori vratnice. Italijani ispunie dvorite. Jo ne znam da su doli mene da vode. Znamo da upadaju u kue i vre pretrese. Mi smo se tome i nadali. Ali prevarili smo se. Trae po imenu mene - "Dotoresa Sasa Bozovic!" Rumica stade ispred mene, utei gleda pravo u oi doljake. Grudi joj se nadimaju, a disanje postade glasno. Jedan isprui puku i odvoji me od svekrve. Kratko "avanti!" - i ja polazim. Ruma pokri lice rukama i zaplaka. Jedva stiem vojnike korake. Potrkavam. Okrenuh se ne zastajui. Ruma ide za mnom. ujem joj papue kako kloparaju. Jeca. isto cvili. "Comando di tapa", proitah na ulazu zgrade. Uzimaju mi podatke i posle kratkog i dosta grubog ispitivanja prebacuju me u zatvor u "Kuu Rogoia". Tu zatiem nekoliko ena. Apotekarku Jelu uni, profesora Vasiliju Kosti, uiteljicu Radu DJilas i jo nekoliko drugih. Sede na podu. A pod prljav. Soba mrana. Ima samo jedan omanji prozor - sve zatvoreno. Juli mesec. Vruina kao u kazanu. Neizdrljivo. Pa ipak, sve ove ene izgledaju dostojanstveno i snano. Rumica je saznala gde sam. Nije verovala da e trudnu enu baciti u zatvor. Mislila je da me vode samo radi sasluanja. Teko joj je i ne miri se lako. ujem galamu napolju. Ruma dola i rve se sa straom. Trai da nju zatvore, a mene puste. Vie da sam trudna. Ne vredi. Nastaje guva, rasprava. Plaim se da je ne ubiju. Toliko sinova uzelo puke, a ona ima smelosti da zahteva, da raspravlja. Da mogu nekako da joj doviknem, da se uva. Priljubljena uz vrata, oslukujem. Ona je tiha ena, otkud joj ova snaga, ovakav glas?! A onda se sve utia. Sad ujem samo svoje srce kako dobuje. Razmiljam - da li su je uhapsili, kuda li su je odveli? Sutradan izvode Vasiliju Kosti i mene u dvorite. Sunce pee nepodnoljivo. Kao eravica. Italijani polegali potrbuke u hladu vinove loze i uperili pukomitraljeze u nas. Smeju se. Gledaju nas. A onda polako prelaze cevima sa leva na desno, pa natrag i tako dugo, beskrajno dugo. S lea bije sunce u teme. Mozak vri. Noge oteale od stajanja u mestu, a ispred nas cevi araju. "Hoe li? Kad e?" - misli samo naviru. U jednom trenutku svetlost pade tako da se unutranjost cevi zasvetle do dna. Uini mi se sjajna kao ogledalo i vea, mnogo vea nego to sam mislila. Stresoh se. Cev opet lagano krenu levo, pa se vrati desno. Nervi me izdaju. Podrhtavam od uzbuenja i straha, od umora i sunca. Poinjem sva da se tresem. Iza lea, vezanim rukama, Vasilija dohvati moju ruku, takoe vezanu. Stee je vrsto. "Ne plai se! Dri se! Budi hrabra!" - tiho mi govori, a istovremeno dri prkosno svoju lepu glavu i gleda pravo u cevi, u Italijane. Taj topli ljudski apat, to divno lice sa izrazom koji miluje, odjednom me smiruju i daju snagu. Kako sam je zavolela, tu ispred mitraljeza! Nisam uspela da joj kaem ta mi znai, koliko mi hrabrosti daje, koliko je volim! Uskoro je streljana. Seanje na Vasiliju i dalje me je hrabrilo u svim tekim asovima. Posle ovog vieasovnog muenja vratili su me u samicu, ako se tako moe nazvati jedna omanja soba. Okreem se i hodam tamo-amo. Najzad, premorena, sedam na prljavi pod. Mastan i crn. Za tren mi se po nogama zacrnee sitne pegice. Poe da me pee neto. Mahnem rukom. Stotine krupnih crnih buva polete na sve strane. Nisam ruku jo estito digla, a one se ponovo naikae. Sad su i po rukama. Imam kratke rukave. Zavlae se i ispod rukava. Borim se. Ustajem. etam. Treskam nogama, ali napast ne poputa. Premorena i iznemogla, unem u jedan oak. Koliko sam tu ostala, i da li sam dremala - ne znam. Tek duboko u no, vrata

se otvorie i dva Italijana grubo gurnue unutra jednu tananu plavuu, elegantno obuenu. Ona pade niice, zagnjuri lice u ake, pa zajeca. Meni srce stade. Tuge mi je previe. Kad samo ne bi plakala! Sagnem se i prigrlim je. Ona jeca, ne prestaje. Lice joj ne vidim, ni suze. Stalno se akama sakriva. U jednom trenutku baci mi cedulje. "Unzere Liebe ist ewig!" - proitah. A ona jecajui pria: "Ovog momenta streljali su im mua. Na moje oi. Ovo pisamce bacio mi je sa strelita." Ja poeh da plaem, a i da je teim. "Ne plaite! Partizani e nas osvetiti i osloboditi." "Nema partizana" - projeca sirota ena. Zagrlih je: "Ima, ima! Moj mu i sva njegova braa su ve u planini. Ima ih, ima. Borbe su ve poele." U isto vreme vadim fotografiju iz nedara na kojoj je moj svekar sa devet sinova i jedinom snahom. Tu sam sliku stalno nosila u nedrima od kako su Bora, Risto i deveri uzeli puke i otili u borbu. Devojka podie glavu, pogleda sliku, pogleda mene, die se i mirno, laganim korakom, bez suza na licu, izae bez rei. Ostadoh zbunjena. Nisam dotle znala da postoje provokatori, pijuni. Jedino sam ula, od kako se zaratilo, za Petu kolonu. A ovo sad ne shvatam, ne razumem. Sve mi je mutno, udno. Zato je izala bez rei? Kako joj se vrata gotovo sama otvorie? Ve sutradan sam prebaena u logor u Albaniju. Tek tamo sam saznala za plavuu, provokatora. Govore: "Treba je se uvati." Stvari mi se neke razbistravaju. A ja sam ve logora sa brojem "254". Stiem novo saznanje, praeno bolom, razoaranjem, nevericom. Zurim kroz reetke malog kaveza, pogled mi zastaje na licima izmuenih logoraica. Stiem novo saznanje... ali prekasno. Ja sam ve okruena bodljikavom icom. LOGOR U "Kui Rogoia" tiina. Zatvor je zamoran psihiki, a i fiziki, mada se ami u neradu. Pospanost nas pritisla zbog nesnosne vruine, zbog ustajalog i zagaenog vazduha. Taj dreme uskomea povremeno smena straara ispred zgrade i ispred prozora. Pored nas ena, u zatvoru ima i mukaraca. Ne vidimo se. Oni su odvojeni. Pa ipak, gotovo za sve nove saznajemo ko su i odakle su. Tako saznajemo da je jedan sav u krvi. Zaleteo se i udario glavom o zid da bi se ubio. I oni o nama znaju. Patimo uzajamno. Jutros se glavna vrata otvorie sa izuzetnom bukom. Naoruani do zuba pojavie se Italijani. Puno ih je. Kratkom naredbom "avanti" isterae nas napolje. Otvorena iroka ulazna vrata olakae dotle skuenom pogledu, koji polete napolje i usmeri se daleko, to dalje. Nekoliko velikih kamiona ispred samog ulaza. Poee da nas ubacuju. Otvor ispod cerade, kao usta adaje, poe da guta svoje rtve. Okolo se sakupile ene i galame, psuju. Nekoliko vojnika sa pukama i bajonetima napravi branik i ne daju nikome da nam prie. Dozivaju ene po imenu svoje. Mene ne zove niko. Ipak, jedna nepoznata ena probi se, dolete do mene. unu mi nekoliko papirnih novanica u ruke. Dok gledam zbunjeno i ne oseam potrebu za novcem, vojnik zgrabi enu i prosto je odbaci natrag. ena posrnu, die se, u tren skide tamno plavi kostim, pa ga baci put mene preko puaka. Bajonet ga doeka i zaas se nae pod njihovim nogama izgaen i zaprljan. Mene su ve ugurali u kamion, ali ujem piskavi glas ene: "Junaci, robite trudne ene. Tucite se sa ljudima, ako vam basta!" Motor zagrme i ponese nas put Skadra. Kamion prepun, klati se i trese. Muka mi je. Vrti mi se u glavi. Jedan Italijan oficir gleda me itavo vreme, rekla bih saaljivo, iako je neprijatelj. Izvue odnekud ovei limun i prui mi ga. U prvom momentu me osvei i pomoe da doem k sebi. A onda, poe da tipa po usnama. Kiselina raskvasila okrastale usnice pa boli i pee. Pritisnuh rukom, a one se zakrvavie. Pokapae mi grudi. Na svetloplavoj haljini, ve dosta zaprljanoj, sad se pojavie i crvene mrlje. Usnice peku i bole Krv. i dalje kaplje.

U Skadru primopredaja. U prihvatnom logoru ostavie nas jedni, da nas ubrzo preuzmu drugi. Mimo nas prolaze kamioni puni ljudi. Njih ne iskrcavaju. Vode ih pravo u logor. Jedan Italijan, da bi napravio alu, zgrabi iz kamiona jednog mladog popa u mantiji i ugura meu nas u enski logor. Gleda u mene i kroz grohotan smeh kae: "Per batesimo". Bosa, mlada skojevka, ustremi se na njega kao lavica: "Nije za krtenje, nego tebi za pokop!" Italijan ne razume i odlazi i dalje se glasno smejui to je napravio dobru alu. Sutradan ponovo kamioni, ponovo putovanje, treskanje, ponovo stare muke. Albanski faisti, sa crnim kapama i kiankama grde nas, psuju na albanskom jeziku. Lake nam je to ih ne razumemo. Ali kad poee da nam prinose bajonete pod grlo razumesmo ih i shvatismo. ini mi se da su sve ene hrabrije od mene. Neke se ak i smeju. A ja kad osetim hladnou bajoneta na vratu, sva premrem. Upadam u nekakvo grozniavo stanje pa se dugo tresem i kad oni odu. Ulazimo u predeo koji lii na pustinju. Peskovita gola povrina rairila se na sve strane. Kavaja! Logorski centar. Ve vidimo i icu. U vie pojaseva ograuje ogroman prostor. Zaustavljamo se. Tu je ulaz, kao nekakav tunel od ice. Okolo straari, Italijani. Opet komanda "avanti" i mi prosto ispadamo iz kamiona. Ispred ianog ulaza stoji i nekoliko oficira. Prebrojavaju nas i ubacuju. Ovde nemam svoje ime. Postajem broj "254". Ne shvatam. Sve mi je kao san, kao bunilo. Niko nas nita ne pita. Ko sam? ta sam? Da li sam uopte ovek, ljudsko bie? Seam se, kako je veliki bio na sluga, ika Marko. Kako smo ga svi u kui potovali. Jednom se nisam htela pozdraviti sa njim, jer su mu ruke bile prljave. Uz to sam napravila gadljivu grimasu. Dobila sam od oca koprivicom po turu, popraeno reima: "Radne ruke se potuju". Imala sam samo etiri godine. Ko e moju bedu zatititi? Ko e koprivicom istui one koji u meni gaze oveka?! Prolazim kroz redove bodljikavih ica. Strane su te ice. Nikad mi bodlje na njima nisu bile tako velike, grube, otre. Viala sam takve ice i ranije. Nisu trale i zlokobno vrebale koga e ubosti to dublje, to bolnije. Noge me ne sluaju. Vuku se tromo, oteano. Oi se izbeile, bulje okolo i hoe da iskoe. Bole me. Htela bih da ih sklopim, ali ne mogu. One same nee mir. Hoe da vide, da upiju svu bedu, svu nesreu. Ne, nisam znala za ljudske patnje. Bio mi je ivot lep, isuvie lep. Majka, otac, braa, sestre, sloga, srea, udobnost. I ono najvee i najvie to ovek moe da ima. Ljubav ljudi oko mene. Ljubav porodice, ljubav prijatelja, ljubav komija, ljubav mog pekara, ika Sofronija, kad mi nasmejan daje vru hleb u ruke, ljubav ika Koste piljara, koji mi uz kupljene stvari daruje krukicu oskoruu, ljubav, ljubav... A ovde. Mrnja, i osim mrnje i zla, nita se drugo ne susree. A ice bodu. Bodu lice, bodu miice i u slepoonice se uvukle duboko i dobuju po krvnim sudovima, kao po bubnjevima. Zuji mi u glavi i poinjem da se zanosim. Prihvati me jedan nepoznati broj i uze pod ruku. ene koje zatekosmo sjatile se oko nas novih. Zapitkuju, tee. Ispred nas nekoliko hladnih betonskih zgrada, dugakih. Na njima ogromni otvori zjape, a iz utrobe tih nemani izbija smrad i hladnoa. Gledaju nas, nove logoraice. Trae poznate. Mnoge se i prepoznaju. Mene niko ne zna, niko me ne prepoznaje. Pogledaju me samo u trbuh i glasno zakljuuju: "Ova je sirota trudna!" Unutra, u stravinoj zgradurini bez prozora i vrata, natrpani kavezi od letava na tri sprata. Iskorien je prostor do maksimuma. Jedva prolazimo izmeu kaveza. Moj je u sredini. U njemu je ve Radulovika, Crnogorka iz Podgorice. Sa njom su dvoje male dece. Deak i

devojica. Plavuani, bledoliki i mravi. Radulovika je iupala sama svoje zlatne zube da im kupi i provercuje malo hleba. Ispod mene stara Crnogorka, osamdesetih godina. Rodovika. Nekad gorda i ponosna, sad lei u prljavim traljama i topi komad suvog, tvrdog crnog hleba. Topi u vodi i rukama vadi iz konzerve i trpa u izgladnela usta. To je sledovanje, a ona nema nijednog zuba! Gore, iznad mene, Marija i Zadja. Na kavez ima krov od gornjeg kaveza koji se nastavlja na na. Ali gornji kavezi su bez krova i blizu tavanice. U jednom tako otvorenom kavezu vidim na letvama obeen goblen. Uramljene crvene Vilerove bulke. Zadja, uiteljica iz Crne Gore, prekrstila ruke, sela u suprotan ugao i gleda. Na licu zanos, oduevljenje, doivljavanje neeg lepog, neeg samo njenog, to je iglicom i tankim koncem tu izvezla. Moda je tu i lik mladog oficira koji je u prvom naletu zarobljen i odveden u Nemaku. Moda vidi u crvenim bulkama glavice njenih maliana, prvaka. Kasnije sam saznala da je stara Tomovika, Zadjina majka, uspevala povremeno da stupi u vezu sa kerkom. Jednom je u dobaenoj ceduljici stajalo: "ta eli da ti poaljem?" Odgovorila je: "Poalji mi moje bulke!" Divna majka razumela je svoje dete i poslala u logor goblen. A kad se Zadja nagledala goblena, prila mi je prisno, jednostavno i pitala: "Ti si Borova Saa? Doktorka?" Klimnuh glavom utei. Zadja kida rukom polovinu jajeta i uka mi u ruke. Zatim kupi ute mrvice koje su pale po letvama. Jedva se vide, ali ona ih veto ieprkava i briljivo stavlja u usta. Odavno nisam nita okusila. Progutah u tren onu polovinu jajeta. Brzo sam zavolela ovu nesebinu, vedru i priljivu uiteljicu. Kavez mali. Ako sednem, udara glava gore pa se zgrim ako legnem, kratak, pa se opet moram zgriti. To uasno zamaza. Ne mogu da zaspim. as sednem, as legnem. No smenjuje dan, a dan no. Vreme prolazi ni u emu. Zurim u prazno. esto je i glava prazna, bez misli, pokreta. Letve na kojima leim poinju da se usecaju u telo. Ukucane su u razmaku a ivice otre. Premeem se. Okreem. Otvaraju se ranice. Boli. Ne mogu mesto da naem. Da mi je ona buvljiva samica u "Kui Rogoia". Bar bih etala, stajala. Gledam Raduloviku. Spava. I deca spavaju. Razmiljam. Mravi su, pa valjda i ne naleu dobro na neravne letve. A ja? Osmi mesec trudnoe! Brojim letve. Brojim vorove na letvama. Prvo namerno razmiljam o tome, samo da ne zurim u prazno, a onda poee da mi se nameu. as letve, as vorovi. Uleu u misli, motaju se, krue. as nestaju, pa evo ih opet. Naroito me mui jedan povei vor. Ve mu znam svaki urez, svaku nijansu od prljavo ute boje, pa do tamno braon, gotovo crne u sredini. Pa pukotine zvezdaste. Brojim zrake u pukotinama. O boe, ta je sa mnom? Da nije ludilo? Tek tada poinje luda igra ovog prokletog vora. Proganja me. Okreem mu lea, beim, mrzim ga. Ne vredi! Ne naputa me. Uvek je tu. Najzad, sva u znoju i malaksala, predajem se. Zaspim. Tada dolaze snovi. Balovi. Moji dvorski balovi. Moja prva balska haljina od ruiastog muslina. Leprava, sa velikim volanom u bogatim naborima i crna somotska traka oko struka. Na glavi srebrnasta dijadema. Slue me akonijama. Ovalni tanjiri puni voa. ute kruke, velike mirisne jabuke i grozdovi koji padaju delimino preko tanjira. Klanja se lakej, a ja pruam ruku i taman da dohvatim, a on nemarno mahne tanjirom i izmakne mi se. Opet ruku pruam. Ponavlja se neuspeh za neuspehom, a tanjiri se mnoe, umnoavaju. Lebde gore-dole, njiu se kao u ljuljakama, a prepuni svega. Ruke se izduile, utanjile. Budim se. Bole me ramena. eludac se gri od gladi. Jo uvek sam oamuena i ne razaznajem san i javu. Letve se usekle pa otvorile ranice po telu. Boli. Ali moj bol je normalan. Tei mi je vor, tei mi je san. Tek osvanu dan, a ve pripeklo. Teko je u zgradi od zapare, a vrue napolju kao u paklu. Da je bar vode da se napijemo. Donose Italijani poneku kacu vode i to je sve. Ko ugrabi, malo se i napije. Vie se prospe. Kad doe kaca sa vodom, ene pohrle i, gotovo bunovne od ei, navale sa praznim konzervama. Slavina curi, a mi se guramo, muvamo. U tom meteu voda se prosipa i nestaje u prosuenoj i ednoj zemlji. Vode je tako sve manje u kaci, a mi sve ustrije

i nervoznije. Kaca se krivi na stranu i ljulja. Hoe ene da je prevrnu u naletu i bezumlju od ei. I ja se muvam, ali sa trbuhom ne mogu u guvu. Ostajem najee sa praznom konzervom. Vojnik oinu konja, a kaca zatandrlja prazna. Uasan agor. ene se vraaju u svoje kaveze. Na zemlji ogromna crna mrlja, koju je ostavila prosuta voda. Vojnik se cereka i gubi sa kacom iza ice. I ja ulazim u zgradu. Od zapare ne mogu da diem. Izlazim i priljubljujem se uza zid betonske zgrade da se malo rashadim. Podne je, pa nigde senke, i zidovi usijani. Popodne pada kia. Obilna kao iz kabla. Potrasmo napolje. ene podmeu konzerve. I ja drim jednu, a glavu zabacujem i liem kapljice koje se slivaju niz lice. Lake diem. Ali i kie ne donose uvek radost i olakanje. Danima ve ne prestaju. Uz to vetar zuji, a promaja svira kroz ogromne otvore jo ogromnijih nedovrenih zgrada. Vetar u mlazevima nanosi kiu u unutranjost zgrade. Kavezi blii vratima i prozorima potpuno su mokri. Grimo se. Hladno. ebad tanka, stara i isprana. Italijanska intendantura ih je odbacila kao neupotrebljivi materijal. Naroito su teke noi. Tada je jo hladnije. A no tamna i bez zraka svetlosti dopunjava hladnou. Deca plau. uju se jecaji: "Majko, hladno mi je! Majko pokri! Majko..." - i tako celu no. Mislim na moje koje tek treba da doe. Hvata me strah. Neto vie od straha. Uas! Ako uas postoji. Evo ga. Tu je. Ne spava mi se. A kako bih elela dubok san, da ne ujem ovo to ujem, to moram da sluam. Zatvaram ui rukama. Pritiskam ih do bola. Ne vredi. Pisak ozeble i gladne dece je tako bolan, da prodire kroz sve pore i uranja u srce. Ne plaem. I suze prestale. A lake bi mi bilo da zajecam, da se ispraznim malo. Pred zoru novi vrisak. Ali sad vrisak ena. "Umrlo Miliino dete" - kae mi Markovika, dovedena u logor iz Pei. Meka i topla ena, pa izgovara tiho i sa dubokim bolom rei koje me ohladie. ene se uskomeae. Tre tamo-amo. agor, nov agor koji bojom podsea na tragediju. Nije to obina galama, dovikivanje, prepirke. To je agor pun solidarnosti sa bolom jedne ene. Pored drvenog kaveza stoji Milica Jankovi. Uspravna, mrava, visoka. Jedino ona ne plae, ne vriti. Stisnula usne i ukoeno gleda. Uprla pogled u zamotuljak koji je pred njom. Rodila je devojicu u logoru. Kumovala je moja Zadja. Dala je detetu ime Slobodanka. Kume joj nije doekalo slobodu. Ili je moda steklo najveu slobodu koju ovek ovde moe imati. Italijani uletee da vide to su se ene uskomeale. Njihova reakcija je kratka i jednostavna. Ubacie nam nekakve stare daske i eksere. Otpoe priprema. Poee udarci po ekserima i tupo lupkanje dasaka. Sad su se i ostale ene uutale. Zanemele. Stoje ukoene i gledaju pune bola, srdbe i nemoi. Tiina. Teka nekako. Pada kao olovo na sve nas. Prijatnija je galama i svae. Tiinu razbija jedino ritmiko "tik-tak, tik-tak" koje nabija eksere u polu-trulo drvo. "Tik-tak..." Dokle? Neka bar to prestane. ene, mile moje, svaajte se! upajte se! Kako mi je teko palo kad sam videla Crnogorku, koja je u svai zadigla suknju i lupala se po stranjici. Mislila sam u tom trenutku da u cri od bola. Zar moja ponosna i gorda Crnogorka? Opravdavala sam je danima. Opravdavala je ne drugima, nego sebi. Logorska psihoza - bio je moj zakljuak. Logor, logor je kriv. Moja Crnogorka nije takva. Ona je ponosita. Jadne moje! Svaajte se, pljeskajte stranjice, upajte se - samo ne ovo. Samo ne ovu tiinu i zakivanje eksera. Kia poe snano da pljuti. Probi krov. Poe da nas kvasi. I mali zamotuljak, mala Slobodanka, nije poteena. Zadja nae nekakav kiobran. Muki, veliki, koji se nekim udom naao u logoru. Neka ena je u logor ponela kiobran. Na hleb nije mislila. Natkrilila kuma ogromni crni kiobran nad mrtvom devojicom, da je zatiti. Od ega? Od patnji majke, od patnji sviju nas, od patnji koje ne prestaju.

Italijan komanduje. Kovei se iznosi iz logora. Pratimo ga do ice. Dalje ne smemo. Samo je Milici dozvoljeno. Koraa sama. Koraa smireno, uspravno, bez suza je i bez jecaja. Pod grudima osetih svoje dete. Prigrlih trbuk rukom i zajecah. Milica Jankovi je ostala iva. I njen mu Duan je ostao iv. Posle rata preneli su iz Kavaje u Crnu Goru tri koveia. Za nepuna etiri meseca umrle su im Slobodanka kao beba, Zlatana od tri godine i Stanka koja je imala pet godina. TIRANA. I PUT U SLOBODU Posle none tiine u kojoj se povremeno ulo "majko, gladan sam, majko zima mi je..." - poe u logoru agor, lupkanje, ukanje. Prvo poneka re i psovka, a zatim sve jaa i jaa galama. Oko mene mrak. Oi su mi otvorene, zbunjuje me galama jutarnja, a mrak. ujem i zveckanje konzervi i pripremu za doruak, a mrak. Polako prevlaim rukom preko oiju. Napipavajui letve silazim iz kaveza nespretno. Nikome ne govorim o bojazni koja se uvlai u zloslutne misli. Zadja primetila da neto nije u redu. Zovnu me imenom i prie: "Saa, ta ti je?" "Ne znam Zadja, ini mi se da ne vidim". Neprijatno mi je. Teko mi pada da budem u centru dogaaja. elja mi je od prvih logorskih dana, da me niko ne vidi, ne uje. Molim Zadju da uti. Izlazimo napolje vrsto se drei za ruke. Zadja ide napred, a ja za njom. Neujednaenim hodom i isto nabadajui nogama izaoh napolje na sunce. Oseam ga, a ne vidim. Diem glavu prema njemu. Umesto sunca bakarnocrvenkasti prostor, koji titra. Ne razaznajem nita. Od straha pred neim neizvesnim, stranim, gubim tle pod nogama. Malaksavam. Ne mogu da stojim i naslanjam se na zid zlokobne zgrade. Zadja, devojka, neiskusna i naivna pita: "Da nije poroaj?" Marija Radovanovi, iskusna i okretna Crnogorka, primetila je moje i Zadjino muvanje. Evo je uz nas. Zadja joj tiho kae da mi je muka i da se ne oseam dobro. O obnevidelosti ne govori. Marija otra i donese au vode i kockicu eera. Iz stare je trgovake porodice i znala je ta treba poneti u logor. Ponela je eer, a ona ga i ne okua, ali je zato uz svakog bolesnog, umirueg sa svojom kockom eera. Prija mi. Dolazim k sebi. Likove jo uvek ne razaznajem. Lagano, lagano i vid se razbistri, ali je jo uvek sve oko mene prevueno moglom. Zadja me vrati u kavez. Donese moje i njeno sledovanje i jedno kuvano jaje iz neijeg paketa. Ja pakete ne dobijam. Moji su svi u partizanima, a sirota Rumica nemona. Dolazim potpuno k sebi, ali sam i dalje malaksala i ne mogu da stojim. Poluleei u kavezu razmiljam. Za desetak dana treba da se porodim. Hou li ga ivo izneti? A i ako ostanemo ja i dete ivi, ta onda? Kuda? Hou li kao Milica Jankovi? Slika sprovoda, Slobodankinog koveia, slike nemile, crne, reaju se jedna za drugom. Zadja se izgubi. Ona je "kapo" naeg logora. Govori italijanski i zastupa koliko moe nae interese. Dugo je nema. elim njeno prisustvo. Oslonila sam se nekako na nju. Evo je. Saoptila nam je da je izmolila Italijane da me prebace u Tiranu, u bolnicu. Tamo je opet zatvor, ali ipak bolnica je bolnica. Bar se veruje u neto bolje. Oko podne dolazi naoruani straar. Nareduje meni i Zadji da poemo. Ispred ice kamion. Sa mukom se penjem. ene nas prate. ele mi sreu, ele mi lak poroaj i ensko dete. Opta je elja ovih nesrenih ena da se rodi devojica i da joj se da ime Dolores, po panskoj revolucionarki La Pasionariji. "Ako te pitaju zato je Dolores, reci, roena u bolu - ,dolor'", savetuju me kako ne bismo odale pravi razlog, koji bi za neprijatelja bio dovoljan za nova proganjanja. Ja utim zbunjena i preplaena od svega. Umesto mene Zadja odgovara. Obeava. Zabrekta kamion. Neravan put, pa kamion klima i prosto nas prevre, gruva. Zadja me svaki as zapitkuje: "Kako ti je?" Uvek odgovaram: "Dobro", a nije mi dobro. Sakupljam snagu i titim trbuh od popreno postavljene klupe, koja nije privrena i svaki as se zaleti

prema nama, pa klizne natrag. Uasna je. Glomazna, crna i prljava. Zadja je dri rukom, ali i njenu snagu esto nadvlada pa zapreti. Grim se, skupljam, beim puzei po podu u drugi ugao. Najzad i te muke prooe. Kamion stade. Iako je mrak, vidim nekoliko belih kuica u vidu baraka. Kau, to je bolnica. Odmah me odvojie od Zadje. Nju odvedoe negde udesno, a mene nekim drugim, dugim hodnikom, pa levo. Otvorie vrata jedne mrane sobice od najvie dva metra. Podrumska hladnoa i memla me zapljusnu. Dole beton i po negde zaostale ukasto-braon prljave ploice. U uglu prljavim papirima zatisnut otvor kanalizacije. Po irokom otvoru zakljuujem da je tu bila ranije klozetska olja. Verovatno je ovde nekad bilo kupatilo, koje je dotrajalo i razmontirano, pa pretvoreno u zatvorsku eliju. Prozor mali, bez stakla, sa reetkom na spoljnoj strani. Prizemlje je. Vidim straara sa pukom koji se nadviruje. U vratima kljocnu klju. U uglu na zemlji prljavo ebe sivozeleno, smrdi na kemikalije. To mi je leaj. Zagnjurih glavu u ake i poeh da jecam. Znam da sam slabi. Znam da se ne drim hrabro. Htela bih da budem jaka. Mislim na hrabrost Vasilije Kosti. Razmiljam kako bi se ona drala na mom mestu. Ona ne bi plakala. Ja moram, meni su suze olakanje. Jo sam neiskusna. Treba proi mnoga iskuenja, pa postati Vasilija. Postati prkosni revolucionar i gledati u smrt hrabro. Meni je potrebno jo mnogo da ojaam. Stala sam uza zid i ukoenim pogledom gledam u prljavu gomilu u koju treba da legnem. Sve je uasno. Sve je tue i ledeno. I dunavske sante leda su mi bile toplije od ovog. Ne miem se. Samo je taj prostor na kome se nalazim i koji ispunjavam moj. Ne elim da ga napustim, ne elim da izaem iz njega i zato ne miem. Na prozoretu se sad okupilo vie njih. Gurkaju se. Nadviruju. Razgovaraju isprekidano. as jedni, as drugi. I glave se menjaju as jedne, as druge. Neu da ih gledam. Mrzim ih. Ne miem se sa svog mesta i okreem glavu od te prljave gomile. Bacaju kroz prozori komadie polomljenog drveta. Gaaju me, ne u nameri da me udare, ve da me pokrenu, da mrdnem. Moj pogled se vezuje za komadie drveta rasutih po zemlji. Pratim ih kad padnu, ali glavu ne diem. Ne ljutim se na te komadie, ak i ako me pogode. Ne zaboli me od njih. Boli me to oni koji ih bacaju nemaju srca, nemaju due. ele da se pokrenem, da reagujem, da bi se oni zabavljali. Ne miem se. Duboka no. Umorna sam, strano umorna. I straari su se umorili, pa su glave i nadvirivanja sve rea. ujem samo korake straara koji eta gore-dole i povremene povike prilikom smene strae. Hladno mi je. Stresam se. Na meni tanka, plava svilena haljinica sa kratkim rukavima. Tako su me jula meseca po vruini zatekli u kui kod svekrve, i takvu poveli. A sad je novembar poeo, a haljinica ostala ista. Lagano se sputam na zguvanu prljavu gomilu, skupljam noge, pa tako u ueem stavu pokuavam da zadremam. Zuje ui i ne daju snu da doe: San je tu. Kovitla oko mene. Hvata me, ali na kratko, pa bei. Klonula glava pala na ake oslonjene o zgrena kolena. Svaki as me neto trgne i kao srna skoim i uznemireno gledam oko sebe. Ali ve polako usvajam i ove prljave zidove i hladan beton sa ukastim ranjavim ploicama. Poinjem da shvatam gde sam. Ujutru rano klju se okrenu i uoe jedna bolniarka i jedan Italijan. Ona mi nosi mleko i hleb, a oficir joj prati svaki pokret. Mleko sam naglo popila, a hleb lagano gutam. Mek, sve hleb. Nisam ga mesecima ni videla. Zatim izlaze bez rei. U podne isto tako. ujem da ga bolniarka oslovljava sa "Salvadore". Posle nekoliko dana sa njima ulazi i Zadja. Kae mi da se bolniarka zove "Skufi", da je rodom Skopljanka i da zna srpski. apue mi da je dobra i da joj je pomogla da ue. Ve sam u "Kui Rogoia" u Podgorici doivela provokaciju, pa se sad i senke plaim. Salvadore nas gleda hladnim, zelenim oima i uti. Ne lii na Italijana, tanak, visok, sme. Oni na prozoretu su svi crni, siuni, priljivi.

Danas u eliju ulazi Skufi sama. Prui mi doruak i ispljunu isprevijanu ceduljicu. Pravim se da ne vidim. Ona mi je gurnu pod ruku. Uze porciju i izae. Gledam hartijicu, da li da je uzmem? Opet provokacija?! Polako, sasvim polako, sa uasnom sumnjom i nepoverenjem, otvaram mali papiri. Trgoh se kao oparena i pritisnuh ga rukom. Koraci straara i bajonet, koji preseca vidik na prozoru ohladie me. Jo dugo, dugo ne miem ruku. Straar ritmino promie ispred prozora gore, dole. I ne gleda me. Vie mu nisam zanimljiva, ali moje misli ga prate i srce kuca, tutnji i gui. Bacim pogled na cedulje, i ne diui ga proitam: "Dajte nam vezu i imena. Milo." Preznojih se i gurnuh cedulje. Proe kroz mene hladan talas, a strah me pritisnu kao mora. Prvo se preznolih, a onda poeh da se tresem. Stara boljka. Kad god sam u paninom strahu uvek dobijam groznicu. Evo je i sad. Mislim - opet provokacija. ta moe drugo biti? Zar ovde u eliji na mene neko rauna i misli na vezu? Salvadore je malo popustio. Sve ee puta kod mene samu Skufi, a i Zadja se pored nje provue. Evo i Zadje same. Salvadore je pustio, a on ostao u hodniku ispred vrata. ujem korake. eta. Zadja prilete i zagrli me. Pria mi, na brzinu, kako je omekala Italijana. Priala mu je kako sam lekarka, kako sam neduna, kako nemam veze sa komunistima, da sam protina ker - i raalila ga. Obeao je da e je pustiti da mi pomogne kad god zatreba. Ni Skufi vie ne prati u stopu. unem Zadji cedulje i pitam je za savet. Uzima ga i kae da ne brinem. Rei e, kae, ako je ko pone ispitivati, da ga je nala neotvoreno. Iste veeri dolazi i kae da je otvoreno razgovarala sa Skufi i dodaje: "Ona je naa." "Zadja, jesi li sigurna u to to govori? Ako je provokacija?" - "Ti ne brini. Ja sam sve uzela na sebe. Napisala sam imena Blae Jovanovia i Bude Tomovia. Ako je prava veza, bie dobro. A ako je provokacija ni Blau ni Budu nita ne moe biti. Oni su u umi, a ve i italijanska deca znaju da su to komunisti, voe. ak su i ucenjeni. Po celoj Podgorici su plakate sa ucenom. Moe samo meni neto da se desi" - zavrava Zadja i vadi zamotuljak vate, sakriven dotle u rukavu. Izmolila je taj komadi od Skufi. uka ga ispod mene i odlazi. Salvadore ve daje i drugu opomenu da izlazi. Ostadoh sama. Opet groznica, strah. Povremeno ujem i svoje zube kako sitno cvokou, a miii na licu podrhtavaju i gre se. Osetih dete. Jae nego ikada ranije. Sva sam zbunjena. Ustajem i etam. Tako do duboko u no. Straar sa prozora primetio da sam uznemirena, pa stalno zuri u mene. Kupe se i drugi. Gurkaju se. as su jedna lica napred, as druga. Smeju se. Govore u glas. Znam francuski, a dosta poznajem i italijanski jezik, pa mi je jasno ta iekuju. O, da mi je tu jedinu, prljavu rupu da zatvorim, sakrijem, zazidam! I to malo vazduha dala bih samo da ne gledam lica koja se keze, smeju, dobacuju as ovo, as ono. Ponekad i vulgarni do zla boga, ali uglavnom znatieljni. Najee dobacuju "Presto, presto! Avanti bambini!" - i smeh ruan, neprijatan. Lii mi na zlurado cerekanje. Kako su mi teki i neprijatni! Noge mi oteale od stalnog hodanja tamo-amo. Bole me. Otupela sam na povike i smeh. Ne dira me to vie. Odsutna sam. Misli su mi daleko, kod moga Bore. Sve vie mislim na njega. Bolovi. Pratim ih. Nemam sat, ali zapaam ritam i njihovu jainu. Sve su ei i bolniji. Hvata me nemir, pa etnja po sobici postaje bra, nervoznija. Najpre hodam pored zidova u krug, a onda pretravam levo i desno. Poeh da trim. Sve bre i bre. Borin lik me prati. ini mi se tu je, uza me. Opet trim u krug, udaram se, sapliem. Neu da gledam u grozni prozor. Neu da ih vidim. Ali kad se sapletem, pogled ih obuhvati. Ti likovi koji se keze, viu, smeju i guraju meu sobom. Svako hoe da se dobro namesti, da gleda. Veseli su kao da oekuju glavnu taku u cirkusu. Oseam kraj. Bie ono. I krijem se ispod prozora, dole sasvim kako me ne bi videli. Ali ako unem, oni me guraju nekim hrapavim drvetom prema sredini. Na tapu bodlje od slomljenih grana. Kad me gurnu, zabodu se u meso, a ja se gotovo otkotrljam napred. Sve trpim nekako udno, ivotinjski. Ni rei protesta. Nemam ni suza, ni grdnje. Neto me die snano. Uspravih se uza zid i opet hodanje brzo, koje prelazi u tranje zveri

koju gone. Od umora znoj lije sa mene. Prosto se kupam u znoju. Ne oseam bolove, ve mrnju, uasnu mrnju, i bes. Krajnji stid. U krug u krug, sve bre i bre. Zgrabih kvaku izlaznih vrata, stisnuh je da je polomim, svom snagom. Pogledi, stid, Bora, oi sa prozora, hiljade oiju, mrnja, neizmerna mrnja... Neto me slomi i ja se srozah pored vrata, a ne isputam kvaku - dete zaplaka! Pogled mi se prikova na majunu devojicu. Obli me srea. Radost. Usne se razvukoe u osmeh topao, mio. Gledam, nasmejana, u glave na prozoru. Kako su mi mili! Sve mi je odjednom lepo - i soba, i prljavi pod i smrdljiva deka. Ceo svet postade moj i mio, beskrajno mio. Italijani se uutali. Gledaju saaljivo. Ne smeju se. Jedino se proteu da me bolje vide. apuu. Nisu zli vie, nisu! Grlim svoju devojicu i gledam puna ljubavi na sve to me okruuje. Kako je lepo ne biti sam! Jedan Italijan ree "bambina". Dete plae i dalje. Klju se okrete i ulazi sva zbunjena Skufi. Nosi zamotuljak gaze. I njoj se ote: "Bambina!" Sae se i odvoji je od posteljice. Italijan onim tapom, sa kojim me je maloas gurao muva posteljicu. Oito nije mu jasno, jer neprestano apue "morto, morto!" Misli da su blizanci i da je jedno mrtvo. Ne vreaju me vie ma ta govorili. Otkopavam moju plavu haljinicu i stavljam na grudi moju Dolores, koja je umotana oko trbuia i grudi onom gazom to je Skufi provercovala. Zakopavam se i ostavljam je tu preko noi, jer je hladno. Podrhtavam. Mokre smo i uprljane od krvi. Teka srca prebacujem smrdljivu deku preko glave i preko deteta. Tako do jutra, a onda dolazi Zadja. Sva bleda kao krpa. Zagleda bebu. "Lepa je, mnogo je lepa!" - govori vie za sebe, nego to meni upuuje rei. Naoari joj se zamaglie. Brie ih. Brie i oi. Donela je skrivenu flaicu alkohola i ibicu. Dala joj Skufi, da prospe u ugao i zapali, kako bismo se beba i ja zagrejale. Plaviast plamen zaas zagreja ono malo prostora. Dolores porumene. Nije vie modra. Prestade i da plae. Salvadore sa novim, nekako zbunjenim licem proviruje iza vrata, ali ne ulazi vie. Zadja mi dolazi ee nego ranije. Skinula je svilenu bluzicu i dala mi da umotam Dolores. Ona je ostala samo u drap kostimu. Ree mi da je u hodniku upoznala jednu lepoticu koja se lei u istoj bolnici. Kad joj je Zadja ispriala odakle se beba uje i neto o meni, saalila se i zaplakala. Iskoristila je slabost italijanskog oficira i pomogla Zadji da ee ue kod mene. Dani sve hladniji. Alkohola vie nema. Prozore malo ali bez okna, pa hladnoa prodire i ispunjava svaki kutak. Naroito je hladan pod. Beton, ploice hladne su i leti, a sad pogotovu. Jutros ujem Zadjin glas "poco fuoco, poco fuoco". Iskoristim trenutak kad straar proe nanie i izdaleka bacim pogled napolje. Pekara. Primitivna, kao omanja upa. Dugakom lopatom, vojnik sa belom keceljom, izbacuje ar dole na zemlju. A Zadja sa nekakvim velikim lavorom, poderanim i zaralim, trka oko pekara i stalno ponavlja: "Prego poco fuoco, poco fuoco." Pekar i dalje izbacuje ar na zemlju. Ne slua je. U jednom momentu, valjda kad mu je dosadila, zgrabi lopatom ar i tresnu joj u lavor, ali se ar okolo rasu. Verovatno da je opekao Zadjine noge. Poskakuje, a lavor ne isputa. Potra, a ne prestaje da zahvaljuje pekaru koji je i ne uje. "Grazie, grazie, molto grazie!" Zadja, moja Zadja, koliko si dobra! - mislim, a vrata se otvaraju i evo lavor vrelog ara greje dve zatoenice. Sutradan isto. Pekar skratio posao, pa im je ugleda, srui joj lopatu ara. Ruke joj opee, a i lavor se zagreje. Ne mari! Ona tri i nosi. U Tirani se proulo, da je neka doktorka u zatvoru rodila dete. ula za to i Keti-Tui Maljoki. Graanka. Vrlo imuna, a po dui plemenita i saaljiva. Preko mua, koji je u Tirani imao visok poloaj, izdejstvuje kod Italijana da me poseti. Kasnije mi je priala da je pukovniku dala skupoceni "regalo". Kad je ula u moju eliju izgledala mi je kao vila. Lepotica, vitka, sva u nakitu, raskono odevena i namirisana finim parfemom. Kad me je videla, tako je

vrisnula i zaplakala kao da je roenu sestru zatekla u krajnjoj bedi i nesrei. Zagrlila je i mene i dete i jecala, jecala dugo. Povremeno joj su se otimale rei: "Povertine! Povertine!" Iz torbice izvadi paket sa dve meke benkice i osam belih kao sneg pelenica. Uz to paket sa kolaima. Salvadore stoji mirno pored otvorenih vrata i malo, malo pa cupne izmama i nakloni joj se. Najzad ode sva u suzama i ree da e sutra opet doi da mi donese toplu odeu. Istovremeno mi kae da e ona za moju slobodu uiniti sve. Sva ta radost trajala je samo do predvee. A onda? Guva. Smenie Salvadora. Doe novi oficir. Pojaa se straa. Prozore zakovae letvama. Zadju vie ne putaju kod mene. Ne sme ni Skufi unutra. Jedino mi vojnici koji donose hranu ulaze. Zaudo, hrana je bolja i obilnija. Iekujem neto, ali svakako ne iekujem dobro. Poinjem da razmiljam. Moda me pripremaju za streljanje. ekali su da se porodim. Ako me streljaju, ta e biti sa detetom? Da mi je bar Zadju da vidim! Sve se okrenulo od kad je Keti stupila nogom u moju samicu. Provokator! Da, Keti je provokator! Misli se kovitlaju, brkaju, a sve su nejasnije i nejasnije. Straa se smenjuje. Cokule lupaju, struu, grebu po ljunku. Grebu po mozgu, po srcu. I misao luda i izbezumljena. Da se zadavim, da prekinem sve. I dete i sebe. Ukoena gledam u glavicu koja se mekolji. Stresoh se i vrisnuh kao da me plamen opee. Vrata se naglo otvorie. Oficir ulete. Meni suze teku. Ne teku, ve oblivaju lice i kvase pelenice moje Dolores. "Sinjora, sinjora!" - vie oficir i drma me za rame. Ukoena kao stena ne mrdam, a pogled se okamenio i ostaje prikovan za dete. Oficir vie ne izlazi iz sobe. eta, zastane, gleda me. Tako do jutra. Dolazi vojnik sa dorukom. Neto se saaptavaju. Ostade vojnik, a oficir ode. Uzimam lone sa vodom i pijem besomuno. Vojnik se ponaa pristojno. ak se osmehuje toplo, ljudski, pomalo bolno. A onda ulazi grupa oficira i jedan Italijan, lekar u belom mantilu. Pozdravlja me vrlo utivo, na srpskom jeziku. I ostali salutiraju. Hladan znoj me okvasi svu. Privih dete na grudi. Privih ga vrsto, ludo vrsto, a ono zaplaka i zaceni se. Streljanje! U meni buja otpor. Ne dam dete. Neu ga dati. Neka nas obe streljaju! Lekar me blago i sa osmehom pogleda i ree: "Spremite se!" Kao tigrica ustuknuh i ciknuh: "Ne mogu. Tek sam se porodila. Ako ste lekar morate me razumeti i pomoi mi." On se okrete i izaoe svi u hodnik. Vrata ostavie otvorena. Razgovaraju, razgovaraju. Odlaze, dolaze. Lekar neto objanjava, pokazuje rukom u pravcu mene. Tiho govore i nita ih ne razumem. Jedan od njih donese papir i dade ga lekaru. Ovaj mi prie reima: "Hoete li potpisati da ne moete ii na put jer ste se tek porodili?" Ne znajui da sa tim potpisujem i dalje svoje zatoenitvo, zgrabim papir i potpiem ga mislei da sam bar kratko odloila pogibiju, moju i moje Dolores. Ne znam da gore u planinama Crne Gore vode uveliko pregovore o mojoj zameni za zarobljene oficire. Peko Dapevi, Blao Jovanovi i moj Boro ine nemogue. Ucenjuju monu imperiju. Trae logorae. Tolika snaga, a do nas dopiru vesti o unitenju partizana, o likvidaciji pokreta. Ja to ne znam. Ja elim bar da vidim Zadju, Skufi. Odoe. Ostade samo straa, samo bat cokula. Ruak mi donosi omaleni vojnik. Porciju stavlja pored mene i salutira utivo i uz osmeh. Okrete se malo prema vratima, da proveri gde je oficir, pa se sae i pokazuje prst zamotan belim zavojem. "Vostro marito, dotore..." poe. Figura oficira pojavi se na vratima. On se okrete i brzo izae. Uvek mi se vrti u glavi ta prokleta provokacija. ta su hteli sa ovim? Priseam se plavue iz podgorikog zatvora. Nedunu Keti trpam uz nju. Sad i ovaj vojnik! Boli me glava od misli koje se prevru, guraju, gomilaju i nateu lobanju da prsne. Jedino me moja Dolores povrati iz uasa u koje upadam. Gledam je, gledam. Satima zurim u to lice. Mali Bora. I elo visoko, i prasti nosi, i kosica, i malo isturena bradica. Sva je na Boru. A ta je sa njim? Onda se misli sele u brda, u ume, u peine. Hvata me tuga. Da li je iv? "Partizani uniteni, svi do jednog" - esto sam u Kavaji sluala. Postoji li jo neko od velike i

brojne Ristove kue? Moda smo ja i Dolores ostale same!? Vadim iz nedara malu Bogorodicu, koju mi je majka, dobra protinica, pri rastanku dala sa reima: "Neka te bog uva." Steem ikonicu. Molim se bogu. Ljubim je i preklinjem Bogorodicu za spas. Stavljam je i mojoj Dolores na usne. Koristim dobrotu novog vojnika i pitam za Zadju. Kae, vraena je u logor u Kavaju i izlazi. Zadravanja nema, a svaki razgovor je zabranjen. Zato su mene ostavili? Zato i mene ne vrate u Kavaju? Ve je desetak dana prolo od poroaja. Razmiljam, a razmiljanju nema kraja. Klju se poslednji put okrete. Vrata se otvorie. Opet lekar na elu, a nekoliko oficira za njim. "Spremite se, polazite odmah." Ne pitam kuda. Vidim po energinom istupu da nema diskusije. Osam pelenica i dve benkice brzo spremam. Obmotavam ih sve oko moje Dolores. Nosim je i spotiem se. Hodnik dugaak, a ja odvikla da hodam, pa idem nekako trapavo. Ispred zgrade crna limuzina. Otvorie vrata od kola i vrlo pristojno, gotovo kavaljerski smestie me na zadnje sedite. Dva oficira levo i desno pored mene. Trei seda pored ofera. utim. Zaudo, smirena sam. Oseam se kao vojnik koji predaje svoje oruje i ostaje nemoan. I Italijani uglavnom ute. Prepoznajem Skadar. Znai, vode me put Crne Gore. trecnu me pomisao: "Bora je poginuo, pa me vode..." Ugledam Skadarsko jezero. Razlilo se iroko, a obliveno plavetnilom. "Skoiti na volan i naglo zaokrenuti prema jezeru. Negde gde put vodi pored samog jezera, i gde je obala strma" - planiram u sebi. I gledam, gledam, a svaki nerv igra, zatee od bola. Italijan koji sedi levo osea da sam uznemirena. "Calme, calme signora! Niente! Picola bambina" - i miluje prstom obraie moje Dolores. Vie ne vidim jezero. Misli se smirie. Odjednom, auto stade. istina. Samo ispred nas lepo ureeno groblje. Velika bela kapija, sa isto tako belim ukraenim lukom iznad nje. Kroz kapiju se nazire besprekorno ureeno groblje. Beli, jednaki krstovi u redovima, sa cveem i zelenilom okolo. Groblje! Oficiri izaoe. Izae i ofer. Ostadoh sama u kolima. "Streljanje!" - pomislih. Zato su me ovde doveli. Stegoh dete. Opet hladan znoj, opet se srce ukoilo. Italijani stadoe mirno, pozdravie vojniko groblje i vratie se u kola. Opustih se na seditu malaksala, slomljena i kao pretuena. Svaki me mii boli. Jedva drim dete u naruju. Vie ga oslanjam na krilo nego to ga olabavljenim rukama drim. Nastavljamo put. Kasnije sam saznala da je to bilo italijansko groblje izmeu Tuzi i Skadra i da je njihov obiaj bio, kad prolaze, da zastanu i vojniki pozdrave mrtve drugove. Ulazimo u Podgoricu. Nove misli. ula sam u logoru da su neke partizane, koje su uhvatili, streljali i izloili na sred trga, a narod gonili da ih gleda. "I mog Boru su uhvatili! Ubili su ga i na trg stavili!" - opet otar bol i to srce koje se gri, lupa, zastaje... Sreom, ne potraja dugo. Strahovitom brzinom, gotovo strmoglavo, kolima proletee kroz grad i to zaobilazno, sporednim ulicama. Tek mi je kasnije ta trka bila jasna. Oni su krili da me vode na razmenu. Krili su i od svojih, a i od naeg naroda. Krili su svoju vojniku slabost prema partizanima, "banditima", kako su ih zvali. Kako priznati ravnopravne pregovore sa tom "banditskom" vojskom? Zato je najbolje utati, sakriti. Iz Podgorice idemo prema Spuu. Tu se kola zaustavie, a iz kasarne izlete jedan mlai oficir. Salutira i uvede nas u zgradu. Prepoznajem ga. To je onaj isti oficir sa zelenim neljudskim oima, koji me je uhapsio. Bio je otar, grub. Sad je sasvim drukiji. Nasmejan, blag, klanja se isto snishodljivo. Odvojie se malo od mene. Razgovaraju tiho. Oficir zelenih oiju se oblai, naoruava, zdravi se sa oficirima koji su me dovezli, i sad on ulazi u kola. Seda kod ofera. Ja sam sama sa detetom na zadnjem seditu. Poosmo od Spua prema Martiniima. Oni mi ne govore nita, a meni je put nepoznat. Vidim, idemo put planine. To je jedino to

shvatam. Sve mi je drugo jo uvek nepoznato i mrano. Pored puta gusto zelenilo. Italijan me pita, da li ga se seam, i da li ga poznajem. Klimnem glavom umesto odgovora. Neprijatno mu je. A i kako bi mu bilo lako? On me je hapsio, on me vraa i predaje partizanima. O razmeni nita ne govori, nita o mojoj slobodi. U meni se raaju nove pretpostavke. Vode me u planinu, u umu. "Ubili su Boru!" - htedoh da ciknem. Vode me da ga vidim, da me ucenjuju. Prigrlih jae dete, a disanje se skrati. Ostadoh bez vazduha, iako sam zinula i pokuala da ga bar malo usrem i prekinem guenje. Nemam vie snage. Ne mogu vie ovako. I otvorenih usta, kao riba na suvu, diem ubrzano. Kola se zaustavie ispred kue Radovia. Iz kue izae postarija ena. Visoka, u crnini. Italijan iskoi, zelen u licu kao lie oko njega. Prilazi eni i neto objanjava, i to vie rukama nego reima. ena ga mirno gleda i slua, dostojanstvena i uspravna kao bor. U tom trenutku zauh lelek, kuknjavu. "Bora je..." i dok me izvlai iz kola gubim svest. U naruju ene dolazim k sebi i ujem: "Srena ti sloboda!" Jo uvek oko mene polumrak, ali rei dobro ujem. Briem mokro lice, koje su mi umivali hladnom vodom, i poinjem da shvatam. Sve mi lii na san, na neto nestvarno. Italijan podnosi Radoviki papir da potpie moj prijem. Sirota, nije pismena. Ovaj se naao u udu. Mora dobiti potvrdu da me je predao. Komanda ga je zato i poslala. Oigledno, hteo bi to pre da se vrati, da pobegne, da se ne susretne sa Borom. Vrti se nervozno i smrknuto. Uzima ruku sirote ene i brzo joj mae palac mastilom. Zalepi joj papir na palac, okrete se i za tren ulete u kola, koja se sunovratie estokom brzinom natrag ga Spuu. Plava mrlja ureza mi se duboko u misli, srce, duu. Ta bezoblina mrlja bila je dovoljna da vrati u ivot majku sa detetom, da nas obe vrati u zagrljaj ocu i drugu. Kroz glavu lete: zatvor, Podgorica, logor, Kavaja, elija, put u neizvesnost - i sloboda. I lelek. Lelek koji se ponavlja. Tiho, sa strahom, gotovo apuui pitam. Radovika mi ukratko ree ko je umro i da ga sad sahranjuju. Tek u Borinom zagrljaju saznajem detalje. Na Jelinom Dubu voena je ogorena borba sa Italijanima. Nai su zarobili stotine Italijana. Meu njima i vei broj oficira. U borbi je bio i moj Bora, Blao Jovanovi i moji deveri. aslav, Slavko... Vojnike su pustili da se vrate slobodni. ak je ranjene Bora previo. Otuda onaj vojnik sa zavijenim palcem u Kavaji i rei "Vostro marito, dotore". Siromah. Hteo je i eleo da mi poveri sve, ali nije uspeo. Oficire su zadrali nai i poslali italijanskoj komandi ultimatum da se izvri razmena. Razmena je traena poimence. Jedna od imenovanih bila je i doktor Saa Boovi sa detetom. A vojnik sa zavijenim prstom nije bio provokator, ni dobra Keti nije bila provokator. To tek u Martiniima saznajem. Tu, pred kuom Radovia. BORI U SUSRET Iz kue Radovia polazim u slobodu. Evo i mog Bore. Trei prilazimo jedno drugom. Zagrljaj dug, beskrajno dug i topao. Sve zaboravljam. I logor, i zatvor, i icu. Sve, sve. Postojim ponovo. Oseam tle pod nogama. Nestao je zauvek logorski broj 254. Rodio se ponovo ovek. Bora zagleda prvene, ne isputajui nas obe iz zagrljaja. Da li vidi koliko mu lii? Da li vidi to elo, taj nosi, bradicu? Na licu mu se razlio osmeh, roditeljski topao. Naslonjena glavom na njegove grudi ujem i oseam ludo dobovanje uznemirenog srca. Blao Jovanovi stoji malo po strani i pui. Delikatan do krajnosti, gleda put planine. Savladavam se i prilazim i njemu. Pozdravljamo se. Gledam ih. Na glavama im kape-lisiine od celog lisijeg krzna veto uvijene, pa mi izgledaju kao divovi iz planine. A uz to visoki, krupni, naoruani. Osetih se i sama sigurnom i snanom. Blau znam jo iz Podgorice. Uvek mi je imponovao, kao izuzetno ozbiljna i staloena linost. Nenametljiv, prijatan, skroman. A sad, u ovoj udnoj kapi, sa orujem, sa crnim brcima deluje otro. "Hajdemo!" - ree Blao, prie mi i uze dete iz

naruja. Bez rei, bez ikakvog uvoda, sasvim prirodno. Ja se zbunila i preplaeno gledam u njegove krupne muke ruke i u neni zamotuljak. Zanemela od straha da ga ne zgnjei, pratim pogledom svaki njegov pokret. Zaudo, ta ljudina, taj snani revolucionar i veliki vojnik, prigrli dete meko, spretno, ak neno. Jo jednom samo ree: "Hajdemo, baba Marija te eka!" I poosmo uskom planinskom stazom. Baba Marija? To je njegova majka. Nisam je nikada videla. Samo sam za nju ula. Dotle me je muila neizvesnost: kuda, ta, kako? Sa mnom je lako, ali dete je u pitanju. Dovoljna je bila ova jedna jedina misao koju je Blao izgovorio, pa da se u meni razbiju sve sumnje. Imam odreen cilj. Idem kod baba-Marije. Staza uska, vijuga kroz strmo kamenje. Idemo jedno za drugim. Blao i Boro razgovaraju o mnogo emu to je za mene sasvim novo, a najee nerazumljivo. Jedino to shvatam, to su razgovori puni brige o ljudima u odredu, i o narodu uopte. Shvatam i to da se mnogo trpi, da se mnogo nevolja navalilo na ovaj neduni svet. Blao povremeno zastaje. Obino stane kod nekog kamena zgodnog za sedenje. "Saa, odmori se malo!" - i ja sedam. Za to vreme oni stoje, razgovaraju, a crni brci koji vire ispod upave lisiine, svaki as se nadnose nad lice majune devojice. I uvek ima neto da uradi. Zaukava je, nameta bolje ruku kojom je dri. Sve to ini tako spontano, neno, iako ne prekida razgovor sa Borom o nekim politikim problemima u Kuima. Umorna sam jako. Ovaj put je za mene vrlo naporan, iako pun sree zbog susreta sa Borom. Tek je jedanaesti dan po poroaju. Izgladnela, izmuena, a i nenaviknuta na ovakva putovanja kroz planinu, ve teko hodam. Veliki Blao sve zapaa. Sad ee zastaje i mnogo se due zadravamo. Neprijatno mi je, ali i sama povremeno traim da zastanemo. Noge oteale, jedva ih pokreem. Tako jednom dok sedim Bora mi prie, obgrli glavu i vrsto pritisnu uz grudi. Ostade tako stojei, a ne gleda me, ve i dalje vodi razgovor sa Blaom. Dri se gordo, muki. Jedino ga izdaje ruka prislonjena uz moj obraz. Oseam puls koji ludo bije. Opet idemo dalje. Ispred nas ostaje Srtovaa. Kad sam prolazila dole pored nje inila mi se velika, grdosija od planine. Sad je sasvim dole, ispod nas i ini me se mala. Mi smo ve visoko u brdima. Naoblai se i peee kapi kie. Kao vuica unjam se oko Blae. Htela bih da zgrabim dete, da ga zatitim. Preduhitri me Blao. Malo zastade i bez rei o kii otkopava lagano kapuljau sa svog ogrtaa. Ve je nameta preko deteta da ga zatiti. Krupni muki prsti ukaju krajeve kapuljae, zatiskuju okolo, a sve to popraeno nekom nenou, u kojoj grube muke ruke postaju tople, meke. Zbunjena, zahvalna, preporoena dobrotom i ljubavlju koja me okruuje, oseam da volim ovog oveka. Postaje mi blizak kao moj brat, jedini, koji je ostao u Beogradu. I mislim na mog brata, na mog Negu. I on ima toplo ljudsko srce. Staza duga i bez kraja vijuga kroz kamen. Kiica. Ja tapkam umornim nogama i pratim ova dva planinska diva. Oni razgovaraju. Ne sluam rei. ujem samo glasove koji me miluju, koji me vraaju u ivot. Razmiljam. Komunisti? Ako su ovakvi komunisti, onda su mi mili. ivela sam u sredini za koju je komunizam bio bauk. Uleglo se u meni neto od toga, stvorio se strah. Udaja za Boru mnogo toga je izmenila u meni. Prihvatila sam sve to je Borino, ali tragovi vaspitanja ostali su duboki. Ovde, na ovoj stazi, dok idem za Blaom i Borom, oseam da se menjam. Ne menja me marksistiko znanje, ve me menjaju ovi ljudi. Blao, najvei komunista Crne Gore, nosi neno moju Dolores. I brine o Sai, graanici koja nosi maminu ikonicu Bogorodice u nedrima. ta sam ja za to uinila, ta sam zasluila, ime sam zaduila tog oveka? Da li bih i ja mogla postati komunista? Ne, ne mogu ih dostii! A u meni raste elja i obuzima me. Uiniu sve za njih, ako ve ne mogu biti ono to su oni. Ja sam iz popovsko-oficirske kue. Vaspitana patrijarhalno, kroz crkvu, kroz monarhiju. Ne, nikad me oni nee primiti da budem komunista - setno zakljuujem.

Stigosmo, gore visoko, na jednu zaravan. Na njoj usamljena kuica pokrivena slamom, lii na kolibu. Pui se odak. Ispred starih, ve pocrnelih drvenih vrata stoji omalena starica. Povijena, gotovo pogrbljena. Lice joj koato, a bore se isprepletale i duboko urezale. Pa ipak, to lice zrai nenou i dobrotom. Baba Marija! Iznenaujue hitrim koracima prie nam. Prvo mene zagrli! "Muenice moja, srena ti sloboda" - ree, a onda se okrete i uzima malu Dolores iz Blainih ruku. Prigrli dete i poe da joj tepa: "Hajde, hajde nevjesto! Imam ja unuka za tebe" - i ulazi u kuu. Na sred kue ognjite. Iznad vatre kotao. Dotle nisam videla ognjite, pa me ova vatra, plamen u sred kue, u prvi mah zbuni. Pored ognjita, na beskrajno istom zemljinom podu, seljaka kolevica, napunjena sveom, utom slamom, i prekrivena ispranom ukastom maramom. are se izgubile od upotrebe. Pobrinula se baba Marija za sve. Pobrinula se i za njene unuie, eljku i Batu, da ne budu ljubomorni na malu doljakinju. Do sad je dobra baba Marija tepala i u zagrljaju drala samo Batu i eljku, a sad se srce i ruke proirile. Moda bi to deca teko prihvatila, da im baka nije unapred priala kako e Bati doi nevjesta, kako e imati bebu koju e oni uvati, ljukati. Dolores je ve u kolevci. A Bata dri polukruni ram i ljuka njegovu "nevjestu". Lice mu ozareno, sija od sree. Beba je njegova. Baba Marija je njemu predala. eljkica stoji pored njega, malo zauena, ali oito zadovoljna to imaju novu igraku, novo zanimanje. Jede se uglavnom kaamak. Uz to krtola, kad je ima. Meni baba Marija svakodnevno sprema vareni sir ili skorup. Izgubi se. Satima je nema i onda donese odnekud. Vidim da za druge nema, ak ni za decu. Neprijatno mi je. Odupirem se i molim da to ne ini, ili bar polovinu da da unuiima. Ne dozvoljava mi ni da govorim: "Ti si iz logora, a dijete treba hraniti. Samo dok se oporavi, samo jo koj i dan" - i nastavi ja da mea u tiganju cicvaru, uei pored ognjita. Ubrzo mi Bora saoptava da ide na Pljevlja. Idu i braa. aslav, Sveto, Slavko... Ne govorim. Ni re ne mogu da izustim. utim, a srce se stee. Pa tek sam dola, a opet rastanak! Jo ne umem vojniki da mislim, pa me i ne obuzima briga oko borbe koja e biti strana i pogibeljna. ekam no da se isplaem. Ne smem pred decom i pred snanom baba-Marijom. Razorena joj topovima divna kua, porodica rasturena, i bez iega dola u kolibu da se prebira hoe li imati kaamak da unuie nahrani. No dolazi duga i teka. I suze sa njom. Odlaze Crnogorci za Pljevlja. Odlazi i Boro. Napred zastava, Piperi, Lovenci, pesma, koraci, vojniki, otri... Jo nisam zaspala. Samo sam se prekrila preko lica da uguim suze - kad Rusa, Blaina sestra zavika: "Gori! Kua gori!" Zacrvene se nebo. Slamni eir planinske kuice pretvori se u crvenu bulku. Skoismo svi. Baba Marija vrisnu: "Decu!" - i zgrabi eljku i Batu. A Rusa, dobra Rusa uprtila celu kolevku i ve je sa njom na vratima. Poee da padaju eravice. Zagreja se prostorija i osetih kao da sam u uarenoj rerni. Zbunjena, neveta jo uvek, poslednja izaoh. Trljam crvenu opekotinu iznad ruke. Pala usijana eravica i ostavila trag. Ne oseam bol. Neka, samo kad su deca dobro prola, i baba Marija, i Rusa. Napolju, podalje od buktinje, na ledini prigrlismo se sve tri. Izmeu nas deca. Rusa zajeca, a baba Marija je prekore. Deca uplaena, otvorila oice i dre se baki uz suknju. Ja se natkrila nad kolevicom i otvorila grudi. Hranim moju Dolores. No crna, tiha, nigdje joj kraja nema, a kua dogoreva i iri ljuti dim koji tipa suzne oi. MOJA PRVA BOLNICA Radove, malo planinsko mesto iznad podgorice. Dole su Italijani, a u brdima mi, partizani. Za ovaj svet u planinama podgorika bolnica je nedostina. Ve nekoliko dana razgovaramo o

formiranju jedne nae, partizanske bolnice. Ispred Glavnog taba Crne Gore, za formiranje bolnice zadueni su Ivan Milutinovi, Blao Jovanovi i Budo Tomovi. A oni su plan o formiranju bolnice ve doneli. Saoptavaju mi da je ba tu, na Radovu, u kui baba-Jovane, najpogodnije organizovati bolnicu. Lekova ima. Na Jelinom Dubu, u borbi sa Italijanima, zaplenjeno je dosta lekova. Oskudevamo sa zavojnim materijalom, a i instrumenata ima malo. Pa ipak, moemo sa ovim poeti. Srena sam. Svim srcem se prihvatam obaveza. Uzimam Dolores, pozdravljam se sa gostoljubivom i beskrajno dragom baba-Marijom. Odlazim, a u meni se meaju radost i tuga. Znam da tamo neu imati moju baba-Mariju. Evo me pred kuom baba-Jovane. Kua usamljena, dosta velika u poreenju sa ostalim kolibama i kuama na ovom terenu. Sigurno je zato i izabrana za bolnicu. A moda i zbog baba-Jovanine irokogrudnosti. Dala je celu kuu partizanima za bolnicu, a ona se povukla dole u staju. Velika drvena vrata otvorena. Ulazim u prvo odeljenje. I ovde na sredini ognjite sa vatrom. I kotao. Kod baba-Marije sam danima gledala u to ognjite. Liilo mi je na slike iz bajke. Dugo mi je sve to izgledalo nestvarno. Ovde, u baba-Jovaninoj kui, ne mui me ognjite. Ve sam ga prihvatila, pa ga i sama koristim. Desno, jedna sasvim mala soba, kao ostava. Prozore jedva da se i primeuje, pa je dosta mrano. Gore, preko jednog stepenika ulazi se u veliku, prostranu odaju. Dva omanja prozora, ali pristojna i svetla, zastakljena i oiena. Dole pod, ut kao limun. Sve besprekorno isto. Ispod nas staja. Brzo pristupam poslu. Veliku sobu pretvaram u bolesniku sa est kreveta. Krevete su ve napravili partizani. Kreveti su mali, niski kao kutije, od jelovih dasaka. Miriu na sveinu jelove ume. U njima ista slama. Na svakom po jedan laneni arav i lanena jastunica, isto tako ispunjena sveom slamom. Pokrivai su tkani ilimi. Seljaki, areni. Podseaju me na cvetnu batu. Idem od postelje do postelje i svaki jastuk, svaki prekriva jo malo doterujem svojom rukom. Svakog asa oekujem ranjenike, koji su do sad bili rastureni po kuama. U uglu sobe irim svoju bundu. Tu emo spavati ja i moja Dolores i bdeti danonono nad ranjenicima i bolesnim drugovima. Dobro mi je. isto, toplo, krov nad glavom i sloboda! Meu svojima. I rad lekarski, moj struni rad. Ponovo mi je slualica u rukama. Ostavila sam je jula meseca u svekrvinoj kui. A kad su me odveli u zatvor, moja svekrva je uvala te slualice i grlila ih. im je ula da sam na slobodi, poslala mi ih je po ujaku Radetu Markoviu, zajedno sa luksuznom bundom. Srednja soba bie kuhinja. Tu e i osoblje spavati. Komesar, mladi student Vuksanovi, zatim bolniarke Milka Todorovi i Olga Boovi. A intendant, stari Vuina Vuini, spavae u sobici za ostavu. Tu u jednom uglu bie i moj kutak za narodnu ambulantu. Narod se ve raspituje za bolnicu i dolazi zbog pregleda. A bolesti je mnogo. Ratuje se tek pola godine, ali dovoljno za sve ratne nevolje. Oskudica, glad, slaba odea - pa i bolesti mnogo. Jedan omanji drveni grubi sto, jedna grubo tesana stolica i omanja klupa. Na stolu nekoliko priceva, slualice i desetak instrumenata. Uz to stari italijanski ruksak pun lekova. I narodna ambulanta poinje rad. esto rano, toliko rano da zatiemo naeg Vuinu kako spava u glomaznom krevetu koji ispunjava gotovo pola sobice. Krevet visok, drveni, pocrneo od vremena. Sigurno je vrnjak baba-Jovanin, ukoliko ga ona nije nasledila od svojih oeva ili dedova. Bolnica poinje svoj ivot. Sve je usklaeno. Jedino ja odudaram svojim izgledom. Poe to da me mui. Ne da mi mira. Oseam se nelagodno. Na meni bunda doneta iz Beograda. Skupocena i raskona. Lokne, visoke potpetice. pitam baba Jovanu kako mogu doi do jednih opanaka. Objanjavam joj da ne mogu po kamenu sa potpeticama. Slomiu se. Dobra ena

donosi opanke oputae. Na njima tre jo neostrugane dlake, a koa sirova. A lokne? ta u sa njima? Pored snanih, naoruanih ljudi i izmuenih i izboranih ena delujem isuvie gospodski. A htela bih da izgledam i budem kao oni, da budem jednostavna, skromna. Moje bujne, crne i nemirne lokne moraju dobiti drugi izgled. Radim, a mislim na to. Veem, kupim nalom kosu, a nezadovoljna sam njom. U zoru se budim. Daske na kojima leim malo su razmaknute. Dovoljno da vidim babu Jovanu. Otvorila iroka vrata staje, pa sunce bljesnulo u nju i osvetlilo kravicu i nekoliko ovaca. Stoka se radosno uskomea, a baba Jovana im neto govori i tepa. Iza nje na zidu ugledah velike crne makaze kojima se ovce striu. Pogled mi se zaustavi ba tu i ne mie dalje. Brzo se diem i ostavljam moju Dolores tu u uglu, na podu. Zaukavam je da ne ozebe kad se ja udaljim. Ubrzo sam dole u staji sa crnim makazama u rukama. Seem loknu po loknu. Padaju uvojci na zemlju i postaju mi tui. Iste veeri pevala sam sa ranjenicima, sigurnija u sebe, kao da sam raskinula sa neim to je lealo duboko u meni. PRVI RANJENIK Partizanska bolnica u Radovu ve je spremna. I evo, donose mi prvog ranjenika. Starog komunistu Radosava Popovia Pipera. U borbi na Jelinom Dubu ranjen je u trbuh. Prvu pomo i prva previjanja pruio mu je moj Boro. Previo ga je odmah po ranjavanju, na samoj borbenoj liniji. Pre polaska na Pljevlja, Boro mi ukazuje na njega kao na najteeg ranjenika. Daje mi i savete o daljem leenju, mada po njegovom miljenju nema mnogo nade. Ali, treba uiniti sve to se moe. Stanje se naglo pogoralo. Bled, veoma mrav, a glas mu tih, gotovo neujan. Unosimo ga i lagano premetamo sa nosila u krevet. Biram za njega najbolji. Prvi krevet sa desne strane, dalje od prozora i vrata. U suprotnom uglu je moj leaj. Na podu prostrta moja bunda, dovoljno prostrana da primi mene i moju malu Dolores. A odatle u imati stalno na oku Radosava. Svetlo je, istina, kiljavo, slabo, ali ipak se vidi. To me je nauila baba Jovana. U malo rastopljenog loja zamoim jedan kraj krpice, a drugi kraj zapalim, i on svetluca. Pripremam se da previjem Radosava. Bolniarka Milka Todorovi mi asistira. Uopte, ona mi mnogo znai. Ima dovoljno strunog znanja, a uz to je predana i sa puno volje. Kau da je i u bolnici na Kruevcu, dole u Podgorici, bila izuzetna bolniarka. Odvija Milka zavoj nakvaen gnojem i sukrvicom, a zadah teak, davi. Prva ozbiljna i teka ratna rana koju vidim. Teko mi je i ao tog stasitog oveka. Teko e se izvui. Gnoja je previe. Kulja iz rane i nikako da se zaustavi. Perem, briem, okreem ga na stranu i putam lagano da se iscedi sav gnoj. Kao da se sva utroba rastopila. A onda, kupam ga gotovo celog hipermanganom. I trbuh i slabine. Sve je zaprljano. Radosav jo vie ubledeo. Stisnatih zuba i utei gleda ta radim. Pa ipak, kad sam zavrila previjanje, ree mi da mu je lake. Popi mleko i zaspa. Od tada previjam ga svakodnevno. Kae da mu je uvek posle previjanja mnogo lake. Ja ne vidim da stvar ide na dobro. To me mui i ne dozvoljava da se oslobodim njegovog izmuenog, a ipak lepog lika. Evo i drugog ranjenika. Miio Boovi. Oba stopala modra, gotovo crna. Puna su gvoa. Dok je u leeem stavu pucao na neprijatelja, ovaj mu uzvrati bombom. Bomba eksplodira ispod nogu i napuni mu stopala sitnim gelerima. Vode ga. Ne moe da se osloni na bolna stopala. Polako, pincetom i noiem vadim gelere koji su vei i povrniji. Ali tu je bezbroj sitnih, kao praina. Posle previjanja, stavljam ga u krevet do Radosava. Iako Radosav ima smrtonosnu ranu, ne jaue, ne boli ga mnogo. A Milo, stisnutih zuba, povremeno prostenje od jakog bola, a grake znoja oblivaju mu elo. Trpi mnogo i junaki trpi. Samo sam jo jednom imala gotovo isti sluaj. U Pljevljima 1943. u Korpusnoj bolnici leao mi je ajo epanovi. Iste povrede. Iste muke. Stopala vrea i arav koji ih prekriva. Pravim jastue od slame i

podmeem ispod nogu, kako bih stopala podigla da ostanu slobodna u vazduhu, a noge pokrivam samo do kolena. Tako do noi. A onda se sputam u svoj ugao da se malo odmorim. Vie dremam nego to spavam. Bdim. Radosav spava, a Milo se vrti as levo, as desno. Stegne rukama glavu i prostenje, a zubi krckaju zbog vrsto stisnutih vilica. Vidim, ne moe da se umiri od bolova. Ustajem i dajem mu algokrotin. Stopala oblaem rakijom. I on zaspa. U zoru stie mi Ivo Martinovi, student prava iz Bajica. Dolazi peke ak od Uica. Posle iznenadnog prodora Nemaca bolnica je naglo evakuisana. On je bio bolesnik u toj bolnici. Nije imao vremena da se izlei. Tako bolan uputio se u Crnu Goru. Pregledam ga. U plunoj maramici voda do grla. Temperatura ga sagoreva. Zajapuren i crven u licu. A lice se jedva vidi. Neobrijan, sav zarastao u crnu bradu. Samo oi svetle na tom tamnom licu. Oi vlane, usijane, kao da trepere, kao eravice. Kae da je poao u svoje Bajice. Uz put saznao za nau bolnicu, i doao. Opet moja dobra Milka. Brzo ga presvlai i stavlja u postelju. Ja mu dajem kalcijum, analgetike, antipiretike. Brzo se napuni naa bolnica. Sve teki sluajevi koji trae danononu brigu. Ne alim se na napore. Da sam ostala u logoru, sigurno ne bih izala iva. Ni ja, ni dete. Nije mi teko, nita mi nije teko da radim, da trim, da ne spavam. Ali teke su mi muke koje gledam. Mlada sam, jo neiskusna kao lekar, a ovde svu brigu i svu odgovornost za ove ljude snosim sama. Kad ih sve smirim i spustim se pored moje Dolores, esto prevuem pokriva preko lica, koje oblivaju suze. Jo jedno jutro. Svi smo na nogama. Svi urimo, promiemo, muvamo se. Svako zna svoje zaduenje i nastoji da ga to bolje savlada. I moja ambulanta poinje sa radom. Narod dolazi. Trai pomo. Trudim se, pomaem. Oseam da su me brzo zavoleli, kao i moji ranjenici. Veruju mi. Napolju sneg. Otra zima ve pokazuje surovost planine. Treba mnogo truda da se sve postigne u uslovima koji nisu ni izdaleka laki. Pa ipak, ide organizovano i po planu. Ivo mi je ve mnogo bolje, a Milo se razvedrio. Radosav je jedino utljiv. Uvek tvrdi jedno isto, da ga nita ne boli, da je samo malaksao. A uvee, kad se svi poslovi smire, poinju razgovori, ale i pesma. Radosav trai pesmu. Kad je uje, na bolnim usnama ukae se osmeh. Tada je i meni lake. Dok ljuljam dete u naruju i ja sa njima pevuim. Mile su mi neke ruske pesme. Meke, milozvune. Vatra pucketa, toplo je, mada fijuci vetra razdiru snanu planinu i pretei se lome pokraj naih prozoria. Posle pesme i ale nastaju ozbiljni razgovori, diskusije. udne su te diskusije, ti razgovori. Kao predavanja, kao kola. Za mene je to sve novo. Svi ranjenici, bolesnici, pa i osoblje, su lanovi partije, intelektualci, revolucionari. Svi osim mene. Kad priaju, kao da dre seminare. Uvek neto analiziraju. Uglavnom su teme o partiji, Lenjinu, Marksu, faizmu. Imam utisak da je to na neki nain upueno meni. Oseam njihovu zajedniku elju da me marksistiki razbude. Zavoleli su me kao lekara, kao druga, ba zato ele od mene vie, mnogo vie. Analiziram samu sebe. Umem da radim portvovano, da volim ljude iskreno, neizmerno. Ali u politiku sam sasvim neupuena. Od svega, najjasnije mi je ta je faizam. Kroz logor, kroz zatvor, i sve tamo to sam doivela i videla, faizam mi se razotkrio. Tu sam prvi put saznala i shvatila da ovek oveku moe naneti najvea zla, pa i ivot uzeti bez ikakvog razloga. Jednostavno, padne nekome na pamet da svaki deseti bude streljan i ubrzo e te nesrene desetke postati nepomine na okrvavljenom tlu. Takva politika, i bez teoretskih rasprava i ubeivanja, bila mi je brzo jasna, uasna i mrska. Pa ipak, faizam mi postaje sve jasniji kroz rei i glasna razmiljanja mojih ranjenika. Ali istovremeno saznajem i o komunizmu mnogo. Kroz ove ljude mnoge stvari su mi blie, jasnije. Iz dana u dan sve su mi blii komunisti i njihova politika. Koliko ljudskog i nesebinog nalazim u svemu tome! Dotle sam mislila da mi je partija nedostina, a sad ak zakljuujem da i ja imam puno osobina,

bliskih ili istovetnih kao ovi ljudi. Zar i ja ne elim sreu, mir i blagostanje svakom oveku? Zar i ja nisam sklona da uestvujem, da se rtvujem za takva ostvarenja? Neto se lomi i budi u meni. Radosav mi je iz dana u dan sve tei. Poinje da tuca. Trbuna maramica gnoji. Nikome ne govorim, a znam da mu spasa nema. Kako da kaem sestri roenoj, koja danima sedi u dnu kreveta, grli noge i svaki as ih ljubi? Kako da kaem ranjenicima, kad svako od njih ima bele zavoje, kao to ih i Radosav ima? Bar da imam nekoga sa kim bih mogla podeliti brigu i bol. Shvatam koliko je lake raditi na klinici, u velikoj bolnici. Tamo je vie lekara, profesora, starijih i iskusnijih. Radosav i njegova muna rana prate me stalno ma ta radila, ma gde bila. Reaju se slike hirurkih sala, divnih, velikih, kod mog profesora dr Milivoja Kostia. Igraju mi pred oima njegove spretne ruke, pune sjajnih instrumenata, i njegove instrumentarke u belom, koje kao leptiri lepraju. A ja improvizujem sve to mi treba za rad. Igle uzimam od ena. One koje nose skrivene u odelu, jer imaju samo tu jednu. Viljukama zavrem krajeve i pravim ekartere. Materijal steriliem u kotlu iznad ognjita, a u konzervama iskuvavam priceve i instrumente. Pri tome stalno proveravam svoju savest, znanje. Ne smem se ogreiti o ljude, koji mi toliko veruju. Ne smem se ogreiti o Radosava. elim da ivi. Hou da ivi. Radosavu je jako teko. Svi smo oko njega. Drim ga za ruke. Puls prestaje. Umirio se. Svea treperi i poigrava se sa senkama koje lete preko njegovog lica. Te nemirne senke jo uvek zavaravaju ostale, i oni ne shvataju apsolutni mir ovog namuenog oveka. Prolazi minut za minutom. ini mi se, dugi su kao godina. I teki, teki. A onda? Ne moe se dalje. Polako navlaim arav preko lica. Ranjenici tek tada shvatie. Sestra njegova jo uvek ukoeno gleda as u mene, as u prekriveno lice. Jedno stopalo ostalo nepokriveno. Sestra pade na njega i poe da ga ljubi, ljubi. Otkri i drugu nogu. Zagrli ih, a bolan pla ispuni bolnicu. I Dolores se uzbuni i poe da plae. Uzimam je u naruje i stavljam na grudi. Kvase je moje suze. Ulete u sobu Milka, bolniarka. Zastade kao ukopana. Zagrli me. I tako stojimo neme pred bolom sestre i bledim hladnim nogama u njenom zagrljaju. No postaje sve hladnija, mada loimo vie nego obino. Napolju vetar fijue, pa prozorska okna kloparaju i remete ovaj sveani mir. Kloparaju grubo, tvrdo, zloslutno kao gavrani da graku. Hladno strujanje probija kroz pukotine, pa se poigrava sa plamenom svee, koji stvara i kovitla ogromne senke po sobi. Stravine su i neprijatne. Kao aveti. Kad bi bar mirovale. Ve je duboka no. Ranjenici ute, ali niko od njih ne spava. I oni oseaju neizvesnost, i na njima su zavoji. Praskozorje. Vrata se naglo otvorie. Pod naletom vetra, otee se iz ruku Vuine, koji ue, i tresnue snano. Fijuk, lomljava i brujanje sa talasom hladnoe grunue svom silinom u nau, ionako hladnu tiinu. To se Vuina vratio. Noas je otiao da obavesti rodbinu o Radosavu. Kae, zalelekao narod od bola, iako su ve oekivali to. Hvale pokojnika, i ale. I dok se Vuina greje uz ognjite da se otkravi, ujem neko dozivanje kroz no. Daleko, nejasno. Dotle nisam imala prilike da ujem i vidim lelekanje, pa mi i ne pade na pamet ta bi moglo biti. Otegnuto i daleko zavijanje se ponovi. Vuina skoi: "Evo ih!", a za njim poskakae i bolniarke. Izaoe napolje. I ja izaoh za njima. Zora tek to je poela borbu sa nonom tminom, pa se ne vidi dobro. Belina snega mi jedino pomae da u daljini nazrem crnu masu, koja se primie i talasa, kao da se ljulja levo i desno. Sad se ve uje i "le-le-le-lee". Otegnuto u beskraj. Jeza me podilazi. S jedne strane ukoeno bledozeleno i hladno Radosavljevo lice, koje je sestra otkrila i ljubi. Kose joj raspletene, marama crna razvezana i oputena, bolno grca. Uz nju zanemeli ranjenici. Tapkanje prozora i kovitlanje avetnih, crnih figura, koje lelujanje plamika svee ne prestaje da rasipa. A sad jo i ova jeziva hladna no i sve jasnije

otegnuto i bolno "le-le, le-le-e-e! Radosav-ee!" Gledam sva pretrnula crnu masu koja se ljulja i primie, a obuzima me uas. Jedva diem. Lagano ulazim u kuu i uzimam moju Dolores. Stisnuta i zgrena, stojim u oku, dok sobu i kuu pune ljudi, lelek i bol. STIU NOVI RANJENICI Noas su nai napali Spu. Italijani se utvrdili, pa topovima brane Spuku glavicu. Oekujem nove ranjenike. Snage su neravnopravne. Nai jedva da imaju i dovoljno metaka, a neprijatelj naoruan do zuba. I nisam se prevarila. Evo prvog ranjenika. Dovode mi Lazara Boovia. Ispod partizanske kape proviruje kosa bela kao sneg. O vratu bela marama koja pridrava otealu i nekako mlitavu ruku. Da nije te ruke, ovaj vedri starac delovao bi zdravo i ivotno. Malen, izrazito malen i mrav. Nekako je kooperno krepak i vedrinu rasipa oko sebe. Odea mu sva izmrljana i ulepljena tamnim flekama od krvi. Dok pripremam instrumente, sluam njegov zvonki glas, i jednostavno i vedro prianje o borbi kod Spua. Kreveti su mi zauzeti, a prostora nemam ni za omanju klupu da je negde stavim i bar poloim ranjenika da legne dok ga previjam. Obavljam sve intervencije na jednoj staroj drvenoj stolici. ika Lazar seo i nastavlja priu o borbi. Sebe ne pominje. Odveem maramu, a ruka beivotno skliznu. ika Lazar je sam hitro prihvati, ali je ne gleda i ne prekida zapoeti razgovor sa drugovima. Vidim, prelom nadlaktice. Neravna bela kost tri. Probila kou i rascvetala je. Zavoj se svukao prema laktu. Lagano je odmotavam. Napipavam i drugi deo kosti. Izvlaim obe da ih priljubim i stavim udlagu. Kosti krckaju i taru se neravni krajevi. Ne mogu da ih izvuem i namestim. Treba snage. Miii se zgrili i stegli. Vuem svom snagom. Taman da ih sastavim, a gornji deo prelete vrh donjeg. Preznojih se. Moram ponovo. Znam da boli, da ga uasno boli. Lazar uti i samo malo natutio guste bele obrve. Muim se i ponovo izvlaim gornji patrljak kosti. Taman da ga umestim u donji deo, kad sad taj kraj skliznu. Prolete kroz otvor na koi, izlete napolje i zabele se. Vraam je natrag. Izvlaim lakat, a Milka rame, da bi krajevi nali svoj poloaj. Najzad, krajevi grcnue i namestie se. Fiksiram brzo, a jeza me podilazi. "Lazare, boli li te?" - pitam, a lice mi se zgrilo od muke, koja se pod grudima nakupila. Na moje pitanje, starac se ispravi, isprsi, pogleda me malo iskosa i dodade ljutito, prekorno: "Radi svoj posao doktore, a ovo drugo je moje", pa nastavi malo otrije da pria ono to je zapoeo, ne gledajui ni mene, ni svoju ranu. Kasnije su mi mnogo priali o ika Lazaru. Junak. Privlaili su se Spuu potrbuke, da ih neprijatelj ne opazi. Trebalo je prei istinu koju Italijani vide kao na dlanu. ak je i borbu trebalo razviti u takvom poloaju. Neprijatelj je blizu, naoruan do zuba. Privlaili se tako, privlaili, a ika Lazaru to dodijalo i inilo mu se nemuki. Ustane i potri uzvikujui: "Ko je junak, naprijed!" Tada je i ranjen. A bio je retko poten i poverljiv. Pred rat uvao je Mou Pijade u svojoj siromanoj piperskoj kuici. A nije tada znao koga uva. Jednostavno, dobio zadatak od drugova, i muki ga prihvatio. uvao ga kao roenog brata. andara se nije bojao. Za strah nije znao. Jedino mu se u prvi mah ika Janko nije dopao. "Malo o'ee ni od pada, ni od romae" - kako je govorio. Ali zadatak je zadatak! Uvee bi sedeo s njim, igrao karte i priao. Malo-pomalo, zavoleo Lazar ika Mou, pa pria drugovima: "E da vidi, ni manjeg o'eka ni pametnije glave!" A kad je Moa Pijade otiao, alio je mnogo. I tek je u ratu saznao koga je uvao, i od kakvog je oveka pametna kazivanja sluao.

Posle jutarnjeg rada u ambulanti, idemo da obiem ranjenike po sobama i da ih previjem. Ivo Martinovi spreman da ide. Ide u svoje Bajice, odakle e se povezati sa jedinicom. Bio je teak bolesnik. Izvukao se. Dobro se osea. Dajem mu poslednje savete, i mislim na veeri koje je koristio da me marksistiki podui, i pripremi me za kandidaturu. eleo je svim srcem da me prime u partiju. Govorio je - ti ima sve osobine dobrog komuniste, samo teoretski da se razvije. Teak mi je rastanak sa njim. Ko zna da li emo se ikada vie videti? Srean ti put, Ivo! Posle rata susreemo se. Ivo se oenio. Dobio sina. A onda? ponovo Ivo postaje moj pacijent. Ja sam postala lekar specijalista za plune bolesti. Dovode mi Ivu sa tekom tuberkolozom plua. I sad ga primam u bolnicu, kao nekada u Piperima. Samo su sad uslovi odlini. Institut, hrana servirana na tacnama, dobra, obilna. Lekova u izobilju. Bela postelja i nega visoko struna - pa ipak, ovog puta ostajem nemona. Tuberkoloza ga razara. Svesni smo toga i on i ja. Jednom me zovu. Sedam na krevet pored njegovih nogu. Seanja naviru. Bolnica na Radovu i donji ugao na krevetu. Sedim pored nogu moga Ive i sluam o Lenjinu, o Marksu. Ve sam odavno lan Partije. Pria mi o sinu. Sin mu ostaje nedokolovan, a ena bez linih primanja. Moli me Ivo da proverim koliko e porodica primati posle njegove smrti. Grlo mi se stee. Pobegla bih, da ne sluam sve to, ali moram ostati, moram i ovaj zadatak da izvrim. utim. Ne pomiljam da protivureim. Isuvie je pametan da bih ga mogla ma kakvim reima zavarati. Obeavam da u mu ispuniti elju. Tako je i bilo. aputala sam mu ono to mi je oficir u finansijskom odeljenju rekao. Krupne, crne, usijane oi od vatre koja ih topi, gledaju me i upijaju svaku re. Ivo je ubrzo umro. Miran. Ostavio je sina zbrinutog. U toku dana i dalje stiu ranjenici. Uglavnom laki. Previjem ih i vraam u jedinicu. Vukosav Boovi, ranjen u prst na ruci. Iako je prst, rana je takva da bi trebalo da ostane nekoliko dana u bolnici. Ne smem da saoptim to ovom junaku. Zar zbog prsta da ostane?! "Previ me ti samo, i ne brini! Jo osam da mi zdrobe ostae onaj jedan, dovoljan da povlai obara" smeje se krupna, zdrava ljudina i vrstim koracima odlazi gazei sneg, koji mu pod nogama prti. Ode u svoju jedinicu. Tek to Vukosav ode, a stie novi pacijent. Nesvakidanji. DJuza Dragievi. Preiveo je eksploziju u Uicu. Bio je na straarskom mestu, kad ga je plamen zahvatio. Danima je tako ispeen i izgoren iao da bi stigao u svoje Pipere. Po snegu, susneici, vetru. Dovodi mi ga njegova sestra. Na njenom licu gr, koji je zamenio suze i jecaj. Pridrava brata, i prati ga kao sen. Ne progovara. DJuza sav u maramama. Po prirodi krupan, a sad, umotan i pretrpan krpama i maramama. izgleda kao kolos. Moja Milka uvek je tu. Odmotava ga. Skida vunenu maramu, za njom meku drugu, pa beli veliki pekir. Sestra utei pomae. Kad skidoe pekir - zanemeh! Uzdrah krik, koji mi navre svom silinom. Pritisnuh usne rukama dok gledam izoblienu, crnu, ugljenisanu masu umesto glave. Ogromna naduvena glava kao korom obloena. On mrav, mrav. Na tankom vratu glava se isto klati, klima as levo, as desno. Ruke, crne, zgrene, poluispruene, savijene nekako kao da dre balon ispred sebe. Lie na sasuene, crne granice jesenjeg drveta. Obuzima me neprijatno oseanje pred ovom pojavom, koja ne lii na ljudsko bie. Skupljam snagu i prilazim da pomaem, ako se pomoi moe. Tek tada sagledah jo vei uas. Crna kora ispucana, izbrazdana, a iz svake pukotine navire gnoj i sukrvica. Smrad ispuni ionako malu i neprovetrenu prostoriju. Prsti povijeni, iskrivljeni, ini mi se krhki, pa ih jedva dodirujem. Uopte, sve to radim, radim krajnje obazrivo i neno. Gde su oi, nos, usne? Sve se slilo u jednu crnu masu. Kako da ponem i ta da radim? Sa ovakvim povredama nisam se za vreme studija ni u knjigama susretala. Lagano, gotovo sveano, i u nekom isto pobonom ritualu, kupam ugljenisane opekotine sasvim blagim i mlakim hipermanganom, a zatim oblaem pavlakom od mleka. To nisu uputstva

mojih profesora sa fakulteta. Ovde mi od svega pomae medicinska misao, privrenost ovim ljudima koji neizmermo pate i moja bezgranina elja da im pomognem, da im olakam muke. A DJuza, podnosi uasne muke utei, bez jauka, bez trzaja. Znam da ga boli i dodir vazduha, a kamoli moje ruke, pincete i drugo. Pa ipak, brzo se oporavlja. Savesno se dri uputstava, beskrajno je strpljiv. Uz to blag i uvek sa toplim reima zahvalnosti, koje se jedva mogu razumeti, izgovorene kroz stisnute ukoene i sagorele usne. Takav je ostao i danas. Otac porodice, sa enom i divnom decom. Obilazi me. Ne zaboravljamo se. Ja uvek pri susretu posmatram to blisko lice, na kojem su ostali tragovi, oiljci. Te ruke zgrenih prstiju. I oseam u svemu tome neto blisko, neto moje. PIONIR Zima etrdeset prve. Pred Novu godinu. Bolnica na Radovu utonula u ogromne smetove. Kako je samo beo i ist taj planinski sneg! Belina, belina. Beskrajna belina koja svetluca i titra, pa oi zaseni. Bilo bi to lepo i samo lepo, da tu belinu nije pritislo sivilo rata sa svim nevoljama i tegobama koje nosi sa sobom. Svaki korak uinjen da se odri ivot, pravi je podvig. Ako se ide za drva, treba ih izvlaiti iz smetova, sei, nositi. elo se okupa u znoju iako je zima. Za svaku torbicu hrane mora se smrzavati i hrvati sa itavim brdima snega. Kroz takvu planinu dolazi mi ena sa detetom u naruju. Umotala ga u vuneni ilimi, privila uz grudi i brina savladala sve prepreke da bi dola do lekara. Tu, u predvorju zgrade, pored ognjita imam mali kutak za narodnu ambulantu. Zamolih je da mi ispria o emu se radi i da mi raspovije dete. Dok vatra iri prijatnu i spasonosnu toplotu, i dok u njoj pite i dime se mokre, tek poseene grane, stojim pored ene i ekam. Lednuh se. Ugledah obrai crven, slaninast