Sanjam

Snovi i stvarnost... Razliiti pojmovi, isprepletani i lako stavljeni u centar jedne neraskidive opne... Oni su deo naeg ivota.

Nekada ni sama nisam sigurna sta je san, a sta su moja razmisljanja...stvarnost.

Nekada sam sigurna da me u snu ocekuje neki novi, drugi, bolji svet. Svet stvoren samo za mene. Svet u kome je svako novo jutro lepo i u kome ne postoji ono sto nije moguce.

Nekada se oseam usamljeno, tuno, nemono, daleko, prazno Tada zelim da pobegnem, da nestanem. Zelim da nestane sve zlo, zelim da sam vetar, da letim, da budem slobodna, da diem punim pluima, da idem kuda hou

Tada sanjam.

Sanjam da letim daleko, do zenice Sunca i tada vidim sve. Razmisljam o nebu, Suncu, peli, oblaku, ljubavi, smehu,o velikom, o malom, razmisljam i nema kraja.

Onda, shvatim da sam ovde, da ne mogu da pobegnem iz svoje koze... Mogu, ali samo na tren. U san.

Onda, gledam u nebo, gledam u zvezde, gledam u Mesec

Ovaj trenutak je stvarnost, zar ne?! Trezveno gledam ispred sebe, cvrsto resena da i budna sanjam. Sve one iste, lepe stvari.

Evo, sutra cekam zoru. Cekam novo raanje Sunca kao da je prvi put. Ja cu ga docekati sa osmehom na licu. Dopusticu mu da me obasja svim svojim sjajem... Sutra, moj zivot kao da ponovo pocinje. Ja sam srecan covek.

STRAH

Hajde,reci mi ega se plai...Ne,ne elim da te povredim,samo me zanima koji su tvoji najvei strahovi.Zbog ega me to zanima?Pa,elim da vidim da li je tvoj strah isti kao kod svih ostalih,ili se bar malo razlikuje od drugih...Naravno,za uzvrat e i ti spoznati moj najvei strah.Servirau ti ga kao na tacni.Eto,zamisli da smo u restoranu.Tvoj strah bie specijalitet kue,a ja u biti tvoj poasni gost.Dakle,postoji vie strahova...Oh,pa to je super,zasitiu se jednom za svagda!ta imamo danas na meniju?Paukovi...?Mrak...?Visina...?Dragi moj,shvata li da ja umirem od gladi?Ne,naravno da se nisam zasitila!Pa,poto sam jo uvek gladna,morau da se zasitim svojim strahom.Sluaj me paljivo...

Svake noi plaim se da idem na spavanje...Ne zato to me ispod kreveta eka neko,ili zato to e me mrak pojesti,ve zbog sna.Plaim se da zaspim,da opet sanjam ono to me mui i to me izjeda iz dana u dan.Sanjam...sanjam sebe kako sedim u uglu mrane sobe.To nije moja soba,niti je to ova prostorija,to je sam pakao!Sedim sama,zgrena i bespomona,dok se u meni smenjuju oseanje tuge,bola,sree i razoarenja.Jedno vreme vidim sebe kako oajniki plaem,a kasnije vritim od smeha.Zidovi su oblepljeni slikama mojih prijatelja...Kada dotaknem bilo koju sliku,iz nje potee krv,i ujem srceparajui vrisak,koji me tera da poludim!elim da ta galama prestane,ali protiv svoje volje kruim po sobi,prelazei rukama preko slika,i gledajui kako slike nestaju u reci krvi.Ubrzo shvatam da se davim u toj reci,i da mi niko ne moe pomoi.

Kada se probudim,znoj obliva celo moje telo,a miii na telu se gre i opominju da mi se strah uvukao pod kosti.tipam se po telu,elei da oteram taj strah,a nisam ni svesna da je upravo otiao-sa onim snom...Molim Boga da uslii moje molitve,i da vie nikada ne sanjam takve stvari!Meutim,shvatila sam da taj san ima neko znaenje...Kada bi mi kroz glavu prole sve one slike,i kada bih se setila da posle svakog sna na onom zidu ima sve manje slika,dola bih do neverovatnog zakljuka...U snu sam sama,zar ne?Na zidu ima sve manje slika,zar ne?Na slikama su moji prijatelji!Shvata li?Taj san...nije on moj najvei strah...Tano je da se plaim krvi,mrane prostorije,ak se plaim i same sebe!Meutim,te stvari me ne mogu zaplaiti kao to me plai injenica da...da polako gubim sve prijatelje...Da li sada razume?Svaka slika,svaka kapljica krvi oznaava po jednu osobu u mom ivotu.Prva slika koja je iezla sa onog zida je Lenina.Zna li ta se desilo sa njom?Jednog dana je spakovala kofere,bez ikakve najave i objanjenja,i zauvek otila u Australiju,na drugi kraj sveta...Zna li ta se desilo sa Suzan,Niki i Meri?Pre mesec dana poginule su u saobraajnoj nesrei!Ah,tako se plaim!Kako da spreim gubitak mojih prijatelja?Kako da vratim sve one slike koje su otile u nepovrat?Znam da vreme ne mogu vratiti unazad,ali mora postojati nain da se stvari promene.Mora da postoji neki nain...

Ti drhti...Za trenutak si zaboravio sve paukove na ovom svetu,i na sve visoke graevine,zar ne?Naravno da si zaboravio...Shvata li sada da je vei strah upustiti se u jedan moj san,nego pustiti leglo paukova da gmiu pa tvom telu?Priznae,ni za ta na svetu ne bi poeleo da se nalazi u mojoj koi.San u kome ivim je zastraujui,pun strepnje i neizvesnosti,ali java je jo gora.Oekivati svaki dan poziv smrti,gledajui kako najbolji prijatelji odlaze,jedan po jedan,u beznae,uasna je stvar.Pa,dananji obrok bio je veoma obilan,mora se priznati...Ako u skorije vreme ne vidi svog omiljenog gosta na vratima restorana,znae ta se desilo.Igra je zavrena.

ajednichko u svim temama o prijateljstvu da se bez njih ne moze ziveti.Sa prijateljima se mozemo teshiti saznanjem da,bez obzira na to koliko smo loshi,postoje gori od nas.lakshe je pravog prijatelja steci u detinjstvu nego kasnije.Deca mnogo emotivnije dozivljavaju zivotne situacije s nekim i duze ih pamte od starijih koji to iskuse u kasnijim godinama.Mislim da je za pravo prijateljstvo potreban dug vremenski period.Nekog mozesh smatrati prijateljem,a posle godinu dana ti uchini neshto za shta ni u snu ne bi pomislio da moze...

Ne treba verovati ljudima s kojima smo se tek sprijateljili,a koji pokazuju da smo im drazi od njihovih starih prijatelja;tako ce se ponashati i s nama kada steknu nove prijatelje.

Treba pomoci prijateljima kada im je to potrebno,a ne dokazivati se kada su oni vec propali.

Na kraju necemo pamtiti rechi nashih neprijatelja,nego cutanja nashih prijatelja.

Nesreca povecava nash smisao za prijateljstvo i ljubav.

Medju prijateljima treba voleti ne samo one koje zaloste nashe nesrece,nego i one koji nam na zavide na sreci

Nemoguce je tachno odrediti trenutak radjanja prijateljstva.Kao shto postoji kap koja prepuni sud kad ga punite,tako nakon niza prijatnih gestova postoji onaj koji vam prepuni srce.

Da rata vise ne bude"

Hiljade i hiljade nevinih ljudi susrelo se sa gorkom i mracnom sudbinom. Opasnost zvana rat(otrcano) nadvila se nad brojnim mestima i sa sobom odnela ogroman broj ljudskih zivota i unistila brojne imovine.Neizbezan i strasan(ne nuzhno),jos od najstarijih vremena,sve do dana danashnjeg,rat ceje stravu i uzhas svuda po svetu.

Zhiveti u vecitom strahu,jos je i gore od same smrti.Provesti mesece i godine,zatvoreni u nekom(nepotrebno, izbaci) sklonistu,u nemogucnosti da provirimo napolje i jos jedanput udahnemo zracak svezeg vazduha, uzivamo u prirodi i njenim carima(otrcano i posve netachno),nasmeshimo se(mozhemo se nasmeshiti; shtavishe, isto je donekle i chesto),i okrenemo ledja strahu i brigama,strashna je stvar,i uglavnom se javlja kao jos jedna od posledica ratova..(nepotrebno)

Politika,proshirenje terotiroeije,ekonomski resursi,rasizam i nazionalizam(da li je ovo stvarno neshto shto zhelish u sastavu?; nije lepota pisanja u tome...).Sve su to uobicajeni razlozi zbog kojih se oni vode.(ponavljash se) Kakva god dobit da se izvuce iz njih,ona ne moze biti vredna masivnog unistenja,i stradanja drugih drzava i njenih stanovnika.Svaki poginuli covek predstavlja veliki gubitak za covecanstvo.(eureka!; nepotrebno...)

Cak i sada,dok ovo pisem(veoma otrcano, prosto NEPOTREBNO),negde u svetu vodi se jos jedan oruzani sukob,jos jedanput,maca nevine dece i odraslih prozivljava uzhas i razaranje koji nanosi RAT(ponavljanje, kao kisha oko Kragujevca - nanosi, dodnosi, uzrokuje rat...)....

Ana Frank,deca iz "Krvave bajke" samo su jos jedne,za one koji iza rata stoje,beznachajne,zrtve ovog razarajuceg,djavolskog talasa koji ne mari za posledice,niti oseca trunku sazaljenja prema onome sto prouzrokuje,vec juri poput tajfuna i rushi sve sto mu se nadje na putu. (Rat je apstrakcija, i predvodjen je nekim silama, pa ti ''metafora'' i nije bash na mestu. Opet, ponavljanje jedne te iste misli, u drugachijem obliku) Ja ratove vidim,kao jedno veliko samounishtenje. Svaki rat jeste,sa moje tacke gledista(ti sastav i pishesh, logichno je da je sa ''tvoje tachke gledishta''),samo jos jedan ogroman korak ka propasti chovechanstva.

Ljubav,cloga i ujedinjenje nacija i raca,jeste pravi put kad nashem spasenju,pravi put ka ochuvanju ljudske vrste. Stavimo zajetno,tacku na tu beskrajnu krvavu bajku.Zaustavimo pogibiju i spasimo neduzne(nadji neshto malo ''zrelije'', realnije),sacuvajmo sve Ane Frank ovoga sveta.. Zajedno to mozemo! (Nije parola ''pobedimo HIV'', vetj ''zaustavite rat''...)Oi su ogledalo due?

esto nismo ni svesni da je ono to smo upravo saznali bila poruka necijih ociju.S druge strane,ocima vrlo svesno mozemo da saopstimo sta mislimo ili osecamo.One su,najcesce,ono prvo sto pri susretu primetimo.Cak I kada se sa nekim prvi put sretnemo,mozemo ga pozdraviti ocima,kao da smo mu pruzili ruku-I pri tom,treba zapamtiti da li je pozdrav bio uzvracen.Ako vas neko koga ste upravo upoznali ne pogleda u oci,ako deluje odsutno,sigurno ce uciniti da se osetite neprijatno.Ono sto zelimo mozemo dobiti I bez reci

U svakodnevnom zivotu oci nam pomazu ne samo da vladamo situacijom,vec I da prenosimo vazne poruke.Oci su mocno orudje u odnosu sa ljudima I otkrivaju citav niz osecanja,od ljubavi do mrznje.Raspon emocija I izraza koje ljudi razmenjuju bez ijedne reci zaista je zadivljujuci.U ocima neke osobe moze dosta toga da se vidi,ma koliko se ona pretvarala da je nesto sto nije,oci je uglavnom odaju.Ipak,smatram da koliko god neko da krije svoja osecanja I osecanja itrenutna stanja,oci sve otkrivaju.Nije stvar u nacinu na koji neko gleda,vec u unutrasnjem sjaju tih ociju.

Mozda,pak oci nisu ogledalo duse zato sto dusi ne treba ogledalo a oci za njim vape.One u svakom bicu zele videti sebe.Oci su sebicne I toppleCakle samo kada im se daruje nesto materijalno.Oci su za povrsna uzbudjenjaOne reaguju na dodir,na boje,na ono sto im pricinjava trenutno zadovoljstvo ili,pak razocaranje,ali one nisu ogledalo dusenedusi ogledalo ne treba,dusa je sama sebi dovoljna,ali ne zato sto je sebicna,nego iz nekih mnogo dubljih razloga.Oci cesto ne slusaju dusu pa ostave susuDa dusa moze bez ociju dokaz su slepi ljudi,a I oci bez duse cest su slucaj.Oci,tacnije pogled je deo covekove mimike iz koje se zaista dosta toga moze zakljuciti.Iz ociju moze kojesta da se procita,ali zato ima onih koji znaju da se pretvaraju I da kontrolisu oci jer znaju da se njima veruje.Da su oci ogledalo duse ne bi se mogle tek tako kontrolisati kao sto mogu.Kao sto postoje ljudi koji znaju da procitaju pogled,postoje I oni koji umeju da postave zid ispred ociju kako se ne bi videla istina.

Meni je pogled neke osobe najbitnija karika u proceni iste.Nije bitan oblik ociju,kao ni boja,vec ono sto se vidi u dubini pogleda.Ta procena moze da bude I mac sa dve ostrice pa da posle tu osobu posmatram pod velom sopstvene predrasude.Ja sam toga uvek svesna,pa dajem vise prilika da se dokaze suprotno,bilo da je rec o dobroj ili losoj osobi u mojim ocima.Mozda me,posle odredjenog vremena ta ista osoba vrati na tu prvu impresiju,koja me,kako se ispostavlja,malo puta prevarila.Dakle,stvar je u sustini necijeg bica jer svi mi imamo dobre I lose osobine,ali ipak neke od njih preovladavaju.Ziwot

Zivot je za mene uvek predstavljao neobicnu, jezgrovitu i mnogoznacnu zagonetku. U njemu nije uvek crno i belo.Nekada su nasi putevi trnoviti, a nekada sa lakocom zanjemo uspehe. Za neke stvari jednostavno nemampo obrazlozenje a od starih sam cula da to nazivaju 'nafaka'. Ja to objasnjavam da je zivot zacinjen dobrom ili losom srecom...

Zapravo, smatram da od zivota treba uzeti maksimum. Trebamo iskoristiti svaki trenutak, svako sada! Naucimo da cenimo male stvari, da im se radujemo ali i uvek tezimo ka visem. Na neuspehe ne treba gledati kao na poraze, vec kao sansu da nesto naucimo, ispravimo, u buducnosti ne ponovimo! Greske se moraju desiti kad - tad i one se desavaju s' razlogom. Kada coveku lose ide, sklon je da idealizuje stvari, da masta i kreira sopstvene iluzije. To je kao odbrambeni mehanizam coveka, njegov beg od stvarnosti i od stvari koje ga cine nesrecnim i koje ruse njegovo samopouzdanje. Smatram to dobrom psiholoskom terapijom, jer pravi zivotni izazovi tek predstoje, Usponi i padovi u zivotu se smenjuju kao dan i noc, jer svaka strana ima svoju kontra - stranu.Najbolje je kada zivotni balans dovedemo u ravnotezu.

Ljudi se trude da od zivota uzmu najbolje i u sto vecoj kolicini. Ponekad zaborave da je potrebno i sebe davati isto tako nesebicno kako se i nama sam zivot daruje. Za srecu i zadovoljstvo su potrebna odricanja i zrtve. Sto su zrtve vece, to su odluke teze, ali i uspesi sladji.

Zivot delim u 3 neraskidive celine... Proslost - koju treba ostaviti tamo gde je, nikako je ponovno ne prozivljavati, samo se ponekad setiti lepih momenata, osvrnuti na greske, ali ne da bi se kajali vec da bismo ucili... Sadasnjost za koju treba da zivimo, koristimo svaki njen tren, uzivamo jer vreme ne mozemo da vratimo. Od nje zavisi nasa buducnost...

Zivite zivot punim plucima! Posvetite se sebi, ali i drugima. Negujte hrabrost, plemenitost, iskrenost... Radujte se, ali i obradujte! Volite, ali i zasluzite da budete voljeni... Ostavite svoj trag, svoj pecat...jer to je zivot! Ja biram da zivim, a vi?!

Ponekad duboko u meni probudi se tuga prolosti... Nebu sam darovala duu, za tebe... Jer jedino ti ume da vrati sjaj uveloj travi i glas nemom oveku. Boli me tiina sumraka i teko proleno sunce kad oivi apat venih uspomena.

Hm... Ostajem kui... Ne znam zato... Mogla sam izai... Ali eto meni je izgleda lepe kui... Ne znam ni ta da piem... Od tada nisam ni spavala kako treba... Razmiljala sam - ta ako vie nikog ne budem volela kao to sam njega? Mogunosti da se to desi nisu prevelike, ali ta ako se desi? Ovo mi se ne svia...

Nikada vie neu pustiti suzu zbog njega. Kau da niko nije vredan mojih suza i drau se toga da ne bih dozvolila da me obuzme plima tunih oseanja. Ti nisi tu, a tako treba mi Teko mi je da to priznam, ali je ipak tako.

Ne volim kada doe no kao to je ovaKada ostanem sama i vie ne moram da glumim pred drugima, kada ne moram najbolje da izgledam ba kad se najgore oseam - to je neto najgore to moe da se nekome dogodi. Volela bih da ti kaem koliko te volim, koliko mi znai. uje li? Osluni samo malo, molim te! uje li koliko negde daleko jedno srce kuca i zove te eznem da ti kaem ta jo oseam, eznem da me samo jednom poslua, zar traim previe? elim da plaem, a suze mi na lice ne naviru, onda poelim da se smejem, a osmeh nije uo za mene... Poelim da patim, ali ne mogu jer je to ba ono to sad oseam... Poelim ivot, ali ti nisi tu, a moj ivot si ti... I tako elim jednu elju za drugom sve dok ne shvatim da si svaka moja elja, moja bol, moj osmeh, moja patnja, moja suza...

U meni se bore razum i srce, vode teku bitku, bitku u kojoj e samo jedna strana biti pobednik. Mene plai ona druga, da li u ja to moi da podnesem U oba sluaja, bie mi teko Niko to ne moe videti, to je duboko u meni Mrzim noi kao to je ova, mrzim te zbog toga to jo eznem za tobom, jo te vidim kraj sebe, vidim nas i izgleda tako stvarno. Zbog toga poinjem da mrzim i sebe zbog toga to eznem da ti kaem:Nemoj da ide, doi, Treba mi, Volim te!

ZATO NOAS PREKIDAM SVE. NI JEDNU SUZU VIE NEU PUSTITI ZBOG TEBE, DOSTA IH JE BILO, NISI IH VREDAN. IZBRISAU TE IZ SVOG IVOTA, ZABORAVIU I ONO NAE LETO, KUNEM SE. VIE NE ELIM DA ZNAM NI GDE SI, NI S KIM SI. BOLEE, ZNAM, ALI PREBOLEU MORAM DA PREBOLIM! I ZNAJ, DOI E DAN KADA E SHVATITI TA SI IZGUBIO I POELEE DA SE VRATI. KAJAE SE, ALI BIE KASNO, TADA E TE ZABOLETI MOJA BOL, SVAKA MOJA SUZA I SVAKA NEPROSPAVANA NO

Ako ikada sazna koliko sam misli poklonila tebi, znae i koliko sam te volela. Ove noi se opratam od tebe i upuujem ti jo jednom sve svoje misli. Sve ono lepo staviu u najlepi dnevnik uspomena. Jer za ljubav, kao i za bol, uvek je potrebno dvoje...